PALUBA
December 05, 2020, 12:36:01 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Važno
Pravilnik za postovanje vesti
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 177 178 179 180 181 [182] 183 184 185 186 187 188   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 294374 times)
 
0 Members and 3 Guests are viewing this topic.
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2715 on: October 16, 2020, 08:59:07 am »

(3) Тицанова буна 1807.


Карађорђево освајање Београда 27. децембра 1806. године, подигло је одушевљење аустријских Срба у прави занос, тако, да су у Беч почеле да стижу тужбе како Срби граничари јавно говоре да ће, у случају мобилизације разуме се, против Карађорђа и устаника — листом пребећи у Србију и да неће више да се боре за аустријског цара. Почетком 1807. панчевачки прота Андрија Арсенијевић одржао је у саборној цркви јавну молитву за Карађорђа, Станоја Главаша и срећу српскога оружја, а ускоро се и прочуло по разним странама Срема како тамошњи Срби прете да ће на пролеће скочити на оружје, а онда ће 'Швабама' бити баш тако као Турцима 'преко'. Ово нису биле празне претње, јер је, на пролеће 1807., у Срему одиста дошло до отворене побуне.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2716 on: October 16, 2020, 09:01:20 am »

Средиште ове буне биле су спахилуци: румски, грофа Пејачевића и илочки, грофа Одескалкија, а изазвао ју је тежак положај Срба кметова (паора) у Срему. Аустрија је после Карловачког мира 1699. установила уз турску границу војну управу и Србе, који су се ту затекли, поделила у две категорије, једне је населила у војној граници, а друге разместила у унутрашњости као кметове на имањима спахија, јер је аустријски цар земљиште, које су Срби отели од Турака, у колико није спадало под војну границу, разделио међу своје љубимце, генерале и другу немачку и мађарску властелу.
У почетку власт је спахија над кметовима била неограничена. У политичком и правном погледу бесправан, у социјалном погледу рђавих социјалних позиција и у економском погледу без икаквог власништва, сељак у Срему постаo је бунтован. Нико га није штитио, нико није заступао његове интересе на земаљским саборима, а искоришћавао га је и спахија и свештенство и држава. Да је стање паора у Срему било горе него под Турцима сведочe неколико сељачких буна у 18. веку, али све оне у зачетку су угушене или убрзо по појави локализоване. 1736. побуне се сељаци у нуштарском спахилуку и буна се раширила по читавом Срему. Ову буну умирише царске чете, а главне покретаче затворише у тамнице Сремске жупаније у Вуковару.
Односи између спахија и кметова први пут су регулисани урбаром од 1737. године. Наредбама Марије Терезије и Јосифа II ови су односи одређивани и поправљани у корист кметова, али ове реформе нису спровођене у живот услед превелике моћи племића. Поред свега, кад су 1745. уређене жупаније, моћ племства још више је порасла, јер су племићи у жупанијама добили организацију, која је енергично штитила њихова права. Под управом и контролом жупанија била је сва цивилна власт, а у жупанијама кметови нису могли имати представника. Почетком 19. века најјачи поседници били су гроф Одескалки у Илоку, гроф Пејачевић у Руми, Јанковић у Чалми и фрушкогорски манастири. Спахије су становале већином изван спахилука, а место њих су све економске послове обављали њихови чиновници, Мађари и Немци.
Кметови нису могли постићи никакав виши положај нити добити државну службу. Некретнине нису смели имати. Њихова главна дужност је била обрађивање земље. Од споредних дужности кметова био је кулук, изградња друмова, сечење дрва и т. д. Већи део прихода од земље припадао је кметовима, али они су морали да плаћају порез на земљу, коју су обрађивали. Рад њихов био је под сталном контролом спахијских чиновника.
Почетком 19. века се из дана у дан погоршавао положај кметова у Срему, нарочито услед дуготрајних ратова Аустрије са Француском, јер су за те ратове племићи морали плаћати велике своте новца и старати се о исхрани војске. Велики део земље, који су дотле кметови обрађивали, одузет је од њих и припојен спахилуку. Кулук је повећан, морали су да кулуче и спахијским чиновницима и арендаторима, а трајање кулука одређивано је самовољно и пристрасно. Од кметова су одузети и многи виногради, воћњаци и пашњаци, одузето им је право бесплатне паше по спахијским шумама и право на дрво за огрев. Повећане су глобе, порези и таксе, подвостручена је такса за воћњаке, за печење ракије, за точење пића, за вођење трговине и заната, одузето је кметовима право да праве циглу и да копају камен за изградњу кућа. Све новије неправде су наношене кметовима, а жалбе и протести остајали су без успеха, јер су жупанијске судске и полицијске власти у свему ишле на руку спахијским чиновницима.
Први покушај буне у Срему десио се током зиме 1806. године у селу Марадику. О овом догађају зна се искључиво на основу исказа вогањског учитеља Андрије Поповића пред судом, 20. априла 1807. године. Сељаци су се побунили пре свега због обавеза тешког рада у шумама на сечи дрва за спахилук. Нејасно је како је буна текла и како се завршила.
Нова побуна сељака избила је јуна 1806. године на митрополитском даљском спахилуку. Побуна је захватила сељаке Даља, Борова и Белог Брда. Сељаци даљског спахилука су устали против 'регулације' којом им се одузимала земља, те су збацивали сеоске кнезове и постављали нове. Митрополит Стеван Стратимировић је морао да цео случај препусти жупанијским властима, које су тек под претњом војне интервенције успеле да успоставе мир и покорност.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2717 on: October 19, 2020, 08:30:31 am »

После ослобођења Београда и Шапца (1807) граничари и сељаци у Срему долазе у непосредан контакт са устаницима у Србији. Једни прелазе у Србију, да тамо у редовима устаника воде борбу за остварење заједничких идеала, други опет припремају планове да у Срему сруше феудални поредак и аустријску власт. Потајне везе са српским устаницима и бројним сремским емигрантима одржаване су директно или преко нарочитих агитатора које су српски команданти, а нарочито шабачки командант поп-Лука Лазаревић, слали преко Саве са задатком да их извештавају о приликама у Аустрији или да купују храну за војску, те да, уз то, врше и пропаганду по селима о обнављању српског царства. Ови људи чешће отворено нападају 'Швабе' као непријатеље и сврставају их у исти ред с Турцима. С времена на време прелазиле су групе устаника у Срем да врше пљачку, купе оружје и преносе храну. Тако је маја 1807. jедна група 'разбојника из Турецкия странах' опажена чак код Марадика. Сремски сељаци су се тужили српским емисарима, а слали су, такође, и своје људе српским војводама, у првом реду поп-Луки Лазаревићу и Станоју Главашу, јер су ова двојица најбудније пратила догађаје у Војводини и утицала на сељаке да се прихвате оружја. У директној вези са поп-Луком, шабачким командантом, били су Вогањци Пантелија Остојић, борбени и немирни револуционар, затим млади Марко Огњановић и учитељ Андрија Поповић, који је 1805. г. због симпатија према српском устанку, био отпуштен из службе и протеран са Границе.
Почетком 1806. био је учитељ Андрија Поповић код поп-Луке Лазаревића у Шапцу и слушао о плановима за ослобођење свих Срба и потреби заједничке борбе. Његови синови већ су се налазили у поп-Лукиној војсци, па је шабачки командант могао да има пуно поверење у вогањског учитеља. Од ове посете Србији почиње још живља активност Андрије Поповића у ширењу устаничких идеја и симпатија према борби устаника и њиховим вођама поп-Луки и Карађорђу међу српским становништвом на Војној граници и Паорији (Сремској жупанији). Кад се Андрија Поповић средином 1806. по трећи пут настанио у Вогњу и удржио са Пантелијом Остојићем и месним кнезом, Вогањ је постао центар устаничке пропаганде из којег ће се вршити и идеолошка и организациона припрема буне. У њему се почело 'при многими приликами о напредку Чернаго Георгия собеседовати…' и против спахије говорити, па и о новој управи сневати, у чему је био сагласан и вогањски поп Максим Атанацковић са својим парохијанима.
Могуће је, да су почетком 1807. вогањски завереници добили уопштена уверавања од поп-Луке Лазаревића, да ће их помоћи у случају побуне. Пантелија Остојић и учитељ Поповић су успели да придобију за организовање покрета новог сеоског кнеза Теодора Аврамовића и младог одушевљеног присталицу српског устанка Марка Огњановића који ће постати главна веза између  Вогањца и устаника Шабачког округа. Да би му поп-Лука веровао и укључио га у свој систем веза са Сремом написале су вогањске вође Марку потврду, атестат, из које се види да је Огњановић био годину дана Поповићев ученик и да је био бистар младић, доброг понашања и одан устанку. Младић је био један од оних који су оде учитеља Поповића о српском устанку и његовим вођама примили к срцу и одлучили да активно делују на помагању устанка и ширењу ослободилачких идеја у Срему. Огњановић је Поповићу, као свом учитељу открио да 'rad jeste pribegnuti pod kralya gospodara Georgia, Jakova i gospodara Luke i on xeli nyma vierno i poscheno posluxiti, kako zemskim gospodarom, u svakoj pokornosti…' Поповић у своје има препоручује Марка српским вођама 'da ga moxete bez vsiakago sumnyenia primiti,' a затим заједно са кнезом Вогањске општине Теодором Врбавцем потписује сведочанство и удара општински печат у знак веродостојности својих тврдњи.
Марко Огњановић је био у вези са сином вогањског учитеља који је као артиљерац служио у војсци поп-Луке Лазаревића, па су заједно прелазили у Срем и радили на припремању буне. Тешко је утврдити да ли је поп-Лука Лазаревић директно учествовао у припремању буне или су то чинили оних 30 сремских пребега, дезертера из редова граничара који су се борили у поп-Лукиним одредима. Изгледа да ће ово друго бити вероватније, мада је шабачки командант лично био склон томе, али је морао да буде опрезан и да води рачуна о мишљењу Карађорђеву у тако крупним питањима као што је било дизање буне у Срему и однос према Аустрији. Поп-Лука је у начелу био за помагање немира, али је избегавао да даје одређена обећања да ће војнички интервенисати у Срему, јер је то прелазило његова овлаштења.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2718 on: October 19, 2020, 08:32:49 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Лука Лазаревић.jpg (179.59 KB, 500x670 - viewed 4 times.)
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2719 on: October 19, 2020, 08:43:21 am »

Почетком 1807. Марко Огњановић, по наређењу Пантелије Остојића и других вогањских вођа, одлази до поп-Луке Лазаревића да затражи одређен одговор да ли могу рачунати на помоћ. Изгледа да је поп-Лука у међувремену известио Карађорђа о намерама Сремаца и добио негативан одговор, па је саопштио Вогањцима да их у том моменту не може директно помоћи. Но, да не би изгубио поверење Сремаца слао им је охрабрења и саветовао да продуже са припремама док не наступи повољнији тренутак. Крајем марта је Марко и трећи пут прешао Саву и вратио се са бољим вестима. Изгледа да је с њим прешао и Андријин син, артиљерац, и задржао се кратко време код оца у Вогњу, и брата Стевана, учитеља у Стејановцима. Да ли су (а чини се да јесу) њих двојица донели из Србије потстрек за дизање буне? Некако у исто време (према Тицановом исказу на суду), уочи буне дошао је из Србије и граничар-дезертер Андрија из Шашинца и уверавао Вогањце да ће у случају буне добити помоћ од Стојана Чупића и Луке Лазаревића.
После ових гласова Андрија Поповић одмах крене у Петроварадин да купи праха и олова, можда и да пренесе неку поруку из Србије граничарским официрима, а кад се вратио у Вогањ, још исте ноћи планила је буна. По свему судећи поп-Лука Лазаревић је крајем марта показивао више воље да помогне Сремцима, али је, чини се, тражио подробнија обавештења о ситуацији у Срему и ставио извесне услове. Да би и сами били начисто и могли у Шабац послати одређен одговор, одлучили су вогањски прваци да шестог априла сазову на скупштину у Вогањ кнезове и кметове околних села. Но власт је за то сазнала и послала војску у Вогањ и осујетила даље припреме. Тако су, и поп-Лука и Сремци остали без коначног одговора, па су због тога вогањске вође и дошле у незгодан положај током буне, обећавајући народу помоћ из Србије која није долазила.
Тешко је проверити у коликој су мери вође буне добиле потстрек за устанак и са друге стране, од других српских војвода. Преко Земуна долазили су охрабрујући гласови из Београда, па су земунски трговци, и то исти они који су снабдевали Србију, обећали Вогањцима помоћ у праху и олову и уверавали их да ће од Карађорђа добити помоћне чете кад се дигну против Аустрије. Интересантна је вест једног аустријског конфиденте да су се непосредно пре избијања буне 'вогањски нотарош и још многи повратили из Београда – а седам дана после тога све је било већ у пламену'. Из извештаја барона Симбшена, аустријског команданта на Граници, од 3. јануара  1808. види се  да је Станоје Главаш био тај коме су се Сремци тужили на спахије, и да је баш он више пута прелазио у Земун и Панчево на преговоре и састанке, због чега су аустријске власти организовале надзор да би похватале његове везе са Сремцима. Да није можда охрабрење с ове стране и овог извора утицало на Вогањце да поверују да ће им стићи помоћ из Србије, и поред поп-Лукине опрезности, и учврстило их у уверењу да ће се Србија свакако ангажовати кад се у Срему буде распламсала буна? Пада у очи да се говор који Симбшен приписује Главашу, скоро дословно слаже са плановима које је Андрија Поповић у току буне из Врдника изнео у писму Луки Лазаревићу.
Одржавање везе се одвијало у највећој тајности, па аустријске власти нису о њима ништа поуздано сазнале све до краја буне. У току буне аустријски органи су само претпостављали да је посреди и утицај из Србије, али ко је, како и када организовао те везе није се поближе знало. Карловачки митрополит Стеван Стратимировић је стално подвлачио да буна има корен, у нечовечном поступању спахијских чиновника према сељацима, повећаном кулуку и другим економским недаћама. Међутим подручни органи власти су још од првог дана буне извештавали 'да се може наслутити да ови немили догађају вуку порекло из Србије'. Барон Женејн, заповедник Славонско-сремске границе, у писму надвојводи Карлу доводи буну у везу са гласовима о формирању Freikor-a у Србији од разних, па и сремских емиграната, а други војни командант јавља 10. априла да је ситуација врло критична зато што побуњеници упорно шире гласове да ће их Србија војнички помоћи.
Кроз опсежна истраживања узрока буне аустријске власти су током априла и маја 1807. дознале више интересантнх детаља о односима сремских устаника и Србије и садржини њихове националне пропаганде. Аустријски команданти помињу устаничке прогласе – куренте – помоћу којих је вршена пропаганда за устанак, а у којима се наводно говорило о стварању 'Илирске државе', 'обнови српског царства' и слично. Међутим ти прогласи нису сачувани, јер су их устаници као компромитујуће уништавали на крају буне, а предали властима оне из којих се такви циљеви нису могли видети.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2720 on: October 20, 2020, 08:27:44 am »

Кад је надвојвода Карло сазнао више детаља о буни посумњао је у целини у поданичку верност Срба у аустријској монархији, али Стратимировић га је уверавао да су такве антидржавне мисли биле ствар појединаца, које митрополит на другом месту назива 'злоковарни и немирни људи', а не мишљење целог српског народа у Аустрији. Но, и поред Стратимировићевих уверавања Беч је имао довољно озбиљних разлога да посумња у Србе сељаке, граничаре, грађане, интелигенцију, па чак и у свештенство, које су истражни органи открили да је буна имала за крајњи циљ промену целокупног постојећег поретка и власти, као и сједињење Срема са Србијом.
Кад су побуњени Вогањци под заставом стигли у Врдник, учитељ Андрија Поповић, у договору са осталим вогањским вођама, пише поп-Луки Лазаревићу у Шабац, преувеличавајући број побуњеника, да се у Срему дигло 6.000-7.000 људи и да очекују још десетак хиљада из Бачке да им се придружи. Тражио је да им поп-Лука пошаље 50-100 наоружаних коњаника, чији би прелазак у Срем заплашио Аустријанце и створио утисак да се Срби пребацују у великом броју. На тај начин могли би сједињеним снагама напредовати од Земуна на запад, посести Петроварадин и своје границе проширити чак до Хрватске.
Поповићево писмо узме један курир, можда син, или сам Марко Огњановић и пренесе га у Србију. Пошто су граничари симпатисали борбу сремских сељака и били под јаким утицајем српске револуције, Сава није претстављала никакву брану која би спречила додир са Србијом упркос строгих наредби бечке владе у том погледу. Главна веза за прелаз у Србију била је у Кленку, где је Андрија Поповић неко време службовао као учитељ и добро познавао људе. Из Кленка су упутили курира на Дрину, пошто се тамо налазио поп-Лука са војском.
У Србији је вест о побуни у Срему била примљена повољно од народа и сремских емиграната, а ни сам командант Лука Лазаревић није скривао, него је јавно 'изразио своју велику радост' због корака сремских сељака. Лукини момци једнодушно одговоре да ће под његовим вођством радо прећи преко Саве у помоћ Сремцима. Међутим, чим га је први талас радости прошао, сетио се Лука да је дужан да о сремској буни и својим намерама извести Карађорђа и добије његову сагласност или сугестије. Вожд је био опрезан, па је саветовао поп-Луки да се не истрчава, већ да најпре пошаље извиђаче у Срем и да се преко њих тачно обавести о стању ствари у Раваници и да ли се заиста тако велики број људи дигао на оружје. Карађорђе је имао одређен и реалан став; није желео да се заплиће у сукобе са Аистријом све док ратује с Турцима, али тиме није сасвим искључивао и везе са Србима у Срему, уколико би оне могле допринети главном циљу – победи над Турцима коју је сматрао првом етапом у даљој борби за ослобођење свих Срба испод туђинске власти.
Чим је примио наређење од Карађорђа, поп-Лука приступи по њему. Он сазове оних 30 граничара-пребега и затражи да двојица од њих пођу до Раванице да извиде ситуацију. Граничари су се колебали, из бојазни да их, због ошишане косе, не препознају аустријске власти. Најзад се за извршење задатка јави бачки емигрант Теодор Племечковић, који све ово и прича, наоружа се и пређе у Срем, али стиже прекасно, јер су се побуњени сељаци већ разишли, а њега власти ухвате и предаду суду. Карађорђева опрезност је, дакле, била умесна. Но, није ли изостајање српске помоћи убрзало пропаст буне?
Док су поп-Лука Лазаревић и Карађорђе опрезно испитивали ситуацију, побуњеничке вође су у Срему њиховим именом храбриле своје другове и позивале неодлучније сељаке у борбу.
Побуњеници су говорили да се боре за обнову српског царства (serborum regno) и објашњавали народу да је Срем српска земља у коју је један патријарх превео 20.000 Срба из Србије и освојио ову област пошто је уништио Турке, па зато они хоће сада и формално да ту провинцију издвоје из Аустрије и прикључе Србији, тако да добију границу на Дунаву. Један Вогањац, дошавши у Врдник почео је да позива сељаке да 'невернике' Немце, Мађаре и Шокце, који се наоружавају против Карађорђа, протерају преко Дунава. Александар Манојловић је одржао говор у којем је рекао: 'Ово је права српска земља; једном ногом стојим овде, а другом на Сави. Овамо вас, браћо, будимо сложни за веру и крст, да пробудимо српског краља, који је пре 400 година умро.'
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2721 on: October 20, 2020, 08:31:29 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Станоје Главаш.jpg (119.34 KB, 500x670 - viewed 3 times.)
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2722 on: October 20, 2020, 08:35:38 am »

Ово је све што се из документа може сазнати о националним елементима и идеологији покретача буне. Они су добро знали да би их власт због тога највише теретила, па су на таква питања судија слегали раменима и избегавали директан одговор. Но, да су многи њихови путеви водили у Шабац и да су били инспирисани од стране српских устаника било је исувише очигледно да би се могло порицати. Водећи људи овог покрета, Пантелија Остојић и Марко Огњановић, после угушивања буне беже у Србију и налазе уточиште код поп-Луке Лазаревића. Исто су тако, али неуспешно, Теодор Аврамовић Вогањац и Теодор Аврамовић Тицан покушали да пређу у Србију, чврсто уверени да ће у њој наћи заштиту и могућност за даљи рад на ослобођењу Срема испод аустро-мађарске феудалне власти.
Добро је и тачно констатовала Угарска дворска канцеларија 1808. да су српски успеси у збацивању турског феудалног јарма учвршћивали сремске сељаке у нади да ће се и они на сличан начин ослободити власти својих феудалних господара. Зато се у Бечу и Пешти почело гледати на постојање и учвршћење обновљене Србије као на опасност првог реда.
На дубоке везе између Срба у Срему и Србији у време буне први је указао познати мађарски историчар Бењамин Калаи у својој Историји Првог српског устанка. Он је сматрао да без утицаја споља, из Србије, сељаци не би, и поред тешког положаја, дигли буну против аустријске власти. Наши су историчари, ослањајући се на Калаија, тврдили да је буна била одјек и последица Првог српског устанка и први поклик аустријских Срба за слободу. Иако је у овим судовима било претеривања, ипак остаје као непобитна чињеница да је постојање слободне Србије деловало охрабрујуће на Србе у Срему и да је сама буна била убрзана утицајима који су долазили с друге стране Саве. Социјално-економско и национално угњетавање у Срему представљало је погодно тло за ширење бунтовних идеја које су граничари доносили из ратова против Француске, а учитељи, трговци, агитатори и дезертери из Карађорђеве Србије.
Сматрамо да је Живан Сечански био претерано строг према Калаију кад је у предговору издате грађе о Тицановој буни написао: 'Калај даје овој побуни и национални карактер, који она није имала.' Међутим, Калаи је итекако добро уочио да се у овој буни испољавају социјални и национални моменти, а чинио је пропуст само у томе што није увек довољно повезивао једно с другим, јер су оба елемента била нераздвојна и могла су се решити само у најужој вези. Национални елемент се код вогањских и других спахијских сељака придружио социјалном, или тачније, израстао из њага и водио ка убрзању акције, па је у извесном смислу деловао мобилизаторски. Национална држава, како се рађала у Србији, значила је негирање феудалног поретка, а Сремци су баш ту и такву Србију имали у виду, а не Душаново феудално царство, иако су се и српски агитатори и сремски сељаци често служили паролама о обнови старе српске државе.
« Last Edit: October 20, 2020, 08:41:33 am by JASON » Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2723 on: October 21, 2020, 08:45:47 am »

Избијање и ток буне.

Буна је планула у селу Вогњу, недалеко од Руме, када је 3. априла (22. марта по ст.) 1807., Тодор Аврамовић, из Вогња, издао 'курент' проглас) на сељаштво у суседним селима Стејановцима, Малој Ремети, Јаску, Врднику (Раваници), Ривици и Павловцима дословно овога садржаја:
'Даје се на знање свакому благочестивому Христијанину и поглавару црковному, да савет даде кнезу (сеоскоме) и поштеним кметовима да сваки човек стара се за оружје себи, ербо, како чује скупштину, да има онде доћи, јер, који не дође, бит ће за њега теже. Наша цела општина (вогањска) стоји на оружју и мене натераше вами свима јавити, а ви један од другога отправите куда гласи овај курент, за бољег веровања с печатом. Ако би когод од свештеника или од кнеза затајио овај курент, цела фамилија метут ће му се под сабљу; нека отправи у та села куда надлежи. И у спахилук или вармеђу који би јавио, тај живити неће; ни његова фамилија цела. Ако не дође у недељу, то јест, 24. марта (5. априла), нама у Вогањ овај курент, у коме би се селу задржао или затајио, то ће све цело село страдати кроз овај курент'. У Вогњу 22. марта 1807. Теодор Аврамовић, кнез и цела општина. '
И, доиста, сутрадан, уочи Благовести сабраше се у Вогњу сељаци наоружани вилама, косама, лопатама, будацима, ашовима и пушкама. На Благовести у недељу 25. марта (5. априла) крене ова побуњена сељачка маса под развијеним барјацима на у Раваницу (Врдник), под Фрушком гором, које место беху одабрали за главни логор бунтовнички. Овде крај гроба кнеза Лазара одржана је скупштина, и Тодор Аврамовић, из суседног Јаска, звани Тицан, изабран је 'кнезом целе армаде' и 'четобашом' побуњених Срба (по њему је народ и прозвао ову буну 'Тицановом буном'). Побуњеници затим стану под барјак и за Тицаном изговоре заклетву:
'Заклињемо се живим Богом и Светом Тројицом да ћемо под овим крсташем барјаком гинути и мрети и да га нећемо оставити све дотле, док не оборимо спахијску силу и док јадни народ не избавимо од спахијске напасти! Амин!'
Ко је био Тицан?
Богати трговац, Грк, Теодор Зицас, овде прозван Живковић, још у другој половини 18.века, био је због турског зулума, или због саме трговине, оставио своју Македонију и село Бац, и са своја два сина, Костом и Теодором пређе у Срем и настани се у селу Јаску. Своју венчану жену Екатерију, остави у Македонији као јемство Турцима да ће се тобоже касније вратити под турску управу. Кад је дошао у Јазак није могао своју велику трговину да води и развија без женске руке, па узима себи за домаћицу девојку Јелисавету Сретић из Јаска, коју доцније уда за свог послужитеља Аврама Михајловића, такође из Јаска. И кад се из тог брака роди син, Грк му на крштењу придаде своје име Теодор, а по оцу Авраму назове га Аврамов, касније Аврамовић. Тицан је још као дете био врло леп, стасит и оштроуман. Био је хитар као тица и зато су га његови другови у детињству и називали Тицан, што му је као надимак остао до смрти. Под тим именом, презименом и надимком појављује се у свим каснијим књижевним написима и народним причама.
Кад је Тицан дорастао до школе Грк, Теодор Живковић запазио је у њему даровитост, и по завршетку српске школе у Јаску, пошаље га у Земун у грчку школу, после је прешао и у немачку школу у Петроварадин, те је тако већ у свом детињству говорио српски, грчки и немачки.
После завршетка школе вратио се у Јазак. Одатле је отишао у војнике и војевао у ратовима против Италијана, Немаца, Француза и осталих непријатеља Аустрије. Из тих ратова храбри Тицан се није вратио своме дому скоро двадесет година. Можда се никад не би ни вратио да га у једној бици није заробио француски генерал Мармон. На Тицанову војничку часну реч да неће више војевати против Француза, Мармон га пусти из ропства на слободу. И тако се врати у Јазак. У то доба Тицан је већ говорио, сем поменутих језика, још и француски, италијански и пољски.
Тицан беше крупан, снажан човек, својих четрдесет и четири године, загасита лица, увек под фесом, кестењасте косе и дуге коврџасте браде. Кад се вратио кући у Јазак, добио је поруку од свога имењака Теодора Врбовца да дође до њега у село Вогањ да се договоре како би народ дигли на устанак. На Врбовчев позив Тицан оде у Вогањ, те са Врбовцем, Лазарем Јовановићем из Ремете, Пантом Остојићем из Вогња, који је дуже време пре тога био у Србији у чети Стојана Кукића, са Јованом Анђелићем, Пантелијом Рунићем, Арсенијем Радовановићем и другима (Димитрије Димић, Стеван Малешевић Митар Одоровачки), уговори да се дигне буна.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2724 on: October 21, 2020, 08:48:58 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Теодор Аврамовић Тицан.jpg (114.47 KB, 501x671 - viewed 1 times.)
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2725 on: October 22, 2020, 08:43:22 am »

Буна је била припремљена у великој тајности, тако да је жупанијска област у Вуковару била сасвим изненађена на глас о вогањско-раваничким догађајима, те се одмах обратила за помоћ команди славонске крајине у Петроварадину, известивши уједно о томе и угарско намесничко веће у Будиму. Из Петроварадина подмаршал барон Џенеин јавио је о догађају одмах и у Беч, надвојводи Карлу, истакнувши како је веома вероватно да је ова побуна у вези са добровољачком четом Срба из Аустрије, која се мисли образовати у Србији. Потом генерал Џенеин изда хитну заповест читавој војсци у своме генералату да се спреми на угушење буне и журно се приближи побуњеном крају.
Поред тога, командант славонске крајине обрати се и митрополиту Стратимировићу у Карловце, са молбом да преко свештенства и лично настане на томе да умири побуњени народ. Међутим, буна се ширила све даље, а 6. априла (25. марта) зароби Тицан, на путу између Ирига и Крушедола, управника илочкога спахилука, Антонија Фелкиша, и његовог сина, те их обојицу затвори у Раваници. Сутрадан поподне Тицан наложи заробљеном Фелкишу да напише писмо којим се позивају, у сврху споразума, на договор за 8. април (27. март) у Раваницу велики жупан сремски гроф Пејачевић из Руме, велики судија Салај, такође из Руме, мали судац Вешелењи из Ирига и провизор Тот. Писмо је било адресовано на Вешелењија, и Тицан му га је сам однео у Ириг и лично предао; али, на састанак, ипак, није нико дошао.
У једном писму крушедолски намесник Давид Поповић писао је: у Иригу побуна велика измежу људи, и дућане позатварали јесу. У нашему перњавору равним начином, и сви се клоне к злу. Синоћке оставшу ми у перњавору ради примиренија и совјета, затечем код сеоске куће вашар читав, мало и велико, међу њима неке стране милитарце, који вопреки отвејствовали ми да им је тешко, и трпети се не може више и правице никакве нема и воледу погинути нежели овако живити, а наши прњаворци секундирају им. Као вође побуњеника јавили су се 8. априла буљубаша Гаврило Ернић (Рнић), Пантелија Остојић и друге старешине инсурекције.
Истог дана, т. ј. 8. априла стигао у Врдник, са великом пратњом, митрополит Стратимировић, који покуша да благим речима наговори сабрани народ и самога Тицана да се примире и врате својим кућама, обећавајући им амнестију и уважење њихове оправдане тужбе. Стратимировићу је заиста успело да Теодора Врбовца, Панту Остојића и већину народа одврати од буне, али, кад Тицан поче да вређа митрополита, пребацујући му његово богатство, Стратимировић наложи кочијашу да тера к манастиру Раваници. Потом Тицан разреди своју чету; један део посла да поседну пут што води у Карловце, да се митрополит не би могао вратити кући, а самоме Стратимировићу поручи у манастир да му не допушта да се врати у Карловце, него мора остати у Раваници као заробљеник. Са другим делом бунтовника Тицан прође Јазак, Бешеново, Суљам, Гргуревце, Лежимир и Дивош, да би преко Бингуле, Ердевика и Беркасова, и скупивши више људи, удари на Илок и ту је заузео превоз преко Дунава у Бачку, намеравајући, да преко Опатовца допре до Вуковара, а отуд, преко Осека, све до Валпова.
Међутим, у то време, царска војска приближавала се са свих страна побуњеном крају, и то пешачке чете из Петроварадина, Осека и Винковаца, а хусари из читаве Славоније. Један одред хусара под командом поручника Раковског, први је дошао у сукоб са бунтовницима, које је водио сам Тицан, дне 9. априла (28. марта), између два и три сата поподне, код села Бингуле. Чим су их опазили, бунтовници отворише на њих ватру; али, хусари одвратише, убише на месту 12 људи и многе ранише, на што Тицанова чета прште на све стране, кријући се по шумама и виноградима, а сам Тицан побеже до Дивоша. У томе се примакоше пешачке чете и почеше 10. априла (28. марта), да опкољавају Фрушку Гору. Врховни командант царске војске, барон генерал Давидовић, иначе родом Србин, стиже још исти дан у Шид, где нађе баварскога пуковника Етингсхаузена, док је други генерал, Левенберг, имао седиште у Руми. Пре свега, војска повуче кордон код Митровице на Сави до Баношова на Дунаву, тако да нико није могао ни доћи ни поћи на запад. Затим затворише и источну линију, па и ону уз Дунав. Када бунтовници видеше да су опкољени са свих страна, решише да се поврате кућама и да предају оружје, позивајући се при томе на митрополитово обећање да ће бити помиловани и да ће нарочита царска комисија испитати њихове тужбе; разуме се да су бунтовници сада пустили и заробљенике своје на слободу. Устанак буде угушен и у доњем Срему, где су устанике предводили Теодор Врбовац и Панта Остојић, који су се били покајали, што су одустали од Тицана.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2726 on: October 23, 2020, 10:33:53 am »

О појединим горе поменутим догађајима Бошко Ловренски пише овако:
'Средином марта 1807. два кмета из села Вогња, Пантелија Остојић и Марко Огњановић, пређоше у Шабац тамошњем заповеднику поп Луки Лазаревићу и разговарали су с њиме о својим тегобама. Поп Лука им је саветовао да се дигну на оружје. Они се вратише и саопштише својим Вогањцима поп Лукину поруку.
Вогањци сачекаше, да оде из Руме велики жупан гроф Јосиф Пејачевић. Па се у суботу 3. априла 1807. дигоше на оружје. Њихов кнез Теодор Аврамовић Вогањац написа проглас и посла га да циркулише по околним селима. У прогласу се под претњом смртне казне позивају сељаци (кметови), да дођу сутра дан, у недељу 4. априла у Вогањ на договор, како да се одупру насиљима спахиских чиновника. У једном моменту је број учесника износио око 30 људи. Устаници се идућег дана упуте у Јазак, најближе планинско село и још пре зоре је цео Јазак пристао уз устанак.
У Јаску је био један Тодор Аврамовић, кога су још у младости његовој због хитрине и окретности прозвали Тицан. Био је школован, учио је немачку школу у Земуну, служио седамнаест година као војник у регименти барона Јелачића, прошао је много света и важио као озбиљан и поштен човек. У Јаску је уживао неограничено поверење и велики углед. Он је једини од устаника познавао војничку организацију те њега изабраше 5. априла за вођу.
Тицан је одмах енергично приступио око проширења устанка, настојавајући да привуче у устанак и Србе граничаре, који су били наоружани и вични војничкој дисциплини. Он разашиље прогласе и у удаљенија села сремска, позивајући и граничаре, да им се придруже. Затим је повео устанике у манастир Раваницу, чија се црква тада дизала. Ту пред ковчегом кнеза Лазара положе устаници свом вођи заклетву и разиђоше се да шире устанак. Управник илочког спахилука Антоније Фелкиш, возио се са својим сином друмом из Ирига према Крушедолу и у пољу га дочека Тицан са девет другова, веже Феликаша и његова сина и пошље их Вогањцу Пантелији Остојићу на чување.
Румски судија Салај позове једним писмом устанике да се разиђу и да пусте Фелкиша. У благом тону их је прекорео и обећао побољшање њиховог стања. Тицан и Остојић нагонише Феликаша да позове писмом великог жупана грофа Пејачевића, који се на вест о побуни вратио у Руму, затим судије Салаји-а и Вешелењи-а, да дођу на састанак, али се ови не одазваше позиву.
Већ на прве вести о побуни извести румски судија Салаји 5. априла петроварадинског генеала Џенеина, да су се дан пре тога наоружани сељаци из Вогња скупили и око 40 људи са барјаком отишло је јутром у рану зору преко Павловца у Врдник; устаници су разаслали на све стране прогласе и по причању једног официра, лајтнанта Санте, позвана је вогањска општина таким прогласом неколико других општина у Фрушкој Гори, да се придруже устанку; Санти су 4. априла калуђери показали у малој Ремети такав један проглас и он је хтео да га узме, али се није усудио, јер је био сам, а српски калуђери су, како му се чинило, симпатисали са побуњеницима. У исто доба извести Салај о побуни команду петроварадинске регименте у Ср. Митровици.
Барон Џенин је 6. априла добио Салаји-ево писмо и одмах наложио генералу барону Вунибалду Левенбергу, да пође у Руму и да у друштву са судијом Салаиј-ем испита узрок овој побуни. Осим тога обрати се Џенин митрополиту Стратимировићу са молбом, да и он пође међу побуњенике и да као поглавица православне цркве утиче на своје верне, да се умире. Истог дана пошље Џенини надвојводи Карлу извештај о побуни и приложи препис Салаји-ева писма.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2727 on: October 26, 2020, 10:27:24 am »

Стратимировић се одмах спреми на пут и дође 7. aприла у Крушедол са намером да одавде пође у Вогањ. Док се митрополит бавио у Крушедолу, дође к њему гргетешки архимандрит Путник и саопшти му, да су наоружани Вогањци још у ноћи између 4. и 5. априла отишли у Врдник и недалеко од Врдника ударили табор. Архимандрит Путник је ишао лично у Вогањ и њему су вогањски сељаци навели као узрок устанка насиља, која су морали да подносе од спахијске господе. Путник је побележио та насиља и по повратку из Вогња у Руму показао је попис неправди и насиља грофу Пејачевићу и судији Салаји-у.
Вође устанка су народу говориле, да устанак није уперен против аустријских власти као таких него је подигнут са циљем, да се учини крај насиљима спахијских чиновника. То су устаници желели да постигну путем молбе на цара, а оружја су се прихватили као крајњег средства, само да се бране ако власти покушају да силом осујете народни покрет за побољшање стања. Побуњеници послаше 8. априла из јутра иришког кнеза, да у њихово име замоли митрополита, да дође к њима у Врдник. У нади да ће својим присуством допринети, да се народ умири, митрополит пође у Врдник. Иришки кнез је обавестио побуњенике, да митрополит долази и замолио их је, да поштеде свог црквеног старешину од звекета оружја. Ипак је митрополит наишао цео улаз у село Врдник поседнут од страже, која га је дочекала запетим и у њега упереним пушкама. Између села Врдника и манастира постројено је било у редове са обе стране пута више од хиљаду оружаних људи. Митрополит се возио на шестопрегу белаца. Пред њега изађе и задржа коње вођа побуњеника Тицан, робустан човек дивљег погледа. Настало је кратко, али огорчено објашњавање, при чему су устаници пребацили митрополиту, што се не заузима за свој народ код цара, нашто им митрополит одговори, да је дошао по њиховој жељи у њихову средину те нека изаберу из своје средине неколико старијих и искуснијих људи и нека их пошаљу к њему у манастир на договор.
Кола појурише и одвезоше митрополита у манастир, али је он узаман чекао на побуњеничке изасланике. Пошто је неко време чекао и видео да нико не долази он посла архимандрита Петровића и митровачког проту Гаврила Исаковића, да наговоре побуњенике, да дођу неколико њих у манастир. Побуњеника међутим нигде није било. Њима је неко дојавио, да је за митрополитовим колима ишло неколико хусара, што је Тицан протумачио као замку и превару од стране митрополитове и војних власти те подели побуњенике у мање групе и посла их на разне стране у планину, да дижу и друга још не побуњена места. Једно одељење коме је стајао на челу Димитријевић, опанчар из Јаска, преузело је од Панте Остојића његове заробљенике, управника Фелкиша и његовог сина и повело их са собом.
Митрополит посла митровачког проту Исаковића у шуму, да потражи побуњенике и да им каже, да он не стоји ни у каквој вези са хусарима и да они ако су ишли за његовим колима, нису то чинили са његовим знањем. Прота наиђе у шуми на чету вогањског кнеза Теодора Аврамовића и његовог друга Панте Остојића, који се толико вољнији показаше да дођу митрополиту, као што су они то и на почетку хтели, али их је Тицан задржао. Кад су стигли у манастир било је већ вече. Под утиском митрополитових савета обећаше Аврамовић и Остојић, да ће из своје средине изабрати неколико искусних људи и послати их к њему. За време ових договора настаде наједанпут узбуна у Врднику и митрополит виде кроз прозор, да жене и деца трче у планину. Један наоружани сељак уђе у манастирску порту и затражи да калуђери пусте њихове вође. Његова вика прекиде договор митрополита и оне двојице Вогањаца, док се није ствар разјаснила. Неке сељаке, који су наоружани пошли у врднички табор, сусрела је чета војника и разоружала их. Вест о овом догађају развила се муњевитом брзином и сви су веровали да ће сада доћи хусари у села те Јазачани, Бешеновчани и Врдничани, махом жене и деца, побегоше у шуму да тамо преноће.
Касно у вече дође у манастир и Димитријевић, вођа оне чете, код које се налазио заробљен Фелкиш, који обећа да ће идућег јутра 9. априла доћи са неколико старешина. Митрополит га је умолио, да доведе и Тицана, али Димитријевић рече да је Тицан отишао далеко, у правцу према Илоку, да и тамошња села побуни. Тицан је при томе вршио терор и преко својих изасланика претио и силом гонио људе да се придруже устанку.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2728 on: October 26, 2020, 10:34:10 am »

Идућег јутра, 9. априла, наставио је митрополит разговор са побуњеницима и пред подне му дође неколико угледних старешина, који су на челу са вогањским кнезом Теодором Аврамовићем овако приказали почетак буне.
Већ одавно су се све општине румског спахилука договориле, да се скупе и да на скупштини попишу своје опште и посебне жалбе и да их у виду молбе пошаљу цару Францу I. Мислили су да то не могу друкчије спровести него тако да се наоружају и да се бране, ако чиновништво спахилука покуша да их силом растера. Идeја о овој молби цару сазрела је прво у Вогњу и то није измакло пажњи спахилука, који хтеде, како се говорило, да пошаље хусаре против села. Кнез и једна група сељака дођоше оружани у гостионицу, да се договоре шта да се ради. Око 10 сати у ноћи појавио се збиља један хусар и тражио вина. Он је додуше тврдио да је ордонанс, али недалеко од гостионице примећено је још неколико хусара те су Вогањци почели сумњати, да је издаја по среди и један од њих испали на хусара метак, који је прошао кроз његов чаков, али хусара није повредио. Хусари се сада повукоше, а сељаци одлуче да побегну у планину. Узеше барјак из цркве и њих 30 на броју пођоше око поноћи у планину. За своје прибежиште и за главни стан одабраше предео код села и манастира Врдника, где су им блиска шума и дубоке провалије давали подесан заклон. Одавде су разаслали изасланике у околна села и приморали су многа места да им се придруже. Први су им пришли Јазачани а затим Ривичани.
На овај очајан корак, тако су побуњеници објаснили митрополиту, нагнало их је насиље, које су подносили од спахилука. Против тог насиља су се неке општине тужиле прописаним путем, али се нису помогле. Тужили су се, да им је приликом последњег премеравања одузето много земљишта те сад немају могућности да зараде ни за себе ни за своје домаће животиње. При томе се с њима поступа окрутно и свирепо, а морају и да кулуче од јутра до мрака; не дају им ни толико времена да могу ручати.
Митрополит је употребио сва средства, која су стајала у његовој моћи, да их умири и најзад је добио од јазачких и вогањских вођа обећање, да ће се разићи кућама, ако им митрополит изради 1) да им се даде општа амнестија, 2) да цар одреди објективну комисију, која ће испитати њихове тужбе и пружити им помоћи и 3) да их за трајање комисије не гоне на кулук и да им се остави уживање недавно одузетих им земљишта. Митрополит је примио на себе, да посредује на испуњењу ових услова. На ово је тим пре пристао, што му је архимандрит Путник рекао, да су судије Салаји и Вешелењи понудили одмах на почетку амнестију, од стране спахилука грофа Пејачевића им је обећано испуњење захтева у погледу кулука и земљишта.
Побуњеници обећаше да ће се разићи кућама, али ће пре разлаза потражити Тицана, да и њега наговоре, а ако се он одупре, они ће с њиме лако изаћи на крај, само су молили да се уклони војска, која је послата против њих па ће се они шест сати након одласка војске разићи и Фелкиша ће пустити у слободу.
Вогањски кнез и више других старешина допрате митрополита у Ириг, где им од стране жупаније судија Вешелењи, а од стране румског спахилука гроф Јосиф Пејачевић дадоше исто обећање као и Стратимировић. Из Ирига пође митрополит у Петроварадин, где је испричао цео ток преговора барону Џенеину, који се сложио са условима осим захтева о повлачењу војске. На то посла митрополит 10. априла два свештеника, да обавесте побуњенике о овоме и да их позову, да остану верни својој одлуци и да се врате кућама. Ови митрополитови изасланици се вратише 11. априла у вече и јавише, да побуњеници верују митрополитовом датом обећању, те су једнодушно закључили да се врате кућама. Управника Фелкиша са сином и неког трговца Рожаји-а су пустили, тако, да сад у околини Врдника ни једног побуњеника нема.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 369



« Reply #2729 on: October 26, 2020, 10:38:54 am »

Док је вођена ова успехом крунисана акција митрополитова, прикупљана је са свих страна војска да оружјем у руци угуши устанак. На чело операционе војске поставио је барон Џенеин свога колегу фелдмаршал лајтнанта барона Павла Давидовића, који је одмах похитао према Вуковару, да се састане са сремским поджупаном Томом Бубановићем и да се споразуму о заједничкој акцији граничарских и провинцијалних власти. Пошто војне власти нису смеле потпуно да се ослоне на Србе граничаре, позване су четири компаније из регименте Јована Јелачића, један батаљон бродске и цела хусарска Фримонтова регимента.
Због рђавог, разрованог пута барон Давидовић је 9. априла приспео тек до Илока, где је дознао да је Бубановић пре три дана отишао из Вуковара у Шид и да је 200 бунтовника дошло у Визић. По народу су се шириле вести, да ће побуњеници ударити на Илок, те Давидовић затражи да му се пошаље један вод хусара. 10. априла рано из јутра приспео је један подофицир и 12 хусара, после чега се Илочани мало охрабрише.
Пошто је Давидовић ступио у контакт са Бабуновићем и са војницима, који су приспели, посео је линију уз Дунав од Баноштра преко Грабова до Лежимира, затворио је овај брег и с преда у цирклу и тиме је села Бенешово, Јазак, Врдник, Ривицу, Крушедол и Ремету окупирао, а затим оде у Ириг, одакле је 12. априла известио Џенеина, да су се сви побуњеници разишли кућама, осим неколицине, који се налазе у шумама. Дан пре тога су хусари срели једну гомилу побуњеника, која се враћала кућама, одузели јој оружје и барјак и предали све то Давидовићу, који је барјак послао барону Џенеину.
Архимандрит Јосиф Путник се у Иригу 9. априла растао са митрополитом и отишао у Руму са намером, да се одатле у друштву са Јосифом Пејачевићем крене у Осек, где ће заједнички известити грофа Непомука Пејачевића, шта је уговорено са побуњеницима, али је одустао од те намере. У Руми је 10. априла архимандрит дознао, да се побуна раширила према западу, да су се побунили и Кукујевци а код Бингуле је 9. априла дошло до борбе између побуњеника и хусара. Тога дана између два и три сата јављено је поручнику Јосифу Раковском, који се налазио у Ердевику, да 300 до 400 побуњеника са три барјака иду према Бингули. Раковски са још два потпоручника Јованом Илешом и Гашпаром Себеши-ем и са три полуескадрона хусара, изађе на сусрет побуњеницима, којима Раковски заповеди да се врате натраг. По извештају Раковскога, одговор на ово од стране побуњеника био је један пуцањ из пушке у правцу Раковскога, а затим припуцаше и други побуњеници. Сад Раковски наложи јуриш; побуњеници прснуше на све стране и побегоше у оближње шуме. На бојишту остаде 12 мртвих и два побуњеника падоше у ропство. На страни хусара је рањен један војник и један коњ. Пошто међу побуњеницима није било рањених, изгледа, да су хусари поубијали и рањенике и да побуњеници нису ни мислили да даду отпор, него су их хусари напали, растерали и целу аферу приказали као озбиљну борбу.
Logged
Pages:  1 ... 177 178 179 180 181 [182] 183 184 185 186 187 188   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.029 seconds with 22 queries.