PALUBA
March 19, 2024, 08:44:07 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Telegram kanal Paluba.Info
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  [1] 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 ... 336   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 715022 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« on: November 05, 2013, 11:19:36 am »

Српске буне

-Чудно чудо што су се Срби дигли на још један устанак! Па они тешко да су друго шта знали до да се буне! (Иван Ивановић, писац)
-Устанак? Запамти , синко, то су о п а с н е  с т в а р и! (Коста Миловановић, вођа Топличког устанка 1917.)


Од  Кочине крајине до Топличког устанка - свега  50. Толико сам успео да попишем. Верујем, међутим, да постоје и бројни незнани немири  о којима Историја није писала и који су су или сасвим заборављени или постоје тек као нејасно сећање код  локалног становништва.

(1) Кочина крајина 1788. (2) Кара Ђорђев рат 1804. (3) Тицанова буна) (4)  Прва машићка (Јанчићева буна) 1809. (5) Власотиначки устанак Илије Стреље 1809. (6) Хаџи-Проданова буна 1814. (7)  Милошева буна 1815. (8) Буна у Београдској нахији (Симина буна) 1817. (9) Демир - Мићићева буна 1819. (10) Абдулина буна  1821. (11) Власотиначки устанак 1821. (12) Ђакова буна 1825. (13) Чарапићева буна 1826. (14) Друга машићка буна  1834. (15) Поп-Јовичинa буна 1834. (16) Кнез Милетина буна 1835. (17) Пиротска буна 1836.  (18) Нишки устанак (Бојаџиска буна) 1841. (19) Пиротски устанак 1841.(20) Вучићева буна 1842. (21) Катанска буна 1844. (22) Рајовићева буна 1844.  (23) Револуција у Војводини 1848.  (24) Буна у Дробњацима 1855. (25) Тенкина завера 1857. (26) Устанак Луке Вукаловића 1858. (27 ) Костајничка буна 1858.  (28) Протина буна 1858. (29) Посавско-требавска буна (30) Власотиначка буна 1860. (31) Устанак у Боки и Кривишијама 1869. (32) Побуна у Зовином долу и Лукавици 1874. (33) Бабинска буна 1875. (34) Невесињска пушка 1875. (35) Јаворска буна 1876. (36) Раоничка буна ? (37) Власотиначка буна 1877. (38) Тополска буна 1877. (39) Кумановски устанак 1878. (40) Устанак у Кривошијама 1881. (41) Брсјачка буна 1881. (42) Тимочка буна 1883. (43) Буна у селу Гријану 1883. (44) Буна у Гамзиграду 1883. (45) Горачићка буна 1893. (46) Мајски преврат 1903. (47) Нишка официрска контразавера 1904. (48) Подофицирска контразавера у Крагујевцу 1906. (49) Сарајевски атентат 1914. (50) Топлички устанак 1917.
« Last Edit: November 06, 2013, 02:04:33 pm by Brok » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #1 on: November 06, 2013, 01:20:56 pm »

(1) Кочина крајина је био назив за централни део данашње Србије који су привремено од Отоманског царства ослободили српски фрајкори (добровољачки одреди) уз помоћ Аустрије током Аустријско-турског рата 1788-1791, али и за устанак Срба од фебруара 1788 - 7. септембар 1788.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
сл.1. Кочина крајина

1781. аустријски цар Јозеф II Хабзбуршки и руска царица Катарина Велика су у тајном савезу против Турске. Аустријанци шаљу неколико мисија у Србију ради прикупљања података и придобијања становништва, посебно кнежева, свештеника и трговаца. Године 1787. Турска објављује рат Русији. Аустрија још није спремна за рат, али покушава да искористи ситуацију. План је био да се пограничне тврђаве заузму на препад уз помоћ месних Срба. У децембру пропада покушај отварања београдских капија. Од многих избеглих Срба стварају се фрајкори. У јануару 1788. је изведен још један неуспешан покушај.

9. фебруара 1788. објављен је рат, али је ефекат изненађења изостао и заузета је само Ада Кале. Аустријанци не желе устанак у Србији, а фрајкоре не сматрају за самосталне јединице, али како им војска није била спремна дешава се управо супротно – приморани су да им фрајкори воде скоро све операције и подбуњују становништво на устанак. Главни аустријски циљ је Београд који хоће да заузму отсецањем и исцрпљивањем – затворити путеве за појачања од Шапца и Пожаревца. Одред Коче Анђелковића (од 400 до 500 људи) прелази на дан објаве рата из Баната у Србију са задатком да пресече цариградски друм. За две недеље узима Пожаревац и Коларе, а због побуна и опасности Турци беже и из Паланке, Баточине и Багрдана у које Коча улази без отпора. Аустријска војска остаје неактивна (ишчекују да руске победе вежу турску главнину), па се Коча повлачи у Банат.

Коча Анђелковић се враћа у марту 1788. са 1.500 људи. Разбија три турске војске које покушавају да учине пут проходним. За успешно ратовање и потпуно прекидање везе између Ниша и Београда, аустријски цар Јосиф II доделио је Кочи чин капетана и одликовао га златном медаљом за храброст. И поред појачања које доводи Јован Брановачки, Турци са надмоћним снагама разбијају блокаду у априлу, а Коча се повлачи у манастир Драчу код Крагујевца. Нови напади на конвоје не успевају јер су Турци појачали снаге у Ћуприји и Јагодини.
У априлу 1788. у Србију прелази и фрајкор под мајором Михаилом Михаљевићем који истог месеца осваја уз помоћ регуларне аустријске војске Шабац, а у јуну успева да освоји и Ваљево. Са Михаљевићем је и бачки епископ Јован Јовановић који позива на устанак.

У јуну Турци враћају Пожаревац, а у јулу се Коча под борбом пребацује у Банат; Хасан-паша у августу прелази у Банат и побеђује граничарске јединице и заузима Дунав целом дужином почев од Панчева, а на северу скроз до Мехадије. Коча је тада је ушао у састав српско-банатског фрајкора и као командир чете наставио ратовање, где је у сукобу код Брзаске 7. септембра 1788. био заробљен од Турака. Одведен је у Текију и тамо страшно мучен и на крају набијен на колац у страшним мукама издахнуо, заједно са тридесет својих сабораца.

Аустријске снаге биле су развучене по целом ратишту и остајале су неактивне. Са почетком рата упућен је проглас и муслиманском становништву да остане мирно, обећавајући да ће бити равноправно са осталим поданицима, посебно у верским питањима. Корпус под Лихтенштајном (потом под Лаудоном) у Босни је успео да за четири месеца заузме само Дрежник, огорчено брањенуДубицу и Нови. Рат је стао преко зиме.

1789. Лаудон је успео само да заузме Бербир (Градишку). У августу преузима врховну команду и потискује Турке из Баната и у септембру опкољава Београд који му се предаје (уз слободан пролаз за посаду) 9. октобра. Затим су заузети Смедерево, Пожаревац и Кладово са већим делом северне Србије до Студенице и Крушевца. Терет рата поново преузимају фрајкори мајора Михаила Михаљевића.

1790. умире Јозеф II. Заузет је Цетинград.  1791. Аустријанци су  приморани на повлачење преко Дунава и Саве. Њима су се  придружиле хиљаде српских породица које су, због подршке Хабзбурговцима, страховале од отоманске освете. Устанак такође укључени јунака српске револуције Карађорђа Петровића, који је био уАустријска војска у то време [4] одмазду Турака у почетку устанка утицао. српску одлучност да се ослободе од Турака, 15 година касније, за време српске револуције.

Миром у Свиштову Леополд II Хабзбуршки се задовољио Цетинградом, Дрежником и уским појасом земљишта у Крајини (Лапац и Срб). Гарантује се општа амнестија устаницима. Фрајкори се распуштају, а многи Срби, разочарани Аустријом, чак се и враћају у Србију. Султан Селим III (од1789.) забрањује повратак јаничара у Смедеревски санџак.


Ко је био капетан Коча Анђелковић, по чијем је имену овај крај и читав тај устанак  - народ назвао Кочина крајина?

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
сл.2. Капетан Коча Анђелковић

Рођен је око 1755. године у моравском селу Пањевцу (данас Кочино Село), у које се његов отац, Анђелко Петровић, доселио бежећи пред турским зулумом из Призренског пашалука. Кочино право име било је Корун, а на неким документима се потписивао као Коста.

Био је трговац стоком, имућан човек, при трговини је често прелазио из Београдског пашалука у Аустрију. Пола године пред избијање рата пребегао је с породицом у Ковин на Дунаву. У Аустрији се у то време стварају српски добровољачки одреди, фрајкори под командом мајора Михаљевића. Пред почетак рата ступио са братом Петром у добровољце у чети Радича Петровића где су учествовали у обе припремане аустријске експедиције против Београда (1787. и 1788.).

Објавом рата Аустрије Турској, 9. фебруара 1788. године, царском прокламацијом, позива се српски народ на борбу против Турака. По објави рата Коча прелази у Србију и, као главни организатор, покреће српски народ на побуну уз помоћ јагодинског проте Јована Миловића. Покупио је нешто добровољаца, чији се број стално увећавао и с њима водио четничке борбе против Турака, већином у Поморављу. Организовао је чете јагодинске, крагујевачке и смедеревске нахије.

Успешне акције на српској територији устаници су имали заузимањем Пожаревца,ослобађањем Хасан-пашине Паланке, Баточине, Багрдана и Крагујевца. Кочин одред је убрзо нарастао до 500 бораца, а његове акције су биле усмерене на ометање пролаза Цариградским друмом.

Познато је да је извршио три велика препада на турске транспорте у Багрданском теснацу у марту и априлу 1788. Код Багрдана, 7. и 14. марта исте године, потучени су турски одреди што је за последицу имало повећање броја Кочиних устаника на 1500 људи. Устаници од 17. марта безуспешно опседају Јагодину током три дана, а одатле су били принуђени на повлачење у манастир Јошаницу, где се налазило седиште главног логора Кочиних добровољаца. Кочин брат Петар дејствовао је у исто време на десној обали реке Мораве, а седиште војног логора му је било у манастиру Раваници.

Осим њега у овом рату су се истакли као његови саборци капетан Радич Петровић из Сиоковца, капетан Марјан Јовановић из Ланишта, Станко Арамбашић, Јован Новаковић, Живко Миленковић и други.


* Кочина крајина.png (188.34 KB, 800x566 - viewed 513 times.)

* Капетан Коча Анђелковић .jpg (16.92 KB, 250x311 - viewed 424 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #2 on: November 19, 2013, 10:01:21 am »

(6) Хаџи-Проданова буна 1814.

I

Хаџи- Проданова буна је била српска побуна из 1814. године.  Избила изненада и без претходне припреме у пожешкој нахији као реакција на репресивнe мерe и наметe  које су Турци спроводили након пропасти Првог устанка.  Повод је био сукоб Срба и Турака код манастира Трнаве, који су започели трнавски игуман Пајсије и Мијаило, брат Хаџи- Проданов. Милош Обреновић, одбио је понуђено вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба. Везиру Сулејман-паши, међутим, понудио је  помоћ за гушење буне, уз обећање да ће свакоме учеснику  који се преда бити опроштено, изузев Хаџи-Продану и његовој браћи. Заједно са рудничким муселимом Ашим-бегом, Милош је угушио буну, уз већи отпор у крагујевачкој нахији. После сукоба код Кнића, где су устаници извојевали победу, али се потом разишли кућама, хаџи Продан је пребегао у Аустрију. Везирово обећање дато Милошу Обреновићу није поштовано. Из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.

II

Хаџи-Продан Глигоријевић  био је војвода из Првог српског устанка. Родио се око 1760 године у селу Неваде код Такова у породици Глигорија, мутавџије (На саслушању од 8/20 октобра 1814, у Земуну, Хаџи-Продан је изјавио да има 34 године, да је рођен у Сеници, да је ожењен и отац двоје мушке и двоје женске деце.). Био је угледан трговац с великим имањем.  Према очевом занимању најпре се презивао Мутавџић, а касније је узео презиме Глигоријевић.  Хаџијом су га звали пошто је био у Јерусалиму на поклоњење највећој светињи хришћанства - Христовом  гробу. То име је, дакле, стекао још пре него што се је умешао у народне послове.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Године 1804, Хаџи-Продан се измакне између Турака и, оставивши породицу, пребегне са своја два брата међу Србе устанике. Убрзо после тога, кроз Сеницу прође идући у Босну ћехаја босанскога везира. Чувши да је хаџија с браћом утекао међу устанике, одведе у ропство његову и брата му Мијаила жену и децу, да тим казни њих двојицу као турске издајнике. Али Хаџи- Мустај-бег Чавић, сеничанин, велики пријатељ Проданов, измоли то робље од ћехаје, и све тајно испрати  Хаџи-Продану и његовом брату.

1806. године, Хаџи-Продан учествује и истиче се у биткама код Сенице, Нове Вароши, Пријепоља, Бијелог Поља и Суводола (1809). Радећи својски са својом браћом, а знајући сва места у крају, хаџија се толико показао да га је већ године 1806 Карађорђе поставио војводом над једном кнежинином у  Старом Влаху (Кнежина се турски звала даик-кол, од села Даика поред Ивањице). Када је Карађорђе 1809 ударио на Сеницу, изиђе прилика да Продан врати добро за добро бегу Чавићу: Српска војска била је заробила Чавићева сина и снаху а Продан их измоли од Карађорђа, и пошаље здраве и читаве њиховој кући.

Док се Карађорђе бавио на Сеници, дође му чувени Гаврило Шибалија, с три стотине друга, и с писмом од владике црногорског Петра I, којим му честита напредовање. Желећи сједињење с устаницима, Васојевићи га позову да их прихвати под своју руку. Карађорђе отпоручи владици да је већ мост готов с Дунава на море, само да и он припомаже са својим Црногорцима, а међу Васојевиће пошаље Анту Симоновића и Раку Левајца, као старешине, и одреди Хаџи-Продана са 700 војника да их спроведе до у Васојевиће. Ову експедицију Продан је тако несмотрено извршио пошавши с људима без хране, да су се сви морали вратити, и тако је цела та мисао остала као лепа празна жеља.

Иако се у бојевима одликовао, Продан је имао честих свађа, нарочито с кнезом Максимом па је најпосле стављен под власт војводе Аврама Лукића. Као војвода даићске кнежине, Продан је у селу Рашчићу, у врх Драгачева, код пећине Шљепаје, био начинио дворе, а у пећини је имао црквицу где се молио Богу, и где је мислио да се склони, ако дође до невоље.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Несрећне 1813 године, он се одиста и склони у ту пећину, па нити је хтео куда бежати, нити се Турцима предавати. И он је хтео прећи са Карађорђем у Аустрију, али кад је видео да је већ доцкан и да је Србија у рукама Турака, он се повуче са две-три хиљаде људи у Мучањ, где се борио против Турака, нарочито против Адем-паше, још читавих  месец дана.  Али кметови из околних села, а нарочито Аврам Лукић, склоне га да се преда, и да поштеди села и народ од турске освете. Кад је најзад видео да се више држати не може, он објави својим људима да се решио на предају, и изабравши шесторицу другова, дигне се с њима у Чачак ћехаји босанског везира, који је тамо био с још две паше, изађе пред њих, преда им оружје; ови га лепо приме а заостали четници у Мучњу, када су чули како је Хаџи-Продан добро прошао, разиђу се кућама.

Турци одведу Хаџи-Продана у Београд великом везиру, који да опроштај њему и народу у Староме Влаху и врати га тамо с Адем-пашом да покупе оружје. После помирења Хаџи-Продан, презајући од Адем-паше и од Турака с којима је највише ратовао, изради од Сулејман-паше бурунтију да се може населити у манастиру Трнави код Чачка.  Латиф-ага, чачански муселим, узме га к себи за саветника да му помаже у отправљању нахијских послова. Пошто се тако преда и намести уз Латифа, Продан и своју породицу дигне из Шљепаје и премести је у манастир Трнаву под Јелицом.

У манастиру Трнави, у то време, био је игуман Пајсије Ристовић, а ту је боравио и Проданов брат Мијаило. Многи Срби, међутим, још од 1813, не желећи се предавати Турцима, одметали су се у гору. Таких одметника било је више чета. Они су тумарали по гори, а са својим рођацима виђали се и разговарали. Ови су одметници смишљали да се опет дижу на Турке, само нису нигде знали човека који би могао бити вођа и главар таквом великом послу.
Те године (1814)   удари куга у Србију, па дође и у Чачак. Чачани прсну куд који а Латиф, са својим момцима и силним благом, избегне у манастир Трнаву да се уклони од помора.

У јесен око Крстовдана 1814, Латиф-ага, знајући за хајдучке чете, које су се још више осилиле уз помор од кога се народ узнемирио, зовне к себи Аврама Лукића, Ђорђа Протића Гучанина, и Хаџи-Продана, па изиђе у нахију, да мало народ умири, а одметничке чете да растера, или да побије ако може. Изишавши тако из Чачка, Латиф дође у село Лазац, и ту падне на конак код Милована Миладиновића.

И док су се они на путу боравили, Мијаило, брат Хаџи-Проданов, и Пајсије игуман манастира Трнаве, ухвате Латиф-агине момке, вежу их, па њихове ствари и новац разграбе.
Чим су ову похару извршили они ноћу пошаљу човека (био је то Борисав Палалић из села Атенице) да о томе извести Хаџи-Продана, како би Турцима умакао, а Милошу Обреновићу пошаљу попа Радована Вујовића из Трнаве, да га позове да устане на оружје и да се стави на чело новога покрета (Толико су били обузети идејом устанка, припремљени разним гласовима који су још од лета кружили о непријатељству између хришћанских сила и Порте и наводном појавом Карађорђа на српској граници.).
Хаџи-Продан, извештен о догађају у Трнави, искраде се од Латиф-аге и похита манастиру, где затече осморицу везаних Турака и око њих две стотине људи који су тражили да се Турци исеку. Продан одмах ослободи Турке, али им није могао вратити оно што је било разграбљено. Ослобођени Турци при одласку у очи су му рекли: Хаџија, ово се није догодило без твог знања.

Међутим зло се поправити није могло. Народ се скупљао и Хаџи-Продан, хтео не хтео обрете се четовођом. Латиф-ага, сутра дан још није ништа знао о послу у Трнави, него оде у манастир Жичу. Ту дозна шта се десило с његовим људима и да Хаџи-Продан око себе окупља момке. Преплашен, јер је знао расположење народа, муселим похита у Карановац да се, према потреби, тамо затвори и брани, и распише околним турским старешинама за догађај у Трнави а великом везиру у Битољу јави да пошаље војску, јер су се Срби поново дигли на оружје. Турске породице из Чачка, Карановца и Трстеника, препадну се овог гласа, дигну се без оклевања и похитају у Лесковац и Ниш. Неки Срби из Груже, који су се непрестано склањали од Турака још од пада Србије, чим дознају за ово бегство, пређу преко Мораве и, одмах се даду за Турцима, стигну их у селу Лопашу иза Трстеника, неке потуку а остале принуде  да се на веру предају. Пошто су их добро опљачкали, пусте их даље. Међу овим нападачима главни су били Станко Миљчевић, капетан под Карађорђем, Тома Вучић-Перишић и Петар Туцаковић.

Када је поп Радован Вујовић донео Милошу поруку Хаџи-Проданова брата Мијаила и игумана Пајсија, Милош му одрешито одговори да у њихово друштво не пристаје и да буна, у ово време, може стати народ само нових жртава и нових беда и зато им је саветовао да гледају како знају да се смире и народ не губе. Затим Милош извести Сулејман-пашу, а сам оде Ашим-бегу, муселиму рудничке нахије, који га је, извештен о догађајима у Трнави, био позвао на разговор. Милош, пошто је уверио муселима да нико из нахије рудничке није умешан у овај посао, договори се с њим да скупе кметове, пандуре и одабраније људе и да се с нешто муселимових људи крену против Хаџи-Продана и његовог друштва. Милош је мислио да је најбоље што пре угушити буну и не дочекати Турску војску коју би Сулејман-паша послао. Том се приликом Милош побратими с Ашим-бегом, што је значило да су прилике биле тешке и неодређене и да се свако обезбеђивао од опасности.
У то време стигне већ Милошу и порука од Сулејман-паше. Везир му је препоручивао да се постара свакојако буну да утиша, уверавајући га да ће свакоме кога он преда бити опроштено, изузев Хаџи-Продана и његову браћу. Стишавање буне поверено  Милошу било је и ствар поверења од стране Сулејман-пашине и ствар надлежности Милошеве, јер је он био обор-кнез над нахијом рудничком, крагујевачком и пожешком.
Из Београда на устанике крене везиров Ћаја-паша по имену Ибшир а из Чачка Ашин-бег пошаље Милоша и Ћор-Зуку с војском у Небојш планину где се Хаџи-Продан из манастира Трнаве повукао са својом дружином.
...


* сл.1.jpg (182.29 KB, 688x685 - viewed 886 times.)

* сл.2.jpg (224.25 KB, 979x399 - viewed 377 times.)
Logged
Brok
Administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 18 819


Jednakost, Bratstvo, Sloboda


WWW
« Reply #3 on: November 19, 2013, 01:24:50 pm »

Ovo na slici 2 je kako je nekada izgledala pećina do obnove, 2003. godine.
Danas na njenom ulazu je Hram Svetog arhangela Mihaila, i izgleda ovako.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* hadzi-prodanova-crkva i pecina.jpg (66.8 KB, 500x375 - viewed 371 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #4 on: November 20, 2013, 09:57:09 am »

III

... Када устаници чују да Милош није пристао уз њих, оно нешто војске што је Хаџи-Продан искупио, већ при првом боју, разбегне се којекуде а Продан гоњен од качерског војводе Арсенија Ломе и Турчина Ћур-Зуке, утекне по ноћи са својим момцима и браћом преко Мораве у Шумадију. Једног им друга потера убије (Ђука Живковић из Трнаве) а породица његова с калуђером Пајсијем буде ухваћена у селу Горачићу. Потера није знала где је Хаџи-Продан, али је била сигурна да се на Небојш (Јелици) планини или у Горачићима крије игуман Пајсије. У Горачићима ухвате кнеза Илију Поповића који их после мучења упути на другог кнеза - Богића Богићевића.После великих мука, Богић им покаже где се код манастира Стјеник налази скровиште игумана Пајсија. Пошто Турци ухвате Пајсија, пусте Богићевића и он се упути свом дому а Арсеније Лома, уз некакав изговор, искраде се од Турака, стигне Богићевића и посече га.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Међу члановима Хаџи-Проданове породице, коју је потера заробила,  била је и његова снаха Петрија,  синовица војводе Пљакића, зета Карађорђевог и великог пријатеља Милошевог. Била је позната због своје лепоте и Милош је пошто-пото хтео да Петрију спасе ропства. Морао је купити ћутање Турака, који су припомогли њезину хватању, нарочито старешина. Затим, преобуче је у мушко рухо, па је посла својој породици, док се не укаже прилика да је врати њезином мужу.

Хаџи-Продан,бежећи од потере,остави Латиф-агине момке које је био заробио, па  дође у рудничку нахију, у село Јежевац неком Николи (Јовану) Жујовићу,где дозна да је Никола Вукичевић трговац из Светлића почео бунити народ крагујевачке нахије, те одмах оде к њему. Никола му тада понуди да се врати одакле је и дошао и да побуни народ у пожешком, старовлашком и ужичком крају. За тај му је посао дао нарочиту прокламацију, под својим именом, датирану 25. септембра 1814 године:
Нека је на знање свим кнезовима, кметовима, бимбашама и буљукбашама у ужичкој, старовлашкој и пожешкој нахији, да смо ми, у име Бога и по заповести рускога цара и Господара Ђорђа,  свом снагом, противу Турака устали, које смо већ из више нахија протерали. С тога свима вама у гореименованим нахијама препоручујемо, да као и ми устанете и Турке гоните. Шаљем вам Петра Дугоњу, који је сад баш од цара дошао, и Хаџи-Продана и Милића Радоњића који ће вам за старешине оне поставити, које ви будете хтели…
У међувремену се по Гружи и Лепеници почну прибирати све бољи и бољи људи да се чак и јагодинска нахија ускомеша и почне тући Турке.

Ћаја-паша тада пошаље из Чачка Ашин-бега и Милоша да и онамо народ умире. У Книћу (Гружa)они наиђу на око хиљаду бунтовника, готових на отпор.  Милош, Ашим-бег и Милосав син кнеза Теодосија имали су хиљаду Срба и сто педесет Турака. Милошеви људи били су наоружани више батинама него пушкама и слабо су показивали вољу да се туку са својом браћом. Зато Милош ступи у преговоре са бунтовницима и успе те му се предаду главније коловође, међу њима и Сима Милосављевић –Паштрмац, барјактар и џелат војводе Антонија Пљакића и Тома Вучић-Перишић. Од тога времена, они су остали уз Милоша као његови момци.
Остали бунтовници, не желећи да се предају, потуку се сутра-дан с Милошем и одрже победу. Али видећи да Милош баш неће у буну и они се разиђу.
Никола Вукићавић оде својој кући а Хаџи-Продан са својим момцима, своја четири брата и многим другим побегне на Саву, и на Великом Дубоком више Остружнице, нађе превозника и силом га натера да га превезе у Срем. Благодарећи густој помрчини која је владала те ноћи, између 6 и 7 октобра, Хаџи-Продан и брат му Гаврило успеју да пређу на аустријску страну, али их погранична патрола ухвати на самој обали. Остали, који су хтели да пређу за њима, били су дочекани од аустријских војника ватром из пушака те се врате назад. Због колере надзор на граници био је тада пооштрен. Седмог октобра ујутру Хаџи-Продан и брат му Гаврило били су доведени стражарно у Земун и као преступници кордонских прописа одмах узети на саслушање. Ту су им одузете хартије и новац. У Гаврила је нађено 53 дуката, а у Хаџи-Продана један дукат и прокламација Николе из Светлића. У своме исказу и у разговору са земунским командантом Хаџи-Продан је испричао како се буна јавила и како је текла. 

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

...

Извори и литература
Др. Мих. Гавриловић, Милош Обреновић
Милан Ђ. Милићевић, Поменик


* сл.3.jpg (263.94 KB, 816x1084 - viewed 744 times.)

* сл.4.jpg (39.04 KB, 500x333 - viewed 338 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #5 on: November 20, 2013, 07:53:43 pm »

...Везиров ћехаја (помоћник) око 10-ог октобра стигне у Чачак када је Милош већ, што претњама а више којекаквим обећањима умирио народ. Оданде пошаље окованог Пајсија везиру Скопљаку у Београд а после неколико дана и његовог брата Димитрија. За синовима крене и њихова ојађена  мајка Синђелија  не би од везира измолила милост.

Оставши у Чачку Ћаја је примао храну коју му је народ доносио за војску и том приликом на превару похвата и свеза у ланце све оне људе на које је сумњао да су били умешани у буну. Народу је и Милошу говорио како то чини због политике, колико да заплаши бунтовнике да би се народ брже умирио, и да ће их најзад, пошто их одведе у Београд, отпустити, неке пошто мало оглоби, друге пошто мало истуче да би се сећали ове непромишљене буне.

После тога науми ћехаја да у Гружи похара неколико села да би задовољио своју војску, али Милош успе да га, неком врстом претње, од овога посла одврати. Да не одводи у ланцима тобожње коловође буне, у томе Милош није могао да га спречи. Паша, дошавши у Крагујевац учини исто што је чинио у Чачку. У Крагујевцу где му је народ доносио храну, похвата  и у ланце баци доста људи. Одатле пође у Јагодину где је све већ било мирно и понови исту радњу. Из Јагодине крене у Београд.

Ћехаја-паша се са свог похода против бунтовника вратио у Београд 12/25 новембра са великом помпом. Приређен му је победнички дочек од стране Сулејман-пашине војске, башибозлука и крџалија који су на вест о побуни непрестано пристизали у Београд. Срећан исход овог похода учинио је да су Турци весело и с великом буком прославили курбан-барјам. Опште је мишљење било да ће после празника сви заробљеници бити набијени на коље.
Милошу је већ било јасно да се похватаним Србима спрема веће зло него што се мислило. Први је жив набијен на колац Теофило Палалић, писар војводе Антонија Пљакића. Игумана манастира Трнава Пајсија, Скопљак је најпре  затворио у кулу Небојшу, па га 5/18 децембра изведе и жива баци на колац. Нешто доцније, Скопљак нареди те и Димитрија, старијег Пајсијевог брата, са још 36 других Срба, поред Пајсија, набију на колац. Њихова несрећна мајка била је присиљена да гледа нечувену муку своје деце.
Мање важни заробљеницима, а било их је око стотину педесет, одсечене су главе испред четири београдске капије и истакнуте на градски бедем.

Сима Милутиновић Сарајлија о томе пише:
…како но је турски обичај и правосудије на коље пред истом Стамбол – капијом, гди је и Пајсије и брат му већ био, и где но су и та тројица два три дни на кољу живећи свакога мимоходившега уши јауком и кривњавом напуњали, док и Турске (Караулџије) и то једва псовкам' и клетвама наљуте, или зар разжале (ако је то могуће) некојега Турчина караулџију, те их једно вече из мрака пиштољима доубије; преко свега тога мученика бола и самртнога борења навлаш би Турци коље то покраће начињали, да им натнутима ноге тек у земљу не опиру, пак пси гладни већ и сами обично радо навале и живима још и ноге глодати, ребра дрпати и дробину прогризати, и развлачити...
Потадер би тамо испод Стамбол – капије покрај лијевога и деснога у Врачар излазећега пута свако јутро по неколика више Срба освитало на кољу жива, окром што би их у исто вријеме по чаршије ћошковима, и по другим капијама сјекли и вјешали, те главама њиховим градски беден и капије китили... Оне пак у синџирима Ћехаја – пашом доведене Србове у тавници држали су преко три мјесеца, докле их чак по Божићу, снаге измождене, и новца измужена, на Савин дан јутром једну половину изведавши на сваку капију градску и варошку по неколико посјеку, и ту им, противно својега тадашњег обичаја, при труповима и растављене од њих главе оставе; па другу полу сутра дан исто тако доврше, и све их оставе псима на част, који но их прије него изједу, свуда им по вароши и граду разнесу и развуку изадрте, одсјечене, или одгрижене комаде, главе, ноге, цријева и дробове...


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

...


* сл.5.jpg (135.06 KB, 800x712 - viewed 384 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #6 on: November 21, 2013, 12:16:28 pm »

Новине сербске из царствјушчега града Виене, од уторка 15. децембра 1814. објавиле су чланак о догађањима у Србији. Новине су писане славеносербским правописом и датиране по ст. календару.



* сл.6.jpg (543.21 KB, 1538x1049 - viewed 502 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #7 on: November 24, 2013, 07:54:01 pm »

Још пре него је буна почела, српски емигранти и др. народне старешине које су остале у Србији, договорили су се да проти Матеји Ненадовићу дају писмено пуномоћје да може подносити молбе где год се укаже прилика и да их може и усмено допуњавати како најбоље зна и уме. Будући да се крајем 1814. у Бечу одржавао конгрес европских сила, на коме се одлучивало о судбини Европе након пада Наполеона, Прота, који се у то време налазио у Земуну, уз сагласност народних старешина и већ припремљеним писмима  крене за Беч, где је и стигао средином децембра. Писма су била намењена аустријском цару Францу I, Руској царици, грофу Каподистрију, кнезу Метерниху и пруском краљу Вилхелму IV. (У Бечу су се тада, осим државника и заступника европских држава, налазили и руски цар и краљ Пруске.)

Писмо Метерниху, министру иностраних послова Аустрије
8. Декемврія 1814. лѣта.

Господину Министру Метерниху

Грознѣише є страданиіе и истребленіе народа сербскаго принудило насъ ниже подписане всепреданѣйше Ваше Сіятелство молити. Понеже народъ в Сербіи сущи садъ во величайшемъ смяетени и гибели отъ Турковъ находисе, гдѣ Турцы съ войскою  дошавши начали сутъ разнаго вида насилія народу чинити: сѣћи, на колѣ  натицати и разним мукама томити, Жене и щери насиловати и дѣти у робство одводити, гдѣ  ништа чути ниє можно кромѣ плачъ и риданіе; у време кадъ цели христіянскіи родъ у свимъ царствамъ веселіемъ и радостію исполнява  се, у време када благочестивіи цари собравшеся о щастію цѣлія  Европи бде премишляю.

Тога ради съ смиренѣишимъ прошенемъ припадамо и колѣнопреколно Ваше Сіятелство молити усуђујемо се, что бы о народу сему, коего щастіе и єго потомства, якоже и прочихъ европеискихъ народовъ отъ мудраго расположенія и добра серца Вашего Сіятелства зависитъ, попеченіе имѣло и благодѣтелнимъ ходатайствомъ Всемилостивѣйшаго Императора, коему мы всепокорнѣйшеє прошеніе подъ 12. сего мѣсць о томъ прислали єсмо, и прочихъ союзниковъ милост испросило, о примиренію нещастнаго народа сего съ Турками, содѣиствовати, єго отъ
конечнія погибели скорѣйше спасти благоизволили, за коє не само онъ, но и єго потомство за превисока благодѣянія Вашему Сіятелству благодарно на вѣки пребудетъ. При коемъ скорѣйшія милости ожидающе в смиренѣйшемъ страхопочитаніи пребиваетъ.

Вашега Сіятелства
Преданѣиши и смиренѣиши раби
Во имя цѣлаго народа
Емигранти Сербски
Јовица, капетанъ
Максимъ, вовода
Петар Николаевичъ Молеръ
Павле Поповичъ
Павле Цукичъ
Мелетіе Никшич, архимандритъ
Матей Ненадовичъ, прота
Павле Сретеновичъ
Гаврилъ Николаевичъ

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* сл.7.png (294.71 KB, 506x392 - viewed 361 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #8 on: November 25, 2013, 01:29:20 pm »

...
Велики напор који је п. Матеја учинио, руководећи се више осећајима него познавањем политичких прилика,  да преко руских великодостојника некако дође до цара и умоли га за посредовање на ползу народа, остао је без успеха. Протина жеља је била да лично изађе пред Александра, и да својим разлозима поткрепи народно прошеније. Недоба га је, међутим, саветовао да се обрати министру спољних послова Енглеске, Кастлроу???  Енглески представник (на конгресу), одбио је да прими протину молбу и неучтиво и без имало такта јасно му ставио на знање: да су непријатељи (Срби) њихових пријатеља (Турака) eo ipso и њихови непријатељи. Пруски краљ прихватио је молбу, али није на њу одговорио.
Аустријски државници имали су више разумевања за напоре проте Ненадовића.  5. јануара, заједно са Фрушићем и Јевтом Чотрићем, примљен је на аудијенцију код цара Франца. Цар је српске посланике лепо дочекао и свечано им обећао да ће учинити, како најбоље буде знао, све што је у његовој моћи.
И заиста, Метерних је одмах упутио поруку аустријском посланику у Стамболу барону Штирмеру, да се код Султана заузме за Србе; осим тога, упутио је допис пограничној команди  у Земуну да утиче на Сулејман-пашу како би  одустао од насиља.
...
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #9 on: November 26, 2013, 01:47:52 pm »

Мисија аустријског интернунцијуса, барона Штирмера, међутим, доживела је пропаст. Реис-ефендија, турски министар спољних послова, рекао му је да ће Порта сасвим супротно да поступи и да раја која се буни мора помрети.
У Србији настаде време катил-фермана. Обистинише се болне и злослутне речи које је Хаџи-Продан изговорио у Рашчићима на гробу свог сина:  Благо теби, мој сине Никола… што си погинуо. Ти си сада миран и спокојан.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #10 on: November 26, 2013, 01:53:31 pm »

Сима Милутиновић,  Вук Караџић, прота Матија и др. у својим списима износе бројне примере  страдања становништва београдског пашалука с краја 1814. и почетком 1815. г.

Велика је ексекуција била на Савин-дан, пак добар део заточника остављен је да и даље скапава по казаматима београдског града, док најзад и они нису исечени и понатицани на коље, између 11-15 јануара 1815. године, пошто су измучени душевно и телесно. За многе је био узет откуп те су њихове породице материјално сасвим упропашћене. /С. Милутиновић, Историја Србије, стр. 141./

Београд, бедна и тужна варош, после пропасати Србије, био је тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких стрчале су мотке и кочеви с одсеченим главама око којих гавранови витлају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-капије ка Теразијама, и од Батал-џамије ка Ташмајдану непокопане и онакажене лешине око којих се пси отимају или још живи мученици на кољу, који се по два три дана боре с душом и разговарају са сродницима. /Љ.П. Ненадовић, Прилози за Србску Историју, стр. 10./

На Врачару од Ташмајдана до Стамбол-капије, с обе стране пута стоји парада од људи на коље набијени… имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима… имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дофатити…/Писмо Мелентија Никшића проти Матеји, по причању једнога трговца из Пожаревца./

По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини те да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Сулејман-паша би сваки дан на коњу ишао у шетњу и са задовољством гледао ове страшне призоре. Овај Скопљак, везир београдски, који је у Шабцу, кад се на веру предавао пред Карађорђем и Србима клечао, Срби што су му онда рекли, своју реч одржали су, и нису му узели ни имања ни живота, и сад Срби предали се њему на веру, он своју реч не држи, но узима и имање и живот. / Љ.П. Ненадовић, Прилози за Србску Историју, II, стр. 13./

Die Türken erlaubten sich überdies auch auf dem flachen Lande alles was man von einem barbarischen Volke nur immer erwarten kann; sie schändeten die Weiber im Angesichte der Männer und die Töchter im Angesichte  der Eltern. Wer darüber Einwendungen sich zu machen erlaubte wurde ohne Umstände niedergehauen. /Polizeiarchiv, Wien/

Ћаја, шурак Сулејманов и паша од два туга, био је још свирепији, ако је то могућно било, и већи непријатељ хришћана но његов господар, чије потпуно поверење уживаше и који је био потпуно под његовим утицајем. Дати таковоме човеку задаћу да умири земљу и угуши буну на челу једне војске, значило је заповедити му да разнесе свуда очајање, да исече и доведе у ропство све оне који би се нашли на његову путу. /Др Бартоломео Кунибет: Српски устанак и прва владавина кнеза Милоша Обреновића, стр.72./

Поред све оскудице у храни турска војска непрестано је непрестано придолазила у Београд. То су били људи крајње прљави, бедни, поцепани, гладни; одавали су се пљачкању, убијању и силовању. Издржавање тих хорда, њихови изгледи и преузети радови за утврђивање градова падали су на терет народу, који је услед несигурности, која је овладала земљом, био лишен свију извора за своје властито издржавање. Новчане дажбине тражене су не као у редовним приликама већ много више. Харач је у београдском пашалуку био 13 ½  гроша; порез сто гроша на годину од једне главе; бимбашир који је долазио да учини неки увиђај за ствари, за које његов долазак није био потребан, узимао је од нахије огромне суме на име бимбаширије; муселим за малу кривицу или без икакве кривице баца човека у окове и у кладе и уцењује га са 7 до 13 кеса; ако нема да плати или га село не откупи онда га баца на колац или га погуби. /Петровић, Грађа за Историју/
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #11 on: November 27, 2013, 01:06:05 pm »

У крагујевачкој нахији и у Левчу од свакога газде узимано је по сто гроша месечно, а од трговаца по три стотине. Ако је Србин издржао кулук на некој тврђави или шанцу и није умро од глади, заразе или напора, ако је имао да плати порез порежџији, харач харачлији, чибук чибугџији, итд. те прошао без већих невоља, њему је сваког часа лебдила над главом још већа беда и опасност од турске војске, од разних турских путника, бумбашира, а нарочито од тефтиша који су имали неограничену власт у истраживању хајдука, бунтовника и оружја. Турчин идући кроза земљу, падао је на одмор где је хтео; радио шта је хтео; могао је узети шта му се свиди, на путу у селу,  кога сретне обично би опљачкао и свукао с њега што му се допало. И то није било највеће зло. Понеки је такав Србин послужио и као нишан за гађање из пушака и пиштоља… /Петровић, Грађа за Историју, II, стр.107./
У појединим местима Турци су узимали новорођенчад од мајки и кували (крстили како је говорио Сулејман-паша) их у кључалој води…  После тога пребирали су где је млада лепа девојка, где је лепша; један Турчин је по седам девојака држео на конаку, ћехаја по двадесет… /Петровић, Грађа за Историју, II, стр.108./
Нема тортуре која није била допуштена. Људи су вешани за ноге, угушивани димом запаљене сламе, кастрирани на најварварскији начин; жене су тукли по табанима, људима и женама натицали торбе с пепелом на главу па су одозго ударали руком да пепео иде у нос и уста, гдекоје су разапете потрбушке вешали за ноге и руке а на леђима су им метали камење; ударити човеку сто до две стотине батина, испребијати кости секиром или маљем, биле су обичне појаве. Једног човека из Грбица у крагујевачкој нахији Турци су везали жива око ражња па га онако пекли, да каже за некаке пиштоље…/Вук, Скупљ. Истор. Списи, стр.142/
Сви извештаји, не само српски већ и аустријски, који су црпели своје податке и из српских и из турских извора, једногласно су тврдили да је ситуација у Србији ужасна и да су насиља превазишла сваку меру. /с. Милутиновић, Историја Србије, стр.114./

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #12 on: November 30, 2013, 07:58:00 pm »

Иконија, удовица Карађорђевог војводе Петра Ђукића из крушевачке нахије, који погину на Делиграду 1813.године, имала је сина Бошка (Милић) и  ћерку Милосаву. Kад Хаџи Продан  на Крстовдан  1814. године диже буну, глас о томе дође и у Жупу крушевачку. Пошто није чврсто поверовао у ту причу, Бошко, младо и отресито момче, пође у Левач, у село Белушће, да се  код очевог  пријатеља, хајдука и војводе левачког Стевана Јаковљевића, распита и посаветује. На путу за Левач ухвате га Ћаја-пашини људи, окују у синџир од тридесет ока и са осталим робљем  из Чачка, поведу за Београд.

Кад  је чула да јој је син пао у ропство,  Иконији ништа друго не преостаде него с ћерком одмах крене пешице за Београд и чим стигне изађе пред Ћехају и каже му: Ево моје ћерке, узми је, ако се морам лишити најмилијег што ми је Бог дао, а врати ми сина мога. Турчин погледа лепу, високу и као бор праву девојку и упита је да ли драге воље  пристаје да замени брата а када му она одговори потврдно, рече: Нека вам то буде, за што молите.  Девојку затим одведе у харем,  потурчи je и назове Баш-Ханума Назли- Када, а брата јој пусти.

Једно вече у време  мустехаб поста, потурчењак Мула-Салија и његов син Реџеп, искористе непажњу пијаних караулџија и утекну чамцем преко Дунава у Земун. Са њима побегну, обучене у мушке хаљине,  Назли-Када и Ана, жена Хаџи-Продановог најмлађег брата Гаврила, која још није била потурчена.  
Мора да се Ћаја-паша жив појео кад је дочуо за то. Тек, смислио је освету. Одмах пошаље тефтише у Левач где, у селу Медвеђа, ухвате два Назли-Кадина братучеда и одведу их у Јагодину. Онако  узгред, село похарају. После пет недеља, међутим, њихова мајка Станица крадом  им  дотури два јегета којим пресеку ланце и резе на вратима, и ноћу по киши са још четири сужња, утекну из тамнице на слободу,  укравши том приликом од страже дванаест дугих пушака.

Елем, некако у то време, у пролеће на Ускрс настаде и Милошева буна и Срби се поново дигну на оружје. Жене се тада из Земуна врате у Србију својим рођацима и мужу, где се Назли-Када покрсти у Спасенију а Мула-Салија са сином Реџепом оде на покајање митрополиту Стратимировићу у Карловце.
Наречени  Мула–Салија  није био нико други до калуђер Ђенадије, који је пре буне са игуманом Пајсијем и ђаконом Авакумом,  служио Богу и роду у трнавском манастиру Благовештење.

O Ђенадију, њ. сину Стојану (Реџеп) и Авакуму биће, на прилику, још речи.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* сл.8.jpg (70.71 KB, 1022x255 - viewed 404 times.)
« Last Edit: August 16, 2023, 08:55:04 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #13 on: December 02, 2013, 05:28:39 pm »

Ко су били ђакон Авакум и калуђер Ђенадије?

Авакум је рођен 1794. године негде у Кнежпољу, испод Козаре, 1794. године. Отац му се звао Гаврило а мајка Божана. На крштењу је добио име Лепоје.  Кад септембра 1809. Јован Јанчић диже народ Босанске крајине и Подкозарја, Лепојев отац Гаврило добровољно се прикључи устаничкој војсци. По слому буне, један део устаника побегне на Козару, други, међу њима и Гаврило, буду похватани и у Машићима набијени на колац. Оставши удовица, Божана, већ од разних јада остарела, одведе Лепоја у манастир Моштаницу, да тамо, код оца Ђенадија, учи књигу. Немајући, осим сина, игде иког свог, мајка пристане уз сина у манастир, да служи. Лепоје, будући обдарен, брзо научи писмо, богослужбене књиге и црквено појање и настави да изучава свете књиге. Када напуни осамнаест година, доби монашко име Авакум, а пакрачки митрополит Јосиф Јовановић Шакабента рукоположи га за ђакона.

Ђенадије (родом из села Грбавца близу Бања-Луке), најпре је био мирски свештеник и звао се Ђорђије Шувак. Био је ожењен сестром Лепојевог оца Гаврила. Кад му је жена умрла он оде у манастир Моштаницу, где се закалуђери и посвети Богу, а јединог сина Стојана узе себи за ђака. Недуго затим у манастир дође и Лепоје са својом мајком Божаном.
Пошто је узео учешће у Јанчићевиј буни, Ђенадије се, по угушењу буне, три године крио по шуми, али кад Турци запалише Моштаницу, он, на згаришту одржа последњу службу, и спашавајући живу главу, утече пешице преко Босне и Рујна у Србију, узевши са собом  свога сина Стојана, Авакума и његову мајку Божану. Идући тако од немила до недрага, после годину дана стигоше у манастир Клисура у Добрачи (Ариље), где су код игумана Исаије провели неко време, а касније, несрећа их наведе на Трнаву у манастир Благовештење, где је игуман био Пајсије Ристовић. Нема сумње да је Пајсије, коме је дојадило да сам обавља свакидашње јутрење, једва дочекао испомоћ у цркви, парохији и домаћим пословима.  Додуше, у манастиру је тада била и његова мајка Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван (средњи брат Димитрије живео у својој  кући недалеко од манастира), али од њих није било неке вајде. Сада,  јутрење су служила три свештеника: игуман Пајсије, отац Ђенадије и поп трнавски Радован Вујовић са ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали Стојан и Стеван:
Слава на висини Богу,
и на земљи мир,
међу људима добра воља.

После богослужења, сви скупа својски су запињали  да уреде запуштено имање тако да наскоро трнавски манастир просто прогледа.  Али такав богоугодни и блажени живот не потраја за дуго време.

Почетком септембра 1814. године, изнад села Бањице у манастиру Стјенику, састаше се кнезови, војводе и духовници из пожешке нахије, да се договоре о устанку. Недуго затим, Авакум је, заједно са Пајсијем, под борбеним барјаком на Илијаку (засеок Доње Горевнице), благословио заверенике, и на крсту и Јеванђељу заклео их на верност Богу и отечеству.
Да ли је Ђенадије, свом духовном сабрату Пајсију, (ис)помогао да са Мијаилом и барјактаром Јосифом Алтобабићем похара благо и оружје и повеже ашчије и сеизе  (једном је било име Селман Нишлија, другом Ахмед Слишанлија, јер је био   из села Слишана код Лесковса, одакле је и Латиф родом; осталој шесторици се не знају имена) чачанског муселима (турски начелник полиције) Латиф-аге, није познато, тек, када Милош утиша буну Ћехаја дође у Трнаву, и ухвати Ђенадија са сином Стојаном и ђаконом Авакумом, па их оковане отера у Београд и баци у доњу варош (кула Небојша) у тамницу…

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]



* сл.9.jpg (29 KB, 225x225 - viewed 1816 times.)
« Last Edit: August 16, 2023, 08:54:28 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 100



« Reply #14 on: December 03, 2013, 04:01:59 pm »

Чувши за нову буну у Србији, хроми Васиљ, бећар из села Скочића код Зворника, који је у Карађорђем рату војевао против Турака, пређе са још два одабрана друга, из Немачке у шабачку нахију, да настави започети посао. Срби из некаквог села у Мачванској Поцерини, дочекају их тобоже пријатељски, напију и препадну  уморне на спавању, и сву тројицу везане одведу у Шабац Фочали-ићи-тугли паши, који их одмах упути београдском везиру Сулејману на пешкеш, а овај, не часећи,  баци их на коље пред Стамбол –капију, где су игуман Пајсије, брат му Димитрије, Теофило Палалић, и крај њихових ногу пресвисла Синђелија, већ били.
Logged
Pages:  [1] 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 ... 336   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.039 seconds with 22 queries.