Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 19. од 4. Марта 1849.

После дугог оклевања Аустрија учинила је један смелии корак. Цар аустријскиј издао је самовољан (октроиран) устав за целу аустријску монархију.
Октроиран устав редко где да одговара обштој жељи народа, којем се даје, а по свој прилици најмање ће одговарати у Аустрии због различитости досадашњег политичног стања областиј, и противуборствени тежња народа.
Аустрија, да се држала – при установљавaњу устава за целу монархију – уставног пута и начина, много би боље било, јер уплив народне воље бољиј би темељ монахии саградио, а народи би се лакше помирили и задовољили, но овакав устав, кои је без разлога народима наметнут, тешко ће добра следства наћи.
Овај самовољан устав тешко да ће један народ у монархии, па ни саме Немце, задовољити, и већ сад у првом магновенију показују се знаци великог незадовољства.
Аустрија,кад је у опасности распарања била, увидила је, да је само задовољни народи спасти могу, и појавила је начело 'равноправности', за коју се као за једину 'котву спасенија' хватала. По равноправности изреченој морале би се све границе стари областиј сбрисати и нове по основу народности скроити; но Аустрија мало подкрепљена, уздајући се у велики број бајонета, своим народима дану реч није одржала. Устав народима поднешен, излази из начела једнодржавности, и по основу стари исторични граница, што се са најновијим начелом равноправности нипошто сложити неможе. Аустрија је дакле од свог изреченог начела равноправности одступила, и нов сасвим противан правац заузела.
По основу равноправности, имали би народи у свим областима правама један другом успоређени (координирани) постати, - а по изданом уставу један народ другом се као пришивак додаје, и тако међу народима ни какве једмнакости нема.
Аустрија је досадашња из више држава састављена била, државама овим границе су полагали стари контракти, стара преимућства. Народи Аустрије нису на то тежили, да се сва права областна у Аустрии сбришу, и једнодржавност нестане, но само су на то ишли, да се границе областне по основу разни народностиј установе, наречениј устав нити старим областима државно право оставља, нити пак нове државе у смислу федерације установљава; централизација, од које су сви народи зазирали, намерава се одржавати, и тако ни један народ нема оне точке, на којој се слободно мицати може.
Аустријска политика, уместо равноправности, по којој би области установити имала, измислила је нову и смешну класификацију народа и области: стара исторична права са најновијим обећањама и народним тежњама, што је по себи противсловно, сајединити хотевши – разделила је монархију на крунске области (кронлендер) и не крунске области. Народи некрунске области морају се као пришивак (appendix) са крунском области сајединити и овде изгубити. Но крунске области имају ли какве самосталности? Никакве. Сва влада, сви народни суверенитети положени су у руке не народног средоточија.
Војводовина србска по новом уставу није крунска област, и мора се приденути другој области, која такође никакве самосталности нема. Ово ће рећи: војводовина није област!
Шта више, граница се сматра само као једна част војске, и подпада под власт извршителну царства, и одржаће се (као досада?) у свом војничком устројству. По том дакле граница лишила би се обични грађански права.
Ово су главне черте, из кои нов устав изилази; о разним особеностима прословићемо у другим бројевима.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Нешто о устројству србскога војводства.

I.
'Све за народ, а ништа с народом!' То ти је ево и данас обично правило за владаоце.
И цар аустријскиј даде устав народима свога царства сам собом, а не с њиним заступницима.
'Да би му счастљив конац био!'
'Сабора' у свако углу света европејског, па опет се зато 'конштитуције октроирају!'
Октроирају?...
Не брините се млого, народи; оне силе, које од лане владаоце приморавају, да овакове уставе за народе октроирају, сачуваће, да ијм не падне ласно на памет, оно порећи и натраг узети, што су ијм у њима изрекли и дали. Што је било, више бити неможе, већ ако би народи изгубили чуство слободе и памет и вољу своју.
Беде и невоље доста нам је било. Крајње је време, да се и у царевини и међу нама поврати једанпут мир и поредак; нема данас цара, ни сабора, кои ће свему свету угодити: дај дакле да примимо и овакиј устав, па да после у миру гледамо, да исправимо, што нам је криво, да допунимо, што нам недостаје у њему!
Али ова попара, што за нас Србље скуваше у овом уставу, како да се ми с њом задовољимо, кои смо оволико за царство учинили и страдали? Нико више не плаћа, а мање не добива од нас. Докле ће то све тако бити?
Наша ствар по овом уставу од 4. т. м. јошт није на чисто, јошт није свршена.
Гди стои та наша војводовина? Чак тамо у §. 72. А зашто није и она у почетку, између они 'крунски земаља', од кои се начинила 'целокупност' аустријског царства? Зар је Буковина и Салцбург и многа друга подобна област претежнија земља од наше војводине? Зар ми Србљи не вредимо толико, колико други народи, с коима се масом и снагом, и свачим можемо мерити, само не срећом, коју нам неправда и сад, као од векова, крати? Шта? зар има јошт једног народа у овој царевини, кои би могао рећи, као што ми Срби: лане, у год. 1848, кад је царство од силе и олости Маџара пропиштало и тек близу растројства свог било, само смо ми одпор давали, па јошт како скуп и тежак одпор! Наша се земља јошт страшно пуши од наше крви и од погорели села!
Па опет наша војводовина није 'кронланд'!
Шта је дакле 'Woiwodschaft Serbien', србска војводовина?
Нешто, што само име имаде, као оне 'невидиме твари', и што ће, ако се кад пронађе, тек онда некакав створ бити, ако се 'саједини' с другом 'вешти', коју 'кронландом' олмуцо-бечки уставотворци називају.
То је тек којешта, тек обсена!
Зато изиђимо ми Србљи одма цару на очи и пред савет његови министра, али изиђимо својски и озбиљно, па иштимо нашу ствар, наше добро, за које нам је овај новиј устав царевине само име дао, иштимо:
Да се 'војводству србском' - 'der Woiwodschaft Serbien' – определе границе Срем, Банат и Бачка, а у исто време, да се то наше војводство с овим областима прогласи за крунску земљу равну осталим 'кронладима' царевине. – Судећи по Кракови и Буковини, рекао би, да наша војводина не може 'крунска земља' бити, док и од ње цар не узме на себе титулу. Ако је тако, проста му била и благословена титула; нека нам се он назове 'великиј војвода', или као другојачије благоизволи, само нека и нама у земљи остави нашега војводу, као нашега 'политичног поглавара'. – А што се 'јединства' тиче, ово ми с нашом војводовином можемо имати и признавати само у 'целокупности' царевине, а иначе не; јер ми не можемо бити део друге земље, осим земље целога царства. За оно и онако 'јединство', као што оно из §. 72. устава вири, ми нисмо никад нашу жељу и вољу изјавили, него само за 'савез' с братинском троједном краљевином, за савез, кои се може учинити између две земље, од кои свака има свој политичниј живот, и од тога и таковог савеза ми не одустајемо, као што у поменуто 'јединство' неможемо другче ступити, осим кад би од силе морали, а сила је свака проклета, која би то учинила.

[JASON]

II.
Шта је од наше милитарске границе, по овом уставу аустријскога царства од 4-г Марта т. г.?
Је ли и она 'земља круне'?
То није, него је један крај царства за себе, састављен од више 'војени погранични областиј', (§. 1.) кои ће се задржати под милитарском организацијом и кои остаје као саставни део целе војске царства, подчињен извршителној власти царевине, т. ј. правитељству или министарству у Бечу, и то зато, што је он нуждан за обрану целокупности царства. (§. 75.)
За обрану целокупности аустријске царевине треба да постои и даље наша граница с милитарским устројством, за ту обрану мора да се наш србскиј народ раскомада и на два посве различна живота у држави осуди, и за ту обрану треба да се од краљевине хрватско-славонске и од србске војводине отму најлепши и најважнии крајеви и да се под управу халблинкса и халбрекса узму она наша браћа, која су се највише намучила за нашу и своју слободу и народност! Царевина треба обране, и зато морају Србљи на граници бити и остати војени Јелоти, војено робље!...
Целокупност царевине сви хоћемо, а за обрану њену сви смо нужни и сви готови; но неправо је и грешно учинити у том разлику, да смо једни млого више, а други млого мање нужни. Ако је тешкиј овај 'институт' границе јошт нуждан за обрану царства, нека се тај институт протегне на сву границу царевине, а не само на хрватско-славонско-војводску: нека се и у - Аустрији овака граница устрои! Ако је истина, као што је доиста прилика да је истина, да би аустријска царевина скорим могла пропасти, да нема наше милитарске границе, онда следује, да би царевина јошт млого тврђе стојала, кад би и Немци у Аустрију и у осталим ове наследственим провинцијама војени граничара, као што су ови наши, имали. Е, али како би бечко министарство тако немилостиво, тако грозно могло бити, да раздвои немачкиј народ на две стране, па да једну сасвим, што је на њој живо и словесно, и отцеве и мајке, и браћу и сестре, и велико и мало, и старо и младо, саједини с регуларном војском царевине, у којој војник нит' има постојбине ни баштине, ни жене ни деце, 'нит' му старо јауче, нит младо плаче'! Та је невоља само за наше људе, за наше фамилије! Већ ако овде у има правице и равноправности, онда је свуда на свету има!...
Наша војена граница највеће заслуге има за аустријско царство: нико не сме казати, да то није тако. Она брани, боље од сваке друге војске, па поред тога јошт и рани, као и буди кои, и најбољиј крај државе. Па опет се овој нашој граници суди, да небуде участница слободе уставне, да на њој не буде ни народа, ни држављана, него само војене машине, само канонеи-футера, само живог зида, кои ће се стављати против сваког непријатеља на 'обрану целокупности царевине' и – бечке власти!
Досад војена граница није била област за себе, него је била део земаља, у коима су се војено устроили, и зато се говорило и писало: die kroatische, die slawonische, die banater Militärgrenze. Сад се овај 'по милости царској и самовољству министарском' изданиј устав од 4-г т. м. цепа и узима од ови земаља, коима од века принадлежи, и прави од ње особиту област 'Militärgrenzgebiete'. Коим правом и по каквој памети то бива? Кад сте ви освоили ову нашу границу? или ко вам је њу предао, ко ли поклонијо, да тако самовољно и самовластно с њом располагати можете? Чудне правде, чудне ли следствености! Народи од лане ишту, да се свакиј за себе политично устрои, да свакиј може собом и чрез себе сачувати и неговати своју слободу и народност, и поради тога иште свакиј народ своју област, која му по праву и потреби припада, па то се народима, као што се и морало, нарочито и јавно, обећало, а једнима се, наравно Немцима, већ и даје. Али што се ово на то с нама ради? Народ србскиј се само раздваја више и горе, него што је пре раздвојен био, јер се од његове земље одкида једна половина и од ове се прави особита, под 'круну' и под само министарство спадајућа област, с устројством, по ком наш народ на њој неће имати, ни уживати уставну слободу, као онај његов, кои остаје на оној другој провинцијалној половини, и по коме се дакле брат од брата дели и отуђује, тако да један другоме не може ни у добру ни у злу од помоћи бити и најпосле да се мало по мало дотле дотера, да један другог, граничар провинцијалца, и обратно, за туђина сматра, којега може презирати и, ако се вишем месту свиди, гонити и нападати. Може ли се то данас дозволити и произвести? О, гг. министри, куд сте то залутали; зар овај ваш 'институт' војене границе, ако га праведније и паметније устроите, неће моћи и за друго послужити, него само за 'обрану целокупности царства'? Цељ вам је добра, али вам је средство проклето!...
Него дај да сад видимо, шта ћемо и како ћемо за нашу 'милитарску границу'.
Допустима, да је за 'обрану целокупности царства' јошт нуждан 'институт милитарске границе.' Наша је жеља истина одавно већ та, да се једном овај институт сасвим укине, па да се наши граничари поставе у државно стање остали грађана царства, а на то после нека војска, регуларна и народна, на једнако од свега сажитељства састављена и подигнута, брани царевину и њену целоставност, као што је право и разумно. Но поред те све наше праведне жеље, опет смо већ више пута рекли: 'ако за сад неможе другијачије бити, оно нека би јошт и за даље, јошт за време 'потребе и нужде' постојала наша војена граница, само не више овако, у сужањству милитарском, као што је досад постојала. При томе остајемо и сад.
Пре свега треба се постарати, да се војена граница не одцепи од земаља, коима принадлежи. Сремска и банатска војена граница, па и шајкашко окружје, ваља да остане код србског војводства, као војводине саставна част, а могла би се назвати: 'војена граница у војводству србском,' f.f. Militärgrenze in der Woiwodschaft Serbien. Наши јуначки граничари, Бог-ме, се нису лане крвавили, нити се и сад јошт крваве, само за цара и целост царевине аустријске, него уједанпут и за народност и отачбину и слободу своју, то су они јасно већ више пута изјавили, и то би требало да знају гг. министри. Нашим граничарима толико је мило и драго војводство, колико и царство, и за њи неби могла већа несрећа, него кад би се из војводства искључили и тим од своје браће провинцијалаца одвоили, а и ови би без граничара кукаван, ништа незначећиј одломак народа били. Царство је Србима обећало испунити изјављене му њиове жеље, а једна је од главни била, да под његово војводство спадне и граница од Срема и Баната. Обећано треба да се поштено испуни, иначе ће бити незадовољства, а из овога моћи ће се наш народ кајати, што се с Маџарима завадијо, па кад до тога дође – моћи ће неком Маџар рећи: hodie mihi, cras tibi! ГГ. министри, ако игда, од лане сте барем добро могли познати, да је свакиј преварениј народ злопамтило; не чините нам дакле неправду, не варајте нас, и неправите се нашима непријатељима!...
После нам треба израдити, да се нашој војеној граници даде таково устројство, како ће граничари по њему  моћи бити не само војници, него и држављани, и грађани царства. Граничари не могу бити што је државна војска, не оно, што су досад били. ГГ. министри, помислите на Бога, на душу, на велике заслуге верности и привржености наши јуначки и простодушни граничара! Отац с милом породицом бити, па равну судбу имати с регулашом у касарни или казамату, је ли то више могуће? У обштинама живити, као и осталиј народ у држави, па бити и 'остати саставниј део регуларне војске царства' и по томе не моћи уживати благодати уставне слободе, барем изван војене службе и дужности, је ли то више прилика, је ли то човечно, право и наравно? Друга половина §. 75. овога новог устава вели: 'Особити статус обезбедиће житељима милитарске границе по предмету њиног имаоства оне олакшице, које су житељству остали земаља круне дате'. И то је добро, али није све, што граничарима треба дати и ојемчити. Њима треба сад свакојако дати и утврдити барем оне олакшице, које ијм је бан лане, из земаљског сабора у Загребу, обећао, да би ијм одсад лакше и боље било, и као држављанима и као војницима живити. Поред они олакшица, које су крваво заслужили, код царства, и за које већ мисле, да ијм не можете не дати, тако ијм треба устриоти њин крај, у ком живу, да као грађани, по свима предметима грађански права, стоје под грађанском власти, нарочито и имено, да, као такови, правицу, и обрану, и управу налазе код грађански судова, онаки исти, као што ће они постојати у провинцијалу њине отачбине по уставу царства. Само као војницима, по предметима војене дисциплине и службе, нека ијм војениј суд суди. Ни у послове обштине не треба да се мешају милитарске власти. Међутим могла би се и полицајна струка овима, војеним властима, у граници дати и поверити, наравно тако, како би оне у свему оном, што по уставности и законитости надлежи, наредбе и пресуде грађански судова исправно извршивале, што се ласно наредити и произвести може.
И најпосле треба искати и учинити, да у војводству војвода, а у краљевству хрватском и славонском свагда бан буде војене границе командирендер.   

[JASON]

III.
Ми предпостављамо, да ће добриј наш цар, измеривши боље правичност наше жеље и молбе, наше србско војводство назвати 'земљом круне' царства и ставити га у један ред са осталим 'крунским земљама.'
Ми узимамо, да наш правдољубивиј цар, узнавши боље, како гг. министри практицирају према нама начела државне правде и права народностиј, неће одцепити наше војводство од војене границе, која к њему и по земљи и по народу принадлежи, него да ће учинити, да његови Србљи, и граничари и провинцијалци, у њиној војводини, коју су од њега заслужили и получили, неразлучно живити могу.
'Е,' рећи ће нам они, кои знају и држе, да много којешта не бива у свету, што је иначе право и праведно, 'али ако то, што предпостављате и узимате, не учини се, него на оном остане, што се §. 72. устава за србско војводство и §. 75. за војену границу установљава, како ћете или шта ћете ви Србљи онда?'
Онда ћемо рећи: 'сила Бога не моли;' па ћемо јошт додати: 'тако се велика приврженост и заслуга србског народа у аустријском царству награђује, и сад као и досад; него знајте ви, кои треба да знате: што је било, више бити неће од наше стране, док нам се год неучини правица, коју ћемо међутим уставним путем неуморно од царства искати и тражити!'
Но за овај случај, ако наша ствар остане при том, како се наведеним §§. 72. и 75. установљава, да видимо, шта управо кажу ова правила устава, и шта ми с њима и по њима особито имамо и шта јошт за нас спасти можемо.
Бећ и само име 'Војводство Србија,' које налазимо у §. 72. означава 'земљу,' а осим тога и пропис у §., да се наше војводство 'саједини' с једном од 'крунски земаља', изражава особиту за наш народ област. Ми ћемо дакле морати имати наш 'простор' с известним границама, као и свакиј другиј 'кронланд' царства, ми ћемо дакле имати ствар, а то је главно, вештествено.
Даље гласи овај §. 72.: 'Војводству србском даће се устројство по смислу старии србски привилегија и царски манифеста од најновијега времена'. По нашим привилегијама припада нам, да имамо наше цркве главу: патријарха; поред овога народног поглавара: војводу, и под управом овога наше народно-земаљске власти, нарочито оне административне и судејске. И доиста, овим новим царским манифестима патријаршество и војводство већ нам је повраћено и подјемчено, народно-земаљско пак устројство, за наше областно управитељство и оне поменуте власти, изриком нам је обећано по 'правилу равноправности народа', и по особитим потребама и својственостима. – Но шта ће рећи оно: 'за сачување њене, војводовине, црквене задруге и народности'? – То, по нашој памети, неће или неби требало да може, друго што рећи, него: 'И народу србском се истина обштим правилима устава осигурава његова црква и народност, као и осталим народима царства, но будући да он има јошт и нека особита права по старим повељама и новим царским писмама, то ће се њему, поради безбедности његове православне цркве и народности, особито и устројство у његовој области дати, као што му се особито патријарх, као глава целог обштества његове цркве у царевини аустријској, и војвода, као политичниј његов поглавар даје'. – Тако дакле ми морамо имати у нашем војводству своје народно земаљско устројство за наше власти и потребе, као год и 'кронланд', с том само разликом, да ћемо ми имати и особиту главу цркве, патријарха, и што ће у нас наместник царскиј (§. 92. устава) бити наш војвода. – Ми овако разумевамо §. 72. устава и нове царске манифесте, и мислимо, да је довде све добро – као што је добро и за оне земље, које су 'кронландима' назвали.
Но ево сад и гди запиње! Устава §. 70. вели: 'Наведене у §. 1. крунске земље имаће своје саборе (или ландтаге), кои ће иј заступати у њиним областним стварима и пословима, означеним за такове државним уставом или законима царства.' Како дакле наше србско војводство није наведено у оном §. 1., то чини нам се, следује, да оно неће имати свој земаљскиј сабор, као оне тамо набројане 'крунске земље', с којом ће се наша војводина имати по §. 72. сајединити. И у овом случају слали би се на сабор те земље заступници по пропису из наше области, те би се тако онде заједнички сачињавали закони како за 'крунску земљу,' тако и за нашу, с њом саједињену војводину, а о том, да се ови закони извршују, тамо би бригу водио 'наместник', кои буде био, а овде наш војвода, свакиј собом и чрез подручне му земаљске власти.
Па би ли тако за нас било добро?
На ово питање није ласно одговорити, особито ако на све помислимо, што нам се год из околностиј наши на размишљавање изблиза и издалека намеће.

[JASON]

IV.
Међутим нека би све друго било како му драго, али већ и сам понос наш народниј и сама наша народна чест захтева, да и ми имамо за себе земаљскиј сабор у нашој војводини, тим више, што је и пуно право, да се ова не узме за мање важну област, него што је Салцбург или Буковина, и поред тога ми сами најбоље можемо своје потребе и нужде знати, као што би и законе по овим нашим потребама и нуждама ми сами на особитом свом сабору згодније могли стварати, него на заједничком у скупи са заступницима друге земље, гди оно, што ми будемо требовали, кадшто или никако неће, или ће на другиј начин требовати. Дакле и из ова два узрока ваља нам искати: а) да се и наше војводство, да како провинцијал с границом, прогласи за 'крунску земљу', и б) да се и њему, поред земаљског управитељства и подручни овоме властиј, даде јошт и право заступничества, поради областни ствариј, као што ће га и остале крунске земље по уставу имати.
То ћемо ми искати, али ако нас одбију и реку нам: 'За вас ће боље бити, да имате заједничкиј провинцијалниј сабор с једном од крунски земаља: мислите само о том добро; царство суди, да вас је засад тим већ лепо задовољило, што вам је, уваживши стара ваша права и садашње ваше заслуге, повратило достојанство патријарха и вашега и вашега народног старешине војводе, и што вам је дало земљу, одцепивши је од Угарске, и у овој особито ваше управитељство с потребним земаљским властима, како би и ви одсад по својој потреби и својствености своју народност неговати и развијати могли; царство дакле остаје при том, да се потребног вам ради заступничества на 'областном сабору' саједините са једном од земаља круне, по смислу §. 72. устава, - ако нам тако одговоре, онда ћемо морати рећи: 'сила Бога не моли!' као што више казасмо, па ћемо се постарати, да се 'сајединимо' онако, као што ће најбоље бити по нама – ако нам се опет и у том какав враг крив не учини!...
Друго 'јединство', како ми судимо, не можемо ми учинити и имати, него са троједном краљевином, с којом смо и тако већ 'савез' између ове тројствене земље и наше војводине закључили. Ми, Србљи, Хрвати, Славонци и Далматинци, ми смо рођена браћа, ми смо један и истиј народ, једне крви, једног језика, једни обичаја, једне тежње; ми овде у скупи, један с другим и један поред другог, живимо: наши су дакле, и народни и политични интереси једни и исти, и наше су земље суседне и посестриме. По томе свему, дакле не само 'савез' између наше војводине и троједне краљевине, него и 'саједињење' оне с овом не може другојачије бити, него наравно и за нас најбоље, кад већ сами за себе не можемо бити. Свои свуда теже и раде, да се сдруже и саједине; зар и ми и сад јошт другим путем, раздора у разсутка, или дружења с инородцима да ударамо?...
У овом 'јединству', коим би нашу србску војводину с краљевином Далмације, Хрватске, и Славоније, као једном од 'крунски земаља', скопчали, био би после и овај 'савез', кои смо закључили, између нас и ови наши земаља учинити, поради нуждног нам јемства и нуждне нам обране за наш политичниј живот и за нашу народност.
Но као што смо више већ рекли, тако и овде кажемо, да друга главна копча овога нашег јединства не може бити, него 'заједничкиј земаљскиј сабор', кои ће се састављати од депутираца нашега војводства и троједног краљевства и кои ће тако заступати и ову нашу и ту 'крунску земљу' наше браће по делима, која по закону спадају у ред наши 'земаљски дела'. У осталоме у троједној краљевини треба да буде и остане бан глава народа и наместник царскиј, а у нашој војводини србскиј војвода, као што ће тамо под баном једно управитељство са земаљским властима, а овде друго, од оног независимо, под војводом државне и земаљске законе и уредбе извршивати, по устројству, које се дало буде; једно нашој земљи, а друго краљевини. По томе законе би ми, и бановци и војводинци, имали правилно једне, али извршитеље ти закона и касателне земаљске власти имала би свака од наши земаља за себе друге. – За оне случајеве, гди се можда потребе једне земље неби с потребама друге земље подударале, могло би се ласно правилима устројства саборског промислити, како би се на сабору закони и наредбе тако стварале, да се никаква сила заступницима дотичне земље не чини и да закон само за ону земљу буде обвезателан, за коју је потребу он и створен.
Али за љубав братства нашег и из погледа на народно и земаљско наше достојанство, пре свега то правило треба да се постави, да се наш 'заједничкиј сабор' држи наизменице, једанпут у троједној краљевини, н. пр. у Загребу, а другиј пут у војводини, н. пр. у Новом Саду. Признајемо ми тегобе оваке наредбе, али у једанпут и то налазимо, да нам све оне за љубав слоге и свестраног задовољства сносити треба…
Остане л' нам по несрећи нашој јошт и војена граница од наши земаља одцепљена и као област за себе, по §. 75. устава, онда ми, Срби и Хрвати, и из нужде на то треба да идемо, да се с нашим земљама у једном сабору чим се год јошт може 'сајединимо.' Ову нужду, мислимо, свакиј ласно увиђа. Unitis viribus само моћи ћемо ми онда што значити и нашу народност од навале иноплеменика, кои под егидом начела 'равноправности' с нама у нашој земљи живу, бранити!...
Како би се најзгодније могле наше власти у војводству устроити? – На ово питање одговорићемо од наше стране скорим под V. овога истог, у почетку стављеног наслова.    Ј. Стеић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.

Човек, од како је на свету, за слободом и срећом чезне, по урођеном чуству свом. Да би срећан и слободан био, а да не би нарочито од дивљи зверова и од свирепи људиј слободу и задовољство своје свакиј час нарушавано видијо, сајужава се са себи подобнима у друштво. Најмање је друштво човеческо породица или фамилија, мало веће насеље или село, мало јаче град или варош, највеће држава.
Човек без слободе неможе бити срећан, а без правде и просвете не може бити слободан.
Човек је опредељен, да не само једе и спава; него и разумом обдарен, да о стварма, особито о себи, и створитељу свом мисли. Човека је дакле определење просвета. Просвета је за масу народа само у мајчинога млека говору по природи могућна; и тешко оном народу, кои је у туђ елемент забасао, па своје рођено изневеријо и изгубијо, туђе пак себи не припојио као несрећници Буњевци у Бачкој. Али реци ти, да: Путник, Пиласановић, Парчетић, Пијуковић, Војнић, Жуљевић, Стрилић, Корић, Мандић, Бандабранскиј, Фратрић (Братић), Лукић, Демерац, Амброзовић, Јозић, Хорват и т. д. – све сами наши Бачвани Буњевци – нису баш прави Маџари, кад они сами веле да јесу то: јако генетично доказателство!
У колико је пак човек живинче дугога, немоћнога детинства, разслабљене старости, болестима изложено, нежнога састава телесног и т. д., мора се по разуму свом старати у рани, пићу, оделу, обителишту, покућству и. т. д. не само за данас него иза будућност и своју и свои.
Тециво ово душевно: школе, цркве, књижество, библиотеке и т. д., равно као тециво телесно сермија, потребује заштиту против пустаилука, кои или дели државу на подјармљене и на тежака са великим бичем, или, ако вели, да смо слободни и равни, онда мисли, да можемо чинити и узимати, што год се коме допада, или му оскудева.
Просвећен нити може бити тиранин ни роб; а слобода? Слобода мора бити свеобшта; онога се пак слобода већ вређе, коме се ма какво насилије чини. Равни најпосле треба да смо и у труду и знојењу, а не само у уживању. О свему овом, свакои посебице о себи и о своима, само несавршено можемо се старати.
Зато ни једно друштво човеческо неможе обстати без поглавице; отуда поставише људи себи газде или домувладике, кнезове, градоначелнике, владатеље. У почетку су ова последња достојанства само на време давана, после честитим људма вековечно; најпосле, да се покрвили не би при сваком новом избору, наследно.
Слобода дакле, правда, просвета, срећа и поглаварство, јесу наважнијега значаја речи за човека свакога, тако и за друштво његово.
Ја би само желио, разумној части народа нашег очи у овом смислу мало отворити, и у политику иј природним путем увести. Јер права политика није лажљивица, нити недовидљива висина или дубљина; нити у обште у ђаволско царство принадлежи; него је поштена бранитељка о срећи свију и свакога. Да покушамо овим наравним размишљавањем у траг ући. Цела природа дели се у призренију свакога предмета на силе пријатељске и непријатељске; у призренију човека то исто вреди, тако и у призренију целога народа.
Ето нам основа наравног за устројење војводства Србије. Познајмо њене наравне пријатеље, њене по природи силе и елементе сродне, и – њене природне, а особито искушене, непријатеље, силе, и елементе, и тежње противне.
Ето нам задатка за војводство Србију: пригрли, што је твоје рођено; колико год можеш прутића рођени у сноп крепак свежи, и огради га браном духовном и телесном против непријатеља.
Што никако у твој сноп скупити не можеш, а ипак ти је сродно, то укрепи онде, где је, на себе, и ако и најмању стазицу до њега прокрчи; јер његова је свагда снага, а твоја је сродница, коју ти против непријатеља и твога и њенога тако исто потребујеш, као и она тебе.
Не мисли најпосле, да ти је сноп толико јачи, колико већиј, ма од каквог материјала, испадне. Несрећна је ова мисао за војводство Србије, да ће она туђеродном снагом, туђеродним пространством, јача и сигурнија постати. Не гутај више, него што скувати и усвоити можеш. Не граби се за ширином, за пространством, кои је твоим редко, него туђим прућем засађен. Тражи јачину наравну, унутрашњу, рођеног елемента, ако и ужу, већину и вишество.
Да пођемо од непријатеља. Ко су ти, и кои су војводства Србије непријатељи?
1.Политика владе аустријске.
2.Политка владе угарске.
3.Политика клира римо-католичког.
4.Аристократија, великашство, племићство, и хрвартско и србско.
5.Деспотија војена, милитарија.
6.Глупост нашега народа.
7.У разном степену изображен наш пролетаријат, т. ј. људи, кои су много или мало научили, па ништа на свету, до голог живота, изгубити немају, а великом профиту из сваког преврата надати се имају.
(Даље следује.)

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
1. Политика владе аустријске.

Ова је од векова свагда лукава, не искрена, себична, нама непријатељска, деспотична била.
За чудо је, како нам је свагда, од векова пак до данас, за проливену нашу јуначку и верну крв, која је престол царскиј, и против ребелијанта Маџара, тако често у обрану узимати морала, којечим очи народа замазивала. Није нам ни име наше рођено оставила.
Причине тога нити су лежале у царевима и краљевима, кои су обично поштени и правдољубиви људи били; нити у појединим другим лицима; јер су се ова мењала, па опет је све један ветар из Беча дувао.Причине су овога свагда лежале у немцизирању свију племена, а где је то немогућно било, као у народу србском и маџарском, у немцизирању бар поједини људиј, великаша, великодостојника и т. д., у целој држави аустријској. Трудољубиви, уметни, понизни, штедљиви, окретни Немаца шака поработавала је грдну већину остали у државном аустријском савезу с њима живећи народа: и држала иј је до побуђења Маџара под, као памук меканим као перо лаким, као злато светлим, игом своим.Умна превага његова у науци и уметности чинила нам се свима, као да ијм неко право на то, по божијој милости, даје, и ми смо се остали сви до јуче надметали, ко ће савршеније мајчино млеко презрети, и понемчити се у делу и оделу, у говору и у обичајима, у дому и на улици.
Нама је Србима влада аустријска, како смо амо, поверовавши њенима светлима обећањима, златним дипломама и печатима, и Бог зна како важно звонећима речма, прешли, поред корена бића нашега у Угарској таки сикиру и у том оставила, што нас је, под разним видом, Бог зна како распарчетала; премда су и предци наши у том и сами много криви били, јербо су покрај не обозрителности своје тако у руке непријатељске политике делали, да се ова томе управо дивити и радовати морала.
Да би нас при свем том колико толико задовољити могла, дала нам је радо ограничен избор архиепископа, ограничене састанке у саборима, и ограничене наше собствене, донекле само, мађистрате.
Тако се разиђосмо премноги, прођосмо кроз рај угарски, Срем и Банат и Бачку, кроз рођену браћу нашу; одосмо у Чепељ, Ловру, Адон, Будим, Пешту, Св. Андрију, Помаз, Калаз, Чобанап, Острогон, Ст. Београд, Весприм, Коморан, Ђур, Јегру, Трнаву, Сегедин, Темишвар, Арад, великиј Варад, и т. д. и. т. д.. разсејасмо се и ослабисмо, међу Немцима понемчисмо се, међу Маџарима помаџарисмо, међу Власима повлашисмо; а овде остависмо празнине грдне око Дунава, Тисе, Тамиша, да иј после лукаво, нашу неразсудност на наше истребљење употребљујуће, владање аустријско, које Маџарима: у Дебељачи, диштриктима и т. д., које Немцима: у Францфелду, Мраморку, Инђии и т. д., које Словацима: у Падони, Ковачици, Пазуву, насели, и елемент наш и овде ослаби, разчупа, парализира.
Да не би отмени наши људи народу очи отворили, служиле су титуле и ордени свагда, као најсигурнија, најродољубивија уста загатајућа средства. А и друга је полза за Немце, а несрећа за нас, отуда следовала, што је свакиј високо положен Србин стидио се, своју децу своим елементом и језиком изображавати, него је, како је у великашство ступио, тим за народ и пропао био.
Ако је покрај свега тога кои дрзнуо се, против ове неправде говорити или писати, тајни су шпијони царства као муње хитро у Беч све и сва јављали, и уста су такова или златом или оловом и гвожђем на веки запушена била. На овом је неправде и денуцирања путу и Рот и гдекои други, кои су се свагда за стражаре против бунтовни србски, свагда измишљени, намера у Бечу наметали, ако и врло лош умом, до ђенерал-перјанице дотерао.
Благородство, несретниј немешаг, употребљавају се такође као најпоузданије средство отуђења од свои, и народног деморализирања. Колико иј је за шарену диплому светога Лазара и Саву продало! и т. д. и т. д.  Обазримо се дан данашњиј около себе! – И несрећни народ наш томе се још свагда радовао!
Проча су сва у овој тачки већ славни и речити родољубаца наши исцрпљена; само треба, да иј род и народ чита, барем благороднија част његова.
(Даље следује.)

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
2.Политика владе угарске.

Ова је права аветиња, крилатиј коњ, са човечјом главом и лавским канџама. Дивљаштво и јунаштво Маџара, мудрост и лукавство Немаца, преисподност папина, незлобивост, лака намиримост, и велика нехатост Славена, и пузење робско Влаха: ово су од прилике матере, бабице, дојкиње и воспитатељке политике угарске биле, пасторчета најнемилијег политике аустријске. Неисцрпљива земна блага држала су је у некој полупијанства заблуди, тако, да је, кадкад весела, кадкад у лудост продрзљива, кадкад јадикујућа и плачућа, и т. д. редко к чистој свести долазила.
У последње време узе, на удивљење света, правац човечности, честности, истине, и изрече велике речи: слобода, братство, једнакост. Задркта се свако благородно срце од радости, видећи столетне абсулутизма, аутократизма, језуитизма вериге на не саставима парчета раздробљене. Браво! браво! повика цела Европа и Америка. Окљуни нос Аустрија; у чуду се нађе папизам.
Али где може поштено стално мислити, од непоштенога по плану одрањен? Кад се може рођена сол наша, рођениј дуван наш, буд' за што из земље и са земље брати, нама по грдне новце предавати: кад се може злато и сребро наше рођено од заманде у Англију шиљати, и тим бегство јошт из далека, страшно из далека, за нечисту савест и за сваку судбине ћуд спремати: а нама крпе у новац давати; кад се могу деци билијони, држави пак страшни дугови, у једном истом гњизду са оним билијонима, у лону рата французкога, излежени, а поданицима вечно вернима љубав, поред суза и уздисаја најсмиренији, остављати; кад је до данас Метерниху за руком изишло, и небо и ад, које доказателствима и митом, које сташилима, своим слугама учинити – мислише и рекоше Маџари: зашто неби ми изречену слободу, братство и једнакост таки за наше маџарске регименте команданте узели? Рекоше и учинише, и овако протолковаша: сви смо слободни, сви смо једнаки, сви смо браћа, јер сви смо Маџари. Нема другог народа у Угарској, осим мађарскога. Уздали су се наравно у помоћ своје браће Срба, Хрвата и Славонаца, кои су Угарску свагда, као и сами Маџари, Маџарском звали; а и лакомост Буњеваца и Немаца, кои су ергера и ића са неким тријумфом већ од дужега времена за ањије продавали, и неверни мајчиноме млеку, туђину Маџару верност обрицали. – Не видише, иначе оштроумни Маџари, да мајчиног млека издаица првом ће приликом и издаица владе и отачбине бити!
Али масу народа треба задобити за себе, увидише таки Маџари и маџаризирани неверници. Немешаг спаилук? Боље да га сами уништимо, рекоше, него да га народ уништи, кои нас на прагу већ чека. Па ако сами дипломе наше немешке уништимо: онда неће народ увидити знати, да смо ми то по бојазљивости и под морање учинили, него ће нас јошт за благодетеље своје сматрати, и као жртвоприноситеље к добру отечества и човечества, а особито простота, која ће онде у ватру и воду за нама и за нас. Хрватском, србском и словачком народу показаћемо два пута: један с нама у слободу, другиј с владањем аустријским у старе робске, ако и мекане, ланце. А Немац? с њим је лако: он ће свуда ићи и свашта бити, само нека је пуна торба. – А Влах? Неспада у рачун наш. Он је пријатељ јачега, ма му робовао. – Црква? На цркву су омрзнули воспитани и римокатолици и православни, због грабљивости свештенства. А даћемо православнима међутим сабор црквениј; узећемо из свију, што је год боље, разумније, што нам шкодити узможе, у наше друштво; пак мало по мало напред идући: Отче Ракоци и отче Калвине: царству вашем неће бити скоро конца!
Маџари су за цело мислили, да ће нас тако потаманити, или по свету разсејати, као Римљани Чивуте; а Чивути су опет за цело надали се у потаи, да ће ијм се у маџарској револуции месија родити; да ће сиреч Маџари остале, а они, новцем, трговином и хитрином, Маџаре своим временомугњести, и у Угарској нов Јерусалим подигнути.
А кад видише, да се преварише у рачуну, - Маџари; да сви Немци, Чивути, Славонци католици, и Буњевци, и премноги Словаци и Власи, себе и своју мајку, своју старину, свој језик изневерише; али да онај историјски народ, на ког су јунаштву самољубиви планови Маџара од векова свагда разбијали се, да народ србскиј на ноге уста, и изрече: волим изгинути, него своима предцима, својој историји, свом имену и говору неверан постати; онда они – Маџари – скидоше и последњу човечества личину са своје политике, и показаше, да нити науке ни вера христова дивљаштво њино укротити у стању није била. Учиниче беззаконо, али узакоњено, закљученије: нас требити; попалише нам и поробише добра наша; осквернише нам храмове наше, исекоше нам толику децу, жене, старце, и болестнике, учинише нам тим грдне штете, које ће ипак Бог, цар и народ временом изгладити; али себи у рату овом подигоше паметник срамоте, коју векови никад из историје њине изгладити неће.
(Даље следује.)

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
3.Политика клира римокатоличког.

Ова несита аждаја, која је толико поједини и најславнии људиј, толико породица, толико градова, предела, царева и царства по сведоџби повестнице, срећу смождила, зар је могла нас, тако честит залогај, у миру оставити?
Очистила је и своју и слепи царева савест тим, што је изрекла: њена је црква јединоспасавајућа. Мучи дакле, потуци половину, да половину барем душа избавиш од вечне ватре пакла, ком сви други верозакони принадлеже. Свако је средство свето, које к оној цели води. – Овако је језуитски мислила и мисли, овако је чинила и чини. Пољаци, Италијани, Немци, Маџари, све се то отимало, ко ће боље послужити идолу овом: и ако је цара Франца на самртној постељи ишта са изгледом на царство небесно тешило, то је јамачно унија била, коју је он заиста отечески у недру свом гојио.Но народ је србскиј био тврде вере камен, на ком су се све демонске уније плетке раскидале. Ено доказателства у Шиду, где црно њено семе, јошт пре пол' столећа бачено, пре трулеж и изчезнуће, него ли напредак обриче. – А чим се може Славонија и епископ Поповић у овом призренију оправдати? Не мислимо због издајства, али због господске лењости, којој наши епископи себе, на жалост и срамоту, обично одају! - Но тражићемо и ту лека.
Али једноверна браћа наша Власи, хвала буди њиовом глупом и неваљалом, са редким изузетцима, свештенству, дадоше се лагаријама обманути, и одоше премноги из недра староверске мајке цркве своје, и у недра лажи и папине обмане.
Та ако смо ми, браћо, староверци, алтглаубер,а тако нас сав свет и сви језици зову, - онда су римокатолици нововерци, најглаубер, дакле шизматици, расколници; то је сасвим доследно и наравно; јер алтглаубер и шизматик, то су две противности, као ватра и лед; шепртљио језуитизам римокатолика у том, како му драго.
Највећу је клир римокатоличкиј шкоду свету својом презелним богатством нанео. Ко ијм ово из руке узме, тај ће народе ослободити из нечаснога ига његовог!
Да ни грчко више свештенство не мисли поштеније са човечеством, ено нам доказателства свуда и дан данашњиј; само је наш клир обично глупљи, лењији и сиромашнии свагда био, као и сад што је.
Многе несреће наше имамо клиру и туђем и нашем приписати, кои су себични планови политику аустријску у падању нашем, често не хотице, подпомагали.
Но најнесретнија од свију мислиј народа нашега та је: да му калуђери, ма ијм се како високе титуле давале, т. ј. људи, кои су сва човечности чуства без упражњења природног, само у крилу породице и друштва човеческог могућног, дакле заступљена и захрђана, народност представљају и хране.
(Даље следује.)

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
4. Великашство, племићство, и хрватско и србско.

Шта? зар и ове међу непријатеље војводства бројати треба? Да где су Стратимировићи, Текелија, Сервискиј, Нако, Риђички и други овима подобни благодетељи србства.
Ово су редки, благородни, изузетци, милиј роде мој! Ако погледате око себе, колико ти је немеша латило се слободе и светиње твоје у овом покрету твом? Два три, може бити, кои ништа изгубити немају, а свашта добити надају се.
А јеси ли читао безбројна немешка имена непријатеља твои рођени, проклети назови-Србаља, кои су искоренитеља нашега Маџара војску предводили, или нашом крвљу, нашим добром крепчали?
Официру јошт како тако опростити можемо; кои војује за своју гажију и оно мало титулице, ако и говори једнако: за чест. Али ни једно друго човеческо стање, судије, адвокати, доктори, трговци, мајстори, земљеделци, свештеници, директори и учитељи и т. д., не показа толико много неверника и издаица народни, ни тако мало поборника и пријатеља рода србског и вере православне, као србско племићство, немеш.
Обесише ли Маџари једног барем јошт, осим Бадрљице Арсе! узеше ли добра барем једном немешу? – Та, рећи ћеш, како је и могао немеш против маџарства и за народ свој бити, кад би рескирао и живот и све своје имање! – Е брате, та то смо и ми сви рескирали, нарочито у почетку покрета нашега, док је цар још са Маџаром на несрећу своју и нашу држао; и рескирали смо живот важан, држави и нашима полезан, а не тунејадан, fruges consumere natam, као што је живот између десеторице сигурно од деветорице наши тако названи благородника; и рескирали смо сермију или знојем стечену, или ако и наслеђену, али брижљиво умножавану, или барем чувану. А како немеш наш своју сермију сам тамани, то се види из грдни дугова, коима су, не децу своју воспитавајући, не по лепом свету путујући и књиге купујући, не вери и роду жртвујући, него на раскош и стидан обично начин, тако звана добра своје наши немеши толико обременили, да је редак Србљин спаија, кои се овог прекора стидио не би. Рећи ће когод: а што се то кога тиче? Охо! тиче се брате, те како. Ко више иште чести и почитанија и званија, од немеша? Кукавном се народу нашем ено на оба последња сабора наша, на избор ариепископа, све сами готово немеши наметнуше. Та он се стиди свога рођенога, ако је грађанин, и дигао је нос више од слона, а нема често врлоће и достојанства у себи, колико најпростии ишпан његов. Пак се после, банкротиран, баца глоби у наручја, и правду и имање наше злодејски напада и руши.
Кад простом просјаку једну крајцару уделиш: он сиромах таки захвали са 'Бог вам наплатио'! – Али шта требају немешке ове голотиње да се зајазе, да господски живе и да опет ништа не раде?
Маџари, Немци и т. д. немеши, ако на плату спали и нису, али опет служе у даиским вармеђскима и државним службама, а Србљи само они, кои коре хлеба требају, да не гладују; остали пак наши немеши, злородници наши, по већој части јесу трунташи, јесу красте, шуга и куга, јесу кукољ и коровина у сиротом народу нашем. Чувај иј се дакле роде и народе, и редко којега врстнога, у званија твоја постављај; јер они, ако се немешага можда и одричу, не могу по навичају раскошно живити без крви и угњетења твога.
А хрватска аристократија? Ова ће бана Јелачића славу, ова троједне краљевине и војводине срећу, и слободу утаманити. И славниј бан Јелачић не може нам толико добра учинити, колико нам је зла нанео, оправививши у Холомуц два најизвестнија, али најлукавија, слободе и србства супостата – К. и О. – Што год видиш у Тамишграду и т. д., да ти се неповољно дела: у њима тога или извор или одзив тражи. Али дугачак је и лисици реп, може се ипак ухватити, а лија долијати.
(Даље следује.)

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
5. Деспотија војена, милитарија.

Ова тако на одборе, патријарха-управитеља и народниј језик, као на гажеабцуг мрзи, и то од ђенерала пак до лајтнанта, звао се ергер или јачић, пасао сабљу по занату, или само параде ради.
Ови праве слободе непријатељи јошт једнако мисле, да ће кукавниј роб њиов, граничар, опет под јарам ијм подпасти, и да ће, ако и балав јошт, лајтнант граничару, ако и 50-летном и од сада туторовати.
Али варате се ви браћо сабљари; нећете ви више, ако бога и цара буде, граничара у његовој цркви и школи, у дому и добру, и у грађанском одношењу његовом, према себи равног, депотизирати.
Граничар ће вама само под пушком и сабљом послушан бити, докле државну или народну службу узодправљате с њим; а дома ће граничар бити савршено слободан својој грађанској власти подчињен, грађанин, нити ће пред твојом канцеларијом, аудиторе, читаве сате и дане гологлав стрепити, докле по самовољству твом пре-да-се га не пустиш, да га преко другога испитивати преко другога судити му почнеш.
Не уздајете се у овом смислу много у отца Виндишгреца и отца Радецког, јер ови нису угњетатељи слободе, него казнитељи ребелијаната, и добро знају, да у данашња времена војена власт за два три дана, ало не за дуго, државе у поредку и миру одржати може. Војник је плаћен служитељ, а не заповедник грађана и државе. Па зар је г. аудитор наш служитељ? и г. обрштар? – јест, јест, и они, и они!
(Даље следује.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
6. Глупост нашега народа.

Грдниј је терет, што нам се народ није најпре изобразио, и за слободе чуство предуготовио; што није човечества дух и народности свест у њему најпре оживила, пре, него што божијем промислу допало се војводство србско – ако је заиста тако – васкрснути.
Официри граничарски народ наш у највећој невољи у почетку покрета овог заиста оставише; и донде је, а и онда, највећа и праведна вика на њи била и зато, што су граничари и законо и не законо гњели, и у животу јавном и у приватном; и не спомињујући, колико су иј деморализирали, т. ј. поштене сеоске нарави њиове искварили!
А данас ћеш опет гдекога чути, простака, кои вели да је боље по старом било. – Он не види слепац, да ће ови велики терети, које сад сви сносимо, - само за време трајати, докле цара и себе од даија неизбавимо, пак ће се онда златно слободе сунце родити, где му неће смети туђинац забранити, да цркве и школе зида, своју децу занату и наукама предаје, од свога знојавог тецива, коме хоће, колико оставља, и као слободан човек тече, купује и продаје и т. д.
Пази народе, пази несретниј роде! Твоја слобода и официрска управа не могу скупа обстати; у једној лежи смрт за другу. Желиш ли ону, клони се ове, као печен ватре; примиш ли опет ову, онда се опрости од оне.
Други опет злосретници мисле: да је настало време слободе, за коју се и боримо, и тако да се сад ништа никоме плаћати не мора. Чули смо заблуђенике и под широким портовима овако кукавниј народ на зло учити. - Та одбори неплаћени не могу до века обстојати, него се сви званичници морају и одсад, као и досад, и јошт боље, да поштенији могу бити, плаћати: војнички, свештенички, грађански.
Али трговци наши, богати, веле, да могу и хоће бадава служити; а учене ћемо само као писаре за мале платице узети. А, баш си погодио! Зар ти нису мерице трговачке и рифови њини познати? Та ко више вара свет, нарочито кукавну простоту, него трговци? Ко није чуо трговца на риф пантљике клети се, и опет у сред заклетве о превари мислити? Трговац је, редке поштене људе изузимајући, варалица по занату од света и века, и они су управо криви понајвише за непоштење чиновника, ком даду форинту, да ијм он прибави 100, даду му 100, да ијм прибави хиљаду, даду му хиљаду, да ијм прибави 10.000, и т. д. Сиромаси, худо плаћени, чиновници редко њиовом демонским искушенијама противустати могу. Зато код стари идолопоклоника био је један истиј бог Меркуриј и за пустаије и крадљивце и за трговце. Чивутина и трговца једнако и из једног истог узрока чувати нам се ваља. Новце имају; јошт ијм подај владу у руке, пак немај бриге, што ће нам се и јутрење и службе, али цркве сигурно, ексарендирати. Та ено су лицитацију у цркву увели трговци, продавајући столове по 100 – 200, да и по 1000 фр. Где ће ту онда сиромах, ако је и стар и слаб, до стола доћи? И зар би Маџар у срце војводства србског продро био, да су ти милијонари и стохиљадари наши добро желили?
Горко ти плаћаш и роде све оне, кои ни о каквој или о слабој плати, као твоја господа живити морају. Погледај на вармеђаше! Онда се правди и поштењу не надај.
Али ако мислиш, роде, да без власти бити можеш, то иди, и погледај на кошњицу, да те пчеле обавесте. Пустаилук, и неправда тако би без власти мах обузела, да би се земља ова лепа скорим у пакао преобратила. Свакиј јачиј био би и старии, и најбезобразнии лупежи – први људи.
(Даље следује.)

[JASON]

Грађа за устојеније војводства Србије.
(Продужење.)
7. Безпосличари наши и пролетарци, голотиња.

Кои је због лоповства, крађе, варања, пранге заслужијо, или на ногама носијо, батине и шибе заслужијо или добијао; у тавницама тога ради бивао; о ком знаш баш известно, да поштеног начина к заслуги и хлебу тражио није, јербо је поштен начин заслуге са знојем и трудом обично скопчан, него је живио, као птица у воздуху, с туђе њиве, од картиј, преваре и неваљалства свакојаког, кои је или државу или своје принципале варао и крао, кои је своје добро пропио, проблудијо и прокартао; кои чест и лепо име није у своима делима, него у праски, коњма, хаљинама, будалаштинама, као кока зрно у ђубрету, тражијо; кои се никада није лаћао сталнога или званија или рувета и заната и т. д.: тога терај роде и народе, не само из одбора и канцеларија, него, ако можеш, и из војводства. Како можеш мислити, да он сад жели и ради, кои је свагда у безделију ваљао се; и да он сад са твоим благом најдрагоценијим мудро и честно поступа, кои нити је за своју собствену чест, нити за своје собствено имање марио, него остао просјак и у чести и имућству; само што јошт нос високо диже, лепо родољубиво говори, виче и пренемаже се, као лажљив актер у театру, тим кукавну просторту вара, и од кредита господски живи, и једнако тако живити намерава.
Мука нападне поштенога човека, кад погледи, како су се људи у народне службе пузењем и лажом овде онде поувлачили, кои досадашњиј живот из стида и срамоте састои се, о кои безделијама Беч и Пешта, Бачка, Срем, Банат и Србија гнусна житија познају!
Пази се роде и народе! Ко је хула био, хула је и данас, и свака му је реч лаж, нити лаје кера села ради, већ себе ради. На поље с хулама; јер хула ни за пандура није, камо ли за заповедника; узимај онакове људе у званија твоја, кои живот до данас није безделијама окаљан, јер ћеш се иначе и стидити и срамити од другога света, а црне ћеш јошт штете од неваљалаца којекакви претрпити, него што си до данас, и незнајући, претрпио.
Ништа ономе није свето, коме његово собствено поштење, његово собствено добро, његово имање, његов поштен уживања начин није светији био.
Разуме се, јербо ћеш се иначе сам убити, па ће те онда и Бог убити.
Јошт честитии ти савет дајем: не иди за голотињом, кои с тобом на лећи у нужди свагди ће отечество потражити; већ пази, шта они мисле, говоре и раде, кои су истина најодушевљении родољубци, али које важна човеческа и грађанска одношенија при свему том обозрителнима творе: супруга, деца и притјажаније. Овакове пророке и предњаке слушај и за њима ходи.
(Даље следује.)

[JASON]

Војводовина Србска.

Из Бечкерека. Србству војводовине неда се дуга радост. Ваљда је ни заслужили нисмо! Истом што се пријатниј глас по Србии и војводству разнесе, да су наши Сомбор освоили, и тим срце бачке и тамошњег народа нашег заузели: ал' ево сад нам известије дође, да су наши опет из непредострожности два топа код Бајмака изгубили. Зашто, за Бога, с толиком крви већ извојевану свету народну ствар, тако лакоумно, тако несмислено пропадати допуштамо? Ово је за дивно чудо, што наша господа толиким несрећним случаима ни најмање неће да се опамете! – Сомбор, куда се јака чета од 4000 тирана толнански, под предводитељством буњевачког помађареника Путника, на обрану поставила, заузеше наши шајкаши са неколико избачени топова, и са 500 Србијанаца. Одоше одатле победоносни у Бајмак и Пачир под командом Драгића и Стеина, и обштељубљеног честитог србијанског мајора Милије Станијевића. Али рођеној браћи нашој Србијанцима, кои су се кои дан, кои час из Бајмака на Суботицу с браћом осталом ударити спремали, дође позив, да се врате у отечество своје, које они по дужности одма и учине. На то Маџари из Суботице, коју ђенерал наш Тодоровић од Сегедина раставити јошт није нужно нашао, по свој прилици одавде силе своје на 15.000 умноживши, појуре на наше у Бајмаку, са ободравајућом виком: 'не бојте се, нема турски Раца – баш ни једнога.' Битка је од 3 до 5 сатиј у вече трајала. Наши су се испрва са своје два топа, с Kнићаниновим 18 ф. и рачанским 12 ф. врло добро држали. Непријатељ се већ по трећиј пут натраг повуче, претварајући се да је узбијен. А наши, које је једна бара, и једна врло узана ћуприја од непријатеља одвајала, оставе положаје своје, и појуре на непријатеља. Ови то једва дочекају, врате се натраг и освоје обадва вишеречена топа, кои се из глиба извући нису могли.
(Друга доцнија известија јављају нам, да су Срби ове топове опет натраг задобили.  У.)