Manje poznati junaci

[vitez koja]

Lorna Ferriss
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Lorna Ferriss rodjena je u Newbury 1887.godine. Nakon skolovanja na Dreadnought Seaman's Hospital, godinu dana provodi radeci u bolnici za zene u Londonu.
U aprilu 1915.godine, zajedno sa Mabel Stobart, odlazi u sklopu jedinice Skotske zenske bolnice za Srbiju, gde uz pomoc dr Lazara Gencica, nacelnika srpskog saniteta, sa ostalim clanovima jedinice postavljaju poljsku bonicu na periferiji Kragujevca.
Odmah je ostavila snazan utisak na sve oko sebe. Bila je “snazna i zdrava” devojka od 25 godina, koja je sirila optimizam oko sebe. Sve prisutne je impresionirala znanjem srpskog jezika, koji je brzo naucila, tako da je cak znala da peva I srpsku himnu na cistom srpskom jeziku.
Nazalost brzo se razbolela od tifusa, iako je vakcinisana pre dolaska u Srbiju, stanje joj se pogorsavalo iz dana u dan, da je 04.jula 1915.godine umrla. Sahranjena je pored dve druge zene bolnicarke, Dr Elizabet Ros i Mabel Dearmer u Kragujevcu, na varoskom groblju.


Mabel Dearmer

Mabel Dearmer rodjena je 1872.godine. Bila je dramski pisac, illustrator plakata, pisac za decu, abila je poznata i kao poznata licnosr u knjizevnim I politickim krugovima tog vremena.
Kada je njen muz odlucio da dobrovoljno putuje kao kapelan u Srbiju sa bolnickom jedinicom gospodje Stobart, Mabel je odlucila da mu se pridruzi.
U Srbiji Mabel Dearmer je naporno radila, pogotovo u poljskoj bonici gospodje Stobart na periferiji Kragujevca. Radila je na distribuciji posteljine, cebadi I odece za vojnike. Nazalost, uprkos vakcinaciji protiv tifusa, ona je podlegla bolesti. Za tri nedelje njeno stanje se drasticno pogorsalo. U julu 1915.godine, stanje je bilo kriticno. Cak se i dr Elsi Inglis iz Skotske zenske bolnice angazuje da pomogne. Medjutim, Mabel Dearmer dobija i upalu pluca.
Gospodja Mabel Dearmer umire 11.jula 1915.godine. Sahranjena je pored Dr Elizabet Ros i Lorne Ferriss u Kragujevcu, na lokalnom groblju, uz prisustvo vojnih atasea, medicinskih I vojnih zvanicnika, te lokalnih predstavnika.

[vitez koja]

Danas sam u jednom dahu priocitao celu knjigu "Solunci govore" Antonija Djurica. Neverovatnih prica ima. Nadam se da cu uskoro biti u prilici da neke od tih prica prenesem u ovu temu.

Obavezno prikazi njihove price! Da vidimo i te junake.

[Kuzma®]

Posebno su zanimljive njihove izjave o dobijanju najvisih odlikovanja a koje otprilike izgledaju ovako: Eto ja sam to uradio i mislim da to nije nista posebno, ali se valjda za obicne stvari ne daje Karadjordjeva zvezda.

[JASON]

Nadezda Petrovic

Nadežda Petrović bila je ćerka Dimitrija Petrovića, učitelja krasnopisa i crtanja Čačanske realke, i sestra pesnika Rastka Petrovića. Studirala je slikarstvo u Minhenu i Parizu, i bila prijateljica Meštrovića i Ive Vojinovića.
Po propasti Ilindenskog ustanka, zajedno sa Milicom Dobri, obišla je na brdskim konjićima Pelagoniju, Poreč i čitav Bitoljski kraj da podeli pomoć koju je Kolo Srpskih Sestara namenilo seljacima postradalim u ustanku.
Upravitelju porečkih škola, Marku C. dala je šezdeset napoleona za obnovu škole koju je spalio kačački poglavica Isljami iz Garana.

[ssekir75]

Danas sam u jednom dahu priocitao celu knjigu "Solunci govore" Antonija Djurica. Neverovatnih prica ima. Nadam se da cu uskoro biti u prilici da neke od tih prica prenesem u ovu temu.

Obavezno prikazi njihove price! Da vidimo i te junake.

има и  књига "жене солунци говоре", а и још једна из  комплета, нисам 100% сигуран али мислим да се зове "за част отаџбине". имам их све три али су ми у ниш, па не могу да проверим.

п.с. којо, свака ти част!!! ово је енциклопедија и ваљаће нам следеће године кад се буде обележавало 100 година од почетка великог рата. надам се да нећеш да се љутиш ако се ови текстови користе у настави и предавањима везаним за ову годишњицу?

[Kuzma®]

Imam ``Solunci govore`` i ``Za cast otadzbine`` ovu trecu na zalost nemam. 

``Za cast otadzbine`` ima podnaslov ``Kako se Beograd borio u I svetskom ratu``.

[vitez koja]

Danas sam u jednom dahu priocitao celu knjigu "Solunci govore" Antonija Djurica. Neverovatnih prica ima. Nadam se da cu uskoro biti u prilici da neke od tih prica prenesem u ovu temu.

Obavezno prikazi njihove price! Da vidimo i te junake.

има и  књига "жене солунци говоре", а и још једна из  комплета, нисам 100% сигуран али мислим да се зове "за част отаџбине". имам их све три али су ми у ниш, па не могу да проверим.

п.с. којо, свака ти част!!! ово је енциклопедија и ваљаће нам следеће године кад се буде обележавало 100 година од почетка великог рата. надам се да нећеш да се љутиш ако се ови текстови користе у настави и предавањима везаним за ову годишњицу?

Prijatelju, ako ti tekstovi koriste za nesto, slobodno ih koristi. Nema nikakvih problema...!

[JASON]

Flora Sends

Delili smo jedno ćebe u hladnim noćima u albanskim planinama,- napisala je Škotlanđanka u svojoj knjizi uspomena sa Solunskog fronta Voljeni narednik. Kada čula da je njen voljeni poginuo, izbezumljena od žalosti Flora je jurnula na Nemce bacajući bombe i tražeći smrt.
Na kraju I sv. rata Vrhovna komanda zatražila je od štaba Drugog pešadiskog puka Knjaz Mihajlo imena deset najhrabrijih. Na prvom mestu bio je Janaćko Jović.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Na sl. J. J. (sedi) sa svojim saborcima u oslobođenom Bitolju 1912, sa puškom preko krila i kamom zadenutom u saru od čizme, što je inače bio običaj podoficira u Gvozdenom puku.


Politika, 9.12.2013.
Ljubavna romansa iz Prvog svetskog rata uskoro i na filmskom platnu: Flora Sends i Janaćko Jović
Moj dragi narednik je ljubavna priča o britanskoj bolničarki i vojniku i poručniku Janaćku Joviću, koji su služili u Prvom svetskom ratu u slavnom Gvozdenom puku srpske vojske.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Rašino selo kraj Lazarevca – Britanski producent i multimilioner, predsednik „Atlantik skrin grupe”, Sajmon Foset i generalni sekretar garde kraljice Elizabete Druge za Bakingemsku palatu i Vindzor Dejvid Sajmon Vandelor, u svojstvu vojnog konsultanta, boravili su u nedelju u etno-selu „Rašavil” gde su predstavili scenario holivudskog filma „Moj dragi narednik”. Reč je o ljubavnoj priči o britanskoj bolničarki i vojniku Flori Sends i poručniku Janaćku Joviću, koji su služili u Prvom svetskom ratu u Gvozdenom puku srpske armije. Njihova filmska priča, u produkciji  „Atlantik skrin grupe”, biće snimana sledeće jeseni u Srbiji, a premijera se očekuje 2015. godine.

[Kuzma®]

Samo radi znanja i ravnanja. U prethodnom postu kazu "Rasino selo kod Lazarevca" to nije selo kao naseljeno mesto i kao takvo se ne moze pronaci ni na jednoj geografskoj karti, to je etno kompleks u selu Rudovci kod Lazarevca. Taj etno kompleks je podigao izvesni Rasa Stanojlovic, mestanin koji je jedno vreme ziveo i radio u SAD. 

[Kuzma®]

Đorđe Roš ‐ Od Dunavskog keja do Hilandara


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Đorđe Roš je rođen u Beogradu 1896. godine kao najmlađi sin naturalizovanog Nemca, stručnjaka za izgradnju železničkih pruga Sebastijana Roša i Slovenke Antonije. Ponegde se greškom navodi da su Rošovi norveško‐švajcarskog porekla. Kao đak šestog razreda Realne gimnazije bio je dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu. Dve godine kasnije postao je pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije. Kao komandir žandarmerijske čete istakao se u borbama za vreme herojske odbrane Beograda 1915. godine. Teško je ranjen u jurišu na Dunavskom keju, pod komandom majora Gavrilovića. Zarobljen je u Vojnoj bolnici i odveden u zarobljeništvo, ali je razmenjen 1917. godine.

Đorđe Roš se još pre rata živo interesovao za avijaciju i letenje. Krajem rata, na Solunskom frontu postaje vojni pilot. On je jedan od pionira srpskog civilnog, sportskog i vojnog vazduhoplovstva. Posle rata unapređen je u čin kapetana, ali napušta vojnu službu i sa bratom Dušanom odlazi na lečenje i studije u inostranstvo.

Između dva svetska rata braća Roš, Dušan i Đorđe, bili su vlasnici trgovačke firme Export‐import Roš i zvanični predstavnici nemačke teške industrije u Jugoslaviji. Njihova firma snabdevala je Jugoslovensku Kraljevsku vojsku vojnom opremom iz Nemačke. Za njihovo ime vezano je niz afera navodnog podmićivanja vojnih vrhova. Najpoznatija je ona oko uvoza tenkova i aviona tipa Dornije 1935. godine, kada su obojica dospela i u zatvor pod optužbom da su oštetili državnu kasu. Oslobođeni su na ličnu intervenciju kneza Pavla.

Rošovi su bili veoma imućni, pored velike porodične kuće u Katićevoj 8‐10 posedovali su i zgradu u Birčaninovoj 28 b sa 32 stana, vilu na Hvaru i niz drugih nepokretnosti. Pre i posle II svetskog rata u njihovoj zgradi u Birčaninovoj 28 b stanovali su mnoge poznate ličnosti: čuveni slikar Paja Jovanović i njegova supruga Muni (od 1939. do 1947. godine), fudbaler Rajko Mitić, akademik Dr Nikola Čobeljić, ambasador Vladimir Rolović, general Milutin Morača, novinarka Desa Pavlović‐Trevisan, dopisnica Tajmsa iz Beograda…

Đorđe Roš je u Beču upoznao Norvežanku Ostu (koja je kasnije promenila ime u Ljubica) i sa njom se venčao 1924. u manastiru Rakovica. Bio je i počasni konzul Kraljevine Norveške u Beogradu.

Povodom petnaestogodišnjice odbrane Beograda, 1930. Đorđe je štampao svoje memoare i u njima prvi put objavio tekst čuvenog govora svog komandanta, majora Dragutina Gavrilovića.

Kao suvlasnik velikog izvozno‐uvoznog preduzeća u Beogradu, organizovao je i finansirao obnovu manastira Gračanica, od 1935. do 1939. godine.
Poznanstvo Đorđa Roša i četničkog vojvode Koste Pećanca datira još sa Solunskog fronta, a u posleratnim godinama se pretvorilo u prijateljstvo i poslovnu saradnju. Postoje neke sumnje da je novac koji su Nemci navodno obećali Kosti Pećancu da se četnička organizacija ne protivi pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu isplaćivan preko firme braće Roš. Đorđe Roš je optuživan i da je za vreme II svetskog rata, osim sa Pećančevim četnicima, održavao kontakte i sa Dr Karlom Krausom, šefom Gestapoa za Srbiju i nekim famoznim višestrukim špijunkama poput mis Rut Mičel i „balkanskom Mata Hari“ Verom Pešić.

Djordje Roš emigrirao je sa porodicom iz Jugoslavije u Nemačku 1944. godine. Nalazio se na komunističkom spisku ljudi za likvidaciju po kratkom postupku. On i supruga su godinama živeli nedaleko od Štutgarta. Njihova kuća bila je Srbija u malom ‐ pravi muzej srpskih starina i dragocenosti: originalna zastava iz Prvog srpskog ustanka, uniforma i sablja kralja Aleksandra Karađorđevića, desetak slika Paje Jovanovića, i na stotine drugih vrednih eksponata i knjiga. Đorđe i Ljubica su često bili domaćini brojnim srpskim emigrantima, finansirali ih i pomagali dok se ne snađu u „belom svetu“.
Od 1961. Đorđe Roš sve češće posećuje Svetu goru i manastir Hilandar. Zatekao je manastir u prilično tužnom stanju, zbog sticaja istorijskih, ekonomskih i drugih okolnosti. U dogovoru sa malobrojnim bratstvom preduzeo je korake za obnovu manastira. Godine 1965. Đorđe se nastanio u Nea Rodi, mestu na granici Svete gore.

Osnovao je Komitet za obnovu manastira u kome je bio aktivan do kraja života. Zajedno sa princom Tomislavom Karađorđevićem, takođe čestim posetiocem Svete gore i Hilandara sakupljao je po svetu novac za obnovu manastira. Novac su podjednako dobijali i od Srba ali i od stranaca, katolika, protestanata, od jednog Jevrejina, čak i od izvesnog bogatog nemačkog aristokrate koji je bio uveren „da će to bar malo doprineti da se pred Srbima opere nemački obraz”. Posle delimične obnove manastira, od novca koji su Đorđe Roš i princ Tomislav sakupili izgrađena je savremena Hilandarska biblioteka.
Đorđe Roš, jedan od heroja sa Dunavskog keja, umro je 1977, iznenada, na putu ka Hilandaru. Svojevremeno je to kao svoju želju i zapisao. Zahvalni hilandarski monasi sahranili su ga u manastirskoj porti i on je jedini mirjanin koji je sahranjen na tlu Hilandara.

Rošove kćeri Jelena, Inge i Tatjana darovale su Narodnom muzeju u Čačku 30 vrednih predmeta vezanih za njihovog oca i odbranu Beograda 1915. Otada počinje formiranje Zbirke Đorđa Roša u ovom muzeju koji se nalazi u rodnom gradu Pošovog ratnog komandanta majora Gavrilovića.

[Huddle]

Искористио сам позицију на којој сам, да на један не баш класичан начин ширу јавност упознам са Ахмедом Адемовићем, једним од јунака Кумановске битке. Ево га у мојој причи - о кошарци.

http://sport.blic.rs/Kosarka/Svetska-kosarka/258385/Srbija-na-Mundobasketu-Ko-ce-nam-biti-novi-Ahmed

[švercer011]

Искористио сам позицију на којој сам, да на један не баш класичан начин ширу јавност упознам са Ахмедом Адемовићем, једним од јунака Кумановске битке. Ево га у мојој причи - о кошарци.

http://sport.blic.rs/Kosarka/Svetska-kosarka/258385/Srbija-na-Mundobasketu-Ko-ce-nam-biti-novi-Ahmed

Odlican teksta,samo sto nama to ne vredi... mi nemamo vise obicnog coveka i junaka...

[Rade]

Nisam siguran da li je ovde pominjana, ali preporučujem knjigu Vitezi slobode, Milana Šantića gde je opisano dosta manje poznatih junaka.

[lovac]

Kapetan Ilija Damjanović

Verujem da niko o njemu do sada nije čuo ništa, ali u današnjem Podgoričkom Danu naleteo sam na interesantan članak o njemu i o njegovom podvigu prilikom potrage za eskadrom amirala Špea kod Foklandskih ostrva 1914. godine.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Drustvo&clanak=465698&datum=2014-12-07&naslov=Kapetan%20%E2%80%9Eulovio%E2%80%9D%20najtra%C5%BEeniju%20flotu

[MOTORISTA]

Zaboravljeni heroj Kumanovske bitke - Kako je jedan srpski vojnik nadmudrio tursku vojsku
Milica Ivanović   20.11.2016.

Kraj petovekovne vladavine Turaka na Balkanu vezuje se za pobedu Srba kod Kumanova 1912. godine u Prvom balkanskom ratu, a zasluga za briljantni podvig pripisuje se i Ahmedu Ademoviću, vojniku i trubaču iz Leskovca.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

On se poslužio do tada nečuvenim lukavstvom, nateravši Turke u beg. Bitka u susretu, kako je opisuju istoričari, vodila se 23. oktobra sa velikim gubicima na srpskoj strani, a ništa bolje nije započeo ni sledeći dan. Ahmed Ademović, Rom iz Leskovca koji je tada imao 39 godina, uspeo je da neopaženo pređe na drugu stranu tako što je preko svoje uniforme obukao fes i kaftan mrtvog turskog vojnika. Iz pozadine turske vojske odsvirao je znak turske vojske za povlačenje, posle čega je nastao haos, odnosno poraz turske vojske.

- Taj turski znak za povlačenje on je prvi put u životu čuo prethodnog dana jer, iako je srpska vojska trpela poraze, jedno krilo turske vojske se 23. oktobra povuklo pod pritiskom Užičana. Bila je magla i široka linija fronta. Kad se razlegao zvuk Ahmedove trube, nastaje potpuni raspad među turskom vojskom, koju su činili i mobilisani Grci, Makedonci i Bugari, bez velikog motiva za borbu. Taj zvuk trube za povlačenje je trenutak kada je bitka bila dobijena i to je prva velika pobeda srpske vojske u Prvom balkanskom ratu - objašnjava leskovački pisac Saša Stojanović, koji je istraživao građu i u svom romanu "Put za Jerihon" ovekovečio lik leskovačkog trubača. Ahmed Ademović, rođen 1873. godine u romskom naselju Podvorce nedaleko od centra grada, za taj svoj podvig, koji se kasnije izučavao na vojnim akademijama, odlikovan je Karađorđevom zlatnom zvezdom sa mačevima i drugim priznanjima. Izvesno je da je učestvovao i u Drugom balkanskom ratu, o čemu Stojanović nije našao istorijske tragove, i sa srpskom vojskom preživeo albansku golgotu i dočekao pobedu, da bi u Drugom svetskom ratu doživeo veliku ličnu tragediju jer su mu Nemci 1941. godine streljali oba sina - Redžu i Ramu, u Arapovoj dolini na periferiji Leskovca, zajedno sa još oko 300 leskovačkih Roma.

I upravo taj trenutak, tu tragediju heroja, po prvi put opisuje Stojanović.

- Nemački oficir ulazu u romsku kuću i na starčevom sakou spazi Karađorđevu zvezdu, najveći srpski orden koji su i Nemci poštovali. Izdvaja ga na stranu i hladnokrvno pošalje na streljanje njegovu decu. Od tada pa sve do svoje smrti trubač i heroj Kumanovačke bitke nije zasvirao na trubi - dodaje Stojanović.

Ahmed Ademović umro je u dobokoj starosti, ali i dubokom siromaštvu, 1965. godine, u svojoj 92. godini. Sećanje na ovog trubača sa velikim brkovima i elegantnim šeširom, kakvog ga je ovekovečio nepoznati fotograf, izbledelo je u romskom kvartu Podvorce, ali i među njegovim rođacima.

- Po ceo dan bi sedeo ispred kuće i glancao trubu. Nikada nisam čuo da svira. Ljudi su prolazili i pozdravljali ga, a on bi samo mahnuo rukom. Izazivao je poštovanje svih, onako stasit, elegantan, sa onom zvezdom na grudima s kojom je i umro, sa brkovima i ozbiljnim i strogim licem. Ipak, bio je nežan prema meni. Otac mi je pričao da je bio veoma pedantan i da se do kraja života ponašao kao vojnik - priseća se za "Blic" Ekrem Demirović. Ekrem je, veli, potomak Ahmedove ćerke Demirane.

- Sve je nekako palo u zaborav. Iako je bio heroj, Ahmed je bio siromah jer penziju nije imao, pa ga je rodbina izdržavala - objašnjava praunuk ratnog heroja.

Još dva odlikovana Roma

Pored Ahmeda Ademovića, Karađorđevom zlatnom zvezdom s mačevima bili su odlikovani i kaplar Ahmet Ide Ametović, trubač i bombaš iz Leskovca za zasluge u Bregalničkoj bici, i Rustem Sejdić iz Bojnika zbog samoinicijativnog sviranja juriša na Kajmakčalanu. Rustem je pradeda poznatog trubača Fejata Sejdića.

Izvor: www.blic.rs