PALUBA
December 05, 2020, 03:26:53 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Upozorenje za sve članove
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 175 176 177 178 179 [180] 181 182 183 184 185 ... 188   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 294303 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2685 on: October 05, 2020, 08:25:44 am »

Србске Новине, бр. 149. oд 16. Децембра 1849.

Хрватска и Славонија.
'Загребачке новине' садржавају један уводниј чланак о 'будћој и бољој епохи у Маџарској и Хрватској,' у којем веле исте новине, да обе ове земље, такође Далмација, Славонија и Војводство, једна с другом симпатизирати морају; ове опомињу овде на Зрињија, ову хрватску дику и венцу маџарске славе, и дају пожеленој симпатији највишиј изражај, почем с Овидијем љубав к отачбини овако певају:
Незнам, с каквом љубави постојбина сваког Маџара очарава, нити је он заборавља икад: он не заборавља ни ратним делима прослављену земљу обште отачбине, надлежно и Хрвате ценити!

Маџарска.
Из Сегедина под 6. т. м. пишу нам, да су тамо многе чете хајдучке овладале, и да је личност и имање због недостатка оружја у великој опасности, јер се скоро из очију краде. Јуче на вече, тек што се смркивати почело, дође један Маџар на житну пијацу, где смотривши једног кочијаша да два коња пои, залети се и једног узјаши пак онда, ничим не задржаван из вароши утече. Ова се злочинства не само овде у месту догађају, него и у целој чонградској жупанији, јер су ови дана седамнаест путника од овакови зликоваца нападнути, поробљени и многи поубијани, међу коима је и један спаиа био; - а прошасте недеље у селу Меаетуру, дан и по ода од Сегедина, грозно се изступљење догодило. Местниј је магистрат једног злочинца због крађе на телесну казан од 25 батина осудио, но кад је време дошло, да се ова пресуда изврши, подигне се све местно житељство и нагрне на варошку кућу, где прво бирову главу одсеку, великом биљежнику ноге до колена одрежу, шест сенатора на место убију, а друге на смрт грозно изпребијају, чега је ради одма једно одељење војске тамо изаслато.
Да се види колико је правителству за тим стало, да се начело равноправности народности у круновини маџарској изврши, извидићемо из једног, из шимеђског окружија достављеног нам саобштења неке статистичне податке. По томе налази се у овом окружију 238 маџарски, 33 немачки, 23 хрватски, 23 смешане, т. ј. 11 немачко-маџарски и 12 маџарско-хрватски обштина. Види се одавде, да је маџарска народност много већа, њој дакле принадлеже такође тамошњи званичници, и код тамошњег начелства, ако изузмеш преписке с војеним и надлежателствима остали круновина, ради се све на маџарском језику. Међутим побринуло се и за то, да наредбе виши надлежателства, коима су хрватски и немачки преводи прикључени, свагда се у тој форми обштинама достављају, не гледајући на то, што Немци као и Хрвати у овом пределу сви готово маџарскиј језик разумевају. У осталом каже се само по себи, да од наметања језика за цркву и школу нема ништа.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2686 on: October 05, 2020, 08:42:49 am »

Aустрија.
У Бечу, 10. Децембра. Прекјуче се чуло, да 'Преса', која је у Бечу на време обсаде забрањена, опет под истим уредничеством у Брну у Моравској, где стања обсаде нема, изилази. Јуче се пак већ бечким предбројницима забрањује, 'Пресу' држати, и у обште свакоме се, код кога би се нашла, прети, да ће се не само лист конфисцирати, него и свакиј онај под војениј суд ставити.
Ето нам сад примера, да једне и исте новине у једној и истој царевини једни грађани смеду, а други не смеду читати; шта више да иј и онај, кои на једном месту, у Бечу, несме, а на другоме сме читати. Овакима политичним наредбама власт се само срамоти. Ово се зове забранити људима плодове од дрвета, које се с њима у једној и истој башти налазе; чим се штогод више забрањује, тим оно све слађе постаје – ни Бог није могао човека створити, кои би оваком искушењу противустао, ако и јест првиј човек већма о премудрости и благој вољи божјој уверен бити могао, него грађани аустријски о истим својствима садашње владе. Тим се или само људи у заиста не политично искушење доводе, или се заједно и слабост владе показује. На што половичење? Така је политика спољашња, така унутрашња садашње владе. И хтела би с Немачком, и неби смела, и неби хтела уставно се владати, и опет несме.
Влада, која зна и сме шта хоће, или би 'Пресу' у Беч пустила, или би је и у Брну забранила. Прво јој се неће, а друго можда ће и учинити – али је већ показала слабост своју. Међутим поред таки ствариј неда се мирно спавати. 'Преса' је сад прибегла на уставно земљиште, и само се уставним путем забранити може; сад ће се бар показати моћи, у колико се влада против јавног мненија упустити сме. 'Преса' од последњег времена брои преко 30.000 предбројника; ако ови и нису с њом у свему, особито што се централизације и немачке колонизације тиче, али се очевидно сви слажу у – опозицији против садашње владе. Ако се ова ствар нас баш много и не тиче, али сам је зато споменуо, јербо се и тим поступком колико тежња, толико и слабости властитеља карактеризира.
Напротив тога можда вам је већ и јављено, да је за 'Србске Новине' изишло допуштење, да и у Аустрију прелазе. Ова је наредба г. ђен. Мајерхоферу на извршење дата. Кад ће се испунити, незнамо; али на свакиј начин једва чекамо, да се ове неизвесности опростимо.
Од како је патент за војводство изишао, још никако незнамо, како је доле примљен. 'Позорник' нам донесе у два броја царскиј патент и министерско предложење, али суда никаквога. Кад је човек пред каквим гласом, кои га се тиче, као окамењен, то се даје закључити не само на незадовољно, него и тако увређено чуство, које се или никако, или бар по вољи изразити неможе. Тако ћутање обично више значи, него сви громови против неправде.
Можда се кога и побојао у Бечу, да се никакав или неповољниј израз коме допао не би, па нађе за добро, из Беча 'Позорнику' уста отворити. Ја мислим, да ако се и могао из Беча доле народу правац давати пословима, кои се овде обављају – али је тим пре изчекивати требало, да се од доле овамо горе задовољство или незадовољство народа изрази.
Међутим форму на страну – али тешко ће и у ствари дописник од 17. Новембра право имати.
Ја знам, да се дуси и кости свети и славни праотаца наши никако немогу радовати над оваким војводством, из кога је јуначка граница наша искључена, а и она, која је, долази под старешинство немачког језика, и управо можемо рећи, немачког племена у оној земљи, коју смо ми за војводство искали.
'Рајхс-цајтунг' је боље погодио чуства и мисли народне, у ком јуче из Београда допис стои: како су Срби незадовољни, а особито се граничари узмућују. Он то наравно изврће по свом плану и рачуну – из тога изводи оно, што би можда они хтели да се за оправдање њиово случи; али ако изступљења, о коима се овде и писало и гласало, нису истинита, јербо Срби врло добро знају, како ијм се у садашњем стању владати ваља – то тек основ свега остаје истинит – да Срби не могу задовољни, а јошт мање благодарни бити.
Ја знам, да сам дописник другчије мисли, него што говори; али он можда следује у политици начело: ако те ко ћуши, реци му хвала, јербо те више пута и већма ударити може. Али питање је, да ли ми баш с тим неби јошт више таки и већи ћушкања навукли – јербо кои је сад јачи, он нас може за реч узети, па на рачун нашег задовољства и у будуће с ћушкама почастити; у том нас немачки политичари увек надмудрити могу.
Ја мислим, да ћемо даље и светлијим образом доћи са отвореном искреном, али и уставном политиком. Можда ћемо другом приликом о њој реч повести; међутим треба да нашима избијемо из главе, или боље рећи, не треба да усељавамо у народ наш мисао: да су искреност и уставна законитост две противне ствари. Ако кажемо, да смо с овим или с оним незадовољни, или да ово или оно право, које нам припада, иштемо, из тога не следује, да силазимо с пута законитости, и хоћемо не знам шта? него да желимо баш уклонити, да се искрице незадовољства не нагомилавају, не прикривају под пепео, одкуд иј првиј ветар разпалити може. – Отворено, слободно треба рећи, што јест, јест, што није није – па се пре леку надати можемо. Између оног стања, где нико ништа не сме да иште, и онога, у ком се све оружаном руком тражи, води један, за све стране најсигурнији пут, - пут искреног јавног, и слободног гласа, мненија и слова. Слово је син Божиј, пород и сајуз духа и тела у човеку – само је оно кадро и сајуз између владе и народа у држави одржати: све друго народе тим већма на пут незаконитости и покрета баца; а слово није слободно, ако се само оно сме рећи, што се коме допада, него и противно.
О изашавшем наименовању чиновника а особито наместника у више круновина, слабо се што говори – највише се на овако устројену бирократију смеше, и негодују страшно, што се и стројем и кројем грађанско чиновничество као каста нека, онако као и војничка, од грађанства одцепљује и отуђује. У томе је највише 'Ост-дајче пост' израз обштинства. Наравно и судбина 'Пресе' и друге слободније новине не само на то, него и у том ограничава.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Графенштајн у Аустрији.jpg (341.9 KB, 1168x682 - viewed 59 times.)
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2687 on: October 05, 2020, 08:52:57 am »

Турска.
О стању бегунаца у Шумли пише 'Reichszeitung': 11-ог Новембра стигнем у Шумлу, и већ један дан пре дошли били амо маџарски бегунци. Како сам једва чекао да се с коим од њи поразговарим. Дакле Кошут, кажу ми, није више глава емиграције; он је пао, а не његовом је месту Перцел. Узрок ове промене збиља је занимљив. Кошут, кои је, као што сам и мислио, тражио само места у светској историји, за цељ њега достојну; Кошут, кои је ватрене говоре само маџарској отачбини из све снаге душе своје управљао, онај истиј Кошут, кои је сам до сада историју правио, изилази сад на поље романтике, и даје лавор у замену за ружу. Једном речи: Кошута је љубав оборила!
Јошт у путу из Видина побркали су се поглавице: Кошут, Баћањи и Перцел. Том је повод био нежно одношење између Кошута и младе грофице Дембински, једне врло лепе госпе. Говори се, да је она кћи трговца Хогела из Темишвара, која је такође с њима у мушким хаљинама под именом Емил Хогел путовала.
Путем је Кошут са својом пријатељицом чешће се од остали емигранта одвајао, и то је супарницима његовим добро дошло било. Чим у Шумлу дођу, пренесу врховно заповедничество с Кошута на Перцела. Ту ијм је помогао и уплив Мурат-паше (Бема), кои је код Халил-паше за ту ствар радио; иначе Мурат-паша се слабо с ким меша, вида своје ране, и мисли како да се освети Русији. С почетка су хтели они, да узму Баћање за врховну поглавицу. Његово исторично име и сродство с првим фамилијама аристократије маџарске даваху му то преимућство; али посмотрења другога вида одржаше овде победу. Бегунци не би ради изгубити симпатију демократије; јошт се они надају, да ће ијм за цељи њиове требати, за то и изаберу Перцела, а Баћањи мораде уступити. Али то све не смета Кошуту; он за све зна пута и средства. Он је путем јошт неке од грађана на чин штабални официра подигао, тек да ијм приходе повиси, не осврћући се на то, што тим турско правленије вара. Међу тима, кои су овако чин получили, налазе се: Лороди, Горове, Хацман, Ђурман, учредник 'Кезлења.' Селеши, одпре толмач Кошутов, због хрђавог владања од њега одпуштен, прешао је на страну Баћања.
Вест, да ће бегунци у Азију морати ићи, узроковала је комешање. Кошут се изразио, да ће само ланцима окован тамо ићи. Они обитавају у великој артилерије касарни; Перцел и Кошут имају приватан квартир. Под Перцелом командира Кабош, у почетку поручник у другој сикулској регименти. Између официра падне ми у очи некиј, као што рекоше, капетан Сарош Ђула, кад тамо ближе, осведочим се, да је то тек једна дражесне лепоте госпа.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2688 on: October 06, 2020, 08:39:33 am »

Србске Новине, бр. 150. oд 17. Децембра 1849.

Београдскиј дневник.
Има неколико дана, како је код нас најстрожија зима наступила. Дунавом лед у велико већ одавно иде, а ноћас је почео и Савом ићи, но тим се саобраштају са Земуном јошт ништа не смета. Јутрос је пак тако великиј снег по улицама вароши наше освануо, да се једва ходити могло. Па опет се налазе гдекои људи, те неће испред свои кућа снег да разчисте. Полиција наша, која је у обзиру чистоте по вароши нашој у последње доба похвалну делателност развила, и на ово ће обстојателство своју бдителну позорност обратити, да се у обште како по улицама снег не гомила, кои, кад се тoпити почне, не мало од убиточног дејства на стање здравља бити може; тако и особито, да се стазе испред кућа за пешаке не само направе, него и увек чисте држе. Ово је одвећ нужно.
Истина да је зима јака наступила, и њено следство имало би бити, да дрва поскупе; но примечава се противно дејство, и дрва су нешто појефтинила. Кола дрва, добро натоварена, могу се сад добити за 4,5 до 6 цванцика. Ово је следство опет тога обстојателства, што је саоник добар, те сељаци, кои сада и онако никакве пољске радње немају, могу дрва довозити, и јамачно иј је већ јуче и данас довољно било на пијаци нашој.

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
'Österr. Correspondenz' овако пише о расположењу духова у војводству:
'Јављају нам да се у Војводству Србији и тамишком Банату опажава велико незадовољство од стране Срба. Колико иначе држимо, да су ти гласови претерани, ништа мање уверени смо, да ту није толика срдња на правителство, но у самој земљи родиле су се партаје. Војена гранична окружија нису могла никако, као што Срби одвећ желе, под војводство доћи, и то је јасно као дан. (!? У.) Правителство би безодговорно чинило, да је за љубав пренапетог захтевања организам војене границе порушило, *) и рескирало тако необходимо нужно заведење, којега се употребителност у последња времена тако сјајно засведочила.
Да се србским жељама за доста учини, није се ништа друго могло чинити, до вратити се историчним преданијама војводства, узети на око географична одношења и материјалне потребе новог административног тела, и политично сајединити оно, што је природа и историја сајединила**). Одељења управљајућа покраина, која би зар тек једва Срем заузимала, нити је законита, ни нужна. Свакојако је против аустријске државне идее, да услишавши жеље претерано-народне партаје, не повлачи границе по стародревним преданијама, по течају планина и река, и ходу материјалног интереса, но да то тера по народностима. Народности су у аустријској царевини многе, и ако зрело разсудимо оне запреке, које се противљењем ови провинција постојању целог на пут мећу, онда заиста не знамо узрока, зашто да се механизам разделења уводи***), кои увек боље да је далеко од нас.
Надежда је, да ће се духови у оним пределима умирити, и агитација сломити рог. Људе много мучи невоља и потрес једва истекше године, пушећа се места, куда се крвавиј бој био, не могу тако лако и брзо преобратити се у образ мира. Ми се много радујемо скором установљењу добро устројене управљајуће системе у оним окружијама. Управљање мора тамо допунити нову политичну организацију, па ће се невоље и комешања прошла и садашња брзо заборавити.'

   *) Нек нам је слободно приметити, да Срби никада нису захтевали, да се 'организам војене границе' укине, шта више – они би радо целу земљу своју као границу уредили, само ако се и граници даде народно представничество, и ако у граници онај само буде војеној власти подвргнут, кои као војник служи, а остали сви подчињени грађанским властима. Ово је праведно, и духу србском приличеће, а и на историјским преданијама основано, јер Срби су као граничари и војници сва права задобили. А најпосле војена граница нека остане као војена граница – али само нека се зове да је саставна част односителне круновине. Ово је, мислимо, најумереније захтевање – не сматрајући, што је граница иста највише жерве принела за војводство. - У.
  **) А зар 'природа и историја' не саједињава граничаре са осталим србским народом? – У.
***) Та самим тим, што се војена граница не природно од свои круновина цепа, уводи се и умножава 'механизам разделења.' Овај дописатељ види се да сам себи противслови. – У.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2689 on: October 06, 2020, 08:42:53 am »

Маџарска.
Пажњу привлаче Маџари на себе тим, што сада веле, да није њиов позив, заузимати места у европској фамилији народа ради какве веће цели. Као што су се до сада позивали на безсмертне праотаца свои заслуге за христијанску Европу, на своју крв, која је за часниј крст противу полумесеца текла, тако сад налазимо у једном допису, кои 'Figyelmezö' као уводниј чланак саобштава, да ће Маџара позив бити, с краљем у бој поћи против комунизма, кои дружтву прети. Маџари, вели истиј допис, вазда су били своме краљу верни, нека виша божествена моћ ослабила ијм је вољу, те нису могли револуцији противустати; али зато они не заслужују строгу казан. Ублажителниј дух њи ће као волшебном силом неком попети на оно место, на ком су пре били, и на ком радо бораве. Допис тај узима за пример француску историју, да помирење народе свагда спокојнијима прави, и то иј силније за дужност њиову веже, него – топови. На концу овог посмотренија каже се: 'На путу узајмног споразумљења можемо ми опет великиј и јак народ бити.' За тим следује место, које нам к горњој приметби повода даде; оно гласи: 'Ми смо на прагу велики прикључења нове европске епохе. Нека се нико не вара; народи живе у унутрашњој револуцији, која као кремен ватру прими, ако какво год европско узмућење варницу измами, за којом одма и страшно опустошење следује. И само на поверењу народа почивајући престоли сачуваће се од преврата; тада ће маџарство позвано бити, да са своим краљем напред, и против нереда пође, обарајући комунизам, да тек Европу сатурнијског рата ослободи, кои своју рођену децу ждере; као што је већ маџарство једном Европу од потопа мухамеданизма избавило.' (!? У.)
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2690 on: October 06, 2020, 08:47:11 am »

Србске Новине, бр. 151. oд 20. Децембра 1849.

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
Г. ђен. Мајерхофер,као привремениј земаљскиј начелник србског војводства и тамишког Баната, издао је у Бечу под 8. т. м. следујућиј проглас:
'Његово величество наш премилостивиј цар и господар Франц Јосиф Првиј благоволио ме је наименовати за привременога начелника у опредељеној највишом повељом од 6. Новембра о. г. управителственој области србскога војводства и тамишкога баната, за које место снабдевен сам од високога министерства нужним упутствима.
Унапредити благостање земље, и народне жеље што се више може и што скорије, излечити ране задате ратом што се може брже, - то је превисока царска намера при мом послању, - то је садржај дан ми од ц. к. правителства упутства.
Ја долазим у околине мени познате кроз две изванобичне године, долазим међу верне у тежким временима осведочене пријатеље, са крепким поуздањем, да ће и они мене примити као таковога, и на свакиј начин с поверењем, снажним деловањем, са почитовањем закона подпомагати, чим ћемо се божјом помоћи, која је пре свега нужна, међу благодетним жељама свију добромислећи у царевини, произвести велико дело новога на равноправности, доброхотству, и саједињењу сила основанога устава.
Ја позивам све житеље свију народностиј на помирење и слогу, на узајмно опроштење и споможење, што је свакога дужност, а и заповед богочастија, наравствености и собствене користи.
Дужност је служитеља цркве и државнога управителства, да у томе с добрим примером свима житељима предходе, на коју дужност, почевши од самог себе, пазићу с крепком вољом и строгом озбиљности.
Против злочинаца и смутљиваца сваке врсти имам нужна снажна средства, и ненарушиму решителност речени средства употребити, и зато надам се, да ћу свима добромислећим и у овом одношењу дати јемство мира, повратак благостања, и разумнога напредка, те да ћу овим начином моје званије, као верниј слуга нашега цара, нашега укупнога отечества и благостања благословене земље, у којој народна племена србског војводства и тамишкога баната живе, одправљати.'
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2691 on: October 07, 2020, 08:49:59 am »

Аустрија.
У Бечу, 13. Децембра. Овде неки настојавају о томе, да на свакиј начин Суботица у немачко окружије дође, и то зато, што (веле) иначе ово окружије неби имало ни једне вароши. Но налази се овде честит један Србин з. ц. из Суботице, кои многим актима уверава, да Суботичани, осим четири породице, сви желе у војводство, и надамо се да ће он успети. Али сада све већма на свет изилази, зашто су се и по Банату и Бачкој подписи немачки куппили, само да се на том основу може окружије немачко подићи. Тако се сада силом гласа, и 'Лојд' пише о неком зборовима и депутацијама суботичким, које бајаги не желе у војводство, а то све није истина.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Словачка.
'Унион' овако од прилике пише о стању Словака: Словаци хрђаво стоје са своим народним захтевањима. Баш и тамо је зло, где је чист овејан Словак, као: Орави, Липтови, Турчанској, Тренчину, Њитри и Пожуну. Гроф Форгач душманин је њиов. Он маџарске немеше меће у службе, саме Кошутовце, кои су с ландштурмом подизали се. Најжалостније је пак видити, где Тренчин и Њитра, само те две жупаније, са житељством од по милиона Словака, морају трпити Кошутовачке магистрате, коима је поред лепе плате аустријско правителство све једнако у усти, а овамо очито раде, да га код народа омразе. Форгач је додуше у почетку наименовао Хоџу за жупанијског биљежника, и то је тек да се Словаци нечем надају. Доцније претио је Форгач депутацијама, које су у Беч ишле да цару верност изјаве, лишењем званија.
Овај је глас више што него тек голиј чланак за новине. Ми Словаци обраћамо се највишим органима царске владе с молбом, да се саслуша гореречено; јер том приликом пала је крв не рачунајући потоке суза, које је невино батинањиј физично и морално потиштениј Словак пролио.
С пролећа г. 1848. кад се обштом побуном једва знало шта је право, шта ли није, налазило се и у Словачкој на изступљења по пољима и шумама. Сад је то страшно, како се изслеђава. Новчане се казни намећу, које нико платити не може, иначе готове су батине и тамница. Па још ти маџарски званичници, крокодилски о Словацима саучаствујући, казан батињања овако спроводе: 'Видите, то вам је дало немачко правителство! Нисмо ли вам то казали? Ето сад добисте правителство какво сте желили.' – Што су пустаинске чете или царске војске штете по шумама учиниле, то сад за кога зло, него за Словаке! Тако је Кошутовачкиј магистрат варошицу Мошовице у Турчанској због такве штете на 8000 фр. ср. глобе осудио.
Како пак гледе маџарски званичници, да мрзост у Словацима према правителству побуде, види се отуда, што полицајну војску (Gendsarmes) подбадају, те све Словаке злостави, а кад после Словак мило за драго врати, они га одма уапсе и батинају, говорећи опет: 'Видите, то вам је дало немачко правителство, хаснили се нисте ништа, само сте полицајну војску радоша добили.'
Маџари баш навалице на то иду, да правителство код народа оцрне. Они за местне кнезове бирају најподлије људе у селу. Ако би народ на то што рекао, одма се морају 'бунтовни пси' растерати. Тако се и крв просула у Хлубокој, у њитранској жупанији. Хлубока се увек одликовала верност прама цару и монархији. Али и овде људи, као Бубовик, Калман, Петко и др., љути крвници, одправљају сад званија у име цара, против ког су грешили. У Хлубокој је био Хурбан парохом. Хлубочанима наметне магистрат, за попашене пре ђурђева дне ливаде, глобу од 900 фр. Солгабиров начини кнезом једног простака, кои је по Кошутовски мислио. Наравно се знало, да ће верна обштина протестирати. То су Маџарони и хтели. Једним замајем два ударца! т. ј. омразити Хурбана код правителства, пак и код народа. Међутим кад се Хлубочани протестацијом ништа не ползују, изаберу себи сами старешине местне у лицу три својевољника. Сад солгабиров по ноћи и маглуштини пошље солдате у Хлубоху, да та три бунтовника довуку. Кад се устрашени житељи стрче и сродници јаукати стану, опале солдати пушке, и простаку једном размрскају ногу. Множина с тешком бољом надре кући, и она 3 самовољника буду одведена у Њитру.
То је фактум, кога су наопачке коментирали 'Лојд' и 'Остдајче Пост.' Не господо! Словаци ће бити мирни, само ако ијм скините с врата ове маџарске тиране. Словацима је забрањено депутације у Беч слати, ваљда ће ове врсте моћи што у Бечу учинити! И у тој надежди подижемо најпокорније просбе у име њитрански Словака, да као што су толико пута искали, сметну се ови чиновници.
Ми повторавамо, да нас је највећа приврженост к царскоме правленију принудила, да врсте ове обнародујемо. По томе нека и лека буде, иначе очекивати је позорија, какова су била у Галицији. Средњега пута ту нема.


* Forgach Antal.jpg (148.12 KB, 604x672 - viewed 4 times.)
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2692 on: October 07, 2020, 09:13:43 am »

О централизацији и народној равноправности у Аустрији.

Питање о федерацији или централизацији заузима већ од 20 месеци мисао свију они, коима устројење владе уставне у Аустрији на срцу лежи. Сабору Кромерижком није остављено нужно време, да ово питање реши свестраним изјаснењем и споразумљењем; али будући је тамо само једна половина државе заступљена била, нећемо штету отуд следујућу превећ високо ценити. Влада, која је устав од 4. Марта 1849. октроирала, прогласила се сама делом за централизацију, истинa не сасвим одсечно, но ипак у великој мери уведену. Зато су је хвалили скоро сви немачки листови у Германији, а особито у Бечу; али тим веће незадовољство изјављивали су против тога сви слободни органи други језика, шта више и у страним земљама одазивају се на један глас о томе не баш одобравајући. Но сви, кои ствар познају, суглашавају се у том мненју, да је управо ово главно и животно питање царства аустријског, које ако се сретно реши, више или мање од тога ће прe свега зависити унутрашњи мир царства, а следователно и сва корист и сва моћ његова у Европи уобште. У овом смотренију задобива ово питање важност и за целу Европу, и није се чудити, што и страни људи изван границе на њега позорност своју обраћају.
Устав октроираниј основан је на тако пространим и повољним основама, да се у њему без важне промене целога могу ипак свакојаке преграде преиначити и вештествене поправке унутра починити; које ми, у призренију §. 123., коим се дозвољава да се устав од части променити а и прегледати може на првом идућем сабору државном, неможемо иначе него похвалити. А будући се такове промене, пре него што ће путем законодавства бити предложене, морају здраво разсудити и свестрано разсмотрити, зато се, ако Бог да, неће ни нама за зло примити, што ћемо наше мисли о преважној овој ствари свету предложити. Но то се само по себи разумева, да морамо, ако желимо предлагати оно, шта ми за боље држимо, имати слободу такође показати, зашто то све није добро, што би ми желили да се промени.
 Да би се на овом широком пољу боље наћи могли, морамо нека смотрења о особитом значају нашег века и наше државе напред изложити. Чуство народности било је истина свагда и код свију народа доста силно покретало јавног и државног живота; поименице код Чеха појављивало се оно тако рећи у самој предности историје скоро сваког столетија, изузевши само XVI и XVII столеће; али у садашње време чуство народности у свој средњој Европи такову моћ и таково дејство има, каково досада јошт није имало никада. Што је у XVI и XVII столећу било поњатије цркве и верозакона, то је у нашем веку поњатије народности. Поглед на најновије догађаје, особито на оне, кои су се 1848. године сбили, мора о томе свакога уверити кои само хоће да види. То је истина, да ово поњатије народности није јошт обузело мисао и свест свију лица и свију особа нашег времена и нашег царства; ми неодричемо да је она многим особама и противна; али то стои, да је она већ задобила такову снагу и толико распрострањење у ширину и дубљину, особито поводом маџарског неправедног злоупотребљења и претеривања, да идеа ова по природним законима светски дела сада већ неће пре са позоришта оступити, него док сврши свој течај кроз све степене природног развитка свога. Оне земље и оне особе, које су јошт до данас у смотренију народности равнодушне и нечуствителне, особито у Аустрији, неће такове бити више после десет, или бар после двадесет година; следователно и побуђења она, која се рађају из одношења народности, и која се до сада многима чине бити доста маловажна, задобивају све већу и већу важност и вредност. Свакиј онај човек правителствениј, кои би истину овог изречења пред собом затаити или баш сасвим одрећи хотео, налазио би се у врло опасној и одсудној обмани; а заиста би неразумно било сада већ свако тежење, градити насипе и јазеве противу овога продирујућег течаја нашег времена, и сва измишљења и сва средства човечија против њега управљена неби имала већег следства и успеха, него дуван против ветра, коима се правац овога ни одвратити ни променити неда.
За корист цркве и верозакона бороли су се пре неколико векова народи целе Европе кроз више него сто година врло свирепо и крваво, док нису се коначно ослабљени и изтрошени са обе стране склонили на мир, то јест на то, да припознају и уважавају права супарника, или да припознаду начело равноправности у обште. Зар да поњатије народности опет доведе народе к подобном дуготрајућем проливању крви, кога почетак заиста је делом учињен већ године 1848-ме? – надамо се, да то, ако Бог да, неће бити, зато, што је оно, к чему би се све стране морале па ма колико дугој и крвавој борби једанпут склонити, то јест равноправности народа, бар код нас у Аустрији, већ напред припознато, шта више оно је већ и за основниј закон у целом царству проглашено. Зато дакле распре код нас само јошт о томе рађати се могу, ако би начело равноправности, по праву већ припознато и примљено, у самом делу негде нарушено и вређано било.
Али шта је садашња влада начела равноправности у Аустрији, у обзиру прошлости, друго него еманципација или ослобођење елемента славенског и румунског од надвладе германизма и маџаризма? (О одношењима народа у Истрији, Далмацији и Галицији као и мање разширеним за сада можемо ћутати.) Немци и Маџари били су пре Марта месеца 1848. године владајући народи у Аустрији, а Славени и Румуни били су служећи народи; они први били су дакле угњетавајући, а ови други угњетавани. При проглашењу устава у Марту 1848. године морали су се дакле она два народа, ако су заиста хтели слободу, као што су говорили, по следствености одрећи се уједно и оне надвладе своје, коју су дотле неправедно имали и злоупотребљавали, исто тако, као што су се велики земљодржци одрекли свога господарства над поданицима. Немци су то одма и учинили у теорији или на артији, премда праксис или удејствовање и до дана данашњег далеко за теоријом заостаје и рамље; али Маџари одрекли су то учинити, како у теорији тако и у практики, за које они сада, као што је свима познато, жалостно страдати и кајати се морају.
(Даље следује.)
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2693 on: October 07, 2020, 09:24:38 am »

(Продужење.)
Слобода је уобште само тамо могућна, где сви участници ма каквог друштва једнако право уживају, где нико није рођен господар, а нико рођен роб и слуга другога; но томе никако није противно то, да ради постижења цели друштвене, једни стоје на челу, пак да воде и заповедеју, а други да следују за онима и да се водити даду, то јест да слушају. У слободној уставној држави закони за све житеље једнаку вредност имају, што је једном право, то мора и другоме право бити, нити сме ко из обштег закона и права изкључен или изузет бити. Једном речи, устав није ништа друго него удејствовање у држави оног познатог и вечног начела сваког права и сваке правде: што себи нежелиш то другоме нечини. Свако ма какво више или преимућствујуће право, сва ма каква привилегија, и свака подчињеност, која непроистиче природно и не обходно из постижења цели државне, - нису ништа друго него право изузеће од права, дакле одрицање права, то јест неправо, криво, неправда. Свако дакле овако преимућство може само једним насилијем а не правом уведено и обдржавано бити у држави; а насилије свуда за собом вуче стање рата, у ком се свако природно право одриче, нестаје и гине.
А сад ова изречења, која су сама по себи јасна и безпрекословно истинита, на постојећа заиста у Аустрији народна одношења обратимо, неможемо несазнати, да при толикој различитости ови народа њиова савршена равноправност не само као неизбежимо условије целог устава, него и као моралниј основ саме државе у обште сматрати се мора, дакле да никад више несме бити ни речи о ма каквој надвлади германизма и маџаризма над Славенима и Румунима. Иначе би смо заиста опет пали из обима права у угњетавање и кривду, правична држава претворила би се опет у државу насилствену, а мир и покој претворио би се у борбу и рат, макар привидно и угушен.
Ако је све то истина, што смо досад рекли, онда је питање о централизацији, коју наше министерство у Аустрији увести и утврдити труди се, само по себи решено. Ова централизација већ зато није за Аустрију, што је она у правом и неизбежимом одпору противостављена моралном основу целе државе и устава, то јест у одпору је са равноправности народа. Истина да министерство такође често говори о равноправности, али ако уважимо начин, коим оно ту равноправност у дело привести тежи и усиљава се, онда би смо по истини и правди смисао те равноправности овако изразити морали: 'равноправност свију народностиј у Аустрији, али са надвладом немачства.' А зар је то јошт равноправност? Може ли се такова надвлада Немаца осталим народима по праву и без насилија наметнути? А може ли најпосле таковим насилијем бити утврђен мир и постојаност царства?
Нећемо овде строго да узимамо у претресање, зашто се на пример сада у Маџарској свуда уводи немачко чинодејство у званију. Маџарска налази се до сада у ратном стању, а то није редовно уставно стање. Ни на то нећемо засада врло наваљивати, зашто је чешким надлежателствима пре неколико месециј забрањено било, да не смеду међу собом служити се чешким језиком; ово дело, које се ни из каквог призренија оправдати неда, чини се да је путем неуставним код владе измамљено било, нити ће, надамо се, имати при новим надлежателствима важност, будући далеко прелази и преко они исти граница, које је министерство само при својој централизацији установило. Узмимо само у разсуђење она одношења, која имају нуждно и необладимо изтицати из устава од 4. Марта.
Параграфом 35. и 36. устава тога приказане су све више народне тежње и сав политичниј парламентираниј живот за једно једино средоточије државе, за државниј сабор; јер земаљски сабори немају ништа друго, осим чинити неке 'наредбе' (Anordnungen) о своим домаћим мање важним стварима. Следователно ће оно, све прогутавше средоточије или постати права смутња и замешателство куле вавилонске, или ће само један једини језик (на пример немачкиј?) бити примљен самим делом за средоточниј језик. А тим ће самим делом искључени бити сви остали језици земаљски за свагда од сваког јавног парламентарног живота.
Али неће бити доста ова једна рана и ударац, него ће средоточна влада, која ће истиј средоточниј језик употребљавати, искључити исто тако све остале језике и из свију окружија више администрације или правленија. А овака неједнакост не само што ће до дна превратити и оборити све оне празне речи о равноправности народа, и ставити на то место саму превару као моралниј основ државе, него ће осим тога постати страховито убиточна и смртоносно опасна за све оне народе, кои изван Аустрије или никако немају живота, или бар немогу тамо политичниј живот свој развијати. Јер заиста народ, коме је свако политично и парламентарно покретање и делање за свагда одузето, - док међутим његови суседи таково у пуној мери уживају – пропао је незадржно, и мора пре или после као народ изгинути, нити има на свету лека против ове смрти. А у овако жалостном стању налазили би се онда не само Чехословени и Маџари, него и сами Југославени и Румуни; јер ни ови нити се хоће нити могу задовољити с оном надеждом, да ће ваљда њиови једноплеменици у Турској њима предходити примером јавног политичног живота. Сви дакле народи немогу, ма да би то и радо хтели, саизволити на ту споменуту централизацију, јер би таковим делом подписали сами пресуду своје смрти, дакле би учинили самоубиство. Ни један честит представник свога народа неби могао са чистом савести на то пристати на државном сабору; а ма да би то кои и учинио, незнамо да ли би таково дело његово по праву место имати могло, јер неморална обећања по Божијем и људском праву припозната су за неважна и ништа неважећа.
(Даље следује.)
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2694 on: October 07, 2020, 09:37:25 am »

(Продужење.)
Шта дакле ваља чинити, да се овим тегобама и сумњама по могућству лек нађе? – Помоћ је овде у теорији врло лака, али ни у практики није она никако немогућна. – Само је нужно, да се просто преместе неколико чланака из параграфа 36. у параграф 35-тиј, и по томе устрои сав устав. Нужно је, да се појединим народима аустријским толико самосталности или автономије, и толико слободног политичног покретања остави, и толико собственог парламентарног живота даде, колико је достаточно, да без штете јединства државног равноправност народа постане истином, и колико је нужно к томе, да би се не само свака дејствителна опасност уклонила, него и да би се болниј и жалостниј вид хелотизма или сужањства код једни, а господарства код други народа предупредио. Докле год народи буду имали причину, бојати се за своју народност, дотле никада неће у Аустрији бити спокојства и мира. Ако ли у овом смотренију неће бити дато сигурности и гарантије самим устројством држве, заиста ће министерство безуспешно разсипати лепе и ласкателне речи; неповерење, које већ од давна има хиљаде извора и повода, све ће се већма разширивати, и разглодаће све свезе у све држаљке преданости и љубави.
Питање то, што је у Аустрији вештественије и изворније, или државна средоточна власт или народне и земаљске силе; и хоће ли она служити за мерило овима, или обратно, - чини нам се у самом делу исто тако излишно, празно и огорчавајуће, као и многа друга подобна питања, на пример оно о суверенству владатеља или народа. С намером противуставити ова начела једно другоме, тражити у њима противословије и свађати се о првенству једног над другим, то неможе ништа друго учинити, него најпосле у неразумност и у неправду завести стране препируће се. Јер као год што у човека при дејствителном разделењу душе од тела смрт следовати мора, тако и у државном устројству мора следовати пропаст, кад се његове устројне стихије и начела међу собом почну борити. У осталом, зато што се не може при сваком поједином делу човека строго определити, колико је у њему участвовао разум и дух, а колико чуственост или тело његово, никако се у обште различност духовног и телесног круга тим не уништава. И тако ће и ту са обе стране признање и добра воља за свакиј случај нужна бити.
По нашем мненију јединство царства аустријског, ако има бити истино и необоримо, изискује за своје средоточије, или државу у обште, нужно и необходно само следујућа дела и предмете ове: 1.) цара и дом владајућиј или род његов; 2.) загранична или инострана дела; 3.) војску сувоземну и поморску; 4.) финансије царства; 5.) трговачка дела, и 6.) сва средства саобраштаја у целом царству. Даље јоште је, ако и не обходимо нуждно, а оно врло пожелателно, да то, што је у једној части државе право, ни у другој части за криво држано небуде.
Из овога изложења нашег сваки судија, кои није напред већ заузет, познаће, да ми обиму делателности и подручју моћи средоточне или државне власти никако нежелимо недостаточне и превећ узане границе дати. Министерствима, за горе наведене предмете нужднима, било би јединство царства тим достаточније и сталније утврђено и осигурано, што би се на пример макар јошт и то начело могло изрећи и потврдити, да не само свака тврдиња, него и свакиј топ, кои се унутра у границама царства аустријског налази, принадлежи искључително у подручје власти средоточне или државне.
Покрај тога могла би, и имала би се сва остала дела државна и народна у Аустрији остављена бити властима и саборима земаљским или автономији народа, - то се разумева, под управљањем и заштитом исте оне власти извршујуће, која ће и у држави делателна бити и која ће искључително само владатељу принадлежати. – јер ми заиста овој распри нетражимо никако ограничење неко власти и преимућства владатељског, него једино само тражимо то, да се природнији и примернији механизам или строј за њено дејствовање нађе и састави. И зато сва она обична пребацивања о нашој, као што веле, нелојалности, нашем мутењу и сепаратизму, и тим подобна, враћамо опет онамо одкуд су изишла –то јест у круг лажи, оговарања и оцрњивања.
Но како оне земаљске владе у Аустрији имају бити организиране, да неби падале кадкад у распре нити међу собом нити са средоточном владом, то је наравно такова ствар, која се много дуже разсуђивати има него да би се у једном новинарском чланку садржавати могла. Ми бар немогавши се сад у таково разсуђивање упуштати, хоћемо само у обште и скупно да назначимо овде наше мненије о овом предмету.
Ми нетаимо, да би смо желили, да се она министерства, која сад гг. Бах, Шмерлинг и Тун у Бечу заузимају, или сасвим укину, или бар да у своме кругу ограничена буду на тај начин, да се сви њиови текући послови извршују у особитим министерствима земаљскима или народнима. Свака већа саставка или свака народна дружина круновина имала би на челу целог свог правленија једног министра, кои би истина био друг државни или бечки министра, али би обитавао у главном месту земље себи подчињене, имајући под собом саветнике министеријалне за све гране земаљског правленија. Овакови министра морало би у целој држави бити најмање седам, и то за земље: 1.) немачке, 2.) чешко-славенске, 3.) пољско-русинске, 4.) маџарске, 5.) румунске, 6.) југославенске, 7.) и италијанске; покрај ови пак имало би постојати исто толико земаљски сабора и врховни или касациони судова. Ако би се ваљда јошт веће число такови министерства установити морало, ми ни томе не би били врло противни. Ови министри добијали би уредно поверителна известија другова, морали би наравно у случају потребе одлазити и сами к тим своим друговима у Беч. Од оног времена, кад су гвоздени путови и телеграфи до свију главни градова доведени, могло би се таково устројење без велики тегоба удејствовати. А главна корист из таковог устројења произтицала би та, да се сви послови државни и народни, стојећи под министерством земаљским, могли одправљати све до највишег места на народним језицима, и да би начело равноправности народа престало на тај начин бити тек једном обманом и преваром.
(Закључење следује.)
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2695 on: October 07, 2020, 09:55:36 am »

(Закључење.)
Ми се нећемо овде даље и обширније упуштати у излагање овог нашег поњатија. За знатеље и за доброжелеће читатеље надамо се да смо га доста јасно назначили; нити се ми за ситнице и особине мање вештествене (то јест такове, поред кои се цељ, чрез нас назначена, на овај или онај начин постићи може) ма с ким кавџити и препирати желимо; а што се наши давнашњи непријатеља тиче, ми то добро знамо, да кад би смо ми из једне чисте искрености ма и саму крв и душу пред њима излили, они би ипак јошт и онда Бог сам зна какве кривице и неваљалства на нас потварали и износили. Зато нам се чини да би даљиј говор о овом предмету излишан био, само јошт неке важне точке морамо у неколико речиј споменути.
Пре свега ми то држимо за ствар врло озбиљну и теготну, поделити једну исту грану правленија јавног (на пример школске послове) између владе државне и владе земаљске; трвење међу њима било би не избежимо, јер ће свака хтети разширити круг свога подручја против друге; зато је сасвим нужно, да свака такова грана правленија цела и неподељена само једној власти подчињена буде. Шта више, и тамо, где ће ово поделење сасвим неизбежимо бити, као у кругу финанцијалном, желили би смо, да се на пример сви непосредствени данци предаду цели и без изузетка под власт државну, а сви посредствени данци да се подчине власти земаљској, - наравно са тим обвесатељством, да ова има предати опредељену част у касе државне, као што је и до сада било. Иначе ће заиста или државниј данак или земаљско доплаћивање они, што данак плаћају, сматрати као opus superiorogations, преко нужде чинећи трошак, као непријатан и излишан, при чему ће зајми државни у оба случаја штетовати. Само таковим разделењем и усамљеним поједини предмета у државном устројству може се предупредити у будуће опасно тарење њиово међу собом.
Ми смо досад разсуђивали централизацију Аустрије преимућствено са гледишта народнога, зато, што је ово за нас најважније. Али ако споменемо, да у Француској, држави скоро сасвим једноплеменој и јединонародној, многи од најпросвештенији родољубаца једино могуће спасеније сада већ само у њеном децентрализирању траже, радо ћемо се уверити, да ова ствар има и друге врло важне и опасне стране, у кои разбирање ми се овде упуштати нећемо.
Несмемо јошт најпосле овде прећутати и то наше мненије, да премда се већ и сада чини да је у Аустрији потребно, да се заведе особитиј државниј савет по §§. 96-98. октроираног устава, такова потреба постала би јошт много важнија и нужнија при устројењу земаљски министерства, горе споменути. Овај савет, састављен од најискуснији и најважнији људиј свију народа аустријскиј, и састојећи из ужег савета, то јест чланова стално у Бечу пребивајући, и ширег савета, разсејаног по свима земљама, - имао би дужност служити своим добрим мненијем у свакој државној потреби како министрима, тако и самом владатељу, но под тим условијем, да би и цар и министри његови имали свагда савршену слободну вољу, по собственом свом увиђању, или уважити и саслушати овај савет или не. И то би мислим преко многи други средстава подпомогло јединство, сталност и благостање државе, утврдило би политику њену унутрашњу и спољашњу, нити би сметало нити сметати имало начелима уставним и слободи аустријски народа.
Најпосле јошт одговорити морам на пребацивање, које се обично и најчешће чини противницима централизације Аустрије. Говори се, то јест, да влада аустријска има бити снажна и крепка, и зато пре свега  усредоточена на једном месту и у једним рукама. Ми истина не знамо, да ли је свагда онај снажан, кои се упушта у борбу са природом и са правом: но да он у таковој борби најпосле увек пасти мора, о томе никако не сумњамо. Но чини се, као да наши противници, против своје воље мешају различна поњатија уједно, говорећи, то јест, о снажној влади, а разумевајући под тим само владу врло комотну или лаку. Ако је тако, нећемо ијм у томе управо противословити, али држимо, да угодност непринадлежи међу прва потраживања уставне владе. Јер угодан је, у смотренију правленија државног, само деспотизам и варварство; а просвештене и слободно мислеће владе бивале су од вајкада прижељне у штедењу и уважавању тисућостручни користиј државни и грађански, и зато нису могле, нити су хтеле, угодност своју проглашавати за ствар, која је у државном устројству над другима важнија.

У Прагу 9. Децембра 1849.                 Ф. Палацки.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Франтишек Палацки.jpg (132.24 KB, 678x790 - viewed 4 times.)
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2696 on: October 08, 2020, 08:34:10 am »

Србске Новине, бр. 152. oд 21. Децембра 1849.

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
'Позорник' у последњем листу доноси проглас један од стране прив. правителства војводства, коим се обштине србске у ц. кр. аустријским државама позивају, да би приликом предстојећи празника по црквама милостињу купили за пострадавше Србе по војводству, а нарочито за Шајкаше, кои без крова и хлеба на овој зимњој погоди изложени су сваким невољама. Скупљене милостиње имају се у трговачким полицама преко г. Шпирте у Земуну реченом правителству доставити. Предстојеће празнике ни један Србин данас не може лепше и Богу угодније прославити, него ако се сети да док он ликује многа браћа његова плачу и гладују, без крова и огрева тужно уздишу, те ијм зато од онога, што му је Бог благословио, једну частицу удели, и тим колико толико тешку невољу њину олакша. И ми велимо: да се надамо, да овај плача достојниј позив неће на окамењена срца наићи. – Нека је овде с похвалом напоменуто, да је пивар румскиј, г. Карло Ристер, као Немац и римокатолик, у очи свога Божића, послао правителсту у Земун 200 фр. ср., да се међу бедне Шајкаше поделе. Богу угодније дело на овај празник није могао учинити. И зато нека му Бог сва његова предпријатија благослови и сваку срећу изобилно дарује.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2697 on: October 08, 2020, 08:36:31 am »

Србске Новине, бр. 153. oд 22. Децембра 1849.

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
У Суботици. Жалост је заиста гледати, где браћа наша Буњевци – понајвише honoratiores – избегавају слогу са Србима! Та доста је браћо, тога рвења – докле ћемо носити у срцу мржње и раздора један према другоме, а све на злобу и радост обшти наши душмана!? – Прости Маџари много боље мисле. Они јавно говоре: 'Да би ли Бог милостивиј само једанпут мира дао, ми би радо под војводство; али (веле) то ће тешко бити, докле год наша господа (разумевајући племениташе) на то не пристану.' Као што тако заиста и јесте; јербо као имућни људи прмамили су себи солдатију ласкањем и гостбама, пак чине што хоће; а Срби горко пате ово због већ несносиме неправде, ово пак тужећи за страдајућом браћом, кои од глади умиру. Овдашњи Срби истина да су Мартоношанима преко 60 велики мерова жита, а шајкашком баталиону преко 200 пожунаца ране издали, ничим мање једнако купе рану и новце, и срдачно брину се, како би најбрже помогли. Свештенство с амвона непрестано народ у цркви саветује и опомиње на издавање милостиње, које се и чини.
Преко 60 невини Србаља били су стрељани овде за време маџарске владе. У један пут су 23 ни криви ни дужни Срба безбожни крволоци стрељати дали. Од судија, кои ове невине жертве осудише, само су двоица, овдашњиј бившиј капетан варошкиј Ленард и Скендеровић, у Сомбору затворени, остали пију и веселе се, а и поменутој двоици ништа не оскудева, седе и картају се у топлим собама при чаши вина. Нису овако наше Србе Маџари држали, но су иј глађу и жеђу, до сами костију с конопцима за ступац везане, мучили. Некиј овдашњиј Тренчињиј, бившиј фишкал варошкиј, пијући код неког В., помаџареног Србина, псовао је србску цркву – и свету трапезу и свима Србима на тањир редио се, на које супруга реченог В., баш кад се ово говорило, јело унесавши пред истог Тренчињија метне с изражењем маџарским: 'hogi beszelbet a Trencsinyi ur illetleneket Raczok ellen, midön mesis szerb tanyirábul eszik.' Kao рис ђипи на ово В., у присуству гостију истуче на мртво име жену своју, и разбије јој главу на три места. Кукавна жена одбегне свештенику, и чујем да ће држати изследовање. Ето како се Маџари и маџарони и сада владају као и пре, и ако томе лека не буде, Бог и душа не знам, како ће Срби такова нападања сносити моћи, тим жалостније, што ни од куда помоћи нема.
Маџари су србске усеве летошње пограбили, говорећи да су од министерства маџарског купили, и тако qua bona fidei possesores, србску рану Србљем по скупе новце продају. Но шат Бог и свему томе крај учиниће!
'Загр. нем. новине' пишу из Земуна: 'Има људиј у нашој околини, кои се старају да обична изступљења при свирки и игрању картиј изведу свету на видик као побуне Срба против законитости и несугласија с војницима. То су гладне лармаџије и бетпосличари, коима је затим стало, да светину залуде и надраже, да тим лакше на свој млин навију. У Новом Саду посвађали су се неки око картиј, а у Земуну при свирки грдише се рибарски момци с једним простим војником од регименте Кевенхилера. Ни близу није, да су ове изступљења породи каквог политичног потреса, шта више само су се растећом страсти и угријаним напитцима зачела, па опет нађе се бунџија, кои не пропустише лажан глас у свет пустити, као да су Срби у Н. Саду на високиј патент о устројењу србског војводства огорчени, царскиј барјак збацили, и подигли тробојниј народниј, тако, да су ту и солдати посла имали; да су – не знам – у Земуну на војнике с прозора пуцали, и да су у Бановци граничари два официра убили и т. д. Оваке и подобне гласове распростиру зломишљеници, тако да Србе против закони властиј подбоду, и да тако лакше своје себичне намере постигну.'
Овакови гласови су и до нас допирали били, но ми ијм веровали нисмо. Заиста чудити се човек мора, како су неки омилили буне и опадања, баш као Талијанац сир. Ако је и ко, то су једини Срби, на које се, што се верности и оданост к цару тиче, свакиј угледати може. На што дакле толико рити и бунити овај добриј народ?

Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2698 on: October 08, 2020, 08:41:00 am »

Србске Новине, бр. 154. oд 23. Децембра 1849.

Аустрија.
У Бечу, 16. Децембра. Јуче, на дан тужног спомена војводине смрти, кренуо се заступник његов г. ђен. Мајерхофер, са гг. Гријем, Живановићем, Стојачковићем, и свитом, доле преко троједне краљевине, и војводства Србије, у тамишкиј Банат. У Загребу ће се разговарати и нужна упутствија саобштити са г. ђен. Коранини-ом, о ком сам вам јавио, да ће бити поглавар границе србске. – Поред г. ђен. Мајерхофера и Грија биће некиј Пилц главниј секретар и директор главне канцеларије. Нека нам је слободно приметити, зар барем један није могао Србин бити?
Велику је позорност овде побудио чланак г. Палацког у чешким народним новинама, у ком вели, да Аустрија не може овако обстати, да су садашњи министри рђавим путем пошли, и за сада у кратко своје мненије предлаже, да би се Аустрија устроити имала, да народи задовољни буду. 'Лојд' се радује, што се глава чешке партаје у борбу упустила, и повода дала основном претресању устава од 4. Марта. 'Остдајче Пост,' којој чешка, као ни једна славенска политика не иде у рачун, јербо поред ње не може немачку цивилизацију по истоку разсађивати, обећала је одговор – видићемо какав ће бити.

Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2699 on: October 09, 2020, 09:08:23 am »

Чешка.
Из Златнога Прага, 13. Децембра. Из наши крајева, па све док допиру границе царевине аустријске, сада после утишани колебања, по свој царевини улази путник из једног догађаја у другиј, те иј једва прегледати може, а јошт теже пресудити како ваља. Одма при првом премишљавању упадају у очи ове различне земље са различним народима, које све падају под управу Аустрије, једне мајушне земљице. То исто чудо – поред једног устава државног и поред боље правде и правице за све – није сад тако чудно, али се свакиј – пре устава – морао дивити како се држи ова држава, кад је у њојзи било толико силне неправде за толике многе народе. И заиста ко овако не прегледа некадашњост аустријске државе, тај би могао полудити премишљајући одкуд и како су се родиле те буне по Аустрији. Баш с тога, што је у пређашњој абсолутној Аустрији била стега робска за све, а стега народности за многе народе, с тога морала се дићи, и дигла се она страшна буна по свој царевини. Све је то истина, јер ова буна двојако се појавила.
Немац и Маџар, кои су по својој обезбеђеној народности, по своим утврђеним народним правама господарили над другим аустријским народима, подигли су се против пређашње абсолутне Аустрије. Ови исти кад су заквачили сва права за себе, и кад су се Славени, и уз њи Власи, дигли за своју народност – онда су иј гонили ради своје народности. Славени, кои не имадоше никад ништа, као народ морадоше се постарати за своју битност народну и отуд долази та помисао светска 'за народност'. Славени морали су ово чинити да скупе све своје око себе, па онда да кораче даље. Та и Немци и Маџари – по самом делу – ово исто чине, само лукаво обмањују свет као да они све као људи раде. Маџари ено подигоше читав рат на Славене – Србе, Хрвате, и Словаке, и то све с тога, што ијм хтедоше набацити своју народност а одузети њиову рођену. Овај рат већ је довршен и сада највише изгубише  они, кои нису разумели правду и правицу. Маџари су пали, а кад добро прогледамо шта је с Немцима, видимо да они од праве тежње спадоше на стару мету. Сад после овог рата уређује се нова Аустрија. Мир је у њој повраћен силом славенски народа, а од овог новог уређивања све царевине и њезини земаља зависи мир и напредак аустријскиј. Ако царевина по својем уставу даде сваком народу своје наравно народно право, онда је обезбеђен мир и онда ће напредовати у Аустрији свако добро. Да другчије не треба очекивати мира, то је доказало пређашње аустријско стање са сталним немирима између свои народа. И зато сада кад ево већ је свуда проглашен устав државниј, кад су већ учињене толике нове уредбе по многим земљама, сада човеку разборитом не може све једно бити, ма се како те уредбе чиниле.
Нама Србима тим већма лежи на срцу то уређење како се догађа, јер ми смо ради оног худог пређашњег стања највише крви пролили, док није мир повраћен, ми би и сада с једне погрешке морали улудо крв проливати; а богме ни наша крв није вода, и ми кад погинемо, не долазимо к себи, и нама већ једном мора се разжалити нашег сиромашног народа, кои највише синова губи. Свакиј зна колико је хиљада и хиљада србски душа не стало је у овом рату, свакиј зна, да све те душе за својега живота биле су се да поврате мир државниј, и да спасу царевину. Свакиј зна, колико милиона штете имао је наш народ за цара. Он је од њега очекивао, да ће му по правди и правици дати његово Богом му дано и од царева потврђено право, и за то је све жертвовао. А ко је оволико пострадао ради некадашње неправде а за будућу правду, и пред Богом и пред људма дужност му је да мотри на ту нову грађевину аустријску.
Ја ћу вам моје мненије о том предмету у будућем допису изложити. – С. З.
Logged
Pages:  1 ... 175 176 177 178 179 [180] 181 182 183 184 185 ... 188   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.035 seconds with 22 queries.