PALUBA
January 27, 2020, 09:28:06 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Važno,
Obaveštenje o dopunama pravilnika foruma
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 75 76 77 78 79 [80] 81 82 83 84 85 ... 140   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 227427 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1185 on: November 17, 2018, 11:23:37 am »

Стевча пише, даље, овако: 'А ја сам одем и приготовим се одма и пошљем Проку писара, да каже Недељковићу да из квартира никуд не иде. Маџаревићу и судијама рекнем, нек и они пођу. И то је било у први сутон.
Господар Јован пратио ми је његова писара Поповића те ме пита: шта сам намјеран. Одговорим му, да ћу поћи противу побунивших се. Дође опет писар и рече ми: Господар сумња (брине) за вас, како је чуо од Недељковића, да вам какво зло онамо не буде. Поздравите Господара, ја одо, па како ми Бог да.
Већ је сат ноћи, скуписмо се сви и пођосмо нас подоста. Кад већ помрчина врло наступи, али се тим осећа, да је све мање људи, док дођосмо на планину Јелицу, у село Јездину. Позовем да видим колико нас има, те једва до педесет и шест људи и коњаника и пешака. Видим ја ту неку сметњу, те одма пошаљем моје момке, те људе, колико их могну, на оружје подигну и к мени до зоре на Јездину дођу. И тако момци што могоше до зоре скупити, шњима и дођоше, те ја шњима баш у расвит дана, силазим с оне стране Јелице планине к побуњенима. А неки нам уз пут из села стигоше. Све их разредим нашироко, колико је могуће, и сви кренемо пешице, а коње водимо низ планину.
Побуњени нас видеше и сви се усколебаше и скупише у велику масу. Било их је око 700 а можда и више; а нас, са силом, једва да је било до 200 људи. Неке поватасмо, те их повезасмо, који иђају из села к њима (побуњеницима), те им ношаху јела и пића од њихових кућа. Па одма кмета Мићу Милијановића из Чачка и Димитрија Лишанчића из Атенице, са још два кмета и пошљем их к њима (побуњеницима) све трчећи на коњима, те да их питају: оће ли се покорити лепо, поздравио вас началник, или нећете? – И ништа више но те две речи. Началник очекује од вас и за то нас је пратио. Кад ето она четири кмета трче мени и јаве ми, да се они покоравају и да моле да искажу, како је се ово овако догодило.
И ја вратим опет ове кметове све једнако трком – растојаније од десет минута места – да позову дваестину да шњима дођу. И тако дођу њих дваестина без оружја. На моје питање: зашто су се подигли и шта траже? одговарају: г. капетан Недељковић нас је позвао и рекао нам: ајдете ви Чачку и сви ће људи бити из других срезова, те да молимо началника нека пише Књазу, да не наваљују да оба данка уједно узму, но по мало и толико, да се сиротињи не досади; а и сам капетан вели: а и Књаз тако оће, но то све други неки чине ударају намете, но ајдете тамо, па ћемо се разговарати. А ја их питам: па зашто с оружјем? Тако нам је он рекао, одговоре. Па кад вам је он то рекао, зашто сте га хтели убити, те је све трчећи на коњу, гола вода и он и коњ, дошао код мене и још сте претили мене и овоме до мене г. Маџаревићу. Одговоре: Еј убио га Бог, нисмо, Господине, богами, но то је његова нека сплетка и лажа. А знаду ли сви они, што су се онамо скупили, да је то тако? А да, Господине, ништа друго и не знају казати, до то што и ми. Па можете ли ви то тако доказати и пред судом? Можемо, Господине. Па оћете ли се покоравати како вам ја заповедам? Оћемо, Господине.
Е, онда идите и онима и сви онде – показујем им место прстом – да станете. Одоше ови и све онамо показаше и стаде их некава граха (граја). Видим, сви се наредише онде, гди сам им рекао; и ја одовуд са мојом трупом, на означено напред моје место, спрам њих, оштро и слободно – с отим се више стра' зада. – Они се сви поклоне и поздраве и на свако питање потврђују казивање оних пређашњих: да су по наредби капетановој пошли и да се они заповестима мојим покоравају.




Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1186 on: November 18, 2018, 10:34:03 am »

Ja им сад заповедам, да између себе изберу 12 људи, који ће ово њиово казивање пред испитом доказати и тај поступак правдати – а тамо је у Чачку и Недељковић. И тако они одаберу 12 људи и мени их без оружја предаду. А оним осталим заповедим: сад одма, док ја овде стојим, разиђите се кућама, па с миром, али тако сад одавде свак на своју страну, где коме село стоји. И киша ромиња, а они се сви, баш одма, свак на своју страну разиђу. А ја с мојом трупом и ових 12 пред нама, право Чачку.
Мора бити да је каки шпион одјурио, докле смо ми овако поступили, те таман ми преваљујемо преко Јелице планине, а неки од оставши Чачана, и коњаници и пешаци, грувају пушке и иду к нама. Сретосмо се, и питам их ја: куда ћеду? За вама, Господине. А камо ве синоћ и одјутрос, но сад? А да, ми уфришко не бесмо спремљени па вратисмо се, да се спремимо, те сад готови, пођосмо за вама. Одоцнили сте! рекнем им; и поред вашег учитеља, страдаћете на тај начин свакад.
Кад приспјем у Чачак, дам ових 12 људи у један квартир, да се ни с ким не мешају; а и Недељковићу тако исто заповедим. Он беше дошао те ми радосно честита, ову фришку побједу, за коју се, вели, он никад није надао, да се може тако лако, она и онолика буна стишати, коју је он, кад је од ње 'побегао' видео. Но видело се на лицу његовому, да та радост са страом много беше помешана.
Сад пуче глас по Чачку, као неко чудо, како је се могло са оволицко људи растурити онолика маса људи. И Господар Јован послао ми свог једног, те ми честита ову чудну побједу, и моли да му отидем. И тако, кад ја ово горе наведено наредим, а ја одем код њега. А он скочи на ноге, па ми се поклања, говорећи ми: да ни свети Стеван ни свети Илија не би могли та чудеса фришко починити, као ти!
Седите ви, Господару, одговорим му ја, није нужно толике поклоне и толике похвале чинити преда мном. Јербо ја се стидим, кад ме човек у очи фали и то тако чисто држим, као неки подсмеј. Није Бога ми, рећи ће он, но ви још нисте дошли, а фала до небеса по чаршији. Но види се на лицу његовоме, да му то није тако од срца и по вољи, као што се говори, и како се ствар свршила.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1187 on: November 18, 2018, 01:49:52 pm »

А зашто је то, не знам; некаква је тајна била ту, коју ја нисам знао. Јавим сав овај случај попечитељу и тамо се слонџали (споразумели) и послали ми 25 катана и комесаре Богићевића и Таисића. Овај Таисић је шуровао увек са Недељковићем. А како се бејаше доста обелоданило његових сплетака и са неким од великаша, и беше подпао под суд и тешко би се избавио, да га 1842. година не избави.
Те ови комесари, испит и испит, те Недељковић – сем ако неки дукат не изгуби – ништа друго није крив; но је крив, Маца, неки пјевац Господара Јованов и Периша, оба из Драгачева. Те првог на точак а другога на робију у Ћуприју.

(Метање осуђених и погубљених стрељањем криваца 'на точак' била је једно, колико сурово толико и одвратно продужење казне и после већ извршене смртне казне. Убијени је скидат го и подизан је 'на точак', да се ту, а не у гробу, распадне. Сам 'точак' био је обичан точак воловских кола, који се хоризонтално натицао на врх једног дугачког усправно укопаног стуба, но тако, да је шиљак (или уметнуто шиљато гвожђе), пролазило кроз главчину од точка, на који се погубљени натакне, лицем у небо, и са шиљком кроз леђа. Ту се несретник распадао и надалеко смрадом кужио околину, док га после извесног рока скину и где било закопају. Често је бивало, да их је повише било 'на точку' сваки за се. У једном путопису могла се видети илустрација, читава група ових 'точкова', око којих облећу тичурине, које се хране месом погубљених.)

Или не ктеше да тому прави извор нађу; или им је дјело било познато; или им нешто затвори очи – свакојако је био Недељковић ту крив. А можно да је то (што се догодило) и њима познато било, а можно и Господару Јовану. А може бити, да је и неком од вођа то било од потребе, но нису се надали, да се то од мене као онде скородошавшег, може фришко план покварити – а од важних и познатих људи скројен. Но свакојако, Књаз је о тому чист.
Но после, од оноликог чуђења мојој фришкој победи над бунтовницима, окрете се говор, све једнако од оних зломишљеника у Београд. Сад се сви чуде и опет, али веле, да је то његов (т.ј. Стевчин) план и био, па за то га је сам и могао тако лако угушити. Боже праведни, сачувај ме од оваки злотвора! Но једини ме је Бог све и чувао и помагао. Но то је све било злотворима у бризи, да не добијем за то награду или бар похвалу, те им и та брига прође. Нисам добио ни награду, ни похвалу од правитељства, но су то оставили, да ми од Свемогућег дође. Но још шта више, зломисленици треба да наместе око мене контролу: помоћника начелничества Милију Бугарина, казанчеја Молеровића; а у срезовима Недељковића, Ботуровића, и опколише ме противницима, да ја што не радим у народу, за повратак старога Књаза. Бог их убио! Они своје несретне заклетве погазили и за ништа их мењали, па мисле да су сада сви остали тако. Али, хвала Богу, ја сам свакад заклетви мојој вјеран остао, и ништа у њиовој сумњи, подозрењу, наговору, нападању, одступио нисам, колико ми Бог дао, од истине. А сплеткашима нека је вечити срам!


Литература.
Стефан Стевча Михаиловић, Мемоари.
Драгоје Тодоровић, Слободарске борбе Драгачева у XIX веку.
Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842.
Новине Србске од 1835. године, број 5.
Новине Србске од 1837. године, број 24. и 25.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1188 on: November 19, 2018, 09:28:07 am »

(64) Буна у Бјелопавлићима 1854.


Бјелопавлићкој буни 1854. године дато је од историчара обележје једног антидржавног покрета, који је тобоже имао за циљ одвајање Бјелопавлића од Црне Горе, а који је свакако био упућен против књаза Данила. Међутим, 1937. године изишла је из штампе књига Блажа Милованова (Вулетића), познатог Бjелопавлића, чији је отац Милован Мишев (Вулетић) био много прогањан од тадашњег режима као један од главних 'увијетника буне'. У својој књизи 'Биљешке и причања из живота Бјелопавлића по причању старих Брђана' Блажо Милованов износи занимљив материјал о овој буни и њеним узроцима. Из њеног описа проистиче да је буна била само један протест увређеног поноса племена Бјелопавлића због једне нетактичности представника другог племена Катуњана. Из поменуте књиге навешћемо овде дословно текст, који се односи на буну.

'Књаз Данило дошао је млад на пријесто Црне Горе. Био је средњег раста, пријеке нарави, за малу ствар могао је човјека сагорјет. Оженио се од породице Квекића из Тријешћа. Једног љета, пред Троичин-дан, дошао му је био у госте његов шура Нико или Јован Квекић. О томе дану долазе у манастир Острог Брђани на сабор, а и народ из других крајева. Књаз је желио да свога шуру упозна с питомим бјелопавлићким крајем, и да он народ види о празнику, па је о Троичину-дне дошао у Острог (1854) са цијелом тавлом (пратњом). Од странаца ту је био француски конзул у Cкадру (г. Екера). Књаз тада отседне у једној манастирској кући. Да би госте мога' по вечери чим да забави, нареди да се у приземљу њеном приреди једно коло. Простор за играње био је добро осветљен. У четири рожника горјела су четири фењера. Тако су се играчи у колу могли лијепо виђет. Томе је колу присуствовао и књаз са својом свитом и његови гости. Ту су били заступљени и неки Бјелопавлићи, тако: поп Ристо Бошковић (шура књажев) са женом, Видо Новаков са женом, капетан Блажо Радовић са снахом, поп Пуниша Павићевић са женом, Милован Мишев (Вулетић) и још неки виђенији Брђани.
Како за то коло није било доста жена, књаз нареди перјаницима да из народа, што ту о сабору бјеше доша', изаберу једно 15—20 које су биле гледније на око и одевеније, да би гости с њега понијели љепши утисак и да виде како има одабран народ. Да у колу не би играо велики човјек и мала жена и обрнуто, књаз је сам одређивао који ђе човјек с којом женом да игра. У колу су највише играли перјаници и Брђанке, а било их је и других. Играло се 'Црногорско коло' и 'Зетско коло'. Кад је књаз мислио да је играња било доста, удари длан о длан, чиме даде знак да је играње завршено. Тада је рекао: 'А сад нека сваки своју (ону с којом је играо) напоји'. Сутрадан изјутра сусрете један старији Црногорац Јована Машанова, командира перјаничког, и запита га у шали: 'А да, чоче, напоји ли ти ону твоју, као што је књаз река?'  — Јован му на то одговори: 'Не ја, Бога ми, него је и... (пољубио)'. — Тако се она ријеч књажева тада превела на безобразну, да је књаз тобож рекао мјесто напоји... (пољуби). Те незгодне ријечи пале су међу пролазећим свијетом, те се брзо пронијеше кроз народ који ту бјеше, и почну да се тумаче разнолико. Ту паде љага на неке Брђанке, а најгоре прође један Мартинић. Њему Јован Машанов рече за његову снаху гадно да се није могло отрпљет. Кроз народ почне да се говори: 'Катуњани нам ево ударише на образ и с нама се звекну, а грдне наше срамоте за Бога!'
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1189 on: November 19, 2018, 09:38:57 am »

Брђани почеше да се буне. Једни су били да се Катуњани са сабора просто најуре, а други су те ствари посматрали мирније. Тада се неколико угледнијих Брђана окупи и здоговори да се од књаза затражи да се Катуњани за нанету љагу брдским женама извине пред Брђанима, и, како је поп Ристо Бошковић био шура књажев, они нађу да ће бити најзгодније ако ту поруку буде он лично књазу саопштио. Књаз је био чуо о ономе што је Јован изговорио, ма је знао да је он шаљивчина и брз на језику, па се прави невјешт и попу Ристу ништа не одговори, а послије виђе да се из тога може рђаво догодит, те се са свитом брзо покупи и напусти изненадно Острог и Бјелопавлиће. — Бјелопавлићи, који су о Троичину дне били у Острогу, виђеше каква ријеч остаде на брдске жене и ријеше да због тога подигну буну. Видо Новаков, поп Ђоко, Милован Мишев, поп Пуниша и још неки Бјелопавлићи објаве по цијелом племену да се сви Брђани, који могу пушку носит, окупе у одређени дан на збор код манастира Ждребаоника, да се ту договоре што ће радит према ономе што се догодило у Острогу. За збор дођу готово сви племеници, осим један мали дио оних који ће их издат, и неки од Бошковића се ту изјасни како Брђани треба да затраже помоћ од Турака из Спужа и да се онда покрве с Катуњанима. Већина племена се на концу сагласи да прво треба из магацина у Острогу узет џабхану и народу је раздијелит. У томе Милован Мишев предложи да се има након тога тражит да се подијели мегдан с Катуњанима и рече: 'Ја ћу први угнат мога вранца међу перјанике кнежеве и тражи да с њима подјелим мегдан'. Међутим неки од Брђана стигне да јави на Цетиње двору да се Бјелопавлићи спремају на одвајање од Црне Горе и да су на то потстрекивани од Вида, Милована и Ђора. Кад је књаз Данило добио о томе глас крене се одмах с господином Мирком на Бјелопавлиће, и покрене са собом Његуше и Ријечку нахију до Црмнице, а на Чево јави Стевану Перкову да скупи Катуњане до Грахова и да пред војском опреми сина Петра.
Већ пошто Бјелопавлићи пренијеше све незгоде оне глобе мишљаху е ће бит остављени на миру, али их књаз не остави слободне, већ и даље под око, и тако за све вријеме своје владе. Његови људи јављали су му потајно за сумњиве племенике и покретаче буне, и да што боље испитају њихово мишљење о кући Петровића и о њиховој владавини. Неки људи јавише на Цетиње како поп Пуниша сажаљева прогнате Петровиће (браћу Данилову), те књаз пошље писмено наређење на Прентину Главицу Току Никину Шарановићу, капетану, да се поп Пуниша мушкета пред цијелим племеном. Неком судбином књаз је био заборавио да је капетан Токо био неписмен и да му је писар био поп Пуниша. Тако се десило да је капетан то књажево писмо дао на прочитање попу, који, чим је писмо прочитао, метнуо га је у шпаг, а капетану рече: 'Па то је мала ствар, до послије кад се вратим казаћу ти, сад имам нечесове трговине у пазар'.
Потом поп пође кроз пазар и умакне преко границе у Спуж код Турака. Пошто је књаз дознао да је поп Пуниша утекао у Спуж, смисли да га убије преко његова шуре (барјактара артилериског) Тодора Кадића, коме запријети да ће њихову кућу ископат ако то не учини. Тодор се прими да изврши књажево наређење, али чим је доша у Спуж и састао се с попом Пунишом каже му какву је улогу на себе морао примити те му рече: 'Ето сад је књаз хтио да те убије преко мене, а сјутра ће мене преко другога, него да идемо даље од наше границе'. Зато што је Тодор преварио књаза, он уреди да му преуда сестру. која је била жена попа Пунише. Она је била бијесна и врло згодна жена. Стана војводе Мирка поручи попадији попа Пунише да дође на Цетиње, да јој преда Пунишино писмо. Она се с њом споразумијела да се преуда за Кићуна Стеванова Мартиновића. Кад су о томе дознали Пуниша и Тодор, ријеше се на освету, и зато убију брата Кићунова Мишана, који је тада био у Цариграду. Послије тога убиства у бјегству од турске полиције разиђу се. Тодор се касније вратио у Скадар, а из њега пође у Котор, с намјером да се освети књазу. Године 1860, кад је књаз Данило био на обали залива са књегињом Даринком и кад су улазили у барку, Тодор— преобучен у просјачко одјело и обријаних бркова — дође до мјеста ђе је књаз стајао, и из једне сакривене шпагалице (мале пушке, налик на кубуру те се пали капсулом) опали на њега, а онда сам повиче: 'Трчите да ухватимо убицу', и нагна да јури уз страну да би укрио траг и побјегао, али аустриска ђедарма (жандармерија) посумња да је баш он сам убица књажев и појури за њим те га ухвати. Потом су га аустриске власти осудиле на смрт и убиле. Његов зет поп Пуниша домамљен је доцније на вјеру од људи књаза Николе, да се врати у Црну Гору и одмах је био убијен код Даниловог Града.'
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1190 on: November 20, 2018, 11:23:09 am »


Kaзивање Јоксима Распоповића из Бјелопавлића. 'У вријеме кад је књаз Данило, познат и под именом Зеко Станков, почео да утврђује своју власт над Црном Гором, еда би је учинио оним што данашњи интелигенти називају модерном државом – послао је перјаника Петра Јовићевића да испита ко су присталице Петра и Ђорђија у Бјелопавлићима и Пиперима. Јовићевић је свратио у кућу попа Мира Бошковића и почео да се буни против књаза, а поп му је на то рекао: 'Тим путем ти у моју кућу боље да нијеси свраћао!... Попиј чашу и обрћи окле си дошао, е може бити друга!...' Јовићевић је продужио до Агице Радуловића, те нашао на кућу у градњи. Задржали су га ту на чести. Били су заклали нешто за раднике, те су га и на ручак задржали, али кад је почео разговор против књаза Данила, умучкали су га и запријетили му. Јовићевић је свратио код Кадића у Боан – то је село, послије тих догађаја све до данас остало пусто, са зидинама. У кући Тодора Катића затекао је домаћина и његовог зета, попа Пунишу Павићевића. Њих двојица су насјели искушењу те се изрекли против Зека, као и против његова штићеника Бошковића. Одатле је Јовићевић продужио преко Пипера, али нигдје није имао успјеха осим код Божовића, потомака Тодора Мушкина. Ту му је домаћин рекао: 'Бих сагорео Петровиће да могу, ђеда су ми убили, али им не могу ништа осим да ми буде горе, па зато нећу ни да макнем.' Из Пипера је Јовићевић при повратку свратио у Марка Марушића, но чим је почео да излаже своју шемакију против књаза Данила, Марушић га је позвао на мегдан као худитеља његовог владара.
Јовићевић је о свему тачно обавијестио књаза. Књаз се на Божовиће није осврнуо, ваљда је сматрао да га њихова мржња не угрожава. У Бјелопавлиће је послао перјаника са запечаћеним писмом на руке капетана Тока Шарановића: да, чим писмо добије, посијече Тодора Кадића и попа Пунишу Павићевића. Капетан није био писмен; перјаник га није нашао код куће, него на Главици, пазаришту, под неким ладњаком. Кад му је перјаник предао писмо, капетан га је пружио свом писару, а то је био главом поп Пуниша Павићевић, о чијој се глави радило. Пуниша, чим је прочитао писмо, рекао је капетану: 'Ово ћемо послије да решавамо, треба о томе да се размисли.' Онда се нашао у послу да измакне, пронашао Тодора Кадића, узели су оружје и пошли у Спуж, у турску тврђаву. Са собом су понијели књажево писмо…

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1191 on: November 20, 2018, 12:04:16 pm »

У то вријеме Црногорци без оружја нијесу у Спуж улазили – само жене, и то оне поружније. Једна од тих жена срела их је, зачудила се и питала куд то они иду у Турке; они су је ућуткали и отјерали. У Спужу су их Турци лијепо дочекали, као цијењене Брђане и понудили им да одробе (извуку из Бјелопавлића) породице, па и да им код Спужа, под својом заштитом, дају имања. Они на то нијесу пристали, но су пошли у Подгорицу. И тамо су били понуђени да остану, но они су продужили за Скадар. Ни у Скадру нијесу били ружно дочекани, добили су војничко снабдијевање и нијесу морали да раде. Но, приликом неких нереда, ријешено је да сав скитачки народ из Скадра буде пребачен у Истамбул – тако су се и њих двојица нашли на Босфору, а писмо им је остало у турској канцеларији. Ту у Цариграду нашли су неког Шофранца, којем нијесу казали права имена ни разлог што су се поскитали. Шофранц их је довео у руску цркву на Пангалди. Ту гдје је поп Иларијон, били су тада други попови; видјели су да поп Пуниша зна понешто од богослужења, зато су му дали собу и храну. Пуниша је тражио да с њим може да станује и Тодоp.

Капетан Токо Шарановић на Главици, кад је видио да му нема попа Пунише, питао је перјаника камо писмо, и зна ли барем шта пише у њему. Перјаник није знао шта је у писму. Токо, заједно с перјаником, пође на Цетиње, да дозна шта му је наређено. Књаз га је одмах питао: 'Јеси ли их смакао?' - 'Ја не знам кога, Господаре.' - 'Зар си их пустио, пасји сине?... Платићеш их својом главом!' И би га посјекао да га није војвода Мирко одбранио. Отада су одредили да капетан не поставља писара док му то са Цетиња не одобре.

У Цариграду су Кадић и Павићевић пронашли црногорског консула Мартиновића. Често су код њега навраћали да питају за Црну Гору, али се нијесу казивали под правим именом. Једном је консул узео да чашћава њих и друге залутале Црногорце, па је рекао: 'Данас сам примио веселу вијест из домовине: брат ми се жени, а то је Господар одредио киме ће се оженити: од чувенога рода Кадића, сестром Тодора Кадића.' – Па он нема неудатих сестара', рекао је Тодор. - 'Та му је сестра била удата за некога попа Павићевића, али су поп и шура заједно некуд побјегли, а попадија је, кажу, чувена по љепоти, а и род јој је један од најбољих.'
Да се освети, Тодор је консула мучки убио. Прије тога био се погодио с неким Грком да их прими на свој брод као ложаче, те да их превезе до Одесе. Хтјели су да се жале руском Православном синоду на књаза Данила – како од живих мужева одваја жене и удаје их. Ту се десила нека неприлика, болест, шта ли (или ја нијесам добро упамтио), те Пуниша није стигао на брод, но сам Тодор. Тодора су у Одеси Руси скинули с брода, посумњали су у таквог Црногорца који им долази грчком лађом из Турске, па су га послали на неко острво код Одесе, гдје је остао годину дана. Ту би му и кости окапале да није некако наишао онај исти Грк с бродићем, те је Тодор с њим побјегао у Цариград.
Тамо већ није нашао Пунишу. Пуниша је из Цариграда био пошао у Бугарску, па стигао у Србију. Из Србије су га прогнали преко Саве. Неки поп из Сријема помогао му је да се пребаци до у Босну. Преобукао се у турско, те преко Сарајева стигао на Сливје код Никшића. У Сливију је био пазар гдје Црногорке доносе млијеко и сир на продају и сједе код тога. Ту је он препознао своју снаху и питао је како су код куће. Она га није препознала и сунула је, а он јој се казао. Она га је повезала с рођацима у Рсојевићима...
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1192 on: November 21, 2018, 12:42:11 pm »


* Данило Петровић.jpg (80.49 KB. 367x480 - viewed 8 times.)

Тодора је из Цариграда опет прогонство довело до Скадра – морао је свако да иде тамо одакле је дошао. У Скадру се Тодор јављао у консула руског и аустријског. Мора да се неком и жалио. Неки људи из тих консулата, пошто су открили Кадићеву жељу, и пошто су имали интереса за то, обећали су му да му омогуће да оствари шта је замислио. Послали су га код Селимбега у Бар, те је тамо неко вријеме живио доконо, па су му дали бокељско одијело и двије кубуре, па су га одвели у Грбаљ. На Тројици су га повезали с неким из Котора који га је одвео у пристаниште и рекао му: 'Ту буди ваздан, ти знаш шта ти је посао!' Он је ваздан чекао. Узео је те нешто јео, а увече ушао у кафану да попије вино. Чекао је кусур, кад су неки рекли: 'Ето га књаз црногорски!' Он је истрчао не сачекавши кусур од кафеџије. У мраку не би препознао књаза да није неко креснуо да му припали цигарету. Онда је Кадић опалио из кубуре, па је ту кубуру бацио, а с оном другом побјегао. Није далеко одмакао, није се био припремио да побјегне. Док га је потјера тражила према Тројици, њега је без отпора ухватио и привео стражар са капије. Као свједоци и докази против њега појавили су се кафеџија, неки који су га видјели како се шуња по пристаништу, истовјетна кубура… Он није признавао, но тек на исповјести пред попом; поп је то пријавио. Кад су га питали каје ли се, рекао је: 'Не кајем се за књаза, био је злочинац. Жао ми је само што сам убио консула ни крива ни дужна.' У затвору, све до смрти, посјећивала га је рођака која је била удата близу Котора. Он је њој испричао своје путовање и то што се о њему зна дошло нам је преко ње. Осуђен је на смрт. Пресуда је потврђена у Бечу. Стријељан је у Котору. Донедавно су знали и гдје му је гроб.
Рођаци попа Пунише поручили су на Цетиње, кнезу Мирку и Николи, да им је брат, који није ништа крив, дошао, и да моле да дођу на Цетиње да се поклоне. Из Цетиња су поручили нека дођу. Брат попа Пунише сам је пошао према Цетињу да ствар извиди и осигура. Није ни стигао до Цетиња. У Загарачу, гдје су и прије мучки убијали оне које не желе да виде на Цетињу, код неке јаме, убио га је неко – никад се није дознало ко. Павићевићи су се окупили те га мртвог пренијели и сахранили. Пуниша је послије живио код рођака, оболио, изнемогао, проклињући онога ко га је научио да чита. Кажу да је говорио: 'Оно с чиме се друге земље к добру крећу, у Црној Гори се на зло обрне.' Пертовићи га, свеједно, нису пустили да предуго философира ни да мирно умре: убијен је близу куће, а неки Кољеншић, који је наишао, у мртвога је опалио пушку и викнуо: 'Ево ти крвниче куће Петровића!' Отада се Павићевићи и Кољеншићи не гледају лијепо и ако су ближњика…
А Кадићи су одмах послије атентата и погибије Зека Станкова пребјегли преко Спужа и Подгорице. Имања и куће су им остале да пропадају. Њихова земљишта ни до данас нијесу присвојена – једно што се сматрало да су проклета, друго што се сматрало да ће се Кадићи једном вратити.'

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1193 on: November 22, 2018, 09:16:50 am »

Будући да су разни писци догађај под Острогом другчије записали и тумачили, вратимо се поново збивањима о Тројичину дне, оному што им је претходило и оному што је дошло после њих. Један од писаних трагова о тим збивањима оставио је поп Вук Поповић, у писмима Вуку Караџићу.

Вук Поповић Ришњанин – Вуку Ст. Караџићу
У Котору у Суботу вечер 3. Јул 854.

Мили Имењаче и Пријатељу!
Последње писмо што сам Вам послао на Видов дан, ја се надам да Сте примили, и нањ да Сте ми већ одписали. Ја сам добио оно Ваше у Бадену писато, и оно у њему завијено, послао сам одмах Врчевићу. Мило ми је што сте ми смирили онога цањавца Молера; тако кад му сад распродам иконе, послаћу на њега управ новце, и кад ми пошље она два рама здрава, примиће и он за оне 4 иконе на дрвету, своје динаре.
За пјевање и играње Брдскијех невјеста Подострог, заборавио сам Вам писат; дакле чуијте сад како је било, и шта се од овога родило. На Троичин-дан пред вечер, ћеифан Књаз и Перјаници, и у ћеифу силом повуку око 40 наијљепшијех невјестах, да им у Манастиру играју и попијевају: При овој злој игри затече их и зора, и на разлаз рече Књаз
Перјаницима: 'кои од вас не омрси ове невјесте с мушкијем фишеком неће мога крува јести!' На ове ријечи успале се сви као прасци, и појаше сваки на своју, као (на) кучки, па их опреме кући грдне и раскубљене, да кажу својим ћувегијама како им је било код Књаза на пиру! И у онаиј час кад су ове невјесте силом повучене биле на игру ову, тешко су се нашли сви Брђани увријеђени, а пошто чуше за ово грдило сами главари приступе Књазу на жалбу, а Књаз их оћера с овијем ријечма: 'ако им смрде струке а ви их оперите!!' По овоме на Петров дан дође књазу једно писмо из Брдах од његова истог сестрића (т.ј. зета, сестриниг мужа) попа Риста Бошковића, у коме му јавља да су Брђани 700 кашета праха узели силом из Подострога, и да су се сви на оружје дигли, и да вичу сви да га више неће познават за Господара, и ако се до три дана не одрече сам Књажества, и не преда владање Ђорђу, и не позове Сердара Мила (Мартиновића) натраг да ће се сви предат везиру Скадарском. Чувши ово Књаз, одмах сјутри дан разашље писма и поруке кроз Катунску и Цр(м)ничку нахију, да свак под цијеном живота кои је за пушку што прије трчи на Цетиње, и како чујем кренуо је ономадне у четвртак са самом Катунском нахијом пут Ријеке, и још се не чу ништа јесу ли се ударили, нити се зна с ким ће пристати Морачани, Ровчани, Пипери и Кучи. Због овог грдила грмјели су силни топови у четвртак вечер на Спужу, Подгорици, Жабљаку и на самоме граду Скадру! И Ђорђе је пошао с Књазом и зато се надам да ће он гледати, како год без боја да се смири овај посао. Казаше ми овђе да је Књаз нашој власти (аустријској) писао, ако му буде до невоље, да му се пошље одмах помоћ горје!!
Ово Вам у преши написах, јер ми касно дође на ум да Вам пишем, а писао бих вам свакако за ово с другијем Вапором, и тако ћу Вам опет што гођ по боље јавити како се свршио овај посао. Дотле се надам и коју србуљу добити, и од попа Кусовца и од онога ђака с Бање, па и коју пјесму од попа Драга, те не буде и он на ову војску пошао.
Владика је служио у Рисну на Петров дан, и зачудио се великој слави коју су му Ришњани мимо иког учинили. Зачудио се колу и пјевању, игрању и пуцању, части и веселом дочеку. Три дана је пробавио у Рисну, и захваљујући им на искреној љубави, обећао им је повољити све што би могао за њих учинити. Они су га много молили да не би кога другог попа, осим мене учинио протопопом у Рисну, и одговорио им је, да и он исти тако је мислио на мене, али Гуверан је одобрио само три протопопа у Боку метнути: Котору, Будви и у Нови, ма да ће се постарати и за четвртог да одржи у Рисну. Ја увјерите се у ово нијесам никоме рјечце писнуо, ја сам задовољан и с овијем госпоством.

Поздрављајући Вас Ваш
поп Вук.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1194 on: November 22, 2018, 09:22:47 am »

Вук Поповић – Вуку Караџићу
у Котору 7. Јул 854.

Мили Имењаче и Пријатељу!
У Суботу прошлу, како сам начуо за ону смутњу Црногорску, онако сам вам у преши исти дан јавио. Данас опет чујем, да је баш онако с онијех женах и било, и да се овако до сад исти посао окончао. Књаз кад је са 6000 пушаках и два топа у Комане приспио, дођу му неколика Брђана на поклон и на предају, јавивши му све по реду, како их је кућа Бошковића наговорила да прах из Острога узму, и против њега оружје да дигну. Брђани не би се овако међу се издали, ни на Бошковића братство кривицу бацили, да су им Пипери и остали у помоћ дошли, али Пипери преварише, и Брђанима уочи погибије писаше, да се прођу у ове згоде са својом браћом бој бити. Видећи тада кућа Бошковића, како се браћа издају, и да ће они сами изгинути, побјегну њих 20 пушака мушкијех у Спуж, и мало послије кад је Књаз стигао с војском у Брда, запали Бошковића све куће, пограбе им Црногорци сву стоку и силно имање. - И неки били су прегли да сијеку и њихове жене и нејаку ђецу, говорећи исти Мирко: 'да од врага не остане трага'.
Књаз је тамо три дана стајао и од сваког је Брђанина узео десетог брава, и кои је гођ имао дио од оног праха из Острога глобио га је по цекин, и да поврати прах натраг. Молили су Брђани Књаза да им позове натраг барем попа Ђока, и књаз му је писао да на вјеру дође он и сви остали осим Вида и попа Риста; а залуду, није му хтио ни један доћи, него чујем да им је тамо лијепо код Турака, и да ће Видо кренути пут Беча и Петрбурга.
На Орују луку оставио је Књаз два топа, и неколико стражара, и намјерава тамо зидати једну фортецу. Мјесто ово попа Ђока је земља, и о Тројичину дневи кад је књаз наљегао из Острога, рекао је истом попу, да ће на оном мјесту фортецу градити, и поп му је одговорио ружно: 'То ни моје ни твоје очи не виђеле Господару!' С овога су се онај дан добро пођели и с иједом растали. Књаз је дошао на Цетиње, и премда се с побједом дичи, бојим се с овога да ће још доста зноја и иједа имати...'

Ваш ваздашњи пријатељ
поп Вук Поповић
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1195 on: November 23, 2018, 12:18:22 pm »

Буна у Бјелопавлићима 1854. године, у Србским Новинама.

'Србске Новине', у Београду, 13. Юлiя 1854. 'Тr. Zeitug' явля, да су се Брда и  Бѣлопавлићи незнано изъ когъ узрока дигли да се одцѣпе одъ владе княза Данила и князъ да є отишао противу ньи са знаменитомъ войскомъ коя iймъ є у монастиру Подострогу отела сву џебану. По найновiимъ вѣстима изъ Задра од 8. ов. м. савъ є тай покретъ већъ удушенъ и да су се поглавице коє су покретъ истый предводиле, поразбѣгале, а князъ Данило да є по већой части свою войску распустiо. Турци се према Црной Гори врло мирно владаю.

15. Юлiя 1854. У прошастомъ листу явили смо да се у Црной Гори появiо некiй покретъ противу княза Данила. Тай се покретъ догодiо овако: Кадъ є князъ Данило ступiо на владу у Црной Гори, а онъ єднога капетана изъ породице Бошковића збаци са тогъ чина, па коє освета за то одъ стране Бошковићеве породице, коє опетъ неке непристойности Црногораца према Брђанкама распалише ярость међу жительствомъ у нахiяма бѣлопавлићской и брдской. Князъ Данило са 7000 людiй, коє є скупiо у катунской и у друге двѣ оближнѣ наxiє, дође у Брда па поврати миръ. Породица Бошковића пребѣгла є у турско село Спужъ. Єдна княжева сестра удата є за свештеника Ристу Бошковића, кои є такође утекао у Спужъ. Ню су и нѣнога сина ухватили Црногорци.

19. Юлiя 1854. O буни за кою смо некiй данъ явили, да се у Црной Гори подигла была, овако пишу 'Agramer Zeitung'- у 1. т. м.: Сѣверна часть Црне Горе, и то Бѣлопавлићи, Морача и Пипери и сви предѣли, кои саставляю Брда, побунили су се. 20-га Юнiя у присуству многобйронога народа проглашена є независность и поставлѣно привремено правителство подъ попа-Ђокомъ Бошковићемъ, Видомъ Новаковимъ, попа-Ористомъ и войводомъ Блажомъ Мартинићемъ. 29-га су срдари брдски и два друга перяника, кои су управляли тимъ краєвима, прогнани и послани на Цетинѣ да яве князу Данилу да га Брда выше непризнаю за свога господара и да воле сви помрети него и далѣ тако остати. Истый данъ є привремено правителство узело муницiю у Острогу и раздѣлило много барута међу  люде, кои су за оружiє. 13-га є послало привремено правителство два пуномоћника, єдногъ бею никшићскоме а другогъ паши скадарскоме, да утврде миръ са Турцима и да у случаю нужде измоле помоћь противъ оне силе кою бы князъ послао против побунѣникаъ. 
Tекъ што є на Цетинѣ дошла вѣсть да су се Брда побунила, а сенатъ се скупи и осуди на смрть све чланове привременога правителства и наредивши да се єднако пуца изъ топова, топовима огласи Црногорцима да є велика неволя. Князъ одмахъ скупи 2000 людiй и отиде у Загорацъ, кои є понайопаснiє стаяо одъ побунѣника. У исто време нареди онъ да се скупе iошъ 6000 людiй, те да 3000 иду у Загорацъ а друге 3000 да иду према Острогу и пресѣку побунѣницима свезу са Турцима.
Привремено правителство скупило є до данасъ 4500 людiй и послало є у Куче позивъ да народъ пристане на нѣгову страну. Свакъ мисли, да бы се безъ пристанка Кучана и безъ турскогъ помаганя буна одмах стишала. Куче бы могле поставити 5-6000 людiй. А има нешто што є добро за побунѣнике. Црногорци т. є. нерадо се туку са браћомъ своiомъ Брђанима и почитую узроке ньиногъ устанка. А о узроцима тога устанка различито се говори. Текъ правый узрокъ тай є, што є князъ отишавши на Духове у Острогъ, хтѣо тамо завести некiй видъ земльодѣлскогъ закона. Мы знамо да ти планинци имаю шума и ньива коє су приликомъ єдногъ освоєня заузели и коє и временомъ освештанога основа и обичаємъ и нужношћу одупиран противъ ненамолиме силе постале неограничена и готово законита собственостъ. Па є садъ князъ Брђанима одузео лачавићску планину, коя има богате паше, па є предао Жупама, коє су се не давно прикльчиле Црногорцима. Но будући да Брђани живе понайвыше од раднѣ око стоке, па немогу быти безъ поменуте планине, то су се разгнѣвили на поменутый закон княжевъ. При томе ни земля у Бѣлопавлићима ниє подєднако раздѣлѣна. Старе породице, коє су тамо пре дошле, заузеле су неизмѣриме просторе землѣ, коє има ioшъ одъ неколико столѣтiя. А ускочке породице и сви, кои су одъ Турака побѣгли у Црну Гору, немаю нимало землѣ. Па є князъ хтѣо подѣлити землю тако, да є може свакiй понешто уживати.
А другiй узрокъ буни кажу да є то, што є князъ разгнѣвивши се на Брђанке што нису хтѣле на Духове играти коло у Острогу, заповѣдio перянику, те є противъ нравiй Црногораца силомъ натерао играти сву ноћь у колу. Томе незадовольству криви су нешто сусѣдни Турци а нешто и партая покойнога Пере Петровића. Турци бы ради дати посла князу. У прогласу, кои су издали побунѣници, кажу да стоє сви ти узроци незадовољства и описує се влада княжева да неможе црнѣ быти. Данасъ се разнео гласъ на Цетиню да є князъ дао оставку на ползу Крсте Машана Петровића. Али є пре вѣровати, што други кажу, да ће князъ ићи у Петробургъ а предати владу Ђорђу Петровићу. То желе сви, кои су годъ Црной Гори миру и поредку ради.
У саюзу а овим извѣстiємъ явля Ö. С. одъ 15. ов. м. да є побуна у Црной Гори сасвимъ стишана и редъ опетъ уведенъ, почемъ су се поглавице, што буну подстакоше, поразбѣгале, али да опетъ зато неможе се узети да iошъ нема опасности. Куће су ти поглавица спалѣне, иманѣ iймъ є одузето све и од части подѣлѣно међу Црногорце. Они се, ньи 30 на брою, налазе у турской земльи, и Турци iй истина примаю као съ некомъ демонстрацiомъ противу Црне Горе и часте iй, али опеть зато непримѣчава се да штогодъ спремаю на ньиову ползу. 
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1196 on: November 23, 2018, 05:05:04 pm »

24. Юлiя 1854. 'Agr. Zeitung'-у пишу из Црне Горе 6. Юлiя: 3-га Юлiя обколѣна су была са три стране побунѣна брдска окружія тако да су iошъ само са турскимъ градомъ Спужемъ стаяла у свези. Привремено правителство поставило се было на чело побунѣника и напало є на Загорацъ, гдѣ се князъ Данило налазiо са 3000 людiй и 11 топова. Бывшiй сердаръ Рамо Бошковићъ, кои се ниє мѣшао у тай покретъ, држао є єдну бесѣду противъ привременога правителства и назвао га є издаицомъ, што се пустило у споразумѣванѣ са турскимъ властима, и што прибѣгава Турцима. Нѣгова се бесѣда послушала и тако су се после сами побунѣници између себе тукли, при чему є поглавицама бунтовничкимъ испало за рукомъ убити четворицу противника и одсѣћи iймъ главе и са своимъ многобройнимъ породицама и съ нешто стоке своє побѣћи у турскiй градъ Спужъ. Тако су жалосно свршили попъ Ђоко, попъ Ористо, Видъ Бошковићъ и Блажъ Мартинићъ, кои су были подпора црногорской независности. Они су оставили све што су годъ имали и были су жертва необузданымъ страстима.
4-га Юлiя изяснiо се бывшiй сердаръ Рамо Бошковићъ са єдномъ депутацiомъ од 50 поглавица да се безусловно покорава князу, те тако є миръ у Бѣлопавлићима опетъ повраћенъ. Єданъ синъ попъ-Ђокинъ буде убiєнъ и садъ се строго испытує противъ свiю поглавица брдски. Надати се є опетъ да ће быти гублѣня и узапћиваня иманя. Међутимъ є наложенъ као некiй ратный порезъ, по кому є налогу свака породица у побунѣнымъ мѣстима морала дати десету главу одъ ситне стоке, као што су овце, козе и т. д. Истраживанѣмъ пронашло се, да є Османъ, скадарскiй паша, ишао на руку побунѣницима, па є на два дана пре устанка подкрѣпiо пограничну войску да подпомогне побунѣнике.
Из собственога побуђеня 4. Юлiя наредio є князъ Данило да му се столица премѣсти изъ Цетиня у Орю-Луку, коє є єдно село на извишенoмъ мѣсту, коє влада градомъ Спужемъ, и стои у средъ Црне Горе. То село одстои од свiю краєва Црне Горе за єданъ данъ хода, тако, да се брзо могу на све стране разашиляти наредбе. А до сада Брђани слабо су осѣћали упливъ правителства цетиньскогъ, а много манѣ Куче и Васоєвићи. А овако небы ни самъ скадарскiй паша могао выше замећати немиръ у Црной Гори. Међутимъ князъ се неће моћи тако брзо тамо смѣстити, єрбо тамо нема никаквы зданiя ни за нѣга ни за остале. – Князъ Данило захтвао є одъ спужкога команданта да му изда бѣгунце, али као што се iошъ напредъ види узалудъ.
'C. Z. C.' явля, да вѣсти из Црне Горе одъ 14. Юлiя негласе баш наймиролюбивiє. Скоримъ се вели, ласно може чути штогодъ о озбильнiим ратнымъ догађаима. Османъ-паша одъ некога времена єднако шилѣ своє войске на црногорску границу. Князъ Данило, кои є iошъ пре краткога времена показао миролюбивость свoю спрамъ Порте, починѣ правити батерiє на извишенымъ мѣстима, коя владаю градомъ Спужемъ. У Котору се разнео быо гласъ, да князъ хоће да пуца на тай градъ, ако му се не издаду Брђани, што су тамо побѣгли и садъ се тамо налазе под заклономъ турскимъ. Врло многи су у Црной Гори осуђени на смрть, па погублѣни, нити князъ штеди и своє собствене рођаке. Онъ є скупiо 5000 войске код Васоєвића близу границе, а главный му є станъ у Оря-Луци. Збогъ овы догађая у Црной Гори, познатый рускiй полковникъ Ковалевскiй кои є пошао быо къ войсци у Молдавiю, вратio се у Бечъ и садъ се опетъ тамо задржава.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1197 on: November 24, 2018, 11:30:30 am »


* Ристо Бошковић.jpg (109.11 KB. 367x477 - viewed 8 times.)

27. Юлiя 1854. 'Wiener Zeitung' явля, да є у Црной Гори садъ миръ. Само што се на аустрiйско-црногорской граници 12. Юлiя заметнуо између аустрiйске обштине поборске и црногорске обштине мирачке съукобъ збогъ вода и испаша, коiомъ приликомъ є єданъ поборскiй тежакъ лако ранѣнъ у образъ црногорскимъ танетомъ. Миролюбивомe умѣшаню єднога одасланогa войничкогъ комисара пође за рукомъ да стане на путъ бою и поврати миръ. Што є требало, то є и учинѣно да се спорна стварь основно рѣши, те предупреди повраћанѣ тога съукоба.

5. Августа 1854. 'Wien. Ztg.' явля, да є князъ Данило дао изъ пушке убити неког Филипа Гвоздановића, што є єдноме аустрiйскомъ поданику у которскомe селу Брячу украо две козе. Тимъ є, вели реченый 'Wien. Ztg.' князъ показао како онъ што се тога тиче гледа одржати поредакъ у пограничномъ саобраштаю са Боко-Которцима. Али съ друге стране показує тай поступакъ то, да є князу Данилу тешко владати са земльомъ своiомъ, гдѣ многи већъ выше некрiю да нису князу наклонѣни а други опетъ явно мисле осветити се за увреду, кою є княжева пратня последньи Духова учинила была у Подострогу женама и кћерима найодличнiи бѣлопавлићски породица. Црногорци, кои су се одъ онда коєкуда разбѣгли подстичу єднако у народу незадовольство, те зато садъ има у Црной Гори доста елемента за новъ какавъ већiй съукобъ.


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1198 on: November 24, 2018, 11:38:32 am »

17. Августа 1854. 'Ostd. Post.' саобштава слѣдућiй допис са Цетиня одъ 27. пр. м.: 'Ниє то найгора воћка кою золя угризе' – каже стара пословица, и та се пословица може згодно употребити на князa Данила. Кадъ самь єданпутъ ишао у Трстъ, наилазiо сам на выше нѣмачки новина, коє о князу Данилу тако пишу, да се одмахъ види да пишу яко по атару и да ни мало непознаю ни Црну Гору ни нѣзине Црногорце. Тако су єдне новине писале да є сва Црна Гора скочила на княза Данила, а опетъ друге да є онъ сасвимъ немилостивъ и нечовечанъ, па зато є као земльи на терету, а опетъ треће да є великiй зликовацъ, а четврте опетъ мислиле су да ће онъ ямачно дати оставку и т. д. И тако се сасвимъ наопачке пише о томе, како є у Црной Гори; нека є дакле и нама дозволѣно кою рѣчъ рећи, те да оправдамо княза свога и нѣгове досадашнѣ поступке. Мы Црногорци, истина, сиромашанъ смо, али постоянъ народъ. Мы нисмо они люди кои данасъ даю коме свою рѣчь а сутра опетъ изневѣраваю човека коме су єданпутъ свю рѣчь дали. Али зато опетъ мы волимо нашу слободу већма него ико, па нећемо никоме да смо робови, па макаръ то быо и самъ нашъ князъ. Мы нисмо варвари, али тако исто небы ради ни да смо тако европски просвѣштени. Мы држимо рѣчъ и недамо на свою вѣру; мы волимо своє жене и дѣцу свoю; мы и умиремо за ньи и за частный крстъ, - мы умиремо, а никад неяучемо. Мы смо такви были до сада, па такви ћемо быти и одъ сада докле годъ и єданъ потокъ са скорашньомъ водомъ жубори крозъ црногорске планине и докле годъ наше стадо пасе скорашню траву по окрайцима одъ црногорски гудура и докле намъ годъ юначко срце куца у грудима. До скора мы iошъ нисмо были ничiє ни претваралице ни издаице. Али є нама мило што су се до сада само ньи неколико нашли да се како iймъ само срце иште извичу на нашега княза, башъ ако збогъ тога iошъ немогу Богъ зна како прокопсати. Мы любимо свога княза и ньиме смо сасвимъ задовольни, нити намъ треба кои другiй князъ. Мы се уздамо у нѣга -, єрбо є нашъ покойный даровитый владика Петаръ Нѣгушъ II., коме ће се име споминяти докле є годъ словенскогъ єзика и обичая, самъ изабрао нашега садашнѣгъ княза себи за наслѣдника збогъ тога, што є за 15 година имао прилике измѣрити га iошъ млада и као човекъ, кои одмахъ познає човека, докучити, да му є онъ у свой породици понайболый за наслѣдника. Па шта є то князъ Данило до сада већъ починiо, што ниє достойно ни нѣга као княза ни нѣговы стары? Он є протерао из Црне Горе све сплеткаше, коима є срце и душа было дражити народъ на свађу, збогъ коє после овдѣ за єданъ часъ буде крвь и ножъ. Онъ дакле само строго поступа са немирним людма, а нѣга зато назива свирѣпимъ! Да нису и све оне европске владе збогъ тога свирѣпе, што гоне изъ землѣ оне, кои iймъ єднако сметаю? Наша є земля малена, али iой зато опетъ требаю закони, поредакъ и послушность. Князъ є, колико є годъ само могао, чинiо земльи што є добро, па є многе рђаве обичає искоренiо и учинiо є те садъ већъ выше тако нема плячканя ни у земльи ни на страни. Онъ є поновiо школе и поправiо путове. Онъ є све то учинiо само за неколико, па и то таквы година, кадъ є ратъ быо. Онъ ће подъ стегомъ држећи свой народъ, учинити да неће быти освете, коє кодъ насъ доста има. И то ће рећи, израдити нешто, што ниє мала стварь. А они, кои су съ княземъ у омрази, ако неће добро, а оно баръ нетреба о нѣму ни рђаво да говоре. Найпосле нека отпадници княза Данила говоре о нѣму шта годъ хоће, князъ ће Данило зато опетъ ићи и далѣ онимъ истимъ путемъ, коимъ є єданпутъ пошао, а то зато што є то єдиный начинъ на кои онъ може народу своме добра чинити.

24. Августа 1854. Съ Цетиня подъ 9. ов. м. явля  'C. Z. C.' какo є у Црной Гори све опетъ на миру, и како є раздоръ, кога є тамо было, по већой части стишанъ; од стране Турака пакъ, да се при свему томе iошъ єднако подкрѣплява войска, коя є на граници поставлѣна.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 519



« Reply #1199 on: November 25, 2018, 09:56:08 am »

Буна у Бјелопавлићима 1854. године, у Световиду и Србском Дневнику.

Световид, бр. 9. од 30. јуна 1854. Црна Гора а из Котора. О скупштини у Острогу манастиру о Тројичину дне могу вам јавити да Брђани мало да се нијесу с Црногорцима крвно побили. Узрок веле био је тај што су се жене срамотно натјеривале, да играју, и што су се на њих Црногорци натуривали и т. д. које се овдје спомињати не може. Видевши то, Видо Бошковић дохвати се оружја и повиче: 'За мном, ко је Брђанин! Више се овај зулум трпјети не може, сем ако ћемо се турчити'. У тај мах скочи гомила наоружаних Брђана за Видом, са намјером огањ да оборе на Црногорце, но скочи брат Видов, капетан и протопоп Ђорђије Бошковић и повиче: 'Не, Брђани, заклињем вас силом небеском, немојте данас код светога Василије, кога смо прошле године од Турака бранили, да крв просипљемо; не, браћо, за крст часни и за име светога Василије!' И тако он и други поутишају их, али се сви разбјеже кућама жестоко огорчени. Овај и још гори раздор који од чуда и покора свијету јавити устручавамо се, донијели су нама овдје у Котору, и свакоме Србину, да мора срце проплакати, кад ово чује, што се у слободној земљи чини.

Србски Дневник, бр. 59. од 25. јула 1854. Читајући данас један чланак у Световиду од 30. јуна, под насловом Црна Гора а из Котора, видимо да и овај новорођени српски лист једва дочека да штогод неповољнога о Црној Гори чује и да штампа, па макар и лажно стидно било. Доиста се нијесмо надали... да ће нам од нашега стабла перје својим воњом заударати... Што дописник которски јавља да су Црногорци с брђанским женама у Острогу на силу и бестидно играли, ми не знамо какав је то стид и у којој је страни свијета забрањено да мушкарци јавно са женскињама не играју... И што више, може ли ко посумњати а некмоли вјеровати да се икакве саблажњиве ствари могу и помислити а камо ли у делу привести гдје на хиљаде очију гледа и учествује у једном простом, обичајном и незлобивом народном игрању и пјевању... Ту нијесу играли само Црногорци са Брђанкама него и Брђани са Црногоркама кад год су хтјели и кад су ред могли уграбити, па и многи људи из оближњих турских граница, који к свецу на завјет долазе. А међу овима играо је и Видо Бошковић који је, као што дописник каже, са голим ножем у руци викао: 'За мном, ко је Брђанин!' Ово се није десило само ове године, него богзна откад, али се никад није ништа грднога догађало, а камоли би ондје гдје је његова свјетлост књаз са много одличних својих људи, дошавших к овом божјем угоднику.
Logged
Pages:  1 ... 75 76 77 78 79 [80] 81 82 83 84 85 ... 140   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.032 seconds with 24 queries.