Za eventualne probleme prilikom registracije, obratite se na e-mail adresu broker824@gmail.com ili webmaster@paluba.info Na forumu PalubaInfo novoregistrovane članove odobravamo ručno, to može potrajati najviše do 24 h.

Prvi piloti Srpske vojske

<< < (4/5) > >>

MOTORISTA:
Поручник Милош Илић, поручник Живојин Станковић и наредник Миодраг Томић испред авиона Блерио 11 у току Балканских ратова.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

MOTORISTA:
Сондермајери – патриоте и хероји
Аутор: Јово Симишић петак, 05.01.2018.

Тадија, ваздухопловни ас из Првог светског рата, један је од оснивача „Аеропута”, др Роман је утемељивач војне хирургије, мајка Станислава је била храбра болничарка, а Станислав – најмлађи српски војник на Церу

Тадија Сондермајер
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Година која је иза нас протекла је у знаку обележавања 90 година од оснивања друштва за ваздушни саобраћај „Аеропут”, чији је један од оснивач и дугогодишњи директор био Тадија Сондермајер, најмаркантнија личност у цивилом ваздухопловству Србије и Краљевине Југославије између два светска рата. Оснивању „Аеропута”, је претходио несвакидашњи лични подухват овог ваздухопловног аса из Првог светског рата. Био је то лет авионом „потез 25” од Париза до Бомбаја у Индији и назад до Београда, од 20. априла до 2. маја 1927. године – двадесет дана пре историјског лета Чарлса Линдберга преко Атлантика.

Навршило се 125 година од рођења и 50 година од смрти оснивача „Аеропута” и тим поводом лане је у Београду, на углу Палмотићеве и Улице Косте Стојановића, откривена биста Тадије Сондермајера. У сенци јубилеја остало су сећање на остале чланове ове познате породице, све саме велике српске патриоте и хуманисте, трагичне хероје Првог и Другог светског рата.

Извиђач и први војни пилот

Тадија Сондермајер је рођен у Београду, 19. фебруара 1892, где је матурирао у Другој београдској гимназији, након чега је у Немачкој започео студије на архитектонском одсеку Техничког факултета. Након објаве Првог балканског рата, заједно са млађим братом Владиславом, напустио је студије и пријавио се као добровољац у Српску војску. У авијацију је ушао априла 1916. Извиђачки курс је завршио у Седесу код Солуна и одмах након тога је прешао у ескадрилу – у Вертекопу. На фронту је, поред извиђачке службе, вежбао да сам управља авионом и за кратко време добио звање војног пилота.

Крајем новембра 1917. оболео је од маларије због чега је упућен на лечење у Француску. Уместо планирана три, у болници је провео само један месец, јер се пријавио у школу акробација у Поу. По завршетку ове школе, као најбољи стрелац на ловачким авионима у својој групи, завршио је и Вишу школу гађања у Казоу. Пре повратка на Солунски фронт био је распоређен у једну ловачку групу на француском фронту. Почетком марта 1918. примљен је у најбољу француску ловачку групу „Рода”. Борио се против ескадриле чувеног немачког авијатичара Рихтхофена, познатијег као Црвени барон. За пет недеља, колико је провео у овој групи, оборили су 265 авиона, од којих Сондермајер два. При повратку са другог лета, 21. маја, његов авион се запалио, а Сондермајер задобио тешке опекотине. Након лечења и касније демобилизације, завршио је Вишу аеронаутичку школу у Паризу и добио диплому аеропланског инжењера. У Београд се вратио као први српски ваздухопловни инжењер и одмах се ангажовао на развоју цивилне авијације.

Породица Романа Сондермајера
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

У маја 1922. изабран је за потпредседника „Аероклуба”, а председник је био принц Павле. На том месту остаће до априла 1941. Након Тадијиног историјског лета за Бомбај, убрзано је почела продаја акција и основан је „Аеропут” – успешна авио-компанија, која је повезивала највеће центре у Краљевину Југославији и ову нову балканску земљу са великим центрима у окружењу и целим светом.

Тадија је одликован највећим српским, југословенским и француским одликовањима: Карађорђевом звездом са мачевима, златном и сребрном медаљом за храброст, Албанском споменицом, француским Ратним крстом и Легијом части.

Из пољских Черновица у Србију

Нове комунистичке власти нису опростиле Тадији Сондермајеру његово остајање у Београду у току Другог светског рата и сарадњу са Краљевским двором пре рата. Мада је од октобра 1944. учествовао у борбама за ослобођење Београда, када се народним властима пријавио као пилот добровољац, ухапшен је и из затвора је изашао тек након годину дана. Касније је ослобођен кривичне одговорности, рехабилитован и враћена су му сва грађанска права. После рата је радио у грађевинско предузеће „Полет”, након чега је пензионисан.

Отац Тадије Сондермајера, доктор Роман, рођен је 1861. у Черновицу у Пољској. Матурирао је у Лавову, а на Јагелонском универзитету у Кракову 1884. завршио је медицину. Након што је специјализирао хирургију, кратко је радио на овом универзитету, а 1889. долази у Србију и постаје војни хирург у Београду. Касније је постао управник нове Војне болнице на Врачару, најмодерније установе тог времена. У балканским ратовима и у Првом светском рату био је начелник санитета Министарства војске. Реорганизовао је санитетску службу Српске војске, залагао за превентивну вакцинацију војника и организовао производњу сопствене вакцине.

После рата од 1919, др Роман је био управник Војне болнице у Новом Саду. Први је у Србији оперисао хернију (брух) и извршио више од 5.000 операција. Пензионисан је у тада највишем санитетском чину, пуковника. Умро је као сиромашан човек, 21 јануара 1923. године.

Мајка храброст

Др Роман се оженио Станиславом Ђурић, ћерком ђенерала Димитрија Ђурића, начелника Историјског и Оперативног одељења Ђенералштаба, министра војног, члана Српске академије наука. Договор између супружника различите вероисповести био је да деца понесу пољска имена, а да се крсте у православној цркви. Имали су четворо деце, Тадију, Владислава, Станислава и Јадвигу.

Милица Сондермајер, супруга Тадије Сондермајера, са синовима и Владимиром Стрижевским, шефом пилота
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Станислава је била чланица Управе „Кола српских сестара”. Чим је проглашена мобилизација 1912. сви Сондермајери су обукли униформе и нису их скинули до 1918. Мајка је од почетка радила као болничарка добровољац. Умрла је на самом почетку рата, у августу 1914.

Најмлађи син, Станислав – Сташко, рођен је 1898. године. Када је почео Први балкански рат, 1912, био је исувише млад за војску и остао је у позадини, „да лечи ратнике”. Кад је почео Први светски рат, истог дана када је проглашена мобилизација, 12. јула 1914. пријавио се у добровољце. Иако малолетан, ступио је у војну службу 16. јула, у Други коњички пук. Забележено је да су „официри и војници заволели свога малог добровољца. Добар јахач од детињства, он не допушта да изостаје иза својих старијих другова, прекаљених ратника. Током Церске битке, 5. августа 1914, погинуо је у јуришу код села Добрић, као најмлађи српски ратник, тачно месец дана пред 16. рођендан. Након битке, жене села Богосавац изашле су на бојиште и нашле тело дечака у морнарској униформи, одакле су га донеле у центар села и сахраниле на месту где и данас почива. У блузи погинулог дечака пронађен је дневник умотан у марамицу.

Дипломата и ађутант кнеза Павла

Средњи син Сондермајерових, Владислав, рођен 1894. За време балканских ратова 1912. и 1913. као ђак је учествовао у борбама, за шта је одликован сребрном медаљом за храброст. Први светски рат затиче га као питомца у Војној академији, па са Првим ескадроном другог коњичког пука учествује у многим борбама 1914. и 1915. године. Са својим пуком је прешао преко Албаније и дошао на Крф, а у августу 1917. ступио је у извиђачку авијатичку школу у Француској, одакле се након завршене школе с групом од 20 млађих официра вратио на Солунски фронт. Одликован је златном медаљом за храброст, а за заслуге у ратним операцијама у последњем периоду рата одликован је орденом „Белог орла првог реда са мачевима”, и француским „Ратним крстом”.

После Првог светског рата дуго је био у у војном ваздухопловству, војни изасланик Краљевине Југославије у Риму и ађутант Њ. К. В. кнеза Павла. Војну службу је завршио у чину ваздухопловног пуковника краљевске војске – као командант ваздухопловног пука у Панчеву и потом кратко као командант ваздухопловног пука у Рајловцу код Сарајева, где је почетком Другог светског рата заробљен и одведен у Немачку у заробљеништво. Након рата није желео да се врати у Југославију и остао је да живи у Енглеској. Умро је у Лондону 1956. године.

Izvor: www.politika.rs

kosta1961:
Kako su izgledali piloti na Solunskom frontu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Dreadnought:

Pionir srpske avijacije dobio svoj dom


"Novosti" sa oficirima vojnog aerodroma u Nišu koji je poneo ime legendarnog pilota Mihajla Petrovića. Mitrović: Ispravljena istorijska nepravda. Pokrenuta inicijativa za gradnju spomenika.
 
Kako bi istorijsku prošlost i početak stvaranja srpske avijacije otrgnuli od zaborava i budućim generacijama u nasleđe ostavili svedočanstvo o podvizima i herojstvu naših avijatičara, ali i odali priznanje gradu koji slovi za kolevku srpske avijatike, vojni aerodrom u Nišu poneo je ime prvog čoveka sa ovih prostora koji se vinuo u visine - Mihajla Petrovića.

Inicijativu da upravo ovaj aerodrom dobije ime po pilotu koji je svoje junaštvo zauvek ugradio u temelje srpske avijacije, još pre šest godina pokrenulo je Udruženje penzionisanih podoficira Srbije iz Gradskog odbora Niš. Njenu važnost prepoznali su u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, pa se odnedavno niška vojna vazdušna luka zove "Narednik - pilot Mihajlo Petrović".

Komandant aerodroma, major Milan Mitrović ne krije zadovoljstvo jer je šestogodišnja "borba" urodila plodom i, u razgovoru za "Novosti", ističe da je konačno ispravljena istorijska nepravda prema prvom srpskom pilotu.

- Reč je o čoveku koji je embrion stvaranja srpske avijacije. Narednik, pilot Mihajlo Petrović je prvi Srbin koji se avionom vinuo u nebo, kao braća Rajt. Kao što su oni bili važni za Amerikance, tako je i Petrović važan za srpski narod - govori nam Mitrović.

Takođe, zalagaće se, kaže, i za izgradnju spomenika prvom srpskom pilotu na istom aerodromu, čime bi grad Niš dobio nemerljivu istorijsku vrednost i time obogatio kulturno--istorijsko nasleđe.

Petrović je pripadao prvoj grupi od šest pilota sa ovih prostora koji su se 1912. godine školovali u Francuskoj. Rođeni Kragujevčanin, završio je Artiljerijsku podoficirsku školu. Prva služba mu je bila upravo u Nišu, zatim u Kragujevcu, pa u Beogradu. Sposobnost za letenje izdvajala ga je od ostalih kandidata za pilote. To je primetio i njegov instruktor letenja Broden u bazi Etamp, nedaleko od Pariza, koji ga je, otkriva nam major Mitrović, ubedio da posle samo 22 dana obuke poleti samostalno. Let dvokrilcem "farman" pratio je veliki broj zaljubljenika u avione, skandirajući "Bravo Serbo!". O ovom podvigu pisao je i pariski "Figaro", nedugo zatim i štampa u Srbiji, a Petrović je slavljen kao nacionalni heroj.


Jedan od predloga za izgled spomenika Petroviću
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Pored toga što je poneo titulu pionira srpskog vazduhoplovstva, Petrović je nažalost bio i prva žrtva svetske ratne avijacije. Život je izgubio u izviđačkom letu 1913. kod Skadra. Na njegovom satu vreme se zaustavilo na 10.45, a visinomer je pokazivao 1.234 metra nadmorske visine. Poginuo je 7. marta te 1913, a dan kasnije sahranjen je u selu Barbaluši. Po završetku balkanskih ratova, njegovi posmrtni ostaci preneti su na Cetinje, a na zahtev porodice, 1931. u Beograd, na Novo groblje, gde i danas počivaju.


izvor

Dreadnought:



Piloti Siniša Stefanović i Aleksandar Deroko 1915. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Oglasi za poslove na Jooble.org