Српске буне

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у среду 11. фебруара 1870. Број 17.

Д а л м а ц и ј а  и  'ј у г о-с л а в е н с к а  п р о п а г а н д а.' Кад је у септембру пр. године букнуо устанак једног дела српског народа у Далмацији сви пријатељи и родољуби српске ствари забринуто поглеђаху на онај тужни крај, где се проли српска крвца не у борби против природнога непријатеља и душманина нашег, већ противу супарника по начелу, против наметача неприродне и духу народа српског противне образованости. Пожалисмо сви у таквој борби проливену нашу крв, која опћој ствари не да је могла што помоћи, већ очевидно беше у стању јој одмоћи. Жалисмо уз то у равној мери, што Србин и српски син, ма где он живео и ма ком устројству државном припада, није навикнут, да своје посебне користи непредпоставља опћој ползи и благостању свога народа, и да према томе свој рад удеси и свој труд у тој сугласности уложи, - накратко: ми оплакивасмо: да одушевљење, увиђавност и пожртвовање за ослобођење и уједињење свеколиког народа српског није онако распрострањено, осветлано и утврђено, као што то за пример могасмо виђети у Талијана и Северно-Американаца. И заиста далматински устанак у млогом нам је очи отворио, он нам показа све наше у том правцу мале и почињене погрешке, он нас је с тиме још већма утврдио у убеђењу да српски народ уопће ваља свугде и на сваком месту обавешћавати о праву и његовом правом задатку, да му ваља са те узвишене точке представити мисао ослобођења његова, како би тако умео и знао сваки појединце и сви скупа удесити и у сугласност довести свој рад са спољним приликама и унутарњим потребама народним. Такво убеђење, које треба да нам служи као постулат наше будуће народне политике, основано је на природној полуги људског права, духа и правца нашег времена. Такво убеђење о потреби саједињења једнородног народа подржавају и подрањују, отворено и јавно и сами Немци у Аустрији, па нијели онда природно и сљетствено да ми Срби ваља да се постарамо да нам Немци, који прете кућу нашу оставити, ако њихово господство а наше робство непризнамо, нијели велим сасвим природно да се ми зараније постарамо, да нам се са изласком 'господара' из куће темељ нашој згради незаљуља.
Ми, који у интересу целог људства, а српског народа понаособ, одбацујемо темељ неприродан, насилнички, свакад можемо, а и смемо отворено са нашим тежњама и потраживањ'ма, или бар са нашом осудом на среду да изађемо и уверени смо да нам противници на погрешном темељу стојећи у борби за истину и правду подлећи морају, - кад? – то је само питање времена и ми дотле испуњавамо само наш задатак, кад не само пажљиво пратимо развиће и ток ове борбе, већ кад је од времена на време и заслужној критици подвргнемо.
Пред очима стоји нам сада Далмација, - которски устанак – са расправом адреског одбора од 'рајхсрата', нарочито са извиђењем те ствари одређеног. Шта је пре устанку предходило, како се он започео и свршио, мислим да се ми сви свему томе добро опомињемо. А и наши противници врло добро знају, да је устанку узрок не толико закон земаљске обране, колико неувиђавност, бирократска система, нетактичко понашање и друге погрешке и мане владиних и управних органа. Све то увидоше и осудише и саме немачке независне новине још у почетку устанка и нападоше са жестоком осудом на тадашњег намесника далматинског фмл. Вагнера, који 'разним фразама са помоћу своје живе фантазије хтеде покрити учињене погрешке и заметнути траг истини и правди.' Још онда сваки безпристрастан и свестан питаше: шта г. Вагнер мисли и разумева под југо-словенском, српском (по терминологији званичној 'српско-словенској'?), руској агитацији, спољним подбадањем, - шта пак његове присталице и једномишљеници под Пруском, југословенском, и бог те пита каквом пропагандом? И уколико у самим овим речма лежи противречност и сама нелогичност, утолико оне јасно показиваху детињарске сањарије и ми смо уверени да г. Вагнер и самог себе није тада разумевао, као што га његово друштво ни остали свет није могао разумно појмити. Та противречност у свакоме поступку и то тумарање по мраку бејаше довољно уделотворење за невино нападнуте, а осталом свету служаше за доказ да је у целој Далмацији почињеној несрећи узрок не разне агитације и југословенска пропаганда (коју и сам Вагнер као нешто обстрактно сматра), већ јединствено неспособност административне и законодавне власти. Од то доба прођоше већ четир месеца и ми држасмо да су се та господа научили бољој памети и да ће престати да другима по својој вољи и ћуди памет соле е да би само тако своје погрешке, неспособност и слабост пред светом заклонили.
Али узалуд! Шта да мислимо о човеку, који као министар и члан владин, дакле у име бечке владе у законодавном телу неустеже се тврдити и данас: 'да су у Котору неки људи већ од више година народ подбадали и бунили, да су исти људи владу и њене мере представљали у најцрњем лику, и да се усљед тога народ оружаном руком дигао противу закона обранбеног; али не само да је југословенска пропаганда, - вели г. министар – против Аустрије, него она је и противу Турске управљена.' – По томе ваљало је не толико ради Аустрије, колико ради Турске народ српски и његове тежње за ослобођењем оружијем сузбити и уништити.
Ми остављамо на страну знамените речи г. Бајста 10. јануара у законодавном телу изговорене: 'да је песимизам, који је завладао свима њиховим одношајима, узрок, што извесни људи нецене околности онако, као што се оне у ствари самој појављују, већ иза сваког таквог појава они у страху виђају незаконо спољно подбадање и мешање', - ми ћемо један ближи догађај да наведемо, који довољно карактерише политичку мудрост г. Вагнера и умесност његових навода. Стара 'Преса' од јучерањег дана претресајући оштро политику министарства наспрам Далмације вели: да је 'административно безумље' и 'хрђава логислатива' повод свој несрећи, и ограђује се против таквог заступника владе, као што је Вагнер, који уместо да напоредо са владом буде суђен, устаје да је од кривице пере и брани. Мора да је министарство страшне грехе починило у Далмацији, кад је Вагнера у министарство позвало и у задатак му поставило да по својој старој тактици заметне траг истини и правди. Није дакле никакво чудо, што се 'Преса' пита: како је могао остати Гискра и даље министром, ако је на њему кривица, и како је могао Вагнер постати министром, који је и са данашњим својим говором посведочио крајњу неспособност пређашње своје далматинске управе?
Може ли веће и уничтожавајуће осуде бити, него што је ова једног немачког безпристрастног листа. И доиста и нама још неможе никако у главу да уђе, да је покрај свега тога и других узрока Гискра и даље остао у министарству, а како је к том Вагнер могао министром постати; ми исповедамо да смо у први мах неспособни били такво што појмити. Иначе неби се ми млого обзирали на подобне речи г. Вагнера, већ би све то равно 'Преси' одбили на дару 'административног безумља', али као члана владе морамо га упитати да нам каже: који су именом ти људи који су по народу мутили и где се они са својим кућама находе? Ако их он незна и имена им нема (што би дакле 'факт' посведочило), то  морамо закључити да таквих људи уопће никад није ни било, или ако не то, онда далматинска управа г. Вагнера стоји пред нама у свој својој голотињи обнажена – сиромашна и радњом и духом својим. Није ли то крајња неспособност државне машине и духовно банкротство, кад један одани члан владе (Лапена) устаје у одбору и противно тврђењу министровом вели: да је сваки знао, да ће се устанак при увађању војеног закона излећи. Није ли то политичан шкандал, кад данашњи председник министарства г. Хазнер вели, да министарски савет није могао решавати и наређивати да се наведени закон зарад особина народних у том крају обустави а гр. Тафе као тадањи министар президент и у свом писменом извешћу каже: да је у министарству закључено, да се закон у Далмацији одма у живот неуводи. Да нисмо тако чули из уста г. Гискре неби томе могли веровати!
Шта значи такова борба, шта значи скривање и изопачавање истине? Ми јако сажаљевамо због таквих почињених глупости проливену српску крв, и од срца жалисмо, што у нашем схваћању и у нашем правцу непостоји по речима г. 'југословенске пропаганде'. Не начином и сретствима недозвољеним желили би ми да се 'југословенска' или 'српска пропаганда' распростре на све стране по нашем народу,не, већ начином и сретствима, која су и изображеном Немцу данас дозвољена, а према околностима и духу времена удешена. На жалост и за утеху г. Вагнера можемо то навести, да докле они људи, у чијим рукама лежи судбина народња несхвате свој положај и прави задатак, и донекле они небуду се латили нужних сретства ради постижења наведене цељи, - дотле неможе постојати велике опасности за Аустрију, па ни за саму Турску, за коју се тако јако г. Вагнер сада брине, ма и Кривошијани и граничари имали као и Србија у своме притежању двеста и више хиљада пушака. Али ми јесмо и желимо остати Срби као грана Словена, никако да би постали Немцима или Мађарима, – ако под том маском мисли г. Вагнер рибу да лови, то њему а и г. Гискри напред предсказујемо, да ће им она при сваком лову из мреже умаћи, и да ће им свакипут уместо рибице мрежа подрта и празна остати.
На завршетку свега тога желимо извести још један закључак, да Аустрија својим понашањем и министарским говором није никако вољна припознати Србији реципроцитет у пријатељству 'да Србија нема да испуни никакав задатак с оне – с леве – стране Саве и Дунава.' Та изјава Србије подаје Аустрији довољне гаранције за оне земље, које леже с десне стране Дунава и Саве, као што је на прилику цела Далмација и већи део Илирије и Хрватске. С тога Аустрија нити је уважавала за време устанка горњу изреку Србије, нити ће уважавати у будуће као што је већом тога сљедство наведени говор министра земаљске обране. Да ли је умесно, да Србија за овако трошно и већ погажено пријатељство Аустрије себи горњом изреком и даље руке свеже, држимо да нам је излишно напомињати. Зато прегнимо одсад на озбиљан и искрен рад, па нас будући догађаји неће више у неприлику довести, као што смо то нажалост за време далматинске побуне осетили. А изјаву г. министра бележимо овде као к томе званичан доказ.

У Бечу 31. јануара.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

О устанку у Боки. Аустро-Угарска и Црна Гора.

Ко предпоставља свету истину себичној партајичности у намјери да нацрте шта се којешта збило од почетка устанка у Боки Которској до данашњег дана, како се понашала мала Црна Гора према ужасном пламену, који јој је на прагу букнуо, како ли управитељи војске аустро-угарске и њихова влада према Црној Гори, тај би многим слијепцима очи отворио, а читајућем свијету голему услугу учинио. Да је то замашан посао уздам се да неће нико посумњати, због извјесних посљедица можда неће све ни на видик у свој својој опширности изићи. Мене је ова ствар јако интересовала а и положај имао сам такови, да сам ток цијеле ствари доста добро разбрао, па како је устанак већ легао те сам сигуран да ће до уредништва 'Заставе' стићи, то вас молим, да овим врстама у вашем часопису мјеста дате.
Шта је изазвало бокешки устанак, о том се доста писало, и сваки који је пратио непристрасне извештаје разних листова, могао се увјерити, да је први узрок: нечовјечно поступање оних лица, која се десише на челу власти у покрајини Боке и Далмације, ко познаје управитеље далматинске од ово потоњих година, тај се није ни најмање изненађен нашао. Да су у сред Китаја жарили и палили мандарини досадање управе кршног приморја, дојадило би се затуцаним родовима, камоли нашој јуначкој браћи у сред тобоже просвећене Јевропе. Све што је могло тирјанство у својој злој памети и неваљалом срцу измислити, све се то радило. Свјестном и поштеном човјеку не дадијаше мира на путу ни на дому његову. Многа истинита факта изношена су на суд и трпана у јавне листове, па ништа не поможе против безграничног безобразлука цивилизиране котерије. Јел' се даклен дивити да је и гњилијему товарено на врат што је нашем смјелом брату Словену на сињем мору, могао би љутим гњевом планути, да отури од себе што му част и образ каља? Пописивање војске у ландвер то је била сувишња једна неправедна искра, која је до сад тињајући огањ у плам претворила, а не једини узрок устанка народа нашег у Боки. Није ту било 'црногорског масла', ни 'руских рубаља', нити то бијаху 'пансловистичке агитације', но неправда и самовоља ваше безочне пијавице подиже народ на отпор, што му и потоње право хтједосте из руку избити кад га већ до душе оглобисте!
Шта се збило, то већ сваки зна. Народ уста на оружје да своје свето право, које је од Косова и прије Косова имао, јуначки обрани или погине. А шта чинише велможне власти да се љути огањ већма не распламти? Оне, умјесто да народ обавјесте, да га мирним начином стишају, да се љуцка крв не пролијева: подигоше танана вјешала, напунише мрачне тавнице мирним грађанима, довукоше силу и ордију те силом рушише домове, и сјекоше и потријеше винову лозу и маслине, побише немоћне жене и оскрнавише свете цркве. Цјела села изгледају сад као гариште, а јадни приморац нема гдје да склони голу сирочад од љуте непогоде!
Ал' шака јуначких Кривошијана и Леденичана не даде се лако потријети. Они дочекаше једно за другим четири големе војске и сваку грдну натраг врнуше. Томе је свједок више од шест стотина посечених у крвавим сукобима глава. То свједочи пет мјеста у првим кривошијским селима, ђе је војска редовна – немогући силне мртваце вући – на живом огњу лешине њихове спржила, те се може и сад виђети и скупити цијо товар зубова. Свједок су силни рањеници, којима приморски градови тијесни бејаху, па их чак преко Трста до Љубљане и Граца разнијеше. Ово је жалосна истина, коју проузрокова надутост и безумље оних, који царев хљеб ију. Питам их: ко ће одговарати пред судом повјестнице и здравог човјечанског разума за толику љуцку проливену без потребе крв? И Бог зна шта би даље било, какве ли би посљедице могле бити, да влада у Бечу не усвоји други, бољи начин? Она оправи ђенерала Родића са пуномоћством да ствар мирним путем доврши. Он, као што је већ сваком познато, у томе успје. На трећем састанку са главарима побуњених племена у Кнезлацу селу кривошијском углави подпун мир. Услови мира од стране усташа ови су: да сва Бока, како до сад тако и по сад не даје војску у ландвер; да сваки Бокељ може као и до сад носити оружје; да све штете, које је народ у потоњим догађајима претрпио, влада подмири; и напосљедку, да се нека лица, која својим интригама највише ову несрећу проузроковаша, из Боке уклоне. На све ове тачке послије толиког брзојављања у Беч и из Беча влада је пристала. Породице усташке врнуле су се из Црне Горе, гдје су код своје браће уточиште нашле биле. Сад опет питам: није ли све овако могло бити и без силне љуцке касапнице? Да су чије извањске интриге биле, би ли побуњеници на мир склонили се кад су у све већем добитку били?
Како се ови злокобни догађаји на прагу Црне Горе десише, неће излишно бити да напоменем држање њено за све вријеме ове траги-комедије.
Још прије но се крвави призори започеше, доходили су поглавари незадовољних села, а да ишту савјета у своје једнокрвне браће, и могу ли на помоћ њихову рачунати. Сваком је живом познато да им је свјетовано, да се крвавог одпора окане, а да ће Црна Гора по могућности заузети се – имајући и њеког правног заслона – да им се нови закон о војсци не наметне. Што се пак тиче оружане помоћи, ту мисо нека сваки из главе избије. Тако је и било.
Међутим се догодило, што нам је већ познато.
Влада кнежева, да би се извјестне посљедице избјегле, посједне међу која граничи с Аустријом, а уједно изда наредбу на поглаваре по свој земљи, да се нико под најстрожијом казни неусуди прекорачити границу бокешку. Црногорци, љубећи свога господара и слушајући вазда његове заповијести, држаху се најстрожије издатог прогласа, ма да се немогаху скрити симпатије према својој браћи, јер радостно примаше нејако робље у своју границу, на своје огњиште, дијелећи ш њим сиромашки залогај. То је трајало за вријеме цијелог устанка, нити се и једног случаја десило, гдје би бечка влада у стању била пребацити цетињској, да се није строге неутралности држала, као што је у почетку побуне истој и осталим велесилама изјавила. Да је ово веома мучан био положај за владу црногорску, и да су браћа опет браћа, о том неће нико посумњати; а дал' ће Аустро-Угарска признателна показати се то идемо да видимо!
Сад ми остаје на реду да кажем, како се бар за вријеме устанка Аустро-Угарска влада са њиховим уједињеним силама према неутралности црногорској владаше.
У почетку бокешких мутња доплови под Котор један брод с прахом и оловом, кога је црногорска сиротиња за рођене своје новце у Аустрији купила и за извоз истог с јадом и натегом допуштење из Беча добила. Црногорци могаху за један дан на јуначким плећима све испред Котора и у своју слободну постојбину понијети, ал' влада бечка нађе за  добро писане ријечи своје – погазити, и мал сиротињски у своју џебехану на Прчњу искрцати. Но и то им се мало учини. Они стану поједине Црногорце, који на оближње пазаре ради трговине слазаху, у тавнице бацити, усљед чега је господар Црне Горе издао наредбу, да нико на пазаре не иде. Кашње опет кад се војска са усташима крвила изображени аустријски војници на више мјеста претуриваше дубоко из пушака у црногорско земљиште, гдје су Црногорци, који иначе ни пред бољима нијесу се крили, заклањали се, да кога ћесарско зрно не оштети. Није ли ово против сваког међународног права? А хоћу ли споменути, како је више од педесет кумбара са тврђаве Космача у црногорско село Угње претурено, те су жене и ђеца ради сигурности из својих домова бјежати морала! Све су то трпјели 'дивљи Монтенегрини' од 'цивилизиране' трупе аустро-угарске!
А шта је званична и незванична бечка и пештанска штампа писала? Но, ви ћете то још боље знати. Да су Црногорци црњи и од самог ђавола не би таку хајку подигли, ни толико накарада написали. Томе нема краја. И напоследку – буди Бог с нама – измислише, да је у Црној Гори буна; да су одказали 'мирољубивом' кнезу послушност; да се сенат подијелио на двије странке, од којих ратоборну јачу предводи војвода Радонић; да је он данас све и сва у земљи, и што ти ја знам. О ђаволе, ђаволе баш си враг! – Заман су вам, господо, сплетке и измишљотине, црногорско је земљиште на миру као и вазда док га у миру оставите, и кога је год ово двје три стотине година напао, грдан се дома врнуо. Незна Црногорац, нити му је потребито да зна шта значи то дићи се на оружје против неправде и насиља својих главара. Тај је обичај у вашој кући срећан вам био. Сенат црногорски гледа своје послове, пази наредбе свога господара, и у брацком договору суди земљи по правици, ал' не као Вагнер, Лапена, Франц са њиховом једномислећом браћом.

Са црногорске границе 20. јануара 1870. г.   (Ђ.)

[JASON]

Љубишин говор у адреском одбору 'рајхсрата'.

'Ако ме заступничка дужност нуди, да данас пробеседим, немојте помислити, моја господо! да ја каним правдати онај оружани отпор, који је преобратио у прах и пепео један део моје домовине, јер је моја сврха та једина, да докажем и набројим неке чинове, из који ће се јасно видети, да је влада могла лако претећи то велико зло. – Очевидни сведок, моћи ћу пуним знањем ствари набројати те факте, пак се зато и небоим, да ће ми когод моћи побити њихову важност, мени, велим, кои сам био остављен на грозној коцки, или да се бијем са својом браћом око роднога ми града, или да га опасности изложим. Да богме! па се надам доказати то, да кад би влада хотимице хтела начинити буну у Боки (шта јој ја никако непребацујем), неби знала чисто употребити лепша средства.
Било је ту погрешака политични и војени, које преобратише буну, што се лако уталожити могла, у једно оружано опирање, где се просуло доста крви и блага, и где да се угуши, употребила се средства, од који човек мора претрнути, кад му на ум падну. С прва и у првом кључу побуне, влада је дремала као да ће је сном проћи, но кад крвљење започе, онда је причекала важност ствари тако далеко, да би било смешно, кад неби имала тајну намеру, да покрије своје погрешке.
Јошт од г. 1859. има држава у Боки земаљску стражу, која износи осам тисућа момака, од које се она и окористила у последњим ратовима. Кад се лане разправљао у одбору обранбеном нови закон о земљобрани, ја сам замолио частнога пријатеља Б. Прата, као одборова члана, да поднесе овај предлог: 'Што се тиче увода земљообранбеног закона у бивша окружја Боке Которске и Дубровачке, поступаће се наредбеним путем, узевши у призрење постојећу земаљску стражу, такођер и тамошње околности земљописне и местне'. – Ја сам дубоко жалио, да је г. министар унутарњи послова побио тај предлог, јер сам био уверен, као што је искуство на жалост показало, да је влада имала одрешеније руке у овом несретном послу, могла је нагодбеним путем увести закон без озбиљне противности. Мој се предлог морао толико пре примити, у колико, осим што је Бокезом мрзна служба војничка, и осим што би се разбегли и наше поморство упустили, и без тога требало би 34 године, док се допуни број садашње земаљске страже са годишњи 300 момака земљообрана.
Друга владина погрешка стоји у том, што да умножи у Боки војену посаду, да може распустити земаљску стражу и увести земљобран, она је напротив обезоружавала на широкој мери: чете војничке снизила на 60 момака; многа тврда места лишила топова; биле су дигнуте магазе, захире и џебане, а сва се посада бокешка слимила на хиљаду момака просути на тридесет места. И то се обезоружање вршило у први кључ побуне, тако да су људи мислили, да се влада шали, да неће да озбиљно уведе земљобран, но да је довољно мало граје да их обустави у њиховом покушају.
Трећа погрешка владина стоји у том, што није ни до данас распрострла обштинама закон о земљобрану и тако је дала повода лудим или зломишљеним људима, да тумаче ствар на најсмешније начине, а свет, који радије верује говору, давао се варати. Место да се обнародује закон на хиљаде егземплара, наредило се напротив, да сви младићи, који су се родили год. 1847. 1848. и 1849. морају се записати кроз осам дана у књиге земљобрана под глобом од 100 фор. или затвором од 20 дана, пак се у тој сврхи просу обштинама и паросима гомила бланкета, сведочанства, списа, од које свако живо дрхташе, јер већ није нико ни посумњао да се ту нетиче уреднога новачења. Ни једној власти није жали Боже ни на ум пало, да се у Боци немогу ни богиње без жандара накалемити, камо ли би драговољно у војаке ишли.
Четврта погрешка владина је та, што није дозволила рок од 4 месеца, који су обштине просиле за увод закона обранбенога. Тај рок био је од највише нужде, да се опорници увере, а да се оверују парохијалне матрикуле, које су давале погрешне податке о годинама новака, што је доста отегоћивало положај. У четири месеца дошао би закон; људи старији и прибранији употребили би свој уплив на сељаке, с једном речи: влада је могла без уштрба своје власти поделити то кратко време, а утолико послати у Боку људе поштене и свестне, који би проучили тамошње околности, које су влади биле, пак су на жалост и данас, непознате.
Пета погрешка владина је та, што није у почетку побуне наредила намеснику далматинском, да иде у Боку, да уталожи буну и да узме предходне мере политичне и војене. Влада иста каже у свом извешћу, да је већ 29. августа у Боки агитација преузела мах, и да су се исти дан држале оружане скупштине у присуству политичне власти. Ја сам подпуно уверен, да је намесник дошао у Боку од 29. августа до 28. септембра, да је говорио са заступницима обштинским, буна би се лако угушити дала, јер су наши сељаци навикли чути из уста намесника жеље и заповеди царске.
Радило се сасвим противно. Брзојавило се обштинама, да ће доћи у Котор заповедник земље, барон мајор Бизаро, 'који носи утешће вести и нове олакшице'. Но тек мајору пође за руком скротити и уверити обштинске старешине у Котору скупљене, пуче глас, који је морао бити по Боку злослутан, да је приспео у которско пристаниште војени пароброд са намесником далматинским. - Сви главари отрче к мору, да му се поклоне и чују из његових уста потврђење мајорови рачи. Но шта! Намесник нехтеде на суво, но скупљеним главарима посла једног свог обрштара, који им забрекће речима, какве Бокези нису научени чути, а мислим да нису научени ни граничарски војници. После неколико минута његова преузвишеност крену пут Задра, без да се на суво изкрцао, а Боку остави у ватри. - Обштине видећи олују, окупе се још једном у Котору, ту подпишу записник, у ком се подлажу безуветно закону земљобрана и именују одбор, који би зготовио молбеницу цару, просећи неке олакшице. Тај је записник био подписан од свију обштина осим села Грбља, Маина, Побора, Браића, Кривошија и Леденица, који су на вас глас тражили: закон о земљобрану царским подписом.
Шеста погрешка владина лежи у томе што је дигла посаде војене из Ерцеговине, Рисна, Пераста, Доброте и Паштровића, такођер и све жандаре. С оваком наредбом влада је оставила без подпоре обћине покорне и изложила их освети. Најпростији разум морао је посаветовати, да се дигну посаде стражарница Драгаља, Стањевића и Црквице, које због даљине нису се могле лако хранити и које нису имале никакву војену сврху противу бунтовника. Напротив тога, да се држала посада у покорни обћина, био би се ојачао уплив консервативни – богатства и просвете.
Седма владина погрешка била је та, што је увела изнимно стање касно противу бунтовника, а без нужде и сврхе проти покорним обћинама. Да се је н. п. половином септембра позатварало једно двадесет бунтовника ова би се несретна буна уталожила. – Изнимно је стање отерећивало покорне, а било је без вредности проти непокорним. – Места и особе, које су могле свој уплив употребити над бунтовници, нису се смеле ни купити, ни договарати, ни готово мислити, а сељаци су у пркос изнимног стања држали скупштине и договоре. Светиња дома, тајност писама, с једном речи, сва јамства личне слободе отеше се покорним, и у томе се је злоупотребило до саблазни, а сељаци су се смејали!
Осма погрешка владина, и погрешка превелика, која је обратила побуну у оружано опирање, била је наредба, да се оружје неноси. Бијаше то погрешка, коју назва превеликом, јер она обезоружа обћине покорне, а против села није вредела, јер власти нису имале толико силе, да своју наредби изврше. Остадоше дакле оружана сва села, која незнајући разликовати шта је ношња, шта ли посјед оружја, забораве закон о ландверу спрам ове нове наредбе, која, знадијаху, да није дошла од цара, него од наместника. – Да је то била велика погрешка, коју је влада радила брже боље поправити, доказује то, да је била допуштена ношња оружја обћина Будве, Паштровића и Кртола, тек се крвљење започело.
Девета погрешка владина била је та, што је препоручила цару, да одобри одгођење сабора далматинског, који је предложила већина. С таковим неуставним кораком влада је уклонила од себе досадни посао, да правда свој поступак у Боки пред заступницима земље и тако је покрила непрозрачном копреном све, што се тамо догађало.
Десета погрешка владина била је та, што није влада имала толико одважности, да уништи или одобри у шест месеци изборе обштине которске, но је тамо држала у општинском управитељству људе, по већој чести народу омрзнуте.
Једанеста погрешка владина била је та, што није примила пријатељску понуду кнеза црногорског, коју је он управио на намесника далматинског, а не средишној влади и коју је намесник могао примити као личну уљудност. Ја сам уверен, да је хтео духове веома скротити кнежев уплив, без да би ту било какве увреде државном достојанству. Но пошто се кнежева понуда одби, дало се повода неким нашим бегунцима, да обећају народу помоћ с оне стране, такође да подмету писма и да злоупотребе часна имена; но се све то поњекало строгом црногорском неутралношћу. – Ја мислим, да се толико више морала примити пријатељска понуда кнеза црногорског, у колико смо ми били навикли видети владаоце далматинске такове понуде не само примати но и тражити. Бан Јелачић под датом 1. априла г. 1849. овако је писао владики црногорском: 'Ако би к вама дошли Бокези на савет, молим вас да им кажете, да њихово добро стање нуждно захтева, да се поврате на мир и ред, и да своје жеље и тегобе изјаве путем законитим'.
Дванаеста погрешка владина, која је морала затворити број свију други, била је та, што се дигао из Будве 27. ловачки батаљон, и сва жандармерија и топништво, и то поћи с њима у шетњу до Леденица, видети Драгаљ, али му ране недонети. Ја сам уверен (као што су уверене многе одличне војене особе с којима сам имао част говорити о томе), да није био дигнут из Будве ловачки батаљон, који је држао покорена оближња села, све би се операције обтужиле на Леденице и Кривошије. Напротив, тек што се остави Будва малој посади од 40 момака, Побори узеше Стањевиће с једном сврхом, да добаве барута. Браићи ударе на Космач, Грбљи на Горажду, па раздражени ударе на Будву, коју би и примили, да нисам ја дигао народ на оружје, договорно с начелником Паштровским и противу постојеће забране.
Но и после тако жалосни догађаја, делови Грбља и Маина предаду оружје без боја. Остали, свега 300 друга, одапру се веома слабо.
Употребила се згода овог несретног опирања просути сумњичења, денуцијације, и сваког рода клевете против странке, коју имам част ја заступати, кад људи те странке све своје силе употребљаваху, да угасе буну. Били су скинути или премештени чиновници због тога, што су били чланови странке, или зато, што су неговали свој језик (нечитко) уписало се у грех неком чиновнику, да је држао у свом албуму лик једног одличног мужа.
Редовна реч бивала је : 'рат поповима православним', оним поповима, који су се били народу омразили кротећи га, и који су ипак морали се иселити да избегну јарости часа.
Једно опирање сасвим местно, а које је зависило о наглом уведењу обранбениг закона, и што је народ мислио, да није дошао од царске воље, хтело се хотимице преобразити у политични устанак, па су се зато сковале најсмешније приче. Но убезочити клеветнике, доста је рећи само то, да је само десети део Бокеза учествовао у отпору, да су опирачи носили увек заставу црвено-белу с орлом царским и као нови Гибелини, мислили да се боре с местном власти, да најпосле, кад су уговарали предају, нису захтевали ниједан увет политични, али ни своју автономију, која им је отета, ни кирилицу, коју им је из средњих школа прогнало садашње министарство после 5 векова. Шта су тражили? оружје, оближњи узрок њиховог опирања; оружје, које им је г. Вагнер забранио носити. Један седи старац рече ми при поласку моме у Беч: 'Увери цара, да смо се ми борили само против његови чиновника а њему да смо увек верни'.
За обуставити зло, а започети (нечитко) одлична лица, која морам овде споменути у знак вечнога признања, а то грофа Ауерсперга и пуковника Шенфелда, који су помирење започели, такође генерала Родића, који га је довршио. Милостиви пак наш цар знао је опростити, пак ће знати и утешити.
Мој часни садруг г. Лапена прочитао вам је проглас пуковника Симића. Ја у обште мислим, да један пуковник, који није врховни заповедник, несме прогласе чинити.
Морам пак приметити, да је г. Лапена читао само један неверни превод, и да из такова извора црпи доказе против своји земљака са врло мало братске љубави. У сваком случају пак и кад би гг. Симићи и Лапене мислили, да је било тамо политични сплетака, то би било само њихово лично мнење, али факта говоре противно.
Господо! у Боки, у мени је,тако рећи персонификована народна странка, а ја сам био противу опирања. Ја и моји политички пријатељи мислимо, да можемо остати добри Аустријанци и добри Славени. Сједињење са Хрватском, тако мили предмет мојега противника, дошло је из Беча, и Бокези су га примили, тек да добију кроз угарско-хрватски устав своју стару автономију, за коју се увек боре законитим путем, као што сведочи споменица, коју сам имао част предати јоште г. 1868. н. п. министарству унутрашњи послова.
Жалосни догађај на Леденицама мора се приписати томе, што су они људи мислили, да ће им војска грабити момчад, а не да иде, да умножи стражарницу на Драгаљу.
Ја мислим дакле, да није право, ни разборито преокретати нарав овога опора и клеветати без икаква доказа. Ако пак јошт, моја господо сумњате, дајем вам моју частну реч, да ту није било политичког узрока. Ја се надам, да мој положај на вјерну опозицију влади, у којој се находим све од год. 1862. неће имати уплива, да ми неверујете. Против денуцинације, да је ту било каквог југославенског појма, ја протестујем на име здравог разума, и молим Бога, да Њ. Величаству цару други народи небуду мање верни од бокешкога.
Што се тиче начина угушења буне, и потоњег помирења, хоћу доказати други пут'.

(Ово је разложење учинило сензацију код чланова одборни, који су га разумели, и зато је закључено, пре него се ствар коначно реши, нека се позове г. Љубиша, да даде превести своје разложење, што се има штампати и међу све чланове царевинског већа разделити. До тога су одгођене одборске седнице. У будућу ће седницу ваљда и министар гроф Тафе доћи. Свакако ће занимљива бити та расправа и пред царевинским већем, јер ће се показати, је ли већини царевинског већа више стало до Гискре или до истините одговорности владине. Буде ли се толика непотребно проливена крв и толико некористно потрошен новац запостављао особним обзиром, узваљаду ли виши обзири на господство сада владајуће котерије него корист целе покрајине, да пак сигурност целе државе, онда има садашњи рајхсрат послати у Рим, нека се бије са јежовитима за теорију слободне државе; државне послове треба предати рукама озбиљним и задушнијим.)

(Из 'Заточника'.)

[JASON]

Бокешка ствар у адреском одбору 'рајсхрата'. (Друга седница.)

У другој седници одбора присутни беху од стране владе министар унутарњи др. Гискра и министар земаљске обране ф.м.л. Вагнер.На дневном реду је продужење бокешке ствари. Као говорник први је узео реч др. Л а п е н а и трудио се да оповргне доказе, које је посланик Љубиша при крају прве седнице против поступака владини у ствари далматинској навео. (Љубиша је у споменици 12 главни погрешака владини на јавност изнео, коју смо ми напред саопштили.) Укинуће областног војништва у округу которском, неможе он као погрешку влади приписивати, јер је то војништво као и остале трупе дисциплирано било. Тако исто и умалење гарнизона у Котору, неможе се као погрешка владина узети, почем је то умалење у свези било са свима умалењ'ма војске у целој држави. Што се пак пребацивања тиче, да нови обранбени закон није на народном језику обнародован, то не стоји, почем је баш противно догодило се; што се даље становништва тиче, коме је требало исти протумачити и разјаснити, то зацело посланик Љубиша није оклевао у своме округу, као што сам се и ја у моме потрудио, да га становништву разјасним.
Због тога су и власти млоге скупове заказивали, а што су становници на исте под оружјем долазили, узрок је, што они никуд без оружја неиду. Окружни капетан Франц, који је на те скупове увек сам ради поучавања становништва ишао, увек је ненаоружан био.
Становништвио је врло добро разумевало, шта значи то: оружје имати, и оружје носити. Обезоружање било је преко нужно и због тога, да би се само становништво од војника сачувало, који су сваког оружаног као одпорника сматрали. Да се пак оружје задржи, беше наравно ради обране и заштите људи преко нужно, и због тога им се оружје и оставило, и само ношење оружја под строгом казни забранило.
У погледу прилике, које су се на прошлом сабору далматинском збиле, примећује говорник, да се мањина саборска непрестано трудила, како би владу срушила, неповерење према истој у земљи сејући. Сваки поступак владин, нападала је опозиција. Сви говорници мањине на сабору држаху раздражљиве говоре, и кад је још нуз то и устанак у Котору букнуо, да би се земља умирити могла, било је преко нужно, да се сабор распусти, јер би се иста опозиција у сабору са немирима у земљи идентификовати могла. Да би се земља умирила, већина сабора би за то, да се исти одгоди. На пребацивање влади, да ова није хтела заступство которско потврдити, примећујем то, да никакве свезе између заступства которског и заступника Кривошија неналазим. Напротив се морам изјаснити, да подпуно одобравам влади, што је осудно одбила понуђену интервенцију црногорског кнеза, јер на посредовање једног страног кнеза у једној очевидној унутарњој ствари пристати, за то неби ниједна влада ради свог оправдања довољно разлога наћи могла.
Истина неки су православни свештеници ишли на руку влади; али је ипак већина била на страни усташа. Говорник примећује даље, да никако неможе веровати, да је једини повод устанку био нови обранбени закон, почем се почело на војску нападати код Леденице већ 25. септембра, премда у истом месту није ниједног за 'ландвер' способног било, и управо због те околности мора се посумњати, да ли је устанак само због новог обранбеног закона букнуо.
Што пак посл. Љубиша вели, да је сам Беч истакао ту мисао, да се Далмација придружи Хрватској, то би морао он и доказати. Та је мисао покренута са стране и у Бечу је земљишта нашла, и то у оно време, кад је ф.м.л. Филиповић у Далмацију премештен био и тамо намесником постао.
Посл. Љ у б и ш а одговори талијански. Најпоглавитији његови наводи састоје се у сљедећем: Рат је вођен на изразито варварски начин, и војска је прекомерна пустошења и недела починила, која на поругу овог столећа служе; да су недела од стране усташа чињена, то мора он порећи; за округ которски није влада ништа учинила и привредила. Нити друмове, нити цркве, нити школе подизала, а кад посл. Лапена тврди, да је обласно војништво само на папиру било, то држим, да ће и 'ландвер' само на папиру остати. Он је сам више пута због наступајућег увођења 'ландвера' нападан бивао, почем се њему самом кривица подмећала. Али се он ипак није дао задржати, да у земљи у интерес владе неради, и мисли да је он то довољно доказао, почем је у Будви у оно време, кад је ношење оружја забрањено било, ипак се оружја латио, да Будву од усташа одбрани. Што се пак околности тиче, да су два 'ландверца' у Леденице побегла, која су притом за 'ландвер' и неспособна била, то није могао нико знати, шта више држало се, да се намерава исте у 'ландвер' узети.
На интерпелацију Љубише, шта садржи претња 'Заточникова'? одговорио је В а г н е р, да неможе одрећи, да није са вођама југо-словенске пропаганде преговарао, али само у интересу државе, и због једини државни интереса, није више у стању о дотичној ствари говорити. Овај одговор изненадио је све чланове адресног одбора.
Министар унутарњи др. Г и с к р а: Што се тиче навода посланика Љубише против начина ратовања, то остављам ф. м. л. Вагнеру, да на то одговори, а ја ћу само уопште у погледу његове ратне акције рећи, да је њему за руком пошло са 2000 војника устанак у Жупи савладати, где је у подобним околностима маршал Мармонт десет пута толико војника изгубио. Ако су се при том ратовању случајно и догодила иступљења војника, која се неодобравају, то је само на што се потужити може, али се и то извинити даје, кад се пређашње околности у обзир узму; заиста се неможе војсковођи у кривицу уписати, ако он у рату допусти да се гранатама и ракетлама куће и села спале, које главни наслон непријатељу сачињавају. Он недржи за своју дужност, да на 12 смртни грехова владини у појединости одговара, него ће се само ограничити на три такова, која се непосредно администрације тичу, да некоје приметбе учини.
Сабор далматински одгођен је, када је устанак букнуо и у оном моменту, кад је у земљи велика узбуђеност владала, подпомогнута од опозиционарне странке, која је јасно своју намеру обележила, да што више влади неприлика чини; влада је сама морала бити за што скорије одгађање сабора, почем је већина саборска отворено очитовала, да неће више на сабору участвовати. Понови избор заступника которског није се предузети могао, почем је сам Котор био средство, војени стан и исходиште војени операција, где би скупљање општинског представништва врло необично било. Почем је напоследку понуђено посредовање од стране кнеза црногорског, који је хтео међу становништво своје сенаторе послати одбијено било, није зацело ником, који осећања за достојанство Аустрије има, неповољно, што влада није, ма и у најбољој намери, допустила, да црногорски кнез преко своји изаслати Црногораца уплив врши, почем царска влада није још тада помишљала, да би иста помоћ ма у ком одношењу примљена била, такови упечатак код тамошњег становништа произвела, који неби убудуће добра сљедства за државу имао.
Моја је поглавита задаћа, да ванредне налоге оправдам, које сам услед немира у Котору издао и високој кући ради одобрења поднео. (Овде се министар позива на факта и основе, која су у самом извештају изложени.) Но почем посл. Љубиша није означио разлику између узрока и повода устанку, шта више какову несагласност између престолне беседе и напоменутог извештаја, то морам ја ту разлику поближе определити, позивању задоста учинити и факта навести, по којима се јасно увидети може, да повод устанку, није једино увађање новог обранбеног закона.
Као доказ томе навађа он, да је све становништво пређашњи округа Дубровачког и Которског увођењем 'ландвера' једнако изненађено и досадањег фактичког права, по коме су од сваке војене службе ослобођени били, лишено било, да се ипак претежна већина истог становништва, и то сво становништво у окрузима Дубровника и Корчуље, и 4/5 становништва округа Которског вољно покорило новом обранб. закону, само је 1/5 становника из округа Которског, дакле становништво од 6600 људи, и то не они, који су досада од војене дужности ослобођени били, и којима би сад обранбене дужности, због тога, што су већином покрај обала морских настањени, штетне биле, него они на најнижем ступњу изображења стојећи и најсиромашнији брдски села становници уздуж граница црногорски, и само ти, који су православног закона, на одпор се дадоше навести. Приметио је и то, да су Леденице, из којих је 25. септембра први издајнички и ничим изазвани нападај на једно оделење царске војске учињен био, само два у 'ландвер' спадајућа лица имале, од којих је један телесно неспособан а други, почем је 28 годину прешао, ослобођен био. Напоследку тај факт сведочи, да је становништво бокешко довољно било са 'ландвером' упознато, уз које још и то долази, да је од стране окружног капетанства, изаслати мајор Бицара, у непрестаном усменом саобраштају са општинским заступницима и млогобројним изасланицима становништва био и сва средства, ради разјаснења обранб. закона употребио. Зацело је и споља уплива било, који је одпор против обранб. закона даље организовао и подпомагао. Огњиште одпора беше суседна и згодна црногорска област, које кнез поред све своје лојалности и најстрожије заповести поданике своје није могао задржати, да усташима непомажу. Факт је, да су се само места оружја латила, која непосредно граниче са Црном Гором; истина је, да су породице и стада усташа у Црној Гори прибежиште нашли, да су усташи од своји сродника у Црној Гори рану и џебану добивали и прекорачењем границе сваком гоњењу трупа умакли. Факт је, да су Бокељи из околине Рисањске посредно упитали Црну Гору, да ли се од ње каквој заштити надати могу, а и то је познато, да су вође побуњеника у Жупи и Побору са поглавитим Црногорцима сродством и пријатељством свезани, а особито један вођа – Бошковић, непресатано је по Цетињу тумарао.
Факт је, да су они Далматинци, који су у Црну Гору одбегли, учествовали у бојевима против царски трупа, а и то је истина, да је једна депутација Жупљана, њи око 30, јавила намеснику, да није увођење обранб. закона, него србска подбадања изазвала устанак, свештеници и остали агитатори фанатизирали су народ стављајући му у изглед страну помоћ. Затим министар прелази на јавне листове, који су у последње време писали, да је само због тога ф. м. л. Вагнер увучен у министарство, да би неке извесне, тамом умотане меморије или извештаје прећутао, или обелодањење истих осујетио, који би иначе за владу опасни били, и вели даље, позивајући се на ф. м. л. Вагнера, да су сви такови гласови измишљени и лажни, да немају никаквог основа, почем нема никакве тајне, коју би скрити ваљало, нити је ишта од тога сакривено, као што је на то опредељени известилац, посл. гр. Шпигл једанпут то већ потврдио, да су му сва акта, која се на далматинску ствар односе, предата. Затим обећа, да ће у 'рајхсрату' подробније одговорити на поднешену влади представку мањине сабора далматинског и г. Војновића, ако неби иначе одбор пре тога од њега разчлањен одговор захтевао, и закључи свој говор са изјавом, да сваки при руци богат материјал акта, о свима појединим догађајима стоји, и да он поднесену формалну оптужбу против владе од г. посл. Љубише, у име исте с миром очекује.

Н о в и ј е. Као што из Задра јављају, уапшени Ђ. Јовановић, бивши градоначелник рисањаски, пуштен је.

[JASON]

Бокешка ствар у адреском одбору 'рајсхрата'. (свршетак друге седнице.)

Ф. м. л. В а г н е р: Посредством дата, које је г. посланик Љубиша навео, покушао је он да докаже, да су владом учињене погрешке, битни и прави узроци жалосног устанка бокешког били, и то навађа он као прву погрешку, да нови обранбени закон никако уведен није могао бити, почем је већ пређашње обаластно војништво млого боље и целисходније. Ја морам на то приметити, да, кад би се исто областно војништво на основу закона организовати хтело, да би се без сумње тако исто на одпор наишло као и код 'ландвера'. Ја подпуно верујем г. Љубиши, да неби власти никада у оним пределима на одпор наишле, кад би по вољи тамошњим људима напустили узде и само се са изразом њихове верности задовољили.
Као другу погрешку владину наводи исти г. посл. ту околност, што су се у време, кад је увођење обранб. закона наређено било, гарнизони у Рисњу, Херцег Нову, Будви и т. д. место да су се умложили, умалили и тиме дотична места јако обеснажили. Тада сам ја био војени заповедник у Далмацији, и г. Љубиша зацело ће ми допустити, да сам ја боље о кретању трупа извештен био, нежели он. Мени није познато, да су дотична места умалењем гарнизона обеснажена, знам пак то, да су у то време била јесења војена вечбања, због којег су се трупе концентровати морале, и да сам ја регименту Вимпфен заједно са јеном батеријом из Дубровника у Херцег-Нови ради вечбања послао, и тим је војска у округу Которском моментално умножена а не умаљена била.
Што се пак треће погрешке владине тиче, да није за времена закон општинама у оба земаљска језика обнародован био, то се морам на један извештај позвати, у коме се јавља, да је г. посл. Љубиша 29. јунија на једном скупу из Побора, Маина и Браића преседовао, на коме се о обранб. закону врло подробно говорило и млоги се изразили, да би 'ландвер' био мањи терет, нежели обласно војништво. Морао је дакле 'ландвер' том приликом добро објасњен бити.
Да се увођење обранб. закона на пет месеци (не на четир) одгоди, што се у једној молбеници захтевало, о том сам ја већ у прошлој седници говорио, али ћу још нешто придодати. Посл. Љубиша назвао је име ђ. м. гр. Ауерсперга вечног спомена достојно и по томе ће његовој сведочби поклонити поверења. Исти је ђенерал 11. новембра јавио, да неки православни свештеници тероризују оне људе, који су се већ склонили, да се својим кућама поврате, и врло су вешти да народу владу омразе; како ми се чини, ови би попови одгоду  на пет месеци више на узнемиривање нежели на умирење употребили.
При набрајању пете погрешке напада посл. Љубиша на мене као тадашњег намесника, што месеца септембра нисам у Котор отишао, да би агитације савладао, почем је народ научен, да закон и вољу цареву из сами намесникови уста чује; таково захтевање чини ми се мало претерано, кад се од једног намесника захтева, да као добошар законе обнародује.
Војене рефлексије посл. Љубише при излагању шесте погрешке владине тако су стратегијске природе, да немам толико одважности, да му на том пољу сљедујем, него морам то оставити војеним капацитетима.
Што се седме погрешке тиче, то се сасвим слажем са г. посл. Љубишом, само држим, да су се агитације не око средине септембра, као што он изводи, него за неколико месеци пре у Котору, Рисњу, Херцег-Нову и можда и у Будви, где је сам посл. Љубиша градоначелник, појавиле, и заиста, ја се подпуно с њиме слажем, да је влада учинила оно што он вели, да би тиме цела ствар свршена била.
Осма погрешка – тешка погрешка, рече посл. Љубиша – била је забрана ношења оружја. Ја вас питам моја господо, како би ви себи представити могли, у једној области због преступа, побуне и револуције обнародовани преки суд, где је сваком слободно, с пушком, пиштољем и ханџаром ићи, где су трупе пре неколико дана сасвим изненада нападнуте биле, незнајући, ко им је пријатељ, ко ли непријатељ?
Што се тиче 12-сте погрешке, то би ме врло далеко одвело, кад би се потрудио, да ту уображену погрешку оповргнем. Мени се чини, да је посл. Љубиша напуштање Будве само зато нагласио, да би се видило, да је он јуначки браниоц тог истог места био. Добро, та му заслуга остаје непрекорна, само би ја желео знати, зашто није он свој велики уплив у оном пределу већ прошлог лета, него тек месеца новембра употребио.
Што се пак напослетку тиче оне странке, коју посл. Љубиша заступа, и које су чланови сва могућа средства употребили, да устанак предупреде, где је даље напоменуо, да су се и свештеници трудили, да усташе умире и од предузетог пута одговоре, напротив имам казати, да сам ја сам видео, како свештеници предводе у боју усташе, и да су то, као што сам пређе из једног извештаја ђ. гр. Ауерсперга навео, они исти били, који су народ на устанак подбадали, дакле баш противно оном, што је г. посл. Љубиша потврдити хтео.
Г. посл. Љубиша приповедио нам је, да су Бокељи у боју имали црвено-белу заставу и царског орла; само је још заборавио као факт навести, да су се поред тога са медаљама царски официра украшавали и одело царски војника носили, на сваки начин да би само своју приврженост цару и влади још боље засведочити могли.
Пристајем уз г. посл. Љубишу, да у тој ствари нису у великој мери југославенске аспирације радиле, почем би још боље на видело изишле; али да је нека омрзнута пропаганда, коју ја нећу поближе одредити, млого допринела оној заблуди, то ја могу са сваком одсудношћу тврдити.
Цељ ове пропаганда, као што сам још пре навео, нетреба тражити у Аустрији. Али немир, који је она код духова изазвала, извор је млогог зла и по томе не безопасна. У овом случају заиста је устанак био локалан – местан, али да се одгодило увођење 'ландвера' на пет месеци, као што се захтевало, то би лако услед политични догађаја веће димензије заузети могао. Јер кад су се подстрекивања и на северу Далмације приметила, где су готово на дневном реду била, то се онда није могла за озбиљну држати молбеница, у којој се захтевало одгођење закона на пет месеци.
Др. Л а п е н а примећује, да посл. Љубиша својим наводима, није ниједан његов оповргао. Што министар земаљске обране вели, да ниједан свештеник није припомогао увођењу 'ландвера', то нестоји тако, почем он сам познаје петорицу, који су свим могућим средствима за то настојавали. Заставе, које су усташи у бојевима имали, биле су црвене; али ја неувиђам никакав доказ законитости. Обнародовање преког суда назвао је посл. Љубиша поругом, за таково што неможе он то опет држати, почем је обнародовање преког суда преко нужно и неизбежно било. Кад су нападаји на владу снажни били, то је сасвим природно, да се и ова морала снажно бранити.
Ф. м. л. В а г н е р: Што се тиче ужасни сцена, које нам је посл. Љубиша живо насликао, то сам у стању сљедеће навести: 21. октобра одпочела се војена операција у Жупи; тог дана само је једна кућа спаљена, коју су, као што ми је јављено било, војници на јуриш освојили. 22. октобра трајала је борба три пуна часа код Шишића, које је место са ракетлама и гранатама нападнуто било, где су наравно опет куће горети морале. У осталом више су кућа војници на јуриш заузели, и сасвим је поњатно, да су при тадашњем огорчењу исти војници ово или оно спалили. Почем ја као заповедник такову самовољу нисам трпити хтео, то сам одма заповеднике трупа писмено опуномоћио, да због паљевине и разни самовољно учињени штета, у војсци преки суд обнародују.
Ипак сам 25. октобра при походу обрштара Шенфелда  од Будве према Маина видео неколико кућа у пламену; почем сам Будву 26ог оставио, то нисам могао дознати, ко је и зашто куће запалио. Што се пак неког Берете тиче, који је са белом заставом у стан код Будве дошао, ствар је у овоме: Он је дошао сам, у истом магновењу јаве ми два артиљеристе да је он припомогао издајничком паду тврђавице Стањевића и становништво будвљанско обележи га као убицу, који је многа убиства и бездеља у Цариграду и другим местима починио. Ја сам га предао суду, и на његову пресуду нисам никаквог уплива имао.
Посл. Т и н т и констатује сасвим супротне назоре оба заступника далматинска. Даље констатује, да на пету тачку из говора посл. Љубише досад није нико одговорио, у којој се упорно пита, да ли би се устанак могао предупредити, да је на време јаче подкрепљење војске у Котор послато било. Он стави на министарско питање, да ли је о томе на министарском савету било каква договора, шта је исти усвоио, и је ли влада вољна доставити одбору оне инштрукције, које је ради преговора са усташима ф. м. л. Родићу и ђенералу Ауерспергу дала. Желео би знати, какве су природе биле те инштрукције и шта се управо с њима постигло.
Посл. Г р о х о л с к и пита шта је у министарском савету закључено било.
Министар да. Г и с к р а изјављује, да је по гласу једног извода из протокола министарског савета, који му је случајно баш сад при руци, тек 22. септембра ради бокешке ствари министарски савет држан, у коме је закључен први налог изузетног стања. Затим се изјасни, да је готов, дате инштрукције ф. м. л. Родићу на сто одбора изнети и примећује на питање, да ли је ф. м. л. прекорачио исте инштрукције, да му досада такво прекорачење није познато.
Др. Р е х б а у е р налази за врло чудновато, да министрима од 1. августа до 29. септембра није никакав извештај стигао.
Министар др. Гискра, саопштава један извештај намесника од месеца маја, затим од 1. августа 1869, у којима се подробно јавља о стању земље и њеним странкама, али о обранб. закону нема ни спомена; затим саопшти један извештај намесника од 23. септембра на министра унутарњи дела, у коме стоји, да ће он, т. ј. намесник, ради угушења устанка сам у Котор одпутовати, одкуда се јасно види, да имеђу оног извештаја од августа до оног од 28. септембра није никакво даље извешће намесник далматински на министра унутарњег послао, које је и присутни пређашњи намесник  далматински потврдио.
Посл. Ш и н д л е р јавља, да је вољан на министарство више питања управити, јер по његовом мнењу, као да се са народњацима иза леђа министарства преговарало, а тај би се факт морао констатовати.
Др. Р е х б а у е р жели пре свега разјаснења о томе, како је то могло бити, да због особитог призрења на округ которски предложена измена новог обранб. закона како од намесника далматинског, тако и од министра унутарњи послова, није нашла никаквог обзира у министарском савету, је ли у мин. савету о дотичној измени говора било или не, жели позитиван извештај и ако је напоследку о томе говора било, на који је начин измена предложена.
При крају седнице буде закључено, да се више непозову у одборску седницу гроф Тафе (који није ни хтео у седницу доћи, изјавивши, да о ономе, које је он као министар радио, није дужан као посланик рачуна давати) и посланик Љубиша.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у среду 18. фебруара 1870. Број 20.

Љ у б и ш и н  д р у г и  г о в о р,
којим у одбору одговара Лапени, Вагнеру и Гискри.

Допустите ми, моја господо, да неопетујем оне владине погрешке, које сам већ у пређашњој седници одборовој набројао и које су вам познате.
Данас пре свега морам поправити неке погрешке фактичне, које се находе у владином извешћу, којим она оправдава изузетно стање у Боки уведено.
У том је извешћу речено, да је обранбени закон био барем привидни узрок одпора, почем је у престолном говору тај закон назначен као једини узрок опирања.
У том је извешћу речено, да је тај закон био објављен преко покрајишног законског листа, но ја вас могу уверити, да дотична свеска није до нас дошла.
У сваком случају ја себи допуштам приметити, да је међу формалном и материјалном објавом велика разлика, у колико само преко материјалне објаве закон може доћи у руку пароха и сваког сталежа народа.
У том је извешћу речено, да је њ. пр. г. намесник био у Котору 22. септембра и да је тамо поучио обштинске представнике о закону домобранства; напротив, њ. пр. није на суво излегао ни говорио са ни једним главаром.
У том је извешћу речено, да је њ. пр. намесник далматински послао 30. септембра топове и војску на Кривошије, у Грбље (Жупу) и у Паштровиће; напротив, он је дигао и оне, који су се тамо налазили и што нису били позатварани у тврда места.
У оном је извешћу речено, да кобни догађај леденички мора се приписати издајничком нападању опирача, дочим су напротив војници први почели палити на оне, који су им хтели пут до Драгаља препречити.
У оном извешћу напоследку стоји, да су Жупљани палили на једну патролу жандара, чему ја морам протусловити.
Опетујем и опет, да моја намера није оправдати буну; али немогу пропустити, необуставим часком при средствима, које се потребљаваху на угушење.
У једном званичмом брзојаву читао сам ово извешће њ. пр. намесника: 'Ја сам заслужену казну поделио Жупи, Маинама, Поборима и Браићима'. Ја морам дакле мислити, да је влада и збиља опуномоћила наместника и са судственом влашћу. Сада пак чујте како се та судствена власт вршила! Било је опљачкано и изгорено 14 села и многе куће самице, гда није било живе душе, дакле без стратегичне нужде. Била је просута и разнесена богата летина вина, уља ракије и жита. Било је опљачкано и порушено 27 цркви, изгорена 3 манастира, разорене четири куће парохијалне, и свето посуђе продавало се са светским покућством на будванским улицама у безцену. Тело убијених било је ископано после 10 и 14 дана, раздерано од паса и труло. Две тисуће деце, жене и стараца гладно и голо, јадикује и данас на студеном пепелу својих огорелина. Тад се могло брзојавити: l' ordre régne au Boushe de Cattaro.
Taкве окрутност се неби дале оправдати на част нашег века ни са грубостима, што се рекло, да су бунтовници починили сужним и рањеним, премда је очитована истина, да погорени и опљачкани сељаци Жупе, Побора, Маина и Браића нису се окаљали ни једним ханибализмом. Они одпустише неповређене сужње стањевске; испратише до Котора и угостише војнике, који избегоше оној катастрофи; а Браићи одрекоше оних 50 фор. награде, што је њима пружена била, кад су пренели и предали трупље несретни официра Вимпфена и Дубосе-а, и молили клечећи за њихове душе пред поручником г. Бутковићем.
Још и преки суд, ова срамота људске правде, отеготио је помирење. Један посланик маински дође с белом заставом у главни стан, да навести предају својих сељана; он је био свезан, уапшен, ископао му се гроб, нашао му се изповедник, пак се затим брзојавило у Котор, да дође преки суд, и подпише пресуду. – Он је обешен, а сељани му се разбегну од препасти и грозе. Овако се дакле равнало угушење.
У одбору за адресу мој частни друг г. Лапена, који за време палежа једног дела своје отачбине шеташе на чаробним обалама реке Нила, покуша изводити узрок одпора из делатности народне странке у Далмацији. – Да је био томе какав узрок, он би га имао с већом веројатности истраживати где ближе, пак би га и нашао у оној управи, коју је он тамо зачео г. 1864, и од које се данас купи плод; нашао би га и у уреди, које су позориште избори политични и обштински због сплетака бирократичних; нашао би га у том, што се управо налази жалибоже у рукама једне котерије претворне, која под лукавим именом пријатељи устава (Verfasungsfreunde), могу шта хоће, и док би нам могла увести благодат слободе и благостања, отеше нам ред и општу сигурност; - нашао би га у крвавим чинима Книна и Стона, а у оближње време у догађајима Моуренбана у Шибенику, за које се за длаку несвадисмо с Италијом; - нашао би га у пристрасности, којом се деле чиновништва, штипендија школска, јавне новчане подпоре, тако да све то потанко једног је од наши живахни писаца побудило да напише:
'Ја бих волео, да је Лапена владаоц далматински у Задру, него да с њом из Беча влада'; - нашао би га у неки особа, које заступају по Далмацији јавно попечитељство, од који један, а тај је био послан као намесник државног одветника к преком суду, није се стидио рећи јавно у кавани у Котору, жалећи се на поштење бокезки жена (опростите ако сам присиљен донети исте речи): да има барем меса за постељу, кад нема за вешала; - нашао би га, ја велим, у установљењу школског већа, прогонству врли родољуба, у јавној моралности, што је тамо на дневном реду, као што су очитовале познате окружнице председника вишег суда г. Фонтане; - нашао би у запуштењу умном и стварном, у ком је остављена Бока тако далеко, да ју сутра Аустрија остави, неби се нашло трага од 60-годишњег владања; где нема ни једног возног пута, а многокуд се ноге ломе; где нема жупника који може живити доходком и биром, где цела села немаду човека, који зна читати, или у коме се није ни грађански закон увео; где се омладина сели за хлебом и носи у туђину јаке мишице; где се у свакој струци јавног живота налази уплив једне странке удворене и подкупљене; где се најпосле просипље мукте једна листина подпомагана од владе, која за новчић папира бљује клевете проти свести једног народа, примитивнога, јуначкога и озбиљнога и освађа најодличнје родољубље.
Даље, мој частни противник хтео би наћи узрок одпора у агитацији, која се у Боки вршила против владике Кнежевића. Он је морао о том тражити рачуна од наместника далматинског, који примивши 20. јуна 1869. царску одлуку од 7. о. м. по којој је подарена Бокиодвојена епархија, сакри ју у својој шкрабији, пак је прогласи два месеца кашње, т. ј. после жалосног догађаја леденичког.
Даље, мој је противник говорио о даровима, које Русија дели православним црквама у Боки. Те дарове, доста незнатне, недаје држава, него приватне особе. Ја неверујем, да су се бокељске цркве зато пљачкале, што се мислило, да је у њима руских дарова.
И Аустрија дели дарове црквама по Босни, Херцеговини и Арбанији, али ја мислим на сврху побожну, не политичну. Има три године, да је царица московска даровала епископу Кнежевићу богато руво, па ја немислим, да је Русија с тим стекла симпатије Кнежевићеве, ни да је Аустрија изгубила једног свог искреног и приврженог поданика. Ја неодричем ни то, да стотина капетана бокељских, који се находе на руској трговачкој морнарици, уносе у куће своје слику цара руског, такође да гаје симпатију за онај народ, који уме, корисстивши се са њиховим животним и умним силама, њих ухлебити; али ја морам одбити сумњичење на лојалност овоме цару. – Њ. преузвишеност министар обране приметио је у одбору, да се у Боки нису побунили католици, и да се он уверио, како је од много година тамо преовладао дух опорни противу наредба владе и управе.
Прва је приметба без вредности, у колико малени број народа римског обреда живи по градови и покрај мора, помешан с народом грчке вере, пак се безоружан бави градским радом, трговином и бродарењем, - премда је њему једнако мрзак 'ландвер'.
Што се тиче друге осваде против Бокеља, морам рећи, да његова преузвишеност није имала довољног времена, да се о том проучи; јер у 15 месеци свога борављења у Задру није пре буне био у Боки, но два дана и вратио се из ње огорчен и увређен због ладног дочека, што је тамо нашао, а тај је ладни дочек проузрочило, што је он Бокељима одказао сваку задовољшину за погрде, којим су у Спљету изложени били лане заступници бокељски. Генерали: Мамула, Родић, Филиповић, Морамер, Ауерсперг, уверен сам, да имају о Боки сасвим друго мнење.
Г. Лапенаје настојао је побити једну по једну освадну тачку, коју сам изнео против владе у првој седници. Све мудроскочице непомогоше, да обори ма и једну мени доказану чињеницу. Земаљска стража није била и неће бити војска на папиру, како тврди г. Лапена, него се то мора рећи о домобранству. Земаљска је стража уређена  попечитељском наредбом од год. 1866.; у време рата заповедају јој ц. кр. часници, а талијански је рат доказао колико вреди ова стража за Аустрију.
Зашто се није обуставила извршба наредбе о обштем разоружању Боке, кад се око 10. септембра већ знало за агитацију?
Велика је пометња и неистина рећи, да Кривошијани и Браићи нису знали бројне јакости посаде, кад они доносе рану и дрва посадама.
Мени се приговара, да нисам радио да упутим своје бираче о садржају закона; а ма како сам могао, кад ме је противна странка пред истим мојим бирачима оцрнила, да сам ја гласао за закон о домобранству?
Како сам Паштровићима о том закону говорио, имам добро сведочанство њ. преуз. министра домобранства.
Часни мој противник пориче биство Арбаније аустријске; а ипак је то особина политичка, географичка и повестна и тко ју зањекује, побија Аустрији наслов на њено власништво.
Мудрије би било и згодно време употребити благе начине казни него дочекивати нужду ампутације. – Тако је, господо моја, па нек рекне мој противник, што га је воља, гг. Војновић и Ђурковић бијаху запречени у мирењу, први сплеткама, други затвором. - Чудим се, како се није нашла и у Сундечића србска застава, кад му се је проти међународном праву преметало у стану. - Незнам управо какови су се папири у њега нашли, него се чудом чудим, како је могао знати г. Лапена, да су ту нађени листови, односећи се на грофа Бајста.
Ако Црна Гора прима наше емигранте, нечинимо ли ми исто с њезиними већ од много година? То је ствар обичне узајамности.
Чини ми се, ако ништа а то покварен укус, кад се овде полемизује са 'Националом'. У осталом занекујем да је свако мнење 'Националово' усвојила сва мањина сабора далматинскога и да се из 'Национала' могу вадити разлози за разпуштање далматинског сабора.
Што се вели, да се обћински избори у Котору нису могли држати за време изнимнога стања, то је празан изговор, јер ако су избори били потребни, било је тому доста времена од 2. августа до 6. октобра 1869., кад још није било изнимног стања. А могли су се држати избори и за изнимнога стања, јер је тако бивало и у Ческој. Котор је тврђава, није се требало бојати нереда.
Пре се рекло, да Кривошијани и Браићи нису могли знати бројно снаге посада, а сад се опет хоће, да су Побори знали слабост 27. чете ловачке. Но знали незнали, они су се бојали од баталијуна, и никад неби били напали на Стањевић, да је баталијон остао у Будви. По овом су примеру Жупљани наскочили Горажду два дана касније. Први корак је увек најтежи.
Ја поричем истинитост освадах наведених проти чиновника Перичића и Суботића. Др. Лапена је рекао, да у Шибенику нема до 4 ученика Славена. То ће и бити несрећа Перичићева, што би се и за Котор хтело равнатеља, који би славенске ученике смалио на ништицу.
На нападања проти пропаганди србско-славенској придржавам си одговорити други пут, за сада се стежем само на једно ово питање, које стављам на г. министра земљобранства: што је истине на отвореном листу, што га је г. Вончина у 'Заточнику' на њега управио, позивајући њ. преузвишеност, нека до 8 дана опозове осваде проти југославенској пропаганди, те спомиње неке озбиљне договоре?
Кад би био члан овога одбора, предложио би овде, да се министарство под обтужбу постави; али то право придржавам си за јавну седницу царевинског већа.
(Из 'Заточника'.)

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у петак 20. фебруара 1870. Број 21.

Б е ч к а  п е р ф и д и ј а. Сав свет већ зна, кога је понизио 'Кнезлачки мир', и док је плаћена штампа из аустро-угарских ризница то понижење приписивала симпатијама Србина Родића према бокешким Србима, који би био прекорачио упуство и пуномоћије добивено у умирењу Боке, министар Гискра изјављује у рајхсратском одбору на интерпелацију једног посланика, да њему није познато, да је Родић добивено пуномоћије прекорачио: дакле, да је начин, којим је Родић умирио Боку, а наиме сва условља мира Кнезлачког, који су Бокези диктирали и која је Родић примио, у границама добивеног пуномоћства.
То пуномоћство није нам познато; на другу интерпелацију посланичку: какво је то пуномоћство? министар Гискра обећао је, да ће га обелоданити, ал га ту сигурно није имао кад да обелодани. Дал ће то пуномоћство морати које митарство проћи пре него света угледа, што би се дало закључити позитивно, кад га Гискра одма није изнео; и дал ће Родић бити жертва несрећног свакдањег експериментирања централистичке машинерије, као што је био Вагнер у Далмацији, те као што су некоме дебелим комадом уста зачепљена, да неизноси на видик бечке наредбе, по којима је царска војска надмашила вандале, дал ће чимгод запушити уста и Родићу, да неодкрије добивено упуство, које је државни углед у Кнезлацу потамнили: - на сва та питања нетреба у Аустрији много двојити, у Аустрији чија је зграда уздигнута на лажи из тисућа неправди средством вероломства.
Лаж, неправда и вероломство ето опет из Беча дише према Боки, - опет се у Бечу лаћају старог оружја и против Боке, да је умире и задовоље.
Родић је, као што рекосмо, у границама добивеног пуномоћства умирио Боку, и сад је већ у Бечу са условима 'кнезлачког мира'. Стара 'Преса' јавља, да су ти услови већ били предметом министарског савета, и отуд надозиремо званично обелоданење њиово. По 'Преси' четири су главна услова: амнестија за све; слобода ношења оружја; накнада ратне штете; и слобода од ландвера. То су услови, које је царски опуномоћеник примио код Кнезлаца, усљед чега храбри Кривошијани, Маине и Побори одустадоше од ратовања. И код поштени људи сад неби требало ни посумњати о поштовању задате вере и поштене речи. Али почујте шта 'Преса' вели: штета почињена износи на 40 до 50.000 ф.; ту суму треба да одобри рајсхрат; па се окреће овоме и вели: ви неморате ни крајцаре одобрити пре него Бокези одустану од оне тачке Кнезлачког уговора, која их ослобађава од ландвера; они су сада у великој нужди и зато треба, да се покоре; а доста им је амнестија и ношење оружја.
Тако умствује највиши аустријски лист; тако надањива своје стадо у рајхсрату државни канцелар преко свога органа; и то да тим надокнади окрњену част и углед државни; перфидија је потоња нада части и угледа аустријског! И ми добро разумемо ту препоруку 'Пресину'. Као што се највећа самовоља сакрива иза леђа лажно-уставно-одговорног министарства, тако се ово оће да провуче иза леђа рајхсрата, лажног представништва грађана аустријски. Нека рајхсрат уништи услове мира кнезлачког, па онда нико нам неће моћи пребацивати, да смо ми погазили дату веру и поштену реч; то ће сасвим уставним путем ићи. Тако мисле власници у Бечу, али рачунају без крчмара: у Бечу се сада варају, кад мисле да ће нуждом, попаливши домове, потрвши поља и посекавши маслине – једном речи, лишивши свију средстава живота четири кнежине Грбаљске, принудити Боку страном опустошену и изнемоглу а страном устрављену Вагнеровим ужасима, да се покори ландверу, исто као што су се преварили, да ће је на принудити са поменутим ужасима, и оружаном силом. Па зар сте ви тако луди, да се надате, да ће те ви су 50.000 фор. оно учинити, што немогасте силом оружја и ватре? Та нисте ли покушавали код истог Кнезлаца, да заслепите очи вођама усташким са блеском злата, ког народима отимљете? Па шта сте успели? – да од срама пред блеском усташки врлина у земљу очи оборите! И зар мислите да ћете боље сада проћи, су 50.000? то усташи сматрају, као што сваки здрави разум учи, да сте дужни дати за храмове божје, за домове грађанске и њиова поља, која сте онако немилице, ватром уништили. Неиспуните ли ту дужност, немојте мислити, ако су код вас престали сви човечански осећаји, и да више у свету нема; та велико је само Србство, а камоли читаво Словенство.
Бока што лежи испод топа са сува и мора, обћине што су се савиле по обалама которског залива, пошто су им синови по далеком свету разасути, који под ландвер подпадају; у опће онај део Боке, што код куће нема него старце, децу и жене, принудиће сила да се покори, јер нити имају снаге, да се опиру, нити би могли одолети, и да су им синови код куће, сили са сува и мора. Али Бокез, којег планине чувају, док буде стена и планина, не подчињава се ћефу централистичке машинерије у лицу њених оруђа Франца и Лапене. Мир је учињен и доста се обећало; неиспунили обећање и неучинили један пут правицу овоме нашем сиромашком ал храбром народу, стрепим да се овај мир непоремети и да на првашњу љубав недођемо – тако ми пише један пријатељ из Боке; и ко је имао прилике, да упозна нарав Бокеља, њиов дух независан, тај мора већ очима да гледа нове патње народа, који неуступа своја старинска права назови-уставности, ил боље, као што ју је гроф Бетлен крстио, хегемонији немачкој и праву јачега.
Бадава сте се упињали са свим силама злата и гвожђа, ватре и слова, ви у Боки неугушисте она чувства слободе, којима дише, од векова. Право располагања своје крви, то је најсветије право човечије над којим лебди независан дух његов. И најпре треба да се тај дух угаси и потрује, па да Бокези погну шију, па да их терају аустријски генерали као марву у бој за бабино здравље. Сваки Бикез исто мисли као онај слободњак на љетошњем сабору 'за мир и слободу', који је рек'о младежи европејској, да ће више јунаштва показати, ако пане борећи се против силе која их у милитарију гони, него ли срнући слепо у ватру ради ћефа једног човека. А да Бокези умију бранити своје отачество, што је дужност свског грађанина, то бар неће бити потреба, да господи бечкој доказујемо после Хана и Загвоздака.
Но пошто су сви порази, што их је царска војска у Боки претрпела, све самим елементима, киши, снегу и олујама приписиване, и пошто је пролеће ту са педесет иљада Турака око Боке и Црне Горе, коју је Гискра назвао огњиштем буне бокешке, сигурно за то мисле у Бечу уговор 'кнезлачког мира' потирати; отуд сигурно опет намишљају, да испуне оно што су се по сто пута зарекли, да истребе оно 'легло разбојничко'; али су и ту чинили рачун без крчмара, јер као што је лажно приписивање непогоди времена пораза аустријског у Боки, тако је исто лажна и преварна нада бечке господе у пролеће, јер коме боље годи зелена гора и Ђурђев-данак него ли србскоме ајдуку. Али се још љуће варају у Бечу, ако победу своју на турску војску ослањају. Мисир само прилике исчекива, да се независним прогласи; у Румуњској опет је на прагу владе активна странка Братијанова, која лане беше истоком уздрмала, а и у Србији 'господа' небоје се промена. Дакле и Мисир, и Румуњска и Србија једва би дочекали, да се Порта с ким год у рат упусти, одкуд се ласно може увидити ништавило илузија бечки.
Ми небисмо ради били, као што смо по толико пута рекли, да се из устанка бокешког заметне рат источан, јер небисмо желили, да у том рату нико други учествује осим народа и његовог угњетача. Али ако је г. Бајст сасвим навалио да од Аустрије учини што и од Саксоније, ако је и он наумио другу шездесет шесту изазвати, као пре четири године, нека му буде, јер се ми немамо зашто бојати другог Краљевог градца.
Из овога се може надозрети коме би помогло потирање Кнезлачког уговора, и што би допринела перфидија вероломницима. Бокези су показали, да им је најдрагоценија ствар на свету њиово прастаро вековно право располагања собствене крви. Ако у Бечу мисле, да је згодна прилика сада то право Боки отети љуто се варају. Ако бечка влада буде поштене речи, те у неколико поправи штете, што је њена неспретност проузроковала, у томе Бока неможе ништа надозрети осим испуњивања дужност њене, осим честне накнаде материјалне поднесени штета; а где је накнада морална? Зар у онаковом кажњењу Вагнер-паше? И још сањају у Бечу, да ће се Бокези, за један део накнаде материјалне, свог светог права одрећи! А можда би се и одрекли, кад неби иза леђа имали Црну Гору, а ова читаво Србство; можда би у том случају још једном тријумфирала бечка перфидија – ал само у том случају!                Т.

[JASON]

Г о в о р  А. С. на вечерњој забави у корист Бокељима, у дворани 'Српског друштва за радиност' 15. фебруара 1870. године.

Браћо и сестрице!
Знате-л како је, кад време застуди, па се јарко сунце за облаци скрије, па удари мећава, цича и зима. Птичица певачица давно је нестало по ваздуху – одлетиле су у питомији крај света, далеко, далеко! Са дрвећа је попадало лисле жуто, мраз је стубоком утукао травицу и цвеће: сва васелена око нас као да лежи на горостасном столу каквом у мртвачком сандуку, белим покровом покривена!
Како мајка чедо своје у закриље склања а бабајко унуче на крилу држи, па му крај топле пећи прича о Милошу и Марку, о Змај-Огњену Вуку – о косовци девојци и сестрама Црногоркињама…
Јо како је, који крова над главом немају, кад хлеба на трпези невиде – који о Божићу воштанице непалише нит чеснице ломише!
Ој болови су то големи, кад бабајко сузе рони – јер му се гладно унуче без огрева од студени грчи; ој болови су преголеми, кад запева вереница за војном својим, остарела мајка за синком, за својом храном и обраном…
Па замислите се још умом и памећу, да ударе откуд какви зликовци, каква прека сила и ордија па да огњем спржи кров над главама жена и дечице, да раскопа жупна села и оскрнави цркве и олтаре – да погази читав један крај, у ком живи део ког јуначког народа. –
Међу вама овде има без сумње много вас, који гледасте саборну нам цркву огорелу, разваљену и похарану; који гледасте читаве шорове кућа без кровова – који видесте мал-не васколику ову варош огњем попаљену и у развалинама!
Па још помислите, да је све то починило варварство наших дана и времена, да су нам очеви и дедови, и ви исти – страдали на правди.
Страдали, што не дадоше, да се затре семе српско, да се потре лоза српска у корену, да не угине име српско, да не пропадне народ српски у овим крајевима…
Ето, тако вам је данас од прилике – ако не и горе – у Бокама Которским.
Попаљена су села, где је некада лета летовао силени цар Душан, залажећи се родом од свога тамо гроздног винограда; потлачен је и погажен крај, где се родио Грбљановић Лаза, потоњи кнез Лазар, мученик косовски.
Потомци Сењанина Иве, Јанковић Стојана: јуначка и гоподскога соја Кривошије, Леденичане, Поборане и др. дотерала је сила и ордија до просјачког штапа: ил у прошњу да пођу, ил од глади да скапају.
Што је хлепца било, појела је сила и ордија; што је смока било, пограбише вуци ка и Турци; што је било гроздна винограда и берићет-маслина – тога божјег дара и благослова под јужним сунцем – у корен је затрла варварија наших дана и времена!
Кршни висови, ломни врхови као да су обамрли – леже данас покровом снежним покривени, где где крвцом покапани, племенитом и јуначком крвцом браће наше српске, јунака над јунацима.
А шта скривише ти заточници слободе, браниоци српске части и поштења – верни поданици цара и ћесара?
Пише-л им се оно у кривицу, што вековима бојак бише с Турцима изелицама; ил им се горко замера, што некад силесији француској показаше, да има и над јунацима јунака; ил им се у тешке грехе броји, што оно под Висом сатарише флоту талијанску – те бар тамо теркави орао двоглави оста у поштењу, виђен на мејдану?
Не – јер добра наша не режу Немци у рабош; јунаштва српска не записују они у свома ћитапу: у Немаца нема за нас правде ни правице! –
Браћа наша Бокељи устадоше за своје правице, тражише правде; не дадоше, да им се образ и поштење под ноге потури, да им се затре и оно мало слободе, што још од Косова амо неоскрвњено очуваше и одбранише.
Та зар није доста, што се пребијају од немила до недрага, што тешке путе морем броде, те крваво крајцару заслужују, да царево цару даду; зар није доста јунацима погрде, што им талијанисими под окриљем двоглавца спахијишу и кадијишу, што им омладину и браћу по варошима од вере и рода одрођавају мнимом науком и језиком?
Еј, тако је то, кад народ допадне беде невидовне, кад настану дани за кушање!
Браћа наша граничари гинуше на свакоме бојном пољу – од југа до запада и севера, ма да је дедовима нашима и очевима свечено на писмену дато, и толико реди царском речју и печатом потврђивано: само са Турцима да се бију… Тако зар хтеде сила и безумље, да и јунаци Боко-Которци пођу од крај до крај света, и да гину за туђ ћеф, за туђе користи, за туђу власт и господство!
'Боље да погине стотина Срба него-ли и један Валон ил Немац' – то је од вајкада политика шмркача у шлофкапи.
Тим се зар ишло, да се у корену затре лоза српска, што се овамо пружила и што турска сила непотлачи.
Ал Бог чува народ српски: вера и крст, јунаштво и савест шчеличио је тај витешки народ – тог новог Израиља, што ће данас сутра, ако Бог да, кренути пут земље обећане и крвцом је пошкропити и прелити погажене гробове косовских јунака.
И хоће – ако Бог да и срећа јуначка! –
Јест, Србин је мученик и јунак; дуго трпи и подноси. Ал кад пехар крвце узавре и чаша се гњевом проспе, а он замахне миш'цом и десницом, џевердарем и сабљом присојницом – и свет задиви паћенику јунаку.
Јест, свет се диви и чуди јунаштву браће наше Бококоторана!
Ал и они су људи самртни. Та и суре орле зла година претера, а нек'мо-ли људе паћенике.
Одолише убојним лубардама – посрамише преку силу и ордију; ал је и њих ког тешке ране обхрвале, ком на гаришту сироче без оца заплакало, ком остарела мајка и верна љуба без хране и обране остала.
А студен је застудила као мало које године, цича и зима дојадила – па нит крова над главом, нит хлепца у торби, а још је далеко Ђурђев-данак и још даље Митров-дан.
'Двије тисуће дјеце, женах и старацах, гладно и голо, јадикује данас на студеном пепелу својих огоренилах'…
Приступимо дакле браћо и сестрице, к овој малој хазни овде – пружимо у њу свак своју лехту, те да браћи својој по могућству сузе утремо и сиротињу им олакшамо.
Ја да ко ће, ако неће Срб Србину на помоћ бити. Слава је њина и слава наша – а невоља њина ваља да буде и невоља наша.
Помози браћи, да се не распу по свету у прошњи – јер јунаком то не приликује; шат се на нас други угледали…
Тако ће свет видети, да смо ми уди једног тела – раздробљеног ал не размрвљенога; да је у свима нам једно српско срце, једна прошлост, и, дај Боже, скорим и једна будућност.
Ево до који час, па ће у дворани овој свирац да свира и да се поведе коло српско. Па, као што ће сестра до браца, играч до играча у коло да се хвата – а у кола нигде краја нема – тако се данас сутра ухватило васколико Српство, и сеја се брацу и брат сеји на помоћи нашао, где буде; тако да се и ми овде, свиколици у колу, браћи у невољи нађемо…
То ће се браћа наша Бокељи зарадовати нам, браћи из даљине, и утешени дочекати васкрс Господа, и још се већма утврдити у вери, да ће скорим пући и вековска студен, цича и зима, и лед нам са срдаца однети Бојана и Неретва у сиње море а Сава и Дунаво у црно – и доћиће васкрс српски, и родиће се на истоку сунце па нас огрејати с југа високога; и у коло се ухватити Херцеговац  до Црногорца и Бококоторца, а Војвођанин до Бошњака и Старо-Србљанина, те, као што ћете ви за мало час газити ово тле, тако ће и они погазити силу и неправду – и ославиће срећа наша и вазвисити се глава српска! –
Слава, браћо и сестрице, јунацима Бокељима, слава роду и народу српском – а вама сад здраво и весело…

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 22. фебруара 1870. Број 22.

Д о п и с и. Из Задра 8. фебруара. Био сам вам у једном мом писму јавио да ћу вам писати како се у Бокама помиривало, а које су се церемоније при миру употребљавале, јер да ће те обширније читати из новина, како ће са истога мјеста, ђе се мир свршио, извјешћене бити. Но знајући, да нисте ни ви ни друге новине извјешћене баш онако, како је ствар при миру текла, намјеран сам вам у овоме моме саобћити неке точке из једног писма мога пријатеља, који је чуо из уста Кривошијана, како се помиривало, и шта су они говорили и шта им је Родић обећао. Ево тих тачака:
Кад је Родић дошао на Кривошије, поздравио је уређену војску кривошијску овако: поздравио вас је цар и рекао вам је да сте јунаци. А они су му одговорили: вала господине ђенерале. Па пошто им је на обични начин преставио срце царево, и како оно јако жали да се случило шта се случило, преставио је: дакле честити цар обратио је милост своју на Боку и прашта све што је било досад, само да се одсад смирите, - и они су му одговорили од прилике: ми од честитога цара ништа неиштемо, него право наше да се негази; ми смо вазда цару били вјерни; ма му нијесмо од границе ни стопу пуштили, а јесмо проширили ако ће и шежањ; ми смо ове земље обранили од Турака без цареве и ичије помоћи; ми смо вазда цару служили без паре и динара о својој брашњеници; много смо ми више користовали цару него је он око нас похарчио; па ако хоће цар да будемо као што смо били досад, ево нас, ако неће ни ми нећемо бити његови; нама није мука изгинути, јер смо ми наше куће оставили, јер ми и незнамо ђе су сад наше земље, незнамо ђе су сада наше вамиље, јесу ли нам ђеца гладна или сита, жива или мртва. Е па шта ви управ хоћете? упита Родић. Ми хоћемо: 1. да ниједан Бокељ нема бити ни ландвер ни солдат, него сви да будемо што смо били досад; 2. да буде свакоме без разлике проштено; 3. да се нема искати оружије ни накнада ратних трошкова. И још је штогод, али ово је главно. Родић је гледао да штогод уштрбне, него пошто су му опет поновили, да су они взда готови прије погинути него другчије, рекао им је, да ће им бити одобрено, али да прво мора поднијети цару. Они му рекоше, да они неверују, да им је одобрено пријед него ли виде царски подпис и печат, којим он потврђује одобрење.
И ево овакве су се церемоније водиле при помирењу Кривошијана и аустријског ђенерала у Кнезлацу.
У среду нас је Флук оставио, а одпутовао је до Беча, јер му је супруга умрла. Незна се хоће ли се опет вратити. И Франц је отишао у Беч, неће ли и њега попети на какво високо званије кано и Вагнера за велике његове заслуге.

(По једном брзојаву из Котора, кога донеше бечке и пештанске новине било је на граници црногорско-аустријској сукоба између аустроугарске војске и Црногораца, при коме је један Црногорац мртав остао. Тај сукоб се догодио са посадом аустр. војске у тврђавици Прешици, одкуда су војници пуцали на Црногорце. Касније нападну опет Црногорци једну патролу аустријских стрелаца (јегера) која је крстарила између Копића и Прешице, и врате им мило за драго, убију једног стрелца. У течају дана почеше се Црногорци скупљати са свију страна и у великој мложини, но касније се разиђоше. Од тога доба није се ништа догодило – тако завршује брзојав.)

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 1. марта 1870. Број 25.

Званичне бечке новине донеле су 24. фебруара указ царски, којим се укида изузетно стање над Боком Которском, које је по наредби владе 27. септембра прошле године над тим крајем било прострто. Дакле тек после пуни пет месеци повраћа се нормално стање – ако се може нормалним назвати сад, кад је цела област опустошена! Међу тим војска још неће бити отуда уклоњена, што никако није факт, који подпомаже да се поврати поверење тамошњег становништва у данашњу владу; ова пак као да се необзире на то, што даје повода сумњи да има неке скривене намере, које могу управљене бити на потпору турски планова око Црне Горе, јер 'Преса' јавља: да је аустријска влада у половини овога месеца дознала, да су се потајно споразумела нека српска племена, да једаред изненада нападну на турски стан у Суторини и овај разтерају. С тога је аустријска влада поставила чвршћи кордон, а и турска војска се још боље ушанчила и утврдила. А с тога је ваљда и нужно да аустријска војска у приморју и даље остане?!

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у петак 20. марта 1870. Број 33.

Бокешка ствар у адреском одбору 'рајхсрата'.

У седници адреског одбора од 12. о. в. у којој су од стране владе министри др. Хазнер и др. Гискра участвовали, прочитао је на то изабрати исвестилац др. Клир врло опширан извештај о далматинској ствари, у коме се поглавито предлаже: 'Висока кућа вољна је закључити, да наредбу целокупног министарства од 27. септембра 1869. тако исто и царску наредбу од 17. октобра, услед наступившег оружаног одпора против закона за оправдану прима и проглашује.'
Мањина пак одбора, коју сачињавају заступници гроф Шпигл, др. Рехбауер, др. Фигули и Скене, као придодатак горњем предлогу већине предлаже следећи вотум мањине:
'Заступничка кућа изриче своје сажалење, што у предузетцима тадашње владе не увиђа опасности, која је иначе нужна била, да се устанак предупреди, тако исто што и начин угушења истог није био у сваком погледу целисходан.'
О томе се није дебатовало, него буде извештај већине са неким незнатним стилистичким изменама са 8 против 5 гласова примљен. Заступници Грохолски и Крајнски изјавише, да се са првим делом предлога мањине, а заступници барон Тинти и Шиндлер, с другим делом истог слажу. Напоследку закључи одбор умолити министра унутрашњих послова, да сва акта, која се односе на далматински устанак преда председнику куће, да би како чланови одбора, тако исто и сви остали заступници по вољи иста прегледати могли.

Извештај одбора за бокешку ствар.

Као што смо горе споменули, известилац и заступник др. Клир поднео је извештај, по коме би се имале одобрити све оне мере, које је влада за време бокешког устанка употребила. Први део извештаја садржи званичне извештаје окружног капетана Франца о узроцима устанка, које је нами већ познато. Напротив пак занимљив је други део истог, у коме су инштрукције за ђенерале Ауерсперга и Родића, и дописка последњег са председником министарства. Саопштавамо овде други део извештаја, који од речи до речи овако гласи:
Инштрукција, која је ђенералу Родићу 30. октобра 1869. послата била, односила се на то: 'Да ли би по његовом мнењу саветно било, да се од даљи војени операција на северу усташког земљишта одустане и усташи једном одсудном прокламацијом на подчињење позову.' За сваки пак случај, нашао он за добро прокламацију издати или не, ставља му се до знања, да влада није у стању, при постојању законитим путем донесеног и за све земље једнако обвезног земаљског обранбеног закона Бокељима обећати, да је њихов 'ландвер' само обвезан, како у рату тако и у миру вршити дужност у унутарњости свога земљишта, које пак никако на путу не стоји, да се становништву сходним начином објасни: 'да се они тако исто треба да старају, ради сачувања свога ограниченог и унутрашњег територијума, ако би какве спољашње ратне евентуалности наступиле, које би изискивале, да се 'ландвер' Боке и изван исте области употреби.'
Становништво треба и на ово пажљивим учинити: 'да позивање и употреблење 'ландвера', поглавито од Његовог Величаства цара зависи, који ће особене одношаје бокешког становништва у сваком случају, уколико се то наредаба ради увађања и вежбања 'ландвераца' у време мира тиче, зацело пред очима имати.'
Овој ђенералу Ауерспергу саопштеној инштрукцији са разни страна велику важност приписују, да је и даљи битни садржај речимице придодан. Он гласи:
'Становништву треба разгонити сваку сумњу, да ће се 'ландверцима' ради њихови писала, после свршеног војеног вежбања, са обзиром на определења 24 §. земаљског обранбеног закона, путовања у вањске и стране земље пречити. Тако исто становништво треба уверити, да ће се при определењу одела 'ландверског', на народно бокешко одело призрења имати.'
Притом је ђенералу наложено, да при избору органа, који ће то становништву разјаснити, јако пази, да неби с једне стране изгледало, као да је влада услед наступившег одпора попуштању приморана, на које се неби иначе при нормалном стању склонила, што по горенаведеном никако не стоји, - с друге пак стране, да се органи, колико је год могуће, прецизном разјаснењу у потраживања становништва не упуштају, која би границе гореизложени, закони и стварни одношаја прелазила.
Тако је гласила инштрукција, коју је ђенерал Ауерсперг од министарског савета примио.
Из разни у своме извештају од 11. новембра 1869. разчлањени узрока, држао је Ауерсперг прокламације сасвим излишне, али је ипак разјаснењем покушао, како би устанак на миран начин утишао, које му је код већег дела око Рисна (?) и више Херцег Нова, тако исто и уздуж Суторине налазећих се села за руком пошло.
4. новембра буду војене трупе, које су од Рисна према Црквици и Леденицама ишле камењем нападнуте.
21. новембра брзојавним путем упитао је ђенерал Ауерсперг какве ће услове ставити при предају Будвљана. На тај брзојав добио је од министра-председника следећи одговор: 'Трст 22. новембра. Упутити их да поднесу Њег. Велич. адресу подчињења и кајања, безусловно полагање оружја са обвезом, да доцније никако нећеду у устанку више участвовати и повратак кућама, али и то под условом, да се они, који су у целој ствари јако компромитовани редовном суду издаду.
3. декембра телеграфисао је ђенерал Ауерсперг на министра-председника, да су Кривошијани вољни потчинити се, и да је због тога изаслао једну депутацију у Ораховац; за даља предузећа очекује напутке. Министар-председник упути га на инштрукцију од 30. октобра, тако исто и на тршћански брзојав од 22. новембра, који се на ту инштрукцију односи.
Кад је после тога од грофа Ауерсперга, из Котора 7. декембра 1869. на министра грофа Тафе, због услова за полагање оружја брзојав стигао, одговорио је министарски савет на услове, које су Брајићани 9. декембра предложили, да се они могу ради подизања своји разорени колебица, тако исто и ради подпоре осиромашени породица на највишу милост, која им се може у изглед ставити, позвати, да је наскоро највишом одлуком помиловање усташа, који су се покорили били, непосредно следовало, положено оружје повраћено и да су само пређашње инштрукције, које се на 'ландвер' односе меродавне.
По гласу брзојава од 11. декембра покорили су се Жупљани и тако исто као и општине Брајић и Мајине у својим адресама само за највишу милост замолили, које им је највишом одлуком и проглашењем амнестије и даровано.
Међу тим буде ф. м. л. барон Родић за војеног заповедника у Далмацији наименован, који би упућен да у Боку одпутује, и тамо за време свога бављења сву ону власт, која је царском наредбом од 13. октобра 1869. тадашњем заповеднику дата, у своје руке узме и по своме увиђењу употреблење чини.
При крају истог највишег писма, изречено је, да је Њег. Величаство вољно, распрострти највишу милост на све оне, који се буду покајали и дома се повратили.
По једном извештају ђен. Родића из Котора од 21. декембра 1869. на министра-председника, стигао је први 18. декембра 1869. у Котор, да би своју мисију отпочети могао, која се поглавито састојала у подчињењу Кривошија.
Први од ђен. Ауерсперга заказани састанак ради преговора са усташима из Леденица и Кривошија осујећен је, ово звог хрђавог времена, ово због незадовољства усташа, тако исто беше и други за 15. декембар 1869. заказани договор безуспешан, али је ипак држао Ауерсперг да ће и Кривошијани напоследку, чувши да су сви они помиловани, који су се својевољно подчинили, на подчињење приволети.
Последњи извештај истог ђенерала од 15. декембра 1869. гласи, да су само још Поборани, Кривошијани и Леденичани, са 1539 душа неподчињени остали, да је исти број оружаних у истим усташким местима већи од становништва, јер не само да су се преступници из умирених округа, него и прогнаници из други држава усташима прикључили. Први извештај ф. м. л. Родића потврђује те околности и напомиње одпор усташа како против увађања 'ландвера', тако и против обезоружања. Он предлаже, да се одгоди увађање 'ландвера' и повратак оружја својевољно подчињеним усташима.
На молбу усташа (?) крене се ђенерал Родић 22. декембра 1869. у Кнезлац ради личног преговора, у коме су, по гласу његовог брзојава на министра-председника, 30 кнезова участвовали, и после подужег преговора припознали, да су погрешили и да се кају, уједно замолише, да се за њи амнестија и повратак оружја, почем они исто пре тога положили буду, тако исто за њихове околности одговарајућа 'ландверска система ' измоли и уведе. Ф. м. л. Родић обећа им то, уједно замоли, да се сасвим одустане од увађања земаљског обранбеног закона и да се то све и на Поборане распростре. Услед донесеног закључка у министарском савету под самим председништвом Њег. Велич. 24. декембра буде на ф. м. л. барона Родића брзојавним путем следећи налог управљен:
'На основу послати брзојава и највишег опуномоћења јавља вам се, да је Њег. Велич. саизволело становнике Кривошија и оне из Побора помиловати, чим се подчине и верност и послушност обећају. Што се тиче повратка положеног оружја, то се оставља увиђавности ваше преузвишености. У погледу пак питања о земаљском обранбеном закону, донеће се одсудно решење, кад сва извешћа стигну.'
Почем ђен. Родић није могао одма прави смисао тога брзојава схватити, особито оно место које се на амнестију односило, јави он то брзојавним путем министру-председнику, уједно га умоливши за што скорије решење, почем је вођа Кривошијана у присуству његове пратње верност обећао, подчињење и полагање оружја понудио и за милост замолио, што даље свако одлагање државу на дан 60.000 фор. стаје, буде ли он на брзојав, управо указ од 24. декембра упућен, и на његово брзојавно питање од 23. декембра, да ли ће он погрешити, ако по предложеним условима прогласи највишу амнестију, добије са највишим одобрањем преко министра-председника 26. декембра 1869. следећи брзојав:
'Умољавам вас, да се мога брзојава од 24. декембра строго придржавате, који највише одобрење садржава и у коме се опуномоћавате да амнестију и повратак оружја објавите, последње по вашем увиђењу. Што се земаљ. обранбеног закона тиче, да се увађање истог сасвим одгоди. Но почем се и самим стањем ствари увађање по себи одгодило, то нема никакве препоне, да ваша преузвишеност људе на целисходан начин умири.'
Ђенерал Родић телеграфисао је напоследку 30. декембра 1869. да су истог дана Кривошијани своје погрешке припознали, своју верност и подчињење изјавили, за највишу милост замолили, у погледу том молбеницу поднели и своју верност према Њег. Велич. са бурним усклицима потврдили. Даље вели он: позвани, да своје оружје положе, учинише у истом магновењу без икаква приговора, али са приметним изразом бола. Почем су очито кајање за своје скоро почињена дела изразили и боље понашање обећали, објавим им највише помиловање и дозволим, да своје пушке ради сопствене сигурности натраг узму, на које уз пратњу пушака захори бурно: 'живило Његово Величанство!'
По гласу брзојава ђ. Родића од 1. јануара 1870. укинут је преки суд, а по гласу брзојава од 3. јануара повратили су се млоги бегунци из Црне Горе натраг, положили оружје, које им је одмах повраћено.
У извештају ђ. Родића од 1. јануара 1870. описује се опширно полагање оружја Кривошијана код Кнезлаца, чиме је крвава борба окончана.'
После изложења о преговорима мира предлаже др. Клир у име адреског одбора, да се изузетне наредбе владине у округу которском одобре.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 3. априла 1870. Број 39.

Из Боке ми пријатељ пише, да још ништа незнаду, што је Родић из Беча собом донио; а у 'Цукунфту' читам једну адресу 'захвалности и поверења' ђенералу Родићу: заиста смешно! Паштровићи називљу ђенерала 'анђелом мира', благодаре му те им је мир повратио – та за Бога они су мирно и безпокојно гледали Вагнеров вандализам по Грбљу, гледали су где и јуначке Грбаљке падају на бојном пољу 'за света права бокешка' а Паштровићи мироваху: ил су зар они хтели благодарити 'јуначком и мудром аустријском ђенералу' што их је од 'неверни' и немирни Грбљана, Маина и Побора сачувао? Било је већ што је било, већ нико неизбриса из повеснице србске неумрлу борбу, нову илијаду бокешку; ал бисмо барем једино могли захтевати да се бар не стаје на пут, кад се неће припомоћи. На што сад захвалнице кад се још незна, дал су бадава толики племенити синови бокешки своје имање и свој живот на олтар бокешки права принели?
А на другом месту пише мој пријатељ из Ерцег-Новога, да се Турци у Суторини утврђују и граде војничко станиште од прилике за 600 људи! Не допуштају нашим људима да раде земље у Суторини прије него се подпишу Агама, да их признају за господаре, те да им арач плаћају, што нијесмо од кад је Вукаловић ослободио Суторину. Сутра долази овамо Родић, да види ствар и помири, па ћемо видити што ће урадити… наши сељани оће свакако да раде те оће… ако се раја побуни!... а све ми се нешто чини да ће пре Ђурђевдана бити кавге…
Турци нам овуда на хатима и оружани до зуба господарише док се ту скоро не нађе 'неки јунак' да јуриши сам на 9 официра турских и ранивши смртно једнога; сад недолазе више овамо, него у ретко и то не смеду по суву него барком по мору. Ето ти силних јунака! слични сајузницима, аустријским јунацима. – Имаће сада Турака у Суторини око 3.000 не више, а ћесарове војске у свој Боци 7.000, мало више или мало мање. – У време нашег војевања погинуло је од стране Грбаљске 49, Кривошијана 7, два Херцеговца и један из наше (Новске) обћине. А још да није било попа Н. Б. нашег чувеног песника, да одврати Убљане од нашијех Кривошијана, шћаше се приповедати докле би гавранова било. Но како видим он је велике услуге учинио и зато добио црљени пас и сувише – говоре људи – и …. награде а скоро ће и крст гвоздене круне… заслужује богме и више! Ја се уздам да ће штогод и нашему П …. (!?) јер беше срдачни пријатељ Францов.
Дописи. Из Задра 27. марта. У Боки је народ миран, кога врти Родић како хоће, јер је Србин. Они нису никоме толико повјеровали колико Родићу, они нису ником веровали колико њему, они нису ниједног аустријског заповедника тако лепо дочекали као њега, а све то јер, опет да вам повторим и кажем колико прости народ има поверења у свога сународњака, а све то јер је Србин. Родић је истина благ се показао са својом браћом, али и знамо да није прекорачио границу своји напуствија која су му у Бечу дали. Он је сада тамо у Боки, а нечујемо ништа чим се забавља, само знамо то да се сада мења војска; тамо шаљу овдашњу и из други места далматински, а ону што је тамо била довозе овамо, јер се била поболела. Још влада немисли смањити војску у Боки него је у истом броју мисли и даље уздржати. То ће може бити трајати док се коначно нереше бокешке ствари, и док се не узакони 'ландвер' у Боки, јер се боје да љути Србин из леденичких и кривошијских крша не опре му се опет сасвим, што ће бити измена у истоме, а после неће бити потребита војска, ако се немисли куд на другу страну кренути. Шта ћемо видити после решења размирице турско-црногорске на зеленом столу од комисије 'европских сила'. Може бити да се у Бечу циља на исток, и да се с тога и јавило у Цариград да у Босни и Ерцеговини постоји југославенска пропаганда, која би радила на пропаст особито турскога царства, да побуни лакомислене бојеће се Турке на рају неби ли се ова побунила, и тако Аустрија лакше у исте оближње земље с војском упала, а у исто време и да оправда Вагнерова опадања и лажи о истој пропаганди.

Д а л м а ц и ј а. Редовни дописник 'Вандерера' из Далмације, који се сада налази у Котору пише о тамошњим стварима следеће:
Предлог министра земаљске обране Вагнера о увађању ландвера учинио је врло хрђав утисак код овдашњег становништва и код примораца. Становништво, које је управо истом и одапрло се, позива се на кнезлачки мир, у коме је као услов подчињењу областно војништво захтевало, и које је ф. м. л. Родић обећао. Приморци, који сами пловећи по страним земљама своје породице издржавају, не могу своју зараду оставити и ради војничког вечбања кућама се својим повратити.
Ф. м. л. барон Родић, који је 80.000 фор. ради оправљања и подизања изгорелих и разорених кућа из Беча са собом донео, и то 30.000 фор. из цислајтанске благајне и 50.000 фор. из приватне шатуле цареве, предао је ради набавке грађе, дасака и цигаља, богаташима и производницима браћи Збутега из Перзања за 67.000 фор. Осталих 13.000 фор. тешко ће дотећи, да се отуда и нужни зидари и дрводеље исплатити могу.
Вест, да је пао министар др. Гискра, примљена је овде и по целој Далмацији с радошћу, напротив талијанска странка видела је у томе весника своје поразе. Говори се, да гроф Андраши на томе ради, како би се што пре Далмација и војена Крајина земљама Стеванове круне присајединиле. Међу Славенима у Далмацији наће гроф Андраши врло мало њи, који би за посредно утеловљење били, почем народна странка са хрватском опозицијоном странком врло добро хармонише, и са Србима у Угарској у питању војене крајине сасвим се слаже.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 5. априла 1870. Број 40.

Говор Љубишин у 'рајхсрату' о бокешкој ствари.

Високи саборе! Ја сам већ у одбору за адресу имао прилику да наведем владине погрешке, и надам се да сам јасно доказао да је она могла мудрим поступком и законитим начином претећи жалостно оружано опирање, које се је јесенас појавило жалибоже у Боки Которској.
Допустите ми, господо, да овде само у кратко пребројим те погрешке:
 1. Што је влада лане у одбору за закон о домобранству побила предлог барона Прата.
 2. Што је смалила на најнижу меру војену посаду у Боки баш у првом кључу побуне.
 3. Што није разтурила закон домобрански таквим начином, каковим би он могао бити приступачан свакој врсти народа.
 4. Што није уделила рок од пет месеци, које су обштине тражиле као нужно време да укроте противнике и да објеју књиге грађанскога сталиша.
 5. Што није наредила наместнику далматинском, да похити у Котор гасити пламен, но је напротив пламен разпалила различнима и протуречним говорима, које су држали истог дана у Котору општинским заступницима обрштар Елгер и мајор Бизаро.
 6. Што се је војска дигла из мирних места, пак се тако ослабио уплив миротвораца а поткрепио бунтовнички.
 7. Што је влада увела изнимно стање касно и безуспешно у бунтовна места, а без нужде и великим притиском у мирна.
 8. Што је влада забранила ношњу оружја без да је имала довољне силе да своју наредбу изврши, и тако обезоружала мирни део народа и оставила га под страхом бунтовника.
 9. Што је препоручила цару одгођења сабора далматинскога.
10.Што у шест месеци није ни потврдила ни уништила изборе општине которске.
11.Што је саветовала наместника далматинскога, да одбије пријатељску понуду кнеза црногорског да буну уталожи.
12.Што се дигао ловачки батаљон из Будве и тако проузроковало крвљење у јужној страни Боке.
Ја сам преко тога изправио неке фактичне погрешке које се налазе у оном владином извешћу, којим мисли оправдати свој поступак у Боки.
Даље сам тамо доказао, да опирање нису потакле сплетке ни политични узроци, пак сам противна мнења побио истинитим доказивањем.
Најпосле сам доказао, да се радило дати овој несретној буни неку политичку боју, само да се боље прикрију своје погрешке, и да се може кроз то боље беснити противу народне странке.
Бранећи се од Лапенина нападаја, рекао сам му, да ако је рад изтраживати ван закона домобранског узрок буне, нека га тражи у оној уредби и управи, коју је сам зачео године 1864. у Далмацији, у гонидби врсни земљака; и у оној запуштености умној и стварној, у којој Бока чами.
Преузв. министру Вагнеру рекао сам том приликом да није имао довољно времена да проучи дух и тежње бокежке, пак да је по свој прилици своје мнење ослонио на личном инату.
Но почем су моји говори штампани и разтурени, ја нећу да поговарам исте ствари. Но у колико нисам био позван у даље разправе одборске, допустите ми да овде изправим нека факта, која су тамо навели оба министра унутрашњи послова и обране земље.
Ако смем себи ласкати да познајем повест своје домовне, онда ћу рећи да генерал Мармонт није никада ратовао на Грбље. Осим овога споређења међу Мармонтом и Вагнером, преузвишени министар унутрашњи дела рекао је да су бокешка села спаљена са ракетлама á la Gongréve. Ја као сведок очевидни могу вас уверити да су та несретна села пождивена са жигцима á la Pollak, од који се предало у Будви војацима 6. декембра 1869. сијасет шатула, што значи да је морала постојати заповед да се куће пале.
Моја господо! Докаже ли се да је из изгорели кућа пушке пукло, не само, но да је у њима бивало живог духа кад су гореле, ја ћу одустати од моје тужбе.  Да нису људима куће погореле, да се није општински поклисар обесити дао, народ би се предао без да би пушке опалио. Напротив палећи људима станове намером да се казне прекинуо се мост к помирењу, а оставила се војска на убојитој киши без сухоте.
Рекао је даље министар да на Леденицама нису била записата у домобрану но само два момка, па да су и они оба били лишени по закону. Из тога се види да ту није бивало довољног узрока за буну произвести но је морало бити нешто треће што је народ нагнало да се опире. Ја мислим да Леденичани имају толико соли у глави за знати да закон домобрана није направљен за једну само годину, пак ако су случајно летос запала два момка или ниједан, на љето могу запасти десет или више.
Пребацивале се симпатије црногорске к усташима, но кад се помисли да су усташи нашли симпатија у Бечу, ту нема чуда да су за њих симпатизирали браћа Црногорци од кога их је политички разделио Пожаревачки уговор г. 1718.  Данас има у Црној Гори скоро хиљада Приморкиња, а толико Црногорака у Боки, пак би бадава радили тако природну наклоност удалити. Да није закон земљобрана дао Тиролу одвојени положај, па да су се н. пр. Тиролци побунили као Бокези, које би чудо било да нађу симпатије код своје једнокрвне браће Бавараца!
Одгођење сабора далматинскога било је дело неуставно, и излишно, кад влада има и онако у њему већину осигурану изборним законом и изборним сплеткама. Саборисање није могло имати никаква уплива на далеком и раздвојеном Боком. Ја се збиља нисам никад надао чути од једне уставне владе хвалити бегање већине тог сабора, хвалити један корачај неуставни и без политичне одважности.
Но има још нешто о томе. Влада је послала призив мањине саборске на извешће наместничко у Задар, дакле у руке онога истога т. већника Алезанија који с њим управља, и који је сву ову попару скувао тек да нечује из уста народни заступника неугодни истина.
Преузвишени министар обранбени хтео ме похвалити говорећи да сам ја месеца јулија у некој народној скупштини говорио у корист закона о домобранству. Штета да је њег. преузв. по мене ласкаву похвалу мало после уништила велећи противуречно да признаје како сам ја ревносно радио месеца октобра, но да би желила да сам једнако радио и лети. Но ја се усуђујем мислити да је г. 1869. месец  јули долазио, ако се не варам у сред лета.
Не да ми се никако пропустити да на овом месту не рекнем да у шестој тачци моје осваде нисам говорио о стратегији. Боже сачувај да се ја спуштам с једним генералом расправљати такво питање. Као умрли човек усудио сам се приметити да би било паметније оставити Драгаљ и Стањевиће, тврђавице које нису ни Комори ни Јозефштат – које нису имале противу усташа никакве вредности војене – и на које се није могло допрети него преко велики жртви и кад не дажди.
Ја се по свему слажем са преузвишеним министром обранбеним кад говори да је пет месеци било довољно да се преобрати опирање у један шири политични устанак, пак ћу се тим разлогом знати и користити онда кад би требало да браним помирење, баш и онда кад би се доказало да се то помирење произвело по што – по то (à tout prix).
Преузвишени г. министар обранбени рекао је у одбору да су села спаљена пошто је он из Будве пошао. Жалим да је овде памет издала г. министра. Допустите ми да прочитам службени његов брзојав из Будве 7. декембра 1869. Он гласи:
'Колона обрштара Фишера заузела је после неколико сати боја Поборе, дочим је други део напредовао уз Максуце под предводништвом обрштара Шенфелда. Села Поборска и Мајинска која су издајнички узела Стањевиће, била су попаљена. Села Браићка, где су била преварено убијена два официра, бомбардирана су из Козмаћа. Тако је угушен одпор у брдима међу Котором и Будвом а побуњена села подвржена заслуженој казни.'
Тај исти дан и под његову заповест попалила су се села: Сеоца, Пријевор, Кукаљевина, Побори, Прибиловићи, Врбица, Марковићи, Лапчићи, Уништа, Лазе, Кошљун, Борети, Стојановићи, Машићи, Јовичићи и Мартиновићи, без да је из ниједне куће пукла пушка или у њима било живота осим миша.
Да је г. Вагнер предао заповед гр. Ауерспергу у јутро 7. декембра тај се жалосни положај неби догодио. Напротив оставило се Ауерспергу рђаво насљедство, јер се тешко мири коме кућа изгоре. Било би боље да су те куће поштедиле за војску, која је остала без сувоће и зјала на љутој влаги.
Осим тога морам рећи да није истина да је бригада Шенфелда погорела та села, но једна друга бригада која се суминула, јер међу осталој несрећи овај јуриш није имао ни један уговорени и уречени план.
Најпосле њег. преузвишеност вели да је био овластио ниже војсковође да прогласе преки суд противу отимача. Но куд се пљенило под његове очи, и кад је он био врховни вођа, шта је требало ту област оставити на млађе?
Сад долазим на ону тачку ради које су своје топове обратили сва три противна говорника, а то је наиме нека пропаганда србско-словенска. Или се ту говори о једној пропаганди тајној и приређеној која ради отети Турској неке крајине, или се говори о оној пропаганди јавној која је својствена свакоме Југославенину по крви и пореклу према својој браћи у Турској?
Ако се сађе на ову последњу, Сизифова радња ископаће је, неће бити довољна ни вешала ни топова, јер она почива у једнакој повесници, у једнаком племену, језику, обичају и у стварној користи; лежи велим у чувству братимства, у једнаком болу, у једнакој нади, у једнакој прошлости, у једнакој будућности; то је она пропаганда сентиментална коју би морали ви употребити, да сте збиља носиоци просвете на истоку, и извршитељи опоручни принца Евгенија Савојског. Говори ли се пак о некој пропаганди приређеној и скровној, онда морам питати господу министре имају ли или немају доказа? Ако га немају онда морам опетовати што сам већ рекао у одбору: 'ваша би свађа била луда, да нема скровиту намеру да покрије ваше погрешке.' А сад још додајем то, да таква свађа сипа по Далмацији пуне шаке ново семе раздора и нову изреку на злоупотребљења.
Ја мислим да се може министар обранбени задовољити том славом што је нас попалио, а не да се труди нам изгубити једино добро што нам је преостало а то је милост и уздање царево.
А сад ћу себи допустити једну парламенрарну крађу, пак ћу навести неке згодне речи заступника Рајенбершкога грофа Бајста, коју је изрекао у свом говору дана 22. јануара о. г. у овој високој кући: 'Моја господо! ја сам обвикао много којешта примати на своје плећи. Једну ствар коју немогу никако примити то је лаж. Она је породила те надзоре пак их она и јалови. Најгори избитак песимизма, те је несретније преовладао наше одношаје, јест тај, да тек се нешто ненаднога догоди нећемо да узмемо ствар у својој простоти онако, како постоји, и како се показује у природноме своме току, но одмах истражујемо скровне сврхе и намере, тајне чинитеље и сплетке.'
Но питам ја своје нападаче, где су докази да су сплетке србско-славенске подигле одпор? немају ми смо казали до неког говора, којег је држао наш изгнаник Ива Војковић петнаест дана пошто се догодило прво крвљење на Леденицама, у једној народној скупштини. Но збиља ако немају других средстава него Ива Војковића, који је хтео наравно себе спасити од суда, није нуждно да се много бојимо.
Морам овде порицати да су неки грбаљски поклисари рекли дана 2. новембра 1869. г. господину наместнику далматинскоме да су их сплетке србско-славенске подстрекнуле на одпор, и то могу толиком савешћу више порицати, у колико сам читао у 'Индепанданс блешу' у једноме допису полузваничну писану у Задру седам дана пре исте речи и догађај.
Моја господо! баш под уставном владом повредила су се у Боки први пут најсветија права: био је преметен стан једног иностраног поданика, био је обешен један поклисар, били су спаљени и опљачкани многи храмови неке старинске просвете, цркве и манастири.
Све се је могуће чинило да се помирење не изврши. Но ако ја ову реч добро разумем помирити неће речи похарати. Као помирење ја разумем оно дело по којему се сравни вражда тако, да не остане јој трага, по којему се враћају грађанину она добра која га држави везана држе уз пркос кршовите и неплодне земље на којој станује. Овакво су помирење зачели у Боки владини људи. Сад треба да влада изпуни обећања, да накнади штете и да се окани ландвера у првобитном смислу, другчије ће њени људи изгубити сав свој уплив и поверење, а одпор ће се преобратити у ајдучину у ову крвоточну рану која је кужила Италију толико доба, пак и дан данашњи кужи горњу Далмацију.
Јасно је дакле доказано да је у првине влада могла разборитим начином и поступком претећи оружано опирање у Боки. Једну тужбу формалну немогу преставити јер ми фали четрдесет подписа које захтева закон о одговорности министарској. Гласовати ћу дакле за први део предлога мањине одборове, то јест за онај прекор кога је већ изрекла велика већина народа аустријанскога.

Мојим бирачима!
Чули сте из новина да сам иступио из царевинскога вијећа. Дужност ме нука да вам оправдам овај свој поступак, који је у јавноме животу од велика замашаја.
Ја сам дакле изашао из царевинског вијећа са педесет другова, јер смо сви били увјерени да ћемо тим кораком сломити ону владу, коју су попели закони декембарски.
Та влада била је противна политичноме напредку свакоје нењемачке народности, а у оним земљама ђе Њемаца нема, она је штитила сваку другу народност против наше. Она је тежила да усредоточи на само законарство но и управу, а одрицала сваку самовладу краљевинама и земљама, немавши никакво призрење на исторично и природно право, пак ни на мјестне околности појединих покраина. Она је урадила више, она је очевидном рушидбом покрајичног устава радила увести нужне непосредне изборе, неимавши призрења ни најмање на законом ујамчену надлежност земаљских сабора.
Што се тиче Далмације на поособ, та је влада занемарила све оно, што би ову крајину из давне запуштености оживило: Изсушење Неретве, жељезнице далматинске, лука спљецка – планови готови и преовјејани – леже и данас по угловима министарства трговине престрти прашином и паучином. Ћирилица, овај српски аманет, проћерана је из јавних учиона, а увод народњег језика у јавном животу наступа на честе и скровне противности.
Саразмјерна диоба школске дотације, сиромашно стање жупника обије цркве, рђави путови, горе луке, законарство поморско и други подобни предмети нијесу ту владу занимали.
Она је својим дуљењем остранила да до расправе дође посао бокешки. С једном ријечи, она је била наша немила маћуха.
Ја, и они што су самном из вијећа изашли, мнимо да смо нашим поступком учинили велику заслугу круни којој смо вјерни, и народима које смо заступали, пак се зато и надам да ћете мој корак оправданин држати, а мени ваше лијепо поуздање и даље указати.

У Бечу уз часни пост 1870.
                                          Стефан Љубиша.

[JASON]

'Застава', у Новоме Саду, у петак 1. маја 1870. Број 50.

Д о п и с и. Из Ерцег-Новога 17. априла. Залуд труд, залуд мучање: место да ишћерамо Турке из српских земаља, ево их учинисмо господарима од Суторине, бољим него су игда били!
Познато је како су Турци нагрнули у Суторину, како су видели да им неможемо изаћи на сусрет. Они су се добро утврдили и ту скоро оду наши људи да своје земље обраде те буду поћерани. На питање, зашто се ћерају? одговорено је: јер је то агијска земља, и да ће бити пуштани кад се потпишу да познају аге требињске за господаре и да ће давати трећину или кесимачину како се погоде. Наши људи позову у помоћ општинске управитеље и комисаријат. Ови се нађу нејаки и позову г. Родића да дође и ствар развиди и изравна. Трећи дан по позиву ево ти Родића и Рендића. Скупе се у опћински уред сви који што имају у Суторини и између њих дође Рендић. На питање Рендићево наши људи преставе да имају у Суторини своју ђедовину, да је истина да су све док је Вукаловић ослободио Суторину давали по нешто Турцима, али у име царине, и да се они не одричу ни данас плаћања царине, него само неће да знаду за аге који им се намећу за господаре, те нека дође царски чиновник за царину па ће му се дати, а нека се несмета радити. На ово Рендић одговори: ви немате дедовине (!?); цар неће да има посла са вама него с агама, јер су аге господари; немате се ви осврћати чије је што било негда; и још којешта, да га ћаше човек уватити за врат па му душу истерати! Наши људи сви једногласно викну: имамо ми ђедовину, и пре нас не било него њу занемарили! У ово дође Родић. И он стане разлагати да су наши прама Турцима као кметови (гасталди) прама господарима земаља у Далмацији, те да су аге господари наших земаља у Суторини и да их морамо познати за ове. На одговор да аге нису господари, рече (Родић), вама је Вукаловић завртио главе. Пошто ово рече изађе као бесан из општине. Па тек излазећи обећа да ће писати да дође комисија да ствар развиди, и реши ко је господар. Кад је био на одласку из места запрети првом приседнику и ђеренту М. М. 'Ви ћете бити одговорни ако буде сукоба, Ако не буде доста ово војника што је овде, послаћу још регимент да одржи мир.' Ова запрека препане нашег М. те како он тако још неколико људи (!) неколицину наговоре, да познаду аге и да с њима начине контракте. Један образац шљети на Р.
Чујем да иде један регименат у Конавље. Вели се: да чува да не буде буне кад узуписивају у ландвер, а ја велим: да могу притећи у помоћ Турцима у Суторину ако их ко зађеде.