PALUBA
September 17, 2019, 10:19:21 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Upozorenje za sve clanove
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 73 74 75 76 77 [78] 79 80 81 82 83 ... 119   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 200350 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1155 on: October 12, 2018, 07:21:10 am »

У извештају дакле признаје се да је продужењем буџета за мај и јуни месец учињена повреда члана 175 Устава, али се правда тиме, да је то неодољива потреба државна; и Народна Скупштина то је одобрила. Као што рекох, ја разумем што је то Скупштина одобрила; ну ако је неодољива потреба била овде, ако влада радикална, по својој вољи, није могла да избегне ту неодољиву силу и ако та неодољива сила њих ослобођава одговорности, онда одкуд та неодољива сила да се не употреби и онда, кад смо ми, немајући Скупштине на окупу, а имајући Скупштинско решење, које каже, да се може продужити уговорно стање и имајући такође неодољиву силу, продужили уговорно стање до Скупштине?! Јесмо ли и ми могли друкчије да радимо него онако, како је и нама налагала 'неодољива сила' немања Скупштине и државни интереси; одкуда се онда може казати да ми одговарамо по члану 52 Устава, као да смо ми учинили некакав нов уговор.
Ја мислим, да нема више потребе да вам о овој тачки више говорим, нарочито и с тога, што ће један мој колега такође о њој говорити и што држим, да сам до сад већ доказао неоснованост тужбе у овоме. Главно је, у овој тачци да ми нисмо закључили нов уговор, већ смо само продужили постојеће уговорно стање. Продужили смо га на основу решења Скупштинског и у духу жеље скупштинске на основу тога решења, да не буде неуговорно стање, што би се тиме штетили државни интереси. Ако преко свега тога налазите, да има ту какве кривице, ја не налазим, да је вредно даље о томе што год говорити.
Да пређем на другу тачку тужбе. У овој тачци као што знате има тачака у којима се ја са мојим друговима оптужујем а има тачака у којима ја нисам тужен. Ја ћу прећи оне тачке у којима ја нисам тужен. Ја ћу говорити само о оним тачкама у којима сам ја тужен, јер сваки ће од мојих другова говорити о ономе, о чему је тужен, Тако ћу ја сада да говорим о осмој тачци оптужбе под а) то је она тачка у којој се говори о неком мобилном стању војске о некаквом кретању војске, о некаквом ванредном стању, како се у тужби представља. Ту, да би се бацило на терет мени, у тужби се позива на акт од 21. августа 1892. год. министра војног. Ја ћу вам мало доцније доказати, да садржина тога акта нити значи мобилно стање, нити стављање војске у ванредно стање, као и да за садржину тога акта, ја као председник министарства, као нестручан министар, не могу ни да одговарам, све кад би у томе акту било нечега што би вређало Устав, што би вређало закон. Ви знате врло добро да војска, по Уставу и закону о устројству војске, стоји под командом краља и министра војног и све наредбе, које се издају у тој струци чине се од стране министра војног у име краља. Председник министарства или други какав министар не утиче на то, нити има права да утиче на рад министра војног. Ја овим нећу да бацам одговорност на мога друга министра војног, нити хоћу да скидам одговорност са себе; ја хоћу само тужбу да доведем у правилне њене границе. Закон о министарској одговорности каже, да сваки министар одговара за свој ресор, а за друге одговара само, ако је што у седници министарској и подписао са свима министрима заједно. Тужиоци који кажу да им није било до освете, да су је беспристрасно писали, кад и ову тачку износе против мене, требали су да загледају у члан 3 министарске одговорности и онда би видели да не може бити оптужбе против других министара у овоме, а по томе ни против мене према реченом  члану 3 закона о мин. одговорности.
Најпосле, да видимо целу садржину тог акта, да ли је овако, као што тужба каже или није. Тужба узима за основ овој оптужби онај акт од 21. августа 1892. г. Да би се могло оценити, да ли у том акту има какве год неупутности, морамо знати, шта је том акту и претходило. Господо, ево како је постао тај акт и од куда је он дошао. 12 . априла 1892. год. распоредио је министар војни у оно време (а ви знате да је био радикални министар) да извесан део наше војске — да не помињем место — у интересу општем наредио, да изађе на извесно место, да тамо ради и да се вежба — што је налазио за потребно у интересу општем, у интересу српском. Дакле, тај распоред учинио је радикални министар и то за време од 12. априла па до септембра 1892. год. У том распореду је тачно одређено — распоређено од стране радикалног министра оног доба, који ће део војске одлазити на рад, кад ће који део да се враћа. Кад смо ми 9. августа дошли на владу ми смо видели тај покрет, једни иду тамо где су одређени, други се враћају кућама; и кад се видело, да је то тешкоћа и за једне и за друге, онда је министар војни издао акт од 21. августа 1892. год. у коме он најпре смањује број оних, који морају да иду према распореду радикалног министра, а после прекратио је тај рок тако, да је чини ми се 16. септембра тај покрет са свим престао.
Ето то је садржина тога акта министра војног од 21. августа. Министар војни као човек, који је на томе радио и дужношћу својом био позват да ради, он ће вам дати разлога, у колико природа ове ствари допусти, да се о њој у опште говори, кад буде он говорио о том предмету оптужбе. Ну, ја само са своје стране кажем, да је садржина овог акта најневиније природе, који је у користи оних, који су тамо били тамо радили у интересу штедње, јер је државна каса и сувише била оптерећена са тим радовима. На против ништа у том акту нема, нити има каквог мобилног стања војске. То сам имао да кажем о овој тачки 8-ој под а) у оптужби колико се тиче мене.
То је она тачка о конституисању Скупштине. Да би се правилно могло оценити да ли има, да ли може бити одговорности до мене у овој тачци оптужбе; она се мора по самој природи ствари да подели на троје онако, како управо и цела садржина те ствари и јесте. То је троје ово; прво морамо да поделимо рад министра унутрашњих дела; друго морамо да поделимо рад саме Народне Скупштине и треће морамо да поделимо оно, што сам ја као председник министарства са друговима у том погледу после радио, или као што се и у тужби каже и као што је у ствари, читање указа, отварање Народне Скупштине од стране моје, као опуномоћеног од бивших тада Краљевских Намесника. Дакле ова оптужба мора по самој природи ствари да се подели овако на троје.
Прво је дакле рад министра унутрашњих дела, оно стварање спискова, оно шиљање спискова Народној Скупштини итд. Ја мислим да нема потребе да доказујем, да је то посао министра унутрашњих дела, и према томе да ја као преседник министарства нити сам био дужан да штогод на том послу радим, нити сам радио, и тада наравно према члану трећем закона о министарској одговорности ја за то немам да одговарам, ако се хоће да решава по закону и по Уставу. Ја овим не кажем, нити хоћу да бацим одговорност на министра унутрашњих дела; само треба, као и другом приликом, тако и у овој , свачија одговорност да се цени на основу онога, што је била његова дужност, моја дужност није била да Скупштину извештавам о изборима, да Скупштини шиљем спискове, и према томе ја не могу одговарати, па ма да је то било и неправилно.
У осталом, то није било неправилно. Акт министра унутрашњих дела, који се налази у скупштинским актима тврди, да је он исто онако, као што су и пређашњи министри, Скупштини послао сва акта, послао списак посланика и даље учинио све што је изборним законом и пословником наређено. Што он није урадио онако као што је скупштинска опозиција захтевала, то држим — све да би могло да буде коректно и правилно — на сваки начин не може бити одговорности до министра унутрашњих дела.
У осталом ја ово само узгред спомињем; ствар се не тиче мене, јер није моје дело, а министар унутрашњих дела, ако добије од вас прилику да брани свој поступак, он ће опширно показати да је његов рад био одиста коректан и законит. А ја да пређем на друго питање овде, само конституисање Скупштине.
Тужба хоће и мене као председника министарства и моје другове да тужи што се Скупштина — вели се - неуставно конституисала. На првом месту да се запитамо па кад би се Скупштина и неуставно конституисала, шта има ту и од куда може ту да одговара један министар? Конституисање Скупштине то је рад саме Скупштине, то је по Уставу нашем и узмите све уставе, које хоћете апсолутно јединствено право саме Народне Скупштине. Никаква друга власт, а најмање министри немају права, нити имају дужности, да они утичу на то, да ли је Скупштина каква правилно, уставно конституисана или ја немам потребе да вам цитирам Устав, сами га знате; и наш Устав и наш пословник изрично кажу: кад се скупи довољан број посланика Народна Скупштина сама ће одлучити, има ли довољан број посланика и сама ће приступити избору председника секретара и т. д.; и кад се све то изврши, онда она владу само извештава о томе, кад ће Краљ да отвори Скупштину. Као што видите дакле суверенитет Народне Скупштине не може другчије ни да буде, него да она сама реши: је ли она уставно састављена, је ли она уставно конституисана. Министри у то немају права да се мешају и не смеју да се мешају. То кад стоји онда, све и да би било неправилности у конституисању Скупштине, ни по каквом закону ни каквом Уставу па ни нашем, апсолутно никакве одговорности не може бити до нас, до мене.
У осталом, да узгред поменем, да баш и не стоји оно што тужба каже, да прошла Скупштина није уставно конституисана. Ја ударам гласом на реч: није уставно, а ударам за то, што је радикална влада у том погледу, колики је број посланика потребан по Уставу, променила Устав. Изборним законом, после Устава, ондашња влада радикална увеличала је број посланика тиме, што је варошке главе при бирању посланика у вароши рачунала још и у округу тако, да је број посланика сеоских после новог изборног закона, порастао са 10, а доцније према броју пореских глава и 15, више него што члан 110 Устава тражи.
Ви се сећате, господо, да смо ми, тадања опозиција у Скупштини, ударали гласом на то, да редовна Народна Скупштина нема права да мења Устав и да повећава број сеоских пореских глава са гласовима, који у вароши гласају. Скупштина је преко тога прешла и то је постао закон, ну закон, који је противан Уставу. Сад, ко сме на основу тога закона, противно Уставу, ко може да тврди, да прошле Скупштине није био довољан број посланика, кад је по уставу број пореских глава такав у Србији, да по Уставу кад би се рачунало, а не по изборном закону, било би их 61 или 62. (Жагор.) На сваки начин Устав одређује број посланика и према њему тај је број био довољан, али кад се рачуна онако како ви мислите, онда можете говорити да га није било.
(Наставиће се)
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1156 on: October 12, 2018, 07:25:11 am »

Тужба нас тужи да смо повредили Устав, налазећи да није био довољан број посланика, а ја сам знао, да је према Уставу био довољан број посланика, а ја сам казао, да је према Уставу био довољан број. Ово што сам казао о чл. 110 Устава споменуо сам, те да вам докажем, како је донешењем измене у изборном закону, Народна Скупштина повредила тај члан Устава. У осталом, остајем при томе да само конституисање Скупштине то је и право и дужносг саме Скупштине; она се сама конституише и ни један министар не може бити одговоран за то, све и да је том приликом повредио Устав.
Остаје још читање указа. Ја сам доиста овлашћен био, да прочитам указ о отварању скупштинске седнице. Ну господо, ако се дозволи, да је Скупштина сама имала право да се конституише, да је Скупштина имала права да позове владу, те да јој јави да се конституисала, и да у име Краља отвори седнице њене, онда ја незнам шта смо ми друго могли радити, него да извршимо решење скупштинско. Ми у томе решењу апсолутно ништа нисмо могли ни смели променути; и с тога до владе не може ни бити никакве одговорности. То су, господо, у главном разлози, које сам сматрао за потребно да наведем против онога, што тужба о мени говори. У почетку мога говора ја сам казао, да не могу одговарати тачку по тачку оним истим редом, као што их тужба набраја, ну ипак мислим. да сам овим мојим одговором у свему, што се мени баца на терет, одговорио потпуно, и доказао, да сам све радио савршено на основу Устава и закона, те по томе да до мене нема никакве кривице.
То су господо, главни разлози, које сам сматрао за потребно да наведем против онога, што се у тужби против мене наводи.
При крају господо, дозволите ми још да кажем неколико речи. У тужби се, господо, представља, као да је зло стање у Србији, под мојом владавином изазвало толико незадовољство, да смо стојали пред грађанским ратом. Ја држим, господо, да је тај израз претеран. Ми смо доиста за оно време, док смо управљали земљом, имали много послова да свршимо, имали смо изборе скупштинске, имали смо толике изборе општинске, ну ипак тада није било таквих ствари, да би нам се могло казати, да смо изазвали грађански рат. Ја целу ову тужбу, господо, против нас не могу, после онога што сам вам казао, и после и најтачнијег и најбрижљивијег проучавања свију тачака, не могу другчије да разумем, него као једну политичку освету. Тужба истина каже, да она не тера освету, ну допустите ми да сам ја, по што сам све прочитао, потпуног уверења да је тако у ствари.
Хоће ли Народно Представништво поћи за тужбом, хоће ли оно примити одбрану или казати, да ја доиста треба да одговарам, то је ваша ствар; ну господо, пре него што би решили да какву одлуку донесете, ја вам обраћам пажњу, да размислите шта би таквом одлуком учинили. Господо, Србија је данас у тешким приликама. Око Србије свуда су мутни облаци; Србији данас треба јединства, слоге, и заједничког рада. Србија не може и не сме у овој прилици бити задахнута жељом освете.
Било је у историји времена, кад су се политички противници својим политичким противницима осветом одазивали; било је случајева, да је то пролазило без штете за државу. У великој француској револуцији падале су главе невиних људи за то, што је тако махом хтела извесна клика; у последње доба, што је тако хтео један човек, који је био задахнут жељом освете својим политичким противницима. Да господо, у великој француској револуцији Робеспијер, који је жудео да крв својих противника пролије, он је једнога по једнога изводио на губилиште; и највеће патриоте у Француској погинуле су на гилотини па и сам његов пријатељ и племенити човек Дантон искусио је то исто. Па најпосле шта је било и са Робеспијером ? У најкраћем року доживео је, да и он оде гилотину, да га ставе ван закона, те да плати својом крвљу сва насиља и неправде за проливену крв својих политичких противника.
Господо, ви се данас престављате као сила: ви можете учинити шта хоћете; ви можете и хоћете нас, ваше политичке противнике, да упропастите. (Чује се: нећемо, није истина). Молим вас. Тако су радили за време француске револуције; ондашња влада побила је све своје противнике; мислите ли, да ћете и ви вашом одлуком, нас, ваше политичке противнике да упропастите. Ја сам, господо, човек који сам у годинама и више од половине века свог проживео, и ко зна колико ћу још живети; човек који сам служио државу 25 година часно и поштено; можда, ако би се нашло људи, који би у оваквим делима нашли да смо криви, можда, да ми неће бити суђено, да више радим на јавном пољу, ну будите уверени после ваше одлуке, ако мислите да и за овака дела треба да одговарамо, да ће у истини стојати правда на мојој страни, биће људи, који ће бити уверени, да је Авакумовић дат суду за дела у којима нема ни повреде закона ни Устава, онда кад се Народна Скупштина није хтела да руководи разумом и мирном савешћу, него може бити хтела, да се поведе за осветом. Ја не велим, да ћете ви то, ну смем да кажем, да вас у том случају не може ништа друго да руководи него, што сам ваш политички противник. Политички противници могу се мрзети, могу се не волети у души својој; ну правде треба да буде и према политичким противницима. Ја не тражим од вас ни заштите ни опроштаја, ну то имам право да тражим од вас, да дела, која су у тужби онако неверно и нетачно представљена, да дела, која сам вам ја овако објаснио и представио, да и ви та дела цените онако, како треба сваки поштен човек да цени. Ја мислим, господо, да се само на тај начин служи отаџбини, али противним решењем, гањањем својих политичких противника не само да не би служили отаџбини, већ би напротив то удило нашим државним интересима и нашој држави. Зар је мало раздора и несрећа било у овој земљи (жагор. Чује се: то сте ви учинили. Благоје Божић: пролили сте крв у овој земљи и имате образа да говорите о томе).
Ви кажете, да смо ми вређали Устав и законе. Чуо сам мало час да се овде каже: пролили сте крв, и зато, што се вели, да смо тако газили Устав и пролили крв, да смо зато и оптужени. Ја за то нисам тужен, али ћу и на то да одговорим. На првом месту, као што рекох, кад је вама смер ове оптужбе доиста тај, да се примером, као што се у тужби каже, учврсти и утемељи уставност у овој земљи, онда, господо, зар се тако учвршћује уставност у земљи, кад се туже само једни, који су повредили Устав, а остављају се они, који су га толико вређали и газили. Да не ређам много, ја ћу да напоменем само ово, приликом изборног закона, приликом закона о пореској системи, приликом продужења буџета за ова два месеца и још много примера из радикалног министарства, да су очито повредили Устав. Па ако су ова дела наша за која велите да треба да идемо пред суд, ја не знам, онда каква би то правда била, да се и они за та дела не оптуже онако исто, као и ми што се данас оптужујемо.
Рече се овде, проливена је крв. Ја кажем, то се мене не тиче. Ну, кад је један од господе посланика избацио ту реч, допустите и мени да само о томе кажем неколико речи. Нико од нас господо, није наредио, нити је ко од нас желео да се пролива крв. Сажаљевамо, будите уверени, и ми, као и сваки поштен Србин, да једна кап српске крви падне у залуд. Ну, кад је говор о томе, па има и код радикалних министарства један случај далеко тежи, далеко јачи, него што је онај случај, који се баца на терет моме другу, пређашњем министру унутрашњих дела, због проливене крви. Кажем далеко јачи за то, што у овом случају нико од министара није наредио да се крв пролива, док код другог случаја, противно је било. Ваш радикални министар наредио је да се пуца (Чује се: министар војни наредио је да се пуца).
Да не идемо даље, да оставимо оне прилике 14. и 15. маја, како је то онда ишло, него да узмемо случај прогонства краљичина. У том случају, господо, такође је проливена крв. Говори се, као да тада није нико невино погинуо. Ево да вам поменем, који су тада невино погинули и тешко рањени.
Погинули су невино: Миладин Атанацковић, калфа бакалски, Милорад Цветковић, калфа папуџиски и Милан Миљковић, а тешко су рањени: Михаило Лазић, практикант Управе Фондова, Тимотије Јовановић, Јефта Ербезовић, ђаци учитељске школе и Благоје Шиљеговић, ђак богословије.
Ми смо о прогонству краљице Наталије опширно говорили, и дуго о томе дебатовали, да ли је резолуција скупштинска била на основу закона и Устава. Ви знате ваше гледиште у томе питању а знате и моје. Ну оставимо то и запитајмо се, кад су она деца изашла да бране краљицу Наталију, за што се морало на њих пуцати, и за што људи да гину. Један господин каже, то је наредио министар војни, нека ми се допусти, да кажем отворено и јавно жао ми је, што овде није председник скупштине, то није наредно министар војни, него ондашњи председник министарства г. Никола Пашић. Ево његово писмо имам код себе.  Допустите ми да вам испричам његову историју. Г. Пашић најпре је био наредио да се пуца у ветар, па кад му је примећено, да војска не може да се изводи неозбиљно него ако дође до сукоба да јој се мора допустити да пуца, иначе ако јој се то неће допустити, онда је не треба ни изводити. На такву примедбу г. Пашић дао је други налог и ево како он гласи.
Mесном команданту
Војници могу употребити оружје, но и то само у крајњој нужди ради своје личне одбране. Али претходно треба три пута светини заказати, да ће се пуцати, ако се не разилази, па и у том случају пуцати неколико пута у ветар.
6. маја 1891. год.                     Председик министарства,
Београд                                     Ник. П. Пашић с. р.

(Чује се: па и ту пише да пуца у ветар). Као што видите дакле овде председник министарства истина наређује да се најпре пуца у ветар, али допустио је да се у крајњем случају пуца у месо: и пуцало се у месо а људи су изгинули. Сад ја велим, ако хоћете да оптужите нас и налазите после ових мојих разлога, који су држим чисти и јасни — молим, да имате на уму да ја лично говорим о себи, ни у једном делу нема моје кривице за коју би требало да идем суду да се браним. Ја држим, ако бисте тако учинили, да правда и савест захтевају, да се узму на одговор и други који су чинили повреде Устава. Нећете ли то, онда ми допустите да сам имао места што вам кажем, да је ова цела тужба просто једна политичка освета (Чује се: није, није). Молим вас, ја онда сматрам да је ова тужба просто политичка освета и да се тиме иде на то, да се упропасте политички противници, а то није пут, који води добру, то није пут и начин, којим се ради као што раде савесни људи, који мисле и желе срећу својој земљи.
То је моја одбрана.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1157 on: October 13, 2018, 09:06:48 am »


* Јован Ђ. Авакумовић.jpg (71.99 KB. 525x783 - viewed 17 times.)

Јован Авакумовић је рођен у Београду 1. јануара 1841. године. Права је студирао у Београду, а државне науке у Немачкој, Француској и Швајцарској од 1862 до 1868. године. У време политичке доминације либерала и владе Стевче Михајловића, био је начелник у министарству правде и начелник у министарству унутрашњих дела које је вешто водио један од најбољих српских полицајаца свих времена Радивоје Милојковић. У кабинету Јована Ристића, једно кратко време, пред његов пад, био је министар правде. Када су конзервативци преузели власт 1880. Авакумовић је постао судија Касационог суда, и важио је због текстова о, како се онда говорило, казненом праву за једног од најбољих српских правника. У либерално-радикалној влади Јована Ристића од 1887. састављеној од умерених политичара Авакумовић је постао министар правде. После пада ове коалиционе владе Авакумовић се посвећује адвокатури у којој се врло брзо прочуо својим 'великим говорима у кривичним парницама' чиме је стекао статус најбољег Београдског адвоката али и вођењу либералне странке. После пада намесништва 1892. Авакумовић формира своју прву владу састављену од млађих и вештих политичара: Рибараца, Величковића, Богићевића, Стојановића, Гроздића, Кундовића и Алковића. Прво што је урадио било је чишћење државне бирократије од радикала коју су пар година раније, када су на изборима освојили власт поставили своје људе, јер је тада у Србији важило правило да онај ко освоји власт има право да поставља и своје чиновништво. Ова промена чиновништва је изведена на тај начин што је влада донела уредбу којом је прописано да начелници не могу да буду они који немају завршени факултет, а како радикали, који су две године раније попунили сва министарства, нису имали одговарајућу школску спрему, били су замењени школованим либералима и напредњацима. А када није било могуће на овај начин сменити радикалe либерали су посегли за силом. Тако је у неколико срезова дошло до сукоба војске са народом па је, само у Горачићу 20. фебруара 1893. убијено 18 људи док је више десетина рањено и повређено. Радикали су Авакумовићу ове насилне смене вратили већ 1893. године када су на изборима освојили већину и када су на првом скупштинском заседању др. Миленко Веснић и још 24 посланика оптужили Авакумовића и донели одлуку да се влада Јована Ђ. Авакумовића стави под суд.
После Ристићевог постављења за намесника малолетном Краљу Александру Обреновићу (1889-1892) Јован Авакумовић је преузео либералну странку. Имао је педесет година, био је вршњак и школски друг напредњачких министара, и сестрић ђенерала Белимарковића преко кога је био породично везан за либерале и клан Баба-Дудића. Своју другу владу састављену од представника свих странака, Авакумовић је формирао одмах после смене династије Обреновића и довођења на престо Петра Карађорђевића. Први светски рат Јован Авакумовић је као и већина српских родољуба која није избегла са војском провео у интернацији у логору Цеглед у Мађарској. 'Тихе нарави, склон компрмисима и са сваким добар Авакумовић је био - како га описује Слободан Јовановић - риђ човек, округле главе, мудрог и доброћудног изгледа, снажан и плећат, у комотном широком оделу, без штапа, и с рукама у џеповима. Његово беседништво било је као и његова личност: широко и флегматично. Он је био један од најопширнијих говорника; његови говори трајали су обично један до два сата. Све време говорио је истим гласом, без трептања и преливања, и то пословним тоном човека који прелистава акте и казује шта има у њима. Из адвокатске праксе остала му је навика, да претходно проучи ствар о којој треба да говори; он никада није узимао реч неспреман. Али од адвокатске праксе задржао је и неке друге навике које нису потпуно одговарале природи парламентарне борбе. Сувише се задржавао на формалним погрешкама владиног рада, и цепидлачио са законским текстом као да води парницу. Чим би, ухватио владу ма у најмањој супротности са законом и Уставом, одмах је износио ствар пред Скупштину, као да је она судско, а не политичко тело'.
Авакумовић је написао и објавио од 1887 до 1897. своје најзначајније дело десетотомну 'Теорију казненог права', због чега је постао редовни члан Српске краљевске академије. Умро је, како стоји у некрологу објављеном у 'Политици' 23. августа 1928. године у 88 години живота. Сахрањен је у великој породичној гробници у Београду на Новом гробљу.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1158 on: October 13, 2018, 09:29:34 am »

Говор Ранка Тајсића на двадесет и деветом састанку Скупштине, 6. јула 1893. године у Београду.

Ранко Тајсић — После дугих и пуних бола напора у борби, коју је водила законодавна Скупштина у последње а и раније доба са власницима, који су имали злу навику, да, кад им се год прохте узјашу на грбачу народну и да потисну народна права; после, велим, те дуге и крваве борбе, после онакажених грађана и закопаних мртвих телеса палих у борби против власничке самовоље, — дошао је један пут ред, да и ја као двадесетогодишњи посланик говорим први пут са посланичке клупе, не молећи више да власници та недела не чине него да говорим о кривици оптужених министара, једнога кабинета, — кабинета либералног, кабинета Авакумовићевог, који је због зала, што их је у земљи починио стављен на оптуженичку клупу.
Било је, господо, и раније прилика, да су се под старим Уставом измајсторисавале и већине у Скупштини и ујдурисавала и друга посла, која су годила интересима само једне странке; признајем, да је и тада било места оптужењу и суђењу власника, који су те ујдурме на недопуштене и неуставне начине чиниле. Али на жалост време, у коме смо онда живели и уставне одредбе биле су такве, да се тако што није могло успешно извршити. Колико је год пута било места за оптужбу, толико је и дупло више било баџа и отвора да се министри извуку испод оптужбе.
У тој тако дуго вођеној борби народ је остао и опет победилац, ма да га је борба често пута стајала и живота и имања, и народ је водио и јуначки издржао борбу и с краљем Миланом, и принудио га је, те је и сам краљ Милан у својој бесомучној борби противу народа и његових права и слобода изнемогао, пошто су му тако рећи у борби поломљене и ноге и руке, пошто се упропастио и у угледу и материјално; и он је ту крваву борбу између народа и власника, које је он штитио, морао прекинути и поћи противним путем.
Јест, господо, он је уморен дугом борбом, морао да допусти да се да бољи и слободоумнији Устав народу и да тако добар Устав преда своме Сину и народу, па да се сам уклони. Но и ако је нови Устав извојеван, и ако је он у свима својим бољим одредбама дело наше, — радикалне странке — ма да она много што шта није могла да у њему оствари, али га је ипак дотерала, те је бољи него стари Устав, ипак је и у томе новоме Уставу остало места за власничке ћефове. Ма да смо сви желели бољи Устав, нисмо га могли добити с тога, што се нигде у свету не може из једног скоро апсолутистичког стања да од један пут ускочи у стање, које желе најслободоумнији синови земље. Но ипак, кад је тај нови Устав био свршен требала је у нашој земљи да настане боља и слободоумнија ера.
С почетка је изгледало, да ће она доиста и настати, јер је одмах по утврђењу новог Устава позвана на управу земље влада из најмоћније странке — из странке радикалне — која је све своје радње хтела да базира на Уставу и на законима. И та странка потрудила се, да по новом Уставу уведе и нове законе у живот и она је то учинила. Она је изнела и утврдила много корисних закона за ову земљу, као: закон о слободи и самоуправи општина као основни закон за народни у опште напредак; закон о уређењу срезова и округа; закон о штампи, о слободи збора и договора, којима је свима ујемчено слободно развијање и слободно кретање народа као и многе друге посебне законе. Наша је странка та, која је донела и закон о министарској одговорности, по коме имамо ми данас да судимо нашима, на жалост до јуче бившим, министрима.
Разуме се да доношење тих закона, за утврђење мира и реда у земљи, није могло годити оним дивљим намерама, није могло годити оним људима, који су из раније научили да склапају 'Кола Јахача', али не 'Кола Јахача' за одгајивање бољих сточних грла у нас, или постицање витештва, него 'Кола Јахача' која ће да лакше скачу на грбачу народну и да га појахују по својој вољи. А ако неће да допусти да га јашу, онда да га мамузују, па опет да носиш.
Такоме колу, такој клики није, разуме се, годило стање, које је било у земљи утврђено. Они су своје зле намере противу новога стања могли лакше да остваре, јер на престолу није било владара, него су вришли дужност његову пуномоћници, који су такође били из те клике, а међу којима, је био један, који је ранијих година био оптуживан као министар за оштету државе из користољубља. Код нас сељака би се рекло: за крађу, а код њих се то назвало: за дефицит; и тако тим ривењем испод парламентарне владе терали су да је Пашићев кабинет морао дати оставку. На владу су дошли људи, који нису имали у народу поверења. Кад га нису имали као што га треба уставним путем да добију, старали су се да га добију посланичким путем, и употребљавали су до на крај нечувена дела, ја их нећу ређати сва, она су довољно у тужби обележена, а ја ћу се само неких дотаћи. Крај њиховоме злу није нико други учинио но народ. На првом месту учинио је крај народ тиме, што је мушки и очајно после 9. августа прошле године стао мушки и очајнички на браник својих уставних и других законских слобода, а на другом наш млади Краљ. У издању другом он је био толико бистар, имао је толико добрих пријатеља око себе, који су имали прилике да га упознаду са свима неделима што су их Намесници преко либералне владе чинили. Они су имали прилике да га упознаду и са последицама, које би на послетку пале на врат Круни.
Треба, господо, имати на уму, да овај народ српски не да се јахати. Он је и у најмучнијим приликама увек бранио и себе и и престо. Историја нам пружа доста примера да нас и Татари и Турци и други народи нису могли сатрти, а камо ли да га може сатрти једна шака пропале либералне странке, која се из својих недела и не види. У овој прилици десила се први пут та тзв. револуција озго. Али она се могла извришти за то, што је Круна била сигурна да има моћи, да се ослони на народ. (Чује се: тако је). Јер радикална странка заложила је себе за Устав и законе и да није млади Краљ био уверен да је радикална странка јака и моћна, да је кадра да брани његове прерогативе ко зна, да ли би се могла извршити револуција озго, него би је морао неко други оздо приредити, што би неминовно донело страшне последице, јер би данас сва наша земља била испрскана братском осветничком крвљу.
У оптужби посланика обележени су тужбени наводи и у оптужби наводе се у 11 тачака кривице, због којих се оптужују г. г. министри Авакумовићевог кабинета. Ако би се хтео човек у то да умеша и да прибира и друго, што није хтео у тужбу да унесе, ја сам сигуран да би могао до у јутру 111 тачака набројати. Али ја то немам потребе да радим, зато што ће истражни одбор коме је дужност, то допунити, јер не сумњам у то да ће Скупштина донети одлуку, да се за извиђање кривица оптужених министара одреди истражни одбор; тужба је као што велим, јасна, кривице потпуно доказане, тим пре што су означене са највишег места ноћу између првог и другог априла. Разуме се, да их Авакумовић и другови нису признали, већ су дали против разлоге.
Сад ћу у кратко да пређем преко говора, а нарочито хоћу да се дотакнем говор појединих окривљених оптужених министара. Тужба садржана у 11 тачака оснива се на актима и фактима у рукама. Оптужени министри одговорили су на све тачке оптужбе и ако су сви признали да су онако радили, као што се у оптужби наводи, ипак су некако ствар изврнули; бојећи се, да то не утиче нешто на тужитеље посланике, а бојећи се да њихови неосновани разлози, неумесне одбране не утичу и на јавно мнење. Ја ћу до пођем за њима, и ја ћу да пропратим њихове говоре као неправник, и да их окачествујем по својој чистој савести, те да видимо, шта је криво, а шта право, — т. ј. да се објаснимо да ли су оптужени минстри и у колико себе оправдали и тим тужбене наводе оборили. Дакле, да почнем.
На првом месту, ја ћу да пређем на говор г. Авакумовића. Он је најпре у говору испричао своју биографију, колико му је година, колико је година служио, како је бранио некад неке окривљене радикале, а часно држави послужио итд. Ја се нећу упуштати у то, колико му је година и како је коме служио, а остављам онима, које је бранио нека му захвале, ја га доиста сматрам као државника и образована човека, али што у истини стоји, то је, да је он као образован, школован човек, државник у свакој прилици поверење Круне и поверење народно гледао да употреби у своју корист, а на штету онога, од кога га је добио. Он каже, да влада либерална није крива, што је одложена Скупштина, јер вели, то је радио и радикални кабинет Пашићев. Јест, и ја се сећам да је радикална влада једне године одложила Скупштину од 1. новембра до 28. декембра. И онда г. Авакумовић вели, кад је то могла радикална влада учинити, онда могла је учинити и либерална влада. Такав један навод не може служити као одбрана, јер ово одлагање Скупштине под либералном владом повлачи кривицу у две ствари, за то што одлагањем Скупштине није било попуњено Намесништво. Ако је то и била Намесничка власт, она није имала права да заступа Круну у овом погледу, од 1. новембра па на даље. Од тога времена непопуњено је Намесништво узурпатор туђе власти, јер се у Уставу, члану 71, 4 ставу изриком каже, да два Намесника могу да отправљају послове државне само до првог сазива Скупштине, а то је до 1. новембра. То је једна половина њихове кривице, која је врло тешка. Без трећег Намесника ми нисмо имали потпуну Крунску власт. То је као што велим једна половина кривице, и навод, који је употребио г. Авакумовић не може да се примени на овај случај.
(Наставиће се)
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1159 on: October 13, 2018, 11:12:29 am »

Друга је половина кривице у одлагању трговинског уговора. Редовна Скупштина имала је да реши тај трговачки уговор, који се није смео никако одлагати даље од сазива прве Скупштине и као што напред рекох у 71 чл. Устава ујемчено је да су два намесника на случај смрти трећег намесника неспособна за рад и да прва редовна Скупштина има да избере трећег намесника, а у 52 чл. Устава другој алинеји ставу јасно је одређено, да је за решавање уговора као и предмета финансиске природе искључиво право дато Скупштини и ником више, и то је право предао у руке Народној Скупштини сам бивши краљ Милан, који је иначе био веома штедљив дати да ико и на шта има права у државном послу до како он рекне; а у овом погледу потпуно је Круни везао руке, па и свакој влади. Ето само са ова два узрока, да други кривица и нема, никако се не може г. Авакумовић да оправда и да каже: и ако је Скупштина имала да бира Намесника и ако је имала да реши трговински уговор, ми смо је могли одложити, јер је и г. Пашићев кабинет одложио једну Скупштину. Рад Скупштине, коју је г. Пашићева влада одложила, био је рад обичан, али је необичан рад Скупштине, коју је одложно кабинет г. Авакумовића, јер та је Скупштина имала да попуни крње Намесништво и реши трговински уговор, који послови врло ретко долазе пред Скупштину и никад се не могу одложити нити пак другим телом вршити или на адвокатски начин измајсторисавати, као што су то радила три адвоката из кабинета Авакумовићева и тим оштетили државу, а народу недогледне несреће као и проливање крви донели. Дакле, рад Скупштине, нарочито као што је избор трећега Намесника, било је апсолутно немогуће одлагати, јер онда нема владаоца у земљи ни у којој форми, а то по нашем Уставу не сме ни у ком случају ама ни дана бити; док је код нас било од 1. новембра па до 1. априла, дакле пет меседи, и само за ову кривицу одбрана његова не може га правдати. У своме одговору, он се дотакао питања о употреби војске и сам каже да он на тужбу није надлежан да одговара, него вели ту ће бити надлежан министар војни да одговори, а он је казао да за то није крив нико, јер је војска употребљена за одржање реда и мира у земљи. Оптуженога ово не може правдати, јер је он Председник Кабинета, и по томе и он је као и сви одговоран за све. За поједине наредбе сваког министра и Председник Кабинета одговара, као и за рад у његовој канцеларији, дакле за оваке наредбе одговарају сви колегијално, а посебице одговарају, ако би који од њих учинио какво казнимо дело. Кад се тако ова ствар по Уставу и законима разуме, онда на мене она његова одбрана не може тако утицати да им могу правдати поступке и рад њихов у земљи, и не могу казати да нису криви за дела, за која су тужени. Даље, у тужби се вели, да ли се прошла Скупштина састала када је то требало, да ли се саставила према пословнику и да ли је имала потпун број колики је потребан, т. ј. да ли је организована онако, како то прописује Устав и закон.
Ту је његов одговор за мене смешан, јер да узмем ма кога човека из Драгачева, он би насигурно знао боље одговорити. Он каже, да он ту у опште никаква удела није имао, већ да га је Председништво Скупштинско, кад се Скупштина конституисала, позвало да отвори Скупштинске седнице и он је то и учинио. Међутим ми знамо да су седнице прошле Скупштине отворене указом и да је тамо његов премапотнис на указу. И баш с тога, он је крив, што је непотпуну и незакониту Скупштину отворио. Кривица му је, дакле, у томе, ако ништа више што је дозволио једној групи људи да уђу у законодавно тело, које по несрећи да није потиснуто Краљевим револуцијоним указом озго могло би и да ствара законе, који не би били обавезни ни за кога грађанина у овој земљи.
Као што вам кажем, ова одбрана његова да о томе не зна ништа, већ да је то представништво и верификациони одбор крив, који су склопили тако незакониту Скупштину за мене није никаква, и ја са потпуним уверењем кажем, крив је, јер је премапотписао указ о отварању тако незаконите Скупштине.
Ко год хоће да појми тежину нашега Устава и закона, који се на њему оснивају, да у наш уставни живот уђе, тај ће делити мишљење моје а не мишљење г. Авакумовића, неће делити мишљење са човеком, који од 64 посланика назор прави да има 69 посланика, који се број по нашем Уставу као најмањи безусловно морао имати. То је апсолутно немогућно било нарочито још и онда, кад се и за она 64 посланика није могло примити да су им избори законити, већ су то либералних начелника и капетана посланици шифрама Рибарчевим изведени а не никако народни, и господин Авакумовић не стиди се казати да о том не зна ништа!!! То је апсурдум. —
Та тачка није могла ни да се брани ни да се одбрани. Г. Богићевић, као министар војни, одговорио је написмено, али ја сам из те његове одбране извео неколико цитата, који су за мене тако убедљиви, да је крив, да му ништа не могу у олакшицу да нађем. На првом месту он је читавом једном реду одузео право гласа. које им је писаним и природним законима ујемчено; а то је радницима фабрике техничког завода у Крагујевцу, па ипак у одбрани својој каже, ја им нисам одузео право да гласају него прописао правила, како треба да живе а то значи: ја ти не узимам твоју ни кућу ни њиву, али, ако те нађем у тој кући или њиви, знаћеш, који те ђаво тамо донео.
То толико исто значи, као и да им је чисто казано, ако будете чланови политичке партије, ви ћете бити отпуштени, а другим речима то значи, кад сте ви у нашој служби, ви морате бити мени обавезни и радити како ја хоћу; јер је Богићевић управнику изриком наредио, да радници не смеју ићи на гласање никаквих избора, нарочито, да за опозицију не смеју гласати, и који су год били карте узели, они су им натраг одузели, а ако није дао, управа га је истерала напоље. Дакле, то је заповедајућим тоном: ако хоћете да служите, онда морате и служити мене, иначе бићете отпуштени, што је и било, а ако треба да се иде на границу, онда ви имате да погинете за отаџбину. Таква одбрана министра, да тако срамно мења правилник фабрике и лишава грађане права гласа, то може да учини само један човек, који не води рачуна о својим делима и да није ништа друго учинио, доста је ова повреда гажења грађанских права, јер шта има један грађанин него да у 2 — 3 године једанпут гласа за посланика или кмета, пошто он не може да тражи да буде министар, начелник или касациони судија. За то своје право он се једнако и бори и ја држим да нико нема места те људе заробити, тим пре што је њихов рад такве природе, да, у случају рата, не би се без њих — техничких радника и фабрике могло ни маћи, и најзад што то нису странци, већ већином наше отаџбине синови и тако су и они равноправни грађани ове земље. Дакле, ова одбрана његова не може се код мене примити, а верујем не може се ни код кога другог, који појима дужности упоредо са правима.
Даље је прешао на кретање војске па каже, да је војска употребљена на неке радове, после на чување поремећеног реда и законитости. И најзад је казао да зато никоме не одговара до Краљу. На овај његов одговор ево му мог одговора. У члану, чини ми се, 40 Устава, где су јасно обележене прерогативе краљеве каже се: 'Краљ је поглавар државе. Он има сва права државне власти и извршује их по одредбама овога Устава'. Шта то значи? Значи да сву власт има у рукама, право предлога на све. Али кад их може да изврши и како? По оредбама Устава и закона и кад добије премапотпис владе или надлежног министра. Ако је то намесничка наредба и ако му је намесништво то заповедило, крив је опет, јер је он требао да види, је ли то по Уставу и закону дозвољено — па ако није, он није смео да да премапотпис, а кад је дао премапотпис, онда је он одговоран; јер је он посредник између Народа и Круне и онда он узима на себе кривицу. И, кад би то баш и сам Краљ заповедио, а о Намесницима нема ни говора, да су имали права да заповеде, тако се по горњем члану Устава имају рачунати краљевски прохтеви и наредбе, изузимајући право милости. Тако је и са оним поодавнашњим случајем било при штампању писма неког упућеног на народ од д-ра Драгише Станојевића, те је једне ноћи сва војска била на ратној нози. Кад је било питање ко је наредио, они су видели да нико други него Бели-Марковић, јер он је из онога кола јахача, који је научио да јаше на народна леђа и права, па да ником ништа не одговара. И онда је војска била три дана под муницијом; он је то навикао. Он је држао, да је Устав дебео као зидови од куће, да то за њега не вреди ништа; јер док је жив, он има права јахања на народ. Дакле, ни један министар није смео да да премапотпис и да га слуша и врши његове наредбе, које су ма и најмање противне Уставу и посебним законима, који ујемчавају грађанска права и слободе. Овакав његов одговор није могао бити оправдан а најмање према данашњим законима скопчаним са министарском одговорношћу.
Сад ћу да забележим само један случај кретања војске, па ћу после доћи на Горачић. Пало је некоме на памет и кренуо је 2 батерије из Краљева да дође у Крагујевац, а један ексадрон из Крагујевца да иде у Краљево, и то је било у најтежем времену — зими, али да и једни и други морају за дан на своја места стићи по одређеној маршрути. Она коњица из Крагујевца дошла је у Краљево, али код оних батерија ишло је теже. Поскидали су војнике смрзнуте са коња; кад су у пола ноћи дошли у Крагујевац, шесторици одсечене су ноге а једном официру прст, тако је исто повећи број војника умро од тифуса добивеног те ноћи. Дакле, има ли ту кривице? Шта мислите, господо, како је то за српске грађане, кад један родитељ да јединца сина да послужи отаџбини одевена и здрава, а они му донесу сина у кућу као богаља, па да је имало зашта ту Србин не жали, он приклони своју главу на жртвеник отаџбини па и своју децу, — но то господо, није било, већ је било за обест пустоловне либералне странке, те да им војска постави регенте у општине и избере посланике. Зар је то уставни живот и зар да нам нико за то не одговара ?!!! И шта мислите, је ли когод за ту бруку и пропаст војске одговарао? Не господо!!! — За то су само 2 капетана кажњена са по 10 дана затвора. Је ли то оправдано, је ли то служба отаџбини и законитости? Не, господо. То све служи апсолутно на пропаст и уништење народа и његових права, а на постигнуће своје прљаве цељи, као што су они радили. Дакле, оваква његова одбрана није могла задовољити мене, а разуме се ни друге, и не остаје друго него опет да дођу на оптуженичку клупу и да одговарају за своја дела. Прелазим на одговор господина Рибарца.
На првом месту он је почео одговарати за посланика Вучковића, што није попунио његово место. Одговор му је био врло мршав. Он се брани тиме, што вели: може бити да је његов министар имао извешћа о смрти, али ја нисам имао па нисам ни избор одредио. На тај начин, по његовом мишљењу кад би се десио случај да више посланика умру, и он, ако нема извештаја о томе, онда би могло бити то да 4—5 година нема Скупштине а то не стоји да он није извешће имао, — већ он није смео да се упушта у борбу противу народа, док за то земљиште не сондира са регентима ошптинским и војском. Дакле, таква његова одбрана не може се да правда.
(Наставиће се)
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1160 on: October 14, 2018, 12:26:26 pm »

За тим је прешао на одељак оптужбе за поништај саветског решења. Поричући саветско решење за мене значи ово: Кад поништава саветско решење, онда поништава и сва решења сталних окр. одбора; то је једно самоуправно тело у земљи. Прво општину па срез и округ па савет и тим је све поништио; још нешто је више Савет него аутономна чињеница у земљи; он је још законодавно тело кад Скупштина није на окупу, јер оно што треба Скупштина да ради, то ради Cавет у мањем, кад Скупштине нема. Поништити, дакле, цео тај апарат, који је ујемчен Уставом и на њему посебним законима, то није ни мање ни више него слистити целу државу, народну самоуправу, а нарочито ону целу половину државних послова, која је дата народу и којом је народ награђен за његове жртве, које подноси за државу; јер знати ваља, браћо, да наша држава није постала државом ничијом милошћу, ма које државе суверена, већ наша је држава основана мишицом и пушком кремењачом наших рођених синова.
Још има, господо, живих војника, а и живих грађана из рата почетног за ослобођење, вођеног под Кара Ђорђем и под Милошем. Па за све те поднете терете за нашу целину државе, једина им је награда, поменути закони, који му ујемчавају лично и имовну безбедност, а нарочито политичке слободе.
Па зар има већи грех но тако прљавим рукама као што је била либерална владавина дирати те народне слободне и самоуправне законе? Не, господо, нема веће неправде, а ни веће бруке за ма коју партију, но кад се назор за старешину паметном народу намеће.
Дакле, као што рекох, криви су и немају ни једну олакшавну околност, што су усменим причањем и писмено огласили саветско решење 'као и да не постоји'. Тиме он не само да се није оправдао него је тиме признао јасно и кратко оно, што нисмо ни знали, види се дакле, да је он само тиме погазио Устав и групу закона. То је господо, за мене јасно гажење Устава и закона у томе што је он признао кривицу, која је колико за мене као неправника јасна, а у толико је јаснија за правнике и за оне људе, који су последицу тога на својим леђима издржали. Даље се правдао, код оне тачке у оптужби за давање бирачких карата. Он каже да је издао распис на основу чистог уверења и убеђења да тиме извршује Устав и законе, који обвезује свакоме бирачко право и ујамчава да што пре и тачније до свог бирачког права дође и без прекора и напора.
То не стоји, за мене је јасно и чисто као и за свакога, да је он тим својим расписом поништио грађанско бирачко право и предао полицији, која је могла да даје бирачке карте како је кад хтела и коме је хтела. Тиме је министар поништио чл. 35 изборног закона, који је дао општини право да само она издаје бирачке карте и нико други. Логика је ту да нико више и не може имати то право него општина, јер она зна све гласаче. Да је то тако лако се да видети из изборног закона где се каже, да се карте издају до пред сам дан избора, дакле на 24 часа пред дан избора издаваће се карте. Кад би било онако као што он каже, кад би давао закон и то право полицији, како јој је он дао расписом, питам ја вас, а нарочито посланике из села, јер ви знате да има општина по срезовима, које су далеко по цео један дан од среске куће, ко би могао да предвиди ко ће од њих да плати данак у очи избора, па онда да шиље списак гласача полицији за бирачке карте. То не може да чини нико. И шта ће да ради суд кад му неко донесе данак у очи избора на дан раније, — карти нема, онда нека иде пред суд и нека одговара. И кад би распис вредио, — онда би му требало најмање четири дана, док оде полицији и док се врати и за то време доћи ће други, који није платио данак да плати, да би употребио своје бирачко право, и кад би отишао у општину они би му рекли да немају карти и са тим по изборном закону иде председник под суд. Дакле, као што видите није истина да је тим радом он хтео да иде на чување закона него на гажење закона и да своје пришипетље задовољи, те да назови већину у скупштини има.
Дакле, ја овако разумем, да је он својим расписом поништио Устав и читав низ чланова изборног закона. Овде је он за то крив, а разуме се да су за то криви и његови саучесници. Поводом ових избора, поводом кривице њихове, ја мислим, да ће се наћи још веома велики и дугачки низ кривица односно издавања бирачких карата, по окрузима и срезовима и општинама.
Из тога ћете видети да њима никад није ни падало на памет да чувају закон, него су само као посланици док су били у опозицији пребацивали ондашњој влади (Чује се: тако је) а они међу тим, дошли су са буџама и наџацима као што је радио и њин патрон пок. Радивоје. Они су хтели да владају апсолутизмом. Даље, долази распис његов, којим је он дао полицији право да не пушта председнике бирачких одбора, који немају исправу полицијске власти, ако буду подносили исправу од Државног одбора. У исто време критиковао је Државни Савет, који је чисто државна установа, као да је то радикална партизанска установа, па наводи за доказ од неког његовог капетана, који му је казао да ће доктор Станојло бити председник бирачког одбора у Дубокој, а неки Др. Ружа, Мужа како ли се зове, Бог га свети зна, на неком другом месту, па им је с тога издао наредбу, да председници бирачких одбора морају имати исправу од полицијске власти и који не буде имао такву исправу да га не пусти. У тој својој одбрани, он се уздржао да не помене доказе, који не иду њему у прилог као што су били случаји са Др. Милованом Миловановићем и свима осталим, које је његов комесар железнички Татаровић, који је и данас у служби, избацивао из вагона железничкнх. Тако исто заборавио је да помене како је Стева Чађевић украо 11 банака од човека, који није никад имао ни маријаша; није поменуо како су његови пријатељи и председници општина пресипали куглице из једне кутије у другу; да су председници бирачких одбора избацивани; како су Драгачевски попови г. г. Милета и Неофит као председници са пандурима прогоњени, како су Станојевића професора из трнавског среза из општине као председника протерали, па се учинио невешт и оној грдној гомили доктора, професора, инжињера и Бог те пита кога, председника бирачких одбора, што је маџар Коломан Сакачи у Зајечару поапсио итд. итд.; како су акта изборна на више места цепана и друга грађена и како су акта изборна отимана, итд. (одобравање). Све је то, он, Рибарац, радио за своју већину, те да би се извукао од одговорности за дела незаконита, којима је он изводио свој план и која су престала значајном ноћи између 1. и 2. априла. Одбрана његова може бити једино адвокатска одбрана, јер адвокати бране, најкривљег човека, за кога је сваки уверен, да је крив, бране га као да је прав и најпоштенији човек, а правога опет човека престављају и нападају, као да је најгори зликовац (смех). То је њихов посао. За то су они плаћени, — и по логици адвокатској Рибарчевој морало би овако бити и да нико није крив, а то је: да се деси један министар као он, па да намести кметове све регенте као што је он радио, — па регенти да сви истерају председнике државног одбора, а ови пусте на гласање најгоре мангупе и мангупи бирачи, да изберу мангупе посланике; и за ово није нико крив, и на Скупштини била би већина, да се нико не оптужи и то је све опет законито и уставно, и ако би ко погинуо од поштених људи, онда су то криви капетани, а он, полиција и војска само бране устав и закон од повреде, а народ нека носи ђаво, — дакле, као што видите, овде је чиста кривица кабинета Авакумовића, а посебице Рибарца да га ништа и нико оправдати не може (одобравање).
(Наставиће се)


* школа у Горачићима.jpg (419.93 KB. 1628x1144 - viewed 17 times.)


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1161 on: October 14, 2018, 01:42:52 pm »

Прелазећи даље на оне пусте президијале, и на она поверљива писма, да се њима прикрију дела његова или да се прикрију дела незаконих чиновника, ја ћу да напоменем ону шифровану депешу, коју је оптужени министар послао Живану Живановићу, и који је ту казао да сматра испод достојанства да на њу одговара. Тако ради сваки кривац, кад не признаје своју кривицу. Но ја ћу вас упознати шта је то шифрована депеша и президијал. То је једна послуга за невољу, то је једно обиталиште, у коме сами државници и начелници нађу оне тајне, које су јако корисне, ако су наперене против убица и лопова, или против завера, које у збиљи постоје; то је још и оправдано, јер се посреством тим дође до споразума и до појединих власти, те се спреми предобрана за злочина дела — а ако су у опште лица, која се тим служе без карактерна као што је овде код ових оптуженика случај, онда видите, браћо шта излази. Излазе лажне кривице, подвале најугледнијим грађанима, завере, убиства, жандарми и војска противу народа и Бог зна шта још и то све власт, на самој лажи противу народа не заснује; па онда долази побуна, или завера противу круне или Горачићи или тако штогод.
Ја овде не би требао говорити више о оптуженом, кад он већ и сам признаје да је крив. Својим говором он је више још изнео, него што смо ми знали. Он сам дошао је на оно, што је својим говором открио, дошао на оно, што је најстрашније у закону о чиновницима, он је пустио оне президијале и поверљива писма, којима је ову несрећу у народу произвео. Он је сигурно и прикрио многа дела своја, која се налазе и у шифрованим депешама, и у оним поверљивим писмима, којима се многим у траг ушло, а нарочито не помиње ону шифровану депешу, коју је послао Живану Живановићу у Књажевцу, но за коју он каже: да сматра, да је испод достојанства, да одговара на њу. Тако сви кривци не признају своја дела, као што и он ту чини. Али као што напред рекох, то је и склониште чиновника, за своје пакосне намере, да спрече и заварају народ, да опадају народ код већих власти, да прикрију своја зла дела; да се бацају на свакога, кога мрзе, и да га опадну код виших власти. Али најстрашније је оно, што је оптужени министар шифрованом депешом наређивао Живану Живановићу: брате, ако не учиниш то и то, све је пропало! А то значи да је ухватио био раније број посланика, па је видео да му треба још толико и толико посланика; па тако хтео је, да би добио 12 посланика, које код Живана Живановића у Књажевцу које код Каменчића у Чачку, да уништи изборе у једном округу; то је ипак наредио Каменчићу да и тамо у Чачку учини, да добију неколико посланика, те тако да добије колики му треба број посланика. Али средства, којима се је служио ниска су и жалосна. Она су изшла на јавност и он није покушао да брани да нигде није Устав погазио, да није грађанска права нигде уништавао, то је само доста. А то се види, докле је дошао, јер наша пословица лепо каже, утопљеник се и за сламку хвата. Он је казао, па и Гарашанину је протурена тако једна депеша у путу за Пирот, те да се вели Гарашанин компромитује и осуди, но благодари онима који нису Гарашанина тужили — а ја опет жалим што Гарашанин није оптужен, те би тим опипљивим средством заиста опаметиле се и друге владе па и Рибарац и данас не би на клупи окривљеничкој одговарао, но то нека буде за памет и нашој радикалној влади. Али овака врста депеша, да се протура као неистина, ја просто кажем да то није истина, а ја опет велим, да кад је та депеша била, онда што Гарашанин није дошао на оптуженичку клупу горе је за самог Гарашанина, јер се то не би и сада могло понављати, и ако су то дела велеиздаје, према народу, према отаџбини, онда би заиста и Гарашанин нашао осуду на оптуженичкој клупи.
Кад је млади Краљ завео ново стање у земљи, кад је повратио Уставу и законима снагу, онда је тај Рибарац дошао пред Народно Представништво, где је дрктао за своја недела (тако је), а краљевски намесници Ристић и Белимарковић кад су видели, да је незгодно за њих, они су се удаљили, у Карлсбад, Тунгузију, као и свакад, а кад је југовина они су ту у Београду, кад се агује они су опет ту и размећу се. Дакле, као што видите, ово је њихов пасус што га је бацио, о Гарашанину да би избавио себе, но ништа им не може да користи но остају криви и за осуду.
Покушао је г. Рибарац да оправда што је употребио војску у Горачићу и другим местима, но то му за руком није ни из далека испало. Горачић, то је тај несретни камен спотицања за њега и његову странку. Ја ћу вам ту испричати тај заиста важан моменат, па да видите, колико има истине у ономе, што је Рибарац причао за Горачић, зашто је пало онолико жртава тамо. Он каже да је општина Горачићка била опкољена, и одвојена од државне власти. У Горачићу има на 400 правних гласача, а он каже да је око 300 било опколило судницу општинску те чувало да се законитој старој управи не преда неповерење, које се у то време баш потписавало општинској управи; и он сам признаје, да је на 300 било опколило општину, и чувало да се неповерење не изда општинској управи, онда можете видети, колико има истине, и како се радило, кад Рибарац сам признаје да је 300 људи чувало општину од неповерења да се не изда њеној управи, а око 400 свега је правни гласача. Дакле, ко је могао, и који број гласача, да изда старој управи неповерење према 300 гласача, који општину чувају; то је прави апсурдум. Људи ти нити су мислили, да ће војска изаћи, нити су они изазивали кога, а нити су мислили, да ће војска ту да решава ко ће бити на општинској управи.
Кад није могао ништа друго учинити, онда онај његов капетан, на насилни начин, на један начин као што је својствен њима, решењем је поставио регенте, али не у судници, где је суд, школа и црква, и где се до сад радило од памтивека, од кад је постављена, од 34 године, него је поставио у механи Драгића Драшковића, на путу. Ту у механи регенти су почели да раде, донели један акт, и почели нумерисати: 'један'.
Дакле, почели су да раде свој посао али нико није долазио. Општина је стара скупљала порезу и бележила у књиге порезне, па ту порезу и среској власти предавала, а председника праве општинске и законите власти Тијосава Јаковљевића једнако су целу зиму држали у затвору, а председник је за то време био Милић Ружичић. Полиција је и даље једнако тражила да их истера, но није могла.
У току тог времена на жалбу Милића председника, дошла су решења и од сталног одбора и од Државног Савета да се рад полиције у погледу регената поништава.
Тако једног, дана капетан је упутио и саме регенте да отму судницу, али нико није дао, и ту никако не може бити одметање од власти као што Рибарац вели. — То је тако текло, и нису смели регенти више насртати, на општину до Рибаревог пролаза кроз Чачак.
Кад је пре Божића Рибарац дошао у Чачак да изврши усмене наредбе полицијским властима, он је искупио све старешине полициске из целог округа рудничког и ужичког, и свима издао усмено и као потоње наредбе за изборе и заповедио да више престају важити решења одбора и Савета, но да се морају општине све узети и дати регентима на макар то и са крвљу било. Одатле је отишао у Горњи Милановац и ту издао наредбу да се мора узети судница у Такову, па макар морали убијати и пљачкати, дотле да се терају и гоне радикали. Полициске власти чим су добиле оваку усмену наредбу, одмах су својим рукама, собом, почеле суднице отимати. После неког времена опет су покушали да узму ту горачићску општину, али је нису могли да узму, већ су одатле вратили се у општину тијањску, где су у Зеоке звали збор, капетан Никола нови чиновници, пандури и потајници, и то 12. марта (?), где је било преко 400 грађана, и после дуже борбе капетан на збору направио је неред, па се из истог извуко са својима, па одмах пратио у Чачак за војску. Ту је дошла и чета војске, узела школу и механу, од школе направила касарну и ту становала, истог дана, целе ноћи, претресала ту јадну општину, све је претресала онако на најбруталнији начин, голо мушко и женско, на најстрашнији начин, и ти људи што су то радили имају сад још образа да то бране. Пола грађана тијањске општине провело је 3 дана и 3 ноћи по снегу без леба и одеће. Кад су то учинили, они су узели судницу, која је од тврда камена, све раскр'али, разбили, па онда однели све, а само су оставили у разбијеној судници касу Вертхајмову, а све остало изнели и оставили у једну кућу, — похватали 72 човека, повезали у један ланац.... па онда тако са тим робљем победиоци су отишли певајући у Гучу.
(Наставиће се)
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1162 on: October 15, 2018, 09:58:06 am »

Дошли су батеристи из Чачка, и спремао се напад на Горачић. После дужег преписа са Чачком и Гучом, нападнут је Горачић, а ево како: 19. марта (т. ј. фебруара – прим.) отишао је капетан драгачевски у Горачић и покушао отети судницу и растерати закониту управу, но то није могао; после подуже ларме и напада он је био одбијен, вратио се не у Гучу, већ у Горачић у механу, где су му и регенти судили. Те је ноћи расписао за Чачак и Гучу, за војску и исте ноћи 19. марта до сванућа, дошла је чета војске из Чачка и чета војске из Гуче. У Горачић, дошао је капетан Милан Јовин и војска је попила 4 чабра вина, које је слабо, лањско, и после вина, 2 чабра препечене комовице ракије, која је имала најмање 20 гради, и најмање 40—100 ока ракије, то им је дао Драгић, механџија на шта је и благодарност од дивизије за овако племенит рад дата Драгићу. Па, пошто се војска тако напојила, оде у тај крсташки рат на Горачић. Горачићани нису имали код суднице нигде пушке, а он каже пукла је пушка из суднице! Срам га било! Само што су били људи пред судницом, искали бирачке карте за 25. март за избор посланика. Официри су извештени да има шанчева, то није истина, и кад је војска дошла нема шанчева, него имају људи који траже бирачке карте. И кад су дошли ни пет ни девет, него на прохтев капетана драгачевачког, они су, војници, с места развалили ограду око суднице да би куршум могао да достигне, па је капетан војени, Милан Јовин запитао: 'шта ради тај народ туна'? на шта је добио одговор, да они ту чекају да им се даду бирачке карте за избор посланика. На питање имају ли оружја, казали су да немају, за шта се и сам официр уверио; онда је питао кметове како они кметују кад је њих капетан разрешио, они су му одговорили да имају решење Савета да је поништен капетанов рад, — капетан затражи да му се решење прочита, и кад му је кмет почео читати капетан га је из пушке посред чела погодио, и одмах су осули војници по команди плотун у месо. Једина је срећа, што од свију војника нису сви пуцали на народ него ваљда десет, а остали су пуцали преко њега, али преко 4000 убојних метака избачено је и разуме се народ се повукао, пошто је пало 40 мртвих и рањених. Војска је зашла после, те је мртве на гомилу као осталу стоку потрпала, а капетан? — капетан, орган Рибарчев — викнуо је, да ту пашчад треба закопати. Таква управа чиновника и у оној земљи, где никаквог Устава ни закона нема, за осуду је, а камо ли, браћо, у нашој држави, где су јасно Устав и закони сваком грађанину одредили дужности и грађанска права, и ту мора бити суда, и то: смрт за смрт (вичу: тако је). Поубијали су опљачкали, разграбили, и обили школу, чим је у Горачићу пуцањ пушака престао.
Као што видите браћо, народ је бранио своје право, и опет понављам, јер морам, да је за вас и слушаоце јасније. Кад је официр запитао, како се правда општински суд, председник Милић Ружичић читао је решење, које су добили од Државног Савета, читајући њега је капетан те чете гађао у главу, те је решење крвљу попрскано (показује), и ево ја га пред овај свети дом износим, а богме да и кривца главног изнесем пред суд, па на Карабурму. Ово је браћо оружије, (растреса крвава решења пред Скупштином) којим су се бранили Горачићани, потомци врсних бораца за ову отаџбину, на поред овог јошт и за устав и остале законе, док су их и својом крвљу посули. Крв Рибарца и његову тевабију појела.
Молим Скупштину да ми не замери, што износим овде те ругобе, али, кад је овако могао Рибарац радити, кад је могао овде бацати срам на радикалну владу Тома из Врање, износећи крвав јаглук једне Туркиње девојке, што и ја, разуме се осуђујем, онда ће бити далеко пре дозвољено Ранку Тајсићу, да устане да брани уставна права и закон у погледу горачићана, који су пред својом судницом и школом изгинули бранећи своја права (живео). Ова страшна афера у Горачићу не може се опрати вековима, она ће остати прљаво дело, за једну владу, која је за неко време владала у једној уставној земљи. Оволико о Горачићском боју на лицу места, сад да пређем даље.
По свршеној паљби, тобџије, коњица и остала војска околна све рањене и здраве хватали су и везивали док су до стотину ухватили и све два и два повезали, па тај ланац држали у месту, док су регенти са другом војском и старешинама, школу обили и данак покупили, — мртве претресали и пљачкали, где су и кмету Ружичићу 17 банки из чантре однели, па онда све мртве бацили у једиу апсапу и отшли у Гучу са пленом — повезаним робљем, и све затворили у апсане, како здраве тако и рањене, а нешто по ходницима, тако да су рањени осванули везани и то полу мртви, од којих су неки и помрли.
Овака недела не даду се, господо, оправдати но и опет вам кажем да овде морају судови дати смрт за смрт, — то правда захтева, то увређена сиротиња тражи, то јавно мњење захтева, па тек да ствари пођу својим током (тако је). А шта мислите, шта је било са мртвим? Они су на приступу сваке животиње били три четири дана, јер народ је тражио да мртве сваког лекар прегледа и уверу да о смрти, а полиција и старешине нису дали, и тако је прошло три дана док разна животиња поотпадале удове тела од мртви, разграбила и однела није, — а народ у тој општини сав у црно увијен, кукао је по страшној цичи и снегу и молио да им се прегледају лешеви мртвпх, па са уверењем лекарским даду на сарану, но све је бадава било. Затворенима у Гучи до стотину горачићана, дошао је иследни судија и онако готове ставио у оптужно стање и притвор, а рањенике које је затеко живе упутио је у болницу. И суд окружни ослободио је све горачићане, да нема места да се састављају у притвор, а огласио својим решењем да је зато крива државна власт.
За све то време од 20. фебруара па до 25. истог, чиновници полицијски летели су као бесомучни по народу, па народу претили, који тражи бирачке карте са овим речима: даћемо ми вама бирачке карте и то војничке као у Горачићу и тијањској општини, па ћете ви знати шта је власт, — а г. Милан Јовин, капетан војени, он је у Чачку често фалио се при чаши пива за своје војничке победе у Горачићу.
Г. Рибарац, бранећи своја недела, дотакао се једнога извештаја из ужичког округа, па каже како ће бити добра у овој земљи, кад су 30. новембра отишле на Цетине ваше депеше, којима се честита слава извесном лицу и помислите да у тим честиткама има честитка и једног практиканта, а на име Самче Савића, практиканта из Ивањице, па онда на то г. Рибарац вели шта је имала друго влада да ради, него да стаје на пут таквим случајевима, али оно шта је радио г. Рибарац што је заборавио да каже: испратио је једну чету војске из Ужица у Ивањицу а не у цељи да спречава честитке но да учини апел на народ, те да би избори што правилније испали. Његов капетан Сава Лазаревић и капетан војни некакав Никола, ухватили су кмета из Лашчића, кмета из највеће радикалне општине, и на мртво га име испребијали на ћуприји моравичкој и тако га измрцварили да је једва остао жив, а насигурно би га и убили да га није патрола од ових зликоваца отела! Зар то није једна права, дахијска, пустахијска владавина, зар то може бити влада, која влада у уставној земљи, у земљи која је доживела три Устава. Први је Устав турски, други је либерални, а трећи је овај данашњи, који имамо. И под овим, тако слободоумним Уставом могло је тако што год да се деси! Али није чудо, либерали о Уставу још мисле као да је сада 1836. година, кад су попечитељи владали. Они никако не могу да се навикну на то, да је уставност заједничко добро свих грађана ове земље, него по урођеној својој скромности они су увек навикнути, да је та уставност створена једино за њихово уживање. Ви сте сведоци како је жалосна одбрана оптуженога министра у овој тачци, да је довољно навести само овај један факт, па да се оптужени министар осрами, да не сме никад ни као адвокат ни као Србин изаћи пред Народну Скупштину, ни пред лице народа српског.
Даље оптужени министар г. Рибарац признаје, да је написао белешку да председници општинских судова не следују позивима судске власти, само, вели, та белешка као наредба није никоме експедована. Ја смем са сигурношћу тврдити да су све те наредбе тајним путем дошле. Јуче сте од г. Дединца чули како је рађено, да је њин суд окружни, па и други судови, небројено пута тражили које кога од оптужених, но да никога нису добили. Државни Савет небројно је пута тражио акта преко полиције за разне изборе, или слао решења о разним изборима, па нити су тражена акта добијена, нити решења на повратни рецепис натраг враћена од суда. Дакле, Савет није их могао добити. Било је по 10—20 и 50 тужби, и нико их на тражење није могао добити. На прилику било је 10 тужби о Црнчевићу, и суд по тужби Црнчевића никако није могао добавити. Дакле, то је чист рачун за најпростијег човека, да је цео апарат полицијски, да је цео војени апарат стојао на услузи либералном кабинету да постигне своје цељи. Такав рад једне владе не сме без осуде остати, иначе памтите шта ће вас постићи, ако пустите ове оптужене министре без казне, онда и у будуће наћи ће се људи, који ће казати па кад су могли да јашу овај народ та и та влада и ништа да им не буде, онда можемо и ми.
(Наставиће се)
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1163 on: October 15, 2018, 10:03:38 am »

Односно растеривања одбора у нашем округу, оптужени министар потврдио је говором оно што је у тужби наведено. Главни бирачки одбор округа рудничког био се поделио на двоје: већина је била мишлења; да се у 6 општина изврши понова избор и кад би се извршио онда либерали не би имали ни оног једног посланика; мањина одборска  жали се министру унутр. дела и министар и ако није имао права да решава нареди, да се отму акта и одбор растера са војском ако не друкчије, — дакле то је задовољење и мањини и већини одборској. Ради упоређења овог министровог рада дозволте ми да вам испричам једну народну причу. Једна народна причица вели: 'да се једном посвађају два мишића око парчета сланине, нису могли да га поделе никако и тако изађу пред мачка као судију, да им он као поглавар правично подели. Мачак погледа младе мишиће и комад сланине, мало промисли да ли да суди у корист своју, па ће рећи: ја не могу друкче да судим него да поједем и парничаре и предмет спора (смех). Тако је и овде радио оптужени министар Рибарац. Спор је био између одборске већине и мањине, и г. Рибарац без икаавог права умеша се у спор, нађе да немају права ни једни ни други, него дође са жандармима и отме акта. Ето тако нам је ту г. Рибарац пресудно као онај мачак мишевима о сланини. И он се опет јадник хвали да је то уставност и законитост, међутим то је по мом скромном мишљењу једна пљачка један каиш и ништа друго, а за суд дело готово.
Да вас не би више заморавао, ја ћу се дотаћи још само говора г. Гарашанина, јер се бојим да он није обратио пажњу Скупштине, и да Скупштина под утицајем његовог говора не донесе одлуку да либерални министри нису криви. Он је у своме говору казао, да је ова ствар, да министри одговарају пред Скупштином врло ретка, како ћу да рекнем, нечувена. Господо, ја велим да није ни ретка, ни нечувена него је обична и у другом свету са свим је обична ствар да кривац одговара за своја дела. Ја ћу вам ради примера навести ово, да сам ја читао у новинама да се тако дешавало са министрима, ако знам да је у Француској осудио горњи дом 1816. год. маршала Неја на смрт и одмах је стрељан и ако је био победилац у највећим биткама у корист Француске, дакле Скупштина је осудила министра на смрт и молим вас имајте на уму да је то било 1815. год. још у оно доба, кад смо ми тек помишљали да се развијамо у државном животу и почињали да се отимамо од Турака, већ онда се у Француској дошло до тога, да један министар, маршал, не сме газити Устав и законе и Скупштина је могла донети одлуку, да буде осуђен и сутра-дан, пошто није имао коме да се жали изведен је и стрељан. Даље, господо, 1830. год. опет Французи оптужили су Полињака министра и све његове другове; он је такође оптужен за недела и осуђен је био са друговима на вечити затвор, док су год живи, али су после 6 година били помиловани, буди узгред речено, да су осуђени баш за овај случај као што је један из наше тужбе, за распуштање тек избране Скупштине и тим повредили Устав и изборни закон. Дакле, то није ништа чудновато да се оптужују министри, ја се чудим од г. Гарашанина, јер знам да је и он читао о тим стварима и да зна да је тога и у другом свету било. На послетку ја му као пример могу навести, да је и у нашој Скупштини био оптужен Белимарковић, али он је тужен без Устава и закона, јер тужен је кадија код кадије, а пошто кадија није хтео да суди кадији, Бели-Марковић избегао је казну, — а ваља знати да је тужен за прљаво дело, за проневерење војеног материјала сигурно и новаца, што је из користољубља оштетио државу; и шта видите, господо, данас? Видите да је тај човек разним марифетлуцима дотерао дотле да је приграбио 1/3 део крунске власти, па онда одмах наставио тај понижавајући и штетни по државу посао, са својим верним и оданим младим колом либерала. Дивота леп пример за српске државнике !!
1877. године тужено је Мах Маконово министарство, али није било закона, по коме би он био кажњен. Није дакле чудо, као што видите, господо, то кад је народ свесан свога права и тужи своје упропаститеље и душмане слободе и реда, него је чудо, кад народ има своје законе у земљи, а они те законе не поштују и не чувају, кад их је народ муком стекао и тек би онда чудо било, ако их нико не би тужио. Још има живих, људи, господо, у Србији, који су се борили пушкама кремењачама и Србију од Турака бранили, па како би изгледало, господо, да ми не можемо да бранимо права наша од наших тирана, који нам руше наша права и слободе.
Државник је народни изабраник и његова је дужност да он чува законе од повреде наше, а не да ми чувамо законе од повреде његове. Дакле, то није никакво чудо нити реткост, да министри одговарају, као што видите из поменутих случајева. То је свакако познато и г. Гарагаанину.
Даље се г. Гарашанин позивао и тражио апсолутну правду и апеловао на нас, да ми кривцу праштамо и да не применимо строгост одређене казне. И ја вас, господо, позивам на апосолутну правду, и молим вас да се о делима ових људи добро размислите, а уздам се да ћете и ви, а и суд сву строгост законске казне применити, и тим ћемо спречити у будућности сваки овакав поступак, па и поступак наше радикалне владе, која је пред нама, којој се и сад унапред кожа јежи кад овакав случај види (чује се: тако је). Јер, ако не буде то, господо, тако, онда ће нас и од сад јашити како ко хоће као и до сад. У исти мах, господо, ја вас заклињем чашћу вашом, да будете праведни, а у то се тврдо уздам, и кад, господо, будете праведни, ја не сумњам у осуду ових криваца.
Г. Гарашанин нанео је свима нама једну неправду, коју ја први од себе одбијам. Он каже, да смо ми унапред створили убеђење, да је режим од 9. августа до .1. априла лично нама крив. То, господо, не стоји. Мени, једном Ранку или ма коме другом од нас, није крив лично нико, али криви су сви целом народу и то сви, који газе Устав, газе законе и уништавају грађанска права појединих грађана (чује се: тако је).
Нама, који седимо у овоме Дому, као представницима народа, криви су људи, који су погазили Србинова права, и ми смо дужни да их тужимо за то, и то не с тога, што су они нама лично нешто учинили, него само за то, што су од мирне уставне државе и уређене направили једно разбојиште, што су невину крв пролили, што су велики број нејачи и сиротиње на сокаку оставили; и најзад, што су тиранисали у опште народ српски (чује се: тако је). Дакле, виновнике овога дела морамо да тужимо за то, да на тај начин правду задовољимо, а надам се у савесност судија, да кривци, виновници дела, која се у тужби помињу, неће остати без осуде.
Г. Гарашанин казао нам је још нешто. Он вели, како он има тврдо убеђење, да је остао режим од 9. августа и даље, да би баш у овоме добу радикални кабинет, кога је на челу био г. Пашић био на оптуженичкој клупи и одговарао за недела, која г. Гарашанин мисли, и да би он исто тако и тада изговорио једну овако ораторску, саветску, митрополитску беседу, препоручивао мир завађеној браћи, као чича Данило маслиновом гранчицом. Ја признајем, да би он то тако урадио, јер је он заиста великодушан човек. Њега се ова ствар не тиче сад ништа, а сам зна, да је у својој владавини сила јада учиино и ћоравом срећом да је умакао од казне, па вели, кад њему нисмо ништа учинили, онда не треба ни овима, него као вели, 'да пустимо и ове, а ја и остали раније смо измакли, па онда, пик Јово на ново' (тако је).
Он мора дакле да брани свакога, јер је и он сам умакао од осуде, а то тако и јесте. Ја сам одговарао за преко 200 кривица измишљених, па сам свагда судом пуштен. Ја не знам ни сам за што је то тако, али ја знам, да који год има много кривица, па је и најмање образован, он нешто воли, за онога који је окривљен, да се измакне, мислим, да то долази по здравом разуму: вели, 'па ја сам много више зала починио, па ме ни прст заболео није, а што да овај мој колега одговара'. То г. Гарашанин ради, као што би и ова оптужена либерална влада бранила њега, Гарашанина; јер знате, да врана врани очи не вади, — дакле, он то ради, као што би то и сви други учинили (тако је). То је он говорио из чисто свог рачуна и ја молим Скупштину, да има то на уму, да је не занесе тај ораторски говор г. Гарашанина, јер то није истина, да је он то бранио са правног гледишта, но са гледишта рачунског. Молим вас, дакле, да имате то на уму и да онда решите ствар по свом убеђењу.
Ја сам се са мојим говором мало дуже задржао, а сад још имам да вам обратим пажњу на један пасус г. Рибарца. Он нам прети. Он на завршетку свога говора каже: 'Не заборавите, господо, да је од Капитола до Тарпејске Стене само један корак', а ја би њему казао, да је од онога места, где је седео, као министар, па до оптуженичке клупе, где је три дана седео, те за своја злочина дела одговарао, само 6 педи, и то му је требало пасти раније на памет, да је од тога места, где је као министар седео, па до места на коме је као оптужен седео тако мало растојање, и онда сигурно да је на тај размак пред нама гледао и помишљао, данас као кривац не би одговарао (жагор, чује се: тако је). Са овим сам завршио мој говор и остављам Скупштини, па нека реши како мисли, да је најправедније, а ја држим, да су оптужени криви и да казну избећи неће (из клупа скупштинских и са галерије, вичу: живео).
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1164 on: October 16, 2018, 10:07:52 am »

Оглас о парастосу објављен на првој страни 'Такова' 20. марта 1893. Међу изгинулима нема имена Максима Цогољевића, који је био рањен, а доцније подлегао. Поред тога, Антоније Стојић, како је његово име, овде је одштампано да се презива Богићевић.


* оглас.jpg (533.68 KB. 1114x1206 - viewed 15 times.)

На други дан Ускрса, 29 Марта тек. године, приређујемо у Горачкој цркви, у 9 сати пре подне парастос Милићу Ружичићу, заступнику председника општине горачке и друговима: Живку Јевремцу, Јанку Стевановићу, Миљку Николићу, Марку Ћендићу, Браћи Авраму и Јеврему Басарићи, Миловану Ћендићу, Миленку Клисарићу, Чедомиру Богетићу, Раку Вујиновићу, Миљку Јоровићу, Ранку Милутиновићу, Радисаву Јевремцу, Панту Цогољу, Антонију Богићевићу, и Витору Ћендићу – који по заповести тиранске либералске владе и душманске полиције изгинуше 20 Фебруара 1893 год. пред судницом, школом и црквом горачком у одбрану народних слобода, општинске самоуправе и њеног закона.
Позивамо све другове и сроднике ових врлих покојника као и искрене пријатеље народне самоуправе, закона и грађанских права, да овом тужном помену укажу пошту својим присуством.

20 Марта 1893  г.                                     Тијосав Јаковљевић
Горачићи.                                     законити председник општ. Горачке,
                                                                 Раде Плазина
                                                              и остали горачани.



* Црква у Горачићима.jpg (207.23 KB. 792x678 - viewed 10 times.)

Тог 29. марта, по писању Велисава Јањића, 'чинодејствовали су свештеници: Аврам из Јањића, Неофит из Гуче и Арсеније горачићки. Присуствовало је преко 400 људи, не само припадника родбине погинулих, већ и радикали из Гуче, Виче, Граба, Миросаљаца, Трнаве и Чачка. Сви радикали Горачки дошли су и донели по печено прасе, ћурку, кокошку, питу, чутуру вина и ракије, пршуту, јаја, сира кајмака… У пола десет сати – наставља Јањић – сви се гости искупише на месту где су они јадници изгинули, и одатле су понела два радикала венац напред, а сви остали за њима гологлави право у цркву, за које су време лупала звона; но њихов је глас угушивала тешка кукњава мајки, сестара и удова покојних јадника.
По свршеном парастосу, враћена је панаија на место – жртвеник – пре но што се почела јести. Тијосав Јаковљевић изјавио је у кратко благодарност присутнима на њиховом одзиву и родољубљу'.
Потом је говорио Велисав Јањић, абаџија, добровољац из српско-бугарског рата 1885. Молио је и преклињао сроднике да се не свете страначким противницима. Нагласио је да је 'освета један од највећих душмана људског рода'. Посебно је нагласио:
- Стегните, браћо, срце, стегните срце и ви, очеви и мајке, ви, децо сирочади изгинулих јадника, стегните срце и поносите се смрћу наших покојника, јер чим се ви поносите, тога ће се непријатељи стидети; па чиме би се онда ви поносили, кад би зло за зло враћали? Њихова смрт нека вам буде пример у животу, као што је смрт Исуса Христа и до сада био пример у пожртвовању за добро и племенито. Они ће се славити као што се и он слави.
Немојте мрзити никога, нити се светити коме, ни напредњацима, ни радикалима, ни либералима, већ будите према свима, као према самом себи и примером покажите им и научите их нека вас љубе као што ви њих љубите.
Убити човека, то је грозна ствар. Нека нико то не види и не чује, опет је тешко трпети туђу крв на своју душу…
Пре него је изрецитовао своју песму 'Осамнајест жртви', Јањић је додао:
- Уздржавањем од освете, испунићете једну велику дужност према нашој светој вери и узнети себе и своје јаднике до признања и славе. Постигне ли се то видећете да за кратко време неће имати зла међу нама, рођеном и једнокрвном браћом. Видећете како ће цветати наша отаџбина, како ће поћи путем среће и напретка!

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1165 on: October 17, 2018, 01:56:26 pm »

Изузетну бригу и залагање за помоћ породицама пострадалих показао је Ранко Тајсић, непосредно по немилом догађају у Горачићу, као и после њега. Преко милановачког листа 'Таково' он позива пријатеље, партијске другове и поштене људе да се одазову за помоћ породицама оних који су своје животе дали у одбрани општинске самоуправе, слободе и народних права. На његов потстицај одржани су парастоси изгинулим широм Србије. А да би овековечио њихову борбу, покренуо је делатност за подизање споменика на месту погибије.
У Драгачеву, Ранко је формирао Одбор од представника готово свих општина. Одбор је имао следеће чланове: Ранко Тајсић (председник), Чеда Константиновић, свештеник котрашки, Тодор Стојановић, председник општине миросаљачке, Милија Милекић, председник доњокравачки, Јован Ајдачић, свештеник лишански, Радоје Обреновић, председник општине лучке (чланови).
11.октобра 1893. одржан је састанак поменутог Одбора у Гучи и том приликом, утврђено је да готовог новца има 8401 динар и пет пара. Потом је Одбор изабрао тело које ће одредити висину новчане помоћи породицама настрадалих и водити сталну бригу о њиховом стању и потребама. У то тело ушли су људи који су познавали прилике и имовно стање тих породица: Ранко Тајсић, Тијосав Јаковљевић, Арсеније Ћендић (свештеник горачићки), Благоје Зечевић и Марко Ивановић.
Одбор је решио да се породицама изда сума од по 50 динара онима чији су чланови изгинули, а рањенима по 25 динара. За споменик, као што се може закључити, задржан је највећи део прикупљених средстава. Да би се сагледала вредност добијене помоћи породицама настрадалих, доносимо цене неких производа и услуга у Чачку у новембру 1893.

100 кг пшенице – 11 динара, 100 кг кукуруза – 7,5 динара, 100 кг јечма 7,5 динара, 100 кг ражи – 8,5 динара, 100 кг пасуља или кромпира – 7 динара, 100 кг сувих шљива – 12,5 динара, 100 кг сламе – 1,25 динара. По 1 кг могао се купити: масти за 1,10 динара, кајмака за 1,10, сира за 0,70, воска за 2,80, меда за 0,55, вуне за 1,80, литар вина за 0,50, ракије шљивовице за 0,35, кг хлеба за 0,20, кг говедине за 0,80, кг овчетине за 0,60 а кг свињетине за 0,80 динара. У јуну те године надница (без хране) плаћана је 1,80 (копач), косачка – 2,70 а зидарска 3,50. Коњ је плаћан 200, во – 150, крава – 90, угојена свиња – 50 (мршава – 18), овца – 7, јагњад 5,5 а коза 5,5 динара.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1166 on: October 18, 2018, 08:50:06 am »

Mлађен Раковић – камени летописац Горачићке буне.

Раковић је рођен год. 1845. на потесу Љута крушка између Живице и Виче. Две деценије касније привенчао се у горачићке Станиће. Не зна се од кога је научио клесарски занат. Можда управо од Радосава Чикириза из Ртију, несумњиво највећег српског каменоресца. Са супругом Иваном имао је двоје деце. Био је познат и као гајдаш. Када му је, 1903. године, преминуо син Павле, оставио је заувек гајде, а клесарско длето – никада до смрти. Умро је 1915. у Живици.
Најзначајнија остварења Млађана Раковића свакако су споменици жртвама Горачићке буне. Клесао их је већини погинулих. Готово на сваком од тих споменика истоветан је епитаф. Епитафе је саставио свештеник Асеније Ћендић из Губереваца, парох цркве у Горачићима.


* споменик браћи Басарић.jpg (146.75 KB. 640x887 - viewed 21 times.)

АВРАМ И ЈЕФРЕМ
погибоше браћа Басарићи
Шарен спомене ладни камене кои сваком срце храбриш што овде показујеш место сарањеног од 25 година Аврама Басарића из Губеревца бивег војника сталног кадра кои погибе 20 фебруара 1893 год. код суднице горачке од браће српске војске и на тугу целој фамилији и осталој Србији.
Тек што почесмо радити очевину храбрити ал покоси нас смртна коса не пожали што је роса покојног Јефрема Басарића из Губереваца бившег војника сталног кадра кои поживи 27 год. а погибе 20 фебруара 1893 год. код суднице оп. горачке од браће српске војничке трупе на тугу својој фамилији.

О шарени спомене ладни камене који сваком срце храбриш што овде показујеш место сарањеног од од 34 год. МИЛИЋА Ружичића уваженог грађанина и бившег кмета села Горачића кои погибе 20 фебруара 1893 год. пред судницом општине горачке од браће небраће либерала српски дахија
Нема живота без слободе
Благо ономе који оваквом смрћу умре
лака земљо која га покриваш
својом те је окупао крвљу

Ево гроба ево мрачна двора
где с одмара тело од умора
срца млада што за правду страда
ЈАНКО СТЕВАНОВИЋ поштовани грађанин овог села Горачића бив. војник у српско турском рату 1876 и 1878 год. који часно поживи 35 год. а погибе 20 фебруара 1893 год пред судницом општине горачићке од војнички пушака
Нас 18 жртви пада за владе либералне партије

О шарени спомене ладни камене који сваком срце храбриш што овде показујеш место сарањеног од 85. год. МАКСИМА Цогољевића из Губереваца који задоби пушчану рану код цркве у суднице горачке 20 фебруара 1893 год. од браће небраће либерала српских дахија а издану 7 марта 1893 г.                   Нема живота без слободе
Благо ономе који оваквом смрћу умре
лака земљо која га покриваш
својом те је окупао крвљу    

Ево гроба ево мрачна двора
где с одмара тело од умора
Ранка Милутиновића из Живице уваженог грађанима и бившег кмета кои часно поживи 31 г. а борећи се за радикалну странку и чувајући општинско добро погибе пред судницом оп. горичке 20 фебруара 1983 год. од небраће либерала.
Бог да му душу прости.
Овај му споменик подиже син Милинко и супруга Кристина.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1167 on: October 19, 2018, 09:07:48 am »

У време владавине Петра Карађорђевића, радикали су постали владајућа странка. Сећајући се другова палих у Горачићима, они су одлучили да обележе место њихове погибије. Већ раније формирани одбор објавио је у 'Самоуправи' да ће се откривање споменика извршити на свечан начин 20. фебруара 'у присуству првака странке чачанског округа, драгачевских радикала и породица изгинулих'. Главни одбор радикалне странке одредио је Миленка Веснића да открије споменик и ода достојну пошту палим жртвама.
На сам дан тужне свечаности телеграми из читаве земље стизали су у Горачиће. Изражавајући мишљење целе странке, 'Самоуправа' је одала признање одбору 'који се постара и свима који припомогоше да се у Горачићу подигне споменик изгинулим радикалима. Слава драгоценим, невиним жртвама, стоји даље у телеграму, који падоше у законитој одбрани права и слободе грађана против црне тираније, да им име вечито живи у захвалном потомству, које зна поштовати дивне борце народне'.


* Самоуправа.jpg (356.09 KB. 1286x868 - viewed 11 times.)

Код старе суднице у Горачићима, на месту поибије, после једанаест година, окупила се маса света. Радикалски прваци из Београда, Чачка, Краљева, Гуче, Горњег Милановца, Ивањице и других места, дошли су да одају пошту изгинулима. Преживели учесници покоља призивали су своје успомене. Радикалски прваци Драгачева величали су непоколебљивост палих другова и истицали снагу радикалског покрета у овом крају. Име Ранка Тајсића било је на свим уснама. Но њега више није било међу живима.
У десет и по часова одржан је парастос у цркви горачићкој. Том приликом откривене су две плоче на којима су златним словима исписана имена изгинулих. Потом је обављен помен на месту погибије, код споменика, а онда је изасланик скупштинског клуба радикала – Миленко Веснић – одржао говор, упоређујући смрт горачићских сељака са погибијом Спартанаца код Термопила. Он је рекао:
'Највеличанственији споменик за који повесница зна, подигли су Јелини својим изгинулим јунацима још пре више од две хиљаде година у одбрани своје отаџбине од насртаја кудикамо бројно надмоћније персијске силе. На њему су исписане узорне речи: 'Путниче! Иди у Спарту и кажи Спартанцима да смо сви овде изгинули бранећи отаџбину!' Шта је термопилски споменик за одбрану отаџбине од туђина, то је наш данашњи споменик за одбрану унутрашњих грађанских слобода од насртаја реакције. И да сам ја нешто запитан, шта на њему да се испише, предложио бих ово: 'Путниче! Иди широм наше миле Србије и реци сваком брату Србину да смо ми, свих нас осамнаест, овде изгинули, бранећи наша и његова грађанска права. Ко тако пада, тај не мре, он живи. За таквом жртвом не лију се сузе, оне се славе.'
Говор је оставио дубок утисак на све присутне. И кад је потом Миленко Веснић открио споменик, присутни су, још увек под утиском његових речи, спонтано одали пошту палим жртвама.
После овог говорио је Раде Плазина, један од преживелих учесника, и том приликом одао пошту и признање својим изгинулим друговима. Приспеле телеграме прочитао је окупљеном народу Милисав Тајсић, син Ранков. После заједничког обеда и сликања, Веснић је отпутовао у Београд, испраћен од неколико стотина коњаника, на сат и по од споменика.


* споменик.jpg (133.64 KB. 534x799 - viewed 6 times.)

И данас, 125 година после подизања, стоји скромни мермерни знак и подсећа на бурно време наших предака, време пуно немира, сукоба и преврата. Потсећа нас на тешке жртве које су падале због политичке заслепљености и страначке искључивости, због распаљених страсти и загрижености наших људи. Опомиње нас на времена када се лако и крв народна проливала, само да би се сачувале стечене позиције и уништио политички противник. Истовремено, он делује поносно и гордо, јер подсећа на велику борбу нашег сељака, који се још крајем деветнаестог века ухватио у коштац с полицијским режимима и ненародним владама – да би остварио своја права и осигурао слободнији живот. У тој тешкој борби он је добијао штапове, доживљавао прогоне, трунуо по апсанама, чамио у казаматима, распињан на точковима, вешан по пресудама, убијан без пресуда. А кад је требало, одлазио је у ратове и расипао своје кости 'за крст часни и слободу златну'. Чврст као стена, издржао је он све невоље, шибе и ударце мрачних сила, које су пропале и сатрле се на његовој отпорности и снази.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1168 on: October 19, 2018, 09:19:35 am »

Прилог (1). Писмо Васе Филиповића, директора гимназије у Чачку – Живану Живановићу.

Драги Живане,

Теби су познати моји назори о нашој ситуацији пре 9. августа. Било би ми мило, ако се добро сећаш свега што сам ти писао. Излази нажалост да су моји назори и моје сумње биле оправдане.
Кад је либерална странка примила управу земље, она није имала спремних и ваљаних полицијских чиновника на избор, него је постављала како је кога нашла. У оно доба, кад је влада изашла с онако лепим програмом на јавност, усколебано је било јавно мнење у корист наше странке. При свој ларми радикалних првака, ипак је било много радикала, који су се колебали и говорили 'ваља причекати, те да видимо хоће ли влада извршити свој програм, па ако изврши да јој се приклонимо'. Да се је умело лепим путем придобити јавно мнење у корист наше странке, ствари би данас друкчије стајале. Ти ми можеш рећи, па зашто ми нисмо на томе радили и какве су сметње биле на путу. Ево укратко да ти изређам бар за наш крај.
По доласку либерала на владу за срез трнавски и Чачак, дошао је за капетана некакав Радосав Станковић, порезник из Крагујевца. Човек савршено неспреман, неспособан, који је јавно исповедао, да ништа не зна у полицији и једва је чекао да га смену. Ми смо тога неотесаног капетана гледали и црвенили, што је по несрећи либерални капетан. Једва смо га се курталисали, али доцкан. Драгачево опет није имало дуго времена капетана, а кад је дошао и почео радити, видело се да је неудесна личност и управо шашав. То је најнесрећнији избор и ми смо у овом крају као либерали много изгубили због његових глупости и грдне нам је штете нанео својим поступцима. Једном приликом јавно сам устао у нашем друштву противу њега и желео да га одмах смену, али сам био усамљен и у интересу слоге ућутао.
Знаш да смо у Чачку изгласали неповерење општини радикалној. Општинска власт није хтела наредити избор, јер је изјављена жалба окружном одбору. Полиција није хтела да чека решење, него постави регенте за одборнике и то већ није било по закону. Кметови се успротиве и не приме нов одбор а и председник министарства нареди да се не постављају регенти за одборнике, него нека се нареди избор. То радикале окуражи на јачи отпор према државној власти, наоружају се у општини и кад власт затражи да се разоружају и они то не учине, онда је полиција с војском заузела општину у коме је сукобу погинуо један пандур. Тако заузеће општине војском, истина је моментално заплашило радикале, али их није сломило, као што су показале последице. Тада је настало питање, да ли је општина требала да се на силу заузима, кад су либерали са напредњацима имали јаку већину. У исто време по једноме плану, јављало се у многим општинама одржање и чување општинских судница. Власти су изгреднике хватале и предавале суду, а суд их је првостепени пуштао са чега је наш углед пао, а то је радикале куражило.
Окружни начелник Каменчић и срцем и душом либерал, готов је у свако доба да заложи своју главу за успех либералне странке, али је веровао доста капетанима, који су лагали, нарочито драгачевски. Уместо да смо сву своју снагу концентрисали у срезовима жичком, љубићком и студеничком, где је било земљишта за либералну странку, ми би тада преполовили гласаче па и посланике, а ми смо обратили пажњу на Драгачево, где је имало најмање земљишта за нашу ствар, јер се је полиција заратила са радикалима а о програму већ више нико није говорио. Да смо Драгачево дакле напустили, ми би боље прошли и имали би већег успеха. Смењивање кметова и постављање регената извршавано је глупо и лудо. Разумемо да су кметови смењивани у оним општинама, у којима смо имали бар 10 – 20 чланова, али у једној радикалној општини смењивати кметове па постављати регенте опет радикале, то је доиста без плана и глупо.
Чуо си ваљда за неред у Тијању – Ранковој општини – спрема капетана. То је било од радикала непромишљено и за осуду, а хоће ли их суд окривити, још не знам. После тога долази сукоб у Горачићу. Полиција и официри причају да је морало онако да буде, ал опет настаје питање, шта смо добили у тој општини. Добили су напредњаци и ја за све то кривим драгачевску полицију.
У срезу жичком није било нереда ни апшења, па смо много боље прошли.
Једва сам чекао да дође дан избора, те да се једном смиримо. Али и после избора ситуација досад није измењена. Радикали трубе свашта а највише о скором њиховом доласку на владу, што би, по моме мнењу, била права пропаст за либералну странку, јер би сваки либерал био гоњен и убијан. По моме мишљењу за ово неколико месеци доста се је успело и ако не можемо бити сасвим задовољни са нашим бројем посланика, криви су поједини капетани, који су више штете но вајде донели либералној странци. Главно је да знамо и да смо начисто где је погрешка, па да је решимо, ако још једном изађемо на изборе. Код нас је у нашем крају учињена нека измена у полицији, али ипак има погрешака. Сви либерали једнодушно жале, што је Каменчић премештен и опасност је да се сада не повлаче, јер у новоме начелнику Вуку нико нема поверења а зашто то ни ја не умем да кажем. Да је на место Каменчића, дошао Сима Павловић из Ниша, као један од наших најспособнијих полицајаца и кад би прегао на искрен и озбиљан рад, он би могао и поправити учињене погрешке и опет успети, јер би он умео и знао не само садање либерале окуражити још на јачи и живљи рад, но би извесно и умножио либералне редове. То је бар моје мишљење. Сима Павловић добро познаје Драгачево а и вичан је, док је Вуле доста крут, а познат је у овом крају да је доста радио за радикале, па би му се мало веровало.
Ако смо морали досад грешити не морамо одсад. Нек са не хита са смењивањем начелника и капетана док се бољи не нађу. Читам да је Јаков, крагујевачки начелник, пензионисан. Иако је Јаков можда за садање прилике стар и несувремен, питање је хоће ли Маршићанин имати углед у округу и може ли с успехом да што уради. Није то једно исто, писати у канцеларији и радити у народу.
Још неколико речи. Ја разумем да су ваши интереси и интереси државни захтевали да се Каменчић смени, што је радикалима овамо то повољно, али може ли Вуле да поправи оно, што је погрешио Каменчић кад либерали с неповерењем гледају и очекују Вула, ти то сам размисли и оцени.
Тамо је Пера Николић. Разговори се с њиме. Он ће ти још опширније испричати, како су ствари амо текле и многи неумесно осуђују за догађаје у Чачку и Горачићу, кад најмање нашег удела има у тој ствари и ја сву кривицу бацам на бившег капетана драгачевског Николу Јовановића. Једном речју нама требају бољи капетани па ће и бољег успеха бити.
Поздрави поштованог г. Ристића, г. Авакумовића и г. Рибарца.
Јави шта ти мислиш о нашој реформи гимназијској. По моме мишљењу много је часова дато латинском језику. У I и II разреду има по 6 часова а међутим деца не знају ни граматику свога матерњег језика. У I разреду половина ђака готово једва добро српски чита, а већ мора да учи латински језик и граматику. Што код нас слабо напредује знање страних језика узрок је незнање свог језика.
Оволико у хитњи.

21. марта 1893.                                 С поздравом твој
у Чачку.                                             Васа Филиповић
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 178



« Reply #1169 on: October 19, 2018, 09:36:34 am »

Прилог (2). Триша Кацлеровић – Драгоју Тодоровићу, о времену и људима из доба горачићке буне.
7. април 1963. у Београду.

Драги Тодоровићу,
Тражите од мене да Вам кажем шта знам о 'лику' Љубомира Каменчића. Пре свега могу Вам рећи да је Каменчић био инспектор у министарству унутрашљих дела у времену Мартовских демонстрација 1903. године, проведених у Београду. Али у то време, а ни доцније, лично се са њим нисам познавао а виђао сам га на улицама; нисам осећао потребу да се с њим лично упознам. А слушао сам од људи да је био окрутне природе, чиновник који је радио по интенцијама режима па и више од ога; био је добро записан код краља Александра Обреновића.
Кад су се демонстранти, 23. марта по подне преко Теразија непосредно приближили краљевом двору и краљ и краљица налазили су се у паници. Говорило се да је Каменчић предлагао краљу да се употреби ватра и пуцање у демонстранте који су се налазили поред Крсмановићеве зграде министарства, данас зграда 'Протокола' наших спољних послова. Али је Александар био против тога, захтевао је да се употребе сва друга средства да би се онемогућило демонстрантима да дођу пред двор. А демонстранти и нису били наоружани и нису желели да упадну на двор. На овом месту код зграде 'Протокола', где су демонстранти масовно наваљивали, полицијски писари су употребили револвере на демостранте али нису пуцали у њих.
А кад су се демонстранти повукли и у повратку ка Калемегдану отпочели напад каменицама на редакције режимских листова и ове демолирали, полиција односно жандармерија на њих није пуцала, тада је краљу и краљици лакнуло, нека раде на другом месту шта хоће само њих да оставе на миру.
Кад је у трећем делу Мартовских демонстрација у времену од 6 до 9 часова увече дошло до сукоба преосталих демонстраната и жандарма, причало се да је Каменчић и тада предлагао да се на демонстранте отвори фронтална ватра али до ове форме ватре није дошло, жандарми као појединци, с времена на време, пуцали су на демонстранте кад су ови гађали жандарме каменицама. Лично сам присуствовао овим окршајима.
Толико Вам могу дати објашњења кад је реч о Каменчићу.
Слушао сам од људи из буржоаских редова да је Каменчић по природи био груб и на зло брз човек. Беамтер без скрупула и удворица. И није чудо што је он, као окружни начелник, олако држао у убијању људи у Горачићу који су бранили општинску самоуправу од насиља министарства унутрашњих дела и његових органа. Па им је мало било полиције и жандармерије већ су довели и војску! А ова убијања извршена су уочи посланичких избора које је у фебруару 1893. спроводила либерална влада Јована Авакумовића и министар унутрашњих дела Стојан Рибарац. Тада су земљом управљали краљевски намесници, либерали Јован Ристић и Јован Белимарковић…

Друго писмо Трише Кацлеровића – Д. Тодоровићу.

Драги Тодоровићу,
У погледу вашег плана да саставите напис о Горачићу, била би интересантна ствар ако успете да прикупите све изворе који говоре о овом догађају, у првом реду скупштинске стенографске белешке, затим ондашњу штампу, као и све што се доцније писало о овом догађају. Али са великом резервом да примите писање Живана Живановића а и Слободана Јовановића; ово сте већ и сами осетили. Наравно, нећете обићи ни 1. април 1893. год. кад су збачени краљевски намесници и кад је пала либералска влада Јована Авакумовића, која је у Народној скупштини оптужена због пушкарања људи у Горачићу. Верујем да ћете бити у стању напис добро да саставите и у погледу начина излагања.
Што се тиче Драгачеваца, њихове отпорности и борбеног темперамента против насиља власти свих облика, има ту нечег специфичног кад је реч о њиховом темпераменту. Имао сам могућности да и њихове водеће људе упознам, био сам, као народни посланик, дуго у Народној скупштини стално од 1908. г. до краја првог светског рата. Да споменем и ја једну од типичних појава из средине Драгачеваца, Ранка Тајсића. Временски, ја нисам могао лично познавати Ранка Тајсића. Али, о њему постоје несумњиве чињенице. Ранко је био један од четворице радикала који су били изабрани за народне посланике 1874. год. Вероватно да је и он, као и Адам Богосављевић, сељак интелектуалац, био под утицајем учења Светозара Марковића. Па је и доцније биран за народног посланика као радикал. Отпоран, непокоран, борбен, духовит, обичан сељак али врло добар говорник који је оштро у лице свакоме кресао па ма ко то био од силника. Танаско Рајић на политичком топу! Није трпео самовољу краља Милана и омаловажавао га. Спомињем ову анегдоту. Кад је једном приликом позван Ранко Тајсић да иде у двор, иако је било лепо и сухо време, Тајсић је направио блато у које је загазио својим опанцима и тако са каљавим опанцима ушао у двор код краља Милана. Ово је несумњиво један простачки демагошки потез, али је овим Ранко хтео да покаже своје омаловажавање краља Милана. Кажу, да је Милан прогутао овај Ранков потез. Ранко је био највише пута у затвору. Као емигрант био је осуђен на смрт поводом атентата на краља Милана 1899. г. а у земљу се вратио, као помилован тек кад је Милан био онемогућен после женидбе краља Александра. Али је тада Ранко био већ духовно онемоћао и као такав и умро 1903. у 60-ој години живота… Поздравља Вас Триша Кацлеровић.


Литература:
Драгоје Тодоровић, Горачићка Буна 1893. Слободарске борбе Драгачева у XIX веку.
Драгоје Тодоровић, Народни трибун Ранко Тајсић.
Застава, 28. фебруар 1893.
Чачански глас, бр. 10. 5. март 1993.
Народна скупштина, бр. 23. 11. јул 1893.
Logged
Pages:  1 ... 73 74 75 76 77 [78] 79 80 81 82 83 ... 119   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.05 seconds with 24 queries.