PALUBA
March 28, 2024, 11:47:12 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Pravilnik foruma PALUBAinfo
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 [17] 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 ... 51   Go Down
  Print  
Author Topic: Кафанска историја Београда  (Read 146435 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #240 on: January 05, 2021, 09:51:39 am »

понедељак, 04.01.2021.
Милош Лазић

НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Пијачна склоништа ноћника

За истим столом дружили су се песници и занатлије, ћевабџије и академици, судије и момци квргавих песница, лаконоге даме и професори универзитета, грађани и земљорадници...

Ресторан-пивница „Бајлонов кладенац” (Фотографије Колекција „Био једном један Београд”)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Пијаца без кафане је као село без цркве, а ова вечна мудрост добила је пун сјај када је допуњена открићем да би таква уточишта за одрасле морала радити целу ноћ! Јер, знало се некада да сељак који по мрклом мраку изручи из приколице еспап мора до зоре негде да смести кости, као и муштерија која би зелениш да купи сабајле, пре но што свене на тезгама! Тако се престоница рашчула и по својим пијачним склоништима ноћника. Ко дуже памти, сетиће се „Дринчићева” крај Бајлонијеве пијаце, „Добоја” наспрам бивше Јованове, „Табора” на Каленића-гумну, „Цветкове механе”, по којој је цео кварт скупа с Мокролушким вашариштем добио име, или „Палилулске касине”, „Старог ђерма” и сијасет других, мање познатих, али подједнако важних и ревносно посећиваних.

Драж тих механа крио се у шаренилу клијентеле јер за истим столом су се дружили песници и занатлије, ћевабџије и академици, судије и момци квргавих песница, лаконоге даме и професори универзитета, честити народ и сецикесе, грађани и земљорадници... као по оном моту који је 1789. године са српског невешто преведен на француски – „Liberté, égalité, fraternité” – што је у послератно време вешто преиначено у паролу о једнакости радника, сељака и поштене интелигенције.

„Цветкова механа”
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Изгубљени у датуму

Једина мана тих свратишта је што су успевала да растуре више бракова него све власнице мајсторског писма најстаријег заната под капом небеском!

А кад је реч о томе, титулу шампиона носи извесни Чубурац који је редовно, дан уочи Нове године, обилазио све кафанице око Каленић пијаце, да намири евентуалне дугове и захвали персоналу на стрпљењу током године, као да се дочекује смак света, а не смена броја у датуму. Важан догађај се збио касних седамдесетих, а поприште је био угао Макензијеве и Соколске улице, прекопута „Мале Влтаве”, око девет – у првој новогодишњој зори.

Главни јунак ове приче затечен је тог јутра како дремуцка наслоњен на дрвену бандеру коју је с друге стране подупирало прасенце на ражњу брижно умотано у масну хартију. На пријатељско дрмусање отворио је очи, протегао се, а онда се канда пренуо и успаничено запитао да ли је пре или поподне. Било је пре, али не „још”, него „већ”. Ваљда је то пречуо, ко ће га знати, али свеједно, као да му је лакнуло.

Скокнуо је сабајле, рече правдајући се, до Каленић пијаце по прасенце које му је испекао сељак из Мораваца код којег годинама купује кајмак, па је с њим свратио у бифе „Врбас” на по једну с ногу уочи празника. То им је био новогодишњи ритуал, а и ваља се.

– Застао сам да се мало издувам, па журим кући да га скинем с ражња и исечем за вечерас – рекао је свечаним тоном, шљепнуо шаком по оној масној хартији и одјездио с прасетом несигурним кораком низ пусту улицу.

Можда је тек онде докучио да је негде затурио дан? Море, целу годину!

Због њега и њему сличних 31. децембра пре подне ваљало би затворити пијачне кафане, а у осталим строго забранити точење два и више алкохолних пића „лицима старијим од 18 година”. А, ако би се због тога узјогунили гости и кафеџије, да се то решење удене у Породични закон као посебно поглавље или бар параграф.

У то време је Београдском хроником уредниковао је Влада Булатовић Виб, који је пред крај сваке године објављивао рубрику као епилог важнијих вести минулих дана са наднасловом „Шта је било после”. Али, онај с ражњем му је промакао: или се некуда иселио, или га је његова злосрећница најурила, тек од онда није виђен да се врзма ни по пијачним кафанама нити по Чубури.

Каленић пијаца
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

И лађари су људи

Сем пијачних и станичних, Београд је имао и пристанишне кафане које су радиле сву ноћ, а најчувенија је била она која је изгурала најдуже: „Бродарска касина” у Карађорђевој улици, онде између Великих и Средњих степеница које Савску махалу повезују с подједнако веселом Варош капијом.

Једаред се у Савамали догодило провиђење. Искрцале се неке „ноћне птице” из путничке лађе у рано јутро, а на вратима „Бродарске касине” – која већ деценијама није радила – стоји Змајко: густа пролећна магла је изблајхала Београд, а тад се догађају невероватне ствари. Пређу улицу прескачући шине тек колико да одагнају сумњу. Он је! Приђу шанку и Змајку, шта би друго, па се изљубише као род најрођенији и заподенуше разговор.

– Досадила ми пензионерска чамотиња у Великом Селу, и ето – рекао је као да се правда. – Само да разрадим. Узео сам „Касину” на ћеркино име јер моје време одавно је прошло…

Није се запатило јер нема бродара, а теретне лађе пристају другде. Чак је и бифе „Дринчићево”, никао на успомени на „Бајлонов кладенац”, његов највећи радни успех које многи трећепозивци још памте по њему (и зато по навици називају „Код Змајка”), склопио своје увек широм отворене двери и душу. У њему је осванула тесна апотека, мада слаба је то медицина за ноћне болештине.

Кафана-пивница „Велика Македонија”
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Како протегнути ноге

Хроничари Београда оставили су једну занимљиву прибелешку. У време турске владавине, све до почетка претпрошлог века, савска обала била је сасвим пуста, а називали су је Савска јалија. Али све чешће и Кафанска махала! Ако је и било каквих житеља, били су то махом бостанџије, лађари и Цигани. Прозвана је Кафанска махала јер је била посејана малим механама са доксатима у којима су ракијали лађари, мада су кришом долазили и Турци из града да се и они огреју на тој ватрици. „Бродарска касина” чувала је сећање на то време.

Ипак, најтужније је било кад би у Савско пристаниште, у Карађорђевој улици, наишао велики путнички „крузер”, па из њега покуљало више стотина путника, и то углавном размажених парајлија који би стајали збуњено часак-два док их њихов водич не потрпа у аутобусе или поведе за собом навише, у град, ваљда да им покаже Патријаршију са Саборном црквом, Конак кнегиње Љубице, Кнез Михаилову улицу... и тек успут да им спомене кафану „?”. Ко зна шта би, на основу виђеног, тај свет могао помислити о нама?

Уместо да их већ у пристаништу дочекамо с веселим кафанама, можда баш репликама оних старих и одавно заборављених, с винским подрумима и радњицама које нуде свеже, тек убрано воће, с кајмаком и сиром, димљеном сланиницом, пршутом и куленом, па и роштиљем, што да не, са предметима из домаће радиности као упечатљивим сувенирима... ми им омогућујемо да – протегну ноге.

За то не би требало кривити Туристичку организацију престонице јер она нити руши нити зида, већ се бави „затеченим стањем” које покушава, а понекад успева, да представи у најлепшем светлу. Други би над тим требало да лупају главу.

Јер очигледно је да имамо толико тога да покажемо и понудимо како гостима Београда тако и овдашњим житељима који до данас нису савладали ту лекцију.

Izvor: www.politika.rs


* 501 bajloni.jpg (86.02 KB, 677x381 - viewed 38 times.)

* 501cvetkovamehana.jpg (199.8 KB, 677x383 - viewed 38 times.)

* 501kalenic.jpg (326.48 KB, 677x422 - viewed 38 times.)

* 501vmakedonija.jpg (157.52 KB, 677x406 - viewed 39 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Online Online

Gender: Male
Posts: 9 118



« Reply #241 on: January 08, 2021, 01:07:00 pm »

Кафана 'Црни коњ' на почетку Задарске улице, 1929. године.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Задарска ул.jpg (136.89 KB, 913x564 - viewed 43 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #242 on: January 12, 2021, 09:20:49 am »

понедељак, 11.01.2021.
Милан Јанковић

НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДСКИХ КАФАНА

Откуд морнар усред града

Легенда о морепловцу који је уз пиће чекао позив за нову пловидбу. ‒ Храм учености преко реке Саве звани „Тошин бунар”

Није му шкодила пропаст „Бермудског троугла” (Фото П. Мирковић), У „Морнару” се чекало на слободно место (Фото З. Анастасијевић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Списак такозваних култних кафана је променљива величина. Локали испред којих се донедавно клањало, и у њих улазило уз изразе захвалности онима који су устали и ослободили место, више и не постоје или су се претворили у нешто што се не може назвати кафаном. Другима је, оправдано или стицајем непредвиђених околности, опала популарност и као да само чекају да им се промени намена. А има и оних који деценијама одолевају, на угоститељским темељима који су постављени много раније, у неким срећнијим временима.

Писали смо већ о фамозном „Бермудском троуглу” – локацији чије су основне коте биле кафане „Под липом”, „Шуматовац” и „Грмеч”. Нови бизнисмени су све то истумбали, од нечега направили неке другачије ресторане, оне у којима се седи у удобним фотељама или стоји око округлих столова, у којима вам се конобари насмеју ако их питате да ли служе телећу главу у шкембету. Или отворили дрогерије... Ипак, један локал, удаљен свега неколико стотина метара, на неки начин славио је суноврат „троугла”. Остао је једина права кафана у строгом центру престонице.

Ноћни живот до раних вечерњих сати (Фото: Танјуг/Н. Анђић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Откуд морнар усред Београда? Прича се да је својевремено неки светски трговац и морепловац данима седео у локалу у центру града и испијао пића чекајући да му стигне позив за нову пловидбу и да је по његовом занимању то место добило име. Не знамо сигурно да ли је баш тако, тек „Морнар” је и данас место окупљања неких нових путника, којих је, због новонастале епидемиолошке кризе, мање него раније. Ово место је можда и пре свега друга кућа локалних љубитеља кафане и свих оних које су пословне обавезе везале за уже градско језгро.

Упркос имену, „Морнар” није рибљи ресторан – свега 10 одсто понуде су морски и речни плодови – већ је то кућа домаће, националне кухиње. „Морнар” је један од мањинских локала који је преживео такозвану угоститељску транзицију, тачније својеврсно кафанско истребљење с почетка новог миленијума, када су једна за другом нестајале култне и културне београдске кафане или су их нови власници претварали у нешто друго.

– Управо нам је био циљ да сачувамо аутентични изглед и првобитну намену свих наших објеката и, мада то није лако, допринесемо и развоју нашег препознатљивог угоститељства и туризма уопште – рекао је за „Политику” Жарко Ратковић, директор компаније „Вишњица” у оквиру које послује и пивница „Тошин бунар”, којом ћемо се позабавити касније.

Епидемија истерала свираче на улицу (Фото: Танјуг/С. Аћимовић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Упућени добро знају да је „Морнар” незаобилазни део манифестације зване „Улица отвореног срца” која ове године, из већ познатих разлога, није одржана.

– Мада уважавамо туристе и све друге који сврате код нас кад их пут нанесе, ми ипак живимо од сталних гостију. Није то баш једноставно, неки су се овде одомаћили, понекад се мало опусте па се понашају оно што би се рекло као да су у кафани – рекао је за наш лист управник Братислав Браца Оташевић и додао да се за столовима ресторана прошле године у ово време парлало онолико језика колико има земаља из којих у Београд долазе туристи.

А ако нам се већ тема односи на ноћни живот београдских кафана, ту је „Морнар” посебно занимљив по једној појави – смени генерација. Као по правилу, у неким касним поподневним или раним вечерњим сатима, они старији и искуснији, помало „уморни” кафанци препуштају столице млађем свету. Места која су дотад љубоморно и полунепријатељски чували ти „маторци” тада преузимају нови клинци. Особљу ресторана и они су добродошли гости.

За већину тих младих људи „Морнар” је донедавно био као нека одскочна даска за улазак у онај прави, њихов ноћни живот у дискотекама и клубовима. У „Морнару” би се налазили они што долазе са различитих крајева града, попили по пиће-два и ковали планове за даље. Било је то такорећи „загревање”.

Званично име се зна, алʼ била је и „Џакарта” (Фото: М. Величковић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

А на неколико километара од „Морнара”, тамо преко Саве, у Новом Београду, свој живот и даље, већ читав век и нешто дуже, живи ресторан-пивница „Тошин бунар”. Неки од власника који су се смењивали покушао је да наметне име „Џакарта”. Прича се да је то зато што су оближњи Студентски град преплавили академци из пријатељске Индонезије. Није то заживело ‒ за Београђане то место се увек звало „Тошин бунар”, уосталом и данас се тако званично зове.

Па чак ни Улица Тошин бунар није добила име по бунару, већ по истоименој кафани. А бунар је заиста још у 18. веку ископао извесни Теодор Апостоловић, звани Тоша, богати земунски велетрговац, Цинцарин пореклом из Солуна. Кафана је одмах постала својеврстан „храм учености” који је врата затварао свега двапут у историји: прво 1968. док су трајали студентски протести, и четири године касније, када је проглашена епидемија великих богиња.

Подаци кажу да је дотични Тоша под старе дане зарадио неку тешку очну болест. Наводно су му предложили да са Бежанијске косе спусти низбрдо празно буре, а где оно буде стало, ту да ископа бунар и засади дрвеће, па да се умива водом како би повратио вид. То је и учинио, а успут је ту подигао и кафану. Убрзо је локал постао омиљено састајалиште имућних Земунаца, а читав крај око бунара је још за Тошиног живота понео име Тошин бунар.

Садашњи и бивши запосленици ове кафане сећају се да су у њиховим „одајама” студенти прослављали своје успехе, али и туговали због неуспеха на факултетима – уз музику, гомилу пића, с песмом на уснама. Славило се или жалило до раних јутарњих сати, а и сада би, да није овог зла које нас је снашло. Памти се да су се житељи старог Београда питали која је то кафана тамо преко реке у којој се лумпује до зоре. Многи су долазили да провере те приче. Нису се покајали...

Овај локал треба сачувати (Фото: М. Јанковић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Комшије спремне – спасите „Лидо”​

Судбина је хтела да кафане о којима је овде реч послују у саставу једне угоститељске фирме чији фанови оправдано траже да се и друге „испоставе” тог предузећа не занемаре. Рецимо, ресторан „Лидо”, прекопута хотела „Југославија”, који полагано и болно губи битку за опстанак у времену епидемије. Џаба добра кухиња, узалуд искусни конобари предвођени старим вуком угоститељства Радетом. Нешто ту фали. Нису довољне ни врхунске пихтије ни неодољива ребра у киселом купусу. Прича се по крају да неки „стари” гости планирају протесте како би испред овог некада изузетно популарног ресторана указали менаџменту шта треба да уради да би се „Лидо” вратио на стазе славе. Можда би помогла и мала, али увек корисна корекција цена, па да објекат на граници Новог Београда и Земуна настави да живи. Можда...

* * *

Аутору текстова о ноћном животу београдских кафана несебично и другарски је помогао колега из куће „Политика” Милош Миша Лазић, новинар у пензији и публициста, аутор небројених новинских наслова, али и књига о храни, пићу, људима, једноставно, о кафанама, мајстор писане речи који једнако добро познаје живот с обе стране шанка... Бољег саговорника и „саветника” готово да нисмо ни могли да нађемо и уопште није случајно што пријатељи и сви који га познају његовом имену често додају одредницу „кафанолог”, алудирајући на његово познавање градског угоститељства.

Izvor: www.politika.rs


* 001.jpg (87.94 KB, 677x381 - viewed 28 times.)

* 002.jpg (226.89 KB, 677x381 - viewed 28 times.)

* 003.jpg (171.99 KB, 677x381 - viewed 23 times.)

* 004.jpg (407.91 KB, 677x381 - viewed 25 times.)

* 005.jpg (193.17 KB, 677x381 - viewed 25 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #243 on: January 15, 2021, 01:36:37 pm »




Fotografija iz neutvrđene beogradske kafane, oko 1930. godine. Drugih podataka osim lokacije nema na pozadini fotografije.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* kafana.jpg (317.31 KB, 1386x1612 - viewed 48 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #244 on: January 15, 2021, 05:29:51 pm »




Bife "Kraljevo", snimak iz 1924. godine.

Zna li neko gde je ovo snimljeno, ne ide mi locirenje?



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Bife Kraljevo.jpg (478.38 KB, 1573x1200 - viewed 52 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #245 on: January 15, 2021, 08:11:38 pm »

Šta piše na tabli iznad: Kafana i restoracija Kraljica Huh?Huh?? Aleksandra Đorđevića.
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #246 on: January 15, 2021, 08:35:31 pm »

Na natrčah na podatak da je to ćošak Carice Milice i Brankove.
Logged
Milan (longtrip)
kapetan fregate
*
Offline Offline

Posts: 7 424



« Reply #247 on: January 15, 2021, 08:38:47 pm »

Biće da si u pravu , tako kažu i ovde
Logged
Milan (longtrip)
kapetan fregate
*
Offline Offline

Posts: 7 424



« Reply #248 on: January 21, 2021, 01:08:05 pm »

Svetogorska ulica i plac na kome je bila kafana Dva bela goluba, pre izgradnje palate Zanatskog doma. Na slici je tramvaj na liniji br. 7 (jednotračna pruga ), Kolarac – Svetogorska – Tašmajdan, dužine oko 1.300 metara.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ulica Svetogorska

Prvobitno, ovu ulicu narod je nezvanično prozvao Pop Isin sokak, po svešteniku koji je u njoj živeo. Kuća mu se nalazila kod današnje Pravno – birotehničke škole "Dimitrije Davidović". Pop Isa je bio dugogodišnji starešina palilulske crkve.

U periodu od 1872. do 1896. godine ova ulica je prozvana "Dva bela goluba". Ime je dobila po kafani gazda Jove Kujundžića koja se nalazila na početku ulice.
Terzija Jovan Kujundžić „Valjevac” rođen je 1813. bio je šurak Stojana Novakovića i zet Maksima Rankovića predsednika suda. U braku sa Anastasijom imao je sina Milana. Milan Kujundžić je bio srpski filozof i političar.

Kratak opis kuće i imanja Jovan Kujundžić je dao u oglasu koji je objavljen januara 1857 u listu "Šumadinka".
Plac na kome se nalazila kafana "Kod dva bela goluba", na uglu današnjih ulica Hilandarska i Svetogorska, 1912. godine prodat je Udruženju zanatlija koji su tu podigli svoje zdanje "Zanatski dom" na čiju fasadu su, prema zahtevu Kujundžića, postavili figure dva goluba.

Kafana "Dva bela goluba" je sagrađena 1840. a srušena 1903. godine.

Šteta je ne pomenuti i ostala imena ove ulice:

 -Od 1896. do 1922. nosila je naziv Svetogorska;

- od 1922. do 1930. Bitoljska (obuhvatala je i današnju Ilije Garašanina);

- od 1930. do sredine Drugog svetskog rata Žorža Klemansoa, kada je nemačka vlast vratila naziv Svetogorska ulica;

 -od 1946. dobija naziv Lole Ribara, a 2002. vraćen ponovo naziv Svetogorska


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Milan Kujundžić Aberdar

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]




* св2.jpg (753.85 KB, 1536x1713 - viewed 46 times.)

* св.jpg (131.05 KB, 948x721 - viewed 47 times.)

* св1.jpg (20.19 KB, 200x352 - viewed 36 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #249 on: January 26, 2021, 10:31:04 am »

понедељак, 25.01.2021.
Милан Јанковић

Дух Балкана на 15. спрату куће „Политика”

Како су новинари најстаријег листа на овим просторима добили кафану у којој се окупљала елита тадашњег Београда

Данило Пурић, дугогодишњи уредник и директор „Политике”, као конобар (Фото: лична архива), Светски шаховски шампион Анатолиј Карпов (у средини), наш велемајстор Љубомир Љубојевић (први здесна) и директор „Политике” Живорад Миновић на 15. спрату (Фото:документација „Политике”)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Тек када је шездесет и неке прошлог века довршена нова зграда „Политике” новинари најстаријег дневног листа на Балкану, посебно они склони теорији да без седења у кафани нема правог новинарства, могли су да одахну ‒ на 15. спрату објекта добили су угоститељски објекат, односно локал, са две сале и малом испоставом два спрата више, а негде у средини сместила се и „башта” с које је пуцао предивни поглед на Београд. Клуб „Политике” почео је да ради и да исписује странице југословенске журналистике.

Новинарски „збег” преселио се из оближњих локала на сам ћувик своје омиљене фирме, даље од очију радозналаца и лакомих. Понекад би се међу гостима затекао и неко „са стране” – уважени државник, награђивани уметник, велики научник, угледни политичар или важан саговорник, а каква је атмосфера владала може да посведочи и прича да су неке колегинице и колеге своје свадбене ручкове или вечере – без прегласне музике, играња кола међу столовима – приређивали баш ту (а неки и два или више пута!).

Један од гостију Клуба био је и Мирослав Мишко Стојановић, пензионисани новинар и уредник „Политике”. Кад год би му време дозвољавало ‒ будући да је у три мандата био дописник нашег листа из Немачке, а и специјални извештач са најважнијих догађаја широм планете ‒ Мишко није пропуштао прилику да обиђе и то „свето место” на 15. спрату палате.

‒ Са своје две сале било је то ексклузивно место, састајалиште неког интелектуалног света, чаршијског крема ондашњег Београда. На неки начин, склоњени од вреве градских кафана и заштићени од радозналаца различитих намера, у тај отмени локал полузатвореног типа навраћали су представници друштвене елите. Нас су ценили као домаћине, а њима је била част да нам буду гости ‒ прича Стојановић и додаје да је Клуб свакако био нешто више од обичног ресторана, да су се ту глачале идеје из којих су настајали добри текстови, квалитетне приче...

Они су се бринули да гости буду задовољни: особље Клуба „Политике” (Фото:документација „Политике”)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Било је то време када је извор информација био човек, а не интернет. Клуб „Политике” имао је своју душу, за његовим столовима седели су непревазиђени репортери, козери, уметници различитих провенијенција. Колега Стојановић подсећа да је „Политика” у својим редовима имала много врхунских репортера који су своје надахнуће тражили размењујући ставове и идеје у Клубу на 15. спрату. Тачно се знао дневни распоред по којем се тамо седело и разговарало.

‒ У Клубу су се организовали различити догађаји. Сећам се, примера ради, да су се ту проглашавали шампиони матерњег језика из редова осмог разреда основних школа, а да су им признања додељивали Иво Андрић, Десанка Максимовић… Ту је уручивана НИН-ова награда, гостовала су нам најзвучнија филмска имена у време ФЕСТ-а... Новинари су радили свој посао, а уредници знали где могу да их нађу ако нешто искрсне ‒ присећа се Стојановић.

Један из плејаде „Политикиних” новинара, врсни репортер, дугогодишњи дописник из иностранства Борко Гвозденовић са извесном дозом сете присећа се клупских дана.

‒ У кафану се ишло на пиће и по разбибригу, а у Клуб „Политике” на разговор са колегама или саговорницима. Пиће је било у другом плану, као неки пропратни елемент креативног дружења и договарања око тема. А кад бисмо хтели да набројимо све те угледне и славне људе који су са нескривеним задовољством долазили на 15. спрат, не би било довољно простора на овој страни. Водио сам једно књижевно вече и до мене је седео Бранко Ћопић. У једном моменту књижевник ми се приближио и тихо ме упитао: „А је л’ се ово плаћа?” Има безброј анегдота из Клуба и жао ми је што тако нешто више не постоји. Искрено се надам да ће се вратити славни дани „Политике”, а са њима и једно овакво место какво интелектуални свет заслужује ‒ каже Гвозденовић.

Увек је кувао врхунску рибљу чорбу: уредник фотографије Мића Николић (Фото: лична архива)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Надолазећа политичка превирања и поделе средином осамдесетих година прошлог века нису мимоишли ни Клуб „Политике”. Старији новинари сећају се како су се заметнуле приче да се на 15. спрату одигравају неке завереничке работе, да се претерано прича о нечему што не би смело, а „случај” је доспео и на дневни ред некада моћног тела социјалистичког система ‒ радничког савета. И догодило се оно што је било за очекивати ‒ стављен је катанац на локал који је за многе био институција. Много година касније група ентузијаста из тада већ на више целина подељене „Политике” покушала је да врати стару славу свог претходника, отворивши на 15. спрату кафетерију „Међу нама”. Међутим из много разлога, којима овде није место да се набрајају, то није потрајало дуго. Прича о Клубу „Политике” остала је легенда...

Ауторка текста са позоришном звездом Нуријом Есперт (Фото: лична архива)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Храм узвишеног духа

„Овако нешто нема ни Вестминстерска палата”, аутентични је утисак легенде новинарства Мирослава Мире Радојчића. Ваљало му је веровати на реч, дописнику из Лондона, који је знао сваки кутак британске престонице, једином нашем новинару са ложом на Вимблдону. Један је од бројних „Политикиних” дописника који су прво долазили у Клуб на 15. спрату, па тек онда код главног уредника.

А 1973. кад сам на конкурсу примљена за новинара „Политике”, од прве приправничке плате родитеље сам извела на ручак у најлепши клуб са погледом на цео Београд. Простор је блистао од елеганције и отмености. Столице са наслоном од увозне шпанске трске, до тада невиђене у неком ентеријеру, а њом су били обложени и зидови између дрвених ламперија. Архитекта Угљеша Богуновић, идејни аутор Палате „Политика”, инспирисао се Шпанијом, а Богуновићева супруга, Милица Рибникар, вајар, урадила је бисту оснивача „Политике”‚ која и данас стоји у холу.

Клуб је био пантеон узвишеног духа, некад изненадних сусрета са онима до којих се не долази баш лако. Волим што готово никада у њему нисам видела политичаре. Уредник Културног додатка, публициста Радован Поповић, имао је срећу да се у Клубу дружи са Десанком Максимовић, док су Меша Селимовић и Марко Ристић били на ручку са Милојком Друловићем, чести гости били су Миодраг Булатовић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Милић од Мачве, Оља Ивањицки, Божидар Дамјановски, прва приватна галеристкиња Вида Гостушки... Тада је Клуб био престижније место од Ивиног и Будиног Клуба књижевника.

Битеф, Фест, Бемус имали су своју малу репризу у Клубу „Политике”. Звезде ових манифестација, попут Клаудије Кардинале, Сергеја Бондарчука, Нурије Есперт, песника Андреја Вознесенског, Милорада Мишковића... били су гости наше куће. У Клубу су одиграване и позоришне представе, тражена је столица више.

Није свако могао да дође у Клуб „Политике”. Тачно се знало где је коме место. Естрада, тада у повоју, углавном је окупирала „Бермудски троугао” – столове „Шуматовца”, „Грмеча” и „Под липом”‚ где су извођаче лаких нота чекали фото-репортери и новинари бројних магазина. Интелектуална елита формата Љубе Тадића, Мире Траиловић, Бате Стојковића, Оливере Марковић била је та нека прва лига. Она коју сте могли да видите на 15. спрату. Памтим кад је једног дана у време ручка ушао Бата Живојиновић! Тај призор деловао је нестварно, као земљотрес, настао је мук, а он је упловио попут носача авиона, онако велики, разбацан, плећат, испунио је целу просторију. Лежерно, са шмекерским осмехом, изговорио је: „Добар дан свима.” Ето, било је некад...

Мирјана Радошевић

Горњи спрат, доњи дом

У дугој историји „Политике” бележе се периоди у којима је угоститељство представљало важну допунску делатност новинарског прегалаштва: клубови и ресторани под кровом славне седамнаестоспратнице у Македонској. Уредници су добро знали да је непослушна новинарска багра склона расипању по околним кафанама и бифеима, па је било пробитачније држати их окупљене у близини. Један телефонски позив, вожња лифтом са 17. или 15. спрата, и ето њих у редакцији.

Формацијски распоред подсећао је на два дома у Парламенту, можда још и више на устројство енглеских пабова који имају Паблик бар и Салун бар, или Лаунџ. Први је често пијаначки бучан, други је више за углађена окупљања старијих пријатеља или брачних парова.

Доња сала Клуба била је репрезентативна. Ту је на пиће или ручак долазио читав Београд. Уредници су били довољно плаћени да изведу угледне госте из света филма, музике и сликарства, славне личности јавног живота, спорта. Политичари ништа. Уштиркани бели столњаци, а и велики столови деловали су некако достојанствено усклађени угледу новине. Горњи спрат био је доњи дом. Бифе намењен новинарској раји која је ту, по свим узусима пословичне професионалне чедности, пила кафу, а чешће нешто „кратко”. Дувански дим обавијао је играче домина и шаха по једноставним, малим столовима. Таленат у померању дрвених фигура и плочица имао је своју тржишну вредност.

Коцкало се, онако аматерски, све док се једног дана није појавио тадашњи генерални секретар „Политике”. Бануо је изнебуха, почистио неке табле, разрушио домине и саопштио: „Због коцке се забрањује играње шаха и домина!” Непријатно изненађени, видно утучени, новинари су кренули у евакуацију чекајући један од два лифта. „Хајде, у 500 динара који ће први да дође”, понудио је опкладу ненадмашни репортер Стеван Шевић.

Деловало је неуништиво, али прошла су времена када је неко ко је хтео да буде добар новинар морао да испуњава четири услова: много пића, много дувана, куцање са два прста и барем један разведен брак. Нема више потребе за 15. и 17. спратом. Новинари раде од куће, пију „кока-колу”, не пуше и куцају по рачунару са свих десет прстију. Једино ме за бракове не питајте.

Бошко Јакшић

Izvor: www.politika.rs


* 502.jpg (75.7 KB, 677x381 - viewed 33 times.)

* 503.jpg (162.91 KB, 677x381 - viewed 32 times.)

* 504.jpg (124.99 KB, 677x381 - viewed 28 times.)

* 505.jpg (154.78 KB, 677x381 - viewed 30 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #250 on: January 26, 2021, 03:09:37 pm »




Restoran "Kalemegdanska terasa", oko 1960. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]





* Kalemegdanska terasa - oko 1960. godine..jpg (371.59 KB, 1566x1200 - viewed 45 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #251 on: January 26, 2021, 03:21:01 pm »




Terasa restorana hotela "Metropol", oko 1960. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* hotel metropol- (1).jpg (1030.96 KB, 3403x2305 - viewed 47 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #252 on: January 26, 2021, 03:26:53 pm »




Još jednom Terasa restorana hotela "Metropol", oko 1960. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* hotel metropol (2).jpg (755.88 KB, 1809x2767 - viewed 43 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #253 on: January 26, 2021, 04:00:47 pm »



Šumatovac, 80-tih.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Šumatovac -.jpg (244.86 KB, 1280x858 - viewed 53 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #254 on: January 29, 2021, 03:46:07 pm »




Restoran - pivnica "Knez Mihailo" u palati Riunione 30-tih godina XX veka.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Pozorisni trg i palata Riunione 30tih god XX veka.jpg (841.92 KB, 1582x1274 - viewed 46 times.)
Logged
Pages:  1 ... 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 [17] 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 ... 51   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.04 seconds with 23 queries.