PALUBA
January 27, 2020, 10:51:11 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Za sve probleme prilikom registracije obratite se mailom na flushroyal75@gmail.com
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 72 73 74 75 76 [77] 78 79 80 81 82 ... 140   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 227458 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1140 on: October 02, 2018, 10:21:33 am »

Шифра из Г. Милановца
Команданту дивизије
Крагујевац

Исљедни судија за срез драгачевски актом Бр. 1456 тражи да се капетани Милан Јовин, Живојин Ђорђевић и поручик Јован Петровић саслушају о догађају у Горачићу пошто су поменути официри о раду и догађају поверљивим путем подносили подробан извештај држим да их не би требало саслушавати, па за то молим за наређење.

Г Бр. 10                                      врши дуж. гарнизонара
22|III 1892 год.                          мајор Мих. Барјактаревић.
Г. Милановац
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1141 on: October 02, 2018, 10:41:47 am »

3|129
III|6

Шифра из Чачка.

Господину Министру Војеном

Капетан Јовин јавља ми следеће: Приспео је са одредом у 1 ½ час после подне у општину Горачићску, ту су га дочекали ватром и нападом. Он је на то оборио ватру и убијо 12 а ранио 7 изгредника. Ред је повраћен. Опширно извешће шаљем.

ПовБр. 31.
20 Фебруара 1893.                                                       местни командант
Чачак.                                                                              капетан I кл.
                                                                                       Пав. К. Јанковић.
           ову сам депешу добио ноћас у 12 часова.
                                                                                             Mин. војени
                                                                                                ђенерал
                                                                                        Ант. М. Богићевић


* шифровани телеграм.jpg (505.13 KB. 1192x1494 - viewed 24 times.)


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1142 on: October 02, 2018, 05:12:44 pm »

Имена оптужених за учешће у горачићкој буни

Према извештају иследника Радисава Милошевића упућеном Првостепеном суду чачанском, начелника среза драгачевског у својим тужбама од 21. и 25. фебруара ове год. (1893.) № 1381 и 1453 представио је: како је 19. и 20. фебруара тек. год. било нереда у општини горачкој и оптужио је као коловође и главне подстрекаче ова лица:

 1. Аврама Петровића                      15. Јанка Стевановића
 2. Марка Ивановића                       16. Раку Вујновића
 3. Тијосава Јаковљевића                17. Милована Ђенадића
 4. Благоја Плазину                        18. Чедомира Балетића
 5. Милана Раковића                       19. Живка Јевремца
 6. Илију Ивановића                       20. Миленка Клисарчића
 7. Милоша Гавровића                    21. Радисава јевремца
 8. Миљка Јоровића                        22. Антонија Клисарчића
 9. Миљка Николића                       23. Филипа Пајовића
10. Милића Ружичића                     24. Илију Филиповића
11. Марка Ђенадића                       25. Живка Филиповића
12. Ранка Милутиновића                 26. Глишу Плазину
13. Јеврема Басарића                     27. Алексија Плазину и
14. Аврама Басарића                      28. Луку Бискуповића

Све ове огласио је као коловође, а сем њих оптужио је:

29. Алексија Николића                    67. Јосипа Стојановића
30. Раденка Плазину                       68. Светозара Плазину
31. Чедомира Станковића                69. Милана Давидовића
32. Милована Давидовића               70. Милоша Цогољевића
33. Милоша Плазину                       71. Живка Лазаревића
34. Јакова Вукајловића                   72. Љубомира Цогољевића
35. Вићентија Радосављевића         73. Давида Давидовића
36. Алексија Ђоковића                    74. Радосава Јаковљевића
37. Обрена Вукајловића                  75. Алексија Ружичића
38. Велимира Станковића               76. Лазара Радосављевића
39. Чедомира Кнежевића                77. Миливоја Давидовића
40. Милоша Микановића                 78. Алексија Танасковића
41. Косту Страњанца                      79. Ранисава Вукајловића
42. Саву Кнежевића                       80. Гојка Цогољовића
43. Милана Вукашиновића              81. Љубисава Лазаревића
44. Светомира Седларевића            82. Танасија Цогољевића
45. Милана Страњанца                   83. Ранка Радосављевића
46. Алексија Плазину                     84. Божу Ружичића
47. Јеремију Јоровића                    85. Живојина Трашевића
48. Димитрија Плазину                   86. Алексија Стјепановића
49. Јована Страњанца                    87. Пају Плазину
50. Чедомира Богићевића               88. Радомира Николића
51. Милоју Плазину                        89. Витомира Седларевића
52. Николу Стевановића                 90. Вељка Пантовића
53. Вука Басарића                          91. Милована Ружичића
54. Миљка Стевановића                  92. Василија Матовића
55. Радована Богићевића                93. Симеуна Кнежевића
56. Милоша Поповића                     94. Ранка Ђенадића
57. Петра Ковачевића                     95. Димитрија Ристовића
58. Миленка Јевремца                     96. Милисава Вујновића
59. Владислава Ђурђића                 97. Драгића Плазину
60. Милана Мишковића                   98. Драгића Јоровића
61. Стевана Милутиновића              99. Милију Вујновића
62. Чедомира Јечменица               100. Вујина Вујновића
63. Миленка Ћоровића                  101. Божу Царевића
64. Луку Давидивића                    102. Љубомира Јоксимовића
65. Уроша Суруџића                     103. Јанка Поповића и
66. Панту Плазину                        104. Милорада Царевића,

сви из општине горачке, који су 20. фебруара тек. год. били код суднице и кад је војска дошла нису хтели разићи се, већ се војсци противили те је она морала на њих пуцати и савлађивати их да би повратила ред у општини.(Као што се из наведеног види, оптужба је обухватила и изгинуле браниоце општине. Пада у очи, међутим, да се у списку оптужених не налази име Рада Плазине.)
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1143 on: October 04, 2018, 07:57:31 am »

Говорећи о Горачићкој буни, Раде Плазина, један од организатора отпора и учесника крвавог догађаја, описује како је доживео хватање и везивање: 'И сам сам почео да бежим, али су ме стигли помоћу два напредњака: Мијаила Кнежевића и Милоша Главоње, из Горачића, који су носили конопце за везивање… Кад су ме ухватили, Милош ме је почео везана тући, а Мијаило вели: 'Удри, удри ћату, мајку му!' Кад то спази пешадиски наредник Ерић из Заблаћа, рећи ће једном каплару: 'Што гледаш и дозвољаваш да злостављају општинског писара? Удри тога што бије ћату!' Каплар докопа пушку за тањи крај, те удари Милоша неколико пута по ребрима, да се овај претури и од истих удараца умро је после три дана.'


* Раде Плазина.jpg (448.49 KB. 1552x1944 - viewed 15 times.)

Раде Плазина, један од организатора отпора код горачићке општине.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1144 on: October 04, 2018, 01:05:59 pm »

Војска, уз помоћ двадесетак наоружаних напредњака и либерала, доводила је у групама везане сељаке. Напредњаци и либерали тукли су их, злостављали и пљачкали, тако да су чак и неки војници морали да интервенишу, како би стали на пут мучењу везаних људи. Војска је успела да похвата и дотера пред општину седамдесет и шест сељака. Тај број помиње у званичном извештају владин комесар Сима Павловић, али Раде Плазина у напису 'Крвави Горачић 1893.' каже да их је било осамдесет. Под стражом наоружаних војника они су немо, понеко са сузама, посматрали тела својих, до малочас живих другова.
Пренеражене пуцњавом и избезумљене вестима, по којима је 'код суднице све побијено', жене су појуриле општини. Готово из сваке куће речена три села (Горачић, Живице и Губеревац) налазио се неко од мужева код суднице. Неизвесност ко је погинуо и колико их је – учинила је да кукњава постане општа. Кад су међу онима који су непомично лежали у локви крви препознале своје најближе, сељанке су неутешно и очајно запомагале и нарицале за погибаоцима. Призор је био тежак и мучан.
Тек тада су виновници покоља схватили праву размеру свога злочина. Иза сваког убијеног сељака, који је назван 'бунтовником' и као такав добио 'заслужену казну', стајала је бројна породица, чије су чланове жене наричући набрајале. И сами рођени на селу, војници су знали шта за сеоску породицу значи кад изгуби хранитеља.
Кад је први и најтежи тренутак прошао и када су се чланови породица изгинулих повратили од првог удара, сељаци су организовали пребацивање рањеника кућама.
Међу тим се по извршеном задатку трећа чета вратила у Гучу, водећи са собом похватане 'изгреднике', а Јовин је са својим војницима остао да преноћи у Горачићима. Од војника, нико није погинуо нити је ко рањен. Јовин је одмах послао извештај у Чачак, а већ око поноћи намесници су били упознати с тешком несрећом у Драгачеву, коју су могли да спрече благовременом интервенцијом. Административно и помало нељудски гласио је крај извештаја капетана Јовина: 'Ја сам са мојом четом заноћио овде у Горачићима и сутра долазим. Молим да се за војску спреми ручак.'

(M. Јовин је био чиновник из Чуруга у Војводини, која се тада налазила под Аустро-Угарском, и добровољац у српско турским ратовима 1876-1878. Није свршио војну академију нити официрску школу у трупи. За слушаоца официрске школе одкомандован је октобра 1882. Искаљујући своју мржњу према њему – због Горачића – радикали су му приденули назив 'Мађар из Шајкашке'. Умро је (као потпуковник у пензији) 2. марта 1908. у Нишу.)
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1145 on: October 05, 2018, 08:12:43 am »

Породице настрадалих помишљале су такође да своје мртве однесу кућама, па затим сахране на гробљу. Али се најзад сложише да све браниоце радикалске општине и народних права сахране на месту погибије и тиме обележе њихову борбу и оставе трајну успомену потомству.
Радикали у Миросаљцима разишли су се чим су чули за догађај у Горачићима. Раније именовани предсeдник Миленко Јојић тек је сад могао да преузме дужност.
Пошто је сутрадан војска напустила Горачиће, маса света из околних села, преко целог дана, долазила је да разгледа разбојиште, где су окупљени чланови породица изгинулих и даље нарицали и оплакивали настрадале. Истакнути радикали из горачићке општине, који су преживели 20. фебруар, побегли су у оближња села, јер су се проносили гласови 'да ће либерали заћи по селу, хватати и везивати хајдуке'. Идући од села до села, препричавали су догађаје, осуђујући злочинце, док је војска везане хапшенике отерала до Драшкове механе, одатле, они су спроведени у Гучу, па затворени у 'Броћову меану', пошто у апсани више није био места. Ислеђење над њима вршио је Радисав Милошевић.


* Драшкова механа.jpg (852.34 KB. 2352x1632 - viewed 21 times.)

Главни одбор радикалне странке шаље из Београда у Гучу адвоката Алимпија Савића, који је и раније долазио у Драгачево због хапшења гучких радикала, и ставља му у задатак да учини све што може за ослобођење похапшених. После признања већине оптужених да су се 20. фебруара налазили међу 'бунтовницима' код суднице у Горачићима, адвокат Савић успева, захваљујући јемству гучких радикалских првака Миљка и Ђоке Протића, да издејствује решење о пуштању похапшених на слободу. (Иследни судија Радисав Милошевић тек 12. априла 1893. године, значи после првоаприлског преврата, налази да 'нема места даљој истрази по оптужењу за неред који се догодио 20. фебруара о. г. код горачке суднице, већ да се даљи рад на основи § 29 кривичног поступка прекинути има'.)
Вест о тешком злочину у Горачићу пренела се муњевитом брзином кроз читаву Србију. Духови су били узнемирени. Радикали су огорчени чињеницом да један Рибарац дозволи себи толику дрскост – да употреби војску против њих. Свом жестином радикалска штампа напада либерале Рибарца и Ристића, називајући их убицама. Полиција је запленила милановачко 'Таково' због чланка – 'Сто гробова мученика'. Новосадска 'Застава' осуђује убице и објављује имена жртава. Радикалски одбори у свим градовима приређују парастосе погинулима.
Драгачевски радикали, са Ранком Тајсићем на челу, договоре се да помогну породицама изгинулих. На Ранкову иницијативу формиран је одбор за прикупљање помоћи. Радикали целог среза, као и они из Чачка, прихватили су ову акцију и заложоли се за њен успех. Нарочито су били активни радикалски прваци из Чачка: Весо Милекић, Васо Гавровић и Јанко Ерић. Нешто доцније, стварају се одбори за прикупљање помоћи у срезу трнавском, љубићком, пожешком, таковском и многим другим.
После покоља, општинска управа у Драшковој механи функционисала је као једина и од власти призната. Она је поделила бирачке карте и обавила изборе 25. фебруара исте године.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1146 on: October 05, 2018, 08:46:11 am »

Либерали будно прате расположење маса и спремају се за одбрану. Владини гласници пуштају у народ вести о припремама радикала за побуну. Каквим су се и којим средствима служили, како и на који начин је влада сејала немир у земљи, овде саопштавамо неке списе, које је на дан избора либерална странка растурала у народ:
'Грађани! Поводом нереда, који се десио у Драгачеву претресен је стан главног радикалног одбора, где је нађена припрема за буну против краља и отаџбине, због чега су сви чланови главног одбора поапшени, а наређено је и апшење осталих чланова радикалских из унутрашњости.' – Неколико грађана.
'Грађани! Овог часа стиже нам глас из Београда, да је Никола Пашић и сав одбор радикалски, јутрос у зору утекао преко савске ћуприје у Швабску. Побегли су за то, што су радили на издајству отаџбине и престола. Они су побегли, да не би заслужену казну искусили, а народ обмањен лажју радикалском оставили су опет као оно 1883. г. да гине. Не дајте се обманути од издајника, но сложно на биралиште и гласајте за либералног кандидата, а презрите бунтовнике, издајнике и крволоке радикалске. Напред, сложно и јуначки, Бог и сав народ је с нама.' – Патриоте.
'Објава. Неколико радикалних првака из главног одбора, међу којима је и Никола Пашић, бив. председник министарства и издајник своје отаџбине Србије, јуче су стављени у притвор због нереда, који се десио у Драгачеву. Дакле, отишли су тамо, гди им је и било место. Грађани, клоните се свију путова, који су вам они показали, јер сви ти путеви воде тамо, гди су и они отишли. Данас на биралишту покажимо, да смо Срби и љубитељи престола и данашње владе, која води Србију благостању и напретку.' – Група грађана.

Пошто су завршени избори, председник општине горачићке – Тиосав Јаковљевић, организовао је крајем марта парастос изгинулима. Велисав Јањић је саставио плакат којим позива радикале да дају добровољне прилоге за помоћ породицама и подизање споменика жртвама.
Сам парастос у Горачићима претворио се у радикалски збор. Полиција се није усудила да интервенише, јер либерали нису однели победу на изборима и нису знали шта им носи сутрашњица.
У коментарима који су после покоља били многобројни и, већином, необјективно представљали догађај – владини органи бацали су сву кривицу на радикале. Они су чак упућивали похвале војсци због њеног коректног држања. (Јовин је доцније у свом исказу пред првостепеним судом у Чачку рекао 'да је по писменој наредби команданта места у Чачку отишао у Горачић и извршио своју дужност у свему онако како му је наређено'.)
Каменчић у свом извештају о читавом догађају не скрива знаке злурадости и освете: 'Тако је општина – вели он – у којој је краљ отац био осуђен 30 дана затвора и крштен пас именом првог намесника, по неком божјем наређењу изненада скупо платила своје празно фанатично одупирање државним властима и ако то уроди добрим плодом по мир и ред, као што изгледа, може се сажаљевати и рећи да ће за дуго из овог догађаја свако моћи црпети и лепе савете и моралне поуке'.
Заслепљен мржњом и занет партијским страстима, овај окружни чувар реда и закона ликује због  'победе' над ненаоружаним сељацима и саветује другима да из овога 'црпе лепе савете и поуке'. Без гриже савести и осећања одговорности, начелник Каменчић у горачићком покољу види само нужну последицу 'фанатичног' одупирања државној власти.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1147 on: October 06, 2018, 09:07:37 am »

Тако исто и владин комесар Сима Павловић 'стари подвалџија' – како га назива 'Таково' – осуђује сељаке и оне општине у Драгачеву које су се одупрле насиљу полиције. Желећи да свом извештају прида стручност и објективност, он наглашава, да су прво сељаци у Горачићима отворили ватру на војску, што је ову принудило да пуца, јер се у оваквој ситуацији 'морало прибећи сили'. А сама 'процедура овог извршења – резонује он – спада у стручну оцену више војне надлежности, али ја находим да је у свему држање војске било коректно и у интересу јавног реда и грађанске дисциплине. Пошто је услед новог Устава, свима установама учињено до крајњих граница све што зајемчава слободу личну и политичку – ред је да се упоредо штују власти и јавни поредак и да се свака повреда мира и реда јавног одмах у зачећу енергично сузбија и казни, е да би се могло само тако ићи путем постојаног напредка и цивилизације и само тако ова напаћена земља очувала свој углед пред светом. Иначе, наопако схваћене слободе неминовно ће довести саме себе у кризу и све добромислеће родољубе ма и невољно нагонити, не да размишљају, већ да се што пре одлучују: или за слободе на рачун снаге и достојанства земље и будућности, или за истинито једно строго стање које ујемчава ауторитет закона и јавне власти и са тим и поредак друштвени'.
И овај адвокат либералне странке, представник назадних погледа и поборник полицијских режима, сматра да се само на 'гораћки начин' може ићи путем постојаног напретка и цивилизације и само тако може 'ова напаћена земља очувати свој углед пред светом'. Одлучни захтев сељака, да се поштује њихова воља и право на самостално одлучивање, он сматра 'наопако схваћеним слободама', а плутоне војника у ненаоружану масу назива коректним и за одржавање 'грађанске дисциплине' правим и нужним поступком.
Владин комесар Сима Павловић није хтео да види, нити да тражи узроке отпора сељака у незаконитим поступцима среског начелника, који је хапсио невине људе, тукао затворенике, заказивао изборе како је хтео и кад је хтео, збацивао председнике, премештао учитеље, обијао суднице и отимао печате. И зато што сељаци нису хтели да 'штују' овакве поступке полиције, добили су куршуме – ради одржања 'ауторитета закона и јавне власти'.
Чачански либерал Илија Кривачић осуђује такође радикале што нису по постојећим законима предали општину, те власт – вели он – позове војску сталног кадра, која је убила осамнаест чувара суднице, после чега су се остали разбежали 'куд који мили моји'.
На првом састанку скупштине 25. марта 1893. године, радикали су затражили да се прочита списак изабраних посланика. Кад се њиховом захтеву није изашло у сусрет, напустили су скупштину, што су потом учинили и напредњаци. Иако нису имали кворум, либералски посланици продужили су рад у скупштини. Међутим, како радикали нису хтели да се врате у народно представништво, настала је мучне ситуација. Напрегнуто ишчекивање захватило је земљу.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1148 on: October 06, 2018, 09:17:53 am »

Не чекајући пунолетство, млади краљ Александар је збацио намеснике 1. априла 1893. године, распустио либералску владу, а кабинет поверио радикалима, на челу с Лазаром Докићем. Тај краљев акт радикали су поздравили, сматрајући да је то било једино и право решење кризе настале после избора.
Одмах по формирању, радикалска влада је расписала нове изборе за 18. мај и на њима добила огромну већину. Напредњаци су имали десетак посланичких места, а либерали нису ни изишли пред бираче. Чим се састала, радикалска скупштина је оптужила Авакумовића и Рибарца за једанаест кривица, почињених у току владавине од 9. августа 1892.  до 1. априла 1893. године. Своје одбране оптужени су изговорили пред посланицима народне скупштине. Авакумовић је разложно и мирно ређао своје аргументе, док је Рибарац често прелазио из одбране у напад. Публика са галерије, која није познавала прилике у унутрашњости за време предизборне кампање, била је готова да се стави на страну оптужених. Онда су устали посланици из унутрашњости и почели да говоре о методама полиције у преизборној кампањи, да откривају незаконите радње, обелодањују притисак, прогоне и хајку над радикалима. Иако није унет у оптужницу, покољ у Горачићима непрекидно је био предмет дискусије.
Говор Ранка Тајсића на двадесет и деветом састанку скупштине, 6. јула био је посебан догађај. Његов говор направио је на присутне снажан утисак. Ово је био најјачи ударац нанет Рибарцу; не само скупштина, него и галеија обрнула се против њега. Али, од оптужбе није било ништа. Краљ је доцније извршио и други удар – укинуо устав од 1888. године, прекинуо с радикалима, владао самовољно, због чега је на крају изгубио и живот у мајском преврату 1903. године.
Полицијски апарат Драгачева имао је више незгода после првоаприлског преврата, али на крају ни он није добио заслужену казну. Никола Јовановић, његови писари и капетан Јовин били су ухапшени. Саслушавала их је мешовита комисија за извиђај злочина чиновника округа рудничког. Јовин је, као војно лице, убрзо био пуштен, а Јовановић и остали одведени у Београд, ради дослеђења и суочења. Враћени су у Чачак и најзад предати милановачком суду, који их је 10. априла 1894. године, пустио као – невине.
Љуба Каменчић, позван је такође од стране комисије на саслушање, али, није се хтео повиновати њеном наређењу. Обустава истраге против војних лица није се односила и на тадaшњег окр. начелника, зета првог ађутанта краљевог Илије Ћирића. И самим чачанским либералима пало је у очи да Каменчић ни комисији неће да предстане. Један од ових либерала, директор гимназије Васа Филиповић – причао је знатно доцније, долазећи из Смрдан бање (Ковиљача), да је у бањи срео свог пријатеља Каменчића и питао га: како то, да он неће да дође да се предстане комисији у Чачку, кад су њуј морали предстати и сами официри? 'Е да ти сад кажем – рекао је Каменчић  Филиповићу – ја сам имао поруку да не идем комисији, и да сам на случај каквог присиљавања и човека убио, ништа ми неби било.' Филиповић вели да су му се на ово многе успомене из оног доба у другој светлости показале, а које су се одиграле у Чачку.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1149 on: October 08, 2018, 10:23:03 am »

Док су се на овај начин оптужени извукли од заслужене казне, радикалски првак Драгачева и народни трибун Ранко Тајсић, доживео је најжешће прогоне и највеће казне за време владавине Александра Обреновића. Ухапшен је са групом радикала под оптужбом антидинастичког деловања са циљем довођења Карађорђевића на престо. У познатој, Чебинчевој афери, Ранко је осуђен на три године затвора и две године полицијског надзора пресудом од 31. децембра 1894. године.
Ранко се тешко разболео као заточеник у Београдској тврђави, па је пребачен у болницу на лечење - што је за њега престављало спас. Утом је дошло и до промене на Двору: краљ Милан је опет напустио земљу а у Београд је стигла краљица Наталија. Краљ Александар је нову владу поверио напредњаку Стојану Новаковићу. Истовремено је објављен краљев указ о помиловању осуђених у Чебинчевој афери, 26. јуна 1895.
Оронуо и болестан, стигао је Ранко својој кући, али суморних мисли, спласнулог оптимизма и ослабљене енергије. Међутим, прогони се настављају свом жестином. Тек што се почео опорављати од последица тамновања, Ранка хапсе 1896. године и прикључују га процесу хајдучији који је одржан у Чачку и коме је не само јавност Србије већ и европска штампа посветила велику пажњу, јер је повезаност једног од првака најјаче странке у Србији са хајдучијом била прилика да се сасвим дискредитује слава радикалска.
Ранку је стављено на терет наручено убиство учитеља Бацковића у Моравцима, које је извршио хајдук Милан Бркић. Процес хајдучији у Чачку пратила је цела Србија преко дописа Пере Тодоровића у 'Малим новинама'. Ранко је био под посебном принудом и немилосрдном шиканом, те се и овде тешко разболи, али му је лечење онемогућено.
Када је претрес над оптуженима почео, 1. септембра 1897. године, Ранко се беше опоравио. Тужба га је теретила да је наредио убиство учитеља Бацковића - по признању ухапшених хајдука. Међутим, они су на процесу изјавили да је од њих у истражном поступку принудом изнуђена таква изјава и да Ранко Тајсић са убиством нема никакве везе, то је било дело њихове освете.
Ранко је на суђењу одржао прави политички говор. Била је то изванредно изговорена одбрана, истовремено и оптужба коју је изговорио човек пун ожиљака од удараца реакције која је упорно настојала да спута Раков слободарски дух и сломи његову борбену енергију. Рекао је судијама: 'Крив сам, господо судије, што ево двадесет година служим мојој отаџбини у јавним пословима њеним и што јој служим поштено, предано, служим јој душом и срцем, служим јој целим бићем својим, бранећи свуда народне интересе'. Ослобођен је 'због недостатка доказа' а не као невин. Том приликом изјавио је Пери Тодоровићу: 'Ово је стрељање моје политичке части'.
Међутим, доласком за председника владе др Владана Ђорђевића и јачања моћи краља - оца Милана, Ранков положај постаo je критичан. Екс краљ Милан нареди Касацији да поништи ранију пресуду Ранку везану за хајдучију, да се Ранко одмах ухапси и преда суду. О свему томе Ранко је обавештен прекo својих људи телеграфским путем. 'Цена шљивама је пала' - значило је: пала је пресуда. Знајући шта му се спрема, Ранко напусти своје огњиште и одбегне у Црну Гору крајем новембра 1897. године. Тамо је нашао не само уточиште него је и на Двору био радо виђен гост.
Штампа у Србији опширно пише о Ранку Тајсићу - 'ускоку', а Касација му доцније изриче пресуду: 20 година робије. То је дало нову енергију Ранку за борбу против својих гонитеља. На Цетињу се често сретао са кнезом Петром Карађорђевићем коме је ставио до знања да би радо прихватио слом Обреновића под условом да на српски престо дође кнез Петар Карађорђевић. Присне односе у емиграцији Ранко је одржавао и са Драгутином Илићем, књижевником и политичаром, такође емигрантом, са којим је редовно претресао прилике у Србији. Обојица су били изненађени вешћу о атентату на краља Милана на Ивањдан 24. јуна 1899. године. Непосредно после неуспелог атентата, екс краљ Милан је узвикнуо: да су инспиратори овог насртаја на његов живот Никола Пашић и његови другови.
Преки суд за округ подунавски оптужио је радикалске прваке на челу са Пашићем, па и Ранка уврстио међу окривљене јер је наводно у писму радикалском прваку Аци Станојевићу рекао да буду спремни и да ће им он и Петар Карађорђевић помоћи упадом у Србију са Црногорцима. Пресуда је изречена почетком септембра. Атентатор Ђуро Кнежевић и Ранко Тајсић осуђени су на смрт, остали радикали на дуге временске казне. Пашић се спасао интервенцијом руског двора и својом изјавом покајања, сваљујући кривицу на оне антидинастичке елементе у странци попут Ранка Тајсића.
На Цетињу Тајсић окупља емигранте за борбу против Обреновићa у Србији. Са њим је борбени и неуморни Драгутин Илић. Све очи су упрте у Ранка као носиоца поркета за ослобођење Србије од Обреновића. Противник Обреновићевског насиља, Живојин Балугџић, такође у емиграцији, пише му позивајући га да 'приђе револуционирању српског народа' и да је 'сељачки вођ' Ранко Тајсић човек који је 'позват да регенерише цео српски дух'.
Међутим, до значајних промена дошло је на самом двору Обреновића. Млади краљ Александар, у одсуству и против воље свога оца, као и председника владе др Владана Ђорђевића, објавио је веридбу са Драгом Машин, поверио владу Алекси Јовановићу и истог дана објавио указ којим су помиловани радикали, осуђени на мање временске казне 12. јула 1900. За Ранка Тајсића, међутим, нема опроштаја. Ранкови пријатељи са разних страна траже његово помиловање. Двор Обреновића ћути.
Кад је дошла вест крајем јануара 1901. године да је умро краљ Милан у Бечу, сматрало се да више нема препреке Ранковом помиловању. Пријатељи из Србије убеђивали су га да се стрпи, амнестија ће доћи после краљичиног порођаја. 5. маја 1901. године, краљ Александар доноси указ о помиловању Ранка Тајсића. Дозвољено му је да се врати у земљу, али то је био и крај живота већ исцрпљеног и нервно сломљеног радикалског првака Драгачева.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1150 on: October 08, 2018, 10:27:24 am »

Hовосадска 'Застава' осуђује убице и објављује имена жртава.
'Застава', у Новоме Саду у недељу 28. фебруара.
Србија. О крви која се пролила у Горачићу, округ Чачак, јавиле су готово све наше и стране новине. Сад је о томе известио београдске листове један Чачанин и ми доносимо његов извештај, да се види под каквим је терором либерална влада спровела изборе. Извештај гласи:
'Под утисцима ужаса узимам перо, да јавим један нов злочин извршен. По грозности, по крвавом развоју свом, он надмаша и Чачак и Коцевљу и Смедерево, и сва остала зла владе од 9. августа. Нека се само зна, да је догађај, о коме је реч, нова крв грађана, потоком проливена услед насиља либералне полиције и владе. Он ће вечито остати у нашој историји као грозна успомена несретног стања, у коме је Србија од 9. августа прошле године.
Већ десет дана, по захтеву драгачевског капетана Н. Јовановића и чачанског Љ. Каменчића, две чете војника из Г. Милановца опсађују општинску судницу у Горачићу и сметају рад законите општинске управе. Прекјуче им оде у помоћ и један вод коњице из Чачка са задатком, да 20. фебруара заузму судницу и да из ње истерају закониту општинску управу. Војска, предвођена капетаном М. Јовином и поручником Ђорђевићем, извршила је свој задатак јуче, у суботу 20. о. м. по подне. Пошто је претходно посела друм што води из Чачка у Ивањицу, опколела је горачићску судницу и јуришем је заузела. Гласник, који сад стиже у Чачак, јави нам, да је при том убијено 12 – 14 радикалаца, рањено 30 – 40 и толико прегажено и повезано, јер судницу чуваше знатан број сељана, искупљених око ње.
Овим је јављено све. Знајте само, да је у Горачићу пре два месеца капетан збацио без збора, без неповерења, сву управу и хтео поставити напредњака Ж. Зимоњу, кога село неће, нити има законских услова. Државни савет је поништио цео тај рад и наредио, да се законити кметови уведу у дужност. Полиција то није хтела, већ је образовала други општински суд с канцеларијом у механи Драгића Драшковића и неколико пута нападала жандармима на праву судницу, тражећи печат. Суд је пустио све, које је полиција при тим нападима хватала и апсила, али је то тако озлоједило полицију, да је – довела војску. И док је војска тај покор чинила у Горачићу, дотле је Чачак био у опсадном стању, јер је полиција прошле ноћи јаком стражом чувала куће свих виђенијих радикалаца у Чачку.
Ја завршујем. Чачак бруји под утисцима чуда и покора, шта се радило и ради у њему. Све се живо пита, да ли има у Србији икога, ко о овом води рачуна? А без сумње се неће на том зауставити!
И кад све то бива? – Зна се, да се 25. фебруара имају извршити избори.
Толико о догађају, чије детаље не знамо ни близу тачно, јер војска држи друм и цело село у опсади, нити пушта икога из њега. Помињемо само, да је Горачић удаљен 2 сахата од Чачка и 1 сахат од Тијања!...'

Накнадно. Кад заврших опис крвавих догађаја у Горачићу, стигоше ми детаљи, које хитам да вам саопштим.
Погинуло је дакле 16, рањених 30, а повезаних и у Гучу отераних 76. Двојица од рањених умрли су у преносу. Погинуле жртве овог либералног безакоња ово су: Милић Ружичић, Марко Ћендић, Ранко Вујиновић, Милован Ђендић, Чедомир Богетић, Радић Плазина, Миљко Николић, Миљко Ракићевић, Аврам Басарић, Јеврем Бесарић, Антоније Богићевић, Миљко Јоровић, Ранко Милутиновић, Јанко Стевановић, Живко Јевремац, Радисав Јевремац. (списак није тачан – примедба Ј.) Последња петорица су напредњаци, али им је припала част, да су погинули бранећи да судница остане, где је по закону и била.
Ове жртве либералног насиља нису остављене ни мртве на миру. Либерална полиција искупља по селу старо и зарђало оружје под видом 'обезоружања' и доноси га к општинској судници, те га показује, као тобож 'бунтовничко' оружје, којим су покојници хтели напасти – на војску. Да ли према овоме сумњају читаоци, да је либералима тешко подметнути 'велеиздају'? – Али је факт, да су пуцали на гомилу неоружаних сељака, која ју је све до самог пуцања штедила у сваком обзиру. Капетану Јовину у очи је рекао пок. Милић: 'Господине, ми поштујемо вас и војску, али ја овде све дотле морам вршити по закону власт док ми год село не изјави неповерење, нити може у горачићкој оштини бити неке друге суднице, до ове'. Али кад је одмах иза тих речи капетанов пандур почео пуцати, војска је прекинула свако даље објашњавање и на заповест Николе Јовановића, направила реку од крви. (У убијању се највише одликовао Милош Бојовић, пандур из Ртара – примедба Ј.) Тако је у Горачићу припремила полиција земљиште за 'слободан' избор 25. фебруара.'
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1151 on: October 08, 2018, 10:49:45 am »

Одмах по формирању, радикалска влада је расписала нове изборе за 18. мај и на њима добила огромну већину. Напредњаци су имали десетак посланичких места, а либерали нису ни изишли пред бираче. Чим се састала, радикалска скупштина је оптужила Авакумовића и Рибарца за једанаест кривица, почињених у току владавине од 9. августа 1892.  до 1. априла 1893. године. Своје одбране оптужени су изговорили пред посланицима народне скупштине. Авакумовић је разложно и мирно ређао своје аргументе, док је Рибарац често прелазио из одбране у напад. Публика са галерије, која није познавала прилике у унутрашњости за време предизборне кампање, била је готова да се стави на страну оптужених. Онда су устали посланици из унутрашњости и почели да говоре о методама полиције у преизборној кампањи, да откривају незаконите радње, обелодањују притисак, прогоне и хајку над радикалима. Иако није унет у оптужницу, покољ у Горачићима непрекидно је био предмет дискусије.
Говор Ранка Тајсића на двадесет и деветом састанку скупштине, 6. јула био је посебан догађај. Његов говор направио је на присутне снажан утисак. Ово је био најјачи ударац нанет Рибарцу; не само скупштина, него и галеија обрнула се против њега. Али, од оптужбе није било ништа. Краљ је доцније извршио и други удар – укинуо устав од 1888. године, прекинуо с радикалима, владао самовољно, због чега је на крају изгубио и живот у мајском преврату 1903. године.
Народна скупштина. 24 састанак, 2. јула 1893. у Београду.
Бивши председник министарства Јован Авакумовић — Тешка је неправда нанесена моме имену и мојој прошлости овом тужбом. Скоро 25 година служио сам државу часно и поштено. Има међу вама, народним посланицима, људи, којима сам у приликама, за њих тешким, и можда судбоносним, дао доказа, да је Авакумовић вазда био човек од карактера и савести.
Боли ме кад после такве моје часне и савесне службе,тужбом овом хоће да се представи, да ова моја последња служба, моје председништво министарства, — хтело би да се представи као порицање моје прошлости. Да, господо! Нисам ја дошао као председник министарства за то, као што тужба каже, да газим Устав и закон. Дошао сам, што, као син ове земље, налажах, да ми је дужност, да се одазовем онда, кад отаџбина тражаше моју службу; дошао сам с уверењем, да и ту будем онако исто частан и савестан, као што сам био и у другим приликама у својој служби.
Ну при свем том, кад тужбом хоће да се представи моја служба противно, ја ћу у кратким потезима да побијем оно, што се у тужби наводи. Кад ме будете саслушали, надам се да ћете се и сами уверити, да је тужба неоснована, да је њоме доиста учињена неправда моме карактеру а мојој савесној служби. Тужба, колико је с једне стране набрајање нетачних факата — ја ударам гласом на то — 'нетачних факата', и кад буде, где се говори о појединим предметима, у колико се то мене тиче, ја ћу то потврдити; а кад буде мој друг министар унутрашњих дела такође позван био, да да одговор, и он ће доказати, велим дакле, тужба је колико с једне стране основана на нетачним фактима, толико је с друге стране испреплетена на погрешним закључцима на основу нетачних факата.
Ја ћу вам сада редом, у колико ми је допустила краткоћа времена, да овако један огроман материјал овај у тужби изнесен, прерадим и проучим и у свом правом облику преставим, ја ћу велим сад појединости те оптужбе редом једну по једну да аналишем. Преставићу вам их у правој својој боји, и надам се да ћу вам тиме доказати да је ова тужба противу мене савршено без основа.
У историји уставности и министарској одговорности има случајева да се министри оптужују. Ја сам човек, који сам цео свој век провео као заступник слободе, као човек слободоумних начела. Никад ми није падало на ум да газим народна права; знам да се при свем том може десити, да политични противници могу бити незадовољни с радом и човека слободоумног кад је његов рад противан њиховим назорима.
Ну знам и то, да министри, кад су оптуживани, то је бивало само за највеће кривице, за велеиздаје или злоупотребе новчане. У историји о министарској одговорности нема примера да је један министар одговарао за то, што је он, примењујући Устав и вршећи закон, радио противно него што су његови политички противници мислили да је требао радити. Ја отворено кажем да је јединствени пример у свету, да се један министар потрже да одговара за то, што није радио онако како би сте желели ви, који сте били у опозицији, а који сте данас у већини.
Ја ћу доцније, у колико се тичу мене, у свима појединим делима разложити, да је мој рад био само по уставу и закону. А ко врши своју дужност на основу устава и закона, тај не може да одговара ни пред ким, већ само пред својом савешћу и историјом. Грађанин, који врши своју дужност онако како је прописано, све и да погреши што год, не одговара ни пред каквим судом. Министар и ако би погрешио, ако би рђаво разумео какву одредбу Устава и закона, ако је не би применио онако, како би желели његови политички противници и захтевали, такав министар, све да је мишљење његових политичких противника и правилно, ма да и погреши у раду, не оптужује се; он добија неповерење и иде кући; то је све. Међу тим цела ова тужба није ништа друго, већ пребацивање, прекор мени и друговима што нисмо радили онако, како сте налазили ви, наши политички противници; и за то нас ова тужба, оптужује; жели да нас ставите под суд.
У оптужби самој на неколико места понављају се неке ствари, па се после оптужба и по тачкама дели; на тај начин говори се о истим стварима на више места. За то нека се и мени не замери, што ћу, идући за тужбом и желећи да у мом одговору будем што потпунији, што ћу, велим, и ја о неким стварима говорити два пута као што се чини и у тужби. Тако пре но што тужба прелази на ређање оних тачака у којима мисли, да сам ја, као председник министарства вређао Устав и закон, она понавља онај прекор због неке замишљене повреде члана 71 Устава. Тужба почиње са повредом чл. 71 Устава и вели, да је Скупштина Народна морала да се сазове 1. новембра 1892. године, и кад министарство, коме сам ја био председник, није то урадило, онда се у томе налази повреда тога чл. 71 Устава.
Но да нема повреде тога чл. 71 Устава, јасно је, кад се уоче одредбе и других чланова Устава, који управ и јесу меродавни за питање, има ли повреде Уставa у томе или не, што Скупштина није сазвата на време по чл. 101 Устава.
То зависи од тога, да ли је Круна имала права, да Скупштину одложи и распусти. Ако се погледа на одредбе нашег Устава јасно је, да је Круна имала права, да Скупштину одложи или распушти. Онда по себи одпада прекор као да сам повредио онај члан Устава који каже: Скупштина се састаје  1. новембра. У том погледу меродаван је за нас чл. 54 Устава. А ко само прочита тај члан, за њега ће бити јасно, да је Круна имала право Скупштину и да одложи и да распушти. Тужба као да хоће да престави, да нарочито у овој прилици, у којој сам ја као председник министарства управљао државним пословима, у овој дакле прилици тога одлагања и распуштања Скушптине није смело бити због те околности, што је међу тим био умро трећи намесник. Ја мислим, да и сами тужиоци, који су потписали тужбу противу нас не могу у начелу порицати, да Круна има права Скупштину да распусти и да одложи.
Француска је једна слободоумна земља; Французи су пролевали крв не само за своје слободе, већ и за слободе целога света, па и данас председник француске републике има права да одлаже и распушта Скупштине. Дакле ни тужиоци не могу да кажу, да Круна нема то право. Тако је у осталом по нашем чл. 54 Устава. Ја мислим, да не треба много да вам говорим и да вас убеђујем, пошто и сами имате чл. 54 пред собом, и сами знате да је по тој одредби нашег Устава несумњиво, да Круна има право одлагања и распуштања Скупштине. А тога бивало је и по старом и по новом Уставу, кад год је влада налазила потребе.
Радикална је влада била 1891. године; тада су се променила само два министра, дошао је други Председник министарства и један нов ресорни министар; и као што је познато, радикална је влада тада Скупштину сазвала за 1. новембар, ну Скупштина се није тога дана састала, већ ју је тадашња влада одложила за 28. или 29. децембар. И ми смо урадили исто тако. Сазвали смо Скупштину за 1. новембар, као што Устав одређује, па смо, онако исто као и радикална влада одложили Скупштину до краја децембра исте године, као што видите, учинили, исто оно, што је урадила и радикална влада. Кад то стоји; кад је Круна по нашем Уставу имала права да одлаже и распушта Скупштину; и најпосле кад је и практиком утврђено и сигурно, да је и радикална влада то исто радила, питам вас онда, може ли се казати, да се овде не тера политичка освета, кад се ја са друговима тужим тим и за то, што нисмо сазвали Скупштину за 1. новембар 1892. године? Радио сам оно, што је Устав допуштао; радио сам онако, како закон и Устав одређују; ту не може бити одговорности ни по каквом закону, па ни по закону о министарској одговорности.
Да би како тако оправдали ову тачку оптужбе, тужиоци су употребили један разлог као да је нарочито у овој прилици то требало урадити противу нас; као доказ за што се Скупштина у овој прилици није могла одложити 1. новембра, већ што би се морала састати 1. новембра, тужба помиње потребу избора трећег намесника. Тамо се каже да је требало изабрати трећег намесника у ванредној Скупштини, и то у најкраћем року.
Господо, у Уставу нити има помена о томе да ће се трећи Намесник бирати у ванредној Народној Скупштини,(жагор) нити да ће се Скупштина састати у 'најкраћем' року. Устав зна само за општу одредбу да се Скупштина састаје годишње 1. новембра. Но Устав одређује тако исто и да се по члану 54 Скупштина може и одложити, ако Круна нађе у интересу државном да је то потребно. Тужба у овој прилици мисли да ондашњи Представници Круне нису имали права да одложе Скупштину и да за то ми, који смо према потписали Указ о одлагању Скупштине треба да одговарамо за некакво гажење 101 члана Устава. Ну није доста рећи, већ треба да се докаже да ондашње Намесништво није имало сва крунина права за то, што је трећи Намесник био умро, да су два намесника остала да врше само неке крунске послове, по одредбама нашег Устава и закона. За доказ тога тужба прибегава цитату члана 71 устава, она то чини непотпуно; узима из тога члана само оно, што иде у прилог тужбе, а превиђа оно што иде у прилог тога да смо ми радили коректно и добро по Уставу и по закону. Ја ћу вам сад одмах доказати да је ово у истини што рекох. Тужба да би доказала да два Намесника нису имала права да одложе и распусте Скупштину позива се на 1 и 2 одељак члана 71 Устава.
У другом одељку члана 71 Устава каже се: да ће у случају осуства једног намесника друга два намесника пуноважно отправљати државне послове, ако им трећи Намесник унапред да писмену изјаву, да одобрава и пристаје на све што би они учинили у кругу Уставом им прописане власти. Први одељак члана 71 на против нема речи 'пуноважно'. Овде се вели само толико да ће друга два Намесника 'отарављати' државпе послове до првог састанка Народне Скупштине, која бира трећег Намесника.
Из ове разлике у изразима у ставу првом и другом тужба хоће да изведе, као да због смрти првог Намесника остала два Намесника нису могла да врше све крунске послове, да нису имала пуну крунину власт између осталог да нису могли распустити Скупштину. На том основу тужба тврди, да смо ми одговорни за према потпис указа о одлагању и распусту Скупштине.
Ну, пре него што пређем на оно шта пише у целом чл. 71 Устава, да се зауставим само на ова два одељка, па да видимо зашто у првом случају стоји 'пуноважно' а у другом нема. У другом случају, кад је намесник жив, он даје писмено својим друговима да њега заступају догод је он на осуству; то је нека врста пуномоћства. Сваки правник зна да се у пуномоћству мора додати и реч 'пуноважно', и то је узрок због чега је у првом случају члана 71 Устава ушла реч 'пуноважно', а у оном другом случају, кад умре трећи Намесник не може бити ни замисла о њиховом 'пуномоћству'. Мртав човек не може ни пуноважно ни делимично другог да овласти. Отуда је та разлика у изразима између првог и другог одељка; није немогуће да је та разлика и ошпика у редакцији. Ви знате врло добро како се у нас граде закони; знате да је и овај Устав овакав какав је рађен на брзу руку, да у њему има доста погрешака и да није потпуно добар. Ну, најпосле, било са том редакцијом како му драго, смисао целог члана 71 није онакав, какав тужба представља. Ту је и III-ћи одељак тога чл. 71-ог са својом садржином толико јасан, да не може битп сумње, да по члану 71-вом Устава, кад умре трећи намесник, остала два врше послове потпуно. Ево тог чл. 71 Устава, који каже:  
'У свакој од ових прилика обнародоваће се одмах узрок, са којег ће само два Намесника отправљати власт Краљевску'.
Молим вас, Господо, кад се каже да, у случају смрти једнога намесника отправљају краљевску власт, ту се разуме да је њихова власт пуна, да је власт цела. Ако се хоће противно да тумачи, ако се хоће да каже није пуна, треба наћи ма какву одредбу за то, ма какав одређен члан у нашем Уставу.
Наш Устав набраја, која су права и дужности краљевских Намесника, и кад би Устав хтео да у случају смрти једног краљевског Намесника, остала двојица не могу да врше пуну краљевску власт, пуноважно, то би се морало одредити јасно. То би био врло важан изузетак, који се не би смео прећутати, и кад се прећутао, и нема га, на тај начин дакле не сумњиво је да у случају смрти једног краљевског Намесника пок. Протића остала двојица Намесника имала су пуну краљевску власт, да су могла пуноважно да врше ту власт. Тако су, баш у тој прилици, схватили своју дужност и ондашњи краљев. Намесници. Они су својом прокламацијом од 4. јуна 1892 г. казали да ће пуноважно одправљати државне послове до првог састанка Народне Скупштине, која ће изабрати трећег намесника.
Као што видите, и Намесници су у овој прокламацији изреком употребили реч 'пуноважно', Господо, кад су Намесници ту реч 'пуноважно' употребили а употребили су је сасвим на основу Устава, јер и није могло бити да они врше краљевску власт само у неколико; кад су два Намесника, по Уставу, обзнанила да ће пуноважно и даље вршити краљевску власт, онда нисмо ми били на управи земаљској, већ су били радикали. Па кад су тадашњи министри радикални онда пристали на то, што су два Намесника казала у својој прокламацији да ће од смрти намесника Протића пуноважно вршити краљевску власт; — кад су тада радикални министри радили државне послове с њима, ја не знам како се сад може представљати то да смо ми криви што смо пристали на то исто, да два Намесника по Уставу имадоше пуноважно краљевску власт и што радисмо с њима као представницима пуне краљевске власти?! И да је доиста ондашњи радикални кабинет потпуно усвојио оно што су два Намесника, у својој прокламацији, казала; да су министри у томе били сагласни с Намесницима и према потписали уставни акт о томе, допустите да прочитам имена министра, који су ту прокламацију према потписали као и садржину те прокламације :
(Наставиће се)
« Last Edit: October 08, 2018, 10:56:54 am by JASON » Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1152 on: October 10, 2018, 08:25:53 am »

Дакле, молим вас, кад су господа радикални министри доиста потписали ту прокламадију, да ће два краљевска Намесника од смрти генерала Протића, трећег Намесника, пуноважно отправљати послове државне до првог састанка Народне Скупштине, која ће изабрати трећег Намесника, онда шта се може нама пребацивати, што смо ми са истим Намесницима такође пуноважно радили оно што су они доиста могли пуноважно радити по Уставу. Ако се хоће да мисли логички и правнички, онда се не може друкше ни замислити о овоме, већ тако као што је по Уставу и законима; као што су радикални министри премапотписали и као што ни Народна Скуштина не може другачије да мисли у овакој прилици, ако хоће да остане у границама Устава и закона.
То вам је, Господо, у главном доста, да претходно докажем, да вас потпуно уверим, да је сазив Скупштине 1. новембра и одлагање Скупштине било савршено по Уставу и само са двојицом Намесника. А кад то стоји, да су два Намесника радила по Уставу, пуноважно, онда отпада и све резоновање тужбе о некаквој дужности за сазив ванредне Скупштине за избор трећег Намесника. Радња наша са двојицом Намесника пуноважна је и на основу Устава и закона дакле у опште, па и у томе. Она не само да није противна Уставу и закону већ на против потпуно је коректна, потпуно одговара Уставу и закону. После те опште напомене допустите ми, да пређем на поједине тачке оптужбе, онако како су у тужби изнесене. Тужба у главном почиње тиме, што је сазив Скупштине првога новембра налагало 'абнормално' стање, што два Намесника због смрти трећег нису могла радити пуноважно. Тужба ту понавља своје резоновање о чл. 71-ом и тумачи тај члан онако као што рекох мало час. Она вели да се по Уставу није могла Скупштина одложити од стране два Намесника; у кратко говори оно што је било у првоме одељку. Ја држим да није потребно да вас морим понављањем истога, што сам мало час казао; држим да сам вас доиста убедио, да у томе нема апсолутно никакве повреде Устава или закона; за то мислим да није потребно да улазим у појединости самог тог почетка тужбе у овој првој тачци. Мени је доста да вас само замолим, да вашу пажњу обратите на тачно разумевање чл. 71, при том да вас упутим да не заборавите на онај проглас два Намесника и премапотпис радикалне владе о томе. Нашло се тада да два Намесника могу да раде пуноважно; тако је по Уставу; и ми смо се држали одредбе Устава о томе; и кад то стоји, онда није тешко разумети, да ли је наша радња, што смо одлагали и распуштали Скупштину била коректна или не. О томе не треба много да говорим. Устав, чл. 54 изриком каже јасно и одређено да Круна може да одложи и растури Скупштину, кад она нађе потребу за то. Одлагање и распуст било је потпуно у роковима оним, које закон одређује. Ко се може за то кривити?! Тужба каже да је то могло бити и раније. Па да допустимо, да је и могло бити време краће и запитајмо се, може ли до нас бити кривице, што нисмо употребили краће време. Да ли је могло бити краће и да ли је требало да буде дуже или краће, то у Уставу није казано. Устав одређује само крајњи рок до кога мора да буде одлагање и сазив нове Скуппггине, ну оставља Круни и влади да одреди сам дан тог одлагања и сазива Ја, који сам имао част да рукујем државним пословима у оно време, мислио сам, не само мислио сам, већ уверен сам био онда и сада тврдо, да сам потпуно одговорио чл. 54 Устава, кад сам се само држао крањег рока, кад нисам прешао тај крајњи рок за одлагање и сазивање Скупшитине. Кад је у оно време мени била поверена управа државних послова, законом и уставом мени је остављено да у споразуму са представницима круне, ценим: докле Скупштину треба да одложимо, када нову да сазовемо. Ми смо то морали да ценимо, могли смо у томе да се одредимо само природом послова и савесним мишљењем о извршењу велике дужности као што је управа са једном државом у опште, а још више према великим потребама и задацима Србије. Ми смо дошли на управу земаљску 9. августа 1892. Ми нисмо дошли, као што се у тужби помиње на неколико места, с намером да газимо Устав и законе; ми смо дошли с једним нашим програмом, који смо потписали и који смо хтели и да извршимо у интересу отаџбине.
За извршење тога програма требало нам је времена требало је проучавања разних питања. За то смо морали употребити дужи рок за одлагање и сазив Скупштине, те да бисмо с предлозима, у духу нашег програма, могли изићи озбиљно пред Народно Представништво. Да смо ми другачије мислили с тим нашим програмом; да нисмо дошли на владу с уверењем, да долазак на владу не сме и не треба да буде друкчији, већ само часна и корисна служба отаџбине; да смо мислили оним нашим програмом само да кога варамо, — ми бисмо могли сазвати Скупштину у најкраћем року и посвршавати с њом најважније послове, и тада ви не бисте имали разлога да нас корите, и не бисмо имали потребе да ми пред вама одговарамо, што нисмо Скупштину брже сазвали. Ну ми смо мислили, да савесно нашу реч откупимо; хтели смо својом службом да се одужимо земљи, која нас је одгајила и многе од нас и школовала на страни о своме трошку. За то нам је требало времена да се спремимо; за то смо Скупштину сазвали доцније.
У осталом, било да смо могли сазвати Скупштину пре или да нисмо могли то урадити, на сваки начин овде је меродавна та околност, што ми нисмо прешли рокове, који су Уставом одређени за такве случајеве. И ја не знам, кад смо се држали тих уставних рокова, од куд може ту бити какве одговорности, кад Устав даје изрично право министарству или управо Круни, да се послужи једним или другим роком? И краћи, и дужи рок ту је уставан, кад је био у границама Устава. Дакле на сваки начин ту не може бити никакве одговорности кад нисмо прешли крајње рокове за сазив Скупштине.
Есенција целе ове прве тачке оптужбе је у томе: да ли је Скупштина могла да се одложи; да ли је могла да се сазове у року, који смо одредили; када смо је сазвали; и да ли се морала да се сазове онда, како се у тужби каже. А пошто је есенција ове прве тачке у томе, ја мислим да ни један непристрастан човек, после овог мог говора неће моћи казати да се нисмо држали Устава и закона, кад смо у уставном року одложили Скупштину и сазвали је на време у уставном року. Ја мислим, да после овога мога одговора немам више потребе да одговарам на ову тачку. За то да пређем на другу тачку оптужбе.
Друга тачка тужи нас, што Влада није наредила на време нов избор на место Атанасија Вучковића, бившег квалификованог посланика. У тужби се каже, да је Атанасије Вучковнћ умро 28. августа 1892. и да је влада требала да одреди избор за месец дана од смрти пок. Вучковића. У тужби се истина не каже изриком то, да се рок рачуна месец дана од смрти. Ну по рачуну, који она прави излази то. У тужби се вели, да је требало нов избор наредити 29. септембра. По том рачуну, који тужба прави, излази, као што рекох да је тужба тога мишљења као да се избор могао извршити за месец дана по смрти пок. посланика. Кад је узела ту поставку тужба, онда изводи свој закључак да смо одговорни, што није урађено онако, како тужба представља.
Ну ја ћу вам одмах доказати, да је та поставка погрешна и према томе да је погрешно заснована оптужба против нас, као да смо повредили члан 93 и 101 Устава, што нисмо тај избор наредили за месец дана од смрти Атанасија Вучковића. Онај рок од месец дана не рачуна се од дана кад је посланик умро; он се рачуна од дана кад је посланичко место 'упражњено', као што вели наш Устав и закони. А ко 'упражњава' посланичко место? Да ли то 'упражњава' министар, кад је случај да је посланик умр'о, или то упражњава сама Народна Скушптина?
Господо! Не припадам оним људима, који мисле да о праву и правним односима ваља судити онако, како је кад нама згодно. На против ја сам вазда био уверен, а и данас сам тога мишљења, да оно што је право, што је по закону у једној прилици, право је и законо увек. Не мислим да је допуштено у опозицији сматрати једно за право и законито, а противно мислити на влади. Код вас као да није тако; бар по тужби изгледа да се хоће противно. Да разгледамо ко греши у овом питању.
Да најпре разложимо од када се рачуна да је посланичко место упражњено; да ли од дана решења скупштинског или од дана смрти посланика. После ћу да вам покажем, како сте и ви у једној сличној прилици радили, противно овоме што тужба преставља. Суверенитет права Скушптине захтева, да свакад сама Скупштина реши, да ли је које посланичко место упражњено или није. А кад тужбом то право хоћете да дате министру, једној политичкој личности, онда будите уверени, да онај, који то хоће, копа гроб уставности. И сам наш пословник скупштински каже, да министар као политичка личност нема права да огласи да ли је које посланичко место упражњено или није, већ да је то право Скупштине. Дакле, сам пословник скупштински, а и сам Устав имају јасне одредбе о случају као што је овде смрт посланика Атанасија Вучковића. Та оба основна закона веле, да Скупштина има да одлучи, да ли је посланичко место упражњено, па тек кад Скупштина позове министра унутрашњих дела да нареди избор, овај то извршује по закону. Пословник скупштински и Устав тако изреком одређују, да ће Скупштина решавати о попуњењу места за то, што на случај смрти посланика, као и других упражњења места, има разних начина за то попуњење. Тада су две могућности попуњења места кад посланик умре. И по Уставу и по пословнику и по изборном закону зна се, да се може десити да је смрћу посланика исцрпљена листа или да није исцрпљена. За то кад умре који од посланика треба на првом месту да се зна, да ли је његова листа исцрпљена или није. Ако листа није испрпљена и нема новог избора, и тек ако је исцрпљена, настаје потреба новог избора. А по томе да ли ће бити нових избора или ће се на место умрлог посланика да позове из његове листе онај, који за њим иде, то тек треба да се оцени и одлучи. Ево шта о томе говори закон: На место посланика, чији је избор уништен, Народна Скупштина одлучиће, да се из дотичне кандидатске листе, ако она није исцрпљена, позове за посланика први по реду кандидат; а ако је је исцрпљена, да се преко министра унутр. дела нареди нов избор према чл. 101 Устава.
Молим вас, да применимо ову законску одредбу на овај случај смрти Вучковића. Извесно је, ако листа Атанасија Вучковића није била исцрпљена, морала је његово место сама Скупштнна да попуни и то у току од 5 дана, као што даље вели исти закон; тада се наређује нов избор. Сад кад то стоји, питам вас, као што се овде случај десио да је Атанасије Вучковић умро, кад Скупштина није била на окупу, јер је он умро 28. августа, а Скупштина је имала да се састане тек 1. новембра, питам вас, дакле, од августа до новембра да ли апсолутно било могућности оценити: да ли је листа његова била исцрпљена и према томе одлучити да Скупштина реши за 5 дана да се његово место попуни; или је ту настао други случај, на име да је листа исцрпљена, па да би требало наредити нов избор посланика?
Кад је умро Вучковић, Скупштина није била на окупу, а није је било за то, што се смрт десила у времену пре њеног саставка. Она дакле није могла решавати, да ли ће сама попунити његово место или не. То је онај први случај, кад листа није исцрпљена смрћу. Други је случај ако би листа била исцрпљена. У том случају члан 93 каже: 'Ако су сва лица из те листе исцрпљена, или ако их нема довољно да могу попунити сва посланичка места, као и ако је празно посланичко место у оним варошима или општинама, које не бирају више од једног посланика, онда ће се посланичко место попунити новим накнадним избором у дотичном изборном месту, који се мора извршиги у року од месец дана'.
Овде се, као што видите, кад је лисга исцрпљена, не каже да ће то бити од смрти у року за месец дана, не каже се ни да то министар ради. Ну кад закон већ и том другом случају замишља претходну радњу Скупштине, или јасније речено, да Скупшина одлучи, да ли је листа исцрпљена или није, а кад је и у овом предмету о коме говори тужба, морало бити те радње скупштинске, онда ја мислим да ни један правник, да ни један мислени човек не може казати, да је ко други био надлежан да оцени и одлучи, да ли да се на место умрлог Вучковића нареди избор и кад, него само да је за то надлежна Народна Скупштина.
Тако је, у осталом, радила Скупштина, кад су се, под владом новог Устава, упразнила места посланичка покојних: Јанка Пурића и Стеве Грнчаревића.
Ну да допустим да бисте ви то право хтели да дате министру унутрашњих дела, као политичкој личности, да он решава да ли је какво посланичко место празно и да он пре састанка скупштинског и пре њене одлуке о томе наређује избор, па да видимо какве би последице отуда настале по уставност. Ја велим да би се тиме ископао гроб уставности. Ви знате да сем случаја смрти има још много случајева у којима се може огласити место посланичко за празно. То бива на прилику кад посланик дође у притвор, кад падне под стечај и још много таквих случајева набрајају наш Устав и изборни закон. Питам вас сад ако у начелу усвојите, да ли је министар дужан да попуни посланичко место, да он то ради без скупштинске одлуке, шта не би могао да учини министар као политичка личност?! коме је до тога да води политику само онако, како њему годи; ако би то хтео министар зар не би могао, чим би који од посланика дошао у притвор или пао под стечај, да нареди нов избор посланика. Ви знате врло добро да је по несрећи било доста посланика међу вама, који сте у ранијим приликама или неприликама долазили у притвор за време посланичког мандата, па ако би дозволили министру да он решава, да ли је тиме посланичко место упражњено или не, зар не мислиге да би тиме поткопавали целу зграду наше уставности. Нећу да именујем, али овде је један међу вама, и он ће знати добро, да је под либералном владом, после другог рата, била прилика, да је он под другом ранијом владом, која је тада била пре либерала, био у притвору, и он зна да либерална влада тада није узела на себе то право, да посланичко место упразни због тог притвора, да није наредила избор на његово место. На против либерали су тада оставили, те је Скупштина својом одлуком позвала тога посланика да дође у Скупштину и влада то извршила. Дакле Скупштина је тада решавала да ли је његово место упражњено или не. Тако су либерали онда, тако смо радили и сада, тако је у осталом по Уставу и закону.
(Наставиће се)
« Last Edit: October 10, 2018, 08:38:35 am by JASON » Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1153 on: October 10, 2018, 08:54:37 am »

Tако је било коректно да се ради и у овој прилици, јер закон каже: Скупштина и само Скупштина може да упразни посланичко место. То не сме и не треба да уради нико други, а најмање министар унутрашњих дела, човек, који води политику, који би могао бити склон да је води за свој рачун, а не онако, како захтева суверенитет Народне Скушптине. Ну узмимо да бисте ви били склони да напустите то право, да само Скупштина решава о томе, и да бисте хтели да уступите министру унутрашњих дела да он то решава, па запитајмо се шта је министар могао у овој прилици радити? Да ли је министар унутрашњих дела био у могућности да оцени: да ли је листа Атанасија Вучковића била исцрпљена или није, и по томе да ли је требало наредити нов избор на место умрлог Атанасија Вучковића, посланика. Као што рекох, и кад умре посланик мора се видети да ли је исцрпљена листа, и по томе да ли се мора наредити избор у року од месец дана. Па лепо, нека би то била дужност министра унутрашњих дела — а ја кажем да то не сме да буде — ја вас питам: је ли министар утрашњих дела био у могућности да оцени, да ли је листа Атанасија Вучковића исцрпљена или није; да ли то министар може да зна с поља по извештајима сокачким или по доставама неким; или на против то министар може и треба да цени — премда ја велим да није надлежан да цени — само из аката скупштинских? Лепо, а где су та скупштинска акта; јесу ли код министра унутрашњих дела или код Народне Скупштине. Ено пословника, који изреком каже: да се сва акта скупштинска, после одласка једне Скупштине, чувају под печатом и у архиви од нарочитог чувара Народне Скупштине. Министар унутрашњих дела, то ће сигурно бити јасно и вама, не сме отварати та акта и по њима разгледати, док се Скупштина не састане, док се не увери да ли су сва акта неповређена, да ли су печати неповређени. Ја држим да нико од вас неће дозволити министру унутрашњих дела то право и уопште ма ком министру, да он скупштинска акта распечаћује и да он нешто ради по тим актима без знања Народне Скупштине. А кад то не сме министар да ради, онда је апсолутна немогућност била и да оцени, да ли је у овом случају смрти Вучковића требало наредити избор или не. На кратко, ја држим, господо, да је ово питање тако чисто и јасно, да о њему не треба више ни да говорим, да не треба да вас дуже убеђујем о коректности ових мојих погледа на суверенитет Народне Скупштине. Овде смо ми једино поштујући право скупштинско и суверенитет Народне Скупштине, да само она и нико други не решава: да ли је празно или није место каквог посланика, чекали да то Скупштина реши, и кад би Скупштина то решила, то би се извршило у оном року од месец дана од одлуке скупштинске, а не од смрти. На овај начин ја држим да немам потребе даље да вам доказујем, колико је без правне основице тужба, кад је и ово изнела против нас и још више колико је неразмишљено речено, као да смо ми хтели намерно да газимо Устав и закон, што министар унутрашњих дела није наредио избор на место Вучковића пре решења скупштинског о томе.
Не знам, најпосле, да ли ћете и ви бити тога мишљења да је министар требао да решава, да ли је празно место посланика; —да сам без Скупштине распечаћава акта, да сам без скупштинског решења, наређује нове изборе у оваквој прилици, то је ствар више оцене, знања и подобности. Ну при свем том ја сам уверен, да нико од мислених људи, нико од искрених чувара уставности, нико од људи, који хоће у оцени дела свога противника да се руководи правдом, а не политиком, — не може и не сме казати да у овом случају има повреде било Устава, било закона, што је министар унутр. дела поштовао право скупштинског суверенитета, што није, без скупштинске одлуке, наредио избор на место умрлог посланика Вучковића. Апсолутно никаква одредба законска тиме не само није повређена, већ на против очуван је устав и закон. По томе дакле, ја не налазим потребе да више о томе и говорим.
Трећи је предмет оптужбе, трговински уговор са Аустро-Угарском. Позната је ствар, да је тај трговински уговор престао да важи 4. септембра 1892. године; познато је тако исто, да је Народна Скупштина, састављена махом из људи пред којима ја сад говорим, 31. марта 1892. године продужила важност тога уговора до краја 1892. године. А шта видимо ми у тој одлуци Народне Скупштине од 31. марта 1892. године? Не видимо ништа ни више, ни мање, већ оличену жељу Народне Скупштине да ако се преговори трговински са Аустро-Угарском неби могли завршити пре истека рока старом трговинском уговору од 1881. године треба дати продужење, а то је жеља, да се уговорно стање и даље продужи, да Србија не остане у неуговорном стању. То је смисао овога решења скупштинског, који продужује важност тога трговинског уговора до краја 1892. године. Кад неби било те жеље, ви бисте тада оставили да иде како иде, па нека настане оно што мора настати, ако нов уговор не би био свршен пре истека рока старом трговинском уговору. Иначе ви не бисте казали, да Србију не треба оставити у неуговорном стању. Ми смо дошли на владу, кад је већ била донесена ова одлука скупштинска, кад се желело, да и после свршетка рока трговинском уговору од 1881. године, Србија не остане у неуговорном стању. И шта је тада била наша дужност да радимо? Да ли смо могли, да ли смо и смели другачије радити, већ да Србију не оставимо у неуговорном стању.
Овде узгред да одговорим на једну примедбу тужбе, која наш долазак на владу прави неуставним и непарламентарним. Наш долазак на владу 1892. године не може бити неуставан. Зна се да је радикална влада поднела оставку Круни. Круна је по Уставу потпуно имала права, да уважи оставку владе као што је и влада имала право да је поднесе. И кад Круна једној влади уважи оставку, разуме се, нема другог излаза и могућности већ да се обрати другим људима за састав владе. У овој прилици Намесници су морали то урадити у толико пре, што је радикална странка, бивши тада у већини, изјавила, преко свог представника странке, да је радикална странка сагласна са мишљењем својих министара, који одступају. Примање те оставке Намесницима је Уставом допуштено и тако мора да буде у уставним земљама. По томе не може се рећи, да је наш долазак на владу био неуставан. А он са тога није ни непарламентаран. Тужба каже, да је то јединствен пример у парламентарном животу. Да не идемо далеко, већ да се сетимо најновије прошлости у једној нашој пријатељској држави у Грчкој. Тај пример показаће нам, да ли је наш долазак на владу био непарламентаран или неуставан. Делијанис је имао већину у Скупштини; дошао је у несагласност са владаоцем, владаоц му је уважио оставку и поверио владу људима, који нису имали већине у Народној Скупштини; дао им је владу за то, да апелује на народ; влада је наредила нове изборе; на новим изборима Делијанис је остао у мањини и Краљ је саставио владу из већине. То је савршено сличан случај с нашим доласком на владу, у толико још јачи што су радикали сами дали оставке. То је са свим по Уставу и парламентарно. Иначе, ако се неби Круни то право дозволило, значило би, да Круна нема права да апелује на народ, и да се уверава, да ли је већина у Скупштини у исто време и већина у народу. На сваки начин Круна то право има; а кад га има онда се ни нама не може ништа пребацивати, као да смо неуставно и непарламентарно примили владу 9. августа 1892. године после оставке радикалног министарства, и што смо пристали на апел Круне на народ новим изборима народних посланика.
Кад је то било; кад је већ донесена она одлука од 31. марта 1892. год. ми смо, по самом духу те скупштинске одлуке, водили преговоре са Аустро-Угарском да Србија не би остала без уговорног стања до одобрења новог трговинског уговора. Ми смо тиме само вршили своју дужност; ми смо тиме штитили државне интересе српске. Тужба представља као да би то било закључење новог трговинског уговора, као да би то била повреда чл. 52 Устава, за коју треба да одговарамо. Акта, која су вам прочитана, нарочито прилози који су вам изнесени, тврде да ми нисмо закључили нов трговински уговор; на против ми смо, као што се види из прилога, просто одржали постојеће уговорно стање између Србије и Аустро-Угарске. Разлика је закључити нов трговински уговор.или одржати постојеће уговорно стање и то баш на основу резолуције скупштинске, која је изразила жељу да то уговорно стање остане и даље. Ја вас питам, кад тужба хоће да нас представи као људе, којп су повредили чл. 52 Устава, што смо продужили постојеће уговорно стање, шта смо ми у тој прилици и могли друго радити већ продужити постојеће уговорно стање у духу саме оне скупштинске резолуције и у интересу државном? Ту је било могућности или да се продужи то уговорно стање или да престане између нас и Аустро-Угарске уговор, да водимо с њом економни рат. Ну питање је да ли је Србпја данас у таквим приликама, тако економски и финансиски спремна и јака, да би смела у то загазити. Ја смело и отворено кажем, да наша отаџбина према приликама, које су се стварале од неколико година у Србији и које данас у њој стоје као неоспоран факат, такву политику економну не би смела водити. За Србију би данас било и лакоумно и штетно, ако би загазила у економски рат с Аустро-Угарском, јер она би ту била побеђена.
Било је негда време, кад је Србија то могла урадиги. То је било 1880. године. Било је једног министарства, које је том приликом делом показало да оно пре воли да ступи у економни рат са Аустро-Угарском него да прими онакав уговор, какав је после закључен 1881. године. Ја сам тада био министар правде и, ја и другови, којима је председник био г. Јован Ристић, дали смо оставку што нисмо хтели потписати претходну декларацију са Аустро-Угарском, што смо, кад Краљ није усвојио наше гледиште да уђемо у економни рат са Аустро-Угарском претпостављали да одступимо него да потпишемо такву изјаву. Ну, господо, 1880. године у Србији су прилике биле са свим другојачије него данас. Србија, благодарећи мудрој дотадашњој управи либерала, онда није била дужна, њене су касе онда биле пуне, њена економна снага још је била чила и свежа. Ну Србија је од тада много што шта вукла на своја леђа тако, да у овој прилици, кад сам сада био на влади, нисам смео предложити оно, што сам предлагао 1880. године, нисмо могли да уђемо у економни рат са Аустро-Угарском. Прилике су сад такве, да смо морали да продужимо постојеће уговорно стање. Зато дакле ми, колико с једне стране да би заштитили наше трговачке интересе, толико с друге стране, знајући да немамо могућности да радимо другачије већ да задржимо уговорно стање; и најпосле знајући тако исто да је Народна Скупштина у оној својој одлуци од 31. марта такође ту исту жељу изјавила, нисмо смели прекидом уговорног стања ставити државне интересе на коцку, већ смо одржали постојеће уговорно стање. Ну при свем том, као што кажем, нисмо тиме закључили нов трговачки уговор, који би се случај могао подвести под чл. 52 Устава. Нов уговор са страном државом какав се замишља чланом 52 Устава, био би само онда, кад би која влада то урадила у форми и облику закона; кад би уговор такав са другом страном државом влада у облику закона обнародовала и по њему, као по закону, формално радила. То би био нов уговор, који забрањује наш Устав. Ну кад влада само задржи уговорно постојеће стање и то у смислу јасне и претходне одлуке Скупштинске, а тиме само штити битне интересе државне, ту не може бити говора о повреди Устава. Овде се, чини ми се казало да је то јединствени пример у уставним државама, да тако једна влада закључи трговински уговор без одобрења Скупштине, па отуд и тужба изводи нашу одговорност. Допустите ми да вам докажем, да то није истина и да вам наведем један пример, који је не давно био овде у вашој средини; отуда ћете се и сами уверити, да ово није јединствени пример, већ да то бива вазда, кад се укаже неодложна потреба, као што је било и с овим нашим продужењем уговорног стања у нашем државном интересу.
Садашња влада не давно је закључила са Немачком царевином једну погодбу о трговинском уговору; њу је она вама изнела на решавање. У тој угодби стоји овако: Кад је наша влада то закључила са Немачком, парламенат немачки био је распуштен због познатог војног закона. Цар је распустио парламенат и наредио нове изборе. И још и сада, кад ја ово говорим, Немачка нема могућности, да ову трговинску угодбу — декларацију изнесе своме парламенту на одобрење. То је факат ван сваке сумње и који је данашња српска влада знала при потпису декларације с Немачком, јер у тој декларацији између осталог пише и ово: Немачка влада не може српској влади у овај мах дати сличну изјаву, јер нема законита овлашћења.
Сад узмимо, да је Каприви министар српски, па кад он у ноти, коју је измењао са нашим министром спољашњих послова, изреком вели, да он ту декларацију потписује без претходног законодавног овлашћења, што нема могућности, да то уради, јер немачки парламенат није на окупу, шта бисте ви онда урадили са Капривијем да је којом несрећом Каприви министар у Србији, зар бисте ви њега оптужили и казали: ти си повредио Устав, хајде под суд. Или на послетку да говорим јасније, ви кад тужите нас, ви бисте тужили и Капривија ну ја вас питам: хоће ли немачки парламенат, хоће ли ти људи, који су на далеко већој висини познавања уставности и уставног живота него што смо ми, што морамо признати, хоће ли велим они оптужити Капривија што је закључио ону декларацију са Србијом у оном времену, кад није било немачког парламента, кад није било могућности, да предходно изради одобрење код свог парламента? Ја држим да се у немачком парламенту неће ни међу најватренијим социјалистима наћи ни једног, који би за то оптужио Капривија а још најмање да ће парламенат немачки ма кадгод Капривија за то позвати да одговара као оптуженик.
(Наставиће се)
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 522



« Reply #1154 on: October 12, 2018, 07:19:15 am »

Ну у овом предмету интересантно је још друго нешто, што се тиче наше данашње владе. Није ово само згодан пример да побијем оно, што се каже у оптужби, да је ово јединствен пример, да једна влада тако ради. Поред тога овај случај је згодно да се запитамо, шта је ваша данашња влада у овој прилици урадила? Да ли је данашња влада одговорила закону и својој дужности у тој прилици; или да још даље идем, па да вас запитам, шта сте ви требали да учините у овој прилици, кад сте добили ону декларацију на ваше решење. Ја не знам, да ли сте уочили добро, кад сте разгледали ово решење праву садржину те декларације. Ја ћу веровати, да сте је озбиљно проучили; држим да сте и ви у њој спазили што треба, опет, допустите ми да вам изнесем, шта сам ја уочио у тој декларацији као повреду наших државних интереса. Као што се види из те декларације Србија Немачкој даје право највећег повлашћења све до дана ратификације новог трговинског уговора између Србије и Немачке, међу тим Немачка Србији то и не обећава, а још мање да јој даје. Шта дакле даје Србија Немачкој, а шта Немачка Србији? Србија даје Немачкој све што може, а Немачка у том погледу не даје Србији ништа. Ја нећу ништа да речем овде против тога што је српска влада нашла за потребно, да на тај начин штити српске интересе, дајући немачкој држави право највећега повлашћења а од ње не добијајући исто право највећега повлашћења, ну на сваки начин код таквог рада данашње српске владе и код оваквог решења, којим сте то одобрили, са свим је природно и на свом месту, да вас у овој прилици запитам, да ли и по ком разлогу може бити право, што нас тужба терети, што смо тражили постојеће уговорно стање између Србије и Аустро-Угарске и још одржали тако, да смо доиста заштитили наше државне интересе, јер Аустрији нисмо дали више него она нама?!
На послетку не поричем да може бити разних мишљења о томе, да ли смо ми требали радити у тој прилици једно или друго, продужити постојеће уговорно стање, или ући у економски рат? Допуштам, да би, по нечијем схватању, можда било коректније загазити у економски рат, него одржати постојеће стање, ну на сваки начин морате и ви мени признати кад сам ја са друговима поверењем Круне имао управу земље у нашим рукама, — и кад смо ми били дужни да ценимо, шта је по нашем разумевању за Србију корисније и боље — онда смо били и у праву и дужности да урадимо онако и само онако, како смо били убеђени да ћемо најбоље одговорити својој савести и дужности. Тако овлашћени правом и дужношћу и ми смо продужењем уговорног стања сачували Србију од заплета, од штета које би извесно настале услед неуговорног стања. И кад смо ми тако радили, то није ни повреда закона ни повреда устава, већ на против то је само савесно вршење своје дужности, за што нико не може да одговара казненим путем у опште, па ни ми по закону о министарској одговорности. Ја држим да непартаичан човек никако не може казати да смо ми у томе делу какви кривци. Ако ко можда и сме рећи, да смо радили погрешно, даље ни тај не би смео ићи, ако не би хтео да ради као човек пристрастан, као човек, који се не руководи осећајима правде, већ само жудње да шкоди своме политичком противнику и онде, где нема места.
Сем свега овог има још нешто што иде у прилог овом нашем раду, што брани наш поступак, који је иначе потпуно на основу устава на основу закона. Томе је сличан један поступак садашње радикалне владе поводом употребе једне уставне одредбе о буџету државном. Наш чл. 175 Устава јасно и одређено каже да се буџет не може продужити ни у ком случају даље до четири месеца. Ви знате врло добро да рачунска година почиње 1. јануара; ви знате врло добро да је буџет био продужен законодавним решењем за 4 месеца; знате да је то крајњи рок, што је уставом одређен; ви знате сви врло добро и то, да је садашња влада, кад је била на управи земље, продужила буџет још за два месеца, за месец мај и јуни. Господо, нико не може порећи да то није очигледна повреда Устава. У Уставу је унесена та одредба да се буџет не може продужити преко четири месеца само за то, да се сачува сувренитет народа, да се не могу Скупштине распуштати по вољи министара, као што је рађено пре новог устава. Она господа која су била у уставотворном одбору знаће да је та одредба чл. 175 у Уставу унесена као нарочита гаранција за чување наше уставности, да не би влада могла произвољно продужавати буџет, па онда произвољно и распуштати скупштине, кад им се то прохтело буде.
Кад је Устав чланом 175 забранио влади да сме буџет преко 4 месеца од 1. јануара продужити, тиме је дата народу гарантија, да влада после 4 месеца мора да позове Скупштину, да одобри буџет; иначе сва уставност могла би постати илузорном. Па код тако јасне и чисте одредбе Устава, о којој ја држим, да ни један од вас не може посумњати, и о којој нису сумњали ни они министри, који су потписали ону наредбу, о продужењу буџета, ми видимо да је опет буџет продужен за два месеца преко тога рока. То, Уставу без сумње противно продужење буџета преко 4 месеца, било је пред вама. Ваш одбор, који је тај предлог расматрао, то је одобрио и ви сте то одобрили. Ја нећу да улазим у то, шта је била ваша дужност да чините у тој прилици, или јасније речено, да ли сте били дужни да запитате владу, како је смела повредити ту јасну уставну одредбу, зашто је продужењем буџета тако радила, за што је прекрала онај заповедни рок о важности буџета преко 4 месеца. То је ваша ствар, што то нисте тада урадили. Једно ћу само да кажем на име, да је сав рад на томе био неправилан. Од 1. априла па до краја априла имало је могућности да се изврши избор и да се састане Народна Скупштина. Овде је случај сличан ономе, што се каже нама, што нисмо изборе раније наредили; за то ово напомињем. Ако је тамо раније могло бити избора, тако исто и овде се може рећи, да су избори могли бити раније. У изборном закону не каже се, који су најкраћи рокови за изборе, већ се само вели који су најдужи. Према томе дакле, влада радикална имала је могућности од 1—30. априла да сазове Скупштину и да не повреди чл. 175 Устава. То је стојало њој до драге воље; ја је не кривим, што је то учинила за то, што појимам, да је имала потребе да се припреми. Ну, кад је радикална влада могла то да учини, да повреди чл. 175 Устава несазивајући Скупштину пре краја априла, и ако је могла то да избегне, онда настаје питање, шта је требала у тој прилици да учини Народна Скупштина. Ако се нама с правом хоће да пребацује, што смо ми немајући Скупштине на окупу, продужили уговорно стање с Аустро-Угарском, од куда се може оставити без одговорности ово, што је радикална влада повредила чл. 175 Устава? У извештају одбора правда се тај поступак; он сам признаје да је то повреда Устава, па извињава тиме, што вели, да је то изазвала 'неодољива нужда државна'. Ево шта се у извештају од речи до речи вели:
Извештај Финансијског одбора о буџету Народној Скупштини. Известилац Риста Поповић
Предлог министра финансија о продужењу државног буџета 1892. год. за целу 1893. буџетску годину, који је поднесен Народној Скупштини указом Његовог Величанства Краља Србије Александра I од 4. овога месеца, финансијски је одбор проучио, те му је част поднети Скупштини свој извештај.
Наше унутрашње политичке неприлике, створене чином Краљевскога Намесништва од 9. августа прошле године, који је дао могућности, да се у Србији до 1. априла ове године учине толике пометње у нашим државним пословима, учиниле су још и ту неприлику у земљи, да се за времена није могао спремити буџет државних прихода и расхода за 1893. годину. А кад се овако важан и велики посао не уради у време, које као редовно чл. 174 Устава прописује, на брзо спремљен не може бити тачан, не може преставити право финансијско стање у држави. Сад се пак и сувише изостало и већ половином године ушло у нову буџетску годину. За месец  јануар, фебруар, март и април ове године има највише решење од 1. јануара ове године, које је донесено према другоме ставу чл. 175 Устава, да буџет за 1892. год. важи за ове месеце.
Народна Скупштина, сазвана у ванредни сазив 25. марта ове године није могла уставно доћи у могућност, да предузме своје послове, међу којима се имао и буџет решити. С тога је неодољива нужда државна донела потребу, да Његово Величанство Краљ, узевши Краљевску власт у своје руке, највишом наредбом својом од 29. априла ове године одреди, да се буџет за 1892. продужи и за месеце : мај и јуни ове — 1893. године.
Народна Скупштина већ је поздравила и својим свечаним актом, Адресом, чин од 1 априла; томе своме поступку ваља да останемо доследни и у овој прилици. С обзиром на то, што се за мај и јуни није могло другчије поступити, но што је поступљено, као и на то, да се сад не може тачан буџет саставити, на послетку и на то, да би сад у по рачунске године врло мучно било мењати буџет због новчаних књига, — Одбору је част предложити Народној Скупштини, да се министров предлог прими, како је поднесен с формалном само изменом, по којој ће цео предлог овако гласити :

Буџет Краљевине Србије за 1893 годину.
Чл. 1. Буџет државних расхода и прихода за буџетску 1892. годину усваја се и за целу 1893. годину.
Чл. 2. Одобрава се Краљева наредба од 20. априла ове године, којом је важност буџета за 1892. годину продужен и за месеце мај и јуни ове 1893. године.
Чл. 3. Овај закон ступа у живог од дана, кад га Краљ потпише.

12. јуна 1893. год.     
у Београду.                 
Председник финансијског одбора, Рад. Милетић. Известилац, Риста С. Поповић. Чланови: Ран. Б. Тајсић, Пав. Поповић, Лаза Илић, Дим. К. Димовић, Ђура Милијашевић, Арса М. Дреновац, М. Марковић, Јоца Ж. Јовановић, Ђока Ж. Брачинац.
(Наставиће се)
Logged
Pages:  1 ... 72 73 74 75 76 [77] 78 79 80 81 82 ... 140   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.051 seconds with 24 queries.