Vreme profesionalnih armija21.06.2010.
Evo nas u 2050. godini. Američki predsednik je mrtav, potpredsednik je podneo ostavku.
Posle ponižavajućeg poraza koji su SAD pretrpele od Irana, i nove faze velike ekonomske
krize, Amerika je na ivici haosa. Američka armija preuzima vlast. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ne radi se o scenariju za naučnofantastični film već o izmišljenim memoarima potpukovnika američkog ratnog vazduhoplovstva Čarlsa Danlepa, memoarima koji su još pre 30 godina trebali da upozore Pentagon do čega sve može da dovede potpuna profesionalizacija vojske, njeno zatvaranje unutar sebe i getoizacija odbrambenih pitanja. Naime, potpukovnik Danlep je još tada smatrao da su američke oružane snage prodrle u skoro sve važne segmente američkog društva i da to vodi neizbežnoj politizaciji vojske. Preuzimajući sve veći broj odgovornosti, koje normalno spadaju u nadležnost vlade, armija dobija i sve važniju političku ulogu. Za to vreme, apsorbovana svojim novim civilnim zadacima, mirovnim misijama širom sveta, američka vojska je zapostavila svoju vojnu obuku i kada se našla suočena sa iranskim izazovom bila je jednostavno nesposobna da se odupre iranskoj armiji u njenom pohodu na zemlje Zaliva.
Tekst je, dakle, napisan pre 30 godina za Nacionalni ratni koledž u Vašingtonu i očito se nije svideo šefovima potpukovnika Danlepa, pa je siroti potpukovnik odmah dobio novu dužnost u Keniji, odakle je trebalo da prati zbivanja u Somaliji. No, karijera mu se zatim brzo završila. Drznuo se da glasno razmišlja previše futuristički. A to ni u Pentagonu ne praštaju.
U SAD je proteklih nekoliko godina na Internetu sve vrvelo od glasina da se opet uvodi vojna obaveza, iako američki političari s prezirom govore o vojnoj obavezi kao o reliktu iz perioda hladnog rata, dok za evropske vojne obveznike kažu da su nedovoljno obučeni i loše opremljeni te zato i nesposobni za angažovanje. Pentagon je oduvek hrabrio članice NATO-a da ukinu obavezno služenje vojnog roka. SAD su vojnu obavezu ukinule pre kraj rata u Vijetnamu 1973. godine, što je velikim delom bila posledica kritika na političke zamerke zbog socijalne i rasne nejednakosti pri regrutovanju vojnika za slanje u Vijetnam.
Je li onda i vreme profesionalnih armija, na neki način, izazov za jačanje elitizma vojnih struktura, za neku vrstu samoizolacije oružanih snaga ili razvoj tehnologije i demokratije ukida vojni rok onakav kakav smo poznavali? Mogu li profesionalne vojske biti i politička opasnost? Zašto su neke zapadne armije odavno prešle na potpuno profesionalni sistem, a neke nisu i nemaju nameru?
Možda nijedan rat nije pokrenuo pitanje potpune profesionalizacije oružanih snaga kao što je to bila „Pustinjska oluja“ 1991. godine. Zastarelost iračke vojne opreme, zastarelost iračke taktike i nedovoljna obučenost iračkih vojnika doveli su do potpunog sloma iračke kopnene vojske za samo nekoliko sati. Pouke, koje su se izvukle iz tog sukoba glasile su da vrhunskim oružjem mogu da rukuju samo vrhunski profesionalci. Posle „Pustinjske oluje“ 1991. o potpunoj profesionalizaciji vojske počeli su da razmišljaju i Francuzi i Italijani. Britanci i Amerikanci oduvek u vreme mira imaju potpuno profesionalne armije, baš kao i Kanada i Luksemburg. Sve ostale države NATO-a, uključujući i nove članice alijanse koje su ranije bile u Varšavskom paktu, koristile su opštu vojnu obavezu da bi u vreme hladnog rata popunile svoje armije. Od pre nekoliko godina, međutim, vojnu obavezu ukinule su Belgija, Francuska, Mađarska, Holandija, Portugalija, Španija, Češka, Italija, Litvanija, Rumunija, Slovačka, Bugarska, Slovenija...
Svaka od tih država imala je svoje razloge za ukidanje vojne obaveze. Geopolitički faktori odigrali su u tome određenu ulogu. Za nove članice NATO-a zaštita koju imaju u savezu umanjuje potrebu za velikim brojem regruta. Novi vojni zadaci u mirovnim misijama u svetu znače da se tamo mogu da šalju samo dobrovoljci–profesionalci, a nikako regruti. Borba protiv terorizma zahteva mnogo obučenije vojnike s dužim stažom u jedinicama nego što imaju regruti.
Pored toga, odluci da se pređe na potpuno profesionalan način popune oružanih snaga doprinele su i ambicije da se vojska transformiše i zbog fundamentalnih promena u načinu kako se vode moderni ratovi: savremeni informacioni sistemi, visoke tehnologije. Zbog toga obični regruti i ne stignu da za vreme redovnog vojnog roka ovladaju tim modernim sistemima. No, ako bi se vojni rok produžio to ne bi politički bilo popularno i to političari ne bi prihvatili.
S druge strane, promene u svetu dovele su i do slabljenja legitimnosti vojne obaveze, jer je ona bila gotovo opšta u vreme hladnog rata. Smatrala se nekom vrstom građanske obaveze. Ali, kako su države brojčano smanjivale svoje armije, tako je padao i broj regruta potrebnih za popunjavanje njihovih redova. Na kraju je pozivano tako malo mladića doraslih za vojsku, da je regrutacija počela da se čini nepravednom. U takvoj situaciji u nekim zemljama Evrope, omladina je ubrzo izgubila veru uvojnu obavezu kao instituciju državnog života.
Na primer, sve dok Španija nije ukinula vojnu obavezu, oko 75 odsto mladića doraslih za vojsku odbijalo je da ide u kasarne iz političkih i verskih razloga. U bivšim komunističkim zemljama, otvoreno izbegavanja vojne obaveze i troškovi prinude na njeno izvršenje postali su bili ozbiljan problem. U svim zemljama je bila naglo opala podrška javnosti sistemu opšte vojne obaveze, što je uticalo na to da i podrška vojsci doživi istu sudbinu.
Naravno, sve države NATO-a ipak nisu potpuno ukinule redovno služenje vojnog roka: Nemačka, Grčka , Turska... Nemci ne žele da odstupe od svog mešovitog modela: vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, oficiri i podoficiri i vojnici po ugovoru. Naime, Nemci smatraju da zbog svoje prošlosti vojska mora da ima vezu s narodom, upravo zato da ne bi došlo do pretvaranja vojske u neku vrstu pretorijanske garde u službi vladajuće politike. Iako i u Nemačkoj ima diskusija da li je potrebno preći na potpuno profi sistem popune oružanih snaga, sociolozi smatraju da je za Nemačku i zbog tradicije, a i zbog prošlosti vojske, bolje da se zadrži stari mešoviti sistem.
Na kraju, pitanje jeste da li se svi problemi odbrane, pa i ratovanje, mogu prepustiti samo grupi dobro obučenih profesionalaca. Zavisi od procene koliko dugo i kakvog intenziteta neka zemlja namerava da vodi rat. Imate li rezervni sastav vojnika dovoljno veliki i obučen da prihvati teret dužeg rata?
U nekim ranijim vremenima, Švajcarci, Šveđani i Jugosloveni su ideju o masovnom otporu pretvorili u neku vrstu umetnosti. Relativno mala armija obučavala je masovnu rezervu i to je kod Šveđana i Švajcaraca bilo čak i relativno jeftino. Ideja o narodnoj odbrani tradicionalno je privlačila levicu i takva je politika otklanjala mogućnost državnog monopola nad nasiljem, teško ćete nametnuti policijsku vladu u zemlji gde svako domaćinstvo ima oružje. Istina, čisto intelektualna paradigma građanske armije ne postoji, a najverovatnije i ne može da postoji u praksi. Profesionalci su potrebni da bi upravljali složenijim borbenim sistemima. Piloti su uvek profesionalci. Ako pregrupišete avione, tada morate da zaštitite vazdušni prostor, ako pregrupišete tenkove, tada morate da zaštitite radionice, benzinske pumpe, a sve to znači zaštititi ih od neprijateljske profesionalne armije. Dolazite tako opet na nivo sudara profi protiv profija.
Autor: Miroslav Lazanski
Izvor:
http://www.politika.rs/
