PALUBA
January 19, 2020, 10:49:25 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jedan broj, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 128 129 130 131 132 [133] 134 135 136 137 138 139   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 226229 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1980 on: December 05, 2019, 10:52:14 am »

Француска.

У Паризу, 10. Фебруара. Код вас се ваљда већ престало говорити о улазку Руса у Ердељ, а овде се тек сада грмљавина по новинама противу истога поступка започе. И ако је могуће ослонити се на обште говорење, то ћемо сад видити што више него празне речи. Француска република у овом догађају види велику опасност за ослобођење народа, а тим и за њену собствену слободу; Англија у томе налази тежење Руса за увеличањем њиовог уплива и за оснажењем њиове системе у Европи, и тамо се вређа идол аристократује британске, т. ј. одношење досадашњег равновесија у Европи. Ова два, ако и сасвим различна интереса, саставиће и Француску и Англију, да противу поступања Русије своје мере предузму, и мало по мало – по свој прилици бићемо свидетељи врло велики догађаја, кои лако могу садашњу карту Европе преиначити, и сасвим други изглед Европи дати. Ми Славени, ако смо између себе сложни, и ако смо о интересима нашим обавешћени, немамо се ништа бојати овог свеобштег преврата, у коме се само неколико престола и скиптрова, крвљу окаљани, и никако света ствар и судбина народа, опасности и паденију излажу. Ми треба једанпут да се оканемо преварљиве спољашности, и да се одамо на онај пут, на коме ћемо наше политично спасење моћи наћи. Ви ме разумете. Ми нетреба дуго да се вежемо за празне форме, и да се обзиремо око којекакви трулежа. Пружимо руку народима, кои за своју слободу војују, и споразумимо се; предајмо заборавности разлику вере и језика, и не налазимо странце у оним мученицима слободе, кои војују за ону исту ствар, за коју и ми; с каковим образом можемо ићи, да тучемо слободу љубеће Италијане, кад се и ми, код куће наше, за ту исту ствар противу Маџара боримо? Магновења одвећ важна наступају. Ако сада погрешимо, могу векови проћи, а да ми нашу погрешку неисправимо. Ако се поведемо за заставом поједини династија противу слободе ма кога народа, онда ћемо сами себи казну изрећи. Нећемо у пропасти нашој ни сажаљење ни симпатије благородно мислећи љидиј имати; а ако, обезбедивши наше народно суштествовање, покажемо свету, да разумемо дужност христијанства, и да нећемо више бити ничии џелати, онда можемо с пуним поуздањем свршетак започете драме очекивати.


* Владислав Телеки.jpg (136.24 KB. 638x770 - viewed 4 times.)

Познато вам је да се овде од неколико месеци једно маџарско посланство, којему предњачи гроф Владислав Телеки. Ако ови Кошутови дипломати нису могли успети, да француско правленије у своје егоистичке планове увуку, и да његово покровителство у своим међународним распрама против Славена добију, а оно барем су они сами толико искусили уплив франциски безпристрасни и великодушни савета, да су сасвим одустали од своје маџароманије. Истина, и најновии догађаи, кои показаше свету велику одважност и снагу Срба и Хрвата, много су принели, да су маџарски посланици сасвим други људи постали, но и то је истина, да је много и политика на њи дејствовала. И министри и неминистри, с коима су се год они састајали, добро су ијм доказали, да Француска неможе један народ другоме предпоставити, и да она никад неће пружити руку помоћи угњетатељима народним, па звали се они абсолутисте или републиканци. Поред тога, како је у интересу Француске, да аустријски народи оснују своје препорођење на темељу праве братске слободе, а не у духу династичке политике, која хоће да се једним народом служи против другога, то ијм је и пређашње и садашње министарство озбиљски саветовало, да се потруде са словенским и румунским обитатељима Угарске помирити се и поравнати. Ову сасвим нову политику Телеки примио је као јединиј начин спасења за Маџаре, и даје нам уверење, да је ту политику и Кошутово правленије већ за правац себи поставило, и да ће се скорим и материјални доказателства о томе имати. Ако се то потврди, онда се сасвим ново позорје политике Славена угарски отвора. Онда, обезбедивши своју народност, и помиривши се с Маџарима, и закључивши са њима једну снажну и сва народна права гатрантирајућу федерацију, Славени могу слободно смејати се издајничким тежњама Аустрије, и свима појавити се могућим сајузима правленија противу слободе народне.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1981 on: December 06, 2019, 11:47:23 am »

Србске Новине, бр. 17. од 25. Фебруара 1849.

Са данашњим листом предајемо читатељима нашим писма (ноте), између св. патријарха, маршала Виндишгреца, ђенерала Рукавине, и министра Штадиона писана. Из овои писама свакиј увидити може стање међусобни одношења између постојеће владе србске у војводовини и старе – с нова угњездити се намеравајуће војничке системе.
Ђен. Рукавина, позивајући се на своје наименовање за банатског командирендера, усиљавао се, и јошт и сад усиљава се ма пошто управљање србског народа из србски руку исчупати, и са ондашњим србством онако располагати, као што се јошт под метерниховом владом обичествовало. Ми смо о неправичности те војничке бирократије већ прословили, - сад ћемо само на кратко један поглед на правац сви ови писама бацити.
Св. патријарх, промотривши претерану и за удејствовање немогућну тежњу војничког управителства, увидивши мржњу народа србског прама свачем, што га је угњетавало – потрудио се уверити ђен. Рукавину, да су његови труди излишни, и да је србскиј народ прама ђенерал-командама – које су у друштву Маџара србство гњавиле – поверења никаквог неима, но подвргава се само свом народном правителству, и тако напрезање ђен. Рукавине пре би анархију проузроковало, него подчињење Србаља старој ђенерал-команди. Св. патријарх је тежњу Србаља овде добро схватио и предвидио могућне опасности, ако ђен. Рукавина своје терао буде.
Ђен. Рукавина нашао се у чуду, и по свој прилици тужио се од Понција до Пилата, јер на једанпут и маршал Виндишгрец се у ту парницу умешао. Маршала писмо на св. патријарха пуно је сажаљења, што су се 'неспоразумљења' појавила. Овакова неспоразумљења често се догађају, ал' понајвише се истом аустријском владом проузрокују.
Маршал вели: 'да садашња забуна у долњим подунавским и потиским пределима није произишла из незадовољства тамошњег славенског и влашког житељства, а нарочито из незадовољства граничара са њиовим досадашњим стањем, него она је управо следство оног одцепљујућег се маџарског покрета и неправог самовољства, које је ова партаја за време свога кратког господовања против ово народа себи преотимала, и тек је од оно доба народња тежња Срба некиј у нешто оделениј правац задобила.'
Ово је мненије веома погрешно. Граница није само у време покрета и самовласија маџарског под јармом стењала, него јошт много пређе; граница је већ одавно на преображење своје исчекивала. Граница је била угњетена не само војничким феудализмом, него и у својој највећој светињи, т. ј. народностној тежњи. Србљи у граници сматрали су се као војници, а као војницима никако народност призната ијм није била. И данас је јошт обште мненије код чиновника аустријске армаде, да у војеној служби народности неима, нема дакле тамо ни Србаља ни Хрвата, ни Чеха ни Пољака. Овакова система колико шкоди народном развитку – свакиј увидити може. Србљи су свог првог и трећег Маја после столетни патња ту неправду срушили и изјавили су: да сви чланови војводовине саједињавају се у један народ, кои својој народности сходна политична и грађанска уређења имати жели, и по томе граничари нису били заљубљени у 'њиово досадашње стање,' као што маршал мисли. Самовластије маџарско је Србље само јошт већма пробудило, ал' тежња Србаља праведна у Мају изражена била је много старија.
Што се србске народне владе тиче, маршал даље вели: 'Власти, које је поставити у доцније време нужда натерала, могу се само као привремена заведенија сматрати, кои делателност нетреба дуже да траје, него што постоје обстојателства, због кои су постати морала.' Она обстојателства, због кои је народна србска влада постала, постоје јошт и данас. Маџарскиј рат јошт окончан није, самовластије војнички команда на ново србство немилице обгрлити намерава, тако исто као и пре, и ту се оснива јошт и данас нужда обстанка србске владе по самом умствовању маршала. Но осим тога Србљи и право имају по изреченом Аустрије начелу никакве оставке старе системе не трпити, и тако из ове правичне точке увиђа се нужда србске народне владе.
У другом писму ђен. Рукавине на св. патријарха, показује се г. ђенерал, да је веома заљубљен у ратно стање, и силом исто распространити жели и на Србље, т. ј. на оне Србље, кои су се против обштег монархије непријатеља борили већ онда, кад војничка командатура тамишградска јошт Маџаре у разорењу монархије подпомагала… на оне Србље, кои и дан данашњи за то немилице крв проливају!... Но јошт шта изискује г. Рукавина? Он иште, да код Србаља 'новости у политичном одношењу јошт сад не настану,' и да би се по овом правцу ствар та што лакше у дело привела, принуђен је г. Рукавина на св. патријарха 'навалити са захтевањем' да се ради постижења обште цели… 'постављања надлежателства и заузимања властиј сасвим окане, и досад учињено натраг узме, но пре свега постојеће у граници одборе да распусти и упутуи иј, да на пређешњиј законитиј пут (?) ступе, а њему (г. Рукавини) ће надлежати дужност војене радње.'
Овако тек највећиј непријатељ србске народности може говорити и делати; ово нетреба толковати, свакиј може увидити куд се шиба… - На последку г. Рукавина јошт и то наговешћава, да му се пише у обштем званичном немачком језику, јер србско писмо непознаје, а тајне није рад туђим људма поверавати. Зар г. Рукавина и ту запреку налази? Зар достојанство србског народа незаслужује, да србска писма прима, па ако србско писмо непознаје, да држи поред себе једног верног, коме би се у том поверити могао. Та има јошт честитиј људиј на свету, па и те званичне ствари нетреба да су тајне, јер где се ради о судби народа, онда тајне несме бити.
Св. патријарх је на ову загонетку г. Рукавине, из нужности досадашњи околностиј излазећи, одговорио, и изјавио, да се г. Рукавине намера без опасности испунити неможе, и да привремена садашња народна влада у данашњим околностима, докле год се нова неустанови, обстати мора. Маршалу Виндишгрецу одговорено је из они исти начела, коима се г. Рукавини на пут стаје.
На последку св. патријарх целу тегобу министру Штадиону представља, и препоручује, да уваживши теготно данашње стање 'код њ. величества на то дејствује, да се границе србске војводовине изреку, и да се народно управљање привремено, које је већ дејствително уведено, док се ново не уведе подржава.' Овај предлог веома је основан, јер је нужно, да се опредељно означе границе војводовине, нужно је и њ. величество уверити о правичности и нужди подржавања дејствителне владе србске. Сад само о целој тој парници јошт примечавамо:
Ми налазимо, да је владање маршала Виндишгреца у вопросној препирки недотично; маршал је наименован за војводу против Маџара, а не за комисара у војводовини. Маршал се дубоко упушта у политично питање, у србско правителство, у живац србске народности. Ово се маршала ни најмање нетиче.
У одговорима св. патријарха назначује се доста лепи узроци нужног обстанка садашње србске владе, ал' није ни један као главан узрок узвишен, из којег следује нужност иста.
Што Србљи нетрпе ђенерал-команде, и што би се установљењем команда анархија проузроковала, и други многи наведени узроци, кои никакву положителну (позитивну) законитост за обдржавање србске народне владе у себи несадржавају, јер се закључити може из тога, да кад не би се морало анархије бојати – стара војена бирократија могла би по основу правичном владати над банатским србством, што се допустити неможе.
Један главниј узрок правичности сада постојеће владе србске налазимо овај: Стара бирократија војничка у следству 1-г и 3-г Маја, као и по изреченом Аустрије начелу, већ се срушила; области на основу равноправности добиће своје народно правителство, док се пак ово за свагда не утемељи, дотле и привремено правителство мора бити народно, јер се та војена бирократија не слаже са изреченим начелом монархије, и тако као неправична не може ни привремено границу управљати. И тако имало се анархије бојати или не имало, све је једно: садашња србска народна влада и донде, док се нова неутемељи, по начелу законитом постои.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1982 on: December 07, 2019, 09:25:38 am »

Ноте, писане у послу права правителственога у војводовини србској.

I.Фелдмаршал-Лајтнант Рукавина Патријарху.
През. № 9.
Под 4. о. м. (Јан.) пр. № 3. узео сам себи част в. превосходителству саобштити, како сам ја по вис. решенију њег. вел. нашега цара и краља Фрање Јосифа I. за командирајућег ђенерала у Банату наименован, при чему сам са истим писмом сајузио службено-пријатељску молбу, да би ми при садашњим тешким одношењама са узамном готовости и подпомагањем на корист свевисокога престола и целокупне монархије, а и на благо народа доброхотно један другоме на руку ишли.
Мени је од њ. величества банатскиј ђенералат, без и најмањега ограничења, него у свему његовом досадашњем простору и кругу делателности, предан, и в. превосх. само ће разсудити благоволити, како је по томе моја најсветија дужност, ненарушимо моје знање одржати и моје касателне дужности у име њег. величества подпуно извршавати, докле држава и њег. величество другче наредити неби благоволили.
Од њ. велич. нашега свемил. цара и краља одобрен је верном и храбром народу србском његов војвода, али границе а исто тако и простор круга делателности, не мање и положење војводовине према осталим државним властима, јошт није опредељено; и докле то од највишега места не последује, ваше ће превосходителство бити са мном једнога мненија, да сам сиреч ја тим мање у стању, јошт не решена определења, а најмање у војеној граници, која по свој прилици увек ће под једном и истом врховном власти остати, да се у дело приведу допустити, а исто тако и особита какова расположења у провинцијалу, почем је по сили високога манифеста њ. велич. цара и краља од 3. Окт. пр. г. сва Угарска и по томе и Банат у стање ратно постављен, а у Банату врховним командантом војске и највишом у име њег. велич. цара и краља дејствујућом особом ја чест имам бити.
По овом основаном разложењу морам в. превосх. посве важно умолити, да би сте ми, особито при садашњим тешким одношењама, где свако неспоразумљење нашој обштој великој цели лако шкодљиво бити може, узајамно помоћи руку пријатељски пружили, а нарочито обе граничарске регименте, немачко- и илирско-банатску, у административним и иначе војни, мене тичући се операција одношењама, таки на ђенерал-команду доброхотно упутити, најпосле због администрације у провинцијалним областима са овдашњим банатским средоточним одбором и војним саветом у споразумљење ставити се благоизволили, зашто се никако не можемо сматрати као оделено дејствујуће власти, – и кад се онда од њ. величества границе, положење и круг делателности војводовине вернога и храброга народа србскога определи, све ће власти а и особито ја назначена окружија и дикастерије предати са задовольством готов бити.- На концу умољавам, да би сте ми што скорије саобштили закључења в. пр. у предизложеном послу.
У Тамишграду 20. Јан. 1849.
Рукавина, с. р. ф. м. л.

II. Патријарх Фелдмаршал-Лајтнанту Рукавини.
През. № …
Оба драгоцена писма в. прев., једно од 4. а друго од 20. т. пр. № 3. и 9. примио сам исправно. Ту се обстојателно разслаже важност и круг делателности вис. бан. ђен.-команде, као и сл. тамишгр. сред. одбора и в. војенога савета према србскоме војводству, и на основу превис. манифеста од 3/15 Дец. пр. г., коим је њ. в. премил. цар и краљ повраћење достојанства србскога војводе као политичнога поглавара потврдио, али круг његове делателности и границе србскога војводства јошт није височајше определио, и на основу прев. решкрипта од 3. Окт. пр. г., по којем је сва Угарска, а по томе и Банат, у стање ратно постављена, захтева се од мене, да обе регименте, немачко- и илирско-банатску у административним и иначе војеним пословима одма на вис. ђен.-команду упутим, а ради администрације у провинцијалу да се у споразумљење ставим са тамишгр. сред. одбором и војеним саветом, зашто се никако не можемо сматрати као два особито делајућа надлежателства.
У оба ова писма в. прев. у изглед стављена цељ, добрим споразумљењем и јединством у одправљању послова земаљске администрације благу народа поспешити, могу је по свом садржају и целом простору као одвећ усрећавајућу оценити: о средствима пак к томе при постојећима, од вас исти за тешке припознатима одношењама не могу бити с вама једнога мненија. Банатска ђен.-команда, која од скора тек срећу има в. превосходителство на своме врху поштовати, јошт од почетка славнога, за подпору целокупне монархије и на обрану собствене народности управљенога србскога покрета у обоим региментама, немачко- и илирско-банатској, своје уважење и поверење изгубила је, почем се до половине Октобра наредбама маџарскога министерства повиновала. То је исто искусила из истога узрока и славонско-илирска ђенерал-команда, сремска жупанија у целом, а јошт неке жупаније у мањем простору. Да би се за времена најгорем од свију зала, анархии, доскочило, гл. одбор србске војводовине, кои се у Карловци 1. Маја под моим председателством саставио, узео је себи за светиј задатак, провинцијама, које се против маџарства изјавише, у интересу одржања целокупне монархије и пресјајне династије, и на развитак народности своје управљати. Регименте славонскога ђенералата и шајкашкиј батаљон одреку једна за другом покорност ђенерал-команди, градишканска и бродска регимента прикључе се хрватској ђенерал-команди – тројној краљевини, варадинска пак регимента и шајкашкиј батаљон, са милитарским комунитетима гл. одбору србске војводовине, по закљученима карловачке и загребачке народне скупштине. Није била једна или друга ђен. команда, није био ф. н. л. Грабовски, Пире, Благојевић, кои ослободише тешкога јарма под маџарством стењуће житеље србске војводовине; но само је гл. одбор у Карловци у власти стојећим му средствима и помоћи суседне браће из србске кнежевине јарам Маџара у немаџарским пределима скрушити дао, и сада од свемил. правителства подпомогнут неуморно о томе ради, да себи отачаство, које је србскиј народ на високиј позив блаженопочившега цара Леополда, где је истиј њему притјажање свакога, Турцима отетога покретнога и непокретнога блага осигурао, под царскима заставама од Турака отео, сада опет по другиј пут од Маџара ослободи, све на неизречену радост подјармљени бивши предела, кои одма по своме ослобођењу сходно закључењама од 1. Маја са највећим одушевљењем у драговољно и непритворно састављеним писменим документима своју покорност правителству војводовине србске изразити обичавају, као што је то варош Вршац са целим окружијем јуче учинила. Народ је предао мени управљање изречене војводовине као управитењу исте; ја сам водио врло пробитачну и успехом и припознањем увенчану снадписку са високим правителством и врховном војске командом, оцењењем које и наше добре ствари изабраниј за војводу ђенерал Шупљикац као врховниј заповедник војске србскога војводства амо је послан, и мало затим у истом достојанству, као и остала закључења народне скупштине превишње потврђена буду, с тим изречењем: 'да је војвода политичниј поглавар, и да ће њ. величества по повраћењу мира прва брига бити, народно правленије војводовине србске устроити дати.' Народно правленије већ постои у сремској жупании, варадинској регименти, шајкашком батаљону, у више места бачке и торанталске жупаније, и у некома крашовске, од 7. т. м. у великом делу тамишградске жупаније и немачко- и илирско-банатске регименте, и сви ови житељи благодаре своје ослобођење само реченој војсци, и администрации правленија војводовине србске. Како би се ови житељи староме правленију и начинима истога у овим окружијама, или с искључењем други немачко- и илирско-банатској регименти повратити дали, невидимо никакво могуће стрдство, осим ако би допустили, да наступи права анархија, тим теже, почем је начело равноправности свију народности, дакле и начело србскога народнога правленија већ од највишега места изречено, против којега јавно устати значило би, кад би се у окружијама србске војводовине, где је већ по провишње израженом начелу народно правленије устројено, противународно уређивало, да се може бити после месец дана опет народно уреди. Оваковиј поступак морао би већ и из тога рђава следства за собом повући, почем је хрватска ђенерал-команда врло многа олакшања граничарима дала, чему подржавајући иста су и у србској војводовини дата, а од банатске ђенерал-команде, која се јошт старога начина држи, ништа учињено није.
Што се тиче наименовања в. пр. за командирендера у Банату, то је можда зато учињено, да би се и из Тамишграда, где је в. пр. лепе заслуге себи придобило, против маџарства и за добру ствар делати могло, и да би се управителство за влашко-банатску регименту, која је увек од маџарства заклоњена и никаквој опасности помаџарења изложена није била, док се сасвим неуведе наречено народно правленије војводовине србске, одржи. Ако би се пак може бити ово мненије неосновано учинило, скупа неосновано показује се и начело равноправности народа, начело уведења народног правленија у србској војводовини, и начело представничкога правителства, кои су већ превишње изречена; тако исто неосновано би се учинило и наименовање србског војводе за политичнога поглавара и његово и његовог наследника г. ђенерала Теодоровића наименовање за врховног заповедника војске србског војводства, и повраћење патријаршије као врховног достојанства православне цркве. Скупа се само по себи изјасњава, да границе србске војводовине, које су у народној скупштини 1. Маја пр. г. означене, зато само нису превишње потврђене биле, што се налазише у рукама бунтовника, као и спорне од врло обозрителнога правителства нису се ни могле потврдити.
Ово за обjaсњење питања тичућег се обои региментиј, коje далеко више стојећи, него да би га решити у стању била ђенерал-команда, која у одсудним биткама код Томашевца, Јарковца, Алибунара, Новог Села, Панчева, Беле-Цркве, Вршца ни участвовала није, но тек у основно израженој равноправности народности и историјскога права, и у подпуној сили свевисоке династије и укрепљеној јакости целокупне монархије своје решење наћи може.
Што се пак тиче банатскога провинцијала, за којега народно правленије в. превосх. не може допустити предузете наредбе, налазим себе приморана в. прев. одговорити, да је овај провинцијал досада стојао у рукама бунтовника, и да су оне наредбе учињене како на основу равноправности тако и по наименовању србскога војводе и свевисоком обречењу, да ће се устроити народно правленије вернога и храброга народа србскога, а ратно стање прогласило се у смислу свевисокога решкрипта од 3. Окт. само против бунтовника маџарски, никако пак не може се оно односити на правителство војводовине србске, које од стране њ. св. г. ф. м. врх. заповедника војске писане налоге има, да што пре Банат очисти од бунтовника, и ступа к Сегедину, кои лежи изван граница србске војводовине.
Ја не могу дакле себи да изјасним како да се у смислу свев. решкрипта од 3. Окт. пр. г. од стране вис. ђенерал-команде не дозвољавају наредбе учињене у банатском провинцијалу, будући је овај решкрипт јошт пре, и много пре, и драговољно, од правителства војводовине србске него од банатске ђенерал-команде, шта више и у начелу јошт од 1. Маја примљен био, где је шта више и у одличној лојалности и безпримерној особеној енергии в. прев. важио за претворење ђенерал-команде у војениј савет, састављен од различити знаменити војнички особа. То је очевидниј пример да је нужно преобразити ђенерал-команду, које је скупа подржање нашло у тамишградском средоточном одбору, где за знак врло потребним припознатога народнога правленија г. владика за председатеља и народни грађани за чланове постављени су. Треба ли пак да се изјавим, у коме смислу овај тамишградскиј одбор делити има: то нека послужи томе моје пристојно мненије, да овај одбор у духу равноправности народности и превишње обреченога народнога правленија, у наименовању србскога војводе и патријарха, управо у одношењу владике к своме патријарху, правителству србске војводовине у Карловци, којега руководитељем ја чест имам бити, подчињен бити мора, да би се тако по речма в. прев. добро споразумљење у администрации постигло, и да би се и од житеља вароши Тамишграда за предстојећу народну скупштину ради избора новога војводе и ради унутрашњега уређења организације војводства посланици позвати могли.
Почем сада на позив в. прев. у овом предмету овим моје мненије саобштити чест имам, шиљем како препис вашега почитајемога писма, тако и мој предложећиј одговор како вел. министерству у Беч, тако и њ. св. г. ф. м. врх. заповеднику војске кнезу Виндишгрецу, и њ. преузв. г. бану, сајузнику војводовине србске, на високо увиђење. И т. д.
Јосиф Рајачић, с. р., Патријарх.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1983 on: December 07, 2019, 09:39:59 am »

III. Кнез Виндишгрец Патријарху.
№ А. 1746. и О. 1747.
Из саобштени ми преписа писама, која сте у теченију прошлог месеца ваше превасходителство и ф. м. л. Рукавина, као командирајућиј ђенерал у Банату, један дугоме писали, што се тиче права управљања у оним пределима, кои су пре садашње политичне забуне у таком смотренију банатској ђенерал-команди предани били, разумео сам са сажаљењем, да су због различно схваћеног овог предмета на једној и на другој страни неспоразумљења појавила се, из кои само штета за добру ствар следовати може.
Ми сви носимо у нама уверење, да се наша обшта цељ само у снажној свези монархичној свију скиптру њ. величества цара подчињени земаља наћи може, и да сугласна жеља народа, коима ми као пример и вођа треба да будемо, налаже нам свету дужност, да се овом цели паштимо да свезе оне, које су у ово последње време попустиле, најпре опет утврдимо, па да по томе њ. величество у стање поставимо, како би оно, по свом највише узетом начелу равноправности свију народностиј, држави оне форме правленија законитим путем дати могло, које време и обстојателства изискују. Ја о вопросном овом делу са мога гледишта само следујућа приметити могу:
Садашња забуна у долњим подунавским и потиским пределима није произишла из незадовољства тамошњег славенског и влашког житељства, а нарочито из незадовољства граничара са њиовим досадашњим стањем, него она је управо следство оног сепаратистичког (одцепљујућег) се маџарског покрета и неправог самовољства, које је ова партаја за време свога кратког господовања против ови народа себи преотимала, и тек је од оно доба народна тежња Срба некиј у нешто оделениј правац задобила.
Будући се њ. величество, као последњиј судија при измиривању жеља и захтевања свију народностиј свога великог царства, основа равноправности њиове држи: то је тим свака сумња, да се неби и на жеље верни и храбри Срба свако праведно призреније имало, у толико више уклоњена, што је њ. величество с обновљењем србске војводовине почетак учинило. Но стално определење самог начина ови нови народни створова мора се за ово време оставити, кад по повратку поредка у целој земљи могуће буде њи предузимати, ал' само предварителним избегавањем сваки спорни питања и сложним садејствовањем можемо се надати, да ћемо до пожелане цели скоро приспети.
Власти, које је поставити у доцније време нужда натерала, могу се само као привремена заведенија сматрати, кои делателност не треба дуже да траје, него што постоје обстојателства, због кои су постати морала. Колико су год полезне биле њине услуге, док је делетелност закони властиј немогућна била, у толико би њиов уплив све више сметао, кад би оне своје дејствовање преко ови граница распрострети хтеле.
По овом обштем смотренију, и звог оног особитог обстојателства, што је г. ф. м. л. Рукавини банатска ђенерал-команда од његовог величества цара у њеном целом досадашњем простору и кругу делања, без сваког изреченог ограничења, предана, могу ја само то изрећи, да би се свако одступање од следствености, која из ове највише наредбе проистиче, без преке нужде учињено, за неуважавање превисоки заповестиј узети морало; следователно да г. ф. м. л. Рукавина тако исто нема право, без нарочитог дозволења њ. величества, што од дане му званичне владе другој власти уступити, нити се ова сме усудити, такову владу за себе захтевати и узимати.
Зато морам ваше превасходителство у име светиње оне ствари, коју ми бранимо, молити, да целиј свој многоважниј уплив употребите на то, да се никаква незакона захтевања нечине, а да се тим оно време без нужде неодуговлачи, у које ће њ. величество свима праведним жељама и захтевањама србског народа тврдим установљењем његови народни заведенија удовлетворити у стању бити.
Коначно имам чест вашем превасходителству саобштити, да сам наредио, да се подполковник Херди у својству шефа ђенерал-штаба при одељењу војске г. ђенерал-мајора Тодоровића употребити има.
У главном стану Будиму 7-г Фебруара 1849.
Алфред Виндишгрец с. р. фелдмаршал.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1984 on: December 07, 2019, 09:56:14 am »

IV. Фелдмаршал-Лајтнант Рукавина Патријарху
През. № В. С. 167.
Ову наредбу његове светлости г. фелдмаршала и војске врховног заповедника кнеза Виндишгреца, А. № 1746. и О. 1747., у главном стану у Будиму 7. Фебруара т. г. издану, коју сам односно на она писма међу мном и вашим превасходителством писана добио, ускоравам вама у приложеном препису ради усмотрења саобштити.
Нека изволи ваше превасходителство отуда увидити, како је јако њ. величеству цару стало за тим и у садашњим одношењима на ино му се никако и не може, него да, не пре, већ топрв почем се поврати мир и наступи ред и покој, онако све раздели и уреди, како би се свима народима њина права и жеље задовољиле. А до оног тренутка остаје нам за задатак, постојећу законитост у проглашеном стању рата сачувати и не дати, да новости у политичном одношењу јошт сад настану.
Будући да по томе као што ја нисам никако опуномоћен, без нарочитог одобрења њ. величества што од дане ми неограничене владе као заповедајућиј ђенерал у Банату, у земљи, која у садашњем тренутку у стању рата стои, другој којој власти уступити, као што је то његова светлост фелдмаршал у својој високој наредби изрећи изволио, исто тако несме је нико другиј себи повлађивати и присвојавати, и по томе морам на ваше превасходителство навалити са захтевањем, да ради постижења обште цели изволите у споразумљењу радити, и предварително дакле да не би највиша определења нама другиј правац назначила, постављања надлежателства и заузимања властиј сасвим окнете се, и досад учињено натраг узмете, но пре свега постојеће у граници одборе да распустите и да иј изволите упутити, да на пређашњиј закониј пут ступе, а мени ће напротив надлежати дужност војене радње војске г. ђ. м. Тодоровића по могућству подпомагати.
Најпосле срдачно вам благодарим на тако радостном известију о паду тврдиње Осека, но морам уједно ваше превасходителство замолити, да приликом писмени саобштавања у обштем званичном немачком језику писати ми изволите, будући да ја србско писмо не познајем, а лако би се могао случај догодити, да би ја тајне туђим људма може бити и на штету саме највише службе поверовати морао.
У Тамишграду 18. Фебр. 1849.
Рукавина, с. р. ф. м. л.

V. Кнез Виндишгрец ф. м. л. Рукавини.
№ А. 1746. и О. 1747.
Ово је писмо једногласно са оним патријарху писаним, које је под III. стављено; само јошт на крају ово се налази, што код патријарха нема:
Као што с једне стране г. патријарха умољавам а исто тако г. ђенерал-мајора Тодоровића у овом смислу упућујем, да употребљеним целим своим уважењем сваком претеривању границу поставити постарају се, тако опет с друге стране захтевам од вашег превасходителства, да придржавајући се вашег круга делателности за љубав добре ствари са пристојном умерености предходите, да би се шкодљива неспоразумљења колико је могуће уклонила, а у осталом да завојевања г. ђенерала Тодоровића по могућству подпомажете.
У главном стану Будиму 7-г Фебруара 1849.
Алфред Виндишгрец с. р. фелдмаршал.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1985 on: December 08, 2019, 10:30:36 am »

VI. Патријарх Фелдмаршал-Лајтнанту Рукавини.
През. № 102.
Равногласно са одписом његове светлости кнеза Виндишгреца, кои је мени ваше превосходителство са № 167. од 18. т. м. саобштити доброту имало, и мени је једно писмо од г. фелдмаршала дошло.
Као што је његова светлост кнез Виндишгрец и ваше превосходителство, тако сам и ја уверен, да односно на управу у овим земљама за времена стања рата учињене наредбе само су привременог реда, но исто тако тврдо сам уверен, нити да је могуће, нити да у намери царског правителства лежи, постојавше пре садашњег покрета стање непромењено повратити. Одступање од пређашњи видова управе нуждом је изнуђено; јер у војено-граничним окружијама тадашња ђенерал-команда прелазком своим на маџарску страну сама је удаљење официра и распуст управитељни надлежатељства проузроковала, а у провинцијалу је окружно устројење са своим бунтовним стихијама пред нашом ступајућом војском изчезло.
Не из својељубиве угодности или из властољубија, него да би продируће безвластије обуставио, по томе у стању нужде заузео сам ја под овим одношењама управу и сходно обстојателствима устоио, и мени ће служити на велико задовољство, ако је новоуређеном правилном и законом надлежателству предати могао будем.
Но ово стање нужде, које је његова светлост као основ и даљег одступања од пређашњег стања у свом одпису назначује, постои по мом уверењу како у банатској војеној граници тако и у осталом простору управе од мене устројене јошт једнако, а ја не би могао одговор на мене примити, да вашем превосходителству у повраћању пређашњег стања са кварењем устројења, које од више него осам месециј постои, у помоћи будем, јер знам, да би највеће безвластије и разсутак наше војске као следство ове одредбе од часа било, а чрез то би се царска управа у ту жалостну нужду поставити могла, против србског, њој у свима обстојателствима верног оставшег народа, њој самој за цело немило насилије употребити за повратак старог поредка ствариј, кои ће и тако по новим основоположењама, које је његово величество одобрило, свакојаку суштну промену претрпити имати.
Ја сам тога ради принуђен ваше превосходителство озбиљски молити, да управитељне власти, које сам ја у Банату и томе принадлежећој војеној граници, као и у бачком окружију и у Срему привремено поставио, јошт и даље као нуждом изнуђене сматрате, и са протестацијама против њи забуну поњатија код народа не производите, а ја напротив тога вам дајем свечано уверење, да од заузимања области на чије друго име, него у име његовог величества цара, и да од постављања на званија у коме другом него у смислу привременог стања нужде од моје стране и односно на србскиј народ ни речи нема, а да при том подјемчена његовим величеством будућа определења, што се тиче начина и простора нови народни створова, ни на кои начин грабити и самовољно уводити не мисли се. Но ако би подчињене особе против овог основоположења што чинити усудиле се: то молим, да по обстојателствима или такиј поступак извините због народне непријатељем прозроковане раздражености, које јошт и сад има, или да ми изволите јавити, како би ја по потреби нужну помоћ дати могао.
У осталом ја сам уверен, да ће коначно уређење управитељни одношења у овим земљама бити за цело једна од први брига високог министарства, од кога ја наредбе, за које сам тога ради молио, што скорије очекујем, а овим ће такође као вашем превосходителству тако и мени сад јошт недостајућа средства извршења придружена бити.
Што се тиче оног писма, које је ваше превосходителство од мене у србском језику примило, имам вас замолити, да ме изволите из оног истог основа, кои ви напротив наводите, по кадшто извинити, што ја немам свагда при руци секретара, кои би довољно у немачком језику вешт био, и што мислим, да због тог недостатка не би требало, да вам изоставим јавити оно, што држим, да је важно. Но ја ћу опет гледати, да наше договоре, нарочито у тајним и важним пословима, као што сам и досад, војенозваничним нама обоици течним добро познатим немачким језиком по могућству водим.
У Вел. Кикинди 8. (20.) Фебр. 1849.
Јосиф Рајачић, с. р. Патријарх.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1986 on: December 08, 2019, 10:42:45 am »

VII. Патријарх кнезу Виндишгрецу.
През. № 99.
Данас сам примио ноту г. ф. м. л. барона Рукавине од 18. тек. м. заједно са преписом једног писма, које је ваша светлост на њега управила у делу управљања они предела Баната, кои су од бунтовника очишћени, и о чему је и мени један високиј допис од ваша светлости, даниј у главном стану Будиму дне 7-мог тек. мес. № А. 1746. и О. 1747., ови дана у руке дошао.
Ја узимам себи чест како ону ноту г. ф. м. л. барона Рукавине, тако исто и мој на њу даниј одговор вашој светлости у препису саобштити, а заједно вашу светлост крепко молити, у случају ако донешено буде: 'да се народне тежње Срба узеле правац нешто одцепљивајући се', да ваша светлост таковим доношењама неповерује, него да изволи бити уверена, да Срби немају никаква друга начела, по коима би се владали, него начело то, да одрже династију, целокупну државу и равноправност свију народностиј, која последња је њима и тако већ свевисоким манифестом осигурана.
Да Срби за обрану она прва два начела своје имање и своју крв без сваке штедње на жртву приносе, то посведочавају крвави ратови у Италии и Угарској, а да при развијању своје народности, - којом осим свога собственог осигурања јошт и тврђе јемство тога задобивају, да ће они два прва начела на основу своје нигда неокаљане верности против могућног поновљеног покушења другиј народностиј боље заштитити и подпомагати моћи.
Срби у своме превишње изреченом праву остају, то посведочавају и саме оне у горепохваљеном писму ваше светлости наведене речи: 'да је његово величество са обновљењем србске војводовине почетак учинило к удејствовању начела равноправности свију народностиј'; а свакиј другиј правац, о ком би ко говорити могао, да га Срби следују, јест измишљење, које да би ваша светлост по светињи преважног државног званија свога, опадатељима, тешко тим увређени верни Срба, као таково достојно пребацила, ја вашу светлост молим и заклињем. Срце ми се цепа, кад видим србска села и вароши у пепео преобраћене, кад видим, како се мртва телеса Срба, кои су од бунтовника смрт на вешалима претрпити морали, ископавају, да се пристојно саранити могу; ово су све безсумњене жртве нигда неоскрвљене верности и привржености србске према престолу и цару, но много више ме боли срце при оцрњивању овом, које ја пред свима поштенима и врстнима таити морам, тим више, што ми и тако већ недостају речи, да иј о другом чему утешим.
Што се пак тиче спорног питања у смотренију управљања они од бунтовника ослобођени предела Баната, ови су или војена граница или жупаније. Од први је влашка банатска регимента од маџарштине сасвим недодирнута остала, а друге две регименте немачко- и илирско-банатска, биле су за цело трајање рата управо боиште Срба и Маџара. Што се тиче прве оне регименте, ту нема питања, и тако исто и о крашовској жупании, у њима се може установљење народног управитељства без сваке сумње јошт одложити; али са другима оним двема региментама и са жупанијама торонталском и тамишградском, ствар сасвим другче стои. Народ се морао ту у маси дићи против маџарштине, зато су морале у место надлежателства, која су по вишим налозима у смислу маџарштине радила, дакле иј је протерати ваљало, народне надлежне власти постављене бити, а ове су оне власти, које су у банатској регименти против бунтовника устале, а у жупанијама тврдиј бедем против њи постале. Да се овом народу сад ова једино способна средства за обрану уз руку узму, сад где она нужда, због које су установљена, јошт постои, а да му се другог рода управитељство наметне, то ја држим за немогућно, а да се у једно и страшна анархија непроизведе. Овај је истиј случај и у свима пределима Срема, Баната и Бачке од маџарштине ослобођенима, јер тамошње житељство цело 'у обновљењу србске војводовине' целу своју надежду за собствено осигурање полаже. А будући да неће по свој прилици дуго трајати, то ће његово величество по собственој превишње даном уверењу народно управљање србске војводовине, која је већ сва од бунтовника очишћена, поставити благоизволити, то у једно и високославно министарство и вашу светлост најснажније молим, да већ заведено народно правленије у банатским региментана и жупанијама, које је и тако само привремено, разорити недате, па да се опет ваљда већ после месец дана народно устрои, а заједно да овај народ поштедите од тешког и незаслуженог искушења, но шта више да му у смислу превишње изданог царског манифеста снажну, подпуну и милостиву помоћ дате к задобивењу обећани му права, и да тако за вечна времена добијете у њему не само верне и храбре, но и благодарне војнике и поборнике за праведну ствар.
У В. Кикинди 8/20 Фебр. 1849.
Јосиф Рајачић, с. р. Патријарх.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1987 on: December 08, 2019, 10:51:35 am »

VIII. Патријарх министру грофу Штадиону.
Пр. № 103.
Имао сам чест дана 22. Јануара (2. Фебруара) тек. год. през. № 45. неке дописе вашем сијателству у препису саобштити, кои су од мене командирајућем ђенералу у Банату г. ф. м. л. барону Рукавини, и од овога мени писани, у смотренију управљања они предела Баната, кои су од маџарски бунтовника већ очишћени; а тако исто саобштио сам те дописе у исто време и његовој светлости г.фелдмаршалу и главном команданту армаде кнезу Виндишгрецу.
На то сам добио одговор од његове светлости г. кнеза, и једну ноту г. ф. м. л. барона Рукавине, која обадва дописа, заједно с моим данас одпуштеним на њи одговорима, имам чест овде у препису поднети.
Мудро пресуђивајући ове неће ваше сијателство превидити оно теготно стање, у ком се ја према народу налазим у том случају, ако се моја побуђења неби уважила, и за тај случај ја се видим приморан већ сад изјаснити се, да ћу тим постављен бити у немогућност, кормило правленија ови предела у рукама држати.
Зато најснажније молим ваше сијателство, да ви код његовог величества на то дејствујете, да се границе србске војводовине, које су већ од бунтовника очишћене, превишње изреку, и да се оно народно управљање, које је у ослобођеним пределима већ дејствително уведено, но које се само као привремено сматрати има, од стране високог правителства подржава, тим више, што време оно неможе далеко бити, где ће његово величество благоизволити у војводовини србско-народно управљање завести.
У В. Кикинди 8/20 Фебр. 1849.
Јосиф Рајачић, с. р. Патријарх.


* Franz von Stadion.jpg (69.76 KB. 600x800 - viewed 5 times.)


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1988 on: December 09, 2019, 10:19:43 am »

Стањe аустриjски народа jошт се по заузетом правцу неутврђава, развитак њиов на велике запреке наилази, и ако то тако дуже узтраје – Аустрије најближа будућност биће смутна и бурна... Разне тежње разни народа, и династије; слабост садашњег државног сабора, притворност министерства, и војена диктатура прави су узроци јадног садашњег стања Аустрије. Народи Аустрије свиколики немају у свачему обшту тежњу. Немци чезну јошт и сада за првенством над другима у Аустрии, а чезну и за сајузном Немачком; Славени желе са својом народности једанпут делом се еманципирати, и противе се Аустрије сајузу са Немачком; Немци желе уставну Аустрију, ал' по немачком духу и основу; Славени желе такође уставну слободу, ал' основану на својој народности; Немци неће да трпе себи равне Славене, – Славени пак одважили су се не трпити већег од себе. Маџара једна страна у распадању монархије тражи утемељење и развитак нов, слободне Маџарије, – друга пак жели стару вербецину Угарску, у којој ће се сви народи с нова смешати, да иј нико разазнати неможе, па ће тако бити мир једанпут међу народима. Романи незна се на коју ће страну, да ли ће са удаљеним Немцима, ил' Маџарима, Србима, ил' својом ердељском браћом у љубави и сајузу к цељи својој корачати? – или ће онамо, куд иј нагон првог ветра одпири? Династија у оваковој сметњи рада би народима, рада би и себи добра; саједињена Немачка за њу је такође од велике важности; за љубав Германије, за себе несигурне, Аустрију жртвовати – данастии види се прехитрено; за љубав Славена прекидати сваку свезу са Германијом, види се за будућност непробитачно; у унутрашњости Аустрије противни елементи приморавају се у једну форму; изтражује се строго државно јединство, где таковог при почетку састанка разни народа било није; данас се један због другог жртвује, сутра другиј због трећег, а прекосутра пак сви се једном начелу, ма и убитачном, насилствено подвргавају, и тако Аустрије народи све се око једне осовине окрећу, и све на једном месту стоје. Садашњиј државни сабор у Кромерижи – као што смо већ спомињали – није ни подпун, нити се пак у њему аустријски народи представљају, но само аустријски државограђани, као да Аустрија само грађане има, а народе никакве; мора дакле сабор кромержкиј бити слаб, нити може одзив какав имати код народа, кад се ови онде као цели политични удови не представљају. Министерство, одкад је свој прекрасан програм о равноправности обнародовало, може бити да много ради, ал' само не за равноправност; често другарење и тесан сајуз са солдатеском јавно га карактеризирају; иде ли и ово на рачун равноправности?... није нужно толковати. Шта јошт Аустрије народи, а особито Славени дочекати неће? Метерних је – као што је не давно 'Реви де демон' саобштијо – изрекао, да народи морају на своју стару точку доћи; стариј учитељ старе европске дипломације вели, да су народи сад као у некој грозници, да су у своим покретима заузели само окружниј пут, и да ће корачајући тим кругом у наоколо опет на ону точку доћи, из које су изишли; т. j. као што Срби веле: около кере па на мила врата.
Је ли и аустријско министерство тог мненија? незнамо, но да се народи по таковом окружном путу воде – лако се приметити може. Свакиј увиђа, да је велика разлика између реформе и старе системе, између Метерниха и месеца Марта 1848-ме године, – но мало ко увиђа, да има доста наличија стара система са 1849-ом годином. Под Метернихом су шиљали званична писма на маџарском језику у Хрватску, па то се већ и данас практицира, као да се од метернихових времена ништа случило није, – као да није Беч бомбардиран, и Маџари у границе пристојне бачени, као да равноправност Аустрии никада за начело служила није.
Под овом маџарском кореспонденцијом лежи нека опасна тежња против изречене равноправности, и будуће утемељење маџарског преимућства, које толике народе повређује и понижава... Кад се сад са Маџарима – већ тако рећи покоренима – тако поступа, код Славена могу се праведне сумње изродити; – да је аустријска влада наклоњена са Маџарима и у помирење ступити, које је у толико веројатније, што се с војеним операцијама више него што треба оклева. Помирење тако аустријске владе са Маџарима ишло би на штету и понижење ново остали народа. Маџари, као свакиј татарске крви народ, задржали су јошт до данас своју гордост, и тежњу к преимућству. Маџар јошт и данас држи, да је господар од Карпата до јадранског мора и Саве; с оваковим народом тешко се може мирити. Као што смо рекли, има једна велика страна Маџара, која се тобож' умереном назива, но која жели имати стару вербецијеву Угарску, где би се сви Угарске народи смешали и изгубили; са овом тако названом умереном страном Маџара аустријска влада веома добро се гледа, и не би се отуђивала с њом примиривати се. Оваковом помирењу био би основ – или што-но Французи веле – prise en consideration – корпус јурис, стара Угарска би се с нова установила, а народи би могли рећи: с Богом равноправности! Да се показују неки знаци таковог правца, нико се сумњати неможе. Писмо маџарско Хрватима послано, само би било довољно доказателство, но има јошт и више други ствариј. Војвода је србскиј у смислу старе народне србске муниципалности потврђен; осим тога по изреченој равноправности гарантирано му је његово народно правителство, – а у Банату наименован по вкусу старе системе командирендер, и рад је над границом банатском, у пркос проливеној србској крви, и задобивеним правама, господарити. Немци и Власи потајно побуђују се у Банату, да се србској војводовини противни покажу; стара максима: divide et impera јошт једнако влада. Војена диктатура, и обсадително стање запекло се као адамов грех за душу аустријски народа, нати се даје више слободно дисати... Све ово сравнивши старог тестамента људи рекли би: од тебе погибељ твоја Аустријо!
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1989 on: December 09, 2019, 10:24:41 am »


* Петроварадинска тврђава.jpg (509.87 KB. 1386x848 - viewed 5 times.)

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1990 on: December 10, 2019, 09:59:33 pm »

Примечанија на 'привремено устројеније ц. к. народни гранични домаћи региментиј у србској војводовини.'
Дано у Земуну 15-га Августа 1848.


Ако је икада државној политици до мутења и лукавства било, то сада, после овакови страшни искушења заиста није; и онај је данас пријатељ државе, престола и династије највећиј, кои је најпоштенији, најискренији, и кои најточније жеље народа цару представља; тим народ мири, и поверење му према владатељу улива. Шта је хасне подвлачити се опет регименти под протекцију, и тим, по неприродном рачуну, двору и владатељу, неискрено радећи и говорећи, ласкати и улагивати се, можда и себи заслуге тим неистине путем тражити, кад народ сабљаше за своје заповеднике у дому, животу фамилијарном, државном, народном, верозаконском, политичном, имати не жели! Шта му је хасне официре, аудиторе и т. д. у грађанскима његовима одношењама, под разним видом и изговором наметати, кад је народ на њи, као на зло какво, омрзнуо! Шта је хасне лисичити, народ утишавати и као дете чим заваравати, кад ће то само за време бити, јербо се новог револуције проклетства семе у народу заоставља! Жалостна је то услуга владању учињена! Мир људи, мир треба тражити, и престола сигурност; али не мир художествен, какав је пре и код нас и по свету владао, него мир природан, сталан; и сигурност престола не на комбинацијама, него на љубави свију народа, основану. Љубити престол и владатеља могу само сретни, а не незадовољни, искрено усрећени, а не обманути, грађани. Ово милостивиј цар наш зна и у срцу носи, говорећи: 'да су му све жеље свију његови народа, као отцу, свагда добродошле;' а с друге стране: 'да он у народне Errungenschaften никада дирати не мисли.' Добро разумимо и уважимо ову велику, у ова времена важно звечећу реч, царскима устма, истина у Моравској, али не за Моравску само, него за све верне народе његове, на удивљење, али и на охрабрење наше, изречену! Errungenschaft! Добит?
Кад ово изражење сравнимо са противоположеним 'концесија' (дозвољење), онда признајмо, да је милостивиј владаоц наш и последњу абсолутистичну мисао из глава околине своје своим великим и искреним царским човекољубијем изагнао. Шта је хасне шепртљити нама човечуљцима дипломатичним са художественима грађама за будућност државе и народа нашег? Куд' ће већи мајстори, куд' величественија старе политике зданија, него што смо иј пред очима нашима падати и рушити се доживили! Правду дакле на углед! истину и искреност на углед! Срећу човечества и народа на среду! На овима ће стубовима срећно почивати држава, са својом светом главом, у свима своима частима – тако и наш лепиј народ србскиј процветати. Зар није јошт време, сад у име граничара цару искрено представити: твои Grundgesetze, коима су твоje вeрне граничаре усрећити мислили, понижавају достојанство човеческо у граничару под егоистичку и једностранску идеjу котбе граничарске, котила војничког; без достојног обзира на духовно, умно, граничара, ко човека, определење, које цивилизирана држава ни мало испред очију губити несме! Зар је граничар крив, што му стражарење и ови Grundgesetze до данас недопустише, своје велике даре душевне на славу Бога боље развити! Ено иј из Баната 13 међу првима главног одбора члановима, и једва иког наученог мужа међу њима! Та зар јошт није време, пред светом изразити се против утесњења вере православне синова у том Grundgesetz-у, и против најновијег, тајним, президијалним путем, од бившега хофкригсрата амо у банатску границу одпуштенога, за веру православну угњетателнога и понижавајућега решкриптра од 26-а и 30-а Јунија 1847. В. 2,033.324. и 4-а и 20-а Јунија и 18-а Јулија 1846., Темишвар 31-а Дец. 1847. Па хоћемо ли у овом времену, где се све старо, што не ваља руши, ми сами на туђу помоћ изгледати? Нећемо ли и ми, кад нас милостиво око цара, у миру повраћеном, прегледати стане, ни какови Errungenschaftеn  његовом отачаском потврђењу и признавању показати имати? Неће ли нас праведно прекорети моћи: да где сте ви дремали, док су други о благу свом делали? Све ово прекоравање народ србскиј и његова 1-га Маја закључења згодити неможе, јербо је народ србскиј одма прено и на јуначке ноге скочијо, како је непријатеља на светиње своје устремљена опазијо. Али згађа прекор овај даља народни повереника делања, кои, чим тим застрашени или заслепљени, даље ми се корачати не виде. – – – Шта би било од наше и Хрвата браће народности, да је и народ наш овако не конштитуцијонално обозрително, овако грдобно страшљиво показао се? Знајмо, браћо, да ће нам се само оно за цело дати, што се затече, кад нас мустеровати стану, предпостављајући: да смо народну жељу тим устварили, и да новом уредбом нашом у неправду, у неред и противност са владањем пали нисмо, као што и нисмо. Али за послове овакове људи су слободнога духа, одважни, кои не у кадењу самовластија, у клецаније и ћутању пред бауцима политичнима, него у слободном ума и мислиј свои развијању, дозрели су, кои поштено мисле, и не обзиру се јединцато на своје користи, на своје засужчице, него јуначки за целиј народ корачају, ако не пред њим, а оно барем с њим, и за њим.
Шта је хасне, што су народниј језик мимоходно одбори узели, кад све регименте опет своје налоге немачки шиљати почињу, које народ без толмача, као и досад, не разуме, и у своје деловодство опет језик немачкиј, народу непознат, дакле сва дела мистифицирајући и маскирајући, очевидно уводе? Зашто да се у деловодству и при регименти и при мађистрату 'устројенијем' не уведе језик народниј, него га је окр. одбор увести морао? Народ се већ пита, да зашто се он против Маџара борио? Где му је обречено благо, народност и језик? Зар се јошт имамо бојати, вели, да ће цару нашем неповољно бити, што граничара његовог усрећава? Народ ово неверује, него на људе, и пред царом и пред народом лисичеће, сумњати и мрзити почиње. Ово је истина верујте. Србе је народниј дух на ноге ставио; а овоме више нема ни гласа ни трага у овом новом уређењу. Овога се бојао окр. одбор панчевачкиј, кад 'устројеније' са одобрењем предусрео није. Ни спомена у устројенију о првом Мају! Вера је православна, равно као и народна закључења од Маја, у Панчеву од поједини окр. одбора чланова на силу у концепт уметнута, али ова опет изостављена. – Та нека би га другиј, туђин, изоставијо, али смемо ли ми то чинити од народа? О језику народном при регименти и мађистрату ни спомена! Но да идемо редом. Народ вели:
Да се регимента варадинска назове: ц. кр. србска прва; панчевачка онако какова јест, т. ј. не немачка, него ц. кр. србска друга, а белоцркванска не илирска, већ ц. кр. србска трећа, по оном истом праву, по којом се две влашке и т. д. именују.
Да се домаћа регимента очевидно не дели на две партаје: слободомну, народног покрета странку, опасности изложену, и странку легалну, о народности ништа знати нехотећу, обезбеђену за свакиј рата исход; што је само,мислимо, ради избављења једног лица, сачинително у перо уметуто.
Да домаћиј регим. командант и референти, аудитори и т. д. и народни комисар буду људи свагда, у које народ поверење има.
Да народниј човек отвора, барем за време рата, све дописе, кои на регим. домаћу команду ма одкуда долазе, сигурности народа ради.
Да се налози никакви не примају, кои би закључењама 1. и 3. Маја противни били, изузимајући царска, без сваке сумње, од његове отачаске воље произтичућа, ако за време нам и непоспешна, решења.
Да одбора чланови могу и они бити, кои нису грађани, н. пр. Панчева, јер иначе би се многи најнужнији људи тим искључили.
Да се свуда сви самовластија знаци за свагда уклоне; да је свакога влада контролирана, ограничена, а не као што су у Панчеву једном истом мужу три терета на рамена била метнута: председателство, комисарство и бигермајстерство.
Највише је негодовао народ, кад је гл. одбор једног, и то не врло одабраног, човека за комисарство безграничног у целој војводовини опуномоћио, да може везати, кога хоће, само ако га за подозрителна он нађе. Које је самовластије окр. одбор панчевачкиј из окружија свога одважно одбијо, с тим примечањем, да без његовога саизвољења нико се из области његове злоставити несме.
Да окр. одбор комисару народном, као поједином лицу, није подчињен, него да се овај као друг његов сматра, а не као заповедник.
Да домаће региментске команда, мађистрати и кумпаније и т. д. не буду себи независне, него само као части или секције свои одбора, овога преседателству и т. д. подчињене.
Да се компанијски одбора сесије само два пута преко недеље највише држе, и можда и само једаред, јербо је људма немогућно, дуго од дома безплатежно одсуствовати.
Да региментски налози на одборе само кроз окр. одборе шиљати се могу, контроле народне ради, коју једном комисару само народ не поверава, као и ником поједином лицу. Та ограничавају и цареви себе! Где би народ једном човеку своју велику, напредујућу, али не довршену ствар у руке предао!?
Да регим. дош. команда ни једног чиновника грађанског наименовати ни бирати не сме.
Да нити обер– нити унтер-официр не мора бити никоји чиновник, осим, ако баш таковога поверење народа згоди.
Да се у све послове јавне уведе језик у окружију царствујућиј, народниј, дакле овде србскуј, и да онај служити ни у ком званију неможе, кои србски, ма коим писменима, дела своја одправљати не уме. Плаћеном за време ваља плату оставити, па нека ради што полезно; а званија сва нека се попуне језиком оним, кои множина народа разуме.
Народ стрепи пред том мисли, да ће га опет туђин, њему неразумљивим језиком испитивати и судити, по самовољству писати, толмачити, и по самовољству и суђеном опет толмачити.
Кад би се овакове и овима подобне жеље народа у престројенију устројенија уважиле, ободрило би, обрадовало, усрећило то народ кукавниј, кои једнако од неверства, и свога рођеног, преза. – О.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1991 on: December 11, 2019, 12:14:01 pm »

Два наша задатка.

Ако је кои народ скупо плаћао своја права, то смо ми Срби. Ко би проценио наше муке и невоље, наше бриге и штете, које смо досад у овом крвавом рату поднели! Па јошт да нам се хоће признати, не да нас награде за заслуге, које смо ијм сад учинили, него само да нам поврате, што је наше, и чега су нас пре немилоистиво и неправедно лишили. Цареву реч већ имамо; је ли прилика у данашње време, да ће се она моћи порећи? Време је, да и политика има стида… Наше пушке јошт пуцају, наша крв јошт се у боју пролива – чује ли то, види ли то царство? Има ли оно данас човечне уши, очи; пре му оне нису такове биле! Но за свакиј, пак најбољиј случај дај и словом опет да изиђемо том нашем царству пред савест, јер је и слово, особито сад, згодно оруже. Говоримо и пишимо, па иштимо, озбиљно и на згоди, а ову јошт засад имамо!...

Најпре. Опасно би за нас Славене, а особито за нас Србе и Хрвате, било, кад би сва аустријска монархија ступила у немачко јединство, које се прави у Франкфурту; опасно би за нас било, кад би се она 'тесно' само придружила том будућем германском царству. Онда би се наше силе трошиле за Германце, кои нам ни досад ни одсад не мисле пријатељи бити; онда би наша народност правцем к пропасти ићи морала, јер Германац није пријатељ наше славенске народности, и онда ми нигда неби могли наша права мирно уживати, јер Германац неће дати да га ми стигнемо на путу душевнога развитка, на путу грађанске и државне зрелости. То све ми јасно видимо из њини, Германаца, речи и из њини дела.
Ми смо се на оруже лане дигли за нашега цара и целокупност и самосталност наше аустријске царевине, које је он глава, а поред тога за равноправност свију у овој нашој царевини живећи народа, дакле и за наша природна и државна права, која нам по уму и правици припадају. То је све наше благо, за које јошт и сад крв своју проливамо. За Франкфурт и за царство Франкфуртоваца ми се ни крочили неби с наши огњишта. Аустријска монархија сваколика за себе и ми, Славени, у њој равни осталим њеним народима, па мир! Зато мора један од главни наши, свију аустриски Славена, а поособно Срба и Хрвата, задатака бити, да ми из све силе душе наше протестирамо и радимо против сваког посла, коим се на то иде, да се аустријска монархија склопи с осталом Немачком у једно германско царство, или и само с овим тако тесно да се свеже, да морамо и ми поред аустријски Немаца носити којекакве за нас безполезне и убитачне терете за све Германце, без кои лако бити и живити можемо. Ако су пак Немци из праве Аустрије наумили ступити, овако или онако, у оно франкфуртско јединство Германаца, онда је за нас Србе и Хрвате боље, да одржимо угарску круну и краљевину, па да себе овде, наравно без уштрба целокупности монархије, устроимо и уредимо по правилу равноправства народности…

И после. Наши аустријски Немци, кои су у власти, добро су видили, како су се њина браћа, ове Швабе, кои, населивши се у овим нашим крајевима, с нама и међу нама живе, својски опирали против сваког нашег праведног труда у овом нашем покрету и рату за нашу слободу и народност. Заиста, да иј је више међу нама било, тешко да би ми могли од њи овако, као што се збило, против наши непријатеља, Мађара, успети! А осим тога добро знаду исти наши Немци, кои су на кормилу државне лађе, и то, како смо лепо ми досад нашу народност запостављали и германство с немачким језиком и обичајима примали, све од њине браће, која овуда с нама и међу нама живе. То је красно и убедително искуство! Јошт оволико Немаца или, као што се овуда називају, 'Шваба', па с Богом наша славенска народности, с Богом наша слободо и наша права. 'Крв није вода;' ови наши Немци волу своју браћу, која изван Аустрије, по Германији, живе, него нас аустријске Славене, премда ијм ми од векова свака добра, на зло наше, чинимо и служимо. А осим тога и њима је германизирање Славена свагда било, па и сад јошт јесте, најмилији посао, јер њим су се они до данас као и остала њина браћа, крепили, а нас су слабили. Зато је њима онај план њине браће Германаца, имено франкфуртски твораца јединства немачког, по ком се на то иде, да се Немци великим гомилама из све Немачке дижу и у овим нашим, нарочито подунавским, земљама насељавају, превећ повољан и драг, и доиста ће они гледати, да по њему својски и поступе, само ако ијм ми Славени у том не станемо на пут. А стати ијм морамо, иначе смо пострадали и за наше потомство гроб пропасти ископали.
Шта су Маџари према Немцима? Само једна шака невештог и мусавог народа. Па опет, колики нас је страх и гнев обузео био, кад смо видили, да су Маџари наумили помаџарити нас, нашу нам милу народност упропастити! Немац нам истина неиде силом о глави, али тим горе и црње. И ево једно од најгори за нас средства, коим мисли да нас једно од други разстави, ослаби, угуши, изсиса и најпосле германизира или понемчи, јест ово ново насељавање млоги Немаца овде у нашим крајевима, које смо крвљу нашом за нас и наше потомство задобили и искупили.
Да неби се дакле после, ал' доцне, кајали, мора нам другиј главниј задатак бити, да се обезбедимо против сваког даљег колонизирања или насељавања Немаца овде код нас и међу нама. Ову пак безбедност тек ћемо, по мом мненију, онда имати, ако будемо имали то право, да се иностранци и инородници никад и никако дотле не могу у нашим крајевима и међу нама населити и сместити, док ијм то наш домаћиј, провинцијалниј закон, или местна, обштинска власт не дозволи. Срби, а и ви браћо Хрвати, ово прво тражите и задобите за вашу војводовину и тројну краљевину! Али, чујте ме добр, једнокрвна браћо Срби и Хрвати, што год узрадите и узтражите, барем одсад радите и тражите заједнички и сложки, а не свакиј за себе, као досад. Само заједно бићете јако и моћићете што за своју слободу и народност учинити, иначе никад и ништа од нас!  Ј. С.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1992 on: December 13, 2019, 09:39:40 am »

Пројект закона изборног за предстојећиј земаљскиј сабор војводовине србске.

§. 1. Право бирати посланика на земаљскиј сабор војводовине србске има свакиј грађанин речене државе, кои је самосталан, поштен, 24 године има, и у време бирања у окружију, у ком избор бива, стално обитава.
§. 2. Самосталности немају: кои тутора или куратора имају, кои се под конкурзом налазе, слуге, трговачки и занатлиски момци (калфе).
§. 3. По непоштењу немају права бирати посланика на земаљскиј сабор сви они, кои су судом по законој пресуди осуђени да су шта украли, или кога преварили, или чије повeрено добро шћердали, или кои су исто тако због ма каквог законопреступног дела на робију или тавницу осуђени.
Исто тако по непоштењу немају тога права они, кои су судом по законој пресуди осуђени, да су глас продали, или куповали, или да су за један сабор у више окружија при избору посланика участвовали.
§. 4. Немају право ово редовни у дејствителној служби налазећи се војници, изузимајући подчиновнике и чиновнике.
§. 5. За посланика на земаљскиј сабор војводовине србске може бити изабран свакиј, кои по §. 1. право посланика бирати има, а кои по §. 2. 3. и 4. права посланика бирати нема, тај неможе ни за посланика избран бити.
§. 6. За посланика на земаљскиј сабор неможе избран бити чиновник, кои у служби централног правителства стои.
§. 7. Свака од три покраине војводовине србске, Срем, Бачка и Банат (а и Барања кад се војводству прикључила буде), поделиће се на изборна окружија од 15.000 прави обитеља. Свако ово изборно окружије бира 1 посланика на земаљскиј сабор. Ако у којој покраини претече 8000 и више душа, овај сувишак као особито окружије 1 посланика бира; ако пак претече мање од 8000 људиј, онда ови заједно са суседним изборним окружијем посланика бирају.
§. 8. Местозаступника посланички бити неће.
§. 9. Правом своим бирати посланика служити се може свакиј, само ако лично на избор дође,
§. 10. ако избор падне на државног чиновника војводовине, на то, да га прими, нетреба му одобрење старијега.
§. 11. Да изборе одправља и управља определити се има за сваку покраину војводовине по један средоточниј одбор, у ком ће свака жупанија и регимента заступљена бити.
§. 12. Овај ће средоточниј одбор како изборна окружија, тако и места, где се избор држати има, определити.
§. 13. Овај ће средоточниј одбор преко окружни одбора доставити свакој обштини пописателниј лист, кои ће она за 14 дана најдаље испунити имати, и преко окружни одбора средоточном одбору одправити.
§. 14. Средоточниј одбор направиће најдаље за 14 дана из послани пописателни листова списак они, коима у обштини право посланика бирати припада. Два екземплара од таковог списка има средоточниј одбор за себе задржати, а трећиј ће преко окружног одбора надлежној обштини послати, да га обнародује. Ако се ко потужити има, што је изостављен, или ако ко за неправо нађе, што је овај или онај, у списак уведен, нека тужбу своју за 48 сатиј обштини преда, а ова је таки преко окружног одбора средоточном одбору послати има. Средоточниј одбор такову тужбу најдаље за 7 дана предузети и решити, пак по томе списак, ако тужба основана буде, у она два ексемплара, која код себе има, да и она по њему прво посланиј списак исправи, и на ново обнародује. Ако пак тужба основана не буде, онда средоточниј одбор то обштини, а обштина тужитељу јавити има, да тужба основана није.
§. 15. Средоточниј одбор има за свако изборно окружије по једног комисара наименовати, кои ће избор руководити. Овај комисар у окружије, којега избор руководи, за посланика избран бити неможе.
§. 16. Кад одређениј дан избора дође, онда комисар све изборнике, кои у једно изборно окружије спадају, позвати има, да у тај и тај дан, на то и то место дођу, где ће се избор посланика држати.
§. 17. Ако се згоди, да у једном месту два окружија избор држати имају, онда у један сат оба скупштину држати и посланике бирати имају.
§. 18. У одређениј дан има се у свима изборним окружијама по целој војводовини избор држати.
§. 19. Кад се они, кои имају право посланика бирати, скупе, онда пре свега прочита комисар списак имена свију, кои то право имају, и при сваком назначује, да је ту, или да није ту, кои од њи доцније дође, има се код комисара пријавити, и овај у списку назначи, да је ту, кои право бирања немају, немогу избору присуствовати.
§. 20. За тим наимениује комисар од они, кои писати знаду, једно 10 – 20 биљежника, кои ће сваком изборнику, кои писати незна, на доношениј листић име онога, кога за посланика хоће, написати. Сви ови биљежници узимају се под заклетву, да никакво друго име на даниј му листић написати неће, него које му свакиј каже.
§. 21. Протокол избора води особитиј биљежник, кога комисар предлаже, а изборници бирају.
§. 23. Како они биљежници, кои имена записују, тако и онај, кои протокол води, а и она троица, кои гласове купе, морају бити од они, кои право посланика бирати имају.
§. 24. Комисар кад је са свима овим изборима готов, онда сваком изборнику по један листић даде, на кои свакиј изборник име онога, кога за посланика хоће, записати, или записати дати има. Листићи ти имају особитим печатом комисара означени бити.
§. 25. Листиће купе избрани на то изборници и мећу иј у суд, кои пред комисаром и биљежником стои.
§. 26. Кад се сви листови саберу, онда изјави комисар, да је избор закључен. Листићи се после тога више не примају.
§. 27. Листићи пре него што се отворе, имају се јасно изброити. Ако би било више листића на броју, него што ту изборника има, онда комисар изјављује, да избор нема важности, и на ново се има предузети.
§. 28. Ако је с ове стране све у реду, онда један од они, кои гласове купе, пред свима јасно чита имена, која су на листићима написана, а биљежник, кои протокол води, имена та записује.
§. 29. Не важе листићи, кои печат од комисара на њи ударен немају, или кад су на једном листићу два имена, или више имена написана, или на ком је онога име написано, кои за посланика избран бити не може.
§. 30. У избору пресуђује абсолутна већина. Абсолутну већину чини један глас више преко половине.
§. 31. Ако по свршеном бројању гласова нико абсолутну већину имао неби, онда се она петорица, кои највише гласова имају, избору подлажу. Ако и у том случају ни један абсолутну већину не добије, онда се двоица, кои су највише гласова добили, избору подлажу. Па ако и сад ни један од ове двоице абсолутну већину добио неби, онда комисар коцку вуче, па на кога коцка падне, тај има бити посланик.
§. 32. Ако после првог гласовања више од 3 буде, кои право имају, да у число оне петорице дођу, кои ће се извору подложити, онда између они, кои једнако число гласова имају, а сви у опредељено число доћи немогу, коцка пресуђује, кои да се избору подложи, а кои да изостане.
Исто тако коцка пресуђује, која ће двоица избору подложити, ако после другог гласовања не двоица, него више њи или сасвим једнако, или са другим равно число гласова имају.
§. 33. За свако гласовање добију изборници од комисара нов чист листић.
§. 34. Протокол подписује комисар, биљежник, и она троица, што листиће купе, и гласове броје.
Овај протокол има се у три комада сготовити. Један се даје избраном посланику, и служи му као веродавно писмо; другиј остаје код средоточног одбора; а трећиј се има послати к правителству, које истиј са сабором саобштава.
§. 35. Комисар има оном, кои је избран, то јавити, и позвати га, да се изјасни, прима ли избор или не, и да докаже, да може за посланика изабран бити. Ако се неће избраниј посланства да прими, или ако неможе за посланика избран бити, онда се нов избор држати има.
§. 36. На избор са ма каквим оружем доћи није слободно.
§. 37. Лица, која листиће купити имају, стављена су под обрану закона: њима нанешена увреда има се криминалном парницом преступљењу соразмерно казнити.
§. 38. Комисар, кои избор руководи, има се старати, да мир и ред одржи. Ако му то другчије за руком непође, онда има право и оружаном силом на ту цељ послужити се.

Под §. 13. Напоменутиј пописателниј лист овако би имао бити састављен и рубициран.
Обштина П. Пописателниј лист за избор посланика земаљски … год … држати се имајућиј.
1.Број. 2. Име и презиме. 3. Колико има година. 4. Има ли тутора или куратора. 5. Је ли под конкурсом. 6. Слуга. 7. Трговачкиј момак. 8. Занатлијкиј момак. 9. Је ли осуђен, и јели био осуђен: а) због крађе, б) због преваре, в) због шћердања повереног му туђег добра, г) на робију, д) у тамницу, е) због продаје гласа, ж) због куповања гласа, з) што је у два окружија бирао. 10. У редовној дејствителној војсци.
Примечаније: У овај лист имају се све мушке главе пописати.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1993 on: December 13, 2019, 09:52:28 am »

Колико ће бити наше војводство.

По жељи наше мајске скупштине требало би да се уступе нашем војводству: Срем, Бачка, Банат и Барања. Желимо ли ми јошт и сад то? До чега је нама стало? До земаља ли, или до слободе и народности наше? Хоће ли паметан узети на своја рамена бреме, које неможе носити? Ко воли на својој постојбини с другим своје право делити, него га сам уживати?
Народ, наш народ, то је наше право благо, које желимо, које морамо сачувати и неговати; а земља, то је само подлога народу нашем, и донде само наше истинско благо, докле он на њему стои и живи, гди су крајеви народа, онде су крајеви или границе и његове земље. Та није ли досад наша била земља од једног краја краљевине до другога, па није ли зато опет наш народ свеједнако страдао и пропадао? Ми смо дојако могли одавде отићи, куда смо год хтели, и свакиј је могао к нама доћи, ко је год хтео, и управо то је за нас зло било!...
Наш је народ једна особност поред остали народа, као толико особностиј, у аустријској монархији; и он дакле мора имати свога простора у њој, као своју постојбину, на којој ће моћи као породица у једној обштини живити, не само по праву дружственоме, него и по природном, не само за другога, но и за себе, па јошт за себе, колико се више и боље може. но овај простор треба да је њему само довољан и само његов, а не и његов и туђ, и туђ је, како на њему има инородни људиј, толико, да се они као народ за себе предтављати могу.
Досад је било време силе, која није признавала народе, него само поданике. Поданици су били сви једнаки и равни, ако и нису сви они од једног имена и племена били; зато је досад сила сву земљу сматрати и држати могла.
Сад је настало друго време: старатељства силе над народима нестаје и народи ступају у пунолетство, па зато се они почињу између себе делити, да направе свакиј за себе постојбину и породицу за државну обштину, а ту иде и земља с њима, по онолико, колико је ње кои народ претиснуо и заузео.
Кои дакле народ хоће више земље него колико под њим стои, по томе колико њему принадлежи, онај народ јошт распиње дух силе и неправде. Од нас Срба далеко је овај грешни дух!...
Наше историјско право скинуло је с неки крајева природно право; овога се само држимо, јер је само с њим правда и благослов. Србска је земља, само гди Срби, као народ и вишином, живе; даље је она другима пала у део. Или нам је ваљда мило господарство над другима? 'Сила је за времена, а невоља редом иде.' Не, нисмо ми на оруже устали, и досад оволику своју крв пролили, да се над другим осилимо, него смо то учинили и оволико се намучили, да се исчупамо из чељусти туђега господарства, које нас је хтело сгњечити и прогутати, па да, ослободивши се, оживотворимо наша права, по коима ћемо моћи у напредак живити упоредо с другим народима и у том своју народност слободно неговати и развијати. То је све, и тога дај да се чврсто држимо!
Муке ћемо имати доста већ и с овим иноплеменицима и иноверцима, кои су се досад међу нас населили, за време, кад нас нико ни за што није држао ни питао, и кои се истина у великој мањини према нами на нашој земљи налазе, али кои су се навикли, себе за боље и старије, а нас за светину без имена и права, или барем за такову сматрати, која није достојна, да се с њима успореди, а јошт много мање да се чим над њи узвиси. Треба ли нам јошт и више муке и беде? А колико би те имали, кад би учинили, да се наша политично-народна права простру и на туђе народе. међу коима нас нема, или ако има, а оно нас је тако мало, да се у њину већину губимо и губити морамо, и ту да се на њи само зато простру, што ми имамо стара историјска права на те земље, на коима они сад обитавају? Па јошт кад би само код муке и беде остало, које би нам начело равноправства народности причињавало, али осим тога јошт и на то морамо мислити, шта може бити од наши права, шта ли од самог нашег битства, ако иноплеменици, позивајући се на своју већину, стану нашу 'ризу делити' с нама?...
Чувајмо се, да не начинимо од наше области млогојезичну, и незадовољну Аустрију или Угарску у маломе!
Заиста, само оне земље могу наше бити, гди ми начисто или у већини, у већини с нашим језиком, према иноплеменицима живимо, а остало је туђа земља, с које нам неће благослов доћи, ако је у нашу област добијемо и под нашим правама задржимо. Будимо праведни и умерени, па ћемо бити угодни и Богу и људма!
На сваки пак начин на то треба да идемо, да имамо и да одржимо у нашој области своју превагу или већину житељства, па овим и гласа. То ће само за нас и наше потомство спасително бити, и то је само оно, чим се другим народима, кои нису од наше крви, неће моћи криво и на жао учинити.
Дакле: Срем сав, Бачка и Банат, но Банат између Дунава испод Беле Цркве на Вршац до Мориша, гди Арад лежи, те земље нека дођу под наше србско војводство, а влашкиј Банат од ове линије до краја нека иде с Власима, куд је овима драго, као и Барања к осталој Угарској. На што нам више и лепше војводовине? Ни млого добра није свагда добро! – Војводовина или војводина? Ја би рекао да је боље војводина, од војвода, војводин, војводина, као цар, царев, царевина.   Ј. С.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 496



« Reply #1994 on: December 15, 2019, 10:15:37 am »

Војводовина Србска.

Од Дунава, 12. Фебруара. Данас чујемо да се од Срема нека господа спремају да у Кикинду одлазе, где ће – ми право незнамо – или нов главниј одбор на ново установити, или комисију какву саставити, која ће унутрашњост војводовине конштитуирати, и одношења према укупној монархији наредити. Доста је жалостно да управ незнамо не само шта ће се тамо радити, него незнамо ни ко ту господу позива, ни к чему иј позива, нити знамо ко иј је бирао; а то ће ми сваки одобрити да треба да знамо. Ми не протестирамо ни против чије личности, већ противу начела како се та комисија позива. Намеравало се тамо у Кикинди шта му драго – нас ће се то тицати; а кад се нас тиче, треба да знамо ко ће о нама радити, јер о нама без нас не треба да се ради. Ми нисмо на главу пали, да не знамо да се сад немогу лако велике скупштине сазивати, али мислимо да имамо право захтевати, да се бар окружије по окружије скупља, које лако може бити, и свако нека избере људе, коима срећу своју поверити сме.
Кад народ не шаље кога он хоће, може се лако догодити да ће се тако скупити н. пр. људи аристократични, и абсолутистични начела: људи противууставни, људи сујетни, коима је јошт мило 'от - от', и кои су у високородне титуле заљубљени. Ја не би лако поверио посао, кои засеца у живот народни, потомцима покојног митрополита Стратимировића, људма, кои су 1838. год. играли противууставну ролу у кнежевини србској – људма немешима, кои су у материној утроби јурасорима постајали.
Ми нисмо приврженици крваве републике, нисмо љубитељи пустопаша; али смо приврженици и душом и срцем демократичном уставу, и милујемо, као што физични живот милујемо, уставну слободу и једнакост. Ми поштујемо свачију народност, и желили би да се свим народима, кои усхтеду у срб. војводовини живити и живу, њиова народност уставно обезбеди, али би желили да се и србска народност на правом србском темељу оснује.
Зато нам је врло неповољно, што се без обзира на народ та комисија саставља, и хоће да се по старом несрећном обичају о нама већа а без нас; т. ј. без они људиј, коима би ми само хтели тај посао поверити, и које би ми слободном вољом изабрали. Ми се боимо уплива 'венгерски прав адвоката.' Наши се адвокати све некако врзу око Вербеција, и ја иј доста лично познајем, кои заиста мисле, ако корпус-јуриса нестане, да ће се ова грудва земље, на којој ми живимо, са своје осовине покренути. Но на то не треба гледати, као ни на 'немеше', премда би се ми добро обзирали, док би немешима наш устав у војводовини да израде поверили. Ми знамо да треба гледати, као што и гледамо, на начела, и баш се зато тешко повраћамо у такој за нас преважној ствари на многу ону господу, за коју чујемо да су у Кикинду позвани.
Ми мислимо, да је од превелике потребе мотрити и на то, коме ће се перо у руке предати, да тај посао напише. Ако се не би гледало да се нађе човек, кои народни говорни језик добро разуме, испашће нам и тај посао као обично сви наши писмени послови, т. ј. биће у њему 'воспоставленије', 'превосходителство' и т. д., и Бог сам зна какви копија из псалтира, па ће нам се сва друга југославенска браћа смејати, а народ неће скровиште своје политичне среће разумети. Такву умотворину треба да сва наша браћа, ма како се драгом они Богу молили, и у бановини и у војводовини, разуму. Ми у читавом књижевном свету немамо много људиј, кои би смели казати, да знаду право србски писати, ал' то није чудо, јер смо досад сви морали учити туђе језике. Ја би знао 2 – 3 човека из народа споменути за тај посао, што се језика тиче, ал' несмем, да се неби рекло да иј намећем по њиовој жељи, а људи о том ништ' незнају.
Да се јавно бирало, можда би се споменули либерални људи, што се политичног основа тога посла тиче, пак би се когод сетио и они људиј, кои би то знали србском народу народно-србски и на папир метнути. А овако? Овако се тек овде изјадикујемо, а нико нас и нечује. Добро би било да учредништва новина заведу обичај, да важније чланке црвеним писменима печатају. Има сила ствариј код нас, о коима се немож' нашем свету довољно наговорити.  П.
Logged
Pages:  1 ... 128 129 130 131 132 [133] 134 135 136 137 138 139   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.043 seconds with 24 queries.