PALUBA
January 15, 2021, 06:50:10 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News:
Glavni pokrovitelj foruma Paluba
kompanija
Protexi Group System
http://www.protexigroup.co.rs/
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 12 13 14 15 16 [17]   Go Down
  Print  
Author Topic: Кафанска историја Београда  (Read 41602 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 42 557



« Reply #240 on: January 05, 2021, 09:51:39 am »

понедељак, 04.01.2021.
Милош Лазић

НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Пијачна склоништа ноћника

За истим столом дружили су се песници и занатлије, ћевабџије и академици, судије и момци квргавих песница, лаконоге даме и професори универзитета, грађани и земљорадници...

Ресторан-пивница „Бајлонов кладенац” (Фотографије Колекција „Био једном један Београд”)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Пијаца без кафане је као село без цркве, а ова вечна мудрост добила је пун сјај када је допуњена открићем да би таква уточишта за одрасле морала радити целу ноћ! Јер, знало се некада да сељак који по мрклом мраку изручи из приколице еспап мора до зоре негде да смести кости, као и муштерија која би зелениш да купи сабајле, пре но што свене на тезгама! Тако се престоница рашчула и по својим пијачним склоништима ноћника. Ко дуже памти, сетиће се „Дринчићева” крај Бајлонијеве пијаце, „Добоја” наспрам бивше Јованове, „Табора” на Каленића-гумну, „Цветкове механе”, по којој је цео кварт скупа с Мокролушким вашариштем добио име, или „Палилулске касине”, „Старог ђерма” и сијасет других, мање познатих, али подједнако важних и ревносно посећиваних.

Драж тих механа крио се у шаренилу клијентеле јер за истим столом су се дружили песници и занатлије, ћевабџије и академици, судије и момци квргавих песница, лаконоге даме и професори универзитета, честити народ и сецикесе, грађани и земљорадници... као по оном моту који је 1789. године са српског невешто преведен на француски – „Liberté, égalité, fraternité” – што је у послератно време вешто преиначено у паролу о једнакости радника, сељака и поштене интелигенције.

„Цветкова механа”
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Изгубљени у датуму

Једина мана тих свратишта је што су успевала да растуре више бракова него све власнице мајсторског писма најстаријег заната под капом небеском!

А кад је реч о томе, титулу шампиона носи извесни Чубурац који је редовно, дан уочи Нове године, обилазио све кафанице око Каленић пијаце, да намири евентуалне дугове и захвали персоналу на стрпљењу током године, као да се дочекује смак света, а не смена броја у датуму. Важан догађај се збио касних седамдесетих, а поприште је био угао Макензијеве и Соколске улице, прекопута „Мале Влтаве”, око девет – у првој новогодишњој зори.

Главни јунак ове приче затечен је тог јутра како дремуцка наслоњен на дрвену бандеру коју је с друге стране подупирало прасенце на ражњу брижно умотано у масну хартију. На пријатељско дрмусање отворио је очи, протегао се, а онда се канда пренуо и успаничено запитао да ли је пре или поподне. Било је пре, али не „још”, него „већ”. Ваљда је то пречуо, ко ће га знати, али свеједно, као да му је лакнуло.

Скокнуо је сабајле, рече правдајући се, до Каленић пијаце по прасенце које му је испекао сељак из Мораваца код којег годинама купује кајмак, па је с њим свратио у бифе „Врбас” на по једну с ногу уочи празника. То им је био новогодишњи ритуал, а и ваља се.

– Застао сам да се мало издувам, па журим кући да га скинем с ражња и исечем за вечерас – рекао је свечаним тоном, шљепнуо шаком по оној масној хартији и одјездио с прасетом несигурним кораком низ пусту улицу.

Можда је тек онде докучио да је негде затурио дан? Море, целу годину!

Због њега и њему сличних 31. децембра пре подне ваљало би затворити пијачне кафане, а у осталим строго забранити точење два и више алкохолних пића „лицима старијим од 18 година”. А, ако би се због тога узјогунили гости и кафеџије, да се то решење удене у Породични закон као посебно поглавље или бар параграф.

У то време је Београдском хроником уредниковао је Влада Булатовић Виб, који је пред крај сваке године објављивао рубрику као епилог важнијих вести минулих дана са наднасловом „Шта је било после”. Али, онај с ражњем му је промакао: или се некуда иселио, или га је његова злосрећница најурила, тек од онда није виђен да се врзма ни по пијачним кафанама нити по Чубури.

Каленић пијаца
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

И лађари су људи

Сем пијачних и станичних, Београд је имао и пристанишне кафане које су радиле сву ноћ, а најчувенија је била она која је изгурала најдуже: „Бродарска касина” у Карађорђевој улици, онде између Великих и Средњих степеница које Савску махалу повезују с подједнако веселом Варош капијом.

Једаред се у Савамали догодило провиђење. Искрцале се неке „ноћне птице” из путничке лађе у рано јутро, а на вратима „Бродарске касине” – која већ деценијама није радила – стоји Змајко: густа пролећна магла је изблајхала Београд, а тад се догађају невероватне ствари. Пређу улицу прескачући шине тек колико да одагнају сумњу. Он је! Приђу шанку и Змајку, шта би друго, па се изљубише као род најрођенији и заподенуше разговор.

– Досадила ми пензионерска чамотиња у Великом Селу, и ето – рекао је као да се правда. – Само да разрадим. Узео сам „Касину” на ћеркино име јер моје време одавно је прошло…

Није се запатило јер нема бродара, а теретне лађе пристају другде. Чак је и бифе „Дринчићево”, никао на успомени на „Бајлонов кладенац”, његов највећи радни успех које многи трећепозивци још памте по њему (и зато по навици називају „Код Змајка”), склопио своје увек широм отворене двери и душу. У њему је осванула тесна апотека, мада слаба је то медицина за ноћне болештине.

Кафана-пивница „Велика Македонија”
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Како протегнути ноге

Хроничари Београда оставили су једну занимљиву прибелешку. У време турске владавине, све до почетка претпрошлог века, савска обала била је сасвим пуста, а називали су је Савска јалија. Али све чешће и Кафанска махала! Ако је и било каквих житеља, били су то махом бостанџије, лађари и Цигани. Прозвана је Кафанска махала јер је била посејана малим механама са доксатима у којима су ракијали лађари, мада су кришом долазили и Турци из града да се и они огреју на тој ватрици. „Бродарска касина” чувала је сећање на то време.

Ипак, најтужније је било кад би у Савско пристаниште, у Карађорђевој улици, наишао велики путнички „крузер”, па из њега покуљало више стотина путника, и то углавном размажених парајлија који би стајали збуњено часак-два док их њихов водич не потрпа у аутобусе или поведе за собом навише, у град, ваљда да им покаже Патријаршију са Саборном црквом, Конак кнегиње Љубице, Кнез Михаилову улицу... и тек успут да им спомене кафану „?”. Ко зна шта би, на основу виђеног, тај свет могао помислити о нама?

Уместо да их већ у пристаништу дочекамо с веселим кафанама, можда баш репликама оних старих и одавно заборављених, с винским подрумима и радњицама које нуде свеже, тек убрано воће, с кајмаком и сиром, димљеном сланиницом, пршутом и куленом, па и роштиљем, што да не, са предметима из домаће радиности као упечатљивим сувенирима... ми им омогућујемо да – протегну ноге.

За то не би требало кривити Туристичку организацију престонице јер она нити руши нити зида, већ се бави „затеченим стањем” које покушава, а понекад успева, да представи у најлепшем светлу. Други би над тим требало да лупају главу.

Јер очигледно је да имамо толико тога да покажемо и понудимо како гостима Београда тако и овдашњим житељима који до данас нису савладали ту лекцију.

Izvor: www.politika.rs


* 501 bajloni.jpg (86.02 KB, 677x381 - viewed 6 times.)

* 501cvetkovamehana.jpg (199.8 KB, 677x383 - viewed 6 times.)

* 501kalenic.jpg (326.48 KB, 677x422 - viewed 5 times.)

* 501vmakedonija.jpg (157.52 KB, 677x406 - viewed 6 times.)
Logged
JASON
Prijatelj foruma
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 554



« Reply #241 on: January 08, 2021, 01:07:00 pm »

Кафана 'Црни коњ' на почетку Задарске улице, 1929. године.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Задарска ул.jpg (136.89 KB, 913x564 - viewed 7 times.)
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 42 557



« Reply #242 on: January 12, 2021, 09:20:49 am »

понедељак, 11.01.2021.
Милан Јанковић

НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДСКИХ КАФАНА

Откуд морнар усред града

Легенда о морепловцу који је уз пиће чекао позив за нову пловидбу. ‒ Храм учености преко реке Саве звани „Тошин бунар”

Није му шкодила пропаст „Бермудског троугла” (Фото П. Мирковић), У „Морнару” се чекало на слободно место (Фото З. Анастасијевић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Списак такозваних култних кафана је променљива величина. Локали испред којих се донедавно клањало, и у њих улазило уз изразе захвалности онима који су устали и ослободили место, више и не постоје или су се претворили у нешто што се не може назвати кафаном. Другима је, оправдано или стицајем непредвиђених околности, опала популарност и као да само чекају да им се промени намена. А има и оних који деценијама одолевају, на угоститељским темељима који су постављени много раније, у неким срећнијим временима.

Писали смо већ о фамозном „Бермудском троуглу” – локацији чије су основне коте биле кафане „Под липом”, „Шуматовац” и „Грмеч”. Нови бизнисмени су све то истумбали, од нечега направили неке другачије ресторане, оне у којима се седи у удобним фотељама или стоји око округлих столова, у којима вам се конобари насмеју ако их питате да ли служе телећу главу у шкембету. Или отворили дрогерије... Ипак, један локал, удаљен свега неколико стотина метара, на неки начин славио је суноврат „троугла”. Остао је једина права кафана у строгом центру престонице.

Ноћни живот до раних вечерњих сати (Фото: Танјуг/Н. Анђић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Откуд морнар усред Београда? Прича се да је својевремено неки светски трговац и морепловац данима седео у локалу у центру града и испијао пића чекајући да му стигне позив за нову пловидбу и да је по његовом занимању то место добило име. Не знамо сигурно да ли је баш тако, тек „Морнар” је и данас место окупљања неких нових путника, којих је, због новонастале епидемиолошке кризе, мање него раније. Ово место је можда и пре свега друга кућа локалних љубитеља кафане и свих оних које су пословне обавезе везале за уже градско језгро.

Упркос имену, „Морнар” није рибљи ресторан – свега 10 одсто понуде су морски и речни плодови – већ је то кућа домаће, националне кухиње. „Морнар” је један од мањинских локала који је преживео такозвану угоститељску транзицију, тачније својеврсно кафанско истребљење с почетка новог миленијума, када су једна за другом нестајале култне и културне београдске кафане или су их нови власници претварали у нешто друго.

– Управо нам је био циљ да сачувамо аутентични изглед и првобитну намену свих наших објеката и, мада то није лако, допринесемо и развоју нашег препознатљивог угоститељства и туризма уопште – рекао је за „Политику” Жарко Ратковић, директор компаније „Вишњица” у оквиру које послује и пивница „Тошин бунар”, којом ћемо се позабавити касније.

Епидемија истерала свираче на улицу (Фото: Танјуг/С. Аћимовић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Упућени добро знају да је „Морнар” незаобилазни део манифестације зване „Улица отвореног срца” која ове године, из већ познатих разлога, није одржана.

– Мада уважавамо туристе и све друге који сврате код нас кад их пут нанесе, ми ипак живимо од сталних гостију. Није то баш једноставно, неки су се овде одомаћили, понекад се мало опусте па се понашају оно што би се рекло као да су у кафани – рекао је за наш лист управник Братислав Браца Оташевић и додао да се за столовима ресторана прошле године у ово време парлало онолико језика колико има земаља из којих у Београд долазе туристи.

А ако нам се већ тема односи на ноћни живот београдских кафана, ту је „Морнар” посебно занимљив по једној појави – смени генерација. Као по правилу, у неким касним поподневним или раним вечерњим сатима, они старији и искуснији, помало „уморни” кафанци препуштају столице млађем свету. Места која су дотад љубоморно и полунепријатељски чували ти „маторци” тада преузимају нови клинци. Особљу ресторана и они су добродошли гости.

За већину тих младих људи „Морнар” је донедавно био као нека одскочна даска за улазак у онај прави, њихов ноћни живот у дискотекама и клубовима. У „Морнару” би се налазили они што долазе са различитих крајева града, попили по пиће-два и ковали планове за даље. Било је то такорећи „загревање”.

Званично име се зна, алʼ била је и „Џакарта” (Фото: М. Величковић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

А на неколико километара од „Морнара”, тамо преко Саве, у Новом Београду, свој живот и даље, већ читав век и нешто дуже, живи ресторан-пивница „Тошин бунар”. Неки од власника који су се смењивали покушао је да наметне име „Џакарта”. Прича се да је то зато што су оближњи Студентски град преплавили академци из пријатељске Индонезије. Није то заживело ‒ за Београђане то место се увек звало „Тошин бунар”, уосталом и данас се тако званично зове.

Па чак ни Улица Тошин бунар није добила име по бунару, већ по истоименој кафани. А бунар је заиста још у 18. веку ископао извесни Теодор Апостоловић, звани Тоша, богати земунски велетрговац, Цинцарин пореклом из Солуна. Кафана је одмах постала својеврстан „храм учености” који је врата затварао свега двапут у историји: прво 1968. док су трајали студентски протести, и четири године касније, када је проглашена епидемија великих богиња.

Подаци кажу да је дотични Тоша под старе дане зарадио неку тешку очну болест. Наводно су му предложили да са Бежанијске косе спусти низбрдо празно буре, а где оно буде стало, ту да ископа бунар и засади дрвеће, па да се умива водом како би повратио вид. То је и учинио, а успут је ту подигао и кафану. Убрзо је локал постао омиљено састајалиште имућних Земунаца, а читав крај око бунара је још за Тошиног живота понео име Тошин бунар.

Садашњи и бивши запосленици ове кафане сећају се да су у њиховим „одајама” студенти прослављали своје успехе, али и туговали због неуспеха на факултетима – уз музику, гомилу пића, с песмом на уснама. Славило се или жалило до раних јутарњих сати, а и сада би, да није овог зла које нас је снашло. Памти се да су се житељи старог Београда питали која је то кафана тамо преко реке у којој се лумпује до зоре. Многи су долазили да провере те приче. Нису се покајали...

Овај локал треба сачувати (Фото: М. Јанковић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Комшије спремне – спасите „Лидо”​

Судбина је хтела да кафане о којима је овде реч послују у саставу једне угоститељске фирме чији фанови оправдано траже да се и друге „испоставе” тог предузећа не занемаре. Рецимо, ресторан „Лидо”, прекопута хотела „Југославија”, који полагано и болно губи битку за опстанак у времену епидемије. Џаба добра кухиња, узалуд искусни конобари предвођени старим вуком угоститељства Радетом. Нешто ту фали. Нису довољне ни врхунске пихтије ни неодољива ребра у киселом купусу. Прича се по крају да неки „стари” гости планирају протесте како би испред овог некада изузетно популарног ресторана указали менаџменту шта треба да уради да би се „Лидо” вратио на стазе славе. Можда би помогла и мала, али увек корисна корекција цена, па да објекат на граници Новог Београда и Земуна настави да живи. Можда...

* * *

Аутору текстова о ноћном животу београдских кафана несебично и другарски је помогао колега из куће „Политика” Милош Миша Лазић, новинар у пензији и публициста, аутор небројених новинских наслова, али и књига о храни, пићу, људима, једноставно, о кафанама, мајстор писане речи који једнако добро познаје живот с обе стране шанка... Бољег саговорника и „саветника” готово да нисмо ни могли да нађемо и уопште није случајно што пријатељи и сви који га познају његовом имену често додају одредницу „кафанолог”, алудирајући на његово познавање градског угоститељства.

Izvor: www.politika.rs


* 001.jpg (87.94 KB, 677x381 - viewed 2 times.)

* 002.jpg (226.89 KB, 677x381 - viewed 4 times.)

* 003.jpg (171.99 KB, 677x381 - viewed 2 times.)

* 004.jpg (407.91 KB, 677x381 - viewed 4 times.)

* 005.jpg (193.17 KB, 677x381 - viewed 4 times.)
Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Online Online

Posts: 41 150



« Reply #243 on: Today at 01:36:37 pm »




Fotografija iz neutvrđene beogradske kafane, oko 1930. godine. Drugih podataka osim lokacije nema na pozadini fotografije.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* kafana.jpg (317.31 KB, 1386x1612 - viewed 7 times.)
Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Online Online

Posts: 41 150



« Reply #244 on: Today at 05:29:51 pm »




Bife "Kraljevo", snimak iz 1924. godine.

Zna li neko gde je ovo snimljeno, ne ide mi locirenje?



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Bife Kraljevo.jpg (478.38 KB, 1573x1200 - viewed 6 times.)
Logged
Pages:  1 ... 12 13 14 15 16 [17]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.019 seconds with 24 queries.