Српске буне

[JASON]

Из Панчева. (Због званични хитни послова задоцњено.) Кад је Книћанин 23. Нов. ов. год. Мађаре код Томашевца онако страшно узбио и растерао, саветовао се окружниј одбор Панчевачкиј, чим и како ће признателност своју честитом јунаку србском указати. Закључи дакле топ један 6-фунтовниј, кои је у Панчеву саливен и баш тада готов био, г. Книћанину на дар послати – најсходније одличе за србског јунака. Закљученије ово окружнога одбора овако гласи:
N⁰ 4568. – У призреније уважително узимајући окружниј овај одбор постојанство јуначког характера и храброст редку г. Ст. П. Книћанина, при одбитију силног непријатеља 23. Нов. ов. год. код Томашевца показану, једногласно је закључио:
За признателно одличје примерено – редког хатрактера јуначког предхваљеном јунаку г. Стефану П. Книћанину топ један 6-фунтовниј, овде у Панчеву саливен, с надписом: 'Срб јунаку Стефану П. Книћанину благодарниј панчев. Окруж. Одбор за спомен победе томашевачке 23. Новембра 1848' посветити, и у стан, заједно са посланичеством из своје средине, које ће предхваљеном јунаку и лично благодарно – признателна чуства овог окружија саобштити имати – неодложно одаслати; закљученије пак ово предхваљеном јунаку у препису предати. (М.П.) Председатељ, Пеичић. Секретар, Стаић.

[JASON]

Из Славонске краине, 5. Дец. Јављено је у Вашим новинама, да је у Брод један батаљон друге бановачке регименте дошао; и ево овај 1. о. м. оде под Осек. Људи су врло одушевљени и за бој оправни, оборужани су сардинским оружем. Боже дај да ијм за руком пође, Осек од мађарског гада очистити. – Осечани су се заситили Мађара и њиовог пријатељства, - 20 ушљиви хонвида у једној кући смештени, где ијм газда и конак и храну прибавља и давати мора. – То је богме људма – па баш и најмађарскима Швабама досадило, виде се у чуду, помоћи се незнају; - молили су дакле Баћаниу, нек' иј тако неугњетава, а он ијм вели: дајте ми 80.000 фор. ср., колико ме Осек кошта, јер сам 40.000 Јовићу платио, а с 40.000 солдате подкупио, пак онда на част вам Осек, ја ћу таки с моима хонвидцима из њега отићи. (То можемо врло лако веровати, да би сад ћуланиа, гле зареко се, Баћаниа радо из Осека ишао – јер му се много војске около Осека сабира, а новиј  га управитељ града Едер у град непушта, јер вели – мене су овамо за управитеља града послали, а ви сада, господине Баћанио, с вашим хонвидима идите пак обезбедите обадве вароши.)
Дакле сада је у Осечком граду само регуларна војска и то Талијани, Словаци, и нешто Мађари; генерал Едер није могуће, да је мађарска подрепина, он је живиј Немац - ал' по том може бити франкфуртовац – пак тако и мађарскиј пријатељ. Еле сад што Бог да – ваљда ће наши на Осек јуришити.
Ови дана утекоше два официра из града Осека, и прибегоше к нашима – шта су, како ли су – то још нисмо дознали, него то, да су ова два официра чешће бивала код Осечког трговца Гвоздановића, а овај је сиромах одма уапшен, и због њи прав здрав страдао. Међутим, послали си Осечани у Будим-Пешту депутацију Тирнера, Гилминга, и Чардашића, да се тамо код управитељства помоле, или да своје хонвидце плаћа и храни, или иј из Осека крене, ако неће да њиови пријатељи у Осеку попреко осиромаше. Шта ће тамо оправити? – видићемо. А ево сада видимо, да се невера по самој себи казни!
К бродској регименти долази за обрштера Халавања – и то му се надају, да ће с првим паробродом из Петриње стићи; хоће ли он као Ранковић од савета капетан-аудитора Фрича зависити, то ћемо видити. Мајор Ранковић као живиј војник ставио је своје поуздање у политичном управљању у горе реченог аудитора Фрича, а ко је, и каквиј је човек тај Фрич, можемо разсудити из тога: он је онај, што је на праве здраве Маринчане војску послао, и кукавно село Маринце мал' не разорио, без сваког узрока, само на молбу капетана Гаша. – Он је онај, што је у Винковцима дао обнародовати, да се нико под оштру кашигу није усудио, о издајству Ротову говорити, или Рота за издаицу проглашавати. – То је онај, што је (како се сумња) сам наговорио Немчане, да на њега навале, кад буде банскиј прекиј суд проглашавао; - и збиља тима бунтовницима ништа није учинио. – То је онај истиј, кои је некои дан подпоручника Петра Ергортића, познаног Мађарца, кад је све по бродској региментаи разсмортио и развидио, у Мађарску отићи пустио. – Петар Ерготић већ читавог лета по бродској регименти бунио је пук против бана, и наводио га на мађарску страну, пак је зато кроз Славонију проходећем бану обтужен био, и бан је наредио, да се има таки у Италију опремити. Генерал Рот, познавајући свог човека, није банову заповест послушао, него га је код себе задржао, и са собом у Мађарску повео, - како је тамо било, знате, дакле је и Петар Ергота био, као и Рот заробљен. Сада – пре 2- 3 недеље дана – ето ти дође из робља Ергота, провуче се кроз све страже, и дође у бродску регименту, ту га људи улове и одведу у Винковце – пак шта учинише с њим у Винковци? – испитивао га је аудитор Фрич – пак му подписавши мађарскиј пасош опет га у Мађарску опремио! – Да шта је још смешније, Ергота је за своју бољу сигурацију, повео из Будим-Пеште и једног такођер заробљеног бившег кадета Поповића, дечака од 13 – 14 година, - пак вели да је своју поштену реч заложио, да ће њега са собом натраг довести, - дечку небијаше мило оставити жељне своје родитеље, пак опет у робство ићи, ал' Ранковић и аудитор Фрич хотеше силом, да га с Ерготићем натраг пошаљу, и ту је дечков отац сто мука и трошкова имао, док је свога сина од такве навале изкупио! – Еј, ко је видио, да је Ранковић слаб политичкиј управитељ, а аудитор Фрич – ако није Мађарац, а он је као рођениј Шваба с душом и телом франкфуртовац, и по том мађарскиј главниј пријатељ! – А докле ћемо још морати оваквиј гад и смет у нашим земљама трпити? – та зар није време, да се оваки људи с метлом из нашег отечества протерају? – Сад је ред на Халавањи, да све поступке овог аудитора размотри, провиди, пак онда с њим онако поступа, како се у ово време с таквима људма поступати мора.

Из Митровице, 12. Дец. Сад ће се у четвртак држати у Митровици конгрегација Сремске жупаније, где ће се уредити, да ова 6 батаљона војске даде, и да се на тамошње Србље одма оруже разда. Познавајући ови Србаља дух и родољубије, надамо се, да ће они јуначку славу србску умножити, и са другом браћом својом душмана коначно поразити. Само ијм треба дати онакове предводитеље, као што је Книћанин, Бига, М. Јовановић. П. Јовановић, које би Наполеон досад јамачно за ђенерале произвео.

[JASON]

Београд, 14. Дец. Г. министеријални саветник и председатељ Матице Србске, Павле Трифунац, правда се у додатку к вечерњем листу бечки новина од 10. р. Дец. на онај чланак у бр. 103 наши новина: 'Како прођоше неки Мађарци у Бечу 7-га Новембра', доказујући, да је у томе чланку само пресна лаж и једна клевета на њега просута, која никаквог основа неима, но само иде, да њега оцрни код народа србскога, кога је он увек љубио, и коме ће и убудуће верно служити. Истина, ово правдање није против наши новина управљено, но против Загребачки, где је такође истиј чланак на свет изашао; ал' почем је то исто стојало и у нашим новинама, то би дужност наша, по безпристрастности, којом се одликујемо, била, и то печатити; и зато би г. Трифунац боље учинио, да нам је србскиј превод свога правдања послао, него немачкиј печатан оригинал, за кои смо сасвим банбадава платили 37 кр. ср. поштарине, јер нит' је наш посао, нит времена имамо овакове туђе ствари преводити. У осталом свакоме, па и г. Трифунцу, ако се чим увређен нађе, стоје листови наши увек отворени за свако оправдање. – Уч.
Вечерас смо добили овај патент и у немачком оригиналу и у србском преводу. Србскиј је превод врло не достаточан, на многим местима или удаљен од правога смисла, или овај ослабљавајућиј; зато смо за нужно нашли сами га од речи до речи превести, верно држећи се назорнога смисла. - Уч.

Патент царскиј о пословима аустријскиј Срба.

Ми Франц Јосиф I. божјом милости цар аустријскиј и т. д.
Наш храбриј и верниј народ србскиј одликовао се славно у сва времена привржености к Нашем царском дому и јуначким одпором против сваки непријатеља Нашега престола и наши царевина.
За признање ови заслуга и за особито доказателство Наше царске милости и старања о обезбеђењу и напредовању србскога народа закључили смо, највише црквено достојанство патријаршије опет повратити, као што је у пређашња времена постојало, и са архиепископском столицом у Карловци сајужено било, и дарујемо наслов (титулу) и достојанство патријарха Нашем љубезном и верном архиепископу карловачком Јосифу Рајачићу.
Нашли смо се даље решенима на Нашег генерал-фелд-вахт-мајстера Стефана Шупљикца од Витеза падшиј избор за војводу србскога народа, с повраћењем овога староисторијскога достојанства, потврдити.
Наша је царска воља и намера, повраћењем ови највиши духовни и светски достојанства, Нашем верном и храбром народу србском дати јемство за народно, његовим потребама одговарајуће унутрашње уређење (организацију).
Чим се мир поврати, једна од први брига Машега отеческога срца биће, таково народно унутрашње правленије по основу равноправности свију народа уредити и установити.
Дано у Нашем кр. главно граду Оломуцу ¹⁵/₃ Децембра 1848.

     Франц Јосиф св. р.
        (царскиј орао)
    Франц гроф од Стадион св. р.

[JASON]

Србске Новине, бр. 110. од 17. Децембра 1848.

Жалостна вест.

Из Панчева нам стиже глас, да се светлиј војвода србскиј Стефан Шупљикац Витез 15-га т. мес. по подне изненадно ударом погођен, преставио. Обстојателног известија још немамо. Кажу, да је изишао пред дошавшу једну чету србијански добровољаца, њу преко обичаја свога дугом беседом и громким гласом поздравио, и на то му Србијанци усклицавали, а он, од радости раздрагани чуства бившиј, у истиј мах стресе се и околостојећи га мртва прихвате. Заиста поразително позорје!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Овај је дан у повестници Срба аустријски знаменит с два сасвим противне точке вида, с вида радости, што су истиј дан у Земун приспела два курира из Беча, један по подне с орденима за патријарха и војводу, а другиј у 8 сатиј у вече с ручним писмом цара на патријарха и високим манифестом од ¹/₁₃ т. м. на народ србскиј, коим најдрагоцениим актима потврђавају се закљученија народна од 1. и. 3. Маја, и тако васкршавају се погребена бивша права народна на јемству боље будућности; - а с вида жалости, што у ноћи, кад се још преважни акти сасвим ни прочитати нису могли, стиже трећиј курир из Панчева са тужним гласом, да се војвода Шупљикац – Витез у вечност преселио. Тако дакле неби му суђено, још неколико сатиј поживити, и дочекати плодове трудова и жеља свои! Вечна му памет! – Тело ће његово, како нам из Земуна јављају, бити пренешено у Срем, и погребено у намастиру Крушедолу, поред тела деспот-војводе Ђорђа Бранковића.
Ово је у садашње време страшан пораз за народ србскиј! Он немогаше славити празник васкрса свои права, а да не буде принуђен, прогутатиу среди великолепног торжества свог горку чашу туге и жалости. Но шта је ко врстнии и крепчии, то спадају на њега искушенија тежа! Овим уверењем тешећи се, неће Срби духом клонути у садашњем часу одсудном, у часу решителном новорођења свог; неће у обштој туги овој народну цељ храброг издржанија рата с очију изгубити, већ ће у слоги и сугласију један другога подпомагати и крепко радити за утврђење политичког бића народа.
Да би се целом војеном походу јединство прибавило, послао је св. патријарх по г. генерала Теодоровића, врстног Србина, кои у Славонии пред непријатељем стои, да похити и за сада врховну команду у војводовини прими, док нов војвода изабран не буде. У овом пак магновенију команду је преузео г. полковник Мајерхофер.

Несрећниј случај смрти војводе србског поразио је срца свију нас силно, будући су њиме Срби аустр. jаку подпору и надежду велике и лепе будућности своје изгубили. Војвода је за Србе аустр. у толико више значајан, што је биће његово међу њима сад у најодсудителнијем магновенују свом од највеће нужде. Шта су и кога су у Шупљикцу изгубили, то ће сваком од нас најбоље познато бити, ја нисам у стању слабим моим пером то описати. Јуначка његова дела, као и остале добродетељи изчислити и за потомство сачувати, предајем вештијем перу. Намера је моја за сада та једина, да покажем, како би грдну ову рану србску што скорије залечили, и кои би пут преузели, да би што скорије цели доспети могли. Први и најглавнии задатак Срба аустр. тај бити мора: стање ствари своје онако себи представити, као што јест, јер ће се само онда, кад иј обозрителниим оком посмотрили буду, уверити, да ијм све и сва на то употребити ваља, како би грдну ову за народ србскиј штету што брже надокнадити могли, да неби одуговлачењем ствари с једне стране непријатељу прилику дали на њи неприправне и без главе ударити, и још већу и страшнију штету народу принети; с друге пак стране мненије оно, које су они у последњим временима овде задобили, где се о срећи и несрећи њиовој ради, одржали; а треће што ако би дуже време без војводе били, и самом би народу повод к неспоразумљењу дали, а споразумљење и тврдо постојана слога, ако икад, сад ијм је најпотребнија. Дакле избор војводе сад је жила живота народног. О избору војводе сад још овог магновенија постарати се мора.
-Светиј патријарше! на теби су очи Србства управљене, ти кои си до данас бригу народа носио, ти, кои си се у најкритичнијем времену на чест и славу народа жертвовао, тебе једног молимо, да Србма руку благе помоћи твоје у овом одсудном за народ часу не одречеш; тебе народ љуби и као зеницу ока поштује, он ћете и сад као и свагда послушати, и мудрим саветом твоим ползовати се. Сакупи верни ти народ, посаветуј се с њиме, и изаберите за главу народа мужа, кои је кадар великом достојанству овом у пуној мери саотвествовати. Вами пак браћо Срби! препоручујемо јединство и слогу; немојте се шалити, да при великом овом делу погрешку какову учините, за коу ће вас цео свет наш проклињати! Помислите, да у име целог Баната и Бачке – којег посланици неће моћи на сабору бити – судбу Србаља ондашњи решавате, па уверени будите, да ће цео народ, кад грдни окова свои данашњи опростио се буде, не само поступак ваш одобрити, но и вас на веки благосиљати.   T. J.

С вечера радост с утра плач! Истом што нам сунце србску земљу ограну, већ и залази! И више уподобленија немиле судбине наше слушаћемо ми не од једнога појца нашега, кад нам је измољениј од Бога и цара војвода наш умро. Истина, и тому треба бити, кад год врстнога Србина изгубимо: то је знак, да народ разликовати зна, и уважавати своје членове. Но није толико помоћи, чуству срца предавати се, колике је ползе, глас разума слушати, кои вели: није војвода србскиј умро, но Стефан Шупљикац као човек смртниј; а народ ће и другога деспота-војводу себи изабрати, и цар потврдити. Каквог војводу треба бирати, и како, мненије је моје ово: за деспота-војводу је човек грађанскиј. Од овога се је свагда надати већему слободомислију. А треба њему владу имати и над грађанским, и над војеним редом Србаља. Њему су нужна својства: по срцу родољубије, по разуму мудрост, по духу изображеност, по годинама зрелост. Он да буде Србин из Срема, Бачке, или Баната. Само овуда, и по оближњим крајевима Србије, обично је један и једнак народниј дух; иначе је у Србаља по различним пределима земље различан дух, и тон. Избор деспот-војводе нашега треба да буде по разуму, по слободно вољи, у слоги и у свакој тишини, без плетака и врбовања. И онда ћемо учинити, но онда, да нам је био с вечера плач, а с утра радост; истом што нам је сунце зашло, да нам је опет земљу србску огранило!   В. Л.

[JASON]

Бојно поље у Угарској.

Код Дунава, о св. Николи. Једен ми пријатељ пише, да се 7-га Дец. страшна пуцњава топова код Винковаца од Осека чула, која је од 10 сатиј у јутру до 5 по подне непрестано трајала. Пише ми 8-га у вече, и вели, да још милитарна команда у Вуковару известија нема, ни где је, а камоли излазак битке. Једни веле, да су Мађари из Осека са 2000 мађарске војске (јер Талијани од Занинине регименте неће да иду) испали, Чепино село, 1 ½ сата од Осека десно лежеће, напали, и 2 топа изгубили, али известно се до онда ништа није дознало. Кажите ми, није ли то жалостно војевање, где се два сата далеко лежеће војске, које се за једну ствар боре, ни у толико неспоразумевају, да једна за другу читава два дана незна, и може ли се тако војујући напредовати? Ја мислим да не може.   П.

У Панчеву, 12. Дец. Прекjуче добисмо приватну вест, да се сила непријатељска из бечкерека извукла, и да је преко Зичидорфа некуда отишла. Говорка се, да непријатељ преко Алибунара прећи и на Панчево ударити намерава. У Бечкереку се нешто просте гарде налази, џидама и косама наоружане. Гардисте су се изјаснили, да они против Србијанаца несмеду се више борити, на које ијм је команда њиова одговорила: кад нећете против Србијанаца, а оно ћете морати противу бана. – Онај дан, кад је непријатељ из Бечкерека изишао, чула се велика пуцњава топова; кажу да је на путу, и то код Модоша непријатељ на улане нагазио. Јуче се потврди она вест, да је непријатељ главну силу из Бечкерека извукао. Данас нам је достављено, да се непријатељска сила у Вршцу купи, куда ће и растерани из Ердеља Мађари похитати, да тако саједињеним силама против Баната, а имено против Панчева дејствују. По известијама ноћила је војска непријатељска у малом и великом Гају. У Орловату се младиј гроф Естерхази, кавалеријскиј поручник, изјаснио, да је мађарскиј губитак приликом Томашевачке, Алибунарске и Јарковачке битке великиј, јер ијм је до 4.000 људиј нестало.
Мађари се Србијанаца као грома плаше, сад је дакле време, да нам једнокрвна браћа наша што скорије у великој множини у помоћ притеку, па је известно, да ћемо с добрим успехом, и то скоро, војну окончати и пострадавшиј Банат од татара очистити. Ако оклевали будемо, Банат је пропао. Чујте дични Србије соколови братскиј позив умалени овострани Срба, па похитајте браћи својој у помоћ! Та потомство ће нас проклињати, а име ће србско у истории света потавнити, ако бунтовничке чете мађарске над србским јунацима победу одрже. Зато сложно браћо, на ноге јуначке, напојте се духом Неманића, па брзо на оруже против непријатеља, венци Вас победе на бојном пољу очекују, а вечита благодарност и признателност страдајући Срба и мајке србске – благослов обезчешћене светиње наше православне – пратиће вас непрестано, докле траје сунца и месеца.

[JASON]

У Вуковару, 11. Дец. Данас су овамо до 250 гардиста Митровачки и Шидски приспели, кои су станујуће четири купаније заменили, почем су исти, по заповести светлога војводе, у Банат отићи морали. Толико је Вуковар поверења заслужио, да иј други из далеког места чувати морају! – Том приликом не могу пропустити да свету не покажем редко родољубије г. народног комисара и председатеља окр. одбора Митровачког, чувеног и врлог народника, Стефана Георгијевића. Он је већ многе жертве народној нашој страни принео, и сад је сина свога овамо као простог гардисту оправио. Овај младић, ако је и слабог здравља, ипак за пример другим упорним и непослушним синовима следовао је браћи својој, и чим је овамо приспео, тако је једној кумпании граничарској, овде заоставшој, 50 фр. у сребру поклонио; ал' и на своју браћу гардисте заборавити није хотео, него је и њи такође са 50 фр. ср. обдарио; осим онога, што се до данас зна, јербо што је истиј за народност чинио, и делом показао: мислим да није нужно овде више наводити; доста – да му у Срему равна нема. Живио!
Мађари из Осека у среду 8. Дец. из јутра око 8 сатиј покушају срећу на Чепин ударити, но лоша ијм срећа буде, почем иј генерал Теодоровић честито дочека, на њи силом својом удари, и разбије иј коначно. Од наше стране пало је седам онде на месту, осморица су рањени, а 12 болестника, кои су у шпитаљу заостали били, непријатељ је заробио. Од њиове стране колико је пало, известно се незна; доста, да један Осечанин, кои је овуда јуче еспап за Земун пронео, каже, да је очевидац био, кад су мртваце са кола скидали, и ту да му је један солдат мађарскиј, кои је Србин бити морао, казивао: да иј је до 800 изгинуло. Ову ћу битку доцније, кад се боље известим, описати.
Сад баш добијем поуздану вест, да је за цело на пређашњој битки код Сарваша до 200 Мађара погинуло, а преко 300 ранило иј се, и то све сами Талијана. Зато су од Мађара одустали, и неће више с њима да се држе. Кад су Мађари на Чепин ударили, они су све два и два по долњој вароши са ускликом викали 'eviva Francesco Josefo!'. Како је Баћани с битке натраг се повратио, и о тима њиовим узклицима известио се, одма иј обезоружати даде и у Будим пошље.

[JASON]

Из Темишвара. Несретниј онај случај, кои се 1-га Октобра у Н. Бечеју догодио, још нико није у овим новинама достаточно описао, зато се ево ја подиже, да га опишем, као што је било. Свима нам је познато, да је србска војска ударила на Нови Бечеј 1-га Октобра, а ударила зато, да нас браћу своју од насилија мађарског спасе и избави. Како је дакле 6-тиј час у јутру куцнуо, Мађари су 2 топа опалили и добош је на све стране ларму ударао, на које су трчали вичући: ђин а Сервиан, ђин а Сервиан! – А шта смо ми Србљи чинили? ми смо од велике радости чисто опијени били, чујући опет с поља рикати топове србске, а и зато, што смо врло добро знали, да Мађари немају више од 3 топа, и то 2 мала шајкаша, што су под Перлезом задобили, и једну шприцаљку, коју је спаија за обрану Бечеја направити дао. – Сад полетише преко кућа кугле србске и почеше око ушију звиждати, а Мађари нагнуше с поља, где су се по нешто из пушака тукли, у варош бегати – и о да лепог за нас што би позоришта! – Угледасмо међутим и мађарског мајора Киршнера рањеног и марамом по образу везаног – о штета, помислио сам, што те србско тане дубље не захвати, те би и с тобом један мање крволок био. Мађари видећи сметњу своју, сви се скоткају у шанцеве своје, и као бесомучни викати започну: палинкат иде! палинкат иде! и Бог и душа, да неби палинке, одоше сви без трага.
Ја, кои сам свега овог очевидац био, будући су ми прозори гледали у њиове шанцеве, шта сам друго у тај мах желити могао, него да увидим браћу моју Србље; и срећом изиђоше из којег год сокака не више но до двеста њи, и да ударише на јуриш једни, други кроз авлије, добар стоим, да Мађари ни двапут пушке напунили неби, сви би разбегли се морали. Та већ и скеле за бежање у приправности су имали, а и барута ијм је, како кажу, нестало. – Но то све како тако, ал' кад код варошког магазина опалише Србљи неког зеленка свог, тог опет страха, брате, никад човек није видио, јер ијм је с леђа опалио; једни почеше одма из шанцева бегати, други с полак главе из шанцева извиривати, трећи у тартан пушке избацивати, а нека шегрчад, које су ијм топџије биле, с топовима у ветар пуцати. Тако иј је г. командант Јовановић смео, да ни један зар ни ноге из Бечеја изнео неби! – Та с једним само топом како је опалио, свалои је одма 2 канонера и 1 хусара, кои су од Старог Бечеја у помоћ Татарима ишли. – Но шта би наједанпут, те Србљи ретерираше, и нас у највећој несрећи оставише? ја то и данас незнам. (Узрок је био тај, што су из Бечкерека Мађари Србма за леђа зашли били. У.) Доста, да чим они одоше а Мађари, црно ијм име било, заиђоше од куће до куће, и невине људе, жене и децу, душмански убијати почеше. 104 душе тај дан изгинуше, и како чујем од други, да су Мађаи тај дан седам кола жена и деце, кои су почели к Чуругу бегати, у Тису побацали. Једног Србљина, на ког су њи петорица из пушака пуцали, и убити га немогли, из узрока, што ни једна пушка планути није хтела, шестиј орјатин залети се и бајонетом прободе. – Сирома свештеник, са једним трговцем, на црквеном тавану сакрити се мораде, и после неког времена, од Мађара, кои су црквена врата разбили, и по крову цреп разбијали, како ће на Раце пуцати, случајно обоица пронађени буду, и пошто иј спознаду, таки на њи ударе, но срећом ту се нађе један официр из Турскијеве регименте и тај иј од варвара спасе.
А и ја сам, кои ово пишем, више пута од смртног страха умирао; а и мене је тај истиј официр Шмит од Мађара, кои су 20 пушака на мене натегли били, спасао. Бог га живио! но и милост Божија ваљда је тако хтела, и ево ме сада у сохранителном граду Темишвару, где се Мађара ни мало не боим.
И ако би браћа моја Србљи још једанпут у Новиј Бечеј дошли, молио би и препоручио би ијм својски, да грабљиву птицу, спаију нашега Рохонца, кои је свом злу нашему узрок, а хтео је себи мерите задобити код покојног министеријума, добро прошкакладу, а и оне око њега команданте, јер су велике крвопије. – И заиста као што у последњем броју новина Ваши неко рече, да би од велике користи било, да се најпре и најпре Бечеј, где је с њиме и диштрикт, ослободи, а Мађарима пут с Банатом и Бачком пресече, јест мненије свију нас Србаља. Ал' све то наши управитељи заиста много боље знају, шта треба чинити. – Боже, подкрепи иј у предпријатију њиовом! – Један Бечејац.

[JASON]

Реч у своје доба.

Ове су новине већ пре садашње револуције европске јављале, да се свет климата, да себичност, саможивост с једне, обштеност с друге стране између себе смртоносно ратују, да саможивост означавајуће привилегије, изкључителна права поједини нација, народа и лица пасти морају и да стариј свет неправде, лажи, тиранства и страдања место новоме свету правде, истине, слободе и блаженства уступити мора, да свет блажени или сретни људиј, на основу блаженства правде, истине, слободе, једнакости, братства и уљудности, настати има. Ово се све лако пророчествовати могло, јер су значај свега овога у човечеству већ одавна јављени били, и јер су се све више јављали. Навестили смо, да ће се дух истине, правде и слободе, спаситељ, од света припознат и примљен, у свет јавити, и да ће га греховима прошли времена неотровано Славенство неговати, и дичним, великим, победоносним царем земним направити, скиптар му дати, и с њиме на кормилу светлости, правде и слободе, једнакости и братства света бити, да су Срби по своим великим својствима душевним и телесним и по значају своје јуначке историје позвани у Славенству и у свету велику ролу играти. И ето видимо Србство подвигом своим, својом неустрашимости, својом непоколебимом издржаности и умним расположенијама свои прехваљени вођа сада већ прослављено, увенчано, припознато! Име србско по целоме свету већ се ори, јер га је јединство и слога узвисила, јер је брат брата, друг вернога друга упознао, јер је у нужди брат помоћник и свидетељ брата био.
Великиј народе србскиј! ти си осим лични позива нарочито у овим листовима позиве твога преображења, твога новорођења не само слушао, него иј са ове и са оне стране Саве и Дунава, као народ великиј и за велика дела изабраниј, у твоју крв и душу претворио, устао си листом, устао си као што те је дух времена звао, којега си упознао, у масама летио си са свију страна са оружаном десницом под заставе народне, на смртоносно боишта поље, ускликнуо си као један човек: сада или никада, смрт или живот, за народност, за народа славу и слободу, за закон и за цара!
Дичниј Србине! ти си прво коло дела и јунаштва започео, први на мејдан изишао, јуначки стојао и мејдан одржао, ти си твоју сабљу смешаја европски одважно бацио, и ова је сабља здраво превагнула.
Чуј славниј Србине! цар те је сад већ наградио, и прво него се велика парница политична окончала, већ изградио, твога војводу, твога патријарха потврдио, ти сад имаш србско отечество, имаш, кои си погажен, презрен био, твоју политичну битност, твоју народност, твоју слободу народну, у којој си свакиј појединиј, малиј и великиј, слободан, дичан, правиј, од народа и света припознатиј, јуначкиј, великиј Србин!
Србине! ако си досад у твоме неизвестију у станове летио, ако си јуначка прса пред топове душманима носио: то сада, где твој великиј, силниј, историчкиј задатак још ниси извршио, где ти је твој и царев душманин више него игда огорчен, отровом свога пакла отрован, у своме пакленом беснилу разјарен, то, велим, сада више него игда у станове летити, десницу смртоносно оружати, страх и трепет у средини твои непријатеља распростирати мораш. На ноге јуначке, напред храбри србски синови! Царевина, свет, Европа вас гледа; као што сте започели, као што сте јуначко коло повели: тако га сада са усугубљеним силама завршите, испуните ваш великиј задатак историчкиј, оправдајте поверење цара, да хваљени и слављени завек будете. Напред јуначки синови, србски соколови, раскините вериге робства, сакрушите неправду и тиранство, покажите свету, да вас је србске јунаке србска мајка млеком одоила, да сте достојни потомци Неманића, да важеће оруже србско у ваги смешаја светскога лагало није, да не лаже, него да је србска сабља и мишица, која је предњачила, силна, ужасна, смртоносна.
Св - - љуб.

[JASON]

Дописи.

Од Дунава, на светог Алимпију. Главниј наш нар. одбор још није програм свог политичног правца по мом дознавању, нигди и нигда обелоданио. Је ли њему народна у мес. Септембру држана велика скупштина у том послу какав правац назначила, или не, и то ми није познато, јер од нас нико на њој није као посланик био, нити смо на ту скупштину позвани, а о томе није јавно у новинама говорено. Зато незнам, поступа ли гл. народ. одбор сасвим по жељи народа, кога су орган посланици. На свакиј би начин од велике потребе било, да гл. нар. одбор, као опуномоћениј орган народа србског, изда програм, у коме би се морало изјавити: шта посебно Србљи у призренију личне политичне слободе, и шта укупно Србљи, као народ, желе и изгледају. Са таким би се програмом зачепила уста наши непријатеља, кои нас још једнако реакционерима називају, а народ би познао, зашто толику крв, толико благо пролива и арчи. Ја мислим, да би грехота била и помислити, а камо ли казати, да наш гл. нар. одбор још сам није на чисто, зашто се ми боримо, будући да није то нигде огласио. За војводовину! није доста рећи. Свакиј би праве слободе љубитељ рад знати, и колико је могуће осигурати, каква ће политична слобода у нашој војводовини бити? а то је народног органа, гл. нар. србског одбора, дужност. Срби треба да знаду – сажитељи велике усколебане царевине треба да знаду – Европа и сви њени слободни народи треба да знаду – да Срби за слободом теже и да за њу војују; а знамо хвала Богу, да је симпатија слободни народа у данашње време претежнија од бајонета; колико смо се ми пак о томе до данас трудили, да народе о тежњи слободе наше убавестимо и уверимо, то из тога видимо, што ни ми сами још право незнамо куд тежимо.  П.

[JASON]

Из Руме 8. Дец. Његова светост патријарх поклонио је нашој војсци 3500 вагана чисте пшенице и 500 вагана наполице, свега дакле 4000 вагана жита. Рачунајући ђутуре један ваган (oкo 50 кг.) по 3 фр. ср., износи дакле то жито у свему вредноти 12.000 фр. ср. Ово се жито у Митровици сад меље, и до кои дана ће се брашно у Карловце на даље расположење однети. Честит нам је патријарх! – Наш светлиј војвода наместио је капетана Перу Јовановића за заповедника Карловачког логора, што се онако јуначки и вешто у битки код Турије и у Банату показао, а капетана Милекића је дао под команду капетана Јеремића. – Свуда је већ званично објављено, да је цар војводу, патријарха и војводовину (?) потврдио. (Добро кад се сетио.) Једини су још Мађари, кои за то неће да знаду. Они су у тиранству и у интригама неизцрпими, и могу последњима опет цара, кои је био најпре за Хрвате и за нас, после против Хрвата и против нас а за Мађаре, а најпосле против Мађара за нас и Хрвате, - против нас окренути и обрлатити. Политика је змија отровна, која нас је толико пута љуто ујела, зато је, особито у овај одсудниј час, врло нужно, да на опрезу будемо. Точка тежине свега нашег старања, радње и уметности треба да нам на то иде, да се тајном и политичном врагу свим могућим ума силама тако одапремо, као што се јавном душманину нашом својственом храбрости и јунаштвом одапиремо. За овакиј посао пак требамо људе искусне, учене, ревностне и родољубиве. Ми такови људиј имамо; ја нећу да иј именујем: ми иј имамо и у нашој средини, имамо иј кои су обстојателствима и положењем своим за сада јошт удаљени од нас: ми треба и ове к себи да позовемо, све, кои су позвани и знања имају, и на народну службу и ползу употребимо. Од честити и способни људиј треба око војводе један савет саставити, и овим начином ће срце правог и искреног Србина, које од лукаве политике још све једнако стрепи, утешено и уверено бити, да ће се права србска у својој неповредимости одржати, и да ће се србскиј народ у слави свог Душана на ново прославити. Само се на Бога ослонимо, кои над нама бди, и кои нам је ову промену робства са слободом, преблагом и премилом десницом својом дао! 'Сија промена десници вишњаго!'   П.

[JASON]

У Београду 17-га Децембра.

Природа је сваком створењу орудије дала, коим непријатеља нападати, и коим се против њега бранити може. Само су човеку – кога је творац малим нечим од ангела умалио – осим физички, и душевни орудија, при делењу дарова, допала. Зато га свуда видимо, где се и једним и другим послужује. Видимо га у сраженијама где се физичком снагом бори, а на пољу моралне борбе, где умом и језиком манервира. Само смо изјатије од главног овог природе правила у једном лицу нашли, а то у лицу г. Петра Бобалића, бившег главног команданта стана Карашког. Он је један, кои се двојаким овим орудијама наопако служи. Онде, где му је задатак и дужност била, силом оружја непријатеља нападати, тамо је певао и веселио се. А напротив тога онде, где би се против јавног мненија морално борити морао, и где би му за атар чести његове пред светом оправдати се требовало: ту он истом јавном мненију батинама прети. Он мисли, да су новине, које се као орган обштег мненија сматрати морају, криве, што су његова дела целом свету обелодањена, па кукавном редактору, кои нит' га зна нит' познаје, прети, да ће му се с другом своим Матом Поштићем осветити. О, бедниј Бобалићу, quae te dementia cepit? зар си тако кратковид, да не видиш, да ти се и деца на сокаку смеју? Или ти мислиш, да претњама целом свету уста запушиш, да нико твога милитарног униформа коснути се несме? Жалостниј сине, иди жени нек' ти прегачу опаше, а немешај се за оно, за које јошт дорастао ниси. Бој Србаља са Мађарима није шах-брет, на ком ти фигуре по произвољности намешташ, нити је ток сластољубија, кои таласима бургундера и шампањера пенуши се. Ти си мислио, да се непријатељ чашама и кецом од стана одбити може, зато се о тактики милитарној ни бринуо ниси. Па кад ствари на зло народа испадоше, а ти плећа ордији показа, а с боишта као прах 'јегоже возметает ветр от лица земли', побеже, а непријатељу топове и великим трудом прискрбљену муницију остави; па сад у Београд прибегши, где гласови твога јунаштва допреше, претиш ономе човеку, кои мненија туђа у орган обшти мненија прима. Зар се тако против нанешене увреде брани? зар тим мислиш худа твоја дела оправдати? Незнаш ли ти, да се око за око, зуб за зуб, батине за батине узимају и примају? Тешко теби, ако ти другог оружја немаш, себе пред светом оправдати, него си на подлу ту мисао пао, да се разбојнички тучеш и бијеш! Ако желиш пред светом се оправдати, а ти оправдање твоје у нашим новинама саобшти, и уверен буди, да ће се од слова до слова свету предати. Немац вели: Ein redliches Herz spricht durch Thaten. Дела, а не речи, спрдње и плашила, то је дим, кога ветрови на све стране разносе. 'Имејај уши слишати, да слишит.' - Један Војвођанин.

Из  внутрености отечества нашег долазе са сви страна радостне вести, да је позив св. патријарха, на наш народ управљен, од овога врло добро примљен и красан одзив у њему нашао. Гомилама Срби се подижу и угњетеној браћи својој у помоћ спеше. Хвала ијм до неба! – Један трогателниј пример у Јагодини догодио се. Тамношњиј председатељ окр. суда, г. Мита Тирић, прочитавши течениј позив, сузама се облије и у усхићењу своме завапије: 'Ништа немам чим би роду моме у помоћ притекао, - но имам јединца сина; овога милом роду србском жертвујем, нека иде за спасеније србства јуначку крв пролити.' И по томе га опреми, и са осталим добровољцима на војску оправи. – Оваково чуство родољубија заиста је редко, и сваку похвалу и признателност заслужује. Живио честитиј родитељ, а јуначкиј му се син са марсовог поља, где ће за славу србског имена витежку крв проливати, здрав, и весео, и лаворовим увенчан венцем повратио.

Данас су учредништву ови новина (на г. Милоша Поповића) послали из вароши Неготина 155 цванцика, да се сиротињи србској добегшој из Баната, кои су новци одма ововарошком управителству на надлежно употребленије предани. Спроводително писмо, које смо с овим новцима добили, саобштићемо у следујећем листу; а имена штедри дароватеља доцније у особитом додатку са свима осталима, кои су што већ дали, или још дали буду.

Враћајући се из Оломуца депутација србска била је у Кромерижи од славенског клуба сјајно дочекана. Председатељ клуба Штробах поздравио је словом, на које је Стратимировић врло лепо у духу славенске узајмности одговорио; после тога морао је на обшту молбу у кратко описати целиј досадашњиј рат србскиј против Мађара, кои је целу скупштину у тако одушевљење довело, да громниј усклик 'живио' и 'слава' јуначком србском народу и његовим врстним поглаварима није престати хтео. – Сутрадан је депутација клуба Србима повратно посештење учинила.

У заседанију сабора дне 31. Нов. дали су посланици далматински јасно доказателство, какви су они пријатељи свога народа и отечества; изјавили су, то јест, министерству незадовољство своје са наименовањем бана Јелачића за губернатора Далмације, и показали су, да они никако не желе, да се Далмација с Хрватском и Славониом саједини. – У Далмации има свега 400.000 житеља, од ови су само 10.000 Талијани и поталијањени Славени, па ипак ова четрдесета част житељства има у сабору осам заступника: гг. Филипи, Петровића, Ивичевића, Пленковића, Михиели, Пајтони, Грабовца и Радмилића, а сви Славени само једног јединог, верног србског Славенина Божидара Петрановића! Ово је заиста жалостно доказателство тога, како су наша далматинска браћа од Талијана дошљака и трговца и немачки гостију беаметра угњетени и потиштени!

Г. Светозар Кушевић, Србин из Славоније, наименован је за конциписту, а г. Ђорђе Поповић, Србин из Новог Сада, за преводчика у министерству внутрени дела Аустрије.

Лед Савом и Дунавом врло јако иде, и због тога данас никакве поште из Аустрије добили нисмо.

[JASON]

Србске Новине, бр. 111. од 21. Децембра 1848.

Треба ли Срби аустријски сад да бирају војводу? какав треба да ијм буде војвода? и како да га бирају?

Ова су питања данас за живот народа србскога у Аустрии. Два родољубца саобштили су своја мненија о томе у прошастом листу ови новина, - обоица с благородном намером, да народ у садашњем одсудном часу, где га је несрећа постигла, да војводу изгуби, у забуни не остане, но да на правиј пут ступи, и својој невољи помогне. Они се у главној точки слажу, т. ј. да војводу треба одма бирати, како народ неби без главе остао; - а другиј још додаје и каквог реда треба војвода да буде, па вели: од реда грађанскога, јер би такови слободомислении био.
Ја се с њиовим мненијама не слажем.
Сада војводу бирати, није ни мало упутно, јер прво: не може сав народ војводовине у избору участвовати, а избор је само онај силан и пуноважан, када је обштенародан; а друго: тим би се делом народ задржао у војеном напредовању, а ово је сада најпрече.
Војводство је од цара припознато, војвода потврђен; дакле начело самосталности србске, под собственим поглаварством, као што је у стара времена било, у конфедерации аустријској примљено. О томе већ и нетреба разговора да буде. Привременог управителства војводовине родољубиво се примио светиј патријарх, кои је посао тај до сада на обште задовољство одправљао; он може, он хоће то и још за које време чинити. Главно је сада: војводовину од непријатеља очистити, а њене границе освоити. Истина, да би велика срећа била, да је војвода жив и да с њиме земље своје заузмемо, а кад је већ судбина другче определила – сада главниј посао нетреба пренебрећи. За избор војводе има и после времена, ал' ако се сад непријатељ не растера: после то може тешко бити, и много ће више труда и муке стати, него сада, где није у стању сву силу на Србе обратити, јер се мора и са царском војском борити, која га је са сви страна заокупила. Моје би мненије било, да сада св. патријарх од царства иште једног искусног и вештог војеводца, ал' не иноплеменика, већ опет Србина, кои би дужан био србску војску предводити. И по томе је врло мудро поступио св. патријарх, што је честитог Србина Теодоровића позвао, да се привремено прими команде над воинством србским.
Војвода србскиј није умро, но је умро Стефан Шупљикац као смртниј човек; војводу ћемо опет имати, ал' сад га имати неможемо, јер сам Срем с оно неколико села у Банату и Бачкој нема то право, да може војводу бирати као поглавара целе војводовине. Војвода србскиј, као управитељ војводовине, неће бити само глава Срба, већ глава свега житељства војводовине, по томе у избору његовом, по начелу либералитета и једнакости, за које се боримо, участвовати имају не само Срби, но и остали житељи војводовине, без разлике вере и племена. И тако сада у овоме магновенију не може бити речи о избирању војводе.
Друго је питање: какав треба војвода да буде? Врло је паметно г. В. Л. изчислио својства његова: он треба да је по срцу родољубац, по разуму мудар, по духу изображен, по годинама зрео; ал' оно, што достојанство војводе јединствено грађанском лицу присвојава, ја му одобрити не могу. То би ишло на расцепљење народа нашег на стање војничко и грађанско: неби дакле било политично, јер ми треба народ у једно да спојавамо, и то искључително стањем војничким, будући то захтева не само дух народа, кои је војничкиј и ратоборан, но и такова су времена сад наступила, да сви треба да смо војници, па и рат кад се оконча – Срби – били они граничари или провинцијалци – пушке с рамена да не скидају, но под оружем да остају, као што су ијм дедови били, и као што ијм браћа у Србии живе; а били би и против историјскога права, јер су Срби само као војениј народ војводу имали, ако је овај био и грађанска глава њиова. Ја неби то достојанство само једноме реду народа присвојавао, но моје би мненије било, да се свакиј, кои поверење народа ужива, и има к томе потребна својства, за војводу изабрати може, био он грађанскога или војничкога реда, почем би и онако и једни и други имали на војсци отечеству и народу служити; само би то правило поставио: да војвода мора бити Србин православне вере. На свакиј начин, у нашим обстојателствима, најсходнии је за војводу војник. Војвода србскиј имаће бити не само грађанскиј управитељ народа, но и заповедник војске народне, и командирендер над градовима, као таковиј имао би столицу у којем граду нашем; војвода грађанског реда неби добио ни једнога града, но ови би се другим заповедницима предали, и војска би народна под особеним поглаварством стојала, а то за нас ни мало није пробитачно, јер политика наша иште, да се војена струка од војводе не одлучи, и да градови у нашим рукама остану. Онога, као да војвода војничког реда, неби био пријатељ слободе, данас се није ништа бојати: начело слободе од царства је примљено, па и војвода србскиј мора се њега држати. Нека је он само добар Србин, и родољубац, па никаква лукавштина неће кадра бити успети. Ако на несрећу лукава политика покуша кадгод замке слободи народној плести: он, као војник, с народним воинством знаће, и моћиће јој се опрети и слободу народну сачувати, које ће војводи грађанског реда, неимајућему воинства у својој власти и лишеному градова, да неречем немогуће, али тешко бити. Особито у почетку уређења народнога треба војвода да је војник, ал' родољубац. Много ће незгода бити, много ће се још запрека имати, док са слободом нашом на чисто будемо, док се сврши политична парница препорођења Србства. И по томе војводи, као што реко, треба бити војнику, ал' родољубивома, одважноме, решиталноме, пуноме енергије и живости, делателноме, умом зреломе, ал' не годинама престароме, и готовоме за народ жертвовати се. Па зато при избору војводе ваља нарочито гледати на ова качества, а не на велика достојанства и чести, ни на заслуге, које је ко у садашњем покрету народном себи придобио. Чест и поштење нашим старцима генералима; они су честити Срби и пријатељи народа, ал' су већ оно време преживили, у коме би кадри били енергично, као што се иште, у народним пословима поступати. Са коим од њи ласно нас може иста судба постићи као и са Шупљикцем, кои је такође већ у старије године наступио био, и зато често говорио: да војводство није за њега, и да би Срби боље урадили, да су млађега човека изабрали! Слава и похвала и младом Ђорђу Стратимировићу; он је у садашње време лепе услуге народу своме починио, зато ће му народ бити признателан а Клио ће га у вечиту књигу своју уписати као поборника слободе србске, - ал' за војводу, за главу народа и земље још није дорастао. Ја не говорим овде ни из какви лични призренија, но само што желим срећу народу србскоме и онаквога војводу, какав му је од потребе. И зато нека ми је опроштено, што ћу између многи честити Срба неке напоменути, о коима судим, да би при данашњим обстојателствима за војводу најсходнии били, а ти су: подполковник Будисављевић. Он је Србин душом и телом, родољубац онаковиј, какав може бити, а и при томе и човек изображен, пун способности и знања, енергичан и делателан, а војник преизредниј. Истина, није родом из војводовине, већ из бановине; а ја мислим да ми народ ово двои посестрински земаља нетреба да цепамо: како год што ћемо ми из бановине себи војводу изабрати, тако по времену и бановци ће моћи себи узети бана из војводовине; и тим би не само народ наш у интересима своима остао нераздељив, но још би се и онај сајуз, кои смо с бановином закључили, много тешње скопчао, за чим треба из свег срца да тежимо, јер ту се само обстанак и политично биће наше оснива. Војвођани и бановци имаће правленија сепаратна, ал' легислацију једну, и тако ће се сматрати као једно силно, у сајузу стојеће политично тело, које ће тим начином у стању бити, да сваку непријатељску навалу од себе одбије. Војвођани и бановци један су народ, њиови интереси једни и једнаки, и зато у избирању свои поглавара нетреба између себе разлике да праве. То дакле у избору Будисављевића за војводу србскога не има, и неће ништа сметати. К томе још са породицом Будисављевића скопчани су лепи спомени из историје народне. Да не наводимо ништа друго, сетимо се онога догађаја, кад се Лика хотела продати: шта учинише Будисављевићи са кр. комисаром? Они не даше јуначкиј народ србскиј у Лики као неку стоку продати, но комисара убише, и тако осташе Личани граничари! Та родољубива крв тече и данас у члановима ове племените породице србске.
Поред Будисављевића за војводу би прикладан био и полковник Шиљак, кои у качествима Будисављевићу ни у чем не уступа, осим што је од њега постарии; тако исто и генерал Теодоровић достојан би био војводе; а ништа погрешили неби, кад би и полковника Мамулу изабрали. Као што чујем, св. патријарх је сву четворицу од царстве искао, а и њи лично позвао, да дођу народ предводити. Кои се дакле од њи најбоље покаже у борби за слободу народну, кои себе за народ жертвује – тај нека војвода буде.
Остаје још решити: коим начином да се војвода бира?
Војводу бирати право има сав народ србскиј, а сада већ не само србскиј, но и осталиј у војводовини. Ал' како то да се изврши? Хоћемо ли скупштину држати, и на тој војводу бирати. На скупштину не може сав народ доћи, но поједине обштине послале би неколицину свои посланика, а тиме не само да се народ у своме праву вређа, но ласно се и многа злоупотребленија догодити могу, и разне факције породити. Биће ту богати људиј, за славом и чести чезнећи, кои ће све и сва употребити, само да до своје цели дођу. Чланове једне скупштине лашње је обрлатити и на своју страну придобити, него сав народ. Зато би ја овога мненија био: кад време за бирање војводе дође, да садашњиј привремени управитељ народа сазове скупштину представника народни, ова да кандидате за војводу избере и по праву, које сваком житељу војводовине припада, и припадати има, по свим обштинама распише, да се у свакој појединој у једно известно време бирања војводе предузме, т. ј. свака обштина на писмено да даде, и то јавно да обзнани, кога за војводу имати жели, и колико је кои кандидат у њој гласова добио, онако од прилике, као што сада бива у Француској са избором президента. И онда, за кога се највише гласова покаже, тај ће од речене скупштине цару поднешен бити, да га за војводу потврди. У осталом немају се обштине сасвим везати ни за кандидате; свака ће моћи и за другога кога, о коме суди да би достојан војводе био, глас свој дати. Овај начин, а имено број избиратеља имала би речена народна скупштина законом определити; и тако би војвода био у пуном смислу речи од народа изабран, а не само од једне странке народа.
Ово је моје мненије о војводи србском при данашњем стању ствари; мило ће ми бити, ако се даду о томе чути и други родољубци. Ја сам то изјавити дужан био, прво као Србин, а друго као родољубац, кои народу моме желим најбољу срећу и најлепши напредак у свему доброме. Да Бог умудри народ србски, да у овом важном послу на правиј пут изиђе, на пут, кои ће га благостању и слави привести! 
М. П.

[JASON]

Бојно поље у Угарској.

4-т о  о д  а р м а д е  ц а р с к е  и з в е с т и ј е.

По известијама, управо сада дошавшим из гл. стана у Старограду кнеза фелдмаршала Виндишгреца, првиј и другиј корпус војске стои готов да се удари између Хохштраса и Ђура, а авангарда је дошла до преко Рабница, и није на непријатеља наишла.
Пред Леополдштатом је намештена дивизија ф. м. л. Шимунића, а око Пожуна ф. м. л. Кемпена.
Из Шопрона отишао је корпус полковника Хорвата против Гинса, да с ребра нападне на непријатељску колону под ребелом Перцелом, којаа истерана с долњега краја Муре гледа да се преко Керменда, Штајнамангера и Папе саједини са бунтовницима код Ђура.
Док се војска бавила у своим последњим положаима, на целом оном простору, кои је војска на обоим обалама Дунава заузела, т. ј. у Пожунској, Мошоњској и Шопроњској жупании, свуда је од сељака оруже поодузимано, закониј поредак повраћен, и постављени су кр. комисари.

У Бечу 12. Дец. 1848.
Од грађанског и војеног управитеља
Велден, ф. м. л.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Земуна 16. Дец. Из Варадина је добегао к нама један мајор са 6 официра од Дон-Мигуелове регименте; сви су ови вечерас дошли у Земун, и одма ће оправљени бити к главној армади кнеза Виндишгреца. – Преко Феудвара, Сентомаша, и остали места, прибегавају на нашу страну прости војници од непријатељске војске непрестано, и долазе у Карловце. – Солдати Дон-Мигуелци, кои су у Пешту пошли, вратили су се с пута нартаг, и путем арају и отимају као разбојничка раштркана чета, од ког што уграбити могу. Није известно, хоће ли се исти Дон-Мигуелци у град Варадин вратити, или у Новом Саду остати. - За сада стоје на пошти Мариа Шне мађарски хонвиди.
Синоћ је варадинска градска команда послала с подписом ф. м. л. Цана једно писмо војеној карловачкој команди, јављајући, да ће данас пред подне у 8 сатиј послати на пошту нашу код Марија-Шне, на дужевремену робију осуђене, и помиловане, у пределе наше спадајуће људе, кои су се оделом и потребним трошком, до кућа њиови, од исте варадинске градске команде снабдевени.

Из Земуна 17. Дец. У суботу прошлу, то јест. 11-ог Дец. из Темишвара се кренула на Белу Цркву преко Бокшана, Оравице и Саске следујућа трупа: један батаљон регименте пешачке Живковића, цела регимента влашко-банатска, и једна дивизија улана; све ове имају полак батерије ракета, и једну целу пешачку батерију топова. - Јуче се чула из Баната пуцњава топова. Кажу, да су Мађари били дошли до Петровог Села, но ту ијм Срби изишли на сусрет, обколели иј и побили се с њима, но после Мађари запале село, продру на поље, и тако се мораше и једни и други у своје позиције вратити. Поузданог известија још неимамо.

[JASON]

У Београду 21-га Децембра.

Из Ћуприје нам јављају, да је у тамошњем окружију с особитим одушевљењем од народа србскога примљен позив св. патријарха. За тилиј час скупило се преко две хиљаде војника, кои су јуче имали поћи, да страдајућој браћи својој помогну. Њи предводе г. окр. началник Богдан Ђорђевић и г. игуман раваничкиј Дионисије Поповић, кои су се нарочито при подизању народа врло родољубиво показали. Слава ијм!

Тело блаженопочившега војводе србскога, Стефана Шупљикац – Витеза, донешено је било у прошастиј петак у Земун, ту је у цркви два дана лежало и прекјуче у недељу са великим торжеством у намастир Крушедол однешено. Обстојателно известије надамо се за следујућиј лист добити.

Из Винковца нам пишу, да је на позив св. патријарха, у бр. 55. 'Вестника' обнородованиј, да Сентомаш неима чим да се рани, тамошња обштина, без разлике вероисповедања, између себе сбирку учинила, и до 16. т. м. скупило се око 300 фр. ср. Надежда је, да ће се ова сума још већма умножити. У скупљању милостиње особито се ревностан показује г. Никола Поповић.

Овом приликом не можемо пропустити, да родољубцима нашим не објавимо, да су неке пострадавше србске обштине из војводовине, а нарочито многе сироте из далеке Далмације и убоге Лике обратиле на учредништво с молбом, да ијм новине поклонимо. Учредништво ће од своје стране по 10 екземплара свима овим молиоцима поклонити, но неби ли се смиловала, и на Бога погледала, која душа србска, да ову нашу браћу предплатом подпоможе или бар поштарину исплати. Ко ће учинити тај роду глас?

[JASON]

Дописи.

Из Митровице, 6. Децем. Неки зловољни људи разносе гласове, да новоустројениј аустријскиј министериум покрету србском то замера, као да смо ми Србију на помоћ против Мађара позвали, а нисмо хтели да се на Аустрију тога ради обратимо, и да се из тога правителство аустријске монархије бои, да се неби каква нова револуција против ње родила. На ово би требало одговорити, да су Србљи из Србије у рату Аустрије са отоманском портом 1716 до 1718 – 1736 до 1739 – 1788 до 1791, као и у рату француском 1792 до 1801, где је преко 10.000 Србијанаца у фрајкорима било, са овостранским Србљима крв проливали и чудеса храбрости и јунаштва чинили. Кад су дакле онда Србијанци могли Аустрии својевољно помагати, зашто неби могли сада браћи својој рођеној, а тим опет и Аустрии помоћи, тим више, што се сва грдна сила мађарска, тако рећи, на шаку Србаља, и то за рат сасвим неприправни, на очиглед Аустрије слегла? Аустрија је преко депутација србски а и иначе знала, да Мађари на Србље ударају с том јавном намером, да србскиј народ искорене, па у место да Србљима помоћи пошље, а она заповеди, да у Италију на војску иду, и да се Мађарима покоре, прогласивши србскиј покрет за незаконит, а Србље за ребеле. Аустрија је есапила, да се Мађара држи, само да неби ови, кои су далеко у свему, само не у благородности предпријатија и одважности и јунаштва, од Србаља претежнии, с Угарском од Аустрије одпали, и зато је ова србскиј покрет опорочавала. Овај истиј је покрет пак сада одобрила и похвалила, кад је видила, да Мађари неће онако са Аустријом да пристану, као што би она хтела. Дакле што Аустрии иде у рачун, то је добро, макар најгоре било, а што неиде, то је зло, макар најбоље и најблагородније било. Политика је државе: за љубав већег добра мање жертвовати, али без неверства и издајства. Да је аустријска политика, зрела била, Мађари би одма, како су се од аустријске монархије одцепили, били завојевани и побеђени, а Србљи у свом светом покрету нигда неби ребелима названи били. Да је аустријска политика зрела, то се неби бојала, да се из помоћи Србијанаца нова револуција не роди, јер се није нигда то догодило, колико су год Србијанци Аустрии помагали. Ово неправедно и непрестано подозревање, већ нам је дојадило, да би то још дуго сносити могли, јер су србске намере много чистије. Нека само аустријска политика буде праведна, добра и искрена, а Србљин од добра, правде и искрености јамачно побећи неће, док му год пара на нос узиде, јер је то души његовој својствено.