Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Д о г а ђ а ј и  у  Б о к и  К о т о р с к о ј. По новијим вестима и неким званичним брзојавима из јужне Далмације, указују се све бољи и бољи изгледи на мирно изравнање крваве катастрофе боко-которске. Као што исте вести јављају, кад се чуло да ће цар све оне усташе помиловати, који се буду својевољно покорили, и сами Кривошијани и Леденичани преко своје изаслане депутације новом заповеднику Родићу, изјавише, да су вољни покорити се. О каквим условима подчињена, досад брзојави ништа нејавише, које доста чудно и невероватно изгледа, јер да ће Кривошије и Леденичани на једино помиловање престати и безусловно своје оружије положити, то по досадашњем њиховом држању не може се – докле опширнија и достовернија извешћа, која би нам целу ствар боље објаснила, не стигну, за истину примити. Али кад се и сам министар гроф Тафе у седници одбора за адресу 26. декембра изразио, да се нада, да ће за четрнајст дана, за подпуно умирење Далмације јавити, која је вест пријатно саслушана, то би се и ми с наше стране могли надати, да ће се цела ствар већ једанпут довршити, и да ће се влада бечка скупо плаћеним искуством користити, променувши досадашњу своју политику и у сваком обзиру изнимно стање у Далмацији, која је очевидно на уштрбу, како моралном тако и материјалном тамошње огромне већине славенске а особитио Срба бокељски била. Јер ако икоја област простране и народносне државе аустријске права на подпуно уживање уставни инштитуција има, то је зацело Бока, која није нигда оружаном силом побеђена и безусловно под Аустрију подпала, но својевољно и под уветима одржања своји хисторични и стародавни права, која оне нигда напустити неће и не може, ако оће да своју народну особину сачува и одржи. И по томе дакле, тек ће се онда цела ствар коначно довршити и уредити, ако влада праведне захтеве Бокеља, које су они свагда па и у последње време прво мирним и законитим путом, а после тиранијом и нерасудношћу владини органа изазвани, и оружаном силом бранили, испуни и у живот приведе. А докле год влада бечка хотимице буде допуштала, да шака Талијанаша и разне њихове клике и доброплаћене котерије, које су млого лошији пријатељи Аустрије, него ли Славени, тамошњи огромни живаљ славенски и њихова с крвљу стечена и освештана права немилице газе и потиру, дотле зацело неће бити правог, искреног и трајног мира и задовољења, јер ће соколови кршни и приморски стена радије и до једног изгинути, него ли трпити тиранију, мирно сносити и гледати, да му придошлице на рођеном огњишту по својој ћуди против воље Њ. Величаства и на уштрб и обезсвећење уставних закона и ујамчених права, господаре и пашују. Међутим као што се из последњи брзојава види, ђ. м. Родић употребљује сва средства, с којима би мирно изравнање постићи и у дело произвести могло. На прво његово захтевање уклоњен је одма окружни капетан Франц, виновник целе несреће, наименован Никола Рендић - Миочевић, за кога веле, да није непријатељ Славена; новци се међу погорелом и пострадалом сиротињом деле; оружије се онима повраћа, који су га својевољно положили; уапшеници који су толико по разним тамницама, већином без икакве кривице, чамили, на слободу пуштају се, и на своје погорела и опустошена огњишта повраћају се; живље кретање тамошњег на све стране растуреног становништва опажа се, и тако све добри знаци и прилике, које жељно очекујемо да се сасвим остваре и у законити ред доведу.
Но као што смо већ напред посумњали, да усташи безусловно своје оружије полажу, у томе нас утврђује и више дописа редовног дописника 'Вандерера' из Котора. Он између осталог пише да је заиста гроф Ауерсперг заказао један скуп са Кривошијанима и Леденичанима ради преговора, но због непрекидног кишовитог времена, нити је могао он, нити они на опредељено место доћи. Усљед тога послао је Ауерсперг обрлајтнанта Вуковића с Марком Цјеловићем усташима, а он је застао код Кнезлаца. Код Црквице нађе обрлајтнант три кнеза из Кривошије, који су тамо стражу чували, и почем им викну 'на добру вјеру', пустише га да им се приближи. На његово питање, зашто нису изаслали депутацију, одговорише, да због хрђавог времена нису могли дочекати ђенерала Ауерсперга, а друго и зато, што су они већ трипут условија ради подчињења писмено предали. Они ће се одма предати и потчинити, ако се њихови захтеви осигурају. Кад је Вуковић то јавио Ауерспергу, овај се разљути и рече да неће више с њима преговоре чинити. Али кад се у Рисањ повратио, зaповеди опет Вуковићу и Марку Цјеловићу да у Кнезлац оду и други дан састанак са усташима определе.
Жупљани су преко Ауерсперга брзојавним путем умолили цара за помиловање и подпору; Поборани су тако исто за своје подчињење јавили, али они захтевају да им се оружије остави, и да би се могли на своја згаришта повратити и иста оправити и подићи, помоћ од владе.
Даље у допису свом од 15. dекембра, јавља, да је ђенерал Ауерсперг за својевољно подчињене Жупљане добио 40.000 ф.; ђенерал Родић приспео је овамо са знатном сумом новаца, ради накнаде претрпљене штете, које је војска тамошњем становништву починила. Обрл. Вуковић и Цјеловић после два дана бављења, повратили су се из стана Кривошија и Леденичана. Ова два посредника, почем у суботу код Кнезлаца не нађоше ни на једног усташа, преноћили су у тврђавици Црквици, и изјутра кренуше са даље преко Напода до Доњана, где их усташке страже зауставе. Тек кад им се Вуковић по њиховом обичају закуне, да је ради преговора од ђенерала Ауерсперга изаслан, допусти му стража да може даље ићи. После четврт сата сукоби се Вуковић са Јовом Радовићем, 75-годишњем, али још снажним човеком, главним вођом, и кад се поверљиво разговорише, позове Радовић Вуковића с њиме даље. У истом магновењу опали Радовић два пиштоља у ваздух, и наједан мах са свију страна из разни гудура прискоче са ужасном виком 800 усташа са голим ханџарима. Радовић заповеди да само тридесеторица остану, а остали да се натраг повуку. Они се одма удалише, само 30 кнезова оста, и по своме обичају понудише госте с вином, месом и лебом. Тридесеторица кнезова стадоше у један круг са голим ханџарима, тако да су ова два госта од остали усташа чували.
Кад су тако на опредељено место приспели, случајно и изненада опали пиштољ код једног усташа, усљед чега се сви усташи, који су се разишли, за тили час искупише, али извештени о случају, повратише се натраг. Вуковић упита затим главног вођу, зашто не дођоше на уречено место, који одговори, да су временом препречени били. Затим се изјасни вођа, да они никад оружије своје издати неће, почем су они сами своју земљу пре 60 година од Турака освојили, и да без оружија опстати немогу, почем готово са свију страна са Турцима и Црногорцима граниче. Они су се аустријској монархији предали, али под тим условијем, да никад као војници истој служе, и никакву порезу плаћају. Они су увек земљу од непријатеља бранили, и готови су увек с Талијанима, Турцима и Црногорцима (!? У.) бити се. Они су верни цару, али царевиће (тако зову они владине званичнике) не могу поштовати, који оће да више од цара заповедају. Оружије су од своји дедова и прадедова насљедили, с којим су Турке и Французе били, и које ће само мртви из руку пустити и предати. Они знају, да у Котор непрестано гвоздене тврђавице и нове војене трупе долазе. Али ако и стотина или хиљада против њи пође, сотим ће бар више потући. Тврђавице биће увек усамљене, јер никакву свезу допустити нећеду. Остарели вођа рече, да се он врло слабо брине за то што се догађа, јер је он већ с једном ногом у гробу, али су његови синови, сродници и пријатељи несретни постали. Они незнају ништа за своје породице и децу, Црногорци забрањују им, да их потражити могу, они су све жртвовали, да би само слободу своју извојевати могли. Даље рекоше, да у свему досадашњи њихов губитак износи 12 мртви и 12 рањени, да ђенерала поштују, и због тога да нехтедоше на њега пуцати, да је само из освете неколицина млађих усташа војнике злостављала, што и њихове жене, децу и цркве поштедети нехтедоше. Они су трипут ђенералу услове подчињења послали, од којих одступити никад неће.
Против Црногораца с мржњом се изражаваху. Немају соли и дувана, о чему се и сам Вуковић уверио, кад је код њи био и 26 часова се задржавао. Последњих дана налазу се код њи 400 Херцеговаца под предвођењем Марка Ковачевића, пријатеља и садруга војводе Луке Вукаловића, и 200 из Побора, Браића и Маина, тако да их засад има преко 1200. Држу два листа, од којих је један 'Застава', која у Новом Саду излази. Рекоше да желе једну депутацију цару послати, која би умолила да се млоги политични владини званичници из Задра и Котора уклоне. Јако су се обрадовали кад су чули да је ф. м. л. Вагнер уклоњен из Далмације.
Овде у Котору сваки дан добија ђенерал Ауерсперг све више и више симпатија и наклоности, тако исто и мајор Кодолић; из Будве сам дознао, да су Браићани преко Љубише брзојавним путем умолили Њ. Величаство за амнестију. У овдашњем пристаништу налазу се шест ратни пароброда.
У допису свом од 16. декембра, између остали нами већ познати ствари, јавља, да су истог дана из Цариграда у Дубровник стигла три ратна пароброда са 5000 војника, који ће се у Гравоси искрцати, да би одатле у Требиње отићи могли.
Исто тако и у Албанију, као у Шкутаре, Антивар и Требиње, стиже силна војска из Цариграда, и као што путници, који су овамо приспели, приповедају, цела војска износи преко 35.000 момака, која ће се од чести у Херцеговини, од чести у Албанији на црногорским границама концетровати.
17. декембра око 11 часова пре подне отишло је целокупно општинско представништво ђ. м. грофу Ауерспергу, да благодари да добивеној амнестији и његовом човечанском поступању за времена његовог задржавања у которском округу. Члан општинског представништва Стеван Бјеладиновић поздравио га је с кратким говором, на који је гр. Ауерсперг одговорио, да ће он све могуће учинити за морални и материјални напредак становништва. На молбу депутације, да би позвао натраг у Котор одпуштеног гимназијалног управитеља Ђузепу Поринчића, изразио се, да ће све могуће употребити, да се жеље становништва испуне, и да је он само истог обљубљеног човека због тога уклонити принуђен био, што су га неки због догађаја окривљивали. Тако исто и депутације из општина Доброте, Перзаћа и Пераста биле су код гр. Ауерсперга, и благодариле на добивеном помиловању.
Истог дана у вече давало је становништво бакљаду с музиком, сви су прозори били осветљени, с ћилимима и цвећем искићени. На читаоници српској вила се тробојна застава. Бакљада је пошла из општинске куће и пред стан Ауерспергов стигла, где је сакупљени народ викнуо трипут: 'живио цар'; за време док је војничка банда свирала, на балкону стајао је Ауерсперг са неколицином штабски официра. Некоје куће католичког свештенства и Талијанаша не бише осветљене.

Новије. Из Котора јављају, да је 30. декембра ф. м. л. Родић у пратњи барона Флука и остали у Херцег-Нови отишао, где је у скупштини кнезова и општина поморски говорио, и од исти уверавања о ненарушивој верности и оданости за свагда, под усклицима 'да живи Њ. Величаство цар!' саслушао. – Браићани су предали у Козмаћу оне топове и пушке, које су у тврђавици Стањевићу освојили. – 'Н. сл. Пр.' пишу из Дубровника, да је 19. декембра и последњи турски баталион од војске која се ту искрцала, - отишао у Требиње; а испратила га је банда царско-аустријске 22 пешачке регименте.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у среду 7. јануара 1870. Број 2.

У Новом Саду 6. јануара. Од почетка боко-которског устанка непрестано су амо стизали гласови: најпре о брзом покорењу а кад о тога не би ништа, онда о умирењу становника боко-которски, који услед зулума домаће владе, и повреде својих повластица кроз исте, на оружје скочише. Но поред свију гласова о умирењу за толико време ево још никако да се дође до правог умирења. На сваки начин да што који дан унапред, с тим се ближе примиче и час, кад ће се моћи рећи да је у Боци Которској наступило опет нормално стање; садање пак стање још једнако констатије с једне стране неумешност посредујући органа владини у тој ствари, с друге пак тенденцију званичних извештаја, који су управљени према политици у центруму владе. Према томе може се сваки званичан извештај из тога краја читати с таким размишљањем, какво се иште при одгонеткама хјероглифа. По једном новијем телеграму из Котора: и Кривошијани су се предали и положили оружје, које им је ђенерал Родић, пошто им је очитао буквицу опет повратио. Сад само још Браићани имају да се приклоне, пак ће бити – мирна Бока!
Но кад и оно 'само' буде уклоњено, и 'уставу-верна' журналистика бечка задовољно почне тапшати вештацима који су умели све лепо у ред довести, питање је ипак, и то најглавније: дал је умирење трајно?
Према владајућој политичкој тенденцији бечког кабинета неможе се ни замислити други одговор до: - не. 'Политика' говорећи о умирењу Боке Которске вели: 'Без промене целе владавинске системе, без савршеног раскида са славенству непријатељском политиком, без поштовања права и особина појединих земаља и народа, неможе у Аустрији у којој живе толико разних народа, који су у прошлости славно постојали и који пуни бујног живота и наде у будућност гледају, обрт на боље наступити. Држава може у тим хрђавим околностима вегетовати, али никако напредовати, јер држава која стоји у сукобу са правичношћу и природним законима, млогима смета и свима је на терету. Но онда ће епилог далматинског устанка, пред којим сад стојимо, бити пролог европских догађаја, на којима хотимице они државни вештаци суделују, који су далматински устанак морално изазвали, и који у својој државничкој кратковидости, са горућим машалама шврљају између буради напуњених барутом.' Но док бечки државници дођу до увиђења, у чему лежи спас Аустрије, може бити доцкан.

Новије. Из Котора јављају да је 2. о. м. укинуто опсадно стање и преки суд, и да је опет допуштено становницима носити оружје.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у петак 9. јануара 1870. Број 3.

Као што бечки листови пишу, Бока би била сасвим умирена, само још Побори преостају. У 'П. Лојду' има извештај, како је ђенерал Родић преговарао са Кривошијама. Он је ишао са пратњом у којој су били: капетан Темељ, из кабинетске канцеларије, тајни саветник гроф Бонда, капетан Ђурковић, лички надпоручник Вучковић, начелник Рисањски, и још три официра. Киша је падала пљуском. На 1000 корачаји изнад Кнезлаца опазе они 30-40 Бокеља, од који се 15 приближе Родићу, али тек онда, кад је овај по савету Ђурковића и Војновића уклонио жандаре из пратње. Због пљуска склоне се сви у једну колебу, пошто су Родићу – Србину Срби 'веру' дали, да му неће ништа бити. Вођа је био старац Радонић, а уз њега је био крепак, горостасан младић Самарџић, наслоњен на пушку. 'Кад Самарџић, вели дописник 'П. Лојда' не би тако млад (око 25 година) већ разбојник био – могли би га по владању и поступању његовом држати за елегантну слику.' Но ми велимо: дај Боже, хиљадили се таки разбојници, таки соколови у Србству. Родић им је обећавао у име цара амнестију ако положе оружје, али му Ђуро Зец упаде у реч са своим громком гласом: 'Шта да ми положимо оружије? Никад ни довека. Докле један јунак у Поборима живи, неће положити оружија', на што и други понове речи, да никад оружије положити неће. Телеграм је донео, како су Кривошијани положили оружије, али да им је ово одма натраг враћено, но ми држимо, да ће ово бити света ради речено, у ствару пак да није било полагања оружија.
'Нова Преса' пише: 'Турци, кои су јамачно наговором наши државника приликом бављења монарха у Цариграду готови се показали, да ће нам границе чувати, и бегунце обезоружати, дошли су сада, и то као што знамо, са импозантном силом. Они су по налогу наше владе дочекани као верни, поштени и добродошли савезници, кад су пролазили кроз нашу државу. Порта, уздајући се у непрестана обећања Аустрије и западни сила, држи да је сад, кад Црна Гора нема муниције и кад су на њеној граници аустријске трупе, да је дошао згодан час, где би се са диндушманином својим разрачунати могла. Она заборавља на то, што је аустријска политика у сукобу од године 1848. до 1862. дволичну улогу играла, и шиље сад у Скадар познатог вођу Дервиш-пашу, кои је Црногорце побеђивао, да овај у свези са Сафет-пашом, кои је своју војску северо-западно од Суторине до Никшића поставио, нападне на Црну Гору. Већ су 25.000 војника око Црне Горе постављена.' Даље пише та 'Преса' како су згодне прилике, да се нешкодљивом учини та разбојничка држава, и да се Аустрији скине с врата тај опасан сусед. Дакле 'разбојничка' држава? А шта ћемо да кажемо за државу, у којој су Брукови, Ајнаут, Раус постали свакидашњо? 'Опасан сусед!?'  Тежко Аустрији, кад је дотле дошла, да јој и Црна Гора може опасна бити, још теже, што је спала на то, да је Турци одбране – ром сакатога. А да шта ће 'Нова Преса' рећи на то, што петроградске новине пишу, да ће Русија до пролећа сасвим готова бити са оружањем, да је 400 топова нове врсте на своја места оправила, и т. д.?

Н о в и ј е. Из Рисња пишу 'Вандереру', да су Кривошијани и Леденичани преко своје изаслане депутације отворено изјавили ђенералу Родићу, којије ради преговарања у пратњи обрштара Симића, капетана Темела и Скендера, окружнок капетана Рендића, градоначелника рисањског Марка Папренице, свога ађутанта и Марка Ђурковића, више Кнезлаца изишао, да ће се само под овим условима покорити: 1. Општа амнестија; 2. Никаква земаљска обрана, него народна обласна војска; Неиздавање оружија и накнада за почињену штету. – На претњу да ће војском уништени бити, ако се безусловно неподчине, одговорише, да ће до последњег изгинути, али оружије издати и војеној се служби подврћи никад неће.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 11. јануара 1870. Број 4.

Од поглавити преговора, које је ђенерал Родић после свога доласка у Боку са усташима имао, биће онај од 22. декембра код Кнезлаца, који јасно показује, као што смо ми већ одпре у једном броју нашег листа казали, да главни усташи безусловно оружије положити неће. О истом преговору са Кривошијанима пише један дописник у 'Пешт. Лојду', ово: 'У Рисњу узјахаше господа на своје коње. У пратњи ђенерала Родића био је капетан Темел, окружни капетан Рендић, гроф Бонда, капетан Ђурковић, лички надпоручник Вучковић, градоначелник рисањски и три официра. Барон Флук због хрђавог времена ишао је само до Гребена. Киша је као из кабла левала, камен је био углачан. На хиљаду корачаји од Кнезлаца на висовома угледаше се 40-50 примораца. И затим одма из исте гомиле изиђоше 15 људи долазећима на сусрет. То су биле вође, које се нехтедоше приближити, кад опазише да у пратњи Родићевој има жандара. На савет Ђурковића одпусти Родић жандаре и приступи са својом пратњом усташима, који су у подпуној сигурности били – оружани с ножем и ханџаром поред два пиштоља за појасом, који су богато са сребром и златом искићени били, а под струком (горња хаљина), да неби што киша нашкодила, држаху своје пушке (међу којима је неколицина по најновијој системи била). Наједанпут се између њи указа старина Радојевић, вођа Кривошијана, висока и снажна стаса и узраста, који ужива опште поштовање код усташа; он се приближи ђ. Родићу, и скинувши капу с штовањем маши му се руци; затим и остали приђу и то исто учине. Недалеко за њима стојали су још 30 примораца, који су тај призор гледали. – Затим почне Родић чисто и течно српски говорити: да је он овамо са својом пратњом, као што виде, ненаоружан дошао, само официри задржали су своје сабље, које они ни у каквој прилици неостављају, он се ослања на њихово поштење. У тај мах поскидају сви своје капе, ма да је киша пљуштала, и сви се заклеше, да ни помислили нису на какву превару. Родић им на то рече са се покрију и позва их све да се због кише склоне у једну оближу, усамљену и сиромашну приморску колебицу, која је од простог камена направљена била. На сред исте подигнуто беше огњиште, на коме је ватра горела; покривач је од чести изгорео и на појединим местима падала је киша у унутрашњу просторију, која је димом напуњена била. Иначе је колебица била сасвим празна. Ђенерал Родић са својом пратњом стане с једне стране ватре, а вође усташке с друге стране. Сад одпочне Родић к срцу говорити, и између осталог рече, да је дошао у име цара, да оне људе који су странпутицом пошли изведе на прави пут, да се законима подвргну и у знак покоравања оружије да издаду. На то викну Ђуро Зец из Побора: 'Шта да ми положимо оружије? Никад ни довека! Докле један јунак у Поборима живи, неће он оружије положити'. То исто прихвате и остали њи 6-8 вођа усташки.
Али на то Радојевић заповеди да се ћути. Његов уплив над свима осталима показа се врло значајан. До њега је на пушку наслоњен стојао снажног узраста млади Самарџић, који је једва 25 година бројао, благодарна и елегантна изгледа, вичан књизи и перу, који је састављао писма на ђенерала Ауерсперга у име Кривошијана.
Радојевић одпоче благим и тихим тоном говорити и отворено рече, да су они истина 'странпутицом' пошли, али да су на то принуђени били. Он наброја сва зла и недела која су званичници владини починили. Њима се нови обранбени закон хрђаво разјаснио; јер они су држали, да ће приморани бити, војничку службу и осим њихова завичаја и отачбине, као и други војници, одправљати. Ту му упадне Ђуро Зец у реч: бечки уговори јамчили су Бокељима, да неће нигде осим своји брда војничке и ратне дужности вршити. Али га Радојевић умири и продужи свој говор даље: да су они хтели и самом цару ићи и њему се на своје јаде потужити, али окружни капетан Франц, који је окрутно и непријатељски поступао са становништвом, пресекао им пут и није хтео да попусти. – Кадгод су цара споменули, увек су особито поштовање указивали. Колико је год пута један или други њега споменуо, свугда су сви уједанпут капе поскидали и поклонили се.
Затим је Родић у подужем озбиљном говору оповргавао њихова тврђења, преставио им дела која су починили и изјасни се, како монарх сећајући се непрестано тога, да треба сви његови народи једнако да уживају правду и правицу, вољан је свима у тешкоћама помоћи, кад то лојалним путем потражују. Рече им даље, да су добили сада новог окружног капетана и показа им присутног Рендића, кога више усташа из времена кад је званичник у Будви био познају. При свршетку свога говора позове их Родић да оружије положу, као знак њиховог кајања и њихове праве воље да се законима подвргавају. – Видило се јасно, да се усташи немогоше одма одважити. Они се снебиваше, али су ипак продируће и одважне речи фелдмаршал лајтнанта велики утисак на њи учиниле. Још се устезаху и гледаше како ће се из тог тесњаца ослободити. Говорише, да им је њихово оружије од велике потребе, да се могу од млоги разбојника бранити, који у њихове пределе са свију страна долазе. Изразише своју бојазањ, да ће им вође кажњене бити. Јадаше се на то што су им сва добра опустошена и уништена, да су већ од неколико месеци од своји породица растављени, да су сад сасвим осиромашили и тиме подобно.
Родић пак позове их опет да пре свега оружије положе и за милост моле. Он им обећава, да ако се вољно и с кајањем законима подвргну, да ће им опроштај и милост, тако исто и повратак оружија у монарха измолити. Радојевић, који је најразборитији између присутни усташки вођа, изјави на то свечано, да ће све вође код своји приврженика покушати да оружије положу. Он, Радојевић, може добар стојати, да ће се људи дати наговорити. И тек се при овом показа мало мекшим иначе упорни (? У.) Ђуро Зец. Он обећа, да ће одма са својим Поборанима Кривошије оставити и у своје се отачество повратити и све његове људе који су под оружјем позвати, да оружје код тврђавице Козмаћа, као што су и Браићани учинили, положе.
Вође пак Кривошијана замолише да им се још да времена, да би могли своје људе, који су већим делом по брдима расејани, о стању ствари обавестити, то моле још за један састанак.
И с тиме се сврши преговор, који је више од једног часа трајао. Непрестана бурна киша одпрати ђенерала Родића са његовом свитом у Рисањ.'

- Као што исти дописник доцније 'П. Лојду' јавља ђ. Родић поднео је министарству предлог, у коме као целисходно препоручује, да се после умирења Боке напусти увађање новог обранбеног закона, и да се у тим крајевима пређашња система земаљског војништва задржи.
То би зацело једино и најпробитачније средство било, да се влада после толики губитака морални и материјални из клопке извуче, у коју је нерасудни поступци неколицине њени званичника увукоше. Али уколико су нам мили таки гласови из оних крајева, у толико нас већма дара и непријатне утиске чини, кад читамо да се између аустријске војске и турске, која се сада на Суторини налази, највеће пријатељство и симпатије опажају. Тако из Котора јавља један дописник 'П. Лојду' да узајамне посете између аустријски официра из Херцег Нова и турски официра из Магаве бивају сваки дан. Обрштар Фишер, (за кога пре јавише разни дописници да нема никаква уважења код становништва бокешког) који је настањен са два батаљона пешака од регименте Ернст у Херцег Нову, уредио је са својим официрима 28. декембра банкет, на који је позвао 24 турска официра из Магаве. И ђенерал Родић заједно са Флуком стигао је на пароброду 'Хоферу' исти дан у Херцег Нови.

Н о в и ј е. По званичним извештајима изгубила је аустријска војска у устанку бокешком, мртвих 12 официра, 72 момка; рањених 14 официра и 224 момка. Лако рањених 1 официр и 48 момака. Но према самим званичним извештајима за време трајања бојева било је можда и трипут толико, а колико би тек било да се истинито извешће даје? Ове маневре немењају тај факт да је у тој борби Аустрија велике губитке претрпила у сваком погледу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у среду 14. јануара 1870. Број 5.

Д о п и с и. Пешта 8. јануара. Примање свију услова од стране Аустрије, које су јој предложили бокешки усташи, па још к томе – по свој прилици – одрицање од увађања ландвера и са самим захтеваним и познатим тачкама, то отуд тако изненадно и нагло подпуно задовољење оне Боке, над развалинама које требало би већ да бечке делије вију заставу победе: све ми то подхрањује страх, који из мог последњег писма дише. Иначе, како да протолкујемо и чим да оправдамо са аустро-угарског гледишта тренутно понижење, да не речем пад угледа аустро-угарског оружја? Зар тиме, што је правица уз Бокезе, те су се у Бечу душе сетили и путем правице ударили? Не, далеко је то данас или икад од Беча. Да су они тим путем ударили, најпре би на Чешку наишли, и на друге жртве неправде, па би тек на најдаљи окрајак аустро-угарског мозајика ред дошао. Да небуде покретач толиког пожртвовања аустро-угарског особита љубазност, коју Бокези у Бечу уживају – љубазност, која је извор сачувствија у невољама бокешким; оних очинских препорука, оних пријатељских осећаја, чим су бечко-пештански листови обиловали, и једнако обилују – љубазност, које се на врхунац свој попела кад је три брата од једном на вешалама усрећила?
Па чим да протумачимо поступање генерала Родића, ако не са плановима, који су у Бечу докончани, и са догађајима, за које нас је 'П. Лојд' опоменуо, да нас неби изненадили? Ви на мој брзојав напомињете ковачима тих планова Краљевградац а несећате се другога Косова, и 'Кељнске Новине' на ратоборност аустро-угарску против Црне Горе, пребацујући бечком бирову неимање статистичних и географских појмова, нити схватање европејских одношаја, који постоје у ствари а не у фантазији бечки новинара, напомиње, како су исто тако у Бечу ратоборни били и пре Садове, али ја ту немогу бити оптимиста, и да се није турска сила око Црне Горе слегла. Зар су Црногорци надприродни духови, зар збиља с неба црпе са моралном и материјалну снагу? А да се у сред пучине непријатељства спасу, то би требали, јер им је само с небом свеза слободна, - друге све прекинуте.
Бадава нам пруски журналиста у истом листу усљед двомесечног штудирања по Црној Гори географије и статистике њене пружа цифре, по којима би требало, да Аустрија удари са 70.000 на 26.000 Црногораца, и да  к томе приправи неколико милијона, што, вели, Аустрија није у стању да учини. Бадава и Русију спомиње, те пита зар је могуће, да Русија тако олако изгуби толике симпатије, које је у последње доба у јужном словенству стекла, што би јој се, вели, догодило кад би Аустрију пустила на Црну Гору, и место симпатија вечну мржњу стекла?
Ми знамо да је само несрећни Цетињски мир у последњем турско-црногорском рату задржао турску силу, да оне свете стене црногорске не оскрвни; па кад би се један дан по Европи распрострео глас, да је Црна Гора поседнута савезничком војском ради мира на истоку, што би тада Русија могла да учини? Остају јој два пута: да пристане на европску конференцију, која би имала, да ствар развиди; ил да огласи рат савезницима. Па дал би у конференцији могла да на већину гласова рачуна? нипошто. А дал можемо предпоставити, да би могла Русија на којег савезника у рату да рачуна? трудно. О кокетовању између Париза и Петрограда нема ни спомена. Остентативне демонстрације између Берлина и Петрограда приликом 'светођурђевске' светковине као пламен пресекоше све свезе које се беху почеле да снују са обала Сене до обала Неве. Патетичне сузе краља Виљелма и знакови првог реда св. Ђурђа на прсима му, чим га је нећак одликовао – јер једини краљ Пруски данас носи те знакове – уверивши Европу а најбоље генерала Флерија, да је његова 'мисија' узалудна. Листови гр. Бизмарка рекоше да је већ било време, да покаже цар Александар које становиште у Европи заузимље; да је зато било нуждно да са највећим својим орденом награди победу Садовску. Те и саме 'М. Вједомости', које су највише за руско-француски савез писале том приликом изјавише, да нема ништа од тог савеза. Па дал је те покушаје заменио пруско-руски савез? неможе се без нагађања одговорити, т. ј. одговор је сумњив. Но све и да има Русија Пруско оружје узасе, дал је сама спремна да 'своју' мисију на истоку одпочне? Оставимо на страну револуционарну заверу, која има бити у толико страшнија у колико је јаче притиснута, у толико већа у колико се од црног до балтичког мора распростире, и у толико много важнија у колико се развија по царству 'тишине', - доста је да прислонимо ухо генералу Фадјејеву, који 'источно' питање замењује 'свеславенским' питањем, чије решење у срушењу Турске и Аустрије налази. Па дал је у стању таково дело, да Русија одпочне? Истина, ту скоро изјављиваху 'М. Вједомости', да би се поморске државе увериле, да је знатно нарасла руска снага на мору од кримског рата, ако не и надмашила њиову снагу, а да би Русији довољна средства била противу гњиле Турске и Аустрије, с којима је још у почетку овог века располагала; истина, да је велико дело жељезница већ у полак довршено сједињењем црног и азовског мора са престолницом; али је и истина, да су протегнуте жељезничке пруге преко простране Русије, тек прве жице оне жељезничке мреже, без које се данас неможе ратовати. То признају и 'М. Вједомости' и Фадјејев, и захтевају још времена, и зато кад би чули да је Црна Гора поседнута, неможемо веровати да би још неприправна у невреме одпочела решење свеславенског питања, па била узању и сама Прусија.
Но куд сам ја заишао са незнатног Кнезлаца по читавој Европи? Хтео сам да боље оправдам мој страх у последњем мом писму, хтео сам рећи да се неварамо.
А падају ли вам у очи изјаве бечко-пештанске владине штампе прама миру Кнезлачком? Сви знамо да је у Бечу у ствари бокешкој била велика министарска конференција, где је и генерал Родић присуствовао, којој је цар преседавао, и која је морала неке закључке донети, који су морали бити предани генералу Родићу да их оствари. И г. Родић видимо, да се одма посла латио тек је у Боку стигао; сад по владиној штампи морамо закључити: да генерал Родић својевољно уговара и условија прима, или се заиста гуја крије у Кнезлачком миру, те по оној изреци Таљерановој, у Бечу и Пешти траже да речима мисли своје сакрију. Сигурно сте већ читали обе бечке 'Пресе' али их данашњи 'П. Лојд' надмашује – ја велим – у језуитизму. Највеће недело Далматинске управе управо јесте 'мир Кнезлачки!' тако речима завија своје мисли журнал грофа Андрашија, најраспрострањенији лист мађарски, како по унутрашњости, тако и по иноземству. Достојанство државно и част оружја државног компромитовано је пред Европом - тугује исти лист – ми то већ несмемо крити, увређени патриотизам налаже нам, да то са тужним срцем пред светом признамо. Одселе ће се, вели, од Беле Горе до Дубовице са поносом говорити о бокешком устанку, а са презрењем државно оружје гледати. Није ли то поруга државна, кад се говори о полагању оружја, а тамо морао је један фелдмаршал само са свечаном својом свитом, да дође међу усташе и да им напред прими сва њиова захтевања, па онда да ставе на једну хрпу своје дуге пушке, које и да је хтео Родић да однесе, није могао са својом пратњом, дочим су сви задржали ханџаре, јатагане и пиштоље са кесама барута за појасом. Него знате како би он желио: да је она војска заузела Кривошије за неко време и оружје становницима одузела, која се толико испатила и мушки борила противу истих, да тим побере плодове својих трудова, да види свог непријатеља под ногама својима побеђена.
Тако 'П. Лојд' и бечке 'Пресе', али их врло добро 'Вандерер' пита, зар би они хтели, да побеђени победитељима услове мира диктирају, а не ови првима, као што се вазда догађало од Херодотова времена? Али ја немогу веровати, да би владина штампа тако искрена и наивна била у признавању државног понижења, да се ненада скорим догађајима, који ће државу да у вис подигну, што више, у том туговању за изгубљеном части оружја и достојанства државе аустро-угарске, мени се представљају љествице, мост, ил управ повод оним догађајима, за које нас је 'П. Лојд' опоменуо. Да су искрене речи владини листова, морали би предпоставити, да Родић по својој ћуди са Боком уговара. Но то нико неможе да при свом здравом разуму предпостави, и онда је очевидно, да се у свему томе туговању као бокешком задовољењу, љута гује крије. Истина је, да се то може предпоставити, да владина штампа предупређује непријатељску штампу, по ономе 'реци ми да ти неречем', али онда само кад неби било 'Лојдове' опомене. Истина је и то, да је природна црта наше државе дволичје, као кад тајно с баном Јелачићем а у исто време јавно са пештанском дјетом преговара; као кад бечка штампа, која из истог фонда субвенцију прима, а у два се непријатељска табора дели, и подобна: али је у овом случају сва штампа једногласна и сад се неради о кабалама унутрашњим него о вањским плановима.
И тако остајем при мојој мисли да туговање бечко-пештанске штампе сакрива оно исто што и нагло и подпуно задовољење Боке Которске.

[JASON]

Д о г а ђ а ј и  у  Б о к и  К о т о р с к о ј. По новијим вестима устанак бокељски који је више месеци трајао клони се свом крају. Горда бирикрација бечка и талијанска не постиже оно на шта је својим поступцима смерала. После толиког напора и губитака, влада је принуђена била оних се средстава латити, с којима је могла одма из почетка целу ствар изравнати, па нити би је толико морална и материјална губитака стало, нити би неизмерне штете тамошње, иначе свагда верно становништво претрпило, које по положају своме великим трудом и муком пребивајући се по васцелом свету зарађује и прибавља себи свагдашњи леба свој. Али они који су целу ствар изазвали, правили су рачун без крчмара, скували попару коју су сами покусали, ни најмање нису на свршетак мислили, нити у сну сневали, да ће једна шака горштака стра задати и у теснац сатерати цареву ордију. Влада је непрестано знатна војна подкрепљења на место устанка слала, ђенерале и официре мењала, разна средства употребљавала, нове начине измишљала, новце државне арчила и крв својих грађана и војника немилице пролевала, једном речи: све и сва употребила, само да какогод из те војне са светлим образом изађе, сатре и уништи оне, који су се усудили оружаном руком на браник својих државом ујамчених права стати, и мужаствено се одапрети насиљу њезиних оруђа и новим установама државним. Али дични соколови горски и прави потомци косовски јунака, ником не поникоше, него на кршно стење и камење ускочише, и латише се танка џевердара, да извојују њиме себи оно, што мирним путем извојевати и сачувати немогоше. И после толико месеци љута и претешка боја, са непријатељем који је двадесет пута по броју већи био, на дивно чудо свету као победиоци окићени лаворовим венцима – живим саучешћем васколике браће остали Славена – указаше се, и тиме западњачким 'цивилизаторима' показаше, да јуначко срце бије у Србина, који ће пре до једног изгинути, нежели и јотице од своји права сили и самовољи напустити.
После тога, кад се влада скупо наплаћеним искуством обавестила, мало к себи дошла и измерила странпутицу којом је забасала, принуђена је била уклонити она слепа оруђа бирокрације, оне скупе али лоше слуге господара и 'витеза' Вагнера, кога 'варвари' добро научише памети, и 'витеза' окружна капетана Франца, у коме изгуби Лапена-Алезанина котерија највернијег и најревноснијег пришипетљу, своји намишљени покушаја у јужном делу Далмације. Напоследку замени и врла јунака Ханска грофа Ауерсперга, који се тако исто, као и његов предходник Вагнер с победама пофалити може, ђенералом Родићем, коме даде неограничену власт да цео устанак мирним путем и изравнањем угушити покуша. После доласка његовог у Котор почеше стизати непрестано званични брзојави да се усташи својевољно подчињавају, оружје полажу и за помиловање молу; тако се јавило, да су сасвим умирени и покорени сви усташи из Грбља, Новог, Рисња, Браића и Маина, којима је оружије одма повраћено.
Само се још једна црна тачка на земљишту усташком опажала, које управо и сачињава срце усташа, за које смо ми већ од пре рекли, да безусловно оружије положити неће, него тек онда, ако им се ујамча оно, због чега су нежалећи дома и огњишта, жене, децу и породице своје и напоследку рођену крв своју, одважно на оружије скочили; а то су: Кривошијани, Леденичани и Поборани. Кад је Родић у Котор приспео, увидео је одма да му прво са њима пеговоре чинити ваља, ако мисли да постигне оно чега је ради и изаслан. Његов први састанак са Кривошијанима и осталим усташима донели смо у целости по 'П. Лојду', у прошлом броју нашег листа, а сад по истом дописнику, који је зацело волео за све друго пре јавити, нежели о полагању оружија Кривошијана, онако, како је баш уствари било, доносимо и други састанак на који је ђенерал Родић, по жељи усташа на првом састанку израженој, отишао. Исти дописник о другом састанку сљедеће јавља: 'Ф. м. л. Родић одпловио је на пароброду 'Хоферу' до Рисња, а одатле до Кнезлаца одјахао. У његовој пратњи било је од прилике шест официра, окружни капетан Рендић, један из намесништва далматинског и неколицина Ришњана, који су као посредници служили и које сам ја већ више пута у мојим пређашњим извештајима споменуо. На једном вису изнад Кнезлаца указаше се господа Кривошијани њи до 180 које су већ пре један дан пре њихове вође на састанак позвали. Исти стојаху редимице у полукругу и при приближавању Родића под командом старине Радојевића указаше му војничку почаст.
Барон Родић опомене их сад у неколико речи, да верност према монарху поврате и за знак свога подчињења оружије положе. Нато један Кривошијанин приступи с једним написаним табаком хартије фелдмаршал-лајтнанту. Овај даде, да му се садржај прочита: у њему су биле познате жеље и тешкоће усташа описане. Родић се изјасни да ће по могућству њиховим тегобама одлакшати и код цара за подчињење радити. И тек је сада имао да наступи акт полагања оружја – неко се време устезаху, али кад је старина Радојевић на земљу пред собом своју пушку положио и тиме почетак учинио, сљедоваху остали његовом примеру, и ако на неко време устезајући се, положише сви пушке на једну гомилу. Пушке су биле већим делом старе и дуге, врло лепо са сребром израђене и украшене; само се једна ерарска, по системи Вениловој направљена, у гомили између остали пушака видети могла. Где су остале млоге ерарске пушке, које су у току последњих догађаја усташима допале шака, код нас као да се за њи нико неће да брине. Муниција, ханџар, пиштољи осташе им у појасу. Тако се бар овде у Котору приповеда о целој ствари, зато вам ја тако и саопштавам, без да стојим на све добар, јер се полагање оружија у таком облику мора скоро невероватно чинити.
Тек што је последњи усташ своју пушку положио, то им Родић објави, да је Њег. Величаство, гледајући на одношаје земље, и Кривошијанима дозволило да и од сада смеду носити оружије. Почем су полагањем оружија шта више показали, да су вољни потчинити се, то је Његово Величаство, удељену амнестију оних, који су се пре покорили и на Кривошијане распрострло.
С громким 'живео' појурише сад усташи своме оружју и за знак радости опалише трипут из пушака у ваздух. Пушке су биле тешким оловом напуњене, тако да су кугле све звиждале по ваздуху. Усташ, који је имао острагушу био је увек први готов и предњачио је увек осталима у пуцању.
Родић затим пошље једног официра у Црквицу и Драгаљ, да би посадама исти тврђавица јавио о учињеном полагању оружија, и тиме сачувао оне људе, који би се на пушкомет тврђавицама приближили. И тако ће већ једанпут посада Црквице светлости угледати и себи боља скровишта наћи моћи.
Само тврдокорни Ђуро Зец и његови 45 Поборана не хтедоше се још једнако покорити и предати, него осташе непокорни. Ради обране села Горовића било је пола компаније војника, тако исто и на предстражама између Гребена и Леденица једна компанија, која је чувала пијонере који су друм градили, те су се страже сваки 48 часова мењале, а сад су сасвим разрешене.
Почем је тим такозваним полагањем оружја устанак – бар привидно и на брзу руку – угушен, то се тиме прилика дала, да војска, која је на неким местима јако стесњена била, мало одане. Регимента Вимпфен већ ће 8. о. м. из Будве у Дубровник премештена бити, и мања места, у којима је досад војска са здрављем и издржавањем натезала, изпразнити.
Премда ће Бока јаче бити поседнута с војском него што је досад била, то ће ипак једна или друга регимента из Далмације отићи. Желити би било и ради самог интереса службе, да се што скорије одавде уклоне све оне трупе, које су у бојевима учествовале, бар најпосле из саме Боке, јер је сасвим поњатно, да су такове трупе већим делом озлојеђене против земље, људи и овдашњи одношаји зацело неће изискивати да при успостављању пријатељски одношаја суделују.
Данас је од окружног капетана Рендића обнародован проглас, којим се јавља, да је и одсад слободно свима носити оружје.'
Још боље објасњује исход првог састанка Кривошијана са ђенералом Родићем редовни дописник 'Вандерера', који о њему из Рисња 23. декембра следеће пише: 'Јуче око 4 часа после подне повратише се са ратним паробродом 'Андрија Хофер' ђенерал барон Родић и намесник Флук у Котор. Ђенерал је даровао фамилијама они трију обешени Ришњана свакој по 30 фор. (претрг'о се! У.); једна депутација благодарила је на помиловању Браићана и свију који су се покорили.
На састанку са Кривошијанима, који је јуче код Кнезлаца био, одбише усташи понуђене поклоне за осам вођа, на сваког по 40 фор. и изјавише, да су само политичне власти у Котору, Задру и Бечу њи принудиле да се оружја лате, и тиме синове своје од војничке дужности ослободе. Доказиваше, да су они сами целу област Кривошија од Турака с крвљу одбранили, да пак влада за њи досад није ништа учинила, нити је и једну школу подигла, нити путове оправила; шта више, они се тужише, да талијанска бирокрација с њима као с лоповима поступа и за њихове тешкоће и поправке жалосног стања и положаја неће ни да чује. Нужду држања и ношења оружја доказиваху тиме, што су принуђени чувати свој живот, дом и имање, од разбојника из Херцеговине и Црне Горе (!? У.), и да га ради обране својих стада од вукова и лисица употребљују.
Затим приповедише, да је посада у Црквици, кадно су 27. септембра оправили једно писмо на окружног капетана Франца, једног њиховог садруга убила и другог ранила, да су само тим начином на борбу изазвани. Осим тога, војници су из тврђавице једну трудну жену, која је свом мужу ужину носила, заробили, 15 дана затворену држали и злостављали. Кад је пак експедиција под бригадиром обрштаром Јовановићем од Рисња тврђавици пошла, иста је жена била са неколико бајонетска ударца пробуражена и напоље бачена. Тек после неколико дана нађе је њен муж сву од гаврана искљувану и укопа је. – Међу вођама, који су са ђенералом преговарали, био је вођа Кривошијана Јово Радојевић, Леденичана Марко Суботић и Поборана Марко Зец.
Овде у Рисњу настањена је регимента Фанц-Карла, која мора сваки дан три компаније шиљати ради предстраже при грађењу тврђавица на брду Гребен; исте су најгорим штрапацима изложене. Сваке ноћи стоји у приправности пола регименте, која на пијаци чува стражу. Дакле тек сваког петог дана могу официри у постељи спавати.
У пристаништу налазе се два ратна пароброда 'Река' и 'Крка', а пред Морињем ратни пароброд 'Таурус'.
Већ од недеље дана престали су нападаји усташа на села општине Херцегновске. Војницима је строго забрањено пуцати на усташе. Они су пак обећали, да ће чекати одговор на постављена четири услова подчињења, и за то време нити ће се приближавати предстражама, нити ће грабежом прибављати себи рану.
Као пријатељ истине морам вам јавити и добар стојати, да су сви гласови, које су на све стране разтрубиле званичне новине, о сечењу носева и ушију сасвим неистините, почем између свију мртви и рањеника нисам ни једног тако осакаћеног нашао, само је један војник из регименте Маројичићеве, за кога сам већ јавио био, у боју ханџаром осакаћен. И морам то споменути, да су војене трупе у Кривошијама нештедимице поступале. Сав је Кнезлац спаљен и уништен, тако исто већим делом куће у Црквици, Маркову и Браћану. А у Хоровцу и Ублима, где су војене трупе од мирни тежака гостољубиво примљене и дочекане, приватна имовина није поштеђена. Скупоцено оружје отето је и стада отерана, премда су становници као путовође вољно служили.
Сви људи, који су у војнике земаљске обране пописани, умакли су. Тако су исто и сви матрози из окружног капетанства, који су на аустријским трговачким лађама служили, побегли су. Данас је приспео на лојд. пароброду окружни капетан Франц са својом породицом из Котора у Шибеник. Одавде се дневно млоги болесници, који од тифуса болују у Котор односе.'
Као што из Задра од 5. јануара 'Цукунфту' пишу, ф. м. л. Родић и барон Флук одпочели су исправљати неопростиве погрешке несрећне управе Вагнер-Алезани. Разни часни и поштени званичници, који су у последње време из Котора и остали вароши и градова уклоњени, опет су на своја места постављени, а млога Лапенина слепа оруђа уклоњена. Барон Флук ови ће се дана у Задар повратити, и говори се да ће 'господа' Алезани и Франц у Беч бити позвани. – Г. Саблић је именован за намеснишког саветника и шефа над рачунима, које је овде најбољи утисак учинило.
По брзојаву из Котора од 6. ануара, и Поборани су се 5. и. м. покорили, и тиме је цела област которска умирена.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у петак 16. јануара 1870. Број 6.

У Новоме Саду 15. јануара. Говори се, да ће се сад пошто је умирена Бока Которска уклонити флота из залива которског, а овамо место да се то учини шаљу се још галије оклопнице, да се одељење флоте подкрепи. Ових дана одпловила је у Котор ратна лађа оклопница 'Рудолф Хабсбуршки'. Нису ли то јасни знаци солидарности турско-аустријске наспрам могућности да се скоро одпочне решавати источно питање? Кад се уз то још узму у обзир и сви други изрази пријатељства међу тим државама, односно њиховим владама за ово последње време, с једне стране, и непрестано запомагање аустријски владини органа: да Црну Гору треба сатрти, - поред других израза још с друге стране, онда се неможе нимало посумњати у намеру та два кабинета, да држе да је сад згодно време, а по њихову политику најкорисније, да сами предузму иницијативу решења источног питања, уздајући се, ваљда, да ће им viribus unitis испасти за руком сатрти у клици покушај тамношњи народа за самосталношћу. Отуда ваљда и незадовољство 'Нове слободне Пресе' са умирењем устанка бокешког на овај начин и бојазан да се таким умирењем иде у вигове Русији. 'Нова слободна Преса' држи да је држава с таким мерама млого изгубила од своје унутарње снаге и спољног угледа, и вели ако се још што тако учини, онда ће држава више изгубити за две три недеље, него што је за три године с муком стекла. А да како би хтела 'Н. сл. Пр.' да се поступа? Дали силом? Па то је покушано у највећој мери, и крв је текла 'више …. него српска' пак шта је фацит? Држава се бламирала, јер шака њених држављана на бојном пољу је победила. С тим је углед Аустрије посухнуо; а да се обнове дани Загвоздака и Хана – биле би зацело исте последице, јер Бокези имају моралну помоћ за себе у јавном мнењу, па по 'углед' државе још горе. Баш начин ког би 'Нова слободна Преса' и њени протектори употребити хтели на умирење онога краја, баш тај начин је најзгоднији да на Руску воденицу воду натера, и данашњи државници у Бечу са њиховим програмом и јесу они који истина нехотице, али извесно Русији у вигове улазе. Народи у Аустрији и хоће систем државни који би државу осигурао и ујамчио јој опстанак и развитак као таквој, а ако им се, док је још доба, неда судба у руке, то може донде лако доћи, чега се сад бечки државници боје, но чега се у случају да се неузхту опаметити, неће убојати. А што се боји 'Н. сл. Пр.' да ће држава изгубити више него што је за три године стекла, то држимо да би народи у држави, тај губитак радо и весело прегорели, јер би само зло могли изгубити!

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 25. јануара 1870. Број 10.

Н о в а  с л о б о д н а  р а з г л а г о л с т в и ј а. Пре него што су усташи амнестирали Аустријанце (ово кажем по туђим новинама) био је глас, да се врсни господин Ауерсперг повукао у Црквице, и ту је намеравао три месеца пландовати. Какав је он ту хтео план да довати не знам, али ја дуго нисам могао да поњам, зашто се исти господин (којем иначе част и воштење!) повукао баш у Црквице? Најпосле држим да ће то бити с тога, што су аустријски ђенерали Бокобојазљиви, хоћу рећи, Богобојазљиви.
Некакав лаћман Јакшић добио је у Бечу ордене да понесе у Далмацију, да преда Ауерспергу да их овај подели међу онима, који су се у далматинском устанку највећма одликовали. Ако се ко у истом устанку одликовао, то су не само по нашем партајичном, него и непартајичном мнењу свију Туркомана и Швабофила били – сами усташи, дакле ваљда ће господин Ауерсперг, ако је праведан човек, ове припослане му крстове обесити на усташе, као што је за време устанка вешао усташе на крстове; а надати се, да ће и усташи онда у хатар измирења вратити поштено све оне уши и носеве, што су аустријским војницима око Кривошија поодпадали, те да се за ове опет може рећи: 'Имјејај уши слишати да слишаш'. 

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Е сад вришко да видимо, како је у нашем Новом Саду, шта се тамо чини.
Друштво од неколико 'родољуба' давало је у сали код 'кронца' један 'елит-нобл кренцхен', на који су сами изабрани имали приступа, сигурно да се неби сала срушила, ако би когод од 'плебса' дошао. 'Аранжер' ове нобл-забаве кажу да је онај исти господин, који је приликом једног предавања о Бокељима, рекао својој госпођици у курисању и то тако, да га је и сам предавач чуо: 'Какви Бокељи! Каква браћа! Слушајте само како бенета!' Други ми опет доказују, да није истина да тај господин тако суди о браћи у Боци; не, не, он доказује, да се исти господин баш интересира за оно што је у боци.

Д о п и с и. Из Задра 13. јануара. По оној изреци 'боље икад него никад' ево ме тек сада да вам укратко јавим садање стање наших ствари на приморју, јер пре немогах никако. Познато вам је да су се у Боки ствари изравнале између усташа и владе, и да су се поштено помирили. Како су се помирили, и које су церемоније употребљавали при миру, неће ми бити задаћа у овоме мом допису. То ћете обширније читати из новина, које ће из истога мјеста, где се мир свршио, извешћене бити. Доста је само да вам именујем оно лице, које је први фактор мира, и које ви врло добро познајете, па да се уверите какав је ток мира морао ићи код оног чисто невиног народа, народа српскога са опет српским сином бароном Родићем. И мислимо да је ово доста, да се ви осетите, како се помировало, и какве су церемоније биле.
Мир се могао предвидити из понашања обих страна и пре Родића, али се сврши под Родићем, који носаше са собом мир још из Беча и на хартији и у кеси, штоно наши кажу. Он или под њим се неред обрати у ред, у сасвим другим новинама и ја ћу му дати епитет првога места у довршењу мира.
Овај мир има великих узрока на обема странама, и на страни усташа, и на страни владе. И ове вам узроке мислим у кратко разјаснити у смислу факта овдашњег мишљења.
Факт је, и то необорими, да Леденичани и Кривошијани, који се последњи помирише, и који се у самом голом кршу и клисурама находе, тешко оскудјеваше у рани и да им је било додијало више борити се, остављени од сваког сами себи, чему се управ непријатељи славенски могу радовати гледајући старце и нејаку децу да скапавају од глади; факт је, да су се у истим околностима находили Побори, Браићи, и друга усташка мала местанца; факт је, да је приморским местима, како градовима тако и селима и варошима била додијала груба милитарија; факт је, да је та иста милитарија подносила у свима местима, а навласиту усташком, на сподобу милитарије за времена тридесето-годишњег рата; а напослетку је факт, да је сва Бока – као што се може лако увидити из отудашњих дописа – спремна била онаковом миру, и радовала му се. Ово су факта која сама говоре без икаквих докумената, и која су највиши узрок да је дошло до мира.
Што се пак тиче владини узрока, који су је принудили да се на онакови начин помири с Бокезима, овде се говори на триста начина. Неки веле, да се влада бојала да од оне жишке небукне велики плам на балканском полуострву, који би обухватио и спалио и аустро-угарске сањајуће интересе, који се мисле набрзо добити на балкану; други пак, да се плашила, јер да су се биле слегле у Кривошије и Леденице, и у сва усташка места толико и толико хиљада бунтовника из свију славенских крајева, (!) који би и на прамалеће, а камо ли сад у зиму, и аустро-угарску још више понизили; неки опет, да се разжалило Њ. Величаству цару, што му гине без икаква правог узрока народ, па да се смиловао на усташе, и њихова добра, што ће и бити најверојатније; други пак надостављају, да је влада причврстила с миром, као ће боље и лакше моћи казнити два мала српска независна места, Србију и Црну Гору која је усташе подпомагала!? неки опет, да се милитар узтезао да иде тамо, и да се почело у Бечу сумњати, хоће ли помоћ давати круна св. Стефана у овоме устанку. А да није један од ових узроја истинит, нема сумње, но време ће показати баш који.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 28. јан. 1870. Број 11.

Дописи. Из Боке Которске. 10. јан.  (извод из писма) Прошле неђеље дигнут је пријеки суд, али још изнимно стање постоји. Имао бих вам о много чему јадати се, и о нашим црним данима причати, али то морам на друго вријеме одложити. У нашој љутој невољи ваш је лист љуте наше ране видао и у тешком искушењу храбрио нас, што вам је цијели наш народ особито признан и благодаран. Ви сте се најбоље до сада 'Вандерера' придржавали, а и одсад њега се држите, јер како су мени руке готово свезане, с његовим сам дописником у тјесном пријатељству и споразумљењу, и с тога знам, да своје извјештаје вјерно и истинито доставља.

Из Задра 14. јан. Прави наши родољуби радују се помирењу, што више неће гинути наш народ, како међу усташима, тако и међу војницима. Аутономашима је жао, што се није продужио рат, и то баш онако свирепо, кано што га је био започео Вагнер. И чујте што донесе неки дан њихов орган 'Ил Далмато', да се прочуо глас, да ће неки часници вишега сталиша позвати на мегдан барона Родића, што с њиовог гледишта његово понашање при бокешком помирењу неодговара милитарној части. А недонесе гласа никада од како се побунила Бока, да су ти исти часници вишега сталиша, који би по њему позвали на мегдан Родића, нећкали се и устезали поћи у Боку да по њиховом назору те 'бунтовнике и људождере' прогоне и туку; недонесе гласа, да је управ из Беча послан Родић да склапа мир, у које име је и понео оне новце, да кукавни народ подпомаже од претрпљене штете уз тај кобни рат. Истина да овај мир нечасти одвећ Аустрију, јер је он прави термометар њезине милитарске моћи, али тому Родић није нимало крив, већ заслуге достојан, што је знао онако лепо извући Аустрију из још тјешњих шкрипаца, који би може бити од оног устанка начинили се.
Познато вам је, да услови мира нису углављени на помирењу, већ да ће се скројити у Бечу. И премда се говори, да ће бити скројени, како боље буду виђели, да ће се допасти Бокежима, опет неки тврде да Бокежи неће попуштити од своји услова, што нису били утврдили на которској скупштини, већ у противном смислу, да би се опет незадовољни подизали. Ми би ради да се не понављају которска и будванска призорја, већ да увиде у Бечу, да тај народ неможе живјети никако, ако се одузме право морнарице њиховим синовима. Дакле: sapienti pauca и да небуду посљедње посљедице горе од првих.
Што се тиче они гласова, што се од неки дан по ваздуху разлагаше, да се нешто спрема између Аустро-Угарске против Црне Горе и Србије, под којим би видом лакше у Босну и Ерцеговину ускочили, одовуд вам немам ништа јавити; овамо нико и не сања на такво што, већ се каже: то није могуће; и с тим би се Аустрија увукла у велике замке, које би јој може бити проузроковале други Краљев-градац; нек се мјери са садашњим бокешким усташима, кад таково што смишља, и нек узме на ум да су Црна Гора и Ерцеговина сличне Леденицама и Кривошијама.
Одма после помирења у Далмацији је мирније и слободније живљење, премда је још на опрезу. Родић се још није вратио у Задар, а није ни Флук. Говоре, да ће оба позвана бити у Беч, и да ће на мјесто Флука даћи неки Мацокелли као цивилни намјесник, а милитарски ће остати Ауерсперг. Видићемо.
Неслога недаде да ове године задарска омладина прослави светковину највишег светитеља по србски народ. Није чудо, јер је тако у нас Срба све: почме са виком, сврши се с' ником.

Нови Сад 23. јан. Љубиша је дао у 'Преси' штампати писмо о пацификацији у Далмацији, коим правда поступак бар. Родића, и доказује, да пацификација није са уштрбом достојанства државе, и ауторитета власти учињена. Из писма видимо: да је више туцета села попаљено, да је 26 цркви разорено, више од 360 најимућнији људи из Жупе и Мајне морали су се у Црну Гору склонити, да је више од 400 људи 'турске раје' дошло у Кривошије, да неред праве, и Кривошијане тероришу, да се немире итд. (Ово неверујемо. Не ваља се изговарати на штету доброг имена своје браће, који зацело нису као небраћа дошли били. У.) Они 360 из Жупе и Мајне, вели Љубиша, могли би с пролећа из Црне Горе доћи, и устанак подкрепити, а могли би се и страни умешати. То је узрок, брзој, и за државу не компримитирајућој пацификацији био.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у петак 30. јан. 1870. Број 12.

У Новом Саду 27. јануара. Русуја је искала од Порте изјаснење зашто она војску на границама Црне Горе прикупља; Порта је, као што 'Конститусионелу' из Беча пишу, одговорила, да је то зато учинила, да изпуни дужност, коју је узела на себе поводом далматинског устанка, у уговору са Аустријом, да је дакле то само опрезности ради, и да она не помишља на демонстрацију против Црне Горе, која се приликом бокежког устанка 'лојално и опрезно' владала. Сад кад је опасност уклоњена, војска ће се повући; Русија, вели се даље, тим је изјаснењем задовољна, и тако се ствар за свршену сматрати може.
Дал се пак може узети да се Русија задовољила са простим одговором цариградског кабинета мора се још причекати па да се верује, кад се узме у обзир, да своје изјаснење Порта не посведочи делом. Војска турска не само да се не повлачи, него се још прикупља око граница црногорски, и као што 'Вандереру' из Скадра пишу, ових је дана дошло још 3000 момака, с којима цела трупа турске војске на томе крају износи 42.000 људи. Осим тога допис један 'Тагбл.' из Париза од 22. о. м. вели да је мин. спољ. послова Дари тога вечера имао подужа разговора са руским послаником грофом Штакелбергом, иза кога је одмах – ма да је ноћу било – отишао у тиљерије где је читав сахат са Наполеоном разговарао; а вративши се натраг одмах је отправио курира (скоротечу) са депешама у Петроград. У дипломатичким круговима доводе овај догађај у свезу са питањем Русије и одговором Турске у споменутој ствари, и приписују му велики значај.
Како се те ствари обављају дипломатским путем, то се за сад ништа позитивног о њима не може казати. Само тај један факт не побитан стоји: да се и они, који траже симпатије у народа Турском подјармљених, љуто варају ако мисле да ће обећањем, и привидним заузимањем за њих а не делима задобити исту себе. У осталом народи на балканском полуострву не траже ништа више од Европе, до то да се немеша у њихове рачуне с Турском, а они ће се онда већ лако међу собом намирити.
Војска турска још се, дакле, није повукла, аустријска се не повлачи, него утврђује у Боци, и тим за Црну Гору опасност престала није. Из горе наведеног види се и то, што ми нисмо ни сумњали, да заиста постоји уговор између Порте и Аусто-Угарске.  Два болесника европска ухватила се за руку, презајући од раје, коју су досад тлачили. Ваља једанпут на Порту огањ устанка хришћански народа бацити, па ако сусед пође да гаси – неће ни његова кућа на миру остати.

Д о п и с и. Са босанске границе на Богојављење. Док ово моје писмо примите чуће те да је ствар бокешка сасвим свршена, и све онако као што су Бокези желели. Родић послат је у Боку да сврши како му драго; ратовање особито у ово зимно доба доказало се за немогућно, и решено је не чекати премаљећа за ватру угушити. Аустријанци одкако владају у Далмацији има шездесет и више година, а оно нити су знали, нити хтели упознати се с оним поштеним и до удивљења јуначким народом; требовао је овај случај да се Бокези својим господарима даду познати, и шта су кадри урадити када се спрам њи гази вјера задата. Требало је дакле од стране бечке владе нечекати премаљећа, да се од великог зла и срамоте за своје оружије, неучини нешто веће; пак и за то да се одма предузму нуждне мере, да се у колико је могуће, овако зло никада више неби поновило. Ове нуждне мјере од стране Аустрије предузеће се одма, не само за одржати Бокезе у вечитој покорности, ма и за обезбедити од стране Црне Горе, којој залуду је била строга неутралност спрам устанку бокешком, јер као год што Турци, који су се били поплашили устанка бокешког, почеше сада јавно говорити, да док је Црне Горе дотле они неће бити господари своје пограничне раје, тако једнако држи се и од стране аустријске. Треба дакле Црну Гору учинити инофанзивном, или сасвим с њом свршити. И ја вас могу уверити да је у овом смислу уговор Аустрије са Турском једна ствар свршена. Сва војска сада наодећа се у Боки, остаје ту под командом Родића. С ове стране Котора, то јест од стране Кривошија подигнуће се две велике тврдиње, а с оне Котота подигнуће се друге три, и то све дуж границе црногорске; и задржати ове тврдиње у саобраштају с морем, учиниће се путови. Од стране Ерцеговине Турци прикупљају млогу војску, да и они под обраном ове, подигну дуж границе црногорске неколико тврдиња. У Суторини, где Турци по уговорима са Аустријом нису могли никада имати утврђена места, сада Турци спремају се да подигну једну велику тврдињу. Тако дакле Црна Гора остала би опасата као с једним гвозденим ланцем. Ово су вам мере што су двоица добри комшија и савезника решили да остваре на убитак слободе Србства, особито нас Бошњака и Ерцеговаца. И ако какве околности не учине да се све ово изјалови, ви ћете ласно видити какве нам је посљедице донео устанак бокешки.
Да се умири Бока, требало је, да добри Србин капетан поморски Марко Ђурковић поврати се у своје отечество Боку, и њему има се заслуга приписати; а и гувернеру трстанском Мерингу, који је знао цара, кад се из Суеца преко Трста враћао, добро расположити. Завршујући овај мој допис, чујем да су се Бокези изјавили да ће се опрети грађењу тврдиња и путова. О томе други пут кад што извесније будем чуо.

Н о в и ј е. Као што из Беча јављају, Русија је предложила страним силама неутралност у стварима Црне Горе. Владе у Паризу, Бечу и Лондону одбиле су тај предлог и изјасниле се, да је прикупљање турске војске на црногорским границама унутарња ствар Турске.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у петак 1. фебруара 1870. Број 13.

Бечке новине доносе телеграфску вест 'да је гроф Бајст телеграфски путем из Трста благодарио кнезу црногорском Николи на лојалном понашању за време трајања устанка бокешког; одношаји међу Црном Гором и Бечом пријатељски су.' Ово је у садањем времену, после оноликог нападања на Црну Гору од стране бечки владини органа којима баш сам гроф Бајст преко свога диспозиционог фонда рукује, смешна и важна појава. Смешна у толико, у колико је управљена та вест на то, да јавно мнење обрлати да ово верује у нешто што не постоји; важно пак по томе, што показује да аустријска дипломација има мање куражи него што се то о њој мислило. Пријатељски одношаји немогу никако постојати међу Црном Гором и Аустријом из оног истог разлога, из којег неможе постојати пријатељство међу Црном Гором и Турском; а Аустрија у очима Црне Горе не може данас другчије изгледати. Обрт пак аустријске политике према Црној Гори, који се увиђа из горње вести по свој прилици има свога узрока у томе, што Русија није тако овлаш узела изјаснење Порте на питање о прикупљању војске на границама црногорским, кад је чинила кораке код остали сила да се Црна Горе на супрот могућности рата прогласи неутралном. По 'Н. сл. Преси' овај предлог није усвојен, пошто су остале силе изјавиле да то питање сматрају као унутарњу ствар Турске. Овај догађај, и јако оружање Русије имале су уплива на промену позиције коју беше у последње време заузео бечки кабинет спрам Црне Горе, јер у случају скорог рата на истоку – а тај лако може наступити, кад се погледи на узрујаност у земљама на балканском полуострву – Аустрија неби могла ратовати ради несолидног унутарњег стања свога, те стога гледа још зарана да се извуче из непријатног положаја, у који је сама ушла кратковидом политиком својих вођа.
'Нор.' се незадовољава телеграмом 'Констит.' из Цариграда, који вели, да је Порта издала наредбу да се војска повуче са границе црногорске, него вентелира идеју дипломатског заједничког корака европски сила који би имао за цељ, да Порту поврати у границе мирнија живота, почем неће моћи трпити, да ова (Порта) мир Европе нарушава. 'Нор.' држи да ће велике силе радо пристати том предлогу из Петрограда којим би се Порти у напред руке свезале. 'Политика' вели, да 'Нор.' потпуно право има кад иште, да већ једном на пут стане ратним изазивањем 'болесног човека', да не мути и онако замућено стање Европе, кад и онако другима има захвалити што још дише.

Ј е д в а  ј е д а н п у т. Било је доста прилика, где је Србин срце стегнути морао, да од бола не пукне, кад види, шта се у Београду ради, или боље рећи неради, кад онај, с ким Београд пријатељује, било физично, било морано на Србина на другој којој страни нападне. Ко би дирнуо 'зеницу ока србског', или ако Србији владу непомешамо, 'зеницу зенице' србске? Тако смо видили, да кнез и регент у Београду примају бечке ордене, у исти ма, кад је аустријска војска Бокезе физично, а влада и официјозна штампа Црногорце морално нападала. На последку 'Нова Преса', коју Хербст-Гискра, и стара 'Преса' коју Бајст, и 'П. Лојд' који Андраши инспирује, изцрпише сав речник погрда и клевета на начин, којим Србин, или као што 'Нова Преса каже 'грчки Хришћанин' измири Боку, а не продужи рат до истреблења Бокеза. Из Београда – дуго, дуго ћутање; па једва једанпут, кад је грмљавина пештанска и бечка већ проујала, подиже официозно 'Јединство' свој глас, те интерпелише, и то не бечке листове, него само пештански 'П. Лојд' због речени погрда. Видећемо, хоће ли и шта 'П. Лојд' своме колеги одговорити, а ми саопштавамо, што 'Јединство' донесе на челу свога листа под насловом: 'Једна интерпелација'.
'Крвави догађаји у Боци Которској, који су дали Европи довољну меру бирократске несмотрености, окончани су самим царем и то начином тако разборитим и достојним, да се томе морао свак обрадовати, коме човечност и европска просвета нису празне речи. И доиста сви су се органи либералном европског мишљења поклонили мудром и племенитом поступку царевом. Једини 'Пестер Лојд' показује се зловољан, што се није у Котору продужио систем опустошавања земље и уништавање човечаства огњем и мачем.
Ту излазе словенству и свему свету на очиглед два сасвим супротна политичка појава: у цара уздржљивост и великодушност; у Пешти строга разузданост! Ова се у последицама својим показала немоћна у пркос проливеној крви и потрошеним милионима, а пред првом паде свако отпор, као чаробном силом!
Интересима, које 'Пестер Лојд' заступа иде највећма у прилог да се задобије љубав и поверење словенства бар у земљама, које фактичнио или правно припадају угарској круни а у Европи, да се сваком приликом не спомињу на антиевропске појаве у угарског публицисте. Али 'Пестер Лојд' у пркос тим истим интересима показује таку жудњу са словенском крвљу не само у Далмацији но и на другим тачкама, које се Угарске не тичу, да нас приморава упитати га јавно: да ли он, као што се држи, заступа владине мисли или своје индивидуалне?
Ма какав био његов одговор или ма га никако и не дао, подсетићемо 'Пестер Лојд', да је позивање на истребљење словенског живља најјаче подстрекавање самим словенским племенима на међусобну солидарност, и да би сваки предузетник таког истребљења нашао већ сада без икакве сумње, ту солидарност готову.'
 
Кад је горње већ сложено било, добијемо бр. 31. 'П. Лојда' у ком овај одговара на интерпелацију 'Јединства'. Што се свога одношаја према влади тиче, вели 'П. Л.', да је од владе независан, и да незна, шта гр. Андраши у реченој ствари мисли. Колико тај изговор вреди, можемо по томе судити, што и сами већ бечки листови држе 'П. Л.' за инспириран орган Андрашијев у спољашњим и међу литавским стварима. Цел и 'Нове Пресе' и 'Лојдова', т.ј. Гискре и Андрашије била је, да лармом својом на народну странку у Далмацији, маскирају намеру и оправдају тежњу своју, да и даље остане Лапенина система, јер нема сумње, да кад би и дошло до сједињења Далмације, да би Андрашије радије са Лапенама уговорио, него са народном странком, јер би она од Далмације то исто учинила, што и од Реке. 'П. Лојд' вели, да неможе имати одушевљења за оне, кои 'носеве одрезују' и да он држи за срамоту, да се така варварства у 19. веку догодити могу у једној културној држави. Но зашто прећутава 'П. Лојд' то, да је културна царска војска толико села у Жупи попалила и опљачкала, да је цркве разоравала, оскрвнила, да је маслинке и друга плодна дрва посекла, којима се становништво рани, да је напоследку децу и жене убијала, које су ране својим мужевима, својој браћи превијале? И зашто не каже то, да је тек у сљед тога догађало се и сдруге стране и једно и друго, што нико одобравати, али као репресалију разјаснити може? кад војска изображене државе онако што чини, како се може 'синовима природе' као што Бокезе називате, једно или друго пребацити, за шта се зна, да је само пород фантазије и мржње ваши дописника и дело тактике команданте, да војнике већма раздраже на Бокезе. 'П. Лојд' том приликом каже и то, како не подлеже сумњи, да је устанку бокешком била цел, да се црногорска граница разшири до јадранског мора, да се од Боке направи црногорско језеро, које се неби освојити могло, и да се тако средиште јужног словенства пренесе на Цетиње. Наравна ствар. Да се опере Вагнер, Лепена, Франц, и у последњој линији Гискра, и Андраши, мора се Бокезима она цел подметнути. А да је то била цел, мислили 'П. Лојд' да и ми неби то знали, или докучили? И мислили он, да би ми онда писали, како се заман невина крв пролива, и како би требало, да се ствар изравна? Мислили, да ми неби онда другчије писали, и у друга звона ударили? А да не мисли, да се ми у томе бојимо чега – ево нетајимо, да Боку држимо за србску земљу, а которски залив за србски залив. Али ми неби ради, да се аустријско и турско питање заједно помеша, из простога узрока, што нисмо ни тако кратковиди, ни охоли, да мислимо, да би Србство било кадро оба питања уједанпут поспешно решити, и да би ту морао имати посла Федејев, кои би могао напоследку и Београд, и Цетиње, и Боку обкорачити. Баш зато, што смо држали, да неби по Црну Гору, и Србство поспешно било, да се из Бокешког устанка извине рат, кои би Аустрији неког 'резона' дао, да се и у србско-турски рат умеша, нити смо тражили, ни нашли други, него локалан значај устанку, као што је у ствари и био. Да пак политика патрона 'П. Лојда' изискује, да другчије ствар код владатеља и пред страним светом представи, то нити смо ми криви – ни Кривошије. Ма кад пак Аустија хтела оружаном руком умешати се у србско-турски рат, да би Црна Гора морала пре свега докопати се јадранског мора – то ће она знати и без нас и 'П. Лојда'.
'П. Лојд' напоследку пита 'Јединство', да ли оно држи, да кад би устанак своју цел постигао био, да би то поспешније било за консолидовање моћи, уважења и будућности Србије? То му 'Јединство' каже пријатељски – он, 'П. Лојд' одлучно то неверује.
Hab mar ihn. Како се лепо ухватила лија. Дакле 'П. Лојд' и патрон му држи, да би Србији шкодило оно, што би Србству користило? Да би Србија губила што, ако на другом крају Србство терена задобије? Што је Угарска притисла Срем, Славонију, Хрватску, Реку. И хоће и крајину да притисне – што је тако а осим Далмације и Боке Андраши-Раух притиснуо до два милијона Србаља – то не шкоди Србији, што је кадро по мишљењу 'П. Лојда' консолидовати моћ, уважење, и будућност Србије; а кад би Црна Гора разширила се, и то са стране, где би јој одушке на море требало, и која је увек србска била- то да се догоди, Србија пропаде! Да мудре политике 'П. Лојда'. Знамо ми да ви шпекулирате на раздор између Србије и Црне Горе, и да разпирујете огањ међу њима – али не србског спасења ради. Зато ми непрестајемо викати онима, кои у Беохраду и на Цетињу крму у рукама имају – а нарочито онима првима - мирите се, сложите се, јер ваша је неслога заседа непријатељима и противницима народа србског. А 'П. Лојд' и патрон му нека изводе знати, да су владатељима србским понајвише глави дошли прекомерни заграљаји државника 'слабости' једног или другог дела народа србског или гледе 'консолидовање, уважење, и будућност Србије'. Наравно 'П. Лојду' и патрону му, то је свеједно, шта више њима је смрт и Данила и Михаила добро дошла била – али нама није то свеједно, и зато чувајмо наш народ од десничарског загрљаја вашег, да – и он не пропадне.

Н о в и ј е. Из Котора јављају, да је из Цариграда у Мостар стигла заповест, да се турска војска повуче са црногорских граница.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у среду 4. фебруара 1870. Број 14.

'Народни лист' доноси из Тријеста сљедећи позив: Бококоторци на милу родољубиву браћу кроз свијет.
Браћо мила! Бити ће вам позната четворомесечна љута борба у милом отачеству наше которске Боке, проузрочена од худе злобе, оправдана клетвама сваким до под Високо Пријестоље, попраћена ужасом страховитим. Доста и без тога несретна села Грбаљ, Кривошије, Леденице, Побори, Маини, и Браићи виђеше винограде и поља разстрвена, маслине посечене, куће изгорене, кућевно похарано; виђеше цркве попаљене а црковно, са црковним вештима и светим тајнама ….. одвећ би грозно било безбожну сваку рећи, а да се христијанском срцу неражали. Жене неке мученице на видиму смрт ступише за одбрану части своје, а друге са старцима и ђецом, са благом и марвом у Црној Гори и Арбанији нађоше. Ево вам укратко описано, што је прошло преко милог отачества вашег, за којег свагда и свуда сте љубав са заслуженом похвалом покаживали, а родбину своју помагали, а особито, у свакоме случају царство било дјелом или словом бранили.
(Сљедује један став о пацификацији, па онда даље:) Ево вам, родољубива браћо! Ево вам позив за помоћ отачества нашег де се иште! Ево вам згода да са познатим родољубјем вашим да се одазовете на ову прошену од вас помоћ новчану, или како ко може и шта прије, не чекајте ни договора нити другог нашег уговора: гди сте год који на свијету одазовите се нама, тако вас господ Бог са високог свог пријестоља чуо: ко боље може да му он поможе!
У сваком селу, мјесту или граду саобштите одбор и купите што вам је Бог дао и шиљите овди у Тријест на два наша чести предостојна старца, господу Михаила Вучетића и Ника Трипковића, у чије руке битиће како у светиње за опредијелит на помоћ именованих опустошених села и миле наше браће.
Препоручивамо и именујемо у Одеси за ово благодјетељно, отаческо дјело да будете припознати госп. Стефана Вучетића и Петра Трипковића, а у Цариграду господу Спиридона Шортана и Богдана Мариновића, у Енглеској госп. Марка Гопчевића и Антона Луковића, у Александрији госп. Антона Луковића, на Змирнама госп. Браћу Бошковића и Саву Поповића, у Новом Јорку госп. Злоковића, а свуда друкче како скупио, љубородно и брацки како сами знати морате или писмено сваки напосе одашлите именованој господи овде у Тријест, гди ће свачје име и число одаслато бити записано у повјесници вјечној.

У Тријесту 17. (29.) јануара 1870.           
                                            Бококоторци.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Д о п и с и. Из Задра 25. јануара. Флук, привремени цивилни намјесник далматински повратио се је из Боке у Задар. Говоре, да се је увјерио о праведно захтјевајућим жељама бокешким, и да ће припомоћи Бокежима у истом, ако он овде постоји. Он и Родић одма су истрјебили нека злокобна лица између Бокежа, а нека су повратили на своја прва званија, јер су неправедно били уклоњени од Франца и Вагнера. Међу овима је и бивши директор полугимназије, которског г. Перичића, и њему је повраћена професорска плаћа. Него Бокежи ишту, да јим уклону још неке злосретне из јата Лапенине котерије, и да им се поврате они, које је неправда лишила круха.
Зато, чујем, да јих Лапенина котерија ненавиди, и да им мреже плете у потаји. Онај глас, ког сам вам у посљедњем мом допису био јавио, да су позвани у Беч Родић и Флук, и да ће на мјесто њих други остати, није истинит, него се је само просто говорило.
Војска се враћа из Боке, али неће изаћи из Далмације, него ће по Далмацији раздјељена бити, да је опет, у случају побуне, на окупу, близу и спремна; види се из овога да се још нешто боје, и да су у онаком стању кано онај, који се боји гуштарице, јер су га змије клале, а много више се морају сад бојати кад су подигли на онакву част онога, који је сатрео Боке.
Говоре да ће Њ. Величество цар доћи и обићи Боке на прољеће. Тај глас радо се прима на приморју, јер се уздају, да би увидио својим очима несретно стање ствари у Далмацији и да би поболшао и у погледу језика и суда и морнарства и друге обртности и трговине.
И овамо је нашла одзива искрена рјеч пештанске српске омладине мађарској омладини, и свак одобрава и хвали идеју и правац оваковом поступку свјесне наше омладине. Живјели браћо; а и живјеће дуго и срећно српство код своје омладине, која се је управ почела старати са српски род и његов обстанак и напредак.
Поп Тановић што је овде доведен био у тамницу, пуштен је. Он је човјек управ српскога стаса и узраста, почео је мало сједити, али му се опет на лицу показива млађани жар за слободом.
Још би вам имао шта одовуда јављати, али ми време недопушта, и остављам за други пут, дакле до виђења.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у петак 6. фебруара 1870. Број 15.

Бокешка ствар у адреском одбору 'рајсхрата'. 28. јануара пре подне држао је одбор за адресу своју седницу, у којој су од стране владе учествовали министри др. Хазнер, др. Гискра и ф. м. л. Вагнер. На дневном реду је била бокешка ствар. Као известилац прочитао је о тој ствари посланик гр. Шпигл један извештај, који у изводу овако гласи:
'Прошле године месеца јулија за време свога бављења у Бечу, предложио је далматински намесник Вагнер министру земаљске обране нужне неке измене у новом обранбеном земаљском закону за округ которски, на које му би наложено, да само оне измене учини, које му се за целисходне свиде. Тамошње вазда под оружјем стајаће становништво досад је увек као територијално војништво организовано било, млого је бољу и јачу земаљску обрану сачињавало, него што би се увођењем новог обранбеног закона постићи могло.
Пре него што је ф. м. л. Вагнер изложену му измену у дело привести могао, стигне министарска наредба од 27. јулија 1869. у којој се налаже, да предходне мере за узпоставу 'ладвера' у окрузима Которским и Дубровачким предузме и нареди.
Ова пожурица, с којом се тај посао предузео био, умложила је тешкоће истог и изазвала узбуђеност код становништва, које је досад од сваке војене службе ослобођено било. Већ при првом попису 29. јулија указаше се у општинској кући Жупе 500 до 600 оружани Жупљана, који отворено изјавише, да се неће закону подврчи. Окружни капетан Франц трудио се да објасни људима предузете мере, ток исти и уопште нови обранбени закон, али све беше узалуд. На разним местима округа обдржавави беху скупови, на којима је Франц са сопственим самопрегоревањем трудио се, да закон разјасни и растера бригу становништву, но све оста без икаква успеха, тако да се поменути окружни капетан Франц побуђеним нашао, у Котор 30. августа сакупљеним представницима из свију општина изјавити, да ће се по измољеној дозволи од намесништва попис 'ландвера' на пет месеци одложити. Тако се исто и члан пописне комисије, мајор Бицара, трудио, да разгони предрасуде, који је управо од намесништва опуномоћен био, да становништву у погледу одела, обучавања, слободног путовања и одправљања дужности изван дотичног округа и сваку закону могућу уступку у изглед стави и обећа. Да је пак на скупштини у Котору била неколицина и од оних људу, који су пре тога на Цетињу били и црногорског кнеза, не за преиначење закона него за помоћ молили, то је без сваке сумње; премда се тај корак неможе као израз и жеља целокупног становништва узети, него само поједини бунџија, јер је уопште становништво далматинско верно цару и влади одано, као што ће се то у свим извештајима јавити.
Стварно подпомагање устанка с поља, ограничавало се једино на суделовање презрени или подозриви личности, напротив понашање страни влада било је сасвим коректно. Речи, које је градски заповедник обрштар Елгер 10. септембра сакупљеним сеоским старешинама изговорио, уништише сва пређашња уверавања од стране ф. м. л. Вагнера, тако исто и умирујућа изјаснења мајора Бицаре и окруж. кап. Франца, почем му је говор на то смерао, да од чести становништво заплаши, а од чести разјасни, да ће оно не само у 'ландверу', него и у резерви војничке дужности одправљати; наравно да је таком изјавом држало становништво да је преварено и упропашћено. На скупштини држаној 12. септембра изјавише Паштровићи и Будвљани мајору Бицари, да се неће никако потчинити новом обранбеном закону, и 15. септембра једногласно закључе, да саставе једну молбеницу на Њ. Величаство, у којој би сљедеће молили: 1. да се тамошњи 'ландвер' само у округу которском за обрану употребити може; 2. да се 'ландверцима' после годишњег обучавања слободно и без икакве препреке у стране земље ради начина живљења путовати и на лађама служити; 3. да се при униформисању 'ландвера' уобичајено земаљско одело у призрење узме.
Што се 2ге тачке тиче, то би била измена уставног закона, коју није могао ни намесник ни влада учинити; последња тачка могла би се у призрење узети, док неби влада законитим путем измену постигла. За остала потраживања обећао им је ф. м. л. Вагнер да ће се испунити. Горња молбаница подписана од свију представника општински предата је, а да ли је на то што решено, досад је непознато. У другој половини септембра предале су све општине своје молбенице, изузимајући Жупу, која је горњу засебно послала, и опет је закон против воље становништва увађан. Свештеници у Жупи несмедоше од народа издавати црквене протоколе и млогима је грађански попис душа на силу одузет. На жандарске страже пуцало се, и млогим општинским представницима због увођења закона био је живот у опасности.
25. септембра буде једно одељење од 45 момака, које је, без да је икога нападало, тврђавици Драгаљ ишло, од становништва нападнуто, код кога један дан пре тога био окружни кап. Франц, неприметивши никакву непријатељску намеру, него које је само изразило жељу, да се status quo задржи. Заповедник истог одељења буде убијен.
Тиме је сваки покушај, да се мирним преговорима становништво склони примању новог обранбеног земаљског закона, немогоћим постао. Одпор је прешао у устанак, и ф. м. л. Вагнер обнародовао је, добивши пуномоћије од министра-председника, укинуће §§. 8, 9, 10, 12 и 13 државног основног закона.
Почем је сад устанак окончан, то би сад нужно било говорити о начину, како би се после положеног оружја Жупе, Маина и Браића, тако исто и после безусловног (!? У.) предавања и са Кривошијанима мирним путем изравнати и споразумети могло.
Исти, пре него што су се на ђ. м. гр. Ауерсперга обратили били, управили су ради преговора једну молбеницу на ф. м. л. Вагнера. Са изјавом оданости према Њег. Величаству понудише 22. декембра сакупљени кнезови своје подчињење. Али притом замолише, да се опет пређашњи одношаји успоставе, почем службу 'ландвера' и обезоуружање сматраху они за своју пропаст. После подужег преговора, у коме им је ф. м. л. Родић објаснио, да пре свега припознати морају, како су јако погрешили, да са кајањем милост и опроштење моле, и пре него што би помиловани били, своје подчињење полагањем оружја засведочити морају, тако исто да повратак истог, као и измена новог обранбеног земаљског закона једино од милости Њег. Величаства зависи, које све код људи учини да посташе увиђавнији и покорише се захтеву ф. м. л. Родића припознавајући своју кривицу, молише за помиловање, повратак оружија и измену земаљског обранбеног закона. На основу ових обећања, на погледу предстража недалеко од Кнезлаца, положише 30. декембра Кривошијани своје оружије, напоменувши пре тога неправде, које су њима учињене биле, и припознајући своје погрешке, изјавише своје дубоко кајање и подчињење; позвани, да положе своје оружије, које без икаквог устезања учинише, али ипак са ојађеним срцем. Почем им још једанпут ф. м. л. Родић напоменуо њихове пређашње заблуде, објави им помиловање и ради њихове сопствене сигурности поврати им оружије, на које се захори одушевљено 'живио цар' попраћено са пуцњавом из пушака. На тај је начин дакле довршено подчињење округа которског, и на неко време увођење земаљског обранбеног закона обустављено, али неповерење становништва још није изглађено, и да би се о правом умирењу и подчињењу говорити могло, нужно је још доста мудрости, сталности и познавања особина далматинског народа земаљској влади. Напоследку мора се још и то приметити, да су неистинити они гласови, да је бившим усташима ради умирења раздаван новац. Истина ђ. м. Ауерсперг даровао је неким усташима подпору, да би своје куће, које је наша војске у устанку попалила, опет подићи могли. Јесу ли некоје последњим догађајима осиромашене породице подпору добиле, или је само о томе на вишем месту предлог учињен, није познато. Али поглавита задаћа лежи у томе, да се све оно, што је у једном или другом правцу обећано, припозна и ненарушимо одржи, јер се иначе поверење код тамошњег народа никад задобити неће.'
Др. Г р о х о л с к и управи питање на министра земаљске обране, може ли се дакле по томе устанак као потајно смишљен или као сљедство увођења новог земаљског обранбеног закона сматрати?
Министар земаљске обране В а г н е р: Већ десетак година тумарају неки људи по округу которском, с то намером, да би како само народ побунили и устанак изазвали. Све наредбе владине представљаху ти људи тамошњем становништву у најцрњим бојама, и тек се усљед тога одпор против земаљ. обр. закона изродио, у осталом југославенска пропаганда није само против Аустрије, него и против Турске управљена.
Др. Р е х б а у е р мисли да је на сваки начин влада, односно министар земаљске обране, у тој ствари погрешио, почем је сам ф. м. л. Вагнер, који је тада намесник у Далмацији био, саветовао влади, да при увођењу 'ландвера' неупотреби строге мере, и с погледом на особине тамошњег становништва зацело је било још средстава, да се устанак предупреди.
В а г н е р примећује на то, да је католичко становништво готово било, да се закону подвргне, напротив код православног становништва наишао је на јак одпор. Маја месеца прошле године није се још никакав одпор према закону опазио, особито не у Котору, где је народ по природи својој миран. Молбеница, која је одатле одправљена, није ради обранбеног закона, него против владајуће системе управљена била.
Ш и н д л е р желео би знати, дали је тадашњи министар земаљске обране гроф Тафе, који је у непрестаној дописци са далматински намесником стојао, Бокељима министром обећану измену обранбеног закона, тако исто и законе који се на Далмацију односе, министарском савету предложио?
Министар-председник др. Х а з н е р на то се изјасни, да ли је влада дужна, кад већ један закон постоји, предострожно уводити га у оној земљи, где ванредне околности постоје, али није опуномоћена, да увађање обустави, почем је за то одговорна 'рајхсрату'. На питање предговорника о измени закона, примечава то, да због летње припеке, 'рајсхрат' није сазват био, а и такова ствар спада у делокруг дотичног министра, те по томе није могао бити предмет, који би се у министарском савету расправљати имао.
Др. Г р о х о л с к и желео би знати, да ли је тадашњи намесник далматински министру земаљске обране отворено и јасно представио да ће увађање 'ландвера' револуцију изазвати. То је нужно да се зна, јер би у том случају била дужност дотичног министра, ради саветовања строге мере 'рајсрату' предложити.
В а г н е р: Ја још онда нисам имао никаква повода таково извешће на министра земаљске обране управити, јер политичне власти непрестано су јављале, да се оружани одпор против увађања обранбеног закона неуказује.
Г р о х о л с к и захтева, да се тај одговор у записник уведе.
Ш и н д л е р: Овај одговор министра земаљске обране заиста је истинит; њиме се два момента обележавају, и то: 1. да је устанак потајно изазван, и 2. да о томе министрима није ништа јављено.
Др. Р е х б а у е р: Чудновато је, да министар земаљске обране, није ништа учинио, кад га је ф. м. л. Вагнер још године 1869. пажљивим учинио, да ће увађање обранбеног закона на известан одпор наићи. То је јасно, да су се власти већ онда бојале тог одпора; што за то време нису сходне уредбе издане, одговоран је министар земаљске обране. Пређашњи министар гроф Тафе требао је на извешћа ф. м. л. Вагнера призрења имати или их барем министарском савету сприопштити; због тога сва кривица пада на министра земаљ. обране.
Министар-председник Х а з н е р: Обустава закона неби на сваки начин нормалан поступак владе био. Да ли би се после то њојзи одобрило, сумњиво је, неправо је дакле, почем су се жалосни догађаји у Далмацији довршили, због понашања влади пребацивати, јер да нису ови догађаји наступили, које влада није никако по ондашњим околностима предвидити могла, можда би се врло тешко извинила, да је друге мере предузела била.
Др. Л а п е н а. Он се слаже са назорима заступника Грохолског. Овде се истичу два питања, т. ј. да ли је устанак у Далмацији с намером и потајно изазват, и да ли је ф. м. л. Вагнер пре почетка крвавог сукоба у томе правцу своја страховања министру земаљске обране до знања доставио. Што се тиче првог питања, он признаје, да је Котор био позориште устанка, али нетреба само околности Котора засебно сматрати, него је нужно обазрети се на стање ствари, какво је то већ од више година у Далмацији било. У њојзи увек владаше мир и сагласје, и становништво беше верно превишем царском дому. Али године 1860. истаче Беч идеју, да се Далмација са Хрватском споји, и почем је већина становништва томе опоновала, те се кретање и узбуђеност од тада започе и цела се земља на две странке поделила. Државна странка нагињала је Цислајтанији, а угарска Хрватској, последња је изазвала народносну борбу између Славена и Талијана, од којих први охрабрише се федералистичним плановима, који су се тада у Бечу ковали. На то је још дошла и промена намесника далматинског; кад је ф. м. л. Филиповић заузео ту пошту, латио се одма заступања интереса славенске народности, намештајући Славене у најглавнија званија. Те околности уздигоше Славене и они се погордише, и сваки је напред могао знати, да ће при увађању новог обранбеног закона устанак букнути.
Али и спољна подбадања незаосташе; руска подпомагања учинила су своје: царев лик раздат је био међу становништвом, и уопште југославенсака пропаганда са напрегнутим силама радила је – као доказ тамо може служити једна прокламација, коју је обрштар Симић 19. декембра 1869. издао и становнике вароши Рисња опоменуо, да се од страног подстрекивања чувају. И сам попис народа зацело ће на одпор наићи, а особито код Кривошијана, где и саме финанцске страже траљаво стоје. Умирење Боке лако је могло бити, кад се одустало од увађења 'ландвера'. Он је за то, да се тамо уведе, као што је и пре било, обласно војништво, о коме ће се на сваки начин посланичка кућа саветовати и закључити морати. У осталом, устанак се могао предвидити, али да ће баш при новачењу у 'ландвер' букнути, то није могао нико знати, јер становништво није тим законом изненађено било, почем му је пре 13 месеци познат био. Приватна писма из Далмације јављају, да и у другим окрузима почињу на одпор против обранбеног закона мислити, почем је Бокељима врло добро за руком испало.
К у р а н д а: Намера овог одбора зацело је та, да се ова ствар основно и безпристрасно испита и пресуди. Да нам неби јавно мнење пребацило, да смо само једне саслушали, а не и друге, то почем се овде у дворани налази и други заступник Далмације, г. Љубиша, предлажем, да га овај одбор позове у ову седницу.
Др. Р е х б а у е р остаје при своме мнењу, да је бивши министар земаљске обране у свему највише крив, но будући да је ту још један заступник дотичне земље, то на сваки начин пристаје да се и он ради извешћа овамо позове.
Министар унутрашњи дела др. Г и с к р а јавља, да се код њега о тој ствари налази једна споменица, коју му је гроф Тафе предао, из које сљедеће прочита: 'Сходно члану III-ћем увађања обранбеног закона од 23. новембра 1868. буде закључено, да они који су досад од војене службе ослобођени били у окрузима Котора и Дубровника, како на суву тако и на мору, одсад само, као 'ландвер' своју дужност обављају. Почем су околности изискивале да се контигенат редовне војске умножи, нов обранбени закон у дело приведе и тамо ресерва за стајаћу и редовну војску створи, то се изда налог 6. маја п. г. на све земаљске области, да гледе како би сходне припреме учинити могле, да се од 3. августа до половине септембра 1869. попис 'ландвера' предузме и доврши. По томе се дакле види, да ништа друго наложено није било, осим да се попис 'ландвера' учини у пређашњем округу которском, на копну пређашњег округа Дубровачког краљевине далматинске, које је и године 1849, 1848. и 1847. чињено било, и где се војено службовање само у дотичним окрузима одправљало. Да ће то на устезање наићи, о томе није ништа далматинско намесништво јавило. Кад се пак радило, да се одпочну припреме ради увађања 12. маја т. г. обнародованог земаљског обранбеног закона, вентилирало је министарство земељске обране 1. маја п. г. питање, да ли ће се определења закона у погледу на особине и ванредне одношаје становништва споменути округа без одпора извести моћи.
О томе се питању разговарало и са намесником далматинским, који је месеца  јулија у Бечу присутан био. Почем се овај изјаснио, да има сумње, да ће се закон без одпора извести моћи, то буде закључено, да се обранбени закон у поменутом делу области само утолико уведе, колико по околностима могуће буде, међутим да се становништво поучавањем и објаснењем новог закона припреми, како би се тек у току ове године, као прави 'ландвер' организовати могло. Организовање 'ландвера' задржано је дакле за доцније, да би се за то време по нужди и околностима неке измене на законитом путу предузети могле.
Усљед такови интенција влада је и присутном тада у Бечу ф. м. л. Вагнеру обећала, да ће ради особени одношаја дотичне области при увађању обранбеног земаљског закона, имати призрења на оружије и одело, и ради некојих измена на дотичном месту предлоге учинити.
На основу предлога поменутог намесника, састављен је један засебан операт, који је био предмет размишљања. Да би се пак сазнало, да ће припрема ради увођења 'ландвера' у вишепоменутим окрузима Далмације, сасвим у духу наведени интенција без икакве зависности бити, буде одавде на услузи стојећи ц. кр. почасни мајор 22 пешачке регименте Алојс плем. Бицара, као рођени Далматинац, који је како са одношајима своје отачбине, тако и са одношајима граничећи области упознат, разумевајући подпуно обадва земаљска језика, при крају месеца јулија у Далмацију послат, да би при припремама намеснику на руци био, становништво као правоваљани члан асентационе комисије, о новом обр. земаљ. закону поучио и објаснио да би се уједно сазнати могло, какве управо измене при правом организовању 'ландвера' предузети треба.
9. августа п. г. стигне овамо од намесника један извештај без особити примедаба, у коме се за целисходно препоручује, да се попис 'ландвера' тек месеца септембра препоручује, а да се попис 'ландвера' тек месеца септембра предузме. Услед тога, као што је речено, без икаква разлога мотивираног извештаја, буде место 15. августа уписивање на 19. септембар одгођено и утврђено.
Подробнија определења при предузећу пописа у 'ландвере' буду остављена намесништву у споразумљењу са војеном командом у Задру, с том само приметбом, да се по свршетку пописа у окрузима Которским и Дубровачким, 'ландверци' кућама одпусте и под надзорништви мајора Бицаре предаду. После једног месеца стигне преко намесника у Задру, један извештај од окружног капетана Франца у Котору, у коме исти јавља, да чим је у Боку прва вест стигла о увађању ландвера, одма се опазило неко кретање и узбуђеност међу изображенијим сталежима, тако да је општина которска затим један одбор изабрала, који ће рајхсрату објаснити, да је то заблуда, кад се хоће да се и Бокељи војеној служби подвргну, и да се у томе правцу, никад извести неће моћи.'
Др. К у р а н д а: Ово изјаснење министра унутарњи дела баца сенку на целу радњу у тој ствари на бившег минстра зем. обране.
Рекло се, да ће се у призрење узети тамошњи особени одношаји земље и народа, за које је намесник далматински министарство известио, мајор је чекао више недеља у Бечу на нове инштрукције, и напоследку је одпутовао с простим налогом без икаквог поближег определења при увађању закона – без модификације. Шта више, у целој ствари у министарском савету није ни спомена било, који би зацело због тог врло значајног питања сазват био и мњеније своје изрекао. Такове, непоњатне ствари, требало би нам зацело бивши министар да разјасни. Неугодно је над неприсутним пресуду изрицати, кад смо у стању пре тога саслушати га.
Др. Г р о х о л с к и слаже се са предлогом посланика Куранде, да се посланик Љубиша у одбор позове, али никако није за то, да се и бивши министар земаљске обране гроф Тафе позове, јер овде имамо посла са владом, а не са појединим личностима.
С в е т е ц набраја заслуге, које је Љубиша при умирењу Далмације стекао; затим се заузе јако
барон Т и н т и да се позове гр. Тафе, и ради подкреплења своји назора, позива се на пословни ред.
Ш и н д л е р је тога мнења, да се гр. Тафе мора позвати, почем хисторија далматинског устанка не игра само у Далмацији главну улогу, него и у министарском хотељу у Бечу.
Др. Л а п е н а усваја предлог, да се Љубиша у седнициу позове, тако исто и др. Фигули; јер се та ствар мора добро промотрити, да се неби како коме неправда учинила. Последњи говорник жели, да се у тој ствари са особитом пажњом испитају изјаснења, а наиме заступника гр. Тафе и његове инштрукције на данашњег намесника далматинског ф. м. л. Родића. Он мора особито нагласити, да на супрот одговорног министарства, стоји заступничка кућа.
Ш и н д л е р усваја тај предлог, да се налози грофа Тафе на ф. м. л. Родића морају на серду изнети, јер је само на основу исти за леђима министарства углављено такозвано умирење Кривошијана, које је повредило законити ауторитет.
Гроф Ш п и г л примећује, да је као што је он о томе извештен, већ гроф Ауерсперг добио налог, а ф. м. л. Родић упућен је, да се само тога придржава.
Ш и н д л е р: Сваки је умирењем Боке изненађен, можда и министри, јер по мом мнењу цела је ствар цела је ствар иза њихови леђа довршена. Хрватска странка, као да је дарежљиво подпомогнута.
Одбор затим закључи на основу 18 § пословног реда, да се заступници гроф Тафе и Љубиша позову. Љубиша је говорио о ствари на талијанском језику, које ће се на предлог заступника Тинти на немачки превести и у сљедећој седници одбору писмено предати.
Др. Р е х б а у е р управи на Љубишу питање, који су узроци по његовом мнењу морали бити, да је устанак у Далмацији букнуо, и да ли он држи, да је било средстава, који су могли устанак предупредити.
Љ у б и ш а протествује против подметања, да његова странка није лојална. Закон се могао са свима модификацијама извести у блажијем тону и с мањим призрењем; народ није држао, да се закон у подпуној строгости увести намерава. Четир месеца било је нужно, да се матрикуле прегледе. Велику је заблуду влада учинила, што је бирократске апаате употребила, чиме се становништво поплашило. Друга је заблуда била, што није становништву закон подробно објаснио; осим тога очекивало се решење на поднешену молбеницу цару, усљед којег би се одгодило новачење, и докле нас је један брзојав обнадеждавао, већ су гарнизони одправљени били у она места, која су се закону почела опирати. Становништво беше тога уверења, да ће се 'ландверци' одма покупити а не само пописати. Из тога је устанак поникао, и кад се још притом и ношење оружија забранило, одједанпут је букнуо устанак. Забрана уношења оружја, сматрала се као забрана ношења оружја; политични узрока не беше никакви. 'Остав'те нам оружје!' то је било све.
Др. Л а п е н а слаже се са предлогом барона Тинти, и задржава право, да још једанпут о тој ствари говори.
Затим се закључи прва седница.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 8. фебруара 1870. Број 16.

Д о п и с и. Из Задра 24. јануара.  Неки дан сам вам хтјео јавити, да се овамо у нашем приморју гласа, да ће министарским портфељом казнити негдашњег нашег намјесника вит. Вагнера ради тога што са својим побром Францом на сред бјелога Котора подиже људско страшило, погрдна вјешала да дави и вјеша аустријске поданике и своје суграђане, и тако да ће постати један од вјерних другова разглашеног слободњака Гискре. То вам хтједох јавити само узпут кано што вам у посљедак јавих, да ће у Беч позвати Флука и Родића, недајући никакве важности тима гласовима. Али сада сам и на срамоту принуђен вјеровати, да су они гласови колико толико истини основани били, јер ето је за цјело славождер награђен за своја дјела безчовјечна са министарским портфељом земаљске обране. Овоме се није чудити, јер повјесница нам прича да су и досада нечовјечна дјела, што су се Славенима чинила, са частима, орденима, узвишен'ма степенима награђивала, кано да мал да не цјелу аустријску царевину несачињавају сами Славени, несретни Славени у таковим рукама и под таковом владом. Овамо је тај глас непријатно примљен, јер кажу да влада, са постављањем Вагнера на тако значајно и узвишено мјесто, хоће да покаже свјету на видику да одобрава сва сурова његова дјела, што по Бокама милој нашој браћи почини, и да хоће да покаже како љуби већину народа свога, све листом Славјане; да с тим наименовањем Вагнеровим хоће да покаже какав јој је програм и како га мисли вршити. И ради тога се боје да устанак опет не букне, и да небуду: посљедњаја горшаја од првих. Овога нек Бог сачува нашу браћу Бокеже; а да ће постигнути своје праведне захтјеве чини ми се да неће; ради чега се је бојати онога што вам напомену, а чега се љубитељи мира и слободе плаше.
Тај глас, што се о Вагнеру простираше, још пре правог његовог наименовања, тјео сам сравнити са родољубивим позивом тријестанских Бокеза, који управише на све остале Бокезе што по бјеломе свјету станују, да купе милостињу и подпомажу браћу, 'која виђе винограде и поља разтрвене, маслине посјечене, куће изгорене, кућевно похарано, која виђе цркве попаљене, а црквено са црквеним вештима и светим тајнама …. одвећ би било много и грозно сваку безбожну рећи' што почини тај исти витез кога сада називљу министром земаљске обране, и хтјео сам доказати, да се врло добро слажу та два факта управ са данашњим стањем ствари и положајем Аустрије, који ће је положај довести до горих сукоба и пораза од краљевоградачког. Ова два факта управ су оличена у Аустрији, јер влада хоће силом, вјешалима, неизпуњењем закона, и одузећем слободе, а народ братством, милости, сажаљењем и подпомагањем.
Триестански Срби или вам Бокежи хоће да покажу љубав својој браћи не само по крви, језику и вјери, него и по отачбини и ближњој својбини и комшилуку, те зато и управише онај братски позив само на саме Бокеже који изван отачбине живу. Племенита идеја, племенита чувства! Него ја би имао овде још к томе дометнути. Браће Бокежа тристијанскије врло је племенита мисао, да неможе бити племенитија, али би требало ради свеславенског родољубија да буду додали још једну тачку у свом позиву, у кои би позвали сву браћу Славене да притекну у помоћ колико јим околности допуштају, тој својој браћи на правди божјој погаженој, потрвеној и сасвим потлаченој, да помогну браћу, која нити је посјејала љетине, нити се нада сакупити, и да јих помогну, да непомру од тешког глада. Ту су тачку морали надоставити. Зато ја сада надостављам ономе најродољубивијем позиву, да се ради частољубија, вјере и братства славенскога почну установљавати по свима провинцијама и градовима славенскима јавни одбори или приватна лица ради сакупљења подпоре тој потрвеној и материјално нагрђеној браћи, која је показала цјеломе свјету да воли и смрт него ли неправицу и робство и насиље. Тек с овим ће се посвједочити она праведна вика на грозна вјешала и зулумчарска харања; с овим ће се виђети, колико је стало Славјану до Славјана; с овим ће се увиђети и освједочити се наши непријатељи колико нам је стало до нашег напредка, обстанка, и слободе. А толико више би требало да се заузму за ову ствар Славени аустријски, видећи, да се награђује и узвишује онај човјек, који је узрок и устанка, и харања, вјешања и свега зулумћарења. Дакле, браћо, свак колико може, а пуно је милиона Славјана, и да јим се помогне да себе и дјецу преране, да куће и божје домове саграде, да винограде и маслине посаде; јер част, једнакост, вјера и братство то изискују.