Српске буне

[JASON]

Бојно поље у Угарској.

Из Јарковца дошло нам је обширно известије о битки, која се тамо 3. Дец. пр. год. догодила. Оно је истина мало доцније стигло, али ћемо га опет у кратко због важности његове нашем читајућем свету саобштити.
Петак 3-га Децембра, вели известитељ, био је за нас правиј црниј петак. Истога дана у зору дођу наши преко Падине у Самош, да непријатеља обколе, кои су пре два дана, продревши кроз стан алибунарскиј, управо на Панчево пошли, но због непознати узрока натраг се у Бечкерек враћати морали, и ту код сваког граничара, особито у трговачким кућама повише од четрдесет разређени били. Наши храбри Србијанци и Сремци јошт пре зоре ударе на јуриш и све предстраже њиове изсеку; на које непријатељ, и несањајући о том, целиј прошастиј дан једући и пијући и натенанe спавајући, у таковиј страх дође, да није имао кад ни одело обући, но бос и без чакшира по улицама као бесомучан тамо амо трчајући, на врат на нос преко Бегеја побегне. У то доба наши су већ ћуприју запалили били, а камо срећа да су у овоме обштему нереду и забуни непријатеља и даље потерали и раздвоили га, те нас неби она несрећа постигла, коју смо на жалост претрпити морали. Јер кад је дан освануо,видећи непријатељ како је наша војска према његовој сасвим незнатна, опорави се мало од првога страха, и будући су наши тако далеко одстојали, да иј никакав топ добавити није могао, врате се преко Бегеја натраг, јурише у село, и запале га на све стране. Официри су њиови ради ободрења напред ишли, и кад је село у пламену буктити почело, допусте солдатима харати, и као што је некада Србија турском, тако смо и ми сада маџарском великодушију остављени били. Сада тек видисмо, да оно у народним песмама није забадава речено: 'Ти се држи вере у невери, ђе с' удесиш, удри се с неверoм!' A Маџари су невере, изроди. Ако ни за шта друго, бар за оно парче хлеба, што су код нас појели, а не да на нас невине и неоружане људе, на онако нечувениј начин своју орјатску јарост изливају! Они су се и сами пре тога хвалили, да нигде тако лепо дочекани били нису, као код нас. Али чини псу добро да те уједе. Запаливши село, убијали су без разлике где су год кога дочепати могли. Старци, жене, деца: то је њима све једно било. Истеривали су по читаве породице, и на најгрознии начин убијали иј. Филипа Дулијана, старца од 80 година, његовог сина Марка, снају и двоје деце, истерају и преко Бегеја потуку. Кои је новац имао да даде, био је од првог поштеђен, али је другиј једва чекао да га посече и да себи славу срамотнога убице присвои. Милета Мишковић издао је до 1500 фр. и 9 коња, и кад више имао није, опет га је последњиј убио. Две су му кћери: једну од 10 а другу од 12 година најпре обезчестили, па после убили. Цркву, коју ми за највећу светињу почитујемо, обезчестили су и запалили. Оба су на свештеника, Душана Вукоњанског и Георгија Векецског, кои је пре тога с народом изишао и дочекао иј, убили. Али тако је. Они су нас пре тога, док су се добро наждрaли и напили и више невини девојака осквернили, варали да будемо мирни, и да нам неће ништа чинити, само док преноће. Па ето како нам ништа чинили нису!
Зато, Србине брате! недај се више од крвника варати, него што год можеш, понеси са собом, па ајд' у стан код остале браће твоје, па ако суђено буде да погинеш, погини као јунак а не као баба кријући се којекуда. Ми, кои смо се у селу сакрити могли, чули смо само рику топова, и тек смо се ноћас уверили о храбрости витезова наши, а особито Србијанаца, кои су као лавови ма Маџаре јуришали, два ијм 6-фунташка топа отели, и 274 мртва на месту оставили.

[JASON]

Чешке нов. пишу: Маџари имају сад до 30.000 људиј добро наоружани, кои се највише из редовни војника састои, снабдевени с тешким топовима, кои су узети из Варадина, Арада и Мохача. Срби у Банату хрђаво су наоружани, а највише што топова велики немају. Бајонета редко ко има. И положење земље за Маџаре је врло згодно, јер су у Банату велике равнице, а то особито за коњанике вреди, у коима Маџари не оскудевају, а код Срба напротив нема никакви. Срећа, што јошт имају поуздане добровољнике из Србије под управиелством јуначкога вође Книћанина, од кои се Маџари више боје него бог-зна какве војске, више него Сержана. Истина велика неизвесност банатским Србима предстои, али је јошт веће јунаштво и исполинска мисао Срба.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Југославенске (немачке) новине јављају, да је полковник Киш од 2 хусарске регименте, повелитељ маџарски бунтовника у Банату, своје званије оставио и из Угарске побегао преко Кракова. – Ономадне је Србима дошло 4000 пушака и једно 40 кола џебане, које ијм је кнез Виндишгрец из Беча послао. Очекују скорим јошт и више да добију. А говори се, да ијм долазе и 4000 војника регуларни у помоћ. – Кнез Виндишгрец издао је из Пеште проглас на све ц. кр. војнике, кои су од царске затаве одпали, где иј натраг позива и обећава ијм опроштај. Прекиј суд је у Пешти обнародован, и већ су многи коловође под њега стављени. Пешта и Будим проглашени су у стање обсаде, а житељи Угарске позвани, да се врате на пут законитости.

[JASON]

У Ђуру, 25. Дец. 1848. Између Шаркања и Мора била је ови дана битка, где су наши Перцелову војску сусрели и ту је сасвим разбили, где ијм наши 7 топова отму и 3000 људиј заробе, а страшно много је погинуло од њиове стране. Јуче су допраћени од Личана и 80 банови коњаника 1400 Маџара овамо, а данас такође 1400, кои су одма даље у Беч оправљени, и оданде даље у Винернајнштат , где се нови батаљони за Италију састављају. Свакиј час доводе овамо ухваћене, као да у лов иду. Овде су сада дошли за краљевске комисаре гроф Апоњи (кога су Маџари пре неколико месеца на вешала осудили) и гроф Феликс Зичи.

У Ђуру, 26. Дец. Ново вам могу то јавити, да је Виндишгрец 24. о. м. у Будим и Пешту без пушке ушао, а Кошут и други његови лопови, кои су у Пешти били, побегли једни у Дебрецин, а други у Сегедин, куда су са собом круну маџарску, и машину, на којој су своје банкноте правили, понели. Једна част војске Виндишгрецове отишла је одма за њима у потеру. - Прекјуче дође овамо 4-тиј батаљон Личана из Градца, кои је изменио батаљон од регименте Рајсингерове, кои су овде 7 дана били, пак сада даље к Пешти отишли. Кад су наши граничари овамо дошли, уреде се на великој пијаци пред римском црквом свирајући песму у славу цареву, а после се у касарне разредише. Јуче, то јест на првиј дан божића, дођу граничари са свирајућом бандом у цркву нашу православну, где ијм је парох наш врло лепо слово изговорио, опомињући иј на верност цару, кои је Србима све жеље њиове одобрио. Тако су га граничари скромно слушали, да је сваком суза из очију текла. Ту је много официра нижи и виши било. Како сам могао разумети, хоће на богојављење с литиом на Дунавац ићи. Шта нама сад овде Маџари мисле, то нека њима буде. Свакиј дан пролази нова војска овуда. Јуче су такође на 50 кола, све по 4 и 6 коња у свака упрегнути, понтоне, ленгере и сву потребу за мостове понели. Другиј пут више.

У Панчеву, 6-га Јануара у ¼ сатиј вечера. Овог часа дође нам панчевачкиј свештеник, кои је досад у Вршцу пребивао – па донесе глас, да се непријатељ из Вршца извукао, од куд се к Сегедину повлачи, зато је једна депутација из Вршца овамо послата, која на путу чувши да је ђенерал – врховниј командант – Теодоровић к Вршцу отишао, вратила се с њим у Алибунар, да му предстане. Равним начином одслата је једна депутација из Вршца у Тамишград, а скоро ће и од стране Немаца вршачки једна депутација овамо приспети. Маџари се из Беле Цркве на одлазак спремају, но Белоцркванци ијм недаду топове, числом 25, изнети, зато је једна кумпанија непријатељска из Вршца у Белу Цркву отишла, да топове отме. – Ако не буде каква лукава тактика непријатељска, које је тешко веровати, скорим ћете новине Ваше у Вршац и Бечкерек моћи шиљати.

[JASON]

Војводовина Србска.

Од Дунава. Смрт нашег војводе Стефана, и овде је тугу распрострла. Што год се о њему слушало, све је било паметно и мудро. Многи се плаше новог избора. Песимисте проричу зло, наводећи за узрок наметање прецењени личностиј, а злоупотребљење простоте, као у Француској, где је Људевит Бонапарте победио ђенерала Кавењака. Разборити пак мисле, да ће код нас у избору здравии део нашег народа одсудити избор, као што би требало, и као што се од сви шест наши новина надам, да ће у њима сви честити људи реч о избору водити, препоручивати, поучавати и саветовати. Ако је истина, као што се овде приповеда, да је блаженопочившиј на самрти једно лице препоручио, то би и то требало казати, и његову последњу вољу послушати. Ми требамо човека зрела и годинама и искуством, вешта ратника, политичара, па к томе човека народна, не немечкара по духу. Нетреба да пустимо ствар да иде како хоће, као кад се кнез или тутор бира, али не треба и да се допусти по маџарском начину кортешовати, као некад о бирању вицишпана. Новине нека буду орган договарања, али без ичије увреде личности.
У Вуковару је сада командант стана капетан Турина, под њим су варадински 7 кумпанија, а дошло је и 5 кумпанија новака сремске жупаније, кои ће онде пушке примити; има и Брођана 2 кумпаније. Је да ли ће се код новака сремски завести команда у народном језику? или ћемо ми и ову прилику пропустити за тако важну промену?
Маџари трубе по свету о слободи – о хуманитету, и несрећни Немци код и око нас верују ијм, а они воде рат као Хотентоти. Пуштају убице из тавница, и пујдају иј на наш народ, као бесне псе. То Кошут добро зна, па има образа обезсвешћивати те свете речи слобода и човечанство. Био је Кошут два дана у Сегедину, пуку сегединском поклони се до земље, само да га у мрежу улови, пак шта би после његовог одлазка из Сегедина? поклаше скотови славну породицу Жеравице и многе друге Србе – поробише преко 300 хиљада форинтиј – по њиовим новинама – од њи, и јошт има у 'просвећеној' Европи људиј, кои веле, да се Маџари боре за слободу! Ми се надамо да иде и томе видогран.

[JASON]

У Панчеву, 1-г Јануара. Батаљон онај од регименте Занинине дошао је из Земуна овамо у Панчево, где ће – као што се гласа – као гарнизон остати. Ако ме ко упита зашто? лако ћу одговорити. Тај дан дошао је један батаљон Сремаца, кои је у Францфелду био, натраг у Панчево, где ће такође као гарнизон остати. - На богослужењу обнародовано је 12-то известије од ц. армаде, коим се јавља, да је кнез Виндишгрец Пешту и БУдим без боја заузео. С.

У Панчеву, 2-г Јануара. Овај ме је дан на непријатну прошлост опоменуо. Хтедо прећутати, ал' сад већ не могу, почем је изражај онај, кои ми је пре тугу задао, сад – само с другим речма – повторен. Позната је ревност панчевачког одбора у делању за свету ствар нашу народну, а позната је и храброст Панчеваца не једанпут у биткама показана. Слава ијм! - Ал' као свуда, тако и овде – налази се по кои упљувак, кои ако и из саме себичне користи – из љубави к својој незајазној кеси – из страха, да не осиромаши, ипак се -  поред све добре воље – против напредка народног изражава; па што је најчудније, овакиј човек мора обично бити члан одбора или уједно и војеног савета, а овај – о ком се говори – јест и једно и друго…
Баш кад је војениј савет овде у Панчеву установљен био, поведе се реч о том, на кои би се начин могло нешто новаца сакупити за издржавање воинства, а будући да нам онострана браћа Србљи на помоћ долазе, зато би ваљало већу суму новаца сакупити, јер се и онако потребе воинства од дана на дан све већма умножавају. Јошт сви своја мненија не изјавише, ал' горепоменутиј један члан савета као са предикаонице Вука Бранковића поче викати: 'Е тако је да, све они вичу, да се од имућнии Панчеваца на брзу руку новац купи, кои немају шта дати. Зар хоћете само нас неколико за све да одерете? То је највећа неправда!' – 'Та промислите господине – одговори другиј тихо – боље је, ако сад народу педесету част вашег имања у зајам дате, а четрдесет девет частиј сачувате, него да немарљиво допустите, да непријатељ дође, па вам све, па и сам живот ваш одузме.' - 'Боље – повикне на то гласовитиј овај житар разјарено – боље да Маџар дође и све одузме, него да се тако неправедно све од мене изискује! Ја сам доста дао, а од сада нека даје ко хоће.' – А шта је дао тај свакидашњиј лармаџија, тај надувени родољуб? Ништа више до неколико стотина форинтиј, које је народу – истина без интереса – позајмио; па опет је жалост своју изразио, да му толики новци без интереса леже.
Кажи ми сад свете, није ли горњиј изражај право издајство? како ли би с оваким човеком Кошут поступио? Ја га јавном мненију предајем.
Међутим, строго ал' праведно правленије имало би са оваким људма другчије поступати, јер садашње околности велику полицајну пазљивост изискују. Сад честито и на ползу народа употребљене речи, дух народа подижу, а несрећни изражаи убијају дух и самог воинства, и чине цео народ за свету ствар нашу невољним. Што њи стотина честити за дуго време сазидају, то једно овако несрећно изречење за једно магновење обори. Поменутиј грешник неима никакве у народу важности, ал' би ипак ваљало овакове зле духове у првом појаву удушити, да се немноже, јер би нам онда шкодити могли.  С.

У Панчеву, 3-г јануара. Овде сад – хвала Богу – најбољи дух влада, чусмо данас, да је бан до Баје допро. Дај Боже да се обистини! Ал' ми није мило – (премда ми највеће заслуге имамо: што се Аустрија одржала) – што до сада границе војводовине ми незаузесмо. Ко је узрок, нека му Бог плати.
У велику ме бригу бацају и неке више наредбе, по коима се умећу неки противног елемента аудитори у војениј савет. Боримо се мачем, пером, речма против потајног сатане наше народности, било он велики ил' малиј, богат или сиромах. Ми смо Србљи верни цару свом, ал' и нашој милој народности верни и привржени. Само као Србљи можемо ми и у будуће бити непорушиви стубови престола царског; а ако се туђег елемента сад – кад смо већ толику крв нашу за праведну ствар пролили – и опет латимо, нећемо више ни цару ни себи полезни бити моћи. Крв ћа нас проливена браће наше проклети, и ми ћемо сад за свагде престати Србљи бити. - Вапимо браћо к цару – вапимо к правителству нашем – изрецимо, да ми само као прави Србљи у друштву човечества обстати можемо, а не иначе. С нами Бог!

[JASON]

У Тамишграду, 29. Дец. 1848. Маџарски послови у Угарској ваобште хрђаво стоје, и надамо се да ће нам се мир до 2 ил' 3 недеље дана повратити. Само би добро било, кад би Србљи без Виндишгреца Банат и Бачку могли очистити. – Ми овде у Тамишграду (или боље наш одбор) не можемо тако слободно радити као патријарх, јер зависимо од овдашњег војеног савета, којем смо подвргнути. А ни војениј савет неможе да ради, као што би хтео, јер ни пушака ни новаца нема, будући је Пире (подозрителниј Маџарац), под владањем маџарским, Маџарима до 15.000 пушака издао. Но јуче је добио војениј савет из Беча до 100.000 фр. ср. – Градска посада није већа од 4-5000 момака, него топова и џебане има доста за целу Маџарску.

Код Дунава. Један добриј брат пишући у 'Славенском Југу' о 'нашим потребама' рече, да је код нас у војводовини демократично управљање заведено, а да у Хрватској јошт аристократија и бирократија влада. Тај је добар брат јамачно далеко од Срема; јер би иначе знао, да у Срему још има људиј на кормилу у јавним службама, кои људе деле на људе 'от - от', и на људе – какве? – просте људе, као што они извољевају говорити 'благородне' и 'неблагородне'. Немац вели edler Mensch – у смислу: честит, красан, добар човек – дакле unedler Mensch, хрђав, злочест, опак човек; или по смислу те наше господе 'от - от', то би значило човек немеш – (ето браћо то је маџарске реч, тим нас је сродство с Маџарима обогатило). Edler Mensch – а човек ненемеш – то је unedler Mensch – човек непоштен, хрђав, за робство, за батине створен. Та иста господа недаду затвореног једног злочинца, кога су праотци можда били честити људи, и зато по оном негдашњем маџарском обичају и закону немеши постали – та иста господа недаду тог злочинца батинама казнити, јер је он 'от – от'. Зато ти брате у 'Славенском Југу' дођи у Срем, па реци: - 'исто као и код нас' што оно Французи веле.
Од 1-г Новембра пр. год. требало би порез на негдашње спаије (не било том имену гласа ни трага!) и на немеше (ни њима!) разменути, да и они једанпут постану, као и другиј честитиј свет, али ја би се обкладио, да они, т. ј. немеши, или неће платити ништа, или неће онолико, колико би по свом иметку платити морали. Зашто? Што ће или они сами, или њиови чанколизи тај порез разметати. Спаије ће пак платити. Зашто? Јер ту нису, а да су ту, или они, или њиови фишкали (мал' и овде не написа, не било и тима ни гласа ни трага!), то би и они на лакше прошли, а раја би морала обште потребе по старом славном обичају накнадити. Да богме! она је на то створена. Ко би се смео обкладити и рећи, да ово, што реко, није овако? Какав трговчић, кои има свега имања 1000 фр.,тај ће на пример платити на годину, да речем, 20 фр., а какав господин 'от - от', кои има свог свега иметка 20.000 фр., тај ће платити 50 фр., или ако узме лагати, неће платити ни толико. Где је сад ту једнакост? Е! ал' тај господин немеш – има од дедова дебелиј плеснивиј папир, кои се зове диплома – сме се писати 'от – от' – свршио је јурију у Шарошпатаку – а сад служи бадава? Не – већ за плату – те какву – и има квартир те какав – има бадава и дрва и слугу – вози се на четири коња – и то без динара. То би сад требало простом непоквареном сељаку разјаснити, и онда га питати – је ли то пред Богом и људма право – и он би морао оном, кои би тако био безобразан и питати, је ли то право – одговорити, најмање да је луд.

[JASON]

Угарска и Ердељ. Колинске новине овако умствују о будућности Угарске:
'Угарска стои на прагу великог жалостног позорја. Дејствујућа лица стоје већ на своим местима, и само се тек на миг очекује, да се завеса подигне. Ни један разуман човек више већ сумњати неможе, ко ће у овој борби мејдан одржати. Да је  Угарска самој себи остављена била, Маџари сили Славена и Румуна у овом истребителном сраженију одолети не би могли; сад пак кад се са свију граница царска војска против овог народића подиже, ни толико се одржати неће.
Па шта онда? кад старо труло зданије државно Угарске до основа порушено буде, какво ће се ново на место његово подићи? Пре свега како ће се нова Угарска у државном организму реорганизирајуће Аустрије споити моћи?
Да победитељ при новостројенију Угарске неће карту велику Андрије другог или стару изборну капитулацију краљева за основ узети, да Угарска неће једно – слабом свезом личног сајуза за Аустрију – склопљено краљевство бити: то је тако јасно, да никаквог даљег објаснења непотребује. Прошла су та времена, кад је државниј сабор Угарске новом краљу заповести прописивао, 'јемствујући зато, да се неће противити, њега за краља свог признати,' као што то у изборној капитулации Матије другога стои. Сад је ред дошао на цара да он земљи своју капитулацију диктира. Краљевство Угарске престало је таковим већ бити; оно само у старим пергаментима још постои. Исто је тако известно, да ће народности своја захтевања извојевати, да ће се по томе Угарска на више части разделити. То је већ у Хрватској и Славонии, у србској бојводовини и Ердељу фактички учињено, само тек јошт то остаје, да се одцепљење ово уреди, и на северу усавршенствује. Главно питање јошт само је ово: хоће ли тако раздвојеној, па после новом савезом опет скопчаној Угарској, ако и ограничена, из народа проистичућа слобода према осталим државама царства дозвољена бити, као на пример државниј сабор, на ком би се и даље заступници свију Угарски народа скупили, или ће она као само провинција, на подобије Чешке и Тиролске, у целокупности државе припасти. Ми држимо, да ће друго бити, и то би и у интересу Аустрије, и у интересу Европе лежало. (!?)
То непотребује никаквог објаснења. Није нужно доказивати, да је од столетија противуборење између привилегија Угарске и интереса целокупне државе највећу слогу Аустрије као и Угарске разслабило; то је у истории Угарске на свакој страни написано. Сад је или никад, оно магновење дошло, ове се њињајуће се системе навек и коначно опростити. Осамнајест милиона Славена онда ће тек сву своју снагу развити, кад једно једино средоточије, и то у Бечу, узимају.'

[JASON]

Прокламација, коју је г. Книћанин издао на војску из Србије, војујућу у Банату.

Љубезна браћо!

Исто онако како смо се ми у Србии негда отимали од зулумћара Турака, отимљу се наша браћа Срби овде од Маџара. Како су онда Турци наше куће палили, нас секли, убијали и у робство водили, тако су то започели Маџари са нашом браћом Србима овде чинити. Ми смо, браћо, многи још летос овамо прешли, те смо нашу браћу од насилија бранили, и није нас тако велико число било, па смо се увек јуначки држали и непријатеља побеђивали. Овдашњиј народ наш србскиј тако је нас братски примио и прима, да сматра, да смо ми, њиова браћа, дошли, да иј избавимо; како су они у време нашега рата са дахијама помагали нама са џебаном и чиме су год могли, те смо дахијскиј јарам отресли.
Сам је премилостивиј цар Франц Јосиф увидио, да су наша браћа Срби заслужили, да буду слободни и да ијм се погажена права поврате, како су и нама у Србии наша повраћена, па с своим високим указом већ одобрио: да наши Срби овде имају патријарха, да имају свога војводу, и да буду слободни, а Маџари то све хтели су да погазе и нису слушали цара, па је и цар своју силну војску с једне, а бан хрватскиј  с друге стране на њи дигао и многе ијм вароши, као: Пожун, Ђур, град Коморан, па и саму престолну варош Пешту освоио, и све даље ступа та војска, и земље покорава, док све бунтовне Маџаре непокори, и права браћи нашој Србима неосигура.
Будући је србскиј војвода царом потврђениј Шупљикац, умро, то је наш светиј патријарх писао, те нам је дошао царскиј ђенерал г. Кузман Теодоровић, да с нама заједно ратује и победи бунтовнике Маџаре. Овај царскиј ђенерал, г. Теодоровић, ево је дао своју прокламацију на сву војску, која ће се, браћо, и вами прочитати, па ћете и из ње видити, да с нама цар војује против Маџара.
Дакле и ви, браћо, кои овде стоите, дођосте да браните своју браћу Србе, кои су од зулума дахија турски овамо пребегли, и да заједно са царском војском покорите бунтовнике Маџаре, кои цара неслушају, и кои хоће браћу нашу Србе да гњаве и сатру. И пошто су сад Маџари видили, да смо се ми тако помоћи Бога и цара осилили, да ћемо иј јако покорити, неби ли како из подмукла нас одвратили, да на њи неударамо, или да се у Србију повратимо, како би они могли после нашу браћу палити, харати, клати и у робство одводити. Може бити, браћо, да ће се наћи кои издаица, да међу вас дође, и вас искушавати и бунити почне, ма ко био, ухватити и одма убити, да нетрује и непогани наш милиј и јуначкиј народ србскиј, јер да је израније, и кад је требало, Вук Бранковић убијен, неби наше србско царство пропало, нити би ми Срби толике муке претрпили. Даље уздам се, браћо, у ваше јунаштво, да ћете ви вашим светлим оружем увек бити победитељи над непријатељем, да се тако славите и ви и србско име. То вам жели ваш предводитељ 

У Уздину 30. Децембра 1848.                                                                                                             Стеван П. Книћанин с. р.
                                            

[JASON]

Указ г. патријарха Рајачића народу војводовине србске.

Његово Величество премилостивиј цар и краљ наш Јосиф Франц I., признавајући заслуге њему и престолу његовоме верног, привржености к његовом императорском дому у сва времена одликовавшег се, и јуначким борењем против свију непријатеља  његовог престола и његови држава себе храбро пожертвовавшег народа србског, благоволио је, високим из Оломуца под 15. Децембра пр. год. одпуштеним манифестом, народност србску у ц. кр. аустријским државама признавајући, воспостављеним патријархата и древноисторијског достојанства војводе србског, политично биће србског народа обезбедити, и њему јемство дати за народно, потребама његовим одговарајуће унутрашње устројеније и правленије.
На основу овога императорског манифеста и народу србскоме дарованог права, налажем, да се, једнакости и савршеног споразуменија раду у деловодству, при свима грађанским и војеним властима, у свима струкама правителства и управленија војводовине србске, од данас на србском језику сва дела јавна одправљају; но на основу изречене једнакости у војводовини нашој живећи народа: србског западне цркве, немачког, влашког, словачког, дописи обштина и поједини чланова њиови, при местним и вишим властима и судовима и код овог средоточног правителства, на њиовом матерњем језику примају.
Овај указ има се у главном одбору, народноме правосудију, финасијално-економичком правленију, главном војеноме комесаријату, и свима окружнима и местним одборима, судовима и полицијама у петроварадинској регименти, шајкашком батаљону, при магистратима: панчевачком, земунском, и карловачком, у свима војеним становима Срема, Баната и Бачке, свима тридесетницама, соларама, скелама, контумацима, раштелима, поштама, војеним и грађанским комисаријатима, пограничним командама, парохијама, школским управителствима, вишим и нижим школама, при свим фундацијама и ваобште свему народу одма објавити, и свака власт у свом окружију настојавати, да се овај указ, како од властиј тако и народа, у свима званичнима и јавним дописима, најточније извршује.
Народноме секретаријату налажем, да указ овај у зборник уредба војводовине србске уведе, и у архиви храни.

У Земуну, 1. Јануара 1849.                                                              Патријарх и управитељ војводовине србске,
                                                                                                                                  Јосиф.
                          

[JASON]

Прокламација генерала Кузмана Теодоровића са позивом на војничку покорност, ред, слогу и јединство, на одбрану кућа и слободе, и захтев упућен Власима, Немцима и Србима западне цркве, да се придруже Србима у борби против Мађара.

Jунаци!

На позив Његове Светости Господина Патриарха нашег ја дођо међу вас, примам у овом одсудном тренутку одма врховно повелителство над свим врховним силама налазећима се у Војводовини Србској и ступам пред Вас храбри војници! да Вас предводим против обштег душманина и царског и нашег! – Прво желим, да имате к мени оно повјерење, које сте блаженопочившем Војводи Господину судругу и личном пријатељу мом, Стефану, поклонили, и увјерени будите, да сам зато међу Вас дошао, и пред Вас изишао, да с Вами заједно живим и умрем, јер славе веће нетражим на земљи, него да међу моим драгим народом стоим и гинем.
Ја сам, браћо Војници! вјеран светом позиву војника, строг у дужности војничкој, осједио; не желим дакле браћо! да с Вами постиђен буде. Зато захтевам од сваког мени подчињеног војеначелника, полководца, официра, и војника, војничку покорност, ред, слогу, јединство, јер без овог нема побједе, нема славе. Немојте никада и у најопаснијем тренутку  између живота и смрти духом клонути, јер макар је непријатељ како му драго силан али Бог је најсилнији; он неће дати вјерном и за освједочену правду своју војујућем народу нашем пропасти, и ми браћо, нећемо и неможемо никако пропасти, јер ако би ми пропали, онда би пропао с намо и цар и царство, и наше мило с нами војујуће отечество, а то неће дати нити вјечита правда Божија, нити наши и нашег царства савезници и пријатељи.
Браните Ваш стан и праг! Боље је на њему славно погинути, него непријатељу вјечито робовати. Помислите храбри Војници! да сте потомци Душанови, Кнез-Лазареви. Милош-Обилићеви, и овоме равни Србски витезова; они на бојном пољу погинуше, али слава њиова никада; потомство и историја њи вјечно слави и обесмрти.
Сад је сваком на бојном пољу отворен пут к слави. Поспјешите к овој, и ударајмо на врага, да му се незна трага! У име Божије, за славу Србства и србског рода и племена, оружије браћо Срби! у руке, пак замном, кои Србско име носи и моим језиком говори, и кои нежели Мађарски роб, него слободан Србин бити.
Ви једноверна браћо Власи, Њемци и Срби западње цркве, немојте иза нас изостајати, ако желите с нама и међу нама заједно живити на основу једнакости, слободе и права. Бар сте се до сад војујући увјерили, да и непријатељ између нас разлику не чини него сјече, убија, пали и пљени како нас, тако и вас; зато сложно с нами у бој; и осветите погинувшу и пострадавшу браћу вашу и нашу и вас. С нами Бог!

У Земуну, 21. Дец. 1848.                                             Врховни Управитељ војске у Војводовини Србској,
                                                                                                    ц. кр. Генерал Мајор, Каваљер,
                                                                                                              Кузман Теодоровић.

[JASON]

Србске Новине, бр. 4. од 11. Јануара 1849.

Наредба св. патријарха (в. у пређашњем листу), којом се свеколиким војводовине надлежателствима налаже, да се имају свестручна дела јавна у војводовини на србском језику одправљати, - јест најважније дело, које се досад у народном интересу учинило.
Ово је првиј и најважнии корак к природном развитку србског народа у војводовини. Овај народ, кои је до последњи времена у туђинском духу са туђинским језиком управан био, дошао је већ једанпут до те точке, где се може поуздано оријентирати. Заиста оваково уређење било је најпрече нужде и тако рећи основ свему другом, што у интересу војводовине у будуће следовати има.
Шта је било нужније, шта ли праведније него завести одма србскиј језик у јавне послове војводовине? Шта је била прва, шта ли најглавнија тежња угарски Србаља, него отрести се јарма монополизирајући језика?
Смеса Славена, а нарочито јужни са своим угњетатељима, већ од много година састојала се у борби језика, у којој су при ондашњем тесном стању трудили се своју народност одржати. Немачки елемент на северу, маџарскиј пак на југу монархије аустријске усиљавао се распрострети у корен други народа. Ондашња политична одношења и тактика Метернихове системе таковој пропаганди не само што није на пут стајала, већ исту све јаче и јаче подпомагала. Државна машина старе Аустрије рада је била два царствујућа елемента утемељити, и тим све к јачој централизации напредовати. Овоме противан одпор давали су особито Срби и Хрвати, и ако не баш са дејствителним успехом, оно барем та противност, прама туђинском елементу мало по мало укорењавала се у социјалан живот народа. Ово све је за народ од велике важности било, јер је народ тим за своју нужду у првом покрету приправљен био, и није попустио, да у реформи своју најглавнију тежњу не изјави.
Борба језика у последње доба принудила је Србе и Хрвате пре свега за језик побринути се, њега утемељити, јер у језику налазила се јошт котва народности.
Ово прво изискивање србског народа војводовине, - дипломација србског језика, на чему се све друге нужде оснивати имају, - наредбом св. патријарха у дело је произведено, и тим се положио основ правог развитка србског народа у војводовини. Ово је било условије србске будућности у војводовини; без тога биле би све материјалне слободе, које се из демократичног садашњег времена достићи имају, само дивљиј плод.
Истина, како се стари свет срушио, одма је србскиј језик у војводовини до природног терена дошао, али јошт нешто је недостајало, у оном кругу, где се народна животност усредоточава, - где се народности разграњавају, - србскиј језик није био довољно ауторизиран. У тој струци нужно је било обвезателно каково решеније средоточне власти, и то се сада са наредбом св. патријарха испунило.
У истој наредби уважени су у интересу језика свог и други, кои нису Срби.

[JASON]

Бојно поље у Угарској.

1 5 - т о  и з в е с т и ј е  о д  ц а р с к е  а р м а д е  јавља, како је ђенералу Бему у Ердељу пошло за руком царску војску на више страна узбити и сатерати је у Галицију и Буковину, куда су бунтовници такође намеравали били продрети и тамошњиј народ узбунити. У следству тога су од надлежни властиј сви путови, водећи у Галицију и Буковину, силном војском заузети, и обе ове земље стављене под војене законе.

Овог часа добили смо обстојателна известија о заузећу Вршца србском војском под командом г. Книћанина. Краткост времена не допушта нам иста јошт сада саобштити; у другом листу ћемо то учинити. Како пак г. Книћанин једно знаменито лице извешћава, то смо саобштили у прошастом листу, придодавши истом факсимиле његовог известија. Он вели: 'Невидима сила, која ме заједно са мојом храбром војском руководи, доведе ме овде у Вршац.' За Вршцем сутрадан покорила се Бела Црква, плативши 200.000 фр. ср. војеног намета. А сад чујемо да су се и оба Бечеја предала. Маџарска војска свуда се одвлачи и у Дебрецину концентрира. Тамо ијм је сада и земаљскиј сабор, и правителство, а Кошута су примили с највећим одушевљењем.
Из Земуна јављају нам, да је св. патријарх јуче у Вршац одпутовао, да и тамо народне власти заведе, и народ поздрави.
Из Бечеја стиже нам радостна вест да се сва војска маџарска оданде к Дебрецину повукла са свима чиновницима вармеђским, тако, да су Бечкеречани од Маџара сасвим ослобођени, кои су повезали неке поглаваре србске, и у Дебрецин одвели, и то због тога, да би њиови маџарци били поштеђени од наше војске. Како су Маџари из Бечкерека одпирили, одма су неколико Срба похитали браћи србској у Панчево, да исту вест србским предводитељима објаве. Тако дакле за кратко време ослободиће се цео Банат од Маџара, и Срби ће заузети границе своје војводовине.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Војводовина Србска.

У Панчеву, 4-ог Јануара. Данас су два она ешкадрона наши улана, кои се тек сад организирају, под царским барјаком младом цару Францу Јосифу заклетву верности положили. Истиј дан прочитано је Талијанцима 14-сто известије од царске армаде, у ком се Шликова над Месарошем код Кошице одржана победа описује, а заједно и ове кумпаније Занини због верности своје к цару похваљују. – Тај дан певаху Талијанци у овдашњој касини талијанске песме. Весели људи, честито певају; весело срце кудељу преде. Ово је надчеље задовољства, а одовуд се закључити даје, да ће честити јунаци ови за врстног цара свог, ком су се заклели, с добром вољом на бојном пољу јуначки напредовати.

У Панчеву, 5-ог Јануара. Данас после подне одмарширао је онај батаљон Сремаца, кои се прекјуче у варош повукао био, - и један јакиј ешкадро наши улана к Новом Селу, за бој справни. Чује се, да ће са другим воинством, које се на пољу налази, против Вршца и Белецркве дејствовати. Врстниј јунак г. Книћанин имаће против Бечкерека оперирати. Бог и наша праведна ствар нек' иј руководи! Говори се – а и вероватно је – да су и Вршчани и Белоцркванци поручили, да ће се граничарској војсци предати, само да прилику добију, јер се међу њима маџарска војска налази, па се за сад ни маћи не могу. Ови дана рече нам један из Тамишграда дошавшиј Србин, да се онај из Бечкерека изрод Лаза Хаџић, садашњиј Хадфи, у Тамишграду налази. Он је тамо пребегао, да се од Маџара избави? Красна је то птица, свакојаке боје. Ваљало би је у кавез метнути, да не шпионира, - ал' да неби рану трошила, најбоље би било обесити је, под именом Хадфи-а. Међутим нека темишградско надлежателство пази, да јој презрена мала варница великиј пожар не учини.

У Панчеву, 6-г Јануара. Данас је отишао г. ђенерал Теодоровић с ђенерал-штабом за воинством к Новом Селу одмарширавшем. Срећен му пут, и добар успех! За њим је још једно одељење наши улана отишло. С.

[JASON]

Србским јунацима на ново лето.

     Опет једно у бездну вечности
Кану лето од нашега века.
Јарко сунце свој течај понавља
Да обасја војводину младу,
И у њојзи Србадију храбру,
Која неда одолети врагу,
Ни у дому угњездит' се гуи.
То је наше да небуде лоше,
Нит' туђину тамјан да палимо, -

     Кликни громко с Фрушкегоре вило,
Ако игда сад не штеди гласа,
Да те чује и разбере речи,
Свак брат Србин, где год кои живе.
Бела вило! по навади старој,
У честитки небуди подашна.
Певај томе, ко род од зла брани,
И твојега заслужује гласа.
Јунацима о новоме лету
Перјанице по реду задевај.
Слави славу Книћанина Стеве,
Нечовечни страшило Маџара,
Што иј разби и два и три пута
Код лијепа села Томашевца,
Још славније код Панчева града;
Пој Бигу, Србобрана дику,
Што у трипут одолео врагу
Од Врбаса, Кера и Бечеја;
И Боснића, на гласу јунака,
Што приволи на бој граничаре,
А за србско право и слободу;
Певај Јоцу, неузинског борца,
Што слободу и србинство љуби,
Весела му у Црепаи мајка,
Где је прво угледнуо сунце.
И друга му крилатога Јефту,
Што одлети с војском у Кикинду,
Да од јарма браћу ослободи;
И Лалића, десно крило Стеви,
Код лијепа села Томашевца.
Пој Стеина, што пази на Јарку,
Да пас црниј у њег' неулезе;
И таста му стара Давидовца,
Наследника Биге господара
У маломе граду Србобрану.
Певај Михла, гују за Маџаре,
Што ијм редом по Банату треби,
А утуче на Алибунару;
И јунака Јовановић Перу,
Што од врага устрашит' се неда;
Пој Сурдучког, услужног војника
У шајкашком дичном батаљону;
Милекића, и Милинковића,
Команданте стана у Карловци;
И на Вуки пограничној реци,
Слави брата славног Ајдук-Вељка,
И Станојла, што љутије рана
Допануо код Бијелецркве, -
Са Богданом, што је у свем' раван,
Имењаку Љутици Богдану;
И сву прочу Србадију младу,
Што крв лије за ћесара свога,
За ђесара и војводовину,
Да ијм вишњиј мишицу укрепи,
И оруже благослови њино!
С летом старим раздор и неслогу,
То зло старо, нек' одпусте к врагу,
Па ће река тећи куд је текла,
И имена њина бити славна,
Докле текло сунца и месеца.

У Панчеву на измаку старе године 1848.
Ђорђе А. Поповић.

[JASON]

Код Дунава, 3. Јануара. У данас дошавшем листу 'Напредка' бр. 17-м читали смо са жалости, да се у Карловци против слободе штампе онако поступа – и стресамо се од страха, ако се у томе буде напредовало. Ко обштину служи, мора и треба да обштем суду подлежи. Ми верујемо, да је лакше и комотније са sic volo, sic juben – са народом управљати, а да нико несме ни против најнеуреднијег поступка зуба помолити – али је питање, да ли се то у данашње време тако управљати може, а коме је то 'ункомотно' нека се не хвата у коло. То нас доводи до уверења, да људи, кои су под старом системом служили, људи, кои мисле, да си ма каквом службицом, и 'божијеју милостију' њему припада, да ти људи нису за јавне службе у данашње време, они могу бити људи добре главе, али су зли и из моде изишавши принципија. Ми неодобравамо лично нападање и оговарање, али судове о јавним поступцима треба јавно обзнањивати, иначе ћемо доћи где смо и пре били, а то нисмо ради. Та то су маџарске системе, да се против шпектаблиса несме речица присловити, така господа нека траже службе код Маџара, та и њима ће се т. ј. Маџарима њиова земља за њиову управу уступити, онде нека остану и немешци, и текитеши и спахилуци, и сав чамељ маџарске отрове.
Јуче су се у Опатовцу побили Срби и ондашњи житељи Маџари, и зато је ноћас онде дошла 1 кумпанија Варадинаца и свезали су 4 Маџара, кои су, као што се чује, војводу, бана и патријарха ружили.

Г. садашњиј управитељ војске србске, ђенерал Теодоровић, управио је под No 192. Следујуће писмо главном одбору народа војводовине србске:

Господо!

Примио сам Ваше почитајемо писмо под 22. Дец. т. г. число 4129. на мене одпуштено, у ком изражавате внутрење удовољство и радост Вашу сврху тога, што сам се ја на позив светога нашег патријарха у овом одсудном тренутку примио врховног управителства војске у млађаној војводовини; и желите ми у том обштеполезном предпријатију моме срећу и од Бога благослов. Искрена ваша чуства прама личности мојој, ја високопочитујем и уважавам, тиме више, што такова происходе од Вас, а Ваше су ми заслуге о целокупности монархије аустријске и о утемељењу среће и напредка народног добро познате. Јер заиста Ви сте, кои сте народ свој у време најкритичнијег земаљског покрет к свести довести трудили се, и освештени у покретима његовим вешто и савестно руководили. Ви сте садејствовали к томе, да су народу нашем повраћена стара његова на основу равноправности свију народности обновити се имућа права. Примите дакле од мене ово јавно признаније заслуга Ваши о влади и народу, с уверењем мојега усрдија и почитанија.

У Панчеву, 31. Децембра 1848.                                                                              Врховниј вожд србскиј, ц. кр. генерај-мајор, кавалер,
                                                                                                                                                          К. Теодоровић, св. р.