Српске буне

[JASON]

Јеврем Марковић, потпуковник - крив (из образложења пресуде)

Дело Јеврема Марковића, потпуковника, које је ислађивао нарочито за њ. образовани суд према његовом положају – истоветан је са делом Чумића и Жикића у својим крајњим циљевима.
По исказу Голобочаниновом и он је био један од вајкадашњих поборника за династију Карађорђевића, с којима је, много пута премишљао о плановима, како да се та династија поврати у Србију.
По исказу Спасића, Јеврем је, у јуну месецу прошле године, кад је кроз Смедерево пропутовао идући у Јагодину, истога слао у Београд на договор у циљу да се од Карађорђевића иште новца за преврат.
По исказу једног заклетог сведока, Јеврем је у исто време послао и Голобочанина за новце, но овога право код Карађорђевића. Он пак отишао је у Јагодину, но не да се лечи за шта је осуство добио, но да чека на новце, који су тражени од Карађорђевића у суми од 20.000 дуката цесарских, па потом да побуни округ јагодински, пошто придобије старе ислужене војнике.

Али ни Спасић ни Голобочанин нису дошли до новаца из узрока, које је Спасић, што се свога посланства тиче, навео. Стога је Јеврем, кад се после месец дана вратио из Јагодине и опет дошао у Смедерево, написао својом руком једно писмо, упућено на Владу Љотића, секретара Петровог, и предао га истоме Дачи Спасићу да га однесе и новце прими.
По исказу Дачином и Голобочаниновом, који су читали писмо, јер је отворено било, садржина је истога била прекорна.

Познато ти је, - писао је Јеврем Влади – да је мој брат страдао за вас. Ја не могу да заборавим кости мога брата. Владо, млатити празну сламу на рачун другога, - не вреди! Новца треба! А колико – Дача ће ти казати.
С овим писмом Дача је концем јула отишао у Темишвар и пријавио се Шушњару, који га је пре овога једном депешом беше позвао. Сутрадан, по телеграфском позиву Шушњареву, дошао је у Темишвар и Влада.
Али се и овом приликом не дође до новаца. Љотић се изговарао Спасићу, да су Карађорђевићи пред босански устанак били знатну суму новаца прикупили за преврат у Србији; да је било уговорено, да Јеврем с његовим братом Светозаром дође у Нови Сад на договор; да му је, кад је време приспело, то јављено пошиљањем једне књиге, која је била лозинка, да треба доћи – па Јеврем да је преварио и није дошао, те је Петар сав новац профућкао у босанском устанку. Стога је Љотић љуто замерао Јеврему и називао га страшљивицом. То му је пребацио и у писму, којим му је одговорио на оно његово писмо и којим га је ипак позивао на договор у Нови Сад. По исказиама Дачином и Голобочаниновим  и исказу једног заклетог сведока, одговор је Владин од прилике овако гласио:

Јешо,
Рачун твој примио сам. Сад га не могу исплатити. Кривица је више до вас но до нас. Ми правимо разлику између врбовине и дреновине. Гледај, да се до 22. т.м. на сваки начин састанемо у Новом Саду. Ако не могнеш доћи а ти прати Милицу или Мицу (Дача је заборавио, које је од ова два имена стајало).
Прими поздрав. Твој Црњош.

Са овим писмом Дача се вратио. Али кад је дошао у Дубравицу био је извештен од једног свог сродника и једног Голобочаниновог изасланика, да полиција смедеревска трага неко његово кривоклетство, но да склони што буде имао сумњивога. Због тога је Дача Владин отворени одговор предао том сведоку с молбом, да га згодном приликом преда Голобочанину, што је овај преко своје таште и учинио, пошто га је најпре прочитао.
Голобочанин  је саопштио одговор Владин Јеврему, па доцније то писмо поцепао да се неби код њега ухватило. То је учинио августа кад је са једним заклетим сведоком посетио Јеврема код његове куће. Тада је Јеврем, осуђујући спорост клуба, изрекао, да ће он једног јутра са његовом крајином да извиче Петра за кнеза, и докле он само до Честобродице дође, владајући Кнез са владом биће већ преко Саве. Ономе сведоку пак, који је по одласку Голобочанинову остао код Јеврема на вечери, Јеврем је рекао, да, ако и од тога ништа не буде, да ће он својим револвером убити Кнеза, где се сукоби с њиме.
Све ово казали су на суочењу Јеврему у очи и саучесници Голобочанин и Спасић.

Добар и пријатељски однос како са Дачом и Голобочанином, тако и с овим сведоком, Јеврем је признао, али држећи Дачу и Голобочанина за скутоноше Чумићеве, а и самог Чумића као вајкадашњег и постојаног Карађорђевца – он је њихове исказе огласио за њихова дела, а себе правдао делима у последњем рату. У потврду овога навео је, да га је још његов покојни брат Светозар једним писмом Владе Љотића уверио, да је Чумић примио од Карађорђевића 3000 д. цес. Против сведока пак није учинио никакво изузеће.

Што се тиче онога писма, изјавио је, да га је може бити и писао, али не у каквој збиљи, но, у шали, почем је знао, да су Карађорђевићи одавно банкроти.
Пошто је у његовом стану нађена и једна листа шифара, које нису званичне, а потребу истих он није могао доказати; даље, једна изјава Петра Карађорђевића, са којом је бранио свој углед од неких нападаја из ранијих година, што показује њихове везе са истим; и слика о убиству Карађорђеву, који је догађај он напред поменутом сведоку објашњавао у смислу веома непријатељском према дому Обреновића, - суд је огласио исказе сведока и саучесника за истините, а Јеврема за крива.

[JASON]

Превратне радње Илије Милосављевића Колараца (из образложења пресуде)

По исказу Дачином и Голобочаниновом, радња Илије Милосављевића Коларца, била је у новчаном потпомагању клуба и ободравању раденика, који су на преврату радили. Коларац је, као и Чумић, признао, да је постојало једно друштво у гостионици Код Краља, а доцније Код круне, и да је он, као члан, плаћао неки улог, но не већи од онога, што су га и остали чланови плаћали.
Но по исказу Голобочаниновом, основаном на казивању самога Коларца и исказу Спасићевом, основаном на саопштењима Шушњара, односно Љотића, када је био код њих – Коларац је основао читав фонд, из кога се издржавало друштво, па и поједини чланови, кад су послом клуба, путовали по унутрашњости земље.
По Коларчевом исказу, друштво се забављало играњем карата, по Чумићевом политиком, по Голобочаниновом пак, оно је образовано искључиво у превратном циљу, радећи на том послу онако, како је он представио, мада је по спољној форми изгледало невино и онако, како Коларац представља.
Осим тога, оно је образовано и ради одржавања везе с људима из унутрашњости, што је и Чумић признао, као што је напред речено.

[JASON]

Ово је у главноме радња војнога суда у делу крагујевачко-тополске побуне. Војни суд имао је у расправи 198 дела, али пошто су она већином била обични војни преступи, који нису улазили у категорују велеиздаје, то су особеним пресудама и расправљена. Пресуда је изречена је 30. марта 1878. године. Од 70 лица оптужених за велеиздају, које војника које грађана, на смрт је осуђено 24, на двадесет година робије пет, на петнаест год. седам, на дванаест год. седам, на десет година два лица, док су осморица ослобођена. Чумићу, Голобочанину и осталима (17) је путем милости смртна казна замењена робијом или заточењем. Смртна пресуда извршена је на Селичком пољу у Аранђеловцу, наиме, у зору 12. маја (по ст. календару) 1878. године, стрељани су:

Панта Поповић, поп из Тополе, подстрекач на Тополску буну.

Јеврем Марковић, пуковник из Зајечара, због учешћа у Тополској буни.

Михаило Беговић, свињарски калауз из Азање, подстрекач на Тополску буну.

Милован Живић, из Жабара, водник другог лепеничког батаљона, коловођа Тополске буне.

Ранко Радојевић, из Тополе, водник другог лепеничког батаљона, коловођа Тополске буне.

Александар-Лендра  Гигић, војник из Тополе, учесник Тополске буне. 

Милутин Ристић, војник из Тополе, учесник Тополске буне.


Напомена: У обради ове теме као извор претежно су коришћене Српске Новине од јула 1878. године, у којима су, из неког разлога, изостављена имена заклетих (углавном лажних) сведока, судија и др. странака и учесника у процесу, затим, команданата и јединица које су учествовале у гушењу буне. Њихова имена и улога у буни и самом судском поступку биће поменута у Додатку о Тимочкој буни.

[JASON]

(54) Нишка (Милентијева) буна 1821.

29. децембра 1913. године (по ст. календару) поводом обележавања 35. годишњице од ослобођења Ниша од Турака, уз тврђавски мост, освећен је споменик Нишлијама, повешаним на Ускрс 13. jуна 1821. На споменику је записано: 

1821 - 1913

Епископу нишком Милентију, проти Стојану, свештенику Ђорђу и грађанима нишким: Младену, Голубу и Радосаву који су на овоме месту обешени, те мучки пострадаше за велику српску идеју –ослобођење– подиже овај споменик епископнишки Доситеј са целокупним свештенством града Ниша.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Плакат поводом постављења споменика 1913.

[JASON]

 Из Архиве Београдског пашалука
 Нишки мученици из 1821. године
-Податци према турским изворима за нашу историју-

Година 1821. била је једна од ретко неповољних за турску царевину, али и једна од најстрашнијих за хришћанске народе на Балкану, нарочито за Грке. У Јањини Али паша Тепеделенски одрекао је послушност Порти и султану, затворио се у град и борио против Хуршид Ахмед паше, кога је султан као самосталног сераскера упутио да осввоји Јањину и казни епирског тиранина и царског одметника.
У Србији је, по доласку Марашли Али паше у Београд, владао привидан мир. Милош који је у почетку био врло скроман у својим захтевима почео је сада истицати српске претензије. Нешто по својој памети а више по савету руске дипломатије, одлучио је да за Србију тражи статус сличан ономе који су имале румунске кнежевине и архипелашка острва са наследним кнезом на челу. На збору кнезова од 22. октобра 1820. године, изабрана је депутација која је имала да крене у Цариград и да код Порте испослује права и спокојствије српском народу. 19. јануара 1821. год. Портин драгоман (званични преводилац) известио је српске депутате да су већ одређени делегати који ће са њима преговарати о уређењу српских послова.
Управо тога дана умро је у Букурешту влашки кнез Александар Суцо, а у Влашкој и Молдавији подигла се буна. Александар Ипсиланти, ађутант руског цара Александра I, као врховни вођ Хетерије, разаслао је проглас и писма на све стране и почео скупљати помоћ и добровољце за борбу против Турака. Месеца марта он пређе границу код Прута са нешто мало добровољаца, и уздајући се у цареву помоћ, уђе у Влашку и заузе Букурешт.
Баш у то време у Љубљани беху окупљени суверени Свете Алијансе ради договора за угушивањеустанка који је избио у Италији. Кад је цар Александар био обавештен о поступку Ипсилантија хтео је да му помогне, али под утицајем Метерниха би принуђен да измени своју одлуку па му је том приликом писао: да би било недостојно цара да подрива темеље Турској срамном акцијом једног тајног удружења. Изгубивши царску потпору, Ипсиланти није више имао наде за успех. Јуна 1821. године у борби код Драгачана би потучен и приморан да се повуче у Мађарску где су га затворили.
За то време његов брат Димитрије Ипсиланти и принц Кантакузен, истакнути чланови Хетерије, искрцали су се у Мореји и развили хетеријску заставу црне боје са симболичним Фениксом. Германос, патраски митрополит, позвао је, на Благовести 25. марта, цео грчки народ на устанак и прокламовао грчку независност. Грчки хајдуци, Клефти, и морнари са острва дигоше се на оружје. За неколико недеља цела Мореја била је у рукама грчких устаника.

[JASON]

Почетком марта стигао је извештај Порти да је Ипсиланти упао у Молдавију. Вест о устанку у Влашкој и Молдавији под вођством молдавског кнеза и Ипсилантија, руског генерала, узбунила је духове у Цариграду и пренеразила Порту. Гласови о побунама у Мореји деловали су још страшније.
Порта није могла веровати изјавама руског посланика Страганова да ови догађаји нису наступили са знањем и по вољи руског императора. Напротив, сви су знаци откривали једну заверу ширих размера, једну јаку и добру организацију помагану споља, која је с планом имала да подигне устанке у свима хришћанским провинцијама на Балкану и да на развалинама европске Турске царевине успостави један нов политички поредак.
Под утисцима ових узбудљивих вести и догађаја у Турској се ствара терен за нереде ширих размера. Разне вести се протурају и уноси немир у турске масе. У Цариграду се пронесе глас да су Грци створили план да се докопају арсенала, да тако постану господари престонице и изврше покољ над Турцима. Страх завлада међу муслиманима, Цариградска влада губи власт над престрављеним турским масама.
Турцима је изгледало да је света исламска вера у опасности. Огорчење је расло у толико више што се није знало тачно порекло и домашај свима овим догађајима. Турски страх давао је невероватне размере свима могућим и немогућим вестима. По познатим чињеницама могле су се правити најгоре претпоставке: Влашка и Молдавија подигле се на оружје, над Турцима извршени су покољи, устаници ступили у везу с Милошем Обреновићем; Али паша Тепедоленски држи се у Јањини и позива у помоћ грчке устанике уверавајући их да се за њих бори; Мореја, Епир и Херцеговина ускомешане су, одричу покорност и устају на оружје.
У другој половини марта већ се чује да се од шеих-ул-ислама тражи фетва за покољ Грка. Деветнаестог марта велики везир Бендерели Али паша издао је бујурулдију да се муслимани оружају против подлих Грка. Дејство овог акта било је поражавајуће. Муслимани у Цариграду и по целој турској царевини до деце и стараца похиташе да се снабдеју оружјем. Турско беснило дошло је до врхунца. Дипломатске ноте нису више имале дејства.
У то време у Цариграду је била српска народна депутација. Порта је у овим узбурканим приликама сматрала за потребно да српске депутате преведе из њиховог стана у Патријаршију. Обезоружани, они су преко цариградских улица преведени у Патријаршију са амбулицама на леђи.

[JASON]

Првих дана априла одаслато је на брзу руку осам хиљада војника у Влашку и Молдавију. Ова војска је успут починила стотину чуда над рајом и над Европљанима идући од Цариграда уз Босфор док се није укрцала у Варну. Идући водом крај Бујукдере војници су пуцали на све стране, ранили многа лица и оштетили много приватних кућа и страних посланства. Улазили су у станове, пљачкали и злостављали затечене укућане. Шпански министар и драгоман руског посланства имали су да издрже овакве посете. Госпођу енглеског посланика истукла је нека Туркиња. На кући аустријског интернунција разбијено је педесет прозорских окана. Турско јавно мнење није се могло утишати. Све је кипело од жеље за осветом. Страх и верски фанатизам довели су Турке до безумља.
Деветог априла ушао је у Цариград велики везир Бендерели Али паша. Сутра дан на сам Ускрс цариградски патријарх Григорије ухваћен је био после службе и везан одведен бостанџи баши (главни заповедник телесне гарде султанове). Око пет часова по подне осамдесетогодишњи Патријарх био је обешен у свечаном одејанију, онако како је служио, на вратима патријаршијске цркве. Истовремено више десетина високих свештених лица, међу њима три митрополита, имали су исту судбину у другим деловима вароши. После извршеног варварства над поглаваром источне православне цркве дошао је пред патријаршију велики везир и пушећи чибук мирно посматрао патријархов леш који су Јевреји са задовољством вукли по цариградским улицама и најзад бацили у море.
Нереди и свирепости нису били само у Цариграду. 16. априла пише Милош своме брату Јеврему: до Ниша и Јерусалима ужасна сеча бива.
У Једрену је убијен бивши патријарх Кирило. Које у Цариграду које по унутрашњости земље поубијано је и повешано око осамдесет епископа. У Мореји приликом освојења Патраса, Турци су посекли око петнаест хиљада становника. Ужасна је била турска освета на све стране.
Србија је била поштеђена благодарећи великим напорима Милоша и Марашлије који су успели да очувају мир. И Срби и Турци у београдском пашалуку претрнули су били од страха да не дође до узајамног покоља.
Порта је такође страховала да се и Срби не дигну на устанак, знајући да многи српски емигранти и Карађорђеве присталице припадају хетеријанском покрету. И на самог кнеза Милоша пала је сумња у месецу фебруару, кад је приликом тајног прелаза код Адакале ухваћен Тесалац Аристид Папа, један од првих апостола Хетерије, који је носио Милошу писма од Ипсилантија у којима га позива на заједничку борбу против Турака. Мухафиз Адакале, Абдурахман паша, послао је сва одузета документа у Цариград а Аристид је погубљен.

[JASON]

Буна Абдуле и Добрњца (25. марта – 6. априла) била је чисто унутрашње природе. Кнез Милош чим дозна за ту буну угуши је у самом њеном почетку. Међутим страх и зебња од изненадних догађаја нису га напуштали. Таласи муслиманске разјарености запљускивали су Србију и непрестано претили њеном миру. Марашлија је, односно Турака, предузео све да се мир одржи. Они т.ј. Турци су чинили којекакве испаде и говорили којешта по кафанама, али изгреда није било. Изузетак је био некакав Арапин, силеџија, који је тукао и срамотио сиротињу по чаршији на велико удовољствије Турака и Чивута, све док то није дочуо Марашлија и поручио му да бере памет.
Априла месеца  Порта је наредила  Хусеин паши Газванозоглу да са пет до шест хиљада војника пође из Солуна за Ниш и тамо буде у приправности, ако би се евентуално Милош придружио револуционарном покрету.
Кад је чуо за долазак ових трупа Милош се био врло унеспокојио. Марашли Али паша пише му 13. априла 1821. г. и преко Грка Ђорђа Поповића Ћелеша (алиас Георгиус Папаз-оглу)  најављује  долазак Хусеин паше Газванозоглуа. Долазак Хусеин паше на границу Београдског Пашалука није био мио ни Марашлији. Приближавање другога везира могло је бити предзнак да је пао у немилост код султана, да може бити смењен.
На глас да је Хусеин паша дошао Милош је у Ниш послао своја два човека, Мијалка Јовановића, кнеза из Јагодине и Сали агу, свога писара, да га поздрави и као добар сусед пожели добродошлицу, али у исто време сазна какве намере има према његовој кнежевини. Уствари Милош је био далеко од сваке помисли да тада ствара побуне. Знајући да је у хетеријским покрету највише Срба емиграната, његових сународника, он није радо могао да гледа на ту тајну организацију и њено јачање уопште, а поготово не у Србији. Сем тога рачунао је да никако није било опортуно затезати односе са Портом у моменту када његови депутати преговарају у Цариграду, јер би им тиме осујетио сваки успех, а од побуне није могао очекивати какву већу добит.
Нови мухафиз Ниша, Хусеин паша Гаванозоглу, одмах по пријему дужности, наредио је да се посече његов претходник Али паша и да се обесе митрополит Мелентије са два свештеника и још два грађанина, па је после извршеног наређења поднео писмен извештај Марашли Али паши у Београд.

[JASON]

Факсимил писма Хусеин  паше Гаванозоглуа  београдском везиру Марашли Али паши (на српски превео Глиша Елезовић)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Његовој племенитости срећном, милостивом брату ми најцењенијем, најпоштованијем Господину везиру и муширу
Пређашњи мушир Ниша Али паша, не хотећи да мирује, начинио је савез са нишким митрополитом па је потајно ноћу одржавао састанке и кројио планове да, сачувај Боже, истреби народ муслимански у Нишу и на тај начин да високој царској влади и вечном царству натури на врат једну велику бригу. Пошто сам најсавесније испитао ствар, погубљени су поменути паша, речени митрополит, двојица ћафира, који су сви били утицајни људи у вароши. Пошто су због тога погубљени, њихова тела, што су у зло била огрезла, склоњена су са лица земље. Отсечена глава поменутог паше послата је на врело правде (у Цариград).
Интерес посла захтева да мојој маленкости изволите послати једну бујурулдију како је ваше везирство уобичајило давати мутеселимлук градским чуварима и једну бујурулудију ајанску, оставивши места непопуњена за имена.
Даље што се тиче овога краја користим прилику да вас известим да се неће пропустити ништа да се учини што буде потребно у пуној оданости и искрености према вама. Од Бога се надам да ће ваш слуга Мустафа бег, много цењени мухурдар, ако то ви зажелите, моћи да вас о свему обавести више но што је у овом мом писму казано. У сваком случају жеља би ми била да преписку наставимо и покорна молба да ме штедро помажете чиме ћете ме особито обавезати.

25 шавала хирџијске 1236 године (т.ј. 15. јула 1821. рачунајући по ст. календару). За љубав и за правицу изгибших мученика за веру у Бедру и Хунеину – Хусеин Ата син Муратов.

[JASON]

O овом догађају и учесницима М. Ђ. Милићевић у Поменику и Краљевини Србији, између осталог, пише:

Владика Мелентије дошао је у Ниш после Владке Макарија II; био је човек средњег раста, смеђе косе и браде; кад је погинуо, могло му је бити 50 година; нарави је био благе, живота уредна, чиста, руке подашне, срца побожна, а навика у свему тачних, особито у црквеним дужностима.
Кад је године 1815., Марашли-Али-Паша, као румелиски валија, ишао с војском на Србију, да угуши нови српски устанак, узео је са собом из Ниша и нишког владику, и довео га у Ћуприју, ради преговора са Србима. Онде је Владика Мелентије више пута писао Србима писма, и саветовао их да се измире с Турцима, а и њему се је Кнез Милош обраћао више пута, те му казивао народне невоље, и молио га да помогне у везира да се углави повољан мир.
На тај начин, Владика Мелентије је загледао ближе у жеље и тежње српског народа, и ступио у тешње познанство с народним старешинама, особито с Кнезом Милошем.
Пошто је мир с Марашлијом утврђен, Владика Мелентије вратио се у Ниш, на своје место.   
У оно време, у нишкој цркви, бејаше прота Стојан Поповић, далеко чувен и уважен, не само као свештеник, него и као родољуб, као човек мудар, и као јунак, који не зна за страх. И овај прота је био лични познаник Кнеза Милоша. Према својим душевним врлинама, Прота Стојан се је одликовао и телесним особинама. Био је висока раста, крупна тела, снажна састава, а гласа тако јака да се је, кажу, могло чути чак на Горици кад Прота Стојан пева у нишкој цркви!
Уз Проту Стојана, беше и свештеник Ђорђе Цинцарин, родољуб и јунак, какав се свакад високо цени.
С овом двојицом свештеника, живели су у великом пријатељству: Младен Овчаревић, бакалин; Голуб Мутавџија и Радисав Екмешчибаша, први људи у Нишу и у округу нишком и по имућности, и по уважењу које уживаху. Владика Мелентије познао се је с тим људима, како је дошао у Ниш; доцније се спријатељио с њима као да су били род рођени.

[JASON]

У априлу 1821. на другој страни турске царевине, букну устанак коме не могаху не симпатисати сва хришћанска срца. У Нишу и околини родољуби се сваки час надаху великим догађајима.
Порта, у границама своје државе, прибираше војску да сваки устанак у крви угуши, а ван граница разашиљаше ноте јевропским силама, да би разбила сваку симпатију према очајницима који су слободе жудни.
Да пак ватра не би планула на овом крају царевине, где је вешта рука Коџа Милошева већ била готова да је управља и подстиче, Турци похиташе у Ниш с великом војском.
Хусејин–Паша, убрзаним маршем преко Солуна, Куманова, и Врања, с 8000 људи стиже у Ниш о Тројицама 1821.
Кнез Милош, свакад вешт човек, с једним својим писмом, пошаље у Ниш Мула-Сали-Агу, и Мијалка Јовановића из Јагодине, да новог нишког Мухафиса поздраве добродошлицом, и да му од кнежеве стране понесу едије (дар), а то је : за клањање сиџаду од зелене кадиве, на којој је златом навезена џамија с мунаром.
Хусеин прими дар, захвали се комшиском поздраву, изјави да нема заповести ништа чинити против Србије, али и Милош нека седи мирно.
Мијалко, после тога, оде нишком владици, те и њега поздрави од стране Кнеза Милоша. Захваљујући на поздраву, владика узме неколико пари лепих чарапа, те их да Мијалку, говорећи:
-Поздрави Кнеза Милоша, и понеси му ово! Ми смо обувени!
Учинивши што му је заповеђено, Мијалко се врати у Крагујевац, да јави Кнезу како му је заповест извршио.
Хусеин-Паша пак, чим се је сместио у нишки град, одмах заповеди те се погуби Али–Паша, дотадашњи нишки мухафиз. Кривица му је била што је био лабав према владици Мелентију и другим родољубима нишким.
Иза тога он дозва у град владику Мелентија, проту Стојана, попа Ђорђа, Младена, Голуба, Радисава и око 200 других нишевљана. Намера се није крила: ваљало је народ застрашити да отури мисао о устанку; а да би се то урадило, ваљало је да неколико првих људи плате главом.
У том страшном часу нађе се пријатеља који Владици Мелентију и Проти Стојану понудише прилику да утеку. На ту понуду, владика одговори:
-Нећемо! Боље је да страдамо нас двојица, него толики народ због нас. Једном се мора умрети.
Кад треба одсећи хришћанску главу, турски суд суди врло брзо. Другога дана Св.Тројице ти су људи затворени, а трећег дана војници пашини  изведоше Владику Мелентија, Проту Стојана, Попа Ђорђа, Младена, Голуба и Радисава на нишки мост, где су већ била  дигнута шесторо вешала и конопци доле спуштени.
Владика је ишао напред; за њим Прота Стојан, па за протом она четворица. Сви беху ведри, мирни, озбиљни као да иду на какву религиозну свечаност...
Бог да прости славне мученике! Светао им помен у потомству!

[JASON]

(18) Нишки устанак 1841. (Милојева и Срндакова буна, нишка буна, или лесковачка буна, Милојева буна, Срндакова и Чавдарова размирица, бојаџијска размирица, власотиначки бозгун.)

Прве недеље после Васкрса на Томину недељу 6. Априла 1841. избио је устанак  противу турског зулума  у нахијама Нишкој, Лесковачкој, Пиротској и Прокупачкој. Правитељство Србско решило је  да се неутрално држи, тј. да не допусти људима из Србије у буну мешати се, а Књаз Михајло, поводом тим, издао је Прокламацију следећег садржаја:

Христијани живећи у нахијама, Нишевачкој, Пиротској, Лесковачкој и Прокупачкој, пределима Сербије соседним, 6. овог месеца противу ондашњи Турака, по њиовом изјасненију зулумћара, подигли су се.
Движеније ово, било оно каквог му драго рода, ни најмање се не относи на пределе Књажества овог. Народ је Србскиј правима својим, дарованим му Височајшим Султанским Ферманима и Хатишерифима, осигуран у спокојствију и безбедију своме. Наслаждавајућисе спокојствијем и миром, сви житељи Сербије треба да су страни овому движенију онострански подданика Његовог Султанског Величества, и да избегавају и клонесе свега овог, чим би и они узели участије у движенију овоме.
Објављујући ово настојећом Прокламацијом народу Србском, живејше препоручујем свима вообште и свакому воособ, да свакиј само своје послове гледа и налозима својиј предпостављени Власти повинујесе, да нико не узима участије у поменутом движенију, и да се нико ни најмање у исто не меша.
Ја се надам, да ће сви житељи Сербије дужности својој повиноватисе и овоме Моме налогу следовати, чиме ће показати и овом приликом дужну своју послушност и приверженост к Правленију своме; но ако би кои толико дерзновен био, да се покуси умешати се у дело ово и тиме преступити ову Моју височајшу препоруку, бит ће праведно сматран као миронарушитељ и противник Правитељства, и као таковиј бит ће подвергнут строжајшему наказанију.

В. N^o 403.   10. Априлија 1841. у Београду.
(М.П.) Михаил М. Обреновић с.р.
Књаз Србскиј.

[JASON]

Повод буни, која је у народ Христијански Нахије Нишевачке, Пиротске, Лесковачке и Прокупачке с почетком месеца Априла тек. год. (1841) противу Турака, својих зулумћара, подигао, био је многоструки. Кад је Хатишериф од ђулхане у Ниш стигао, онда је Ч. Паша Нишевачки, Мустафа-Паша, народ сазвао, и прочитавши му исти, протолковао, по гласу кога они нису више Царске мирије давати имали, но само 3 Гроша на 100 од имања свога; даље слободно им је било селске Кметове између себе избирати, који ће ту Царску мирију по народу купити и напослетку опредељено је то само било, да дају десетак, а Субаше по селима да се сасвим за свагда укину. Сердари по селима да о своме трошку ићи морају, и да их народ није дужан раном издржавати, а да му ови исту не плаћају, и да сваки Турчин, који што устребује, за новце као и сваки други човек купује. О овом се је народ Христијански јако обрадовао, и топло је Султану нашем за Његово отеческо милосрђе благодарио а тако исто благодарио је и Ч. Паша.

Но не прође по овоме мало времена, а Ч. Паша Нишевачки и Мухасил позову народ опет у Ниш, и почну од њега место 3 Гроша на 100 изискивати 8 Гроша и 12 пара, додавши то, да Сердаре унапредак у половину својим трошком издржавати мора. Народ Христијански на ово одговори им, да они више давати не могу, нег што је Царским Ферманом прописано. Ово им по вољи не буде, и зато почну свакојако измишљавати, како ће народу шкодити. У кратко по овоме време отиде Ч. Паша, Мухусил и Кадија с јошт неколико одабраних Турака у село Матејевце на кулу, гди су се частили и пили. Том приликом закте Паша од сељака, да му коло игра, гди су и друга самовољства од стране његове чињена. Коло им је до сутрадан ујутру морало играти. Паша је од истих сељака зактевао, да му девојку неку доведу, да је обљуби, но кад му ово за руком није испало, разљути се он и пио је целу ноћ, па онако љутит на ове сељане отиде у Ниш. После овога отме он преко некога свога Сердара пред Митров дан прошле године снају некога Ивка из Обсинца, коју је 40 дана код себе држао, а после је Циганину, своме Мектербаши даде, која је и сада код њега, премда је два трипут бегала, но по несрећи свагда су је Турци ватали и истоме враћали. Угледавши се Турци на ово, а и знајући да ће им Паша кроз прсте гледати, почну јошт горе и црње јаде и покоре чинити, и онакова насиља над Христијанским народом употребљавати, који се само измислити могу, и при којој промишљају човек се стресе и згрозити мора.

Паша је Нишевачки по томе почео узимати ђумрук на вино, од кога је већ десетак дат, по 4 паре на оку, на ракију по 8 пара на оку, на кола дрва 1 Грош, а на свака друга натоварена кола по 1 Грош и 20 пара; шуме је и забране дао премерити, па је на исте и мирију наплаћивао. Он је Сердаре своје по селима распуштао, да их људи ране, који су тако разпуштени и смели били, да су по кућама приморавали, да их младе жене и девојке служе, а људе су на више места из кућа њини отерали, и с њиним женама, снајама, кћерима и сестрама насиље  чинили. Кои се од сродника усудио, да  сродника свога (било је и млого лица мужског пола, с којима је насиље чињено) одабрани, тај је главом платио, као што се млого случајева за ово време већ догодило.

Народ је Христијански више пута одабране своје људе к Паши шиљао, те да молбе и преговоре олакшања ради данка и о томе чине, да се овакови зулуми укину, но они су свагда, неуспевши у томе ништа, кућама се својим натраг враћали; шта више 9 је њи овакови људи приликом неког преговора ради задржао, па их је после, метувши им синџир на врат у Софију послао, гди су 40 дана у тавници лежали, док их народ није одкупио.
Овакови и овим подобни зулуми, о којима ће се потомство чудити, да су се у половини деветнајестог столетија и помислити, а камо ли чинити могли, дали су народу Христијанском, у горереченим Нахијама повода, да се прутиву зулумћара својих, а не противу законитог Цара свога подигну.

[JASON]

Народ се Христијански, испрва од прилике 150 душа, скупи у селима Каменици и Матејевцу, и избравши неког Милоја, да с Пашом преговоре у име народа чини, умоли истога, да он, Мухасил и два вилајетска Кнеза преговора ради, да се ти зулуми укину, к њима дође; будући се ови у Ниш ићи усудити нису смели, а ни из дружине своје кога тамо послати. Но Паша пошље место себе друга нека три Турчина, два Свештеника и три чаршилије, да му преко њи народ изјави, шта жели. Народ врати једног од Свештеника натраг, а са осталим је преговоре чинио, и поручи по истоме Свештенику, да му бар, кад он сам неће да дође, она два вилајетска Кнеза пошље, да од њи рачун о даним новцима у име Царске мирије изишту. Паша задржи два дана поменутога Свештеника код себе, а трећи га дан са јошт неколико људи пошље к њима, потварајући на њи, да су они његове људе задржали, и поручујући им, да ће он до три дана знати, шта ће с њима урадити. Ово им је у Суботу поручио, а у Недељу оружаном руком на њи нападне.

Једно због поруке ове, а друго због разни и неизброим зулума, кои су Турци и Арнаути чинили, и кои се описати немогу, скуписе ради боље сигурности ови 150 људи, кои у име народа раде, њи до 2000 људи, од којих је можда само пети оружје имао, а Паша сојединивши 1800 оружани, које Арнаута које Ерлија, и понесши 4 топа, дигне се на њи, обколи их, почне из топова тући и видивши да кули, у којој су и око које су Христијани били, ништа досадити неможе, даде донети из Ниша делиј-топ, које видевши Христијани, а ненадајући се при томе, поплашесе и почну у бегству спасенија тражити. Но наиђу у бегству своме на Арнауте, кои су у заседи по наредби Пашиној стојали до границе иј Србске гонили и секли тако, да се ови ни бранити ни су имали кад, а ни са чим, које се из тога закључити може, што је сваки, кои је рањен овамо преко границе наше пребегао, у леђа рањен, а никакав у груди.

По овоме су Турци непрестано три дана по селима људе убијали; жене и нејаку децу робили; стоку свакојаке струке и марву у плен терали, цркве и села палили, као што су 16 које мирски цркви које монастира и 225 села у пра и пепео преобратили тако, да сада у Нахији Нишевачкој ни 20 села неспаљена нема. После боја су овога млоги људи исечени, и Паша је 31 главу Христијана у Нишу на ћуприју натакао, и донде иј држати дао, док није чуо, да човек Аустријскога у Сербији Конзулата послом својим у Ниш долази, гди иј је пре доласка његова на једну четврт сата поскидати и у реку Нишаву бацити дао, а може бити да би иј иначе дуже времена држао. Говори се, да су Турци и у Лесковцу до 60 колаца направили, но незна се јишт јесу ли кога на њи набили.

Као што чујемо, дознавши Блистателна Порта о овом немиру и бунту послала је Једренског Мушира, Јакуп-Пашу, а заповедила је и Сабри-Паши да ствар ову извиде и изследе, а послан је при том нарочито Дивански Давије Назири,
Тевфик-Бег-Ефендија, с тим налогом, да Арнаути све робље и имање поменутог Христијанског народа, које су они досада од ови отели, натраг поврате, и да оне, који су трајаћег овога бунта овамо преко границе у Сербију прибегли, натраг у отечество њино позове, гди им Порта сваку сигурност како личности тако и имања њиног обећава.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ниш у време народног устанка 1841. године