Uz proboj Solunskog fronta

[Rade]

Рано ујутро 14. септембра 1918. године, око 2.000 артиљеријских цеви огласило је почетак напада савезничких армија, при чему је ударни део пробоја изнела српска војска.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Тај датум прихваћен је сада као Дан артиљерије и Дан Мешовите артиљеријске бригаде Војске Србије.

Солунски фронт је пробијен 15. септембра, а резултат тога била је капитулација Бугарске, убрзо Аустроугарске, а затим и Немачке, чиме је завршен Први светски рат.

Српска војска, након пробоја Солунског фронта, ослободила је Србију, а потом и све земље које су потом укључене у нову заједничку државу - Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, проглашену у Београду 1. децембра 1918. године, на чијем челу је био ренгент Александар Карађорђевић.

Српска војска је на Солунски фронт пребачена у пролеће 1916. године и то са грчког острва Крф, где се опорављала после голготе кроз коју је прошла током повлачења кроз Албанију у зиму 1915-1916.

На Солунском фронту са једне стране тог фронта налазили су се француски, британски и српски војници, потом и Руси, а њима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су се са друге стране укопани у ровове налазили аустро-угарски, немачки и бугарски војници.

За команданта је изабран француски генерал Франше д'Епере, који је у јуну 1918. године одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром Карађорђевићем када је одлучено да офанзива почне средином септембра на сектору Добро поље - Ветерник - Козјак на коме се налазила српска војска.

Српска војска је била подељена у две армије - Прву под командом Петра Бојовића и Другу армију под командом Степе Степановића, док је командант Штаба био војвода Живојин Мишић.

Српска војска је имала тада шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца, готово искључиво Срба.

Као последица Првог светског рата чак четири велике империје које су, на овај или онај начин вековима постојала, престале су да постоје - Аустроугарска, Турска, Русија, Немачка, а формиран је низ нових националних држава, међу којима и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Србија је у том рату укупно изгубила, колико се зна, 1.248.136 становника, односно 28 одсто.

У стварности тај проценат је много већи када се имају у виду државни оквири Србије од пре Балканских ратова, који су, и по саставу становништва, изнели "на својим леђима" читав тај рат, уз битну помоћ десетина хиљада Срба добровољаца са простора негдашње Аустроугарске.

Победе српске војске крунисане су одлукама Срба из до тада неослобођених крајева да се присаједине Србији, тако се Војводина присајединила Србији 25. новембра 1918. (Срем дан раније), а Црна Гора 26. новембра.

Потом је уследило проглашење уједињења 1. децембра 1918. године када је регент Александар Карађорђевић, у палати Крсмановић на Теразијама у Београду, прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Према меморандуму Делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу, Србија је од јула 1914. до октобра 1915. мобилисала више од 707.000 људи, односно 24 одсто укупног становништва. Било је то 40 одсто укупног броја мушког становништва, далеко више од било које зараћене земље.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

----------------

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”

Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”