Formula uspeha u tananim nitima dušeOd otvaranja, krajem pedesetih, radila je do ponoći, pa i preko toga, ali beogradski noćnici nikada nisu urakljili kafanu „Vidin kapija” na stecištu Palmotićeve, Hilandarske i Ulice Džordža Vašingtona. Taj čudan slučaj pripisivan je akademskom miru koji je vladao u obe sale u kojima se oduvek pričalo ispod glasa, tako reći šapatom, a poneko odsustvu muzike i sledstvenih lumperajki u kojima okolna svratišta nisu oskudevala. Nešto glasnije bilo je samo u bašti ispred, ali na to se stanari zajedničke zgrade nikad nisu požalili.
Blagodareći Koletu Čokaliji, iskusnom dorćolskom kafedžiji koji je bio prvi upravnik „Vidinca”, doznalo se da je ugledu i dostojanstvu kafane kumovalo neobično društvo što se svakodnevno okupljalo u maloj sali koja je od ostatka sveta mogla da se odvoji teškom plišanom zavesom. Zbog njih je na jednom od dva spojena stola sa šest stolica uokolo neupućene namernike dočekivalo neobično obaveštenje – „Rezervisano za stalne goste”.
Zbog Koletovog dugog jezika doznalo se da su sedokoso društvo činili komšije Milan Kašanin, Mihailo Đurić i Dušan Matić, a s njima nešto mlađi i zato tek prosedi Predrag Vukadinović, Vladeta Jerotić i Milorad Pavić.
U to doba pristojnost je nalagala da za dva spojena kafanska stola sedi samo šestoro i da se zbog sedmog nije primicala stolica već ceo sto, a kako teskoba male sale „Vidin kapije” nije dopuštala takve vratolomije, to je i rečeno društvo uvek bilo u istom sastavu. Imena članova tog kružoka ovde su spomenuta zbog njihovog ugleda, da bi se razuverili oni što veruju da je običaj predstavljanja kafana kao mogućih stecišta učenog društva šaljiva metafora.
Da li spomenuti i da je to bila valjda prva beogradska kafana u kojoj su gostima ponudili platnene, a ne papirnate salvete?!
„Kod sedam hrabrih Švaba”„Vidin kapija” je osvanula u ondašnjoj „novogradnji”, nije bila samonikla! Povest joj je duža gotovo čitav vek. Na tom mestu je sve do 1943. godine tavorila krčma „Sedam Švaba”. Nikla je 1861, čim se raščulo da je Knez Mihailo odredio da se upravo tu, kraj Vidinskog druma i na tada dalekoj periferiji grada, podigne zdanje Prve varoške bolnice, jer ne valja kad se tako ozbiljnim poslom bave žedni dunđeri. Ne zna se kako se zvala do 1964. godine, ali kad je posao poveren Nemcima, kafana je dobila taj naziv, a Mala pivara u komšiluku žednu, a platežnu klijentelu.
Zbog rokova i udarničkog rada u tri smene fenjer nad ulazom goreo je svu noć (a ne kao danas), pa su u birtiju rado zalazili i domoroci zaogrnuti dolamom mraka.
Često je navraćao i Đura Jakšić koji je stanovao u blizini, koliko da oplakne grlo, a kako je to mahom činio na veresiju, poverio se gazdi da bi za dug mogao nakratko da bude i firmopisac. Tako je jednog dana iznad ulaza u kafanu osvanula tabla sa kompozicijom na kojoj sedam nacvrckanih Nemaca juri jednog prestravljenog zeca. Istog časa u kafanski šifarnik uveden je nov naziv krčme „Kod sedam hrabrih Švaba”, a kad su „kumovima” zamerili što se izmotavaju sa nesrećnim dunđerima, spremno su odgovorili da nisu učinili ništa rđavo, jer da se neko goloruk uhvati ukoštac s razbesnelim zecom zaista mora da poseduje suludu hrabrost (zbog sličnih pakosnih šala, veruje se da su katanac na vrata kafane 1943. nakačile nemačke okupacione vlasti, a ne saveznički bombarderi).
Tu je često dolazio Vojislav Ilić da u dnu čašice potraži Kaliopu, muzu poezije, a šaputalo se i da su mu sinovi za stolom kod „Sedam Švaba” ušli u punoletstvo. U komšiluku je živeo i filozof Brana Petronijević, a stotinak metara uz Poštansku, današnju Palmotićevu ulicu, i porodica Bojić, ali Milutin je otišao u Plavu grobnicu mlad i nije stigao da i u kafani ostavi trag.
I Stevan Sremac je stanovao u komšiluku od kada se iselio iz stana svog ujaka Jovana Đorđevića, nad raskrsnicom Knez Mihailove i Sremske, ali on je radije zalazio „Kod orača”, koji se nalazio na uglu Svetogorske i Takovske.
Ponešto od toga pribeležila je Divna Đurić Zamolo i zamalo da je zbog toga svrstaju među malobrojne beogradske kafanologe.
Čudni putevi gospodnjiPre petnaestak godina „Vidin kapija” je zatvorena, a kad je konačno završeno preuređivanje, ni najveći poznavaoci kafana i kafanskog života nisu mogli da dokuče šta je osvanulo u tom lokalu. Jer, izgled koji mu je podario Karim Rašid, jedan od najznačajnijih dizajnera, bio je toliko čudan i do te mere nepoznat da se sve pretvorilo u pravu misteriju, posebno kada je nad ulazom osvanuo stari srpski naziv – „Medzik”.
A kad je nesuđenim gostima objašnjeno da je reč o jednom od elitnijih svratišta u gradu, mnogi su ostali zatočenici uverenja da bi to morao biti – mlečni restoran. Bunio ih je avangardni minimalizam... a i nije se osećao miris roštilja.
– Kada smo ušli u ovaj projekat, znali smo da to neće ići ni brzo ni lako – žalio se menadžer restorana, čovek koji je osmislio ovaj potpuno nov koncept.
– Mogli smo da sedimo i čekamo da neko drugi krene u nepoznato ili da budemo prvi i da se, možda, proslavimo. Odabrali smo ovo drugo, a o čemu je reč, saznaje se iz našeg slogana: „Ne bavimo se ugostiteljstvom, već gastronomijom.” Ali, nije nam namera da stanemo na ovom, već da nastavimo u čitavom regionu i, ko zna…
Srećom, nije se zapatilo: magija je potrajala nekoliko godina, mada su i danas mnogi uvereni da je to bila samo malo luksuznija – poslastičarnica. A, i bez toga ne bi potrajali, jer za kafanske goste koji jelovnike i vinske karte čitaju zdesna ulevo, previše luksuza raspiruje mučan osećaj straha.
Nakon tog neslavnog eksperimenta pojavilo se još nekoliko zakupaca istog lokala, a propali su jer su pomislili da je dizajn formula uspeha. Nije, on se skriva među tananim nitima duše, ponekad i u tradiciji. Onoj staroj, a ne novoj. Da su kafani vratili pređašnji naziv, negdašnje radno vreme i nataloženu patinu, možda bi se u njoj zapatilo neko novo učeno društvo, a za njima i ostali.
izvor
