понедељак, 28.06.2021.
Милош Лазић
Летовање у Бермудском троуглуПоследице транзиције бриде, па данас у једној од „најкафанскијих” улица у оволиком граду нема механе у којој би се пиће могло поручити и попити за шанком, с ногу, нити чекати да на „црвено слово” у њу бане дувачка капелаКада је срушена приземна зграда у којој је била кафана „Код Гинића” и до ње „Прозор”, како би на њиховом месту изникао Дом омладине, живот у Македонској улици свео се на шест кафана. Пребројане од Трга републике, редом: „Јадран”, „Зора”, „Бохињ”, „Грмеч”, „Шуматовац” и „Под липом”. То је било недопустиво мало за онолики свет жедан дружења, па су зато чак и у посластичарници наспрам „Зоре” (ваљда се звала „Мињон”?) почели да точе кратка пића, док и њу нису затворили како би зграда под чијим је скутима радила поделила судбину посестрима с оне стране Дечанске улице.
Ето на шта смо спали. Почетком прошлог века на Позоришном тргу било је шеснаест кафана, а у Кастриотовој (Поенкареовој, па Македонској) улици, у четрдесет кућа било их је седамнаест. У књизи „Споменар о старом Београду” Никола Трајковић је написао:
„Крајем прошлог века, у данашњој Поенкаровој улици било је више кафана него уличних бројева, што значи да их је у понекој кући било и по две.”А данас? Брука! Како смо имали срца да допустимо да се Београд од најкафанскијег града Европе преметне у престоницу људске сујете оличене у сјактећим а прескупим кафићима и помодним клубовима који се диче својом
„двадесетогодишњом традицијом”? Је ли нормално да се у тим свратиштима лакше могу наручити и добити шатобријан,
„плодови мора” или тајанствени специјалитет индонежанске кухиње, него лесковачки роштиљ, телећа глава у шкембету или гравче на тавче... док келнери праве гадљиве гримасе ако гост заиска домаћу шљивовицу?
Слути се одговор, а он се не крије у разврату, већ у политици. Јер, она је у Срба одувек била неизоставна тема сваког, па и кафанског разговора, а пијана уста говоре како јесте, а не како је одлучено да буде.
Али, тако је било и другде, па су британске власти још седамдесетих година 17. века, поводом тог
„легла политичких немира”, почеле да издају прокламације органима реда да обрате пажњу на кафанске разговоре, о чему сведочи Дубравка Стојановић у својој студији „Калдрма и асфалт”, притом не спомињући да је и код нас било слично, само што су такве прокламације биле тајне, а органи много ревноснији.
Последња оазаДух кафанског Београда сачуван је по крчмама негдашње периферије, у пијачним ашчиницама и точионицама, и у најстрожем центру града, у три веселе кафане у сенци палате „Политика”. Наравно, реч је о „Шуматовцу”, „Грмечу” и „Под липом”. Ова енклава припадала је новинарима најстаријег преживелог дневног листа на Балкану и Радија, храбријим политичарима, виспренијим доушницима, музикантима, ситним занатлијама из комшилука и пратећим симпатизерима. Какав је живот текао овим кафанама најбоље сведочи њихов збирни назив – Бермудски троугао!
Иако се многи куну да су
„кумовали” овом шифрованом имену, та част припада Радмили Јововић, која га је представила јавности у својој урнебесној репортажи у „Репортеру” почетком осамдесетих. Нешто касније је прешла у Политикин „Базар”, али уредница тог женског часописа није имала довољно духа за њену духовитост, па је отишла. Прво из „Базара”, а временом чак и из заједничких кафана... а некима и из сећања. Зашто то име, откуд кумство?
Тада су колале језиве приче да у троуглу између Бермуда, Девичанских острва и Флориде волшебно нестају бродови и авиони, готово истоветно као што су у овом нашем нестајали људи. Међутим, људи су из нашег мамурно израњали после неколико дана, а бродовље и летелице из њиховог никад!
У „Политици” тог времена на прсте су се могли побројати новинари или уредници који су икада искористили цео годишњи одмор. Таква привилегија припадала је чиновништву које ионако није залазило у кафане. Још се памти мудрост Владе Булатовића Виба распојасаног у башти кафане „Шуматовац”, када је неком досадном радозналцу на питање где ће на летовање, одговорио да ће скокнути до Крагујевца на дан-два, а затим наставити – на Бермудима. Ко зна шта је онај несрећник помислио, али братија сталних гостију знала је о чему Виб прича и искидала се од смеха, иако је он био смртно озбиљан.
Уосталом, сви смо тада летовали на „Бермудима”.
Част свакоме...Постојало је некад неписано правило да новинара „Политике” нико не може частити пићем, да своје цехове, свеједно какве и колике, мора плаћати сам. Због тога по кафанама „Бермудског троугла” никад није било вересије! Њу је одмењивало нешто друго, о чему се дуго ћутало.
Кад је на чело „Политике” педесетих година дошао Данило Пурић да с партијским ауторитетом
„примири распуштено новинарско јато” јер одувек су били критични (једино што никада нису зачикавали краља и доживотног председника), ствар се отела, па је
„партијски кадар” преко ноћи прерастао у
„новинарску мајку” због тога што је из свог џепа плаћао неке ненаплативе рачуне. Лед је пробијен када је намирио цех Васе Поповића, јер је полупразних џепова заноћио у „Шуматовцу”, а персонал несмотрено оставио отворен шанк.
Случај је преузео Божа Алемпијевић, легендарни шеф кафане, који је увео обичај да из свог буџака, преко танког шприцера и дебеле муштикле с времена на време призове туру
„на рачун куће” сталним а мање солвентним гостима. Частио би и кад су у доњој сали одржавали редакцијске састанке, кад би прослављали успехе или туговали због каквог разочарања, а бивало је и тога!
Слично је било „Под липом” или у „Грмечу”, мада су те кафане биле слабије са смештајним капацитетима, а поврх тога до њих и из њих морало се преко онолике Македонске улице...
Непостојећи осмоугаоНавала на Бермуде била је таква да се сто запоседао сабајле и брижно чувао до фајронта, па је славни троугао умало прерастао у осмоугаоник, а са „Босном”, „Бохињем”, „Зором”, „Морнаром” и „Херцег Новим” на теменима („Босна” је већ десетак година замандаљена, у негдашњем „Бохињу” тавори радња брзе хране, а „Под липом” продавница кућне алхемије).
У то време зачета је и прича о претварању Кнез Михаилове у пешачку зону, а пратио ју је вапај да се то исто учини и са Македонском улицом зарад ових њених знаменитости. Ех, где би нам био крај. Наиме, иако је деловало сулудо крај онако искићене Скадарлије, није било госта Београда а да није забасао и у Бермудски троугао! Био је то епицентар престонице и стециште интелектуалне, културне, спортске и политичке елите, права
„легитимација” Београда, излог његовог срдачно гостопримљивог духа.
Онда су нас заскочиле свађе, ратови у окружењу, економске санкције, хиперинфлација, транзиција, триста чуда, и све је отишло дођавола. Кафане су се затварале и отварале, мењале власнике, називе, амбијент или намену, а на ужас несрећних гостију.
Последице су катастрофалне, па данас у једној од
„најкафанскијих” улица у оволиком Београду нема кафане у којој би се пиће могло поручити и попити за шанком нити у њу привести дувачка капела да оплете на
„црвено слово”. Има кафана и кафића, не зна им се број, али одавно су изгубили душу која је била оличена у сталним гостима и симпатизерима.
А као најстрашнија последица било је то што су људи престали да се друже. Ако је некоме то био циљ, капа доле!
Па, како ових дана себи или другима одговорити на питање – куда на летовање?
Izvor:
www.politika.rs
