PALUBA
October 18, 2018, 07:25:57 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: If you are experiencing problems during registration process, please contact us on flushroyal75@gmail.com or miodrag.radojkovic@paluba.info
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 66 67 68 69 70 [71] 72 73 74 75 76 ... 78   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 137467 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1050 on: July 20, 2018, 09:15:16 am »

     И н т е р п е л а ц и ј а
     на кр. уг. министра-председника, односно заменика му.
     (поднео у седници угар. сабора 13. ов. м. новосадски посланик др. Св. Милетић.)

Пошто је у јавним листовима при крају месеца октобра о. г. била вест, да је Њ. Величаство поводом оружаног одпора становника у Боци-которској саветом аустријски, и као што се наговешћује, и са знањем и саучеством уг. министра-председника за време свога одсуства заједничком ратном министру пуновласт дао, да све мере употреби, које на угушење оружаног одпора смерају, и да је уједно и свагдашњи командирајући генерал операцијони трупа у Боци-которској овлашћен, да у дотичном округу и политичну и јурисдикцијону власт у своје руке узме, и са самим проглашеним преким судом рукује – то:
     са обзиром на то, да је у опште врло опасно по уставност, да се и у самом изузетном стању, нарочито кад није спољашњи непријатељ земљиште државе наступио, милитарна и цивилна власт у једне, и то милитарне руке концентрује, наиме да се ратном министру сва пуновласт даде, и да је још опасније, да се непосредно вршење ванредне цивилне и судске власти командирајућем и оперирајућем генералу повери;
     са обзиром на то, да је у таким околностима врло тежко, управо немогуће, милитарну власт у вршењу ванредне цивилне и судске власти контролисати, и да је по томе и сама посредна одговорност дотични ресор-министара илузорна;
са обзиром на то, да је тако овлашћење заједничког ратног министра противу речи, смисла и духа, XII. зак. чл. 1867. год. о заједничким пословима, пошто је његов делокруг само на заједничке војене ствари ограничен, и никако се неможе на унутрашња ма како ванредна дела разпрострети;
     са обзиром на то, да је таки поступак кадар, милитарни вандализам ауторизовати, као што се заиста на срамоту аустријске војске у Боци-которској тај вандализам у палењу и пљачкању читави села, у убиству невини и ненаоружани људи па и сами жена, у вешању кривицом и ексцесом бирокрације изазвани жртава показује;
     са обзиром на то, да се таким овлашћењем заједничког ратног министра и командујући генерала ако не намерно, а оно фактично свака одговорност за милитарне ексцесе и недела илудира, пошто заједнички ратни министар за милитарна дела дотичним особеним законодавствама, а за своја и своји генерала политична и судска недела делегацијама одговоран није; и да би по томе одговорни министри и с једне и с друге стране онда могли заједничког ратног министра и неодговорну милитарну власт на позориште јавни догађаја подметнути, кад би због употреблења ванредни средства навећма одговорности требало;
     са обзиром на то, да се тим и сам ауторитет круне компромитише, и за које се министарско тиранство заклања, које на издавање таки пуновласти наводи круну, на коју сенка оправдиви дела пада;
са обзиром напоследку на то, да се таким овлашћењем 'хајнаујизам' илити милитарно џелатство и за будућност санкционише, и да је прецедене, подобно овлашћење заједничког ратног министра и командујући и оперирајући генерала, и у обште милитарне власти и за самосталност и устав Угарске прејудициозан, и од највеће опасности –
то стaвљам на кр. уг. г. министра-председника сљедећу

     Интерпелацију.
     
     1. Јели му познато, или је можда и са његовим знањем и саучешћем било, да је Њ. Величаство заједничком ратном министру г. Куну пуновласт дало, да у Далмацији, нарочито у инсургираној Боци-которској за време одсуства Њ. Величаства на само милитарне, него ванредне политичне, судске мере, употребљавати може, и да је усљед тога вршење на само милитарне, него и политичне и судске ванредне власти свагдањем командујућем, и оперирајућем генералу поверено?
     2. Сматра ли г. министар-председник у том поступку повреду XII. зак. чл. год. 1867, и повреду устава и духа уставности, и опасан прецеденс и прејудиц за самосталност и уставност Угарске?
     3. Је ли учинио, или намерава ли учинити г. министар-председник противу таки прецеденса и прејудица какав XII. зак. чл. 1867, уставу и уставности одговарајући корак, или ако је за тај поступак знао, и одобрио га чим таке мере које би се у подобном случају истим правом и Угарској употребити могло, оправдава?


* Св. Милетић.jpg (83.04 KB. 400x504 - viewed 10 times.)


Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1051 on: July 20, 2018, 09:30:48 am »

О к р у ж н и ц а  г р.  Б а ј с т а.

У чланцима и дописима разних страних новина говори се о дипломатским преговорима заједничког аустро-угарског кабинета са осталим силама, у погледу устанка у Боци Которској. Насупрот томе констатује се да се овај устанак – који ће се по свој прилици скоро утишати – сматра не само од ц. и кр. владе него и од страних сила, без изузетка, чисто као унутрашња ствар. Ако су се дакле поједини листови у нагађања разног схватања упустили, то ипак ми нисмо одобравали: да се подижу окривлења, која би као тужба против страног уплива изгледати могла; али као што ми сами нисмо имали узрока оправдати таква потварања, тако исто нисмо за нужно нашли дипломатским изјавама због устанка боко-которског у опште повода давати.
У погледу тога могу се само неке потпуно растегљиве изјаве петроградског двора споменути, који је у Бечу приобштио озбиљну опомену, коју је исти двор кнезу Николи у погледу набљудавања строге уздржљивости како од стране његове, тако и од његови поданика, и даље свечано уверавање кнеза црногорског, да ће он највећу уздржљивост чувати, и који се уз то изразио да је јако увређен, што новине стављају у сумњу лојалност Црне Горе.
По томе се дакле не сумња ни од које стране о томе, да је овај поместни устанак једног, на ниском ступњу просвете стојећег малог племена, чисто унутрашња ствар аустријска, но ипак су неки неварљиви моменти на то указивали, да овај изненадни и као што се чини потпуно не мотивован устанак у непролазним брдима на граници Далмације против турски провинција Херцеговине, Босне и кнежевине Црне Горе, који допиру преко граница Аустрије и који би против целокупности турске државе управљени могли бити.
Општи интереси обе суседне државе изискивали су по томе споразумљење и колико је могуће договорност о мерама, које ће свака држава на своме земљишту предузети, да би се мир и законити поредак опет повратио и успоставио, а уједно и препречила свака потпора усташима од стране подајника друге државе која с њима симпатише. Висока порта која тако схваћање ствари потпуно дели, радо се изјавила као наклоњена, да таку акцију паралелно са Аустријом учини, и може се очекивати, да јој неће оскудевати за поседнуће својих граница и сигурност свога земљишта, нужна сретства. Но почем је устанак на аустријском земљишту, и ми већ милитарном акцијом исти угушујемо, то је допуштено – од стране порте – да ако би нужно било, ради лакше војене операције, да могу оделења аустро-угарске војске пролазно проћи турским земљиштем.
За избећи свако неспоразумљење наглашава се, да се ни накоји начин не мисле овде земљишта која су међународним уговорима (као Влашка – Молдавска и Србија) против једностране интервенције заклоњене, него чисто турске провинције. Ако узајамно споразумљење и заједничко наступање против усташког покрета, и евентуално допуштање прекорачења граница у обрану сопствени провинција, ако би нужно било, доказује најбољи пријатељско-суседни одношај према порти, то сваки увиђаван увиђа безобразлук извесни органа, који аустро-угарску, а особито ову последњу окривљују, да гаји освајачке намера на оне провинције, које посредно или непосредно подпадају под господарство султаново.
Против тих од познате стране подстакнутих инсинуација нек је доста, упутити, на говор кр. угарског министра председника г. гр. Андрашија што га је управио као одговор на интерпелацију посланика г. Милетића у једној седници угарског сабора у току месеца јунија т. год. Интерпелција посланика башахидског тицала се питања: 1. Дал зна (кр. угарска) влада, да се у војеној крајини чине ратне припреме. 2. Дал ће она (влада) употребити свој уплив на то, да аустро-угарска ни у ком случају не интервенира на истоку и не анкетује себи Босну?
Његова екселенција кр. угарски министар-председник, одговорио је на интерпелацију на 1. Да зна из најпоузданијих извора да се у војеној крајини не чине никакве припреме ма ког рода, нити ће се чинити; на 2. Ми немамо на истоку никаква друга интереса, до одржања добри суседни одношаја, као и унапређења и осигурање наши трговачки и прометни свеза, и не тражимо ни у ком правцу никаква увећања државе. То је – рече даље гр. Андраши - гледиште, које угарска влада у савету Њ. Величанства, заступа. Да се пак неби отуда изводило, као да се угарска влада у томе у противности према заједничком министарству налази, изјављујем даље, да одржање мира и начела немешања сачињавају онај политичан правац, који је између заједничког министарства и угарске владе у особитом спразумљењу утврђен. Да се неби неспоразумљење о другом делу овога одговора појавило морам још додати, да се начело не мешања не сме тако разумети, као да је за све случајеве и безусловно за нас меродавно, и држим да ми је дужност додати, да примена начела немешања на истоку, у природи ствари и предпоставци за основу служи, на име, немешање осталих сила.
Почем од горе наговештене инсинуације поглавито против државника транслитавског дела аустро-угарске монархије управљени, то је важно, да се ова јавна изјава шефа угарске владе у свези са политиком грофа Бајста при свокој згодној побуди и публици страних држава, пред очи стави. Ова, пре неколико месеци дата званична изјава кр. угарског министра-председника јесте и остаје снажна. Политика аустро-угарске државе, као што ју је гр. Бајст определио – под санкциом монарха и споразумно са министрима обе државне половице – држи се строго у кругу горе обележених црта. Наше споразумљење са Портом има за цељ само осигурање наших пограничних области и власт закона у истима. С тога се дакле може потпуно као безосновна прогласити свака вест, која – ма у каквој форми увијена била – говори о споразумљењу и договорима који би прекорачили назначене црте (линије).
Што се самог устанка у Боци Которској тиче, то показује концентрација истога у брдима, да култивирано становништво северног дела Далмације и приморја, који су уз то понајвише католичке вероисповести, као и становништво вароши и морске обале саме Боке, не само да одбија, него (са потпуном основом) сматра као управљеног противу благостања и правог интереса земље. Дубоко мирно стање само у коме се наша војска налази, да би се штедњи задовољило, која је закључцима делегација створена, могло је дати могућности да се у почетку онако рашири устанак у јужној Далмацији и брдима. Но сад, пошто је Жупа сасвим покорена, и као што изгледа за мало времена биће и остали северни део усташке области између Котора и Драгаља очишћен од усташа, то се може, почем је довољна војена снага на месту скупљена, покорење овог још у почетку не мотивованог усталачког покрета са поуздањем очекивати.

У Бечу 25. новембра 1869.


* гроф Бајст.jpg (107.82 KB. 400x600 - viewed 10 times.)

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1052 on: July 21, 2018, 09:19:02 am »

Д о г а ђ а ј и  у  Б о к и  К о т о р с к о ј. Тродневно ћутање званични и незванични новина о последњим догађајима у Боки Которској, тек су нам сад разјаснила извешћа о стању ствари, које је последња пошта донела. То ћутање не беше злато за оне, који сада судбом јужне Далмације управљају, но горак плод преварене наде. – Као што све новине јављају, усљед страшна пораза левог крила аустријске војске, обуставио је главни заповедник Ауерсперг даље војевање против усташа, и што се уверио, да је немогуће и без сваког успеха продужавати га. То се потврђује тиме, што се главни стан војске повраћа у Котор и напушта своје досад значајним губитцима и великим трудом и муком заузете знатније положаје. Дакле опет бежи и узмиче сила, за коју и саме званичне новине веле, да износи досад преко 20.000 људи, испред шаке 'потиснути' и у најзадње брегове 'сузбијени' усташа. Где је војска била у почетку устанка пре два месеца дана, тамо је и данас, ништа готово несвршивши и ни једне главније битке недобивши. Али у мал што непогрешисмо! Та учинила је она млого и премлого!! На стотине крвни жртава; опустела села и градови; потрвена поља и виногради; попаљене и опљачкане куће и домови; уништене и разорене школе, цркве и свети самостани; становници с празним грлом и голим рукама на све стране раштркани и разагнани, потуцају се с децом и нејачи својом без крова и кровишта по кршном стењу и леденом камењу; 10 милијона је досад на ту малу 'шалу', потрошено. И с дана се у дан иште и више крви и новаца. Али шта је то стало државу, која хоће да сачува 'углед', 'част и уважење' своје и своје војске, да до крајности тера своју ћуд и бирократске њене интересе?! И дивни досадањи успеси засведочише тих њених напора јасно и отворено да је намерену цељ своју у главном бар постигла. Напуштање с крвљу задбивени положаја, повлачење и уступање војске натраг, рад јаког губитка, прекинуто војевање, препуне болнице рањеника, послана нота Црној Гори, и извешће Ауерсперга да је свако даље ратовање против усташа у онаким кланцима и богазима немогуће и безуспешно – показује рачун без бирташа, компромитовање владе и војске, узорите услуге и заслуге њезиних органа у Далмацији. И тако што двојица непаметно и нерасудним поступком учинише то ни на хиљаде бајонета, разне батерије, убојни топови, ракетле и ратни бродови, ни срам танани вешала и све остале силе и напори немогоше, досад поправити и уредити. Међутим се ствар у Боки још већма замршује, устанак сваким даном, као што ниже саопштавамо, све се више разграњава и значајнијим постаје, за помирење и мирно изравнање нема никаква изгледа.
Ради расветлење прошлих догађаја које смо тек укратко по брзојавима описали, саопштавамо овде нека опширнија извешћа и дописе. Тако један дописник 'Ванд.' из Котора 4. нов. за спремање војске против Леденица, вели: 'Јуче око 5 сати после подне укрца се главни заповедник гроф Ауерсперг са целим ђенералним штабом у војени пароброд 'Луцију', и одвезе се у Рисањ, где се данас главни војени стан налази. И топовњача 'Река' и војени пароброд 'Вулкан' одпловише под Рисањ.
Данас око 6 сати измарширала је војска против Леденица. Сутра ће колоне преко Хоровца у горње Леденице, и онда од Херцег Нова преко Мокрине, Драшевица марширати, да би се код Напода сајединиле и на Кривошије удариле. Овде се цело пре подне чула јака пуцњава топова, до 10 сати набројано је 250 хитаца.
Гроф Ауерсперг, као што сам дознао, са војног пароброда 'Луције' управљаће сам операцијама. Заповедник оперирајуће ескадре, паробродски лајтнант Милошевић, понео је са собом 4 заставе, једна црвена са надписом 'Црквица', једна бела с надписом 'Леденице', трећа црна с речма 'Хоровац', и четврта полу црне, полу бела са означењем 'Кривошије'.
Овде се несме брзојављати; јуче ми је забранио ђ. м. Ауерсперг сљедећи брзојав послати: 'Све су војене трупе између Рисња, Херцег Нова и Доброте усредсређене. Главни стан премештен је данас у Рисањ. Ратне лађе 'Вулкан', 'Луција' и 'Река' приправне су, да могу одма у Херцег Нови и Рисањ одпловити. Сутра почињу војене операције против Леденица, Кривошија преко Хоровица и Црквице.'
Данас сам вам хтео опет брзојавити, али ми политична власт рече, да јој је главна управа наложила, никакве политичне брзојаве непримати.
После подне до 6 сати у вече не добисмо никакви вести, али смо чули пуцњаву топова, и становници из Столива приповедаше, да трупе са врло великим тегобама продиру напред. Усташи су заузели врло повољне положаје. Наша је војска добро расположена.
Доцније што се догодило познато је из брзојава, да је цело лево крило, јунаштвом и вештином усташа сасвим до ноге потучено, и да се цела војска натраг повукла и као што 'Преси' из Спљета 10. нов. брзојављају, да су даље војене операције у округу Которском на неко време усљед велики губитака и умора војске одгођене. Ова је вест сотим вероватнија, што се од званичне стране до овог часа о новим операцијама ћути јер о гоњењу усташа ништа се нејавља. Шта више чули смо да су усташи хтели и могли при повратку трупе узнемиривати. Број војника који је против севера Которског отишао по 'Ванд.' прелази 15.000. У целом округу мора војска досад бројати преко 20.000 људи, дочим усташа на северу Которском једва ако 2.500 људи има.
Из дописа једног дописника у 'М. П.' који врло добро Которске горштаке и тамношње одношаје познаје, саопштавамо сљедеће: 'Већ превршује сваку меру, да у Бечу још једнако узроке устанку у сасвим другим стварима траже, него што су у истини. Али упркос свима супротним тврђењима једино је право, да је само неспособност и незнање намесника у управитеља проузрочило устанак. Aли и у другом отношењу показује се да су још и данас у Бечу врло хрђаво обавештени о одношајима у јужној Далмацији, и да се још једнако варају о значају устанка. Ја вам пак кажем, да особито у Кривошијама мира пре бити неће, догод и последњи Морлак (тако називаје Њемци Приморце. У.) непадне. За реч подчињење ови људи незнају. Пре него што се Морлак новом обранбеном закону подчини, радије ће он трипут умрети.'
Подпунија извешћа о поразу војске код кланаца Хана још једнако оскудевају. Намера, да се усташи опколу, сасвим је хрђаво испала; у најгорем случају усташима је пут у Црну Гору отворен. Колико је управо велики губитак војске, још није познато; по једном тршћанском брзојаву губитак трупа износио би у битки у кланцима Хана преко 100 мртви и рањени. 21. нов. дакле на два дана после битке стојале су трупе на високој равници Дверзно и наслањаше се на колоне Фишер-Кајфелове под Драгаљем. Оне су се одмарале и са великим тешкоћама и трудом набављале рану и намештале гвоздене тврђавице. Усташи су заузели најјаче положаје на неприступачним обрежјима Беле Горе. Пораз трупа произведен је био вештим маневром Кривошија; кад су колоне под заповедништвом обрштара Фетера 5. и 6. о. м. продирале, испочетка су на слаб одпор наилазиле, али доцније умамљене у кланце буду жестоко нападнуте, и са грдним губитцима у продирању задржане; потучена колона није се могла 7. и 8-ог доста опоравити. У тешком положају била је резервирана бригада Дормуса, која се морала старати за оперирајуће трупе, да их са нужним ратним потребама и с раном снабдева. Довољан број коња и мазги за нуждан пренос нема. Каналци издадоше само 600 мазги а у Жупи се једва 200 комада нађоше. Ђ. Дормус морао је за пренос узети млоге бродаре, такозване Факине, из округа Херцег-новског и из Котора. По 'Градач. Тагесп.' он употребљује ове и за пренос ране и гвоздене тврђавице, које су на оним положајима намештене и подигнуте, које су трупе у бојевима 4. и 7. о. м. на високој равници Дверзна са врло крвавим жртвама освојили.
О вештом котрљању камења, које усташи у више прилика употребљују, пишу 'Н. сл. Преси', да они чим заузму згодне вр'ове брегова, одма око крајева поставе по једно повеће дрво, над којим наслажу гомилу камења, и кад спазе да је непријатељ брегу се приближио, извуку дрво, а камење се с јаком брзином доле ваља, те тиме штету војсци наноси и од даљег је напредовања задржава.
Из Задра 7. нов. пишу старој 'Преси': 'Данас је око 8 сати изјутра ушао у наше пристаниште лојдов пароброд 'Африка'. После по сата задржавања, док су се искрцали неколико артиљеријста и млого ракетиста, одплови исти пароброд са знатном количином ране и џебане у Котор. Осим тога одвезао је 475 'урлаубера' ради попуњења рег. Вимпфен, надвојводе Албрехта и Карла. И поштански пароброд 'Смирна' с југа приспео је овамо, и почем се знало да ће он рањенике из Котора амо донети, то се у пристаниште слегла силна светина. Донешено је близу 100 рањеника, међу којима више официра. Исти су у овдашње војене болнице смештени.
-Прашкој 'Политици' из Котора пише један дописник, који ради важности у целини доносимо: 'Ово писмо добијате по прилици, почем се овакове ствари пошти неповеравају, и на које она млого мотри; сами 'уставоверни' извештачи туже се на то. Као доказ можете узети, да су званични извештаји, особито што се тиче опредељавања броја мртви и јако и лако рањени врло лепо насликани. С друге стране дознао сам, да је код Тројице и Горажда од 180 усташа из Жупе не више од 8 пало и 15 рањено, дочим су царске трупе 450 пушака заједно са муницијом усташима оставити морале. Јовановићева је бригада била само од 360 усташа нападнута и разбијена и није само војска знатне губитке на људима имала, но и млоги пртљаг и муницију изгубила. Сад можете дакле судити о званичним извештајима, који вам о операцијама у Кривошијама стижу. Жупа или Грбље није покорена или умирена; који год оружје носити може, отишао је усташима, но само су се деца, жене и старци предали, што се само по себи разуме. Кад читате да је ово или оно место положило заклетву верности то треба да схватите на овај начин. Паштровићани су положајем своје области за устанак неспособни, почем Црна Гора строго чува границе, и што не хтедоше своје жене разузданости војничкој оставити.
Усташи су овај пар на северо-западу усредсређени и узпркос турском кордону до 400 Херцеговаца к њима су се прикључили. Са оружијем раном и џебаном на дуже су времена врло добро снабдевени.
Округ стара Дубровника до Суторине, Конавље назван, као што је познато, није се устанку прикључило. Становници овог округа (Каналци) тако су исто ратоборни, као и они у Кривошијама, само што су имућнији. И код њи је омрзнута Вагнерова влада, као и у осталој Далмацији, и они су за устанак спремни били, али је окружном капетану Р. испало за руком стару мржњу исти против 'Црногораца' подстаћи. Ова мржња повлачи се од године 1806, у којој су Црногорци и Бокељи цело Конавље опустошили.
Као благодарност за то, што су Конављани од устанка одговорени, приморани су сад у Кривошије, да тамо на својим мазгама рану и џебану за војском носе. Због тога се код Кривошија подпалила крвна освета против Конављана, и видећете да ће се и на делу показати. Али се ова крвна освета непростире на цело Конавље, него на поједине, то ће се имати том случају благодарити, што су 80 Конављана са својим мазгама са ешкортом од две компаније војника експедицију обрштара Јобвановића приморане биле примити.
Тим се истим средством, да поцепа тамношње становнике одма при почетку и сам Вагнер послужио у осталим Дубровачким окрузима. Преко своји агената произвео је религиозни раздор. Сад се већ може у самом Дубровнику радосни изрази од стране католика приметити, усљед губљења Влаха (тако они зову православне Србе.).
Конављани су због тога своје сажаљење према усташима изразили, али су јаком посадом на земљишту Суторине од бојног поља усташког одцепљени.
Као што лист 'Политика' јавља, војска се морала са бојног поља уклонити, да неби с леђа од усташа нападнута и од обале морске сасвим одсечена била. Губитци су војске изванредно велики и знатни морали бити.
Усљед последњег боја, као што 'Преса' јавља, све су војене болнице у Котору и Рисњу препуњене и лако рањени морадоше чак у Задар и Трст одправљени бити. Већ 4. нов. дакле пред истим даном те поразе, дођоше у Котор 90 болесника и рањеника, и да би за њи места могло бити, морадоше 70 болесника на друга места послати. Из овог се даје закључити, да се најмање хиљада болесника и рањеника у војеним болницама поморски градова налази. У Трсту се 11. о. м. распрострео глас, да је једна цела аустријска колона при заузимању положаја код Великог Загвоздка до ноге потучена и уништена. Званична 'Дневна Преса' добила је истог дана из Трста сљедећи брзојав: 'Трговачка кућа из Синигаглије, због гласа који се из Антивара амо распрострео, пита да ли се потврђује, да је једна аустријска колона при заузимању положаја код Великог Загвозда скоро сасвим уништена, да су три остале колоне своје марширање у кланце на високој равници Драгаљској напустиле и свој досадањи положај променити морале, да Црногорци у слободним четама својим у бојевима учествују и да је због тога ђ. гроф Ауерсперг, једну војено-дипломатску претећу ноту на Цетиње управио. –
Из Дубровника брзојављају од 11. о. м. да су на Суторину стигла подкрепљења турске војске, коју Ахмет-паша надгледа. У пристаништу Клека налази се једам мали турски пароброд који је дошао из Кандије и више омањи лађица. Једна аустријска бригада приближила се Белој Гори и стоји на граници Грахова. У Херцеговини је дошло до сукоба између турски трупа и Кривошијанаца. На Грахову (Црногорска област) била је скупштина, која је поручила Далматинским усташима, да се само још за четир недеље држу, и да ће им затим нова помоћ доћи. (? У.)
Нова подкрепљења војске непрестано одлазе у јужну Далмацију. И из саме Кракаве јавља тамношњи лист 'Крај.' да су усљед налога ратног министра брежне батерије из Кракаве на ватреним колима што је брже бити могло у Далмацију однешене. Млоге телеграфисте које су сваком оружију вични из Беча су одпутовале у Трст, и одатле одма на бојно поље, да би тамо своју делатност одпочеле. Усљед овакови припрема у војеним је круговима врло запето расположење.
Што се тиче понашања Црне Горе, аустријски владини листови све жешће против ње пишу, као да би стиме хтели, да на своју воденицу воду натерају и јавно мишљење против Црне Горе подстакну и њене храбре становнике, заједничкој борби са Бокељима принуде. Можда им је у томе скривена намера, да са Црногорцима прекину свезу пријатељства. Тако 'Преса', јавља: да су се у бојевима последњег дана међу усташима и Црногорци приметили и да су се међу побијеним усташима и лешине Црногораца нашле. Без сваке је сумње, да и црногорски народ учествује у устанку бокељском. Барут и осталу џебану јавно Црногорци додају усташима, а потајно и кришом подпомажу их. Одељења црногорске војске на Грахово су се повукла, дакле одма непосредно до аустријског округа Рисањског. Сенатори Врбица, Жива Рако и Петар Филип заповедају на Грахову. Ово усредсређење од 400 Црногораца изгледа као демонстративна мера, да се прелази на аустријску област становницима Црне Горе препречи; али баш с те стране устанак се – ако и у потаји – подпомаже. Врло је сумњиво, да је једино уважење кнеза Николе довољно, да свако саучешће Црногораца у устанку предупреди. Али у овом југо-славенском покрету, ни најмање неучествује народ, који је исте крви и језика у кнежевини Србији, као год што је северна Албанија сасвим равнодушна према њему. Тако је исто католичко и мухамеданско становништво северне Албаније при покрету устанка сасвим мирно остало. Три батаљона турске војске под заповедништвом Ахмет-паше посели су Суторину. – Слично томе, али још већма изазивајући клепају владина плаћена гласила, која, ослањајући се на турску алијансу (савез), као да је заборавила, да: ко ветар сеје буру ће пожњети. Али најбезобразнија је између остали владини скутоноша 'Дебата', или упаво 'Дневна Преса', која је донела, да је Ауерсперг због участвовања Црногораца у устанку наскоро оправио претећу ноту у Црну Гору.
Званични лист пише: 'Све више и више потврђују наша приватна извешћа, да је чорба, коју данас на бојном пољу наша војска куса, на Цетињу запржена. Одавна је већ црногорски кнез вољан био, да потајне конце устанка у своје руке узме, али се досад чувао да јавно наступи на страну усташа. Последње вести јављају о отвореном учествовању његови поданика у устанку бокељском. Гоњени усташи на црногорској области налазе помоћи и заштите. Црногорци у мањим слободним четама ступају у гомиле усташа, и ободравају их прокламацијама да неклону духом, но да издрже до обновљеног устанка.'
То тврђење владини органа, да Црна Гора стоји у свези са устанком бокељским, оснива се и на два писма, од којих је прво писао, као што веле, први вођа усташки, Дмитар Самарчић ускок у Грахову, свештенику у Убљу, а друго да је написано вештом усташком вођи у Жупи, Николи Зецу, од Филипа Илића тајника црногорског. Прво писмо гласи:

Искрени поздрав Убљанима и њиховим главарима!
Чујем, да сте се изневерили речи и вери, коју нам зададосте, те да сте колико Вас је год, постали Бранковићи, предав се у руке оних, који ће Вас као и Ришњане покатоличити и жене ваше обезчастити. Добро знадемо, да је тешко оставити властиту домовину, и нас се је то тешко коснуло, а камо ли не Вас, који сте имућнији од нас. Ви би морали устати, да браните свети крст. Ја сам у Грахову, ја судим, ја владам. Слушајте дакле браћо, и покорите се мом гласу. Послаћу вам две стотине теглеће марве, да ваше ствари и Ваше покретно добро донесете у Грахово; уједно се уздам, да ће и капетан Јован (у Црној Гори) придати неколико коња. Заклињем попа Јована (жупника у Убљу) богом и светом литургијом, да ово писмо прочита скупљеним Убљанима.
Мој поздрав свима Убљанима. Из Грахова.
Дмитар Самарчић.

Дописник 'Пресе' тврди, да је ово писмо саставио и писао тајник црногорског кнеза, међутим, вели да се Убљани овом писму нису хтели одазвати, јер су 'витешком' капетану Францу задали реч. О постанку другога писма дописници бечки новина приповедају следеће. У јужном пределу которском у Жупи и будванском котару, бијаше народ издавна на наговарање заступника Љубише склон пристати на закон о земаљској обрани. Од једном се ситуација промене. Неколико људи, који су пре због злочина прогоњени, те утекли у Црну Гору, где су од кнеза добили земаља – тако неки Мартиновић – дођоше овамо те говараху становницима поборским, мајнским и браићким, да кнез Никола неће допустити, да се они закону о земаљској обрани покоре, него да жели, да се одпру; он да ће им помоћи. И два брата Зечи, Ђуро и Нико, којих је последњи више времена био тајник покојног кнеза, те после живео у Одеси и богато обдарен повратио се у Црну Гору – дођоше у Жупу, да такођер раде против Аустрије. Нико Зец вратио се из Жупе истом пре два месеца. Дакле овај Нико Зец дође у Жупу, приреди у Мајни скупштину и објави народу, да је овај час (бијаше почетком месеца септембра) добио писмо од тајника кнеза Николе, Филипа Илића, и да ће тај лист прочитати главарима општине мајнске, поборске и браичке. У писму стоји:

Љубезни Нико Зече!
Врло се жалостимо с несреће и муке, у којој се налазите, и који од Вас одклонити неможемо. Настојте да се помирите с Вашим царем. Но ако Вам то за руком непође, а ви се браните, док Вам тече крв у жилама; у најгорем случају отворене су Вам наше границе, да с за њи повучете, а ми ћемо с Вами држати, и делити мило и драго, онда ће наше добро бити ваше добро, а наш ометак Ваш иметак.
Немислите, да то пишем сам од себе, не, то је наложио сам кнез Никола I и одобрио господар Божо (председник црногорског сената) у Цетињу.
Филип Илић, кнежев тајник.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1053 on: July 21, 2018, 09:38:58 am »

- За последње догађаје брзојављају бечким полузваничним листовима из Дубровника од 11. о. м. 'У Боци већ 5 дана бесни страшно ладан ветар. Операције главне колоне Симић-Фишерове на високој равници Дверзно обустављене су. Трупе се повлаче у своје бивше станове. Велики део војске оболео је. Главни стан ђ. Дормуса премештен је у Рисањ, а ђ. Ауерсперга на пароброду 'Луцији' у Котор. Обрштар Шенфелд брани се у Жупи. (Дакле ни сама Жупа није покорена! У.) Из Котора је такав исти брзојав приспео, у коме се вели, да су даље војене операције против Кривошија на неизвесно време одгођене. Брда Кривошијанаца посешће се са јаким кордоном, да би се свеза усташа са Жупљанима прекинула. – На Цетињу су јако за бој расположени. Кнез Никола јако се на своју војску узда, за коју вели да је има до 40.000 момака. Говори се да ће зацело букнути рат између Црне Горе и Турске.
Глас се распрострео, да је ђ. м. гроф Ауесперг молио, да га разреше од главне команде, и да ће само још толико тамо остати, док неби други на његово место изабран био. Било то истине или не – само такав глас обиљежава тамношње положаје боље него сви (прегледани) брзојави из главног стана. Докле један министарски лист описује врло јадно и жалосно стање војске у Далмацији, дотле у Бечу као да их се ни најмање нетиче сва несрећа у Боци и као да ником за то одговарати нећеју. –
И у борби у тесњацима од Левоглаве, као што из Далмације 'Преси'  јављају, био је шта више главни стан у великој опасности; непријатељска танад разбише заштитну војску истог. – Ово дана отишле су 3-4 компаније пијонерски трупа у Боку, где се већ 2 комп. налазе; овај подруги батаљон употребиће се за грађење друмова и подизање гвоздени тврђавица на згодним положајима. – Даље се јавља, да је не само даље ратовање трупа обустављено, но да су усташи и тврђавицу Драгаљ освојили, и да је главни стан војске у Котор премештен.
'Тагблат' јавља, да у мал што није цео ђенерални штаб Которски допао шака усташа. Ови су неколико сандука са џебаном и раном дочепали. Царске власти оставиле су Херцег Нови. То исто потврђује и тршћански брзојав: 'Овде распрострта вест, да је главни стан у кланцима Хана нападнут и разбијен, потврђује још сотим додатком, да и штаб официрски у мало што није пао шака усташима.' И тако су сва извешћа званична о успесима о тој експедицији на север неистинита. Као што један бечки лист тврди, сушта је истина, да центрум војске под заповедништвом грофа Ауерсперга као и колона Фишерова код Загвоздака потучен, и да је то управо, а не киша и друге околности принудило Ауерсперга досадање положаје напустити и у Котор се повући.
- Из Трста 13. новембра брзојављају 'Политици': По вестима које су овамо стигле из Котора угушење устанка у северним Кривошијама траљаво је испало, усташи су се у неприступачне горе повукли и с тима је даље гоњење немогуће. Да на заузетим висовима посада остане, особито на површју од Драгаља, због хрђави положаја и времена није било лако и могуће, усљед тога су се трупе у утврђена приморска места покрај обале повукле. Главни стан премештен је у Котор. Продужење даљи операција тешко да ће скоро бити, јер би сасвим безуспешно било. На вишим знатнијим тачкама од освојени висова подигнуте су тврђавице.
Истинитост овог званичног брзојава у толико је сумњива, што он вели, да су се усташи у брда повукли и да је свако даље ратовање против њи немогоће и безуспешно, а овамо толика приватна и јавна извешћа јављају, да се усташи не само повукли нису, него да су се толиким знатним победама и успесима осмелили, да непрестано остатке потучене војске нападају и узнемирују. Шта ће дакле сада бити, ако усташи сами нападали а не бранили се буду?!


* Austrian soldiers marching from Kotor to reach uprising.jpg (173.26 KB. 828x586 - viewed 11 times.)

Новије. – Из Котора 'Преси' брзојављају од 13. новембра: само због наступившег зимњег хрђавог времена, напуштени су заузети положаји. Оба главна друма и главне тачке више Рисња поседнуте су и на њима подигнуте тврђавице, чиме ће се поновљено продирање трупа олакшати. Колоне Фишерова и Кајфелова заостале су три дана на долини Драгаљској, снабделе исту тврђавицу с раном на три месеца и после тога повратише се на приморске обале.
- Као што 'Цукунфту' брзојављају од 12. нов. о. м. из Котора, бурним временом обаљена брзојавна жица, оправљена је јуче изјутра опет. Већ од 4 дана бесни јака бура са непрестаним пљуском. Трупе нису могле више без крова остати у заузетим положајима. Предстраже су већ полако одмарширале приморским обалама.
У битци арије-гарде са усташима од 8 ловачког батаљона, лако су рањени официри Шторих и Шранкхофер, погинуло 14 војника, 7 јако и неколицина лако рањени, од рег. надвојводе Франц-Карла погинуо 1 војник и тројица рањена.
- Из Прага брзојављају 'Преси': Као што се чује, варошко представништво неће да изда овд. 'одбору за помагање' рану и друге ствари које су му поверене 1866. год. јер неће допустити, да се то даје војсци царској у Далмацији. (Ова вест треба тек да се потврди. У.)

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1054 on: July 23, 2018, 09:52:12 am »

'Застава', у Новоме Саду, у петак  21. новембра 1869. Број 138.

Бечки министарски листови веле, да ће се даље војене операције против усташа у Боци которској обуставити, тамо до јануара. Ми мислимо да ће бечка влада протећи тај рок и надаље и сад и опет констатујемо, том њеном мером још већма утврђени: да је у прилици Бококоторског устанка – Аустрија побеђена, јер после губитака битке на Кривошији и у кланцима Хана, ево полаже оружје и вели да више неће ратовати. Међутим бечке новине прете, како ће се за то време 'одмора' учинити довољне припреме, да се после одређеног рока нападне с млого јачом снагом на усташе, која ће их зацело покорити; уједно да ће се Црна Гора војском опсести!
То је доста жалосна утеха, које бечке новине износе 'уставу-вернима', упућујући их можда и нехотице на познату пословицу: не липши… и т.д.! Том песмом промуклих совуљага бечких, неће се утешити аустр. славенождери, али се неће поплашити ни Црна Гора. Ово последње може најбоље посведочити француски посланик, који је пре кратког времена ишао на Цетиње да се увери о стању ствари тамо, и који вели: да кнез Никола, ослоњен на храброст и јунаштво Црногораца и на 40.000 острагуша, смело гледа у очи будућим догађајима; шта више, сад кад се бечко новинарство дере из грла, да треба Црној Гори саломити крила, сад он понавља у Цариграду и то категорично своје захтеве, на Вело брдо, и друга погранична места, која Црној Гори припадају по праву и правици, и која морају њена бити. - Као додатак тоталној пропасти царске војске спомињемо, по самој 'Н. сл. Преси' да су тврђавице Драгаљ и Црквица у рукама усташа. Томе коментара не треба.
'Москов. ведом.' доносе један одломак ноте гр. Бајста, коју је овај из Цариграда управио на спољно министарство; тај одломак гласи:
'Ја сам потпуно склоњену нашао Високу порту, да испуни жеље које сам јој поднео. Те су жеље управљене биле, да у случају потребе, наша војска може прећи преко турског земљишта, и да она пошаље један кор од своје стране, који ће чувајући своју границу и тиме припомоћи нашој војсци да угуши устанак. Прва је тачка примљена без препоне; што се друге тиче, то је, да би се у том погледу нашој жељи одговорило нужно нешто више, од саме добре воље; Турска у овом тренутку није у стању знатну војску на ратну ногу ставити, јер је државна каса турска услед ових свечаности и дочека у неколико малаксала. Наш министар рата, чиниће дакле врло мудро, ако се озбиљно непоузда у помоћ од стране турске војске. Ма да је сва султанова војска која се сад налази у близини граница Далматински добила налог, да учини све могуће за потпомагање наше војске у њеним војеним операцијама, то се ипак то 'могуће' може за сад односити на мање или више тачно чување границе. За енергично учашће није та турска војска довољна, ми ћемо дакле добро чинити, ако нашу војску подкрепимо, и употребимо допуштење порте, да можемо преко њеног земљишта прећи.'
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1055 on: July 23, 2018, 09:54:30 am »

У  ј е д а н а ј е с т о м  ч а с у. (Л. – Т.) Један аустријски Немац у предговору свога повећег дела (на 8-ни 148 страна, печат. У Келну 1808. г.) сврху исторично-економично-статистичном стању Боке которске навађа из једне француске комедије изреку, где се вели: 'Ја наличим једном великом господину; моје име веће је од мене,' - па вели: 'Тако се сада у јунију 1807. са Котором догодило; он је у свету много вишу ларму подигао, него што у ствари заслужује.'
Овако је пре шездесет година омаловажавала Боку которску пред светом аустријска штампа, у чему се верно огледа њена важност, коју јој је свет признавао, још тада кад није било источног питања сравњеног са бачвом барута, и кад још није био Палмерстон напоменуо, да је жигица истина мала, ал да је треба поштовати, јер може највишу ватру произвести: - да какве ли важности мора бити данас по дипломацију изненадна појава јунског устанка у Боки которској посред сновања најновијих планова и савеза са обала Сене до обала Нила и Неве, од Берлина до Беча и Цариграда, када се стара заклета непријатељица слободе народа, та дипломација са свом снагом свог лукавства и преваре плела нову мрежу одношаја између свију европски престолница, од најстарији Беча и Париза, до најмлађи Фиренце, Атине и Букурешта, да јој немош крају доћи, - данас велим кад мала жигица може да запали бачву барута!
Шта су у Бечу мислили кад су хотимице устанак у Боки изазвали, дал поспешнији уговор са портом, дал застрашење моћу аустријском суседа бокешки, Црне Горе и Ерцеговине, дал најпосље лекцију покорења незадовољним Славенима под абсбуршком кућом, - незнам, ал у сваком случају терајући лисицу истерали су вука. Коме је и на сан у Бечу долазило, да ће се брига бечки државника свести са увађања ландвера у Боки которској на тражење изгубљене части оружја аустријског! Па просто то, него је још у Цариграду само мог'о да на уштрб буде устанак бокешки аустро-угарским плановима при новом уговору и савезу с портом; место да се уклони опасност источног питања примакла се жигица бачви барута; а славенска опозиција место да покучи врат пред ужаснима лекцијама у Боки которској, она смелије, гордо узгор главу подиже; по сто пута преварена и увређена војничка крајина – љута граница бруји; племенити и моћни чешки народ проглашује бокешку ствар славенском ствари; да и саме Пољаке згрозила је и у њима славенску крв и чувства узбунила вешала Вагнерова, и они су с огорчењем повикали: недамо наше крви противу славенске, нећемо да против браће војујемо! Како су се у Бечу у рачуну љуто преварили! Какви црни колачи чекају владаоца аустро-угарског при његовом повратку са источног уживања, што су му их његови министри умесили!
Ако је била прва сврха источног путовања изравнање провале, која је зијала између порте и Исмајил-паше, оће ли се и кад моћи накајати мудри државник аустро-угарски, што није послушао онај глас, који је при паду Стањевића и царевом путу на исток чинио, да се у Будиму још у последњем часу у министарском савету претресе питање тог кобног путовања, које ето никаквог успеха у размирици турско-мисирској није постигло, да паче је први дан после сујецки свечаности освануо у чин проглашења рата између Кајира и Цариграда, и које би сто штета и несрећа на саму државу навукло, да им нема ни мерна броја.
Да, кобан је био онај час, кад се један део грађана аустријски, огорчени потирањем последњег свог права, које их је срећнима чинило у сред морске пучине и планинског крша, и к томе још увређени надутом бирокрацијом и грубом милитаријом, - када се увтређени и огорчени Бокези изпод плашта царске милости, у којој је једини лек био да огорченост ублажи, да увредама за доста учини, турише у опуномоћене шаке те исте бирокрације и милитарије на њиову милост и немилост!
Али другчије није морало ни да буде; то је природне посљедица државне зграде аустро-угарске; ту се или игде огледа протуприродност и немогућство њено. Могу ли се дати две крајније противности, веће аномалије у саставу државе него славља и уживања у којима су на истоку пливали, владалац са државницима аустро-угарске државе и страдања што су у то исто доба грађани те исте државе подносили! Кад се државници аустро-угарски по романтичним Босфорским обалама кроз море свјетлости и шум усклика као по рају земаљском шетали: то су нагоњени гомилама бог зна из којих крајева државни невини грађани да гину ломећи се по кршевима од Леденица до Кривошија носећи смрт у рукама другим невиним грађанима на родном им огњишту, само што је то ћеф једног Франца и Вагнера; кад су наши путници походили споменике грчке просвете и цивилизације, који цветаху пре две иљаде година, тада варваризам аустријски, сејаше пустош и смрт кроз Грбаљ од Котора до Будве; кад су наше аџије клечали пред Христовим гробом, кад су се клањали светим местима: Витлејему где се Христос родио, Гетсиманији где му је при молитви испијајући смртну чашу крвави зној цурио, Голготи где је на крсту висећи издисао: тада су грађане аустријски џелати на вешање, као невину јагњад на заклање, водили, тада су баш као онда Христос с крста са свим мирно осуђеници молили народ, да опросте њиовим џелатима, тада су за правду, као онда Христос с крста, на вешала издисали грађани уставне државе; кад су остале храмове по Јерусалиму походили и даривали, тада је војска аустријска светињу цркве по Боки скрвнила и олтаре свете пљачкала! На сујецу сами владалац аустро-угарски одаје славу и диви се великом, највишем делу XIX века, што га је Леспес на срећу човечанства довршио, а Вагнер се враћа у своју престолницу пошто је унесрећио читав Грбаљ, у гариште га претворио и људске се крви напио.
Ова је паралела требала да потврди неприродност састава данашње државе, државе аустро-угарске, а особито Аустрије, а у Аустрији положаја Далмације према Бечу. Далмација је изузетак свију изузетака у Аустро-Угарској.  Далмација ту владу бечку непознаје него по неправди и насиљу што га од те владе трпи, и што јој даје новац и крв за расположење. Ни у просветном ни у еконимном, - за политичан нема ни спомена, - погледу Далмација није педља напред ступила, него што је била пре педесет година. Ако се подигла где школа нижа или средња, то се за Далмацију није подизало, него за придошлице далматинске: њима су била отворена врата просвете а становници земље лишавали су је се, јер им се није давала на њиовом језику; тако ми данас видимо да те придошлице данас јашу становнике далматинске; народ србско-хрватски у Далмацији данас тиранишу те придошлице – Лепенина котерија и на силу Бога оће да буде изливом жеља његови на земаљском и царевинском већу, и помоћу бајунета аустриски јесте. Није ово први пут у Боки да бечка влада употребљује оружје своје противу права Далматинаца. Год. 1864. при изборима народни заступника оружје аустријско пролило је крв грађана аустријски у Книну, Дрнишу и Стону. Паше аустријске по Далмацији, браћа Францова, кад нису могли никаквим начином, ни преваром ни митом ни претњом, да Лапенине иначе владине присташе народне заступнике наметне, онда су заповедали оружју аустријском, раздраживши народ, да на њега пуцају. Али им је ласно било пашовати у Книну, Дрнишу и Стону, где је народу оружје одузето, и где су далеко планине а још даље Црна Гора иза леђи; но није тако у Боки, и ту се Франц горко преварио, кад се зареко, да ће 'варварство памети научити', сигурно је тада мислио да је паша у којој разоружаној претури далматинској, где су му довољна четири жандара да пашује. Да су Далматинци били у полак поспешности, које су данас уз Бокезе, да су само оружје имали, кад је 64-те крв потекла по Далмацији, сви би се листом дигли противу своји паша, као што то Бокези данас чине. Устанак у Боки није ништа изненадио оне, који познају што се у Далмацији ради. Сведок је томе пророштво Филиповића, што је у Бечу давно изрекао, сведок пророштво саветника Дојма, који је предсказао озбиљне догађаје у Боки, кад је чуо да је на његово место наименован злокобни Франц.
Па шта мисле у Бечу посље ове историје и искуства владања котерије Лапенине у Далмацији? Мисле ли признати своју погрешку што су толико неправда и увреда народу србско-хрватском преко те котерије учинили. У овоме питању лежи судба Далмације и можда и Аустрије. До сад се влада могла крити за именом талијанским, која је носила та котерија, и она између двојице, који се кољу, уживати. Али је данас већ пала образина тој котерији; она више несрамоти име талијанско, она је остала гола као што је владино оружје. Поштенији и независнији Талијанци у Далмацији увидили су, да је бечка политика раздор између Славена и Италијана у Далмацији, и да та политика подпомаже талијанску мањину противу већине славенске, исто као што у Трсту подпомаже славенски елемент противу јачег и опаснијег талијанског. И ми видимо где се др. Бајамонти са својим пријатељима отриче с гнушањем те котерије, а тршћански талијански лист 'Ћитадино' жигоше је по заслузи. И борба народна у Далмацији против те котерије није више против италијанске народности него противу саме владе. И влада је још на време да се остави тог оружја, ако су јој чисте намере, па да призна своју досадашњу погрешку, ако жели мира у земљи, ако жели једном Далмацији задоста да учини.
Први корак на том путу имао би бити заустављање боја у Боки Которској, испуњавање њени жеља и сљедователно подпуна амнестија свима Бокезима. Други корак, промена владе у Далмацији, истиснуће са крмила Лапенине Котерије. Ово је све још на време урадити, али је једанајести час ту! Нека чују овамо у Бечу, нека разумеју истина наш ниски глас, који недопире до висина њиови кругова, - али је једанајести час ту! Иначе су нам критични тренуци на вратима. А незнамо за кога критичније.
Кад се узме саучешће свију Славена аустријски у ствари бокешкој, кад чешки народ ствар бокешку и Црну Гору славенском називље, кад се приклони ухо граничарском гласу, - у земљи, а на поље кад се проучи мало реалније положај новог савезника на Босфору, и кад се узму у рачун разне комбинације политичне, и пажња која се ствари Бокешкој у свему политичном свету обраћа, - кад се то узме у рачун, ма да сам песимиста, и опет ја велим ти тренутци по Славенство немогу бити критичнији него што су сада – ми немамо ништа више да изгубимо!


* dr. Luigi Lapenna.jpg (117.4 KB. 518x763 - viewed 9 times.)

Д о п и с и. Из Задра 7. нов. Јуче вам јавих, да се овамо говори, да су војсковође искали у владе повећање војске од 8 хиљада, и гле!  међе је управ: vox populi, vox dei. Јутрос рано пролази један велики пароброд крцат војника. Данас се нечује никаквих новости с тих страна. С данашњим паробродом виђох ђе дође један капетан рањен у главу и ногу. Ако буде какви други новости набрзо, јавићу вам.

Logged
Milan (longtrip)
Urednik
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 365



« Reply #1056 on: July 23, 2018, 01:14:21 pm »

Руски добровољци у српском рату против Турака



У овом чланку желимо да вам представимо причу о руским добровољцима у Српско-турском рату, и о њиховој великој љубави и борби за православну вјеру.



* boj-turska.jpg (93.98 KB. 597x376 - viewed 8 times.)



У другој половини 19. вијека на Балкану долази до великих превирања. У Херцеговини је, послије устанка Луке Вукаловића од 1852. до 1862, избио још један и то 1875. године познатији као „Невесињска пушка“, који су оружјем и добровољцима подржавале Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија, што је довело до отпочињања Српско-турског рата 1876. године.

Српски кнез Милан Обреновић, иначе “руски зет”, послао је митрополита Михаила у Русију да од руске владе, која је обећала да ће у евентуалном сукобу са Турском подржати Србију, тражи зајам за ослободилачки рат са боље наоружаним и опремљеним непријатељем.

Генерал-лајтнант Михаил Г. Черњајев, командант Моравске војске – српских регуларних и руских добровољачких јединица у Српско-турском рату 1876. године.


* General-lajtnant-Mihail-G-Cernjajev.jpg (76.42 KB. 505x460 - viewed 8 times.)



На иницијативу Н.Н. Дурнова, у то вријеме предсједника Словенског комитета и учесника у оснивању српског подворја у Москви, уочи самог почетка рата, у Србију је дошао генерал-лајтнант Генералног штаба и члан Государственог совјета Михаила Григоријевича Черњајева – који ће, испоставило се, руководити српском војском и руским добровољачким јединицама.Руски добровољци су у Србију стигли бродовима, и искрцали се у Смедереву.

На број добровољаца свакако је утицао Чајковски извођењем Српско-руског марша, који је подстакао масовном пријављивању Руса у добровољачке јединице.




Quote
из других извора о пореклу фотографије

1876. година, фото: И.В.Громан
Београдска тврђава, Доњи град, руски добровољци који су дошли да нам помогну у Српско-турском рату, а звали су се „Орловска дружина“


Черњајев је 15. маја 1876. године, послије прегледа српско-турске границе, добио српско држављанство, генералски чин у српској војсци и мјесто команданта Моравске војске – главне оружане снаге тадашње Кнежевине Србије.

Упркос помоћи Русије како војној, тако и финансијској, Србија је губила рат против далеко јачег непријатеља. Ипак, по мировном споразуму који је потписан Србија је задржала све своје територије.

Долазак руских добровољаца у Смедерево 1876. године.


* rusi-u-smederevu-1876.jpg (76.82 KB. 720x340 - viewed 8 times.)



Долазећи да се боре за братску Србију, руски добровољци су са собом донијели шаторску цркву Светог Александра Невског, која је била од платна и металне конструкције димензија 20×8 метара.

Није случајно управо Свети Александар Невски, који се прославио борбом против католичких завојевача, као и највећи борац за очување православне вјере, изабран за патрона војничке цркве која је требало да послужи као молитвено уточиште руским добровољцима који су кренули у рат.

Шатор црква Св. Александра Невског коју су 1876. године у Србију донијеле руске добровољачке јединице.


* sator-crkva-aleksandra-nevskog.jpg (89.7 KB. 600x307 - viewed 8 times.)



Уједно, црква је, као својеврсна духовна реликвија, имала за циљ да заштити православну вјеру, па је била постављена на садашњем Студентском тргу испред зграде Београдског универзитета.У тој цркви, сваког дана су служили архимандрит Нестор и ђакон Никола Трифуновић, а током једног дана у њој би се причешћивало и по три хиљаде руских добровољаца.

Пратећи руску добровољачку војску, црква је постављена на Делиградском пољу, непосредно уз сеоску школу у којој је био главни војни стан под заповједништвом генерала Черњајева.

Када је мир са Турском био закључен, војничка шатор-црква Александра Невског била је пренесена са бојишта у круг Велике касарне у Београду, а затим у порту Саборне цркве.Како се зиме 1876–1877, због хладноће, није могло служити у шатор-цркви, ствари – престо, иконе, кандила и два мала звона, пренијета су у велику салу Велике школе у учионицу број 55 на првом спрату Капетан Мишиног здања, тада старог једва деценију, да би се ту редовно одржавала богослужења.

Капела Светог Александра Невског у Капетан Мишином здању у Београду 1877. године.


* kapela-aleksandra-nevskog.jpg (62.66 KB. 504x351 - viewed 8 times.)



Данас се на Дорћолу, у Београду, налази црква Светог Александра Невског коју је краљ Александар Карађорђевић подигао у част овог светитеља, кога је сматрао за свог заштитника.

извор


Као додатак овој теми прилажем чланак на руском језику о наградама и медаљама додељеним у овом рату уз доста других историјских података.

Награды русско-турецкой войны 1877–1878 гг.





Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1057 on: July 24, 2018, 08:51:31 am »

Д о г а ђ а ј и  у  Б о к и  К о т о р с к о ј. 'Винер Цајтунг' донео је подробнији и опширнији извештај о целој експедицији против Кривошија, који ћемо у једном од идућих бројева нашег листа у целини донети, међутим засад доносимо ради осветљења неке податке и мишлења разних новина о целој ствари. Брзојав од 14. новембра у 'Цукунфту' вели: 'Главна операција против Кривошија, због недовољне количине трупа и прекомерног губитка, изнененадно је и на неизвесно време одгођена. Висови од Леденица, Црквице и Драгаља још су у ово време поседнути. На њим су слабе тврђавице подигнуте, којих снабдевање ране стаће увек нови жртава. Главни стан заједно са ђенералним штабом, ког су само 8 жандара чували, нападнут је од усташа 6. о. м. у вече у кланцима Хана. Око 40 мазги заједно са раном и џебаном и осталим војеним пртљагом допало је шака усташима. Главни стан једва се у бегству дочепао Драгаља. После тога 8. о. м. премештен је главни војени стан у Котор.'
Још горе и траљавије јавља јучерањи брзојав 'Пресе': 'Стање је у Боци врло озбиљно и значајно. Ђ. мајор Ауерсперг није могао покрај довољног броја војске устанак на северу савладати и угушити. Битком код Кнезлаца и Загвоздка 5. и 6. новембра, поред толики велики губитака, није ништа друго до и магновени пролазак покрај Црквице и Драгаља добио. Усташи су заузели и посели најглавније положаје и висове, и честим и непрестаним нападајима нарушавају и прекидају свезу војске. И сам главни стан, који се 7. о. м. од Црквице к Драгаљу повукао, у теснацима Хана нападнут је, потучен и 37 мазги заједно са пртљагом од усташа освојено. Ма да су 4 мале тврђавице подигнуте, опет није у стању са 4.500 војника поседнуте јаке положаје задржати, јер је врло неповољно време наступило и млоге се болештине у војсци појавиле. Због ладноће, војевање на отвореном пољу немогуће је, осим тога јака је оскудица у води, која се на мазгама и с великим подкрепљењем војске доносити мора. Усљед тога неостаје ништа друго, него даље војене операције у у Боци до априла обуставити. Војска ће се у зимње станове у приморским градовима повући. Да би се црногорске границе посести могле, нема овде довољног броја војске, јер свезу Кривошија са Црном Гором немогу наши пресећи. Губитци су у последњој експедицији врло знатни: 100 мртви, рањени и оболели преко 200. Код усташа мора да је врло слаб губитак био, јер од њи није ни један заробљен.'
Кад то 'Пресин' брзојав вели, за коју врло добро знамо да је подплаћена владина скутоноша, која на месту догађаја има своје агенте, који јој јављају неистине, онда тек и без достовернији извештаја можемо себи преставити у каквом је стању аустријска војска после пораза код Кривошија. – Даље се јавља да и експедиција обрштара Шенфелда против Браића, Побора и Маине није срећније испала. 7. о. м. од једне компаније рег. Вимпфен само су се 22 момка са бојног поља повратила. Дакле толики губитци у целој војсци! Сва крв, вели 'Цукунфт', која је далматинску експедицију стала, узалудно је дакле проливена, док се врло лако цело усташко земљиште умирити могло! Наше ће се пурђерско министарство љуто кајати, што је цењене прилике и околности несмотрено пропустило, у којима се на леп и миран начин са усташима изравнати могло.
Наши 'уставоверни' и 'пријатељски' листови издајничког отачаствољубља, непрестано гледе, да и последњу надежду на мирно изравњање тог ужасног судара осујете. Ми нисмо зацело ни помислити могли, да ће се тако пожурити, да се царева посета у Далмацију предупреди и оповргне. О тој ствари пише 'Н. сл. Лојд': 'Путовање царево у Котор изостаје, со тим дакле и помиловање, које би на сваки начин с тим путем скопчано било. И опет би помиловање, опште помиловање, прави и једини пут био с којим би се устанак савладао. Да ће се устанак и у години 1970. продужити, то је по досадањим приликама сасвим извесно. Влада треба да се узме на ум, да од Далмације нествори Ирску!' – Јуче смо саоштили један тршћански брзојав, који се односио на вести, које су се о траљавим одношајима Далмације у Синигаглији распрострле, а данас се забављају листови са једним чланком званичног флорентинског органа 'Опинијоне' о устанку у Далмацији. 'Опин.' налази, да би трајање истог притесњеној Аустрији одлакшано било, кад би послушала савет, да тамо ради угушења устанка изаслане ђенерале поучи и упути, да се просто на бившег маршала Мармона угледају, који је, удаљен од Француске, и без икакве свезе са својом отачбином са једним малим оделењем војске Далмацију поседнуту држао и становништво тако умирити и задовољити могао, да се за сво време владања Француза у Далмацији никакав покушај покрета појавио није. – Дакле намирење, Вагнера и Франца из Далмације удалити, Лапенин уплив у далматинским стварима парализовати (ослабити), Бокељима она три захтева одобрити, све што се досад збило завесом заборава покрити, опште, безусловно помиловање израдити, цара на пут у Далмацију световати, то би био благословен задатак високог 'пурђерског министарства' и његовог грофовског председника!
Као што смо још у прошлом броју нашег листа јавили, да се усташи ни најмање повукли нису, но да су, и тешким трудом аустријски трупа заузете положаје, опет освојили и целу војску потисли, и да је усљед тога, као што најновија брзојавна вест гласи, аустријска војска напустила тврђавице Драгаљ и Црквицу. Тим се сви досад донешени званични извештаји, који рекоше, да су исте тврђавице војском поседнуте и на три месеца с раном и џебаном снабдевене, оповргавају. Со тим је цела радња изцрпљена, и ми ћемо само још некоје подробности, које се на експедицију у Боку односе, саопштити, и политичне се стране устанка, у колико се она Црне Горе тиче, дотаћи.
О несрећној афери 6. о. м. пише далматински дописник 'Ванд.': 'Главни се стан враћао, почем се пут од Црквице до тврђавице Драгаља као чист од усташа држао, где су лево и десно крило рег. Маројчићева, надв. Албрехта, и 9-ти ловачки батаљон настањени били, око 3 сата после подне од Црквице у Драгаљ. Као заштитна обрана истог, било је само једно одељење од 12 жандара. Кад је гроф Ауерсперг са целим официрски штабом у кланац пред Драгаљем стигао, буде наједанпут између Стопа и Градовине од 60 усташа нападнут. Почем је још пре њим једна колона с раном за Драгаљ била, нападну усташи прво на ову и освоји је. Колона с раном састојала се од 40 мазги, њиових терача и вођа. Да би живот свој спасти могли, морадоше се сви брзо разбећи. Са собом су имали сав пртљаг и канцеларијске ствари главног стана; све ово, као одело, кошуље, и неколицину огртача морадоше усташима оставити. Усташи се побринуше само за рану и официрски пртљаг, и кад су цео главни стан бегству принудиле, нису за њим ни једне пушке опалили, него пустише га да бежи. Усљед те пораза, коју је експедиција јуче око 6 сати у вече претрпила, дојурио је данас цео главни стан војске око 5 сати после подне, допраћен од два батаљона рег. Маројчићеве. Само је  ђенерал Ауерсперг спасао (?) свој пртљаг, али сандук, у коме је била топографска карта округа, писма и остале канцеларијске ствари, допао је шака усташима.'
Мржња и узајмно огорчење између усташа и војника достигли су свој вршак, које је свирепство од стране аистријске војске проузроковало. Тако пише гореспоменути дописник сљедеће: 'Сам сам јуче слушао војнике где говоре, да ако само једног усташа увате, да ће га прво некол'ко часова мучити, па онда тек исећи. Војници показују у овдашњем гостионику ствари, које су у србској Леденичкој цркви покрали. По кућама отимају свиње, уништују воћке, пале куће које су сламом покривене.' Дакле очевидци потврђују сва недела и најподлији барбаризам 'цивилизоване' војске аустријске. Онда дакле није ни чудо, што се наша браћа са онаком непоњатном одважношћи боре и немилице 'цивилизовану' војску тамане, која им, поред све заповести своји поглавара да приватно имање чувају и штеде, разуздано и зверски ништи и упропашћује. У опште је већ досад познато, и сами приватни и полузванични извештаји тврде, да су усташи са заробљеним војницима врло уљудно, човечански и братски поступали, частили их и поили, и напоследку без икаква вреда на слободу одпуштали. Али одкада војници она три Ришћанина џелатима у руке предадоше, и од како безазорно и нештедимице робе, пале и уништују с крвавим трудом стечено имање Примораца, онда и 'дивљим варварима' није друго остати могло – него мило за драго враћати.
С каквим се значајним и готово непоњатним издржањем ти 'простачки и на нижем степену изображења стојећи' (као што рече Бајст у својој окружници) усташи боре, приповедају сами тамношњи аустријски официри. Усташи се боре, веле они, с таким постојанством и издржањем, да се с њима ни сами Црногорци сравнити немогу. Они се задовољавају преко целог дана с једним парчетом леба и сира, тачно мере и опазно сматрају сва кретања непријатеља и врло су штедљиви у пуцању издалека. Рањенике наше обезоружају, али не мрцваре, мртве сасвим свуку и одело са собом понесу. И тиме су до многог оружја и џебане дошли. Ови људи скачу са стене на стену као козе и лете као орлови. Кад наша војска пуца, само се тек поједини указују. Један вођа усташки, назван капетан Ђуро, носи сабљу аустр. официра са пасом црно-житим. –
О повратку војске у Котор пише један дописник 'Н. Фремдб.' између осталог и ово: '8. новембра пред вече стиже наједанпут главни стан – и ја морам рећи, на велико изненађење которског становништва и гарнизона – у Котор. Беше то најужаснији час, који сам ја доживео. Питало се, шта је са крвавим маршом од Рисња у Драгаљ постигнуто, ради које је цељи исти уопште учињен и подузет био? Питало се, где су заробљени или покорени заостали, је ли који усташ мртав или рањен? На сва питања нечух ни један одговор, нити је ишта на то одговорено.'
Што се тиче држања и понашања Црне Горе према Бокељском устанку различни гласови непрестано један другом противрече и укрштају се. С једне стране се вели: да црногорски кнез са руским конзулом у дописци стоји, и да је у последњем писму кнежевом на конзула од прилике ово стајало: 'Аустријанци неће моћи устанак угушити, и само умирење Жупе неће им за руком испасти. Поред најбоље воље није он у стању саобраштај између Кривошија и његове земље прекинути и уздржати; као год што Аустријанци год. 1863.  за време пољског устанка, галичке границе сасвим посести и затворити. У својој лојалности, кажу да је толико отишао, да је уздуж границе од Кривошија, ред вешала подигнути и на сваким написати дао: 'Сваки човек, који поред ови вешала прође, на иста ће обешен бити.' Али и то је остало безуспешно, јер је узбуђеност врло велика. Он незна управо чега да се лати. Попусти ли своме народу, то му Аустријанци прете, допусти ли Аустријанцима да његове границе пређу, то ће га убити његовнарод!' С друге пак стране пише један дописник 'Н. сл. Преси': 'Познато је већ, да је 5. нов. у селу Мирацу, које лежи преко од Жупског села Сисића, на црногорској граници, један црногорски сенатор храбрио усташе из Побора и други Жупски села, да се јуначки држе и устанак ненапуштају. У томе говору саопштио им је уједно, да је Црногорцима допустио кнез (?), оружаном руком поћи против аустријски трупа.' Али таким извештајима, као што смо већ напред казали, неможемо поверење поклонити, јер су то само нагађања подкупљени извештача, који су намерни, да као верне слуге своји лоши господара, целу ствар онако на свет изнесу, како би боље за њиовог госу било.
Доносимо под овом рубриком и једну народну песму, која је усљед тужни догађаја у Боци из народњег духа поникла, и коју је дописник 'Србије' из Далмације послао. Бокељи ако и нису на тако 'високом степену изображења' као западњачки 'културтрегери', а они бар да неби знатнији догађаји који су се у народу збили, потомству непознати остали, биљеже их у својим песмама. Кратко, али верно и језгровито насликан је у њојзи узрок и посљедица самог догађаја.

     Одбише се чете у планине,
     А за њима ћесарева војска
     Поврвјела ка' осови љути.
     Да погазе ил' изкољу народ,
     Стаде јека брда и долина,
     Стаде цика бистрих џефардара,
     Стаде звека пламених анџара,
     Крв се мушка прољевати стаде,
     А Бокези на гласу јунаци
     Љуте јаде задавају војсци,
     По тридесет царскијех војника
     Ударају на једног четника,
     Ал' не могу ништа да учине,
     Није лако стотини вукова
     Разјарена освојити лава,
     У планини погазити жива,
     Воли лаве гинут на мејдану
     Него дати кожу под мамузу
     Без мејдана мушког видовдана:
     Ко ме дави, нек и он заглави.
     Ко ме бије, нек ни њега није!
     Без слободе човјеку је живот
     По најжешћа на свијету мука,
     Лијек јој је оружана рука.
     Неки људи рђаве су ћуди,
     Пак слободе урођена права,
     Више дају скоту нег човјеку;
     Је л' могуће, ђе се тако ради
     Да се мушка не ужесте срца
     И да мрка не потече крвца?
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1058 on: July 24, 2018, 08:54:03 am »

Н о в и ј е. – Као што 'Политици' из Беча 15. нов. брзојављају била је конференција ђенерала о успостављању новог војеног плана у Далмацији. Ђенерал Родић заменуће Ауресперга. -Истог дана брзојављају 'Преси' из Беча: сав је изглед да ће се при поновљеним операцијама у Далмацији много знатнија војена снага употребити, и нападај ће у првој линији против Црне Горе, као подпомажућој тачци (? У.) усташа, управљен бити. Усљед тога по налогу царевом држе ђенерали конференције, у којој је и командујући ђенерал Родић позван.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1059 on: July 25, 2018, 08:57:57 am »

'Застава', у Новоме Саду, у недељу  23. новембра 1869. Број 139.

Догађаји у Боци Которској последњих дана аустријске погибије, тако су збунили бечку владу, да већ не зна шта ради. Овамо тражи начина да мирним путем доведе ствар у ред, а овамо јој сав рад у том правцу показује, да се није научила памети у Кривошијама. По вестима из Беча, место генер. Ауерсперга, позван је генерал Родић за заповедника операционе трупе у Боци. Уз то шаље још две чете инжињерског кора, да граде путове кроз Боку, како би успешније могла војевати, кад опет отпочне операције. Таке ствари потсећају нас на јунака 'од ла манче' – Дон Кихота, и борба царске војске против Бокеза, борба је Дон Кихотова против ветрењача. Аустрија нема титанску снагу да сравни стење боко-которске, и без тога ни мислити није о оружаном покорењу Бокеља. Генерал Родић ако се дакле прими заповедништва над оперирајућом царском војском у Боци – која ће новим силама изменути, јер је ова досадања измождена – место лаворика, као и Вагнер и Ауерсперг обраће – бостан.

Дописи. (Л – Т) Пешта 18. нов. Хвала једном мом пријатељу у Трсту, добио сам посљедњи узапћени број 'Ћитадина' у коверти, те вам достављам истинита дата, која је на виђело изнио и због који је узапћен био. Бечки демократски 'Тагблат' оставио је сљедеће интерпелације на бечко министарство: 'Јели истина да су год. 1869. под владом уставног цара, Фрање Јосифа и под администрацијом одговорни министара, политички осуђеници, због ничег другог криви, него што су се латили оружја против царске војске, преким судом смрћу кажњени? Јели истина да су се села палила без икакве стратегичке нужде? Јели истина да су царски војници пљачкали царске поданике, који издржавају те војнике?' На ово је између осталога ово одговорио италијански лист: 'Ми који смо у ближем и непосредном дотицају са Боком которском у стању смо да све то потврдимо; шта више још можемо до знања ставити да су војници по неким кућама у Рисну улазили и из сандука женске златне наките отимали; да су цркву св. Петке у растојању од иљаду корачаја од Мајина опљачкали и са земљом сравнили и да је милитарија по улицама которским црквене ствари на комаде продавала; да су такође у Котор војници догонили живу марву и по малену цену продавали. Ми би смо могли да надоставимо још пустошења земаља и искорењивања маслина и други воћака. И после свега тога вероваћемо 'Тагблату', да министарство бечко почиње се на ум узимати, јер једино парламентарно министарство не може и несмије трпјети смртне пресуде и пљачкања, што су се у Боки догодила. Влада би хтела да ствар поправи, ал незна како. Најпосље би се намеравало изаслати цивилног комисара, кад су Монтекукли и Рехберзи још у оно доба могли да стану на пут посљедицам неуправе милитарске. И ако се то није могло постићи у Ломбардо-млетачкој, где ће то постићи један бирократа на југу Далмације! Ако министарство има стварну намеру, да дође до помирења, нек се обрати упливним патриотима далматинским, од који се један сад у Бечу налази. Нек се саслуша њиово мнење, ал нека се не имитира министарство Шварценберг – Бахово, које пошто је саслушало поверљиве људе из Ломбардо-млетачке, уради све наопачке ономе што су они предложили.'
Овако се заузимље и страна поштена журналистика за праведну ствар бокешку. Осим тога овај број талијанска листа још прича о вешању три Ришњанина: 'Они који су присуствовали вешању немогу да довољно узнесу јунаштво с којим идоше на смрт, за оно што закон може да осуди, али што су они држали за своје свето право.' Још ми пише мој пријатељ, да рањени официри, који су дошли у Трст немогу да се надиве јунаштву што су Грбљани показали у нападању на Тројицу и Горажду. Жене су учествовале у том нападају и постављале своја леђа, с којих су се Грбљани уз голе зидове тврђава са јатаганом у зубима пењали. Да је само пет минута закаснила помоћ из Котора, знамените тврђаве, особито Тројица (Тринита) пале би у руке Бокеза. У том броју између мртви нашле су се и четири жене.
Ово је све преко уста рањеника, јер никакве друге комуникације нема између Боке и Трста. Сва писма одма у Дубровнику растварају. Пише ми мој пријатељ, да још није могућно истинито стање у Боки да дозна. Да живи црни кабинет!
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1060 on: July 25, 2018, 08:59:41 am »

Д о г а ђ а ј и  у  Б о к и  К о т о р с к о ј. И експедиција грофа Ауерсперга, на коју се бечко министарство више уздало, да ће се са бољим лаворикама са кршни стена бокељски повратити, него што је витез Вагнер са својом тактиком 'научи варваре памети' са бојног поља умакао, као што сви званични и незванични, плаћени и неплаћени извештаји тврде, не само да је горе од прве експедиције прошла, него је својим последњем поразом немоћна постала за сваки нови нападај. Непоможе дакле ни превелика војена сила према незнатном броју усташа, ни убојне лађе, острагуше, сваковрсни топови, ракетла, гвоздене тврђавице и све што је год у Бечу ратном министру Куну и његовом колеги Гискри при руци било, и све што год замислити могаше, како се неби само блесак 'победоносне' аустријске војске помрачио. Али се љуто у рачуну своме преварише. Ствари се у Боки скренуше тако, да ни у сну помислили нису. Изненађени дивним и јуначким држањем и успехом од стране усташа, који умал и главног команданта грофа Ауерсперга са целим његовим официрским штабом незаробише, незнају чега у тој неприлици да се лате и с каквим образом да дочекају Њег. Величаство, који се подпуно надао, да ће у повратку своме из Египта затећи сасвим умирену и покорену Боку. Као што нам последњи брзојави из Беча јављају, непрестано конферишу ђенерали, шта би понајбоље било да се у оваким приликама у Далмацији предузме. Неки веле да је ратно министарство вољно са већом оружаном силом поново устанак угушити, и тиме досадањим поразима осрамоћену војску и војничку 'част' опрати и загладити. За ту мисију означавају ђенерала и заповедника лавовског Родића, који се више година у Далмацији бавио и који тамношње одношаје познаје. Њему би се, као што у вишим војеним круговома говоре, сасвим оставило на вољу, да сам изабере себи ђенерални штаб. Други пак веле, да ће грофа Ауерсперга, као главни заповедник целе оперирајуће војске у јужној Далмацији заменути ђенерал Гриничић. И тако са засад управо незна, шта се намерава у Боци, после последње поразе, започети. Као што бечки званични органи јављају, по повратку царевом са Сујеца, држаће се у Трсту под председништвом његовим ратни савет у коме ће се доказати какве се мере ради устанка предузети морају. Новији извештаја о целом стању ствари засад нема, осим нека допуњења о догађајима који су се пре збили и за које смо уколико је год могуће било опширније нашој читалачкој публици већ саопштили. Верни извори још су досад загаћени, а званични својим улепшавањем и шеврдањем изгледају смешни, нежели иоле достоверни да би им човек бар унеколико поверења поклонити могао. И сам Ауерспергов извештај о целој опреацији на северу против Кривошија, као што 'Вандерер' примечава, наиван је и строгој критици подлежи.
Дописник један из Трста пише у 'Заточнику' да је баш намера била бечког министарства, да што више мађарске војске ради угушења устанка пошље, како би се тамношње становништво против Мађара већма огорчило и тиме се осујетило да Далмација под угарску круну неподпадне. Па између остали иступљења и недела мађарски војника вели:
'Ако се сећамо јоште добро они њихови витешки дела од г. 1848-9. почињених у Бачкој и Банату на Србима и Романима, мислимо са свим тим, да су се Мађари понешто опаметили и присвојили себи барем неколико чувства човечија. Жалибоже горко се преварисмо, дочим они сада у Боки настављају онај исти нечисти посао од г. 1848-9.  Да ли хотимице или усљед напутка? Ја вам нећу потанко набројати, шта све чине мађарски батаљони и поједини војници, јер прво то није моја задаћа, а друго будући сте могли и у другим новинама читати, где је сад опширно описано, ал некоје чине немогу прећутати.
О сечењу маслина у Грбљу (Жупи) писао сам у мојим првим дописима, али вам не напоменух велике штете тим почињене. Знајте да су маслине једини извор живљења мал на свеколикога народа у Боки; из једнога старога стабла извађа се до преко 120 фунти уља, што чини најмање 30-36 фор. на годину. Који је имао 10-20 маслина, могао је поштено преранити своју целу породицу кроз годину. Ако ли се то у обзир узме, а к тому да маслине док нарасту, да горњу каквоћу на годину дају – требају по века, моћи ћете појмити тугу и жалост бокељски житеља, кад им секоше, палише и баталише за огрев или може бити из стратегичких обзира маслине, и тиме приредише најокрутније сиромаштво.
Одрешито мора се осудити и крађа почињена у кућама, приликом прегледања, да ли је сво оружје, усљед проглашења преког суда и односна налога, предала или није. Војници употребише ту згоду и опљенише куће мирних сељака, односећи људима много злата и сребра, које за малу цену продаваше по улицама которским заједно са отетим свињама, које продаваше онде комад по 1-2 фор.
У Жупи незадовољише се мађарски војници са робљењем ондашње православне цркве. Један од њих за поругати се обреду и литургији православној, обукао је свечану одору, и стао са једног брежуљка судругом мађарски говор држати, - изазвао је код народа највећу саблазан, јад и тугу.
Видећете, како ће Лапенини аутономаши у своје време лепо знати народу приповедати, сједини ли се Далмација са Хрватском. Нека се Мађари освесте, сходне мере попримају док је време, јер тада ће бити прекасно, кад се буде питање о сједињењу повело.
Будући старе околности, дотично налог Вагнеров гледе отварања писама обстоји, немамо поближи података о последњој битци у Кривошијама. Међутим будите уверени да окршај од 17. и 18. о. м. код Леденице и Црквице бијаше много озбиљнији, него ли нам официјозни новинари приповедају. Војска је неизмерно страдала и изгубила толико, да јој број још и данас незнамо.
Приповедају ми неки који су одоздо дошли, да и сам Ауерсперг са својим штабом толико да није у усташке руке пао код Дворишког ждрела, да му није на време један део у припомоћ приспео био и тако га од очевидног ухваћења спасао. С Кривошијама нема шале, људи су одважни, храбри и витешки к томе вешти пушкари и врло лукави. Човек незна би ли се више њиховој смелости или храбрости дивио. Код Врстна, кад је војска, невидевши непријатеља, стала према Драгаљу ступати, спази на једном прилично високом и стрмом брегу неколико усташа, заповедник заповеди јуришање, усташи им се опру и наједанпут изчезну, дочим други на поље изиђоше и војсци до 70 мазги натоварених храном, заиром (берићет. Ј.) и официрским пртљагом узеше и у гору одведоше. Кад се неби Убле, Камено и Жљебе усљед наговарања месних пароха покорили били, војска неби никако у котару Ерцег-Новском оперирати а још мање са оном из Рисња сјединити се без пролаза кроз Ерцеговину. Истина момци домобранству подвржени из оних места придружише се усташима али устанак састоји се само из села: Мокриње, Ратишева и Мајдаша, те неможе толику силу имати, колика му се приписује.
Напоследку још вам и то јављам: сва наговарања три попа, која је Ауерсперг послао био из Котора у планину ради помирења остала су зато без жељена успеха, што је заповедник тражио, да му се коловође предаду, а друге усташе да ће помиловати. Из тога се види, да је код њих девиза: сви или ниједан, затим сви за једног, а један за све, па ће зато устанак тешко скоро довршити. Немаре они, да им се Кривошије подвргну као Грбаљ т. ј. да се војска по довршеном 'ибунгсмаршу' натраг у Котор, Рисањ и остала места на обали, која штите бојне лађе, врати.
Данашњим паробродом нестигоше никакве нове вести, - рањених 7 официра приспеша јуче и супруга убијеног мајора Фрича. Поморски градови у Далмацији немају више места у болницама, јер су препуне рањеника и болесника. – Очекивамо ових дана 3 компаније и 1 ловачки батаљон за Боку, па може бити ће званични листови сасвим тим казати, да нема онде војске преко 6000 момака, а има их сада већ преко 22.000.
Колики је управо губитак свију царски трупа које су против Кривошија пошле, до овог се часа незна, а и званични извештај главног заповедника Ауерсперга ништа о томе поближе неопредељава. По вестима тршћанског 'Диав.' био би губитак од 700 војника, које мртви, јако и лако рањени и оболели. Као што путници који су на далматинским паробродима 15. о. м. у Трст приспели, војска се већ настанила у приморским местима на обалама и неколицина заостали рањеника донешена је у Дубровник. У 'Градачком Тагес.' пише један официр, да се у Далмацији осим свега брину после грдне поразе над војском, шта ће бити са 'војничком чашћу', те баш амо усљед тога говоре да би требало војевање с већом силим и снагом продужити и једну славну победу извојевати. (Та куд ће сјајнију и славнију победу над оном код Тројица и Горажда где је 30 жена потучено! У.) Исти лист на то примећује: војнички је разум нешто више и мора се боље ценити, од непотоње, растегљиве ствари, која се 'војничка част' назива.
- О нападају на главни стан у кланцима Хана, за који је званични извештај, као што он свагда штедљиво и неразумљиво описује оне догађаје и бојеве који скупо стану војску, врло укратко јавио, доноси 'Преса' нешто опширније и подробније: 'Цео се стан састојао из ђенерала Ауерсперга, жени-обрштара Шредера, ђенерал-штабног шефа мајора Покора, артиљеријског обрштара Брона, ђенералног-штабског мајора Кодолића и неколицине ђенерални штабски капетана и ађутаната. И ово неколико лица не беху сви на коњима; неки су имали мале слабе коње, неки на мазгама а опет неки идоше пешице. Пратња главног стана састојала се из 8 жандара. Поред њи носише 50 мазги пртљаг и рану. До средине кланца од Хана није се ништа приметило. Ноћ се спусти, грдне и голијатске клисурине чињаху се као да су се с црним облацима сјединиле, мртва је тишина настала. Само што је ноћни врло ладан ваздух са голи црногорски брда долазио.
Полако и ћутећки кретао се цео ход према северу, кад наједанпут примети један официр у једном кршу потајно кретање. Ово саопшти он другима, али буде због тога исмејан и све се само његовој узбуђеној фантазији приписивало. Али већ најближи тренут потврди жалосно предвиђење официра, јер наједанпут опалише пушке слева и од остраг. Забуна беше ужасна; мазге се усправише, отргоше се од своји господара и с десна на стене поскакаше, 37 заједно са пртљагом побегоше и само су се 7 сутра дан, наравно без пртљага, нашли. Официри који су на коњима били загребоше, и они који су на мазгама из све снаге гонише уморене животиње, и само сироти пешаци немогоше доста брзо бегати. Сваки је тражио да се спасе. Пешаци су преклињали оне на коњима да их неоставе, и један обрштар, који је управо отео једног коња умилостиви се, посади једног официра на свог коња а он пешке трчаше поред њега, док није и сам сустао, тиме право на свог коња потраживао и на њега иза леђа његовог млађег комората скочио. То је само један призор, али је такови било више, који ће се брижљиво прећутати, јер то званичним брзојавима није слободно јављати. 7 о. м. у седам сати ушао је главни стан у тврђавицу Драгаљ.

Новије. - 'Пешт Лојду' брзојављају из Загреба 20. нов. да је усљед позива отишао у Трст заповедник Менсдорф, ради саветовања о мерама које би се сад предузеле у јужној Далмацији због угушења тамношњег устанка.
- Као што бечки брзојав јавља цар је 21. о. м. приспео у Трст, а сутра дан очекује се да приспе у Беч. Од свију министара само је Тафе у Трст отишао; Вагнер, Ауерсперг и Франц, као што се испрва јавило да ће дочекати у Трсту цара, нису добили никакав позив. Ратни је министар 20. о. м. конферисао са Родићем о Далмацији. 'Преса' се изјасњава да би најсаветније било, да се тврђавица Драгаљ разруши.
- Са Цетиња, као што из Трста јављају, приспео је тамо сенатор Пламенац са својеручним писмом кнеза Николе на цара Аустријског.
- Из Котора 18. о. м. брзојављају 'Ванд.' да је ђ. м. Ауерсперг из Луције отишао у Херцег Нови; обрштар жени-штаба Шредер снабдео је тврђавице шаторима. У Рисањ је из Трста приспео један лојдов пароброд са раном за војску.


Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1061 on: July 26, 2018, 09:42:42 am »

'Застава', у Новоме Саду, у среду 26. новембра 1869. Број 140.

Из Боке Которске нема више никакви вести. Из овога би се могло закључити, да је тамо по готову све мирно, јер су последње вести отуд јавиле, да се војска повукла мору, да се 'одмори' а усташи да су се завукли у кланце и пећине, такође да се опораве. Но није узрок што нема вести у томе, што се као неби имало шта јавити, него у томе, што још цензура за брзојаве постоји, и што се још једнако обустављју писма, која отуда иду, а влади аустријској неповољне вести о стању ствари у Боци носе. Тако једно писмо у 'Политици' вели, да је њен дописник телеграфисао: да усташи опасују Рисањ, па цензура није пропустила; сад та вест опет зна, и служи свету као доказ, да се лист преврнуо, и да су усташи узели офанзиву, и намислили дакле, да своју земљу сасвим очисте од немили гостију. Међу тим бечка влада као да никако није напустила мисао насилног умирења Бокеза, јер наређује нову војску, и шаље гвоздене градиће, који ће се употребити, кад на пролеће опет бој отпочне. На ту цељ тражи и 'способног заповедника' што ће у Аустрији врло тешко наћи моћи, јер као што у Шпанији што неће нико круну, тако исто и овде, - неће нико да покуша метнути себи лавор венац победитеља на главу. Ђенерал Родић, вели се, на ту понуду одговорио је министарству оставком, тако исто и Филиповић.
Међу тим ево се већ цар вратио са свога пута, и за цело га неможе обрадовати газдовање 'пурђерског' министарства. И кад је пошао, остало је државно стање доста траљаво, сад га је затекао да горе неможе бити. Да ли ће наградити по заслузи верне слуге?! На сваки начин, да ће се сад међу осталим и то знати, дал ће се устанак боко-которски утишати мирним путем, ил ће се и опет покушати, главом зид пробијати. Уједно ће се видити, шта мисли бечка влада против Црне Горе чинити, јер у последње време толику је ларму дигла бечка владина журналистика на Црну Гору, да ће чак и Црногорци од ње оглунути. Но та ратоборност бечке владе, као да ће брзо проћи, јер услед руске изјаве о понашању своме, за случај да Аустрија пође на Црну Гору, умукнуше, и сад држе, да је боље покушати 'политичко-дипломатском акцијом, него војеном', да се Црна Гора приволе, припомоћи угушењу устанка боко-которског. Ми држимо, да Аустрија нема ни права тражити да јој Црна Гора у овом случају помаже, нити ће ту Црна Гора што учинити, нити треба да учини у корист Аустрије, а што се тиче претње бечких журнала, да 'Црну Гору треба прегазити', - то велимо: - извол'те, јер напред знамо какву би њушку изнео медвед из те кошнице!
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1062 on: July 26, 2018, 09:50:42 am »

Р у с и ј а  и  с и м п т о м и  и с т о ч н о г  р а т а. (Л. – Т.) Сва заузимања дакле, што их је могла да покуша сила аустријска, противу узбуњене Боке, остала су безуспешна. Из најудаљенији крајева државни ту се војска изменила. Употребљено је и више граничарски официра против родне им браће. Штогод је човечи ум изумио к бржем и већем истребљивању човека, ту је уложено. Два генерала главно-командујућа покушали су срећу. И посљедни гроф Ауерсперг, пошто је жив измакао из руку храбри Кривошијана, (и то, хвала србском језику у устима једног официра аустријског – граничара) брзојавља лаконски у Беч: сви даљи покушаји узалудни! Сад сљеди дакле питае: што сад да се ради?
Ми, сва славенска штампа, одјек осамнајест милијона држављана аустро-угарски, сви органи независни, свију народности ове државе, почињући од најмање италијанске, до најмоћније, мађарске – сви у један глас захтевају, да се одустане кроз крв мир тражити, да је мера веће препуњена горки посљедица 'ћефа' једног Вагнера и Франца, да се обустави трошење новца и проливање крви држављана, да се већ једном мирним путем удари. Јест, али каква јамства имамо да ће дрмајући срећом државно ухо своје приклонити гласу држављана из све монархије, којима се тај новац и та крв одузимље, - а особито гласу славенском? Горко нам искуство стоји добро унапред, да се глас народа аустријски нема никаквом успеху, да нада, а славенски глас посебице, да се може надати, ал – јачем притиску к зиду.
'Што сад да се ради', - одлучује сада велики војнички савет у Трсту, на ком су позвани све знаменитије војничке војсковође и стратези, ком сам цар преседава у присуству свију министара, који су у пратњи царској и још к томе Тафеа и Куна.
Тај савет, по многим знацима, у напред нам вели да смо у очи озбиљни догађаја. Ако се мисли мирним путем ударити, нашто у савет генерали, па чак и победитељ Кустоце? Ако се мисли крв обуставити, зашто су позвани у савет Вагнер и Франц, ти осведочени непријатељи Славена, ти котеријаши Лапенени, који су виновници и крви, и палењу, и пустошењу, и мрцварењу и свему злу до вешала, што ето јадна Бока мученички трпи, и који су се зарекли да ће 'варваре силом покорити!' Ми нећемо питати, кад је владалац мимо патеће Боке прошао, зашто није у њу сврнуо, али кад се једна страна позвала на савет где се решава ствар бокешка, зашто се није позвала и друга страна? Зар и то по турски, где раја нема праве речи, него муфтија тужи и муфтија суди? Сви ти знаци издалека нам кажу да се 'мирном путу' ненадамо. А гласила државна сад или икад стреле своје оштру, прете, грме, позивају сву Аустрију, да Боку сатре, да истреби те дивље, зверске, одљудене Бокезе. Још к томе у бечким се фабрикама хитно граду гвоздени 'блокхауси' и шиљу у Далмацију и жандарство подкрепљује. Све факта, која нам ни сумњати недају исход саветовања у Трсту.
Али гроф Ауерсперг посље експедиције противу Кривошија брзојавио је, да су сви даљи покушаји узалудни, и то догађаји сведоче, а коме су планине из над Рисна до Граова познате, тај је и унапред то знао. Па ако се у Трсту одлучи силом Боку умирити, што онда да се ради?
Коме су предели на југу Далмације познати, тај знаде, да би се само са црногорског земљишта та одлука могла у дело привести, а то су морали већ искусити и оба командујућа у Боки, који су на савету присутни. Дакле ако се та одлука донесе, мора се донети и друга: да се пређу границе турске и црногорске. То у једном гласу захтева сва званична бечка а по нешто и пештанска штампа све једнако од како се морала повући царска војска из планина у зимне квартире. И ми се томе можемо надати, и пошто би та одлука повредила париски трактат 1865, прешавши турске границе, и трактат симпатија и крвне свезе, којима је Бог стег'о Црну Гору са осамдесет милиона Славена, прешавши црногорске граница, ту треба да се обазремо на Европу и на славенски свет, који би том одлуком повређени били, у каквом су положају и расположењу.
Ми смо већ у овом листу овог лета рекли, да се испод пене политични догађаја врло важни догађаји збивају, а на име да се ради о зближењу две најснажније силе у Европи, једне моралне а друге материјалне, Француске и Русије, и ми данас заиста можемо рећи да је то зближење постигнуто. Начин којим је примљен нови посланик француски Флери са својим посланичким телом у царском Селу, и којим је царица Евгенија у Цариграду примила Игњатијева са целим телом посланства руског, били би први знаци промене одношаја између два двора. Наполеон III. непопушта – он оће да до конца остане на челу Европе, оће да стане на пут гордим намерама пруским. И ми видимо да у то име неизмерне жртве приноси. У Француској слобода све већма отимље маха, - Наполеон III. ослобођава брзојавом Рошфора из руку полиције! Штампа је врхунац слободе постигла, а цар је намеран још слободи узде да попусти: оће да се у земљи осигура. Али треба и с поља; и отуд наравно посљедица, прва брига Русију од Пруске удаљити и себи привући. То је темељ операцији. У том савезу, као природна непријатељица Пруској, Аустрија учествовала би, а по једној коресподенцији из Париза у 'Моск. Вед.' све би силе улагале, да се још и Италија у тај савез привуче, и намера је Наполеонова постигнута – Пруска је изолирана. Ал којом је ценом Русију Наполеон за себе добио, каквом ли је жертвом Аустрија у такав савез ушла – то је нешто, што нам намеће сљедећа питања: јели цену заценила Наполеону славенска и православна Русија слободу славенског и православног истока? и – јели Аустрија уговором у савез ушла, да се одрече анектирања и накнађивања на истоку? Ако је оно прво, ово посљедне мора бити.
Сад, од куд то да дознамо? Имамо два огледала, у којима бисмо могли надозрети ако ће и издалека цене и жертве тог савеза: путовање царево на исток и бокешки устанак.
Што се тиче саме Боке, која спада у внутрност Аустрије, ту би било много од Русије захтевати, да подигне свој глас противу вешала и палења, ма да је она Аустрији Боку предала, а Бокезе уверила, да ће им Аустрија све њиове старе слобоштине поштовати. Него је ту намера, која је одма испочетка на виђело изашла, да аустријска војска пређе турске и црногорске границе, и допуштење на то добивено од порте.
Па како стоји Русија према тако смелом кораку аустријском? Да право кажемо – то нам није познато, ил највише, у густој копрени обавијено. Руска штампа, а на челу њеном 'Московске Вједомости' још се самостално нису изразиле, како они мисле у том питању. То питање по мало дотичу само њене кореспондентице из Париза и Цариграда. И само уредништво полемишући са 'Кељи. Нов. ' напомиње на основу париске кореспонденције, да је кнез Горчаков озбиљно опоменуо бечки кабинет на посљедице његовог смелог корака, и да је овај одма умирио кнеза Горчакова. То је све што смо могли чути од руске штампе. К томе бечки листови чине нам да сумњамо на то ћутање, нестарање руске штампе о том питању, које нас је јако потресло – које се тиче потрвења независности црногорске! Они веле, разлажући како ће се устанак у Боки угушити, да треба Црну Гору посести, докле се устанак пита и подрањује, а томе невиде велике муке, кнез Никола ради оно што му се из Петрограда нареди, а из Петрограда су нам изјавили, да њима није ништа противно, да ми усташе умирујемо, само да Црну Гору не крњимо. Ако је то истина онда би то био први знак савеза склопљеног аустро-франко-руског, али не нипошто цене, којом је славенска и православна Русија у тај савез ушла. Ал опет, последњи дана 'Моск. Вјед. ' добивају из Париза једну кореспонденцу, у којој наводе један став из депеше, коју је б. Бајст из Цариграда г. Орцију послао, против Боке. (Ту се Црна Гора неспомиње.) На намеру, коју тај докуменат потврђује, жестоко устаје кореспондент париски, и неможе наћи наслона тако смелом кораку, којим Аустрија оће да погази царски трактат, него у Прусији, која ради да утврђени савез разруши. Ту исту депешу и париски 'Журнал де Деба' претреса и осуђује. Тим се вели потврђује савез између Турске и Аустрије. И у овом бисмо могли надозети заједницу Русије и Француске, као и попуштање ове према првој. Ал шта значи један чланак у једним од толико стотина новина, што служе руском и француском кабинету? Исти кореспондент из Париза касније пише, да су се дипломатички кругови умирили, усљед одступања бечког кабинета од своје намере, да пређе турске границе, и то приписује енергичним нотама француског и руског кабинета. И то је истина да је та идеја била потонула, ал ако је усљед 'енергични нота' како да сад одлучније опет на површину искаче? И ту нам није јасан положај Русије прама тако важног србског питања, као ни у самом том новом савезу.
А како се слаже путовање владаоца са државницима аустро-угарским на исток са савезом франко-руско-аустријским? Исти кореспондент руског листа, који је на сваки начин при посланству руском у Паризу, и то приписује Бисмарку, који је био преко престолонасљедника пруског у Бечу на тај пут охрабрио.
Дакле, ово би био знак колебања и непостојанства б. Бајста у том савезу. Што се тиче Италије, она је истина са својим финаским питањем забављена, али зато баш јој у рачун иде пријатељство са Мисиром, што је до сада она најоткривеније показивала преко штампе, због чега се можда и разметнуо састанак цара Фрања са краљем Виктором Еманујилем, и у чему би се сусретала Италија са Францом и са Русијом. Између Мисира пак и Порте рат је неизбежим; Бајстови трудови остали су без икаква успеха: место 'експликативног фермана', ког је Њ. Екселенција у Цариграду предлагала и саветовала, одправљен је Исмајил паши 'ултиматум', који од њега иште безусловно испуњење свију тачака познате ноте великог везира. Само дакле попуштење од стране Кедивине могло би рат да уклони; а дал је то могуће? никако.
Ето дакле поспешног тренутка вековним тежњама стењећег истока, ког се Русија називље покровитељицом и заштитницом. Ал што можемо рећи сада о Русији? Да је у савезу са Француском – то је сигурно – дакле да није слободни руку; да је са Француском и Италијом уз  Измајил пашу, ал отуд несљедује, да је тај савез за прогањање Турчина са Трачког полуострва, што би интереси источни народа у овој згодној прилици захтевали; а како мисли кнез Горчаков на ново прихваћеној намери бечким кабинетом, да прекорачи границе турске а на властито црногорске, ту ако ћемо истину рећи – незнамо. А у томе бисмо тек могли да докучимо, како тај савез стоји прама дотичним народима, и дал би се могли чему надати од ове згодне прилике. Али опетујемо, лаћање на ново идеје прекорачења турске и црногорске границе, па к томе још, нешто ћутање руске штампе, а нешто хвастање бечке, да у Петрограду нису противни никаквој мери, која би ишла да мир у држави поврати, само да то не буде на штету црногорску, и пошто се у Бечу та изјава толкује, као допуштење да се граница црногорска прекорачи, - то имамо ми повода да сумњамо о положају моћне Русије прама неповредивости црногорски граница, у овој згодној прилици прама истоку.
Ми смо рекли што смо имали рећи у посљедњем чланку аустро-угарским државницима. Сада се пак окрећемо тој покровитељици истока. Нашим новинама забрањен је прелаз у Русију, - наш глас недопире до ушију руског народа; али руски консули и посланици изван Русије, нека чују тај глас: допуштење да војска аустријска потре у Црној Гори понос јужног Славенства, и искључење из уговора тог савеза: слободу истока, - растворило би провалу између србског народа – нећемо у име остали да говоримо – и Русије, коју би тек могле да изравне развалине садашње, како се чини, немачке петроградске владе, да неречемо и саме династије. На што србском народу таква покровитељица и у име које, за колико књига, икона и одежда, можемо рећи да страдамо, у име које и кад Бока страда, и цркве разрушене, села попаљена, синове наше на вешалама гледа? Нашто нам најпосље таква покровитељица, која допушта, да се једини наш понос сатре чим се тужно србство теши, која склапља савеза Бог зна за чије интересе, неводећ бригу о изнуреном истоку? Ал нетреба изостављати ни славенске комитате у Москви и Петрограду. Ценом ваши црковни украса, Славени су у Турској мученици, а у Аустрији при зиду прибијени па ево и на вешала подигнути. На част вам такови дарови; томе труду отвара вам се широко поље у Азији, а србски народ – за друге неговоримо- поштедите једном од таке помоћи, ако му немислите стварно помагати.
А прекорачење границе црногорске и рат између Порте и Мисира ту су. Уз то моће се најјасније видити мисли на само кнеза Горчакова и цара Александра него и ти Славенски комитата, који толико раде за источне христијане. Ту ћемо једном на чисто бити, ту ће се видити колико вреде оне  речи цара Александра и кнеза Горчакова, с којима су онаквом надом Србље на московској изложби изпунили, ту ће се видити – ко је вера, ко ли је невера!
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1063 on: July 27, 2018, 07:06:12 am »

Д о п и с и. Пешта 19. новембра. Као што из бечки јавни листови видимо, сви се слажу у томе, да је Кривошијане Бокезе тешко, управо немогуће победити, и покорити, а да се не ступи на црногорску земљу, и да им се од Грахова за леђа не заиђе. Црна Гора неможе и неће допустити, да аустријска војска и у другој којој невиној намери у Црну Гору уђе, а некамоли на ту цел, да јој рођену браћу бију. 'Преса' пише истина, да се руска влада изјаснила, да неће имати ништа противу тога, да аустријска војска прекорачи границе Црне Горе, у јединој намери, да устанак савлада, и по томе опет да напоље изиђе – али ми сумњамо, да ће то тако бити, но и кад би било, не би могло препречити, да Црна Гора са своје стране чини оно, што би у том случају чинити морала и што јој забранити ни Русија нема права. Из сукоба Црне Горе са аустријском војском излегао би се источни рат; Аустрија ће се добро промислити пре него што би од своје стране томе повода дала. С друге стране колико би и време и прилика била, да се већ једанпут, с првог пролећа одпочне рат хришћански народа против Турске, толико би ствари годило, да небуде Бокешки устанак повод томе, илити, да се непомеша рат противу Турске са ратом противу Аустро-Угарске. Истина да би за случај источног рата добро било имати Которски залив и приступ јадранском мору, откуда би се свака ратна потреба лако набављати могла, али би Аустрија а и друга која Турској пријатељска сила лако приступ заливу препречила. Ако пак узтреба, да Русија чиме на помоћи буде, и она узхте, то ће она и други путова доста имати. Жели ли се дакле, да се бокешка размирица расправи и без и пре источне размирице; ако је Аустро-Угарска пријатељ себи, то ће поћи путем, који јој неће цео србски народ непријатељем направити, а то је путем изравнања и помирења. Аустрија је већ доста србском народу згрешила и скривила, она је сад напоследку у награду тога, што је србски народ у граници толике синове своје на пољима Италије и Немачке оставио, са синовима тога народа у бокешкој Жупи крвнички поступала, и чрез своје војничке џелате и саме старце, жене и децу душмански и варварски таманила – ако и даље поступала, и својим Гискрама, Куновима, Лапенама, и т. д. крваве жртве србских синова приносила буде, плануће освета народа србског.
Говори се, да ће се послати грађански комесар на покушај измирења – само ваља човека на то послати, који поверења код народа има, па ће са палмом правице у руци успеха бити. Нису сви соколови србски у Боци Которској устали ни ради беснила, ни ради одпочетка источног рата, но чисто ради неправде и тиранства, које се од Гискре па преко Вагнера и Лапене до Франца разпростире.
Генерал Родић, вели се, позван је, да даље операцију против Боке настави, но, вели се, одбио је то, ма и оставку дати морао. Не били Бог дао, да се у Србима официрима толико бар свести пробудило, да се недаду као оруђа противу своје рођене браће употребити. Веће је пред страним светом срамота, кад види, да туђин може са Србином Србина да бије. Неке удворице из границе полетеше, да услуге своје понуде, да би на огрљку коју звезду, на грудима који орден, добили – али је будно око правде Божије управило десницу бокежку, те је на згодно место погодила.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 433



« Reply #1064 on: July 27, 2018, 07:08:30 am »

Д о г а ђ а ј и  у  Б о к и  К о т о р с к о ј. По последњим извештајима још се до данас није решило бечко 'пурђерско' министарство оће ли царству земаљскоме или оће царству небескоме. Као што сами званични и владини листови признају, ни последња пораза над аустријском војском код Крвошије није подпуно освестила, 'онесвешћене' славождерске дипломате бечке, да онај пут којим ударише њихова слепа оруђа – далматинске бирократе – неводи спасоносној цељи државе и њени мирни држављана, но да је љута жаока, која се у сопствено, већ више пута нерасудним поступком орањено државно, срце забада. Или зар није сваког сажалења достојно за једну државу и велесилу, да недотупаван поступак двојице њени званичника – намесника Вагнера и окружна капетана Франца – осим драгоцене и грађанске и војничке крви, осим варварског пустошења и готово коначног уништења тог дивног закутка простране царевине аустријске, још са 15 милиона са знојем и крваво стечени фор. на жалост већим делом Славени подмирити морају? 'Пурђерском' министарству пошло је за руком да одврати Њег. Величаство од похода у опустошену Боку, и тиме по нешто прикрије зле и наопачке сљеди своје протународне и убиточне политике. А оће ли опет успети да по трећи пут, новом и јачом оружаном силом сатре и уништи бокељски устанак, који је при свим поменутим значајним сретствима а и неизмерним губитцима у оном истом стању и димензијама, у којима се пре три месеца у зачетку своме налазио? Свим незгодама и неприликима напаћена и уморена војска у Боки, као што бечки неки дописник 'Н. сл. Лојда' јавља, одрекла је своју даљу покорност својим старешинама. Па усљед тога и због никакви досадањи успеха и у јужној Далмацији, као да ратоборни Гискра и његове једномишљене колеге јако кубуре са замеником главна заповедника грофа Ауерсперга, јер досад још никако ненађоше човека, који би се радо те позиције примио и продужене операције против Кривошијана успешно и по њиовој ћуди извршио. Ђенерал Родић, који више годишњим бавлењем својим у Далмацији, добро познаје тамношње одношаје и њено становништво, по досадањим вестима из Беча, као да ће се нерадо и врло тешко примити и латити тога посла. Очити и јасни пример његови предходника, унапред би могао у изглед ставити врло критичан положај његов, у коме би се нашао, кад би Ауерсперга у Боки заменуо. Пређашња обојица сасвим су морално утучена, Вагнер, као Фабије cunctator (оклевало), није хтео или управо није се смео у одсудан бој против усташа да упушта, него се задовољио са привидним покорењем Грбља, који се део округа управо није сасвим ни подигао, и који у целој Боки најбољи положај за војене операције чини, не што је баш усљед тога  и испало за руком у почетку устанак угушити. Али чим је војска на север пошла, одма су се понова кретања у Грбљу појавила. У то време, издавши он званичан 'извештај' без извештаја, предао је главно заповедништво своме заменику Ауерспергу који је већ у Котор стигао. Од овога се исчекивало да ће мирним путем целу ствар извршити и изравнати и даље проливање крви и пустошење обуставити. Али он место да је око себе покупио оне људе, у којима тамношње становништво има подпуна поверења, изаслао је на жалост истог оног окружног капетана Франца, који је узрок целе несреће и кога је одма по доласку своме у Котор, као што му је наложено било, требао да збаци и из Боке удали, послао у усташка места, да са усташима мирне преговоре води. Као што се већ и унапред знало да то преговарање Франца са усташима никаквим плодом уродити неће, и у самој се ствари потврдило; јер усташи не само да нису на предлог његов својевољно оружије положити хтели, но у њему ни толико поверења неимадоше да се с њиме на уреченом и опредељеном месту састану. После тог јединог мирног покушаја, за који је и сам Ауерсперг могао напред знати да ће без икаква жељена успеха остати, одлучи се он са свом силом која му је онда на расположењу била, пустити се у одсудан бој са усташима на северу. Разделивши целу војску у четир главне колоне, пошао је против Кривошија и Леденица, Мајина и Побора као гњезда усташка, мислећи да ће их тиме са свију страна опколети и придолазак из других крајева пресећи и осујетити и тиме их коначном полагању оружија принудити. Али се љуто преварио у своме рачуну, јер што ни у сну помислио није да ће шака усташа толику војску са свим ратним потребама снабдевену, срамно, готово до ноге потући и на све стране расути и бегству принудити, то је сопственим очима гледао и једва се сам бегством у Котор спасао. Увидети је дакле морао ђенерал гроф Ауерсперг, да му осим свију војени школа, академија и разни инштитута, још треба добро и млого времена штудирати војену школу Кривошијана. Празна теорија бечки културтрегера обнажена је и сургунисана петстогодишњом праксом горски соколова. У непрестаној борби кроз векове за слободу са азијатским варваром и прастарим душманима србским, очврсла је горштаку мишица и јуначко срце у недрима, које и пред другим 'ђетићима' клонуло и малаксало није, а не испред оних, који се готово свагда са погнутим главама са бојног поља враћају поред свију своји на стотине нови планова, тактике и острагуша!
Како је дакле покушај Ауерсперга на северу испао, од чести нам је познат, а од чести густом тмином покривен. Но после и овог другог много значајнијег покушаја оће ли бечко 'пурђерско' министарство и опет оружаном силом и још јачом снагом угушење устанка бокељског предузети, или ће скупо наплаћеним искуством уверено, једанпут се већ латити спасоноснијег по њу и државу пута, те и у једанајестом часу мирним путем задовољити тамношње становништво, које је на правди Бога тако љуто пострадало. Неузхте ли то, као што досад све слике и прилике говоре, то ће онда у истини терајући зеца, истерати вука!
Тако пак радећи, ни мало нек се нечуди фамозним извештајима са бојног поља од своји досадањи главни заповедника тамношње војске. Први званични извештај Вагнеров за цело време 'славног' његовог делања у Боки донели смо, а сад овде по обећању сприопштавамо и последњи Ауерспергов, који је млого црњи и уђи од првог. Служу ли пак таки извештаји на част и интерес државе и војске, о том су већ млоги непристрасни листови отворено мњеније своје изрекли. Званичан извештај грофа Ауерсперга о последњој експедицији против усташа вели:
'За ово подузеће употребљене су све чете бригаде Дормусове и Симићеве до једног батаљона надвојводе Франца Карла бр. 52., који је остао у Котору и једног батаљона надвојводе Ернста бр. 48., који је остављен у Херцег Новом. Нападај започет је у 4 колоне, од којих је последња, источна под пуковником Кајфелом, састојећа се од три батаљона Маројчићеве регименте бр. 7. и по батерије за ракетле, била раздељена од Ораховца, који на обали лежи преко Убалца против Леденица.
Оближња колона под пуковником Фишером ступала је против последњег места из Рисња. Састојала се пак из две компаније 9. ловачког батаљона, два батаљона пешака регименте бр. 48. и по батерије за ракетле. Трећа колона под пуковником Симићем сачињавала је остале две компаније 9. ловачког батаљона, три батаљона регименте надвојводе Албрехта бр. 44. и једна горска батерија; ова колона ишла је из Рисња против Црквице. Четврта – на западу, под мајором Уршићем, који је 15. новембра ступао у Убли, састојала је из ловачког батаљона бр. 8. и по батерије за ракетле, те је морао ићи из Убља против Црквице.
Генерал Дормус са два батаљона надвојводе Франца Карла бр. 52. и две горске батерије сачињавао је причуву, те је остао у Рисњу.
Колона Фишерова била је прва, која је, изпињућ се на стрми бок над Рисњем, наишла на жестоки одпор, који је ипак савладан вештом управом чета и врло успешном подпором лахите-батерија, једне горске батерије и једне за ракетле, после боја од четири сата.
Овим бојем, вођеним толиким пожртвовањем, био је непријатељ тако забављен, те колона Симићева узпињући се по завојима, у које води пут у Црквице по печина над Рисњем и где би се и слабе силе могле врло опирати, није наишла на никаква непријатеља, те је могла допрети до Кнезлаца, камо је и заповедајући генерал приспео са својим штабом.
На мах на ували, над тим завојима, буду предузете радње, да се сагради стражара. Ова радња, која је била довршена већ ноћу и 16. на 17. нов. предузета је под заштитом две компаније. Друга стражара почела се градити на ували код Леденица, те је ради  тешких околности код преноса довршена истом 17. новембра.
Стан Уршићев стигао је 16. у вечер, после врло теготна хода преко Целиновог брда, без знатна одпора у Унирину, преко ње морао је ићи и трећи стан, и зато је овај други постао напред посланим делом трећега стана.
Први стан под пуковником Кајфелом дошао је ради великих земљиштних тешкоћа само до Убалца, те се је услед тога истом следећег јутра могао здружити код Леденице с пуковником Фишером.
Стражари Црквица достигне 17. најпре штаб мајора Уршића, за њим приспе штаб Симићев, код којег је био и генерал гроф Ауерсперг. Две компаније тога штаба буду остављене у Кнезлацу, а једна у Народу.
Да се даље ступање олакша и осигура, дао је гроф Ауерсперг пре тога по посебним оделима разгледати главне висове. Усташи се пред тим одјелима повуку натраг, неусуђујући се на озбиљан одпор.
8. ловачки батаљон, који је први приспео у Црквице, пошаље одмах две компаније напред, да, ако је могуће, поседне висине, које владају улазом у хански теснац. На то ове две компаније наиђу већ у шуми, северно-источно од горњих Кривошија, на тако знатан одпор, да је мајор Уршић с остале две компаније и по батерије ракетла из увале код Црквице морао отворити живу ватру. Настала ноћ учини крај боју, у којем је рањено осам ловаца, а убијен један тобџија и четири ловца.
Будући да се је могло мислити, да ће се усташи на овој тачци опирати, јер су на обрану те тачке употребили све своје силе, то генерал Ауерсперг повуче своју резерву под генералом Дормусом, до две компаније регименте надвојводе Франца Карла бр. 52. у Црквице, те је 18. пре подне, кад су чете приспеле, наставио жестоку навалу, да тим, колико се само буде могло, одврати позорност непријатеља од кланца Левоглавскога, којим су истог дана имали проћи штаб Фишеров и Кајфелов. Вести од овога штаба нису биле приспеле, будући да је услед земљишта свеза с Леденицама била могућа само преко Смоковца.
У пола 12 сати пођоше напред под заповедништвом грофа Фетера четири компаније надвојводе Албрехта бр. 44. и по батерије ракетла на левој, под заповедништвом подпуковника Климбурга две компаније 9. ловачког батаљона, две компаније надвојводе Албрехта и једна горска батерија на десној страни друма. Оба штаба, Климбургов и Фетеров, кренуше напред у исто време; први штаб дође без икаква одпора до гребена, који је северо-источно од Блачевића шумом обраштен, те који с једне стране влада над улазом у кланац хански; овде се овај штаб подпуно утврди.
Штаб пуковника Фетера, који је ишао према висини код великога Загвоздка, те се усљед злочеста земљишта само лагано кретати могао, наиђе брзо на противника, који се у почетку врло слабо опирао, тако, да је пуковник Фетер мислио, да ће моћи свој задатак решити без икакве помоћи.
Крај непрестаног и оштрог мотрења, и из Црквице и с положаја подпуковника Климбурга, није се на висини код великог Загвоздка, који влада с другом страном улаза у кланац, опазило ни најмање кретање, тако, да је гроф Ауерсперг мислио, да ће пуковник Фетер на висину стићи пре него се смркне. Последњи је збиља, премда у почетку лагано, напред ступао, но кад се био успео до средине обронка, настајао је све већи одпор; из тога се могло закључити, да су усташи висину јако засели, премда се је само кадкада видело, где по који усташ од пећине до пећине скаче.
На висини почеше с увале црквичке намах пуцати два топа и с положаја подпуковника Климбурга шест горских топова. У исто време пуцали су непрестано и топови и ракетле пуковника Фетера. Пуковник Симић, који је водио цели помак, одреди даље, да у помоћ пођу две компаније осмог ловачког батаљона. Но пре него што су ове компаније могле борбу заметнути, било се је већ смркло, а пуковник Фетер није крај све своје ревности, с којом је на челу својих чета навалу управљао, могао пре настале ноћи узпети на висину. Земљиште је било претешко; зрње и камење летело је пут града из сигурних закутака на наше чете, које су напоследку биле тако уморене, да се овде од даљега напредовања одустати морало.
Истом кад је настао подпуни мрак, окренуо је штаб натраг, но тек што се почео враћати, провале усташи из својих заседа, да навале на оне, који су од труда заостали, те да рањене поробе и осакате. Помоћ, која је долазила, требало је напред послати, да прогон пречи и усташе зауставља.
Велики губитци, а особито частника код регименте надвојводе Албрехта приликом овог боја, већ су брзојавом саобштени.
Мисао, која је у том погледу потицала на одважну борбу, да ће се наиме тим штабу Фишеровом и Кајфеловом олакшати пролаз кроз теготни левоглавски кланац, постала је истином. Већ ноћу навести ватра у табору над Марковим долом, да су чете донде допрле; а 19. у 8 сати у јутро јављено је грофу Ауерспергу, да је пуковник Фишер већ 18. у вече стигао у долину драгаљску, а пуковник Кајфел да управо долази.
Гроф Ауерсперг наложи затим, да се поседне кланац хански, те учини припреме, да 20. предузме састављену навалу на висину загвоздску, без које се кланац хански осигурати неможе.
Да се већ врло умореним четама приштеди сваки напор, опреми 19. после подне заповедајући генерал капетана од генералног штаба Лазића, који се је зато добровољно пријавио, са 20 ловаца, да потражи висину, која није била обседнута од непријатеља, јер се ваљда натраг повлачио усљед неочекивана доласка колоне Фишера и Кајфела. Видело се, где усташи у већим групама иду према Мацију, Стопи и Мачијој планини. Капетан Лазић пуцао је на њи са својим ловцима живом ватром, а у исто време нападоше их и одељења регименте надвојводе Ернста бр. 48. Две компаније Албрехтове регименте буду послане да поседну висину Загвоздак, а главни стан крене у Драгаљ.
Овом приликом похитио је генерал гроф Ауерсперг пред стражу (Bedeckung), да што пре достигне колоне Фишера и Кајфела; кад је у тами пролазио кроз хански кланац, нападну га усташи, који су управо из левоглавског кланца полазили према шуми пољовачкој.
Главни стан стигао је додуше сретно у логор регименте надвојводе Ернста бр. 45. и Маројчића бр. 7., који је био четврт сата далеко; но од заосталог пртљага паде један део усташима у руке.
Врховни заповедајући генерал нашао је у долини драгаљској утаборене чете подпуно за бој спремне и у најбољој вољи, премда су у кланцу пред Левоглавом морале подносити велике труде и муке.
Колона Фишерова, која је на напредовање била употребила мање теготан западни крај кланца, требала је, да провали полдругу миљу, 13 сати, а колона Фишерова полдруг дан. Најмањи одпор могао би са у овом земљишту надвладати великим напором.
Гроф Ауерсперг одредио је, да се стражаре Драгаљ и Црквица, у којима се уједно имала посада изменити, - снабду с раном за 90 дана, те да се уједно чете по мало повлаче опет на обалу.

Новије. По једном брзојаву 'П. Лојда' усташи из Брајине и Мајине покушаваху 22. о. м. да се Космаћу и св. Петру и Павлу приближе, у след чега је било малог пушкарања, али без знатнији последица. – Ђен. Ауесперг остаје и даље заповедник војске у Боци Которској.
Logged
Pages:  1 ... 66 67 68 69 70 [71] 72 73 74 75 76 ... 78   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.052 seconds with 24 queries.