Српске буне

[JASON]

Кад се є стан србски код Шабца разбѣгао на глас, да є Карађорђе у Нѣмачку са старѣшинама пребѣгао и да су Турци Бѣоград пуст нашли и заузели, блудили су ратници, блудио є народ србски као мува без главе. Свак є проклиняо кривца, свак є кривио старѣшине, свак є породицу свою тражио и c ньом се у Нѣмачку спасти гледао.
Кроз узруяни и забунѣни народ Милош Обреновић, кои є у стану шабачком био, спушти се низ Саву са писаром и момком єдним своим. Нити є пристао да се од Саве одмиче, єр є извѣстной смрти надати се морао, нити є пристао да преко Саве за осталим Войводама прелази. На дому му є стара майка и породица остала; народ из нѣговог края ниє могао до Саве допрати и пребѣгавати. Премишляюћи свакояке мисли, дошао є на Забрежѣ, скелу на Сави и ту се є зауставио да конѣ одмори.
Син Якова Ненадовића Єфрем био є такође iошт у Србіи заостао. Овай се с Милошем на Забрежю нађе. Обоица су искусила гнѣв народа. Сродник єдан Єфремов одтѣpaо их є обоицу од своє куће називаюћи их упропастительима народа. Яков є вальда на сремской страни сина изчекивао и кад є чуо, да є он и Милош у Забрежю, поручи им обоици, да у Нѣмачку одма прелазе. Єфрем є на позив свога оца прешао и прећи морао; Милош одговори, да ће одатле у Брусницу. Яков кад є чуо, да Милош прећи немисли, прешао на србску страну, с ньим се састао и говорио му да лудо не губи главу, кад є све пропало, него да и он прелази за ньима осталима у Нѣмачку. Или стра да се по туђой земльи непотуца, или любав прѣма родбини своiой, или надежда, да iошт што учинити може, што би народ србски спасти могло, или све ово уєдно, нѣга є од бѣгства одбияло. Якову є он рекао: 'Я у Нѣмачку нећу да бѣжим а Турци да ми воде у робство майку и жену а дѣцу да ми продаю. Идем моiой кући и у онай народ, па шта буде народу нека буде и мени. Народа є доста самном изгинуло па неће бити никаква неправда ако и я с ньим погинем.' На сваки су начин лѣпша и племенития чувства нѣга у отечеству задржала. Он се опрости с Яковом и Яков са сином своим Єфремом пређе у Срем а Милош оде у Брусницу, свою постойбину.
Кад є кући дошао, чуо є, да Турци Ужице iошт нису били заузели. Нѣму падне у овой обштой бѣди на ум, да мѣсто ово у своим рукама те єсени и преко зиме задржи а на пролѣће да срећу наново покуша, небили се опет Турци из Србиє изтиснути могли. Он є найпре гледао по планинама Каблару и Овчару, небили гдѣ пећину какву нашао, у којой би за сваки несретни случай породицу свою склонити могао. Опреми и склони међутим породицу у манастир Николю а он оде Ужицама. Мѣсто ово нађе iошт пусто, али истом што се є cпрeмaти почео да га утврди, како би се у нѣму држати могао, стигне му глас, да су Турци од Бѣограда већ у рудничко окружиє допрли били. Глас тай принуди га, да Ужице остави на свом брату Єфрему и Алекси Поповићу а он се врати у окружиє рудничко, небили како Турке узбио. Време узбияня било є већ прошло. Народ се є већ био или разбѣгао, или изпредавао, или се од стра збунио; Турци пак, ушавши у землю без боя и добивши градове, имали су довольно снаге, да шаку народа из єдног окружия, кои є свакако скок изгубио био, од лаке руке покоре. Док є Милош силу турску превидио, док є дознао и увѣрио се, да се є народ свуда по другим краєвима, кои ниє био у Нѣмачку пребѣгао или у шуме побѣгао, Турцима предао, док є чуо, да су се и кнезови многи тако исто с народом Турцима предали, стигне му глас, да су Турци Ужице већ заузели били. Све га ово увѣри, да се више ништа учинити, да се више земля спасти неможе. Лепе намѣре, да коє мѣсто у рукама до пролѣћа задржи, тако се он мане.

[JASON]

Као што се била турска войска спремила, тако є сад, без боя, са свию, страна у Србию улазила. За кратко време разшире се они по свой овой несретной земльи. Глава войске, велики везир Рушид Паша, имао є стан свой у Бѣограду. Око нѣга су се били слегли сви турски великаши и заповѣдници войске из Босне, Ерцеговине, Албаниє, Бугарске, уобште из све турске Европе. Опиєни побѣдом, кою су над напуштеном Србиoм одржали, над Србиом, коя се є свой ньиовой сили девет година одупирала, мислили су сад, како би преко Саве и Дунава прелазити требало у помоћ ньиовом приятелю Наполеону. Док су они тако угађали, како ће опет у Будим и Беч доћи, како ће, по свом домаћем пророштву, и у златном Прагу коньма своима зоб дати, стигне им глас, да є Наполеон код Лайпсика од саюзника сасвим надбиєн. Овай глас промѣни ньиову ћуд, и велики везир, у мѣсто такови планова, почне се старати, како ће србски народ умирити.
Од онога времена, како су Турци у Србию улазити почели, нападали су они на Србе, ньиову челяд и дѣцу као год гладни вуци на овце или яганьце. Гдѣ є y кога, гдѣ су што стизали, то су тукли, убияли, отимали и у робство одводили. Бѣснилу ньиовом ниє било мѣре ни конца. Истом по неком времену, кад већ далѣ од Саве и Дунава ниє било пута, или кад се чуло, да є Наполеон код Лайпсика надбиєн, пожели велики везир неки ред у земльи увести и прогласи како Србима тако и Турцима, да цар раи све прашта, да Турци на Србе више нападати несмѣю, и да ће сваки Србин, кои се преда, бити на дому своме миран и безбѣдан. Да би Србе лакше предаи приклонио, да би их приволѣо из ньиови планински сбѣгова а и из Нѣмачке на кућишта се своя вратити, претио є Турцима яко, кои би се или светили или иначе на Србе нападали.
Проглас овай и позив великог везира ниє остао без успѣха. Народ є био у страу, да ће га Турци кад тaд наћи и дочепати се па га таманити и убияти. Чемеран є међутим био живот како у сбѣговима тако и изван отечества. Он повѣрує позиву великог везира и почне се предавати.
Како се є неколицина Срба Турцима предало, пошлѣ велики везир ньи исте са своим людма, да остали народ мире и на предаю призивлю. Кнезова, свештеника и кметова већ є било, кои су с Турцима од мѣста до мѣста ишли, народ по сбѣговима изтраживали и на предаю позивали. У ономе станю, у ком никакве надежде за избавлянѣ ниє било, по кратком времену предавао се є и предао се є сав народ у оним окружияма, у коя су ови позивачи долазили.
С кнезом бѣоградског окружия и iошт са другим кнезовима, и кметовима и свештеницима дошао є тако, примаюћи народ на предаю, Дели баша великог везира Али-ага Серчесма до рудничког окружия баш онда, кад є Милош од Ужица био понаглио, да их заустави. Серчесма є водио са овим Србима 2.000 делія, како би непокорне силом покорити могао. Кад є Милош чуо, да Серчесма доиста у народ недира; кад є дознао, да су се већ многи кнезови предали и да им Турци ништа нечине, ослони се на рѣч великог везира и науми се предати. Писар нѣгов Димитриє знао є турски. Преко овога се он са Серчесмом разговори и преда се - на срећу - у селу Такову. И кад се предао неби, неби са главом био сигуран исто овако, као што ниє био и кад се є предао. Нѣгово є то било, као што ће се и касниє видити, да є у опасност доста лако улазио. Срећан є био, да є свакад на добро му испадало. Кад є у знак предає оружиє своє Серчесми предао, задржао є овай саблю а друго му є све вратио. Ioшт га є Турчин овай ту за побратима примио и власт му над окружиєм рудничким оставио.
Одатле є са Серчесмом и Милош далѣ ишао. Као што су други кнезови и други Срби дотле, тако є и он одатле народ на предаю свѣтовао. По кратком времену преда се и сав южни край Србиє. Хаџи Продан найвише се є узтезао али є найпослѣ и он примѣру браће и другова свои слѣдовао.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Кад є тако южну страну Серчесма умирио, окрене се од Чачка Крагуєвцу a oдатле у Бѣоград. Већ у путу овоме и кад су у Бѣоград дошли, био є Милош у опасности. Турци су се отимали за нѣга, да га єдни или други везиру представе. Од старѣшина, кои су у Србіи заостали, био є Милош найзнаменитіи и управ єдини од велики Войвода. Зато су се тако око нѣга отималй, гдѣ є лако погинути могао.
Већа є iошт опасност Милошу а и цѣлом народу предстояла. Куршид-паша отишао є био међутим на позив Султанов из Бѣограда а везирство остави на свом представнику или ћаи. Овоме изведе Серчесма Милоша и препоручи га, да га потврди за главног кнеза рудничког као што га є онда нарекао, кад му се є предао. Ћая послуша Серчесму и потврди Милоша за главног Кнеза.
По кратком времену оде из Србиє и овай ћая Куршид-паше. Везирство или пашалук бѣоградски остане на Сулейману Скопляк-паши. Скопляк є iошт од почетка рата србског од стране ерцеговачке на Србию и то управ на она мѣста ударао, коя є Милош бранио. У послѣднѣм рату, на Засавици, гдѣ є Милош био, био є и Скопляк и ту є ранѣн. Узроци су то велики, кои су Милошу опасност нѣговог станя и положая откривали. Турчин и онда над Србином бѣсни, кад му ништа неучни и кад га никад невиди; кад га у чем увреди, пре би се помамио него опростио. Ми ћемо наскоро видити да Селейман ниє ни Милошу ни народу србском опростио за оно, што су га више пута са србски граница одбияли и често живо угреяли. Милош є сретан био, што га є Серчесма, човек од рѣчи и снаге, на вѣру узео, побратимио и зато га дуго чувао. Да ниє тога било, платио би он наскоро главом оно осѣћанѣ, коє га є у земльи и народу задржало.
И Скопляк-паши било є у почетку за тим стало, да се у земльи ред уведе. То му є особито било препоручено, и то є найболѣ извршивати могао преко Милоша. Сбог те потребе учини се он найпре невѣшт за оно што га є, као што се є он изразио, Милош за руку уєо, него му поклони ата, сребрене пиштолѣ и потврди га и главног кнеза. Єдном приликом опет се ниє могао уздржати, да му то непребаци и пред осталом турском господом рекне пред Милошем: 'Видители ви овога мога посинка Милоша како се чини миран и покоран а мене є неколико пута на Старом Влау яко убрзио а на Засавици ме и а руку уєо.' Милош ниє тай прекор смѣо од себе одбияти него му одговори, да ће му он руку позлатити.

[JASON]

Кад є Сулейман у власти везирской, у власти над србским народом сасвим се видио, и кад є народ свуда умирен био, окрене он лист почне другчиє управляти и господарити него што му є од Куршид-паше и намѣстника овога паше препоручено и наложено било. Мрзост ону на србски народ, против кога є онако дуго воєвао, ниє могао дуже притаивати него гнѣв и мрзост свою почне на србски народ изливати. Побуне се є он свакад бояо и да би се од те обезбѣдио, разашлѣ войску, несите и крвожедне Турке, по свой земльи и по цѣлом народу. Чинио є он то под тим именом, да трошак царски умали. Найпре є био наредио, да войсци овой нѣговой народ само раану дає. По кратком времену присѣтио се є пак и одредио, да войска ова и плату свою од народа прима. Плата є иста од дана на дан била већа док найпослѣ сами войници нису себи плату опредѣлявали какву су хтѣли. Народ є и овако при првом упаданю турском од Турака оглоблѣн и упропашћен био. Кои є што са бѣгством спасао био, опет є касниє, кад се є повратио, ньима у руке донео.
Осим ове войске послао є он у свако веће мѣсто поглаваре, кои ће на ред и мир пазити. Ови су поглавари извршивали и дужности кадия или судия. Они су и данак свакояки од народа узимали. Шта є коме оваком необузданом Турчину на ум пало, то є чинио. Сваки є пак силу свою и мрзост свою над бѣдним Србима изливао; сваки би, само да є могао, сав народ србски у чаши или у капи воде попио. Код такови поглавара могли су ньиови войници, кои су свакад крвници србски били, чинити од народа оно, што коме на ум падне. Они су то чинили и човек би се згрозити морао, кад би све знао или кад би му се све казало, шта су чеда ова Мухамедова од бѣдног србског народа чинила.
Срби су осѣћали свой положай и своє станѣ, па су чинили све што су год Турци хтѣли, само да им глава на раменима а душа у прсима остане. Они су сву силну войску турску раанили и плаћали; они су спаияма своима ньиово давали; они су мѣстне несите поглаваре засићавали и поред тога везиру и Султану данак плаћали. Све оно, што су са зноєм своим крваво стицали, давали су они Турцима; они сами єдва су се зараньивали.
Скопляк-паши све то ниє било доста. При свему томе, што су Срби савияли врат свой онако како є он и како су нѣгови Турци хтѣли, опет є био у страу од ньиове побуне. Или из тога стра или само да Турцима даде прилику, како ће лакше и више србски народ злоставити, глобити и таманити, изда он заповѣд, да се од народа оружия изтражує и купи. Войска турска, коя є по земльи разсута била, ниє и онако имала никаква посла него сад добиє препоруку, да заповѣст ову везирску извршує. Турским се войницима сад намигне, да приликом том раде шта оће: даде им се примѣтити, да угледниє Србе могу убияти.

[JASON]

Свака є турска наредба, баш да є на корист србску намѣнѣна, по србски народ убитачна и шкодиьива. Ову наредбу Турци су єдва дочекали и с ньом су неброєна и нечувена зла по народу чинили. Они су заишли од мѣста до мѣста, од куће до куће и изтраживали су оружиє. У исто су време они изтраживали и друго иманѣ србског народа. Што су год налазили, то су узимали и отимали. Обућу с ногу скидали су они бѣдном и зароблѣном србском народу. Злоставляли су међутим од сваке нечувене руке, єр су искали од народа и оно, што он никад ниє имао и што им дати ниє могао. Сав є народ тога пута оплячкан и огулѣн до голе душе а многи су Срби у исто то несретно време пали жертва бѣснила турског.
Они Турци, кои су спаилуке своє по Србіи имали и у ньи се сад повратили, овога су пута на неким мѣстима показали се люди. Ови су народ, уколико су могли, на неким мѣстима закланяли и свѣтовали га, да болѣ оружиє нипошто неиздає. С тим су они учинили по више мѣста добро, пристойно людма, ал бѣду обшту нису они стим ни ублажити могли.
Кад се єдна несрећа или на човека єднога или на народ єдан наврзе, оспу се и почну га сналазити іошт више несрећа. Ово, што смо до сад спoмeнули, било би довольно патнѣ за србски народ. Сулейман паши учини се то све мало. Он се присѣти, да бѣоградски град оправя и попавля. Србию є био сву заробио и то му є била удесна прилика да ради све оно, што му на ум падне. На оправку града овога позове Скопляк-паша народ из свега свога несретног пашалука. О свом трошку, о свом хлѣбу робовали су они Срби, кои су пре годину дана као изабрани витезови слободу свою народну бранили. И позвани и непозвани, и одређени и неодређени Турци ту су над радом србског народа надгледали. Нико им у очи ниє погледати смѣо. Турции су, да се освете - све им є мало било - тукли ій и злоставили. Нема примѣра, да се є игдѣ тако са робовима поступало, као што се є овдѣ поступало са оним юнацима, кои су юнаштвом своим глас европейски били стекли. Што є кои Турчин горіи, слабіи, већа рђа и несрећа био, то є већма на народ србски или оне Србе из реда нападао, кои су позвани били да у шанчевима града бѣоградског главе своє оставе. Све є то било по вольи и наредби Скопляк-паше. По нѣговой вольи ту су силни Срби погублѣни. Кои се є год Србин учинио Турцима отресніи и живльи, тога су они на страну заводили и убияли.
И на томе се несрећа србског народа ниє могла свршити. У време то исто унесу Турци у Србию кугу. Ова є особито у Бѣограду бѣснила. Кад се є у силну гомилу ону србску уплакала, коя є по шанчевима бѣоградским робовала, коя е патила и пребияна, коя ни раане ни преобуке ниє имала, обарала их є као сноплѣ. Тако око Бѣограда, коє од турске руке коє од куге, изгинуло србског народа заиста више него што га є изгинуло онда, кад є Бѣоград освоявао и у нѣга као побѣдитель ушао.
Све су ово чинили Турци без свакога повода и єдино зато, да се Србима освете, што су се против ньи подигли били и девет година онако славно воєвали. Истина є и то, да є србски народ люто патио од Турака у сва времена она, у коима є под ньиовом власти живио, али су опет ређе прилике, у коима су они овако изтребити га и затрти гледали и навальивали. Наскоро су они добили повода бѣснило своє нечувено до крайности умножити и подићи. Повод тай била им є названа Хаџи Проданова буна.

[JASON]

Сваки є знаменитіи Турчин тражио по єдног знаменитиєг Србина себи за доста или приятеля. Особито су то пазили они, кои су са маньом снагом далѣ у народу и земльи били. Тако є заискао бруснички муселим приятельство Милошево, тако є и чачански муселим Латифага примио и сприятельно се са Хаџи Проданом. Продан є родом из Сѣнице до Новог Пазара и прешао є у Србию први година србског ратованя. У рату є он стекао ту заслугу, да га є Карађорђе за поглавара єднe кнежине найменовао. Он се є найпослѣ предао и како се є предао, одма се са Латифагом сприятельио и с ньим се дружио.
Около половине Септембра 1814. године, кад є бѣда србског народа у велико се разгранала била, пође Латифага из манастира Трнаве у Карановац. С ньим є заєдно отишао и Продан. Обоица су се били са своим породицама у исти тай манастир уклонили и ставили сбог куге, коя є у то време бѣснила. Момци муселимови остану у манастиру да му чуваю благо, коє є ту са собом био донео. Брат Проданов Мияило и калуђер истога манастира Пайсиє опазе ово благо муселимово и полакоме се на нѣга. Они нападну на два Турчина, кои су благо ово чували, свежу ій и одведу у шуму. Новце муселимове подѣле ньи двоица између себе и поруче одма Хаџи Продану шта су учинили него да и он од Латифаге уклонити се гледа. Како за то Хаџи Продан чує, кришом се извуче од свог друштва, у ком су iошт два србска кнеза била, и дође у Трнаву. Кад є видио шта є учинѣно, ниє знао шта ће радити. Учинѣна погрѣшка ниє се више могла притаяти ни поправити. Нѣму се учини, да Латифагу више мирно чекати несмѣ зато одлучи чете купити и тако се Турцима одупирати. Moмкe мyceлимове пушти у Чачак, новци се задрже и чете се купити почну.
Мияило и Пайсие, док су новце од момака муселимови отели, помишляли су на буну. Зато су они одма онда, кад су то Продану явили, поручили и Милошу, да се на оружиє диже против Турака и да им он буде господар као што є и Карађорђе био. Они сами, а и Продан кад є дошао, почну купити у то име чете. Било є iошт више Срба, кои се нису никако Турцима предавали или кои су се касниє у планине одметали да у турске руке непадну. Ови одма са Проданом пристану. Милош на позив овай ниє пристао него им одговори, да буни пред зиму ниє време и да они уопште ни с чим нису спремни, него их є іошт свѣтовао и опоминяо, да се буне окану и да народ у зло неувалюю. Да неби Скопляк помислио да є то обшти србски устанак и због тога велику войску подигао и c ньом мирни народ гнявио, поручи му Милош по свом човеку шта се ради и да то ниє никаква буна. Он сам, на позив муселима рудничког, дигне се да буну ову утиша. Док є он дошао, народ, кои се є био узруяо, тргне се и умири а Продан са своiом дружином побѣгне у планину. Само є несретног Пайсию кнез драгачевачки спазио и Турцима открио. Продан се са братом и другим друштвом спасе a Пайсиє и челяд Проданова падну у турско робство.

[JASON]

Скопляк паша ниє вѣровао Милошевой поруци него опреми одма, како є за тай немир чуо, свога Ћая-пашу са великом войском, да на мѣсто изађе и да сваку буну утишати и умирити а бунтовнике казнити гледа. И Латифага, док є чуо, шта се у Трнави догодило, одма є на све стране разписао, да є рая опет устала на оружиє него да се войске са свию страна купе и у Србию шалю. Осим други маньи чета турски уђе у Србию, и то Чачку, као мѣсту буне, войска велика од Пазара а друга од Бѣограда. Док є Милош по Драгачеву мир повраћао и народ свѣтовао, дотле є Ћая-паша у Чачак стигао био.
Између они Срба, кои се нису били предали и кои су іошт четовали, били су из Груже Тома Перишић Вучић, Петар Туцаковић и Станко Милчевић. Ови су дочули били, да су они Турци, кои су се у Карановцу и Трстенику били наново населили, подигли се да бѣже у Турску. Ньи троица изиђу са своiом четом овим Турцима, кои є могло бити до 80 фамилия, на пут и позову их на предаю. Турци нису имали куд, него положе оружиє. Младо Туре єдно опали пиштоль и рани єдног Србина те се одтуд бой заметне. Наскоро се пак опет пуцнява између ньи утиша и Срби одузму и оружиє и новаца што су имали. Ови исти дочекали су послѣ и чету Латифагину, с ньом се два дана тукли и найпослѣ се обе стране разиђу.
Хаџи Продан є поручио на више страна своим познаницима да буну дижу. Калуђера єдног из истога манастира Трнаве, по имену Ђенадия, послао био у ягодинско окружиє. Коє на глас, да є у Драгачеву буна, коє на поруку Проданову, почне се крагуевачко и ягодинско окружиє покретати и у оба окружия чете подизaти.
Ћая-паша, како се с Милошем у Чачку састао и чуо, да се є народ у поменута два окружия узруяо, пошлѣ Милоша са Ашин-бегом, рудничким муселимом, да и тамо народ умирую. Обећавао є и говорио, да ће свакоме опростити, кои се умири и ньима двоици преда. Говорио є да є тако и везир му поручио и заповѣдио. Он сам са већином своє войске остане у Чачку. Народу є био заповѣдио, да му раану за войску доноси. Кад є тако доста народа у Чачак дошло, обколи он оне люде, кои су нѣму и войсци нѣговой раану донели, и повата свакога, кои є больи и отресніи био. Кога є год ватао, тога є у ланце метао.
Чинио є он то найпре под изговором, да су то кривци а по том као сбог тога, да iи тако кроз народ проведе и народ сньима заплаши а да ће их одма све попуштати како у Бѣоград дође. Управ є Ћая-паша чинио то зато, да би се Срби новцима искупльивали и да би он нoвaца набрати могао с єдне стране а с другде, да уклони из народа свакога онога, кои му се чини, да би кадар био буну подићи, у буну пристати или ратовати. И Ашин-бег и Ћая-паша обећали су Милошу, да ни єдноме Србину ништа учинити неће, кога є он предао. Док є Милош отишао, Ћая-паша є рѣч свою погазио и тако є Србе у ланце ставляо.

[JASON]

Кад є тако у Чачку поватао оне Србе, коє є хтѣо, крене се Крагуєвцу и повуче ньи са собом у гвожђу. У Книћу он остане и одатле калуђера Пайсию и брата нѣговог пошлѣ у Бѣоград везиру. У истом томе мѣсту он чує, да се немир у крагуєвачком краю лако умирити неда. Немир овай руководили су они исти Гружани, кои трстеничке Турке дочекали и огулили. Они су се са оним Србима, кои су с Милошем и са Турцима, кои су са Ашин-бегом били, ту побили. Найпослѣ Милош призове поглавице овога немира на страну, с ньима се разговори и докаже им, да то ниє време за буну. Разлог се нѣгов прими и противници се сви разиђу кои кућама своима кои у планину. Овом се є приликом Вучић Милошу предао и послѣ код нѣга до самог устанка остао. Петар Туцаковић ниє се предати хтѣо, него се уклони у шуму.
Кад є Ћая видио, да є Гружа утишана, науми сав онай край поробити и попалити, у ком є немир появио се. Милош, кои є имао, посла, док є мир повратио, имао є сад посла да Ћаю од те нѣгове намѣре одврати. Говорио му є и разлагао, да то не чини а одвратио га є од тога найвише с тим, што му є казао, да се од свега укланя и кући одлази ако он то учини. Кад се є Ћая Милошу наново обећао, да у никога дирати неће и да ће сваком опростити кога он умири, пошлѣ нѣга са Ашин-бегом да и ягодинско окружиє умире. Али тек што є Милош одмакнуо, а Ћая почне опет ватати люде и у ланце метати. Тако дође он у Крагуевац пак и ту на пазару повата многе люде, кои су сасвим мирни били. И овдѣ му є народ на заповѣд нѣгову раану доносио. Он онако исто, као и у Чачку, обколи те своє ранителѣ и повата између ньи колико є хтѣо и коє є хтѣо. Ћая ниє гледао толико на то, да кривце повата, колико да ланце своє напуни и болѣ и и болѣ Србе из народа уклони тада за навѣк.
Кад є Милош видио, да Ћая-паша рѣч свою недржи, него да єднако и свуда више праведне него криве люде вата и у ланце меће; кад є видио, да су Турци на зло сасвим окренули, побои се, да на души нѣговой грѣх какав не остане и нађе начин, да се кући уклони. Ћая є навальивао, да он с ньим остане и у Бѣоград иде, али му Милош досѣтльиво докаже нужду, да кући ићи мора.
И у Ягодини се є немир утишао док се є глас Милошев чуо. Коловође се уклоне у планине. Ћая-паша оде из Крагуєвца у Ягодину и повата и тамо кога є хтѣо и могао, па се упути са силним роблѣм, окованим у ланце, своме господару Скопляк-паши. Око 130 одабрани Срба он є тога пута коє у Чачку, Крагуєвцу и Ягодини, коє у путу томе поватао, у ланце метнуо и у Бѣоград одвео. Преко 50 душа србске челяди он и нѣгови другови тад су наватали и такође са собом одвели. Том истом несретном приликом Турци су многе Србе коє гдѣ поубияли. Небо є над србским народом поцрнило и громови су у нѣга почели ударати онако жестоки, као што су ударали у оно време, кад су даиє по народу заишли били и болѣ Србе убияти почели.

[JASON]

Ћая-паша є iошт с пута свога из Кнића обрадовао Скопляк-пашу с тим, што му є послао калуђера Пайсию и брата нѣговог. Скопляк, жедан србске крви, єдва є дочекао, да се нѣ іошт болѣ напити може. Он є одма и Пайсию и брата нѣговог на колац пред вароши на Стамбол-капіи набити дао. Уколико сам я дознати могао, начин овай погублѣня изнашао или у Србіи увео є найпре безбожни Скопляк. Калуђер Пайсиє и брат нѣгов биле су прве жертве таквог нечовечног бѣснила турског. Наскоро послѣ Пайсие падали су и други Срби жертве тога бѣснила.
Међутим є и Ћая-паша са своим ловом у Бѣоград приспѣо био. Сужнѣ своє бацио є он онако у гвожђу у найлюће тавнице и iошт их є метао у некакве кладе. Начин овай други мученя такође є само код Турака познат и обичан. У кладе ставе и утврде ноге тако, да човек с тѣлом мицати се неможе. Прераньивао их є три мѣсеца тек да живе и да неумру само од глади него од турске руке. Он є Милошу обећавао, он є и истим жертвама говорио, да ће их пуштити, док у Бѣоград дође. И Скопляк є по Ћаи Милошу поручио, да ће свакоме опростити, кои се преда. На све се є то сад заборавило. И на то се ниє пазило, што є између поватани Срба било више од половине, кои нису у немире оне пристаяли. Кривице є довольно Турцима било, само ако є ко Србин. Тако Скопляк, по кратком времену, да толике люде бадава непреранює, са Ћaiом и другом своiом свитом заключи, да се изабрани ови Срби на жертву ньiовом бѣснилу принесу. Око сто и петдесет изабрани Срба погубили су крвожедни Турци овога пута. Тридесет и неколико ньи набили су они на колѣ и понизали на путу пред варошким капияма; oстале су извели, и главе им на различним каpияма и разкршћама поскидали. С ньима су они бедеме града китили истим се поносили. Два дана є касапница ова траяла.
Жалостно и грозно било є гледати толике силне лѣшине око вароши; жалостниє и много грозниє било є гледати живе люде на колѣ набодене. Несретни су и они люди, кои су страшило и чудовиште ово гледами. Яук и вриска людій, люди, кои су избрани из избраног народа, а кои су живи на колю смрт призивали и Турке преклиняли да их уморе, заиста є срце сваком човеку цѣпати морало, био он од куд му драго, коє му драго вѣре и народности. Само су Турци то равнодушно гледати и яук тай равнодушно слушати могли. Єдва є по гдѣ кои стражар, да би се мирниє одмарао, ноћу по гдѣ ког из пиштоля умртвио. Иначе су они у позорию томе очи а у запѣваню и яуку томе уши своє наслађавали. Колац су они сваки, на коє су Србе набияли, навластито тако у землю побадали, да жертвама овима могу пси турски ноге довaтати, гризти и глодати их. И с тим су се Турци наслађавали, и то су у заслугу свою пророку своме рачунали. Пси ньиови развлачили су комаде од лѣшина людски по улицама, по кафанама и по кућама ньиовим. Све то ньима ниє било гадно него іошт угодно. Сам везир, безбожни Скопляк-паша, излазио би навалице на карпє да слуша нечувене гласове, да види, од чега се люди грозити мораю. Он є излазио чешће да се с тим наслађава. Имао є пак времена насладити се и наситити, єр су жертве на колю по три и четри дана с животом се бориле. Страшни овай турски суд или кланѣ и давленѣ ово силнога народа било є на Св. Саву, знаменитом овом и првом србском празднику.

[JASON]

Година дана већ є прошла била, од како є србски народ у турско робство пао. За време ово ниє никако и никад дануо. Сила турска изналазила є нове и нове начине, да бѣдни овай народ тамани и мучи. Већ из овога, што є србски народ до сад препатио, могло би се мислити, да є патня србског народа нечувена и до последнѣг свог степена доспѣла. Сад ћемо видити, да се Турци никад ни у таквим тиранствама, ни у новим, коє су єднако измишлявали, неби знали никад зауставити, док србски народ коначно неби са лица землѣ изтребили.
Скопляк-паши и нѣговом Ћаи ниє било доста, што су народ огулили до душе и што су силне изабране люде из народа потаманили. Они су опазили, да є неколико Срба, приликом последнѣ Проданове побуне, имало оружия. Ово ньима даде повода и изговора да од народа наново оружиє купе и траже. Главна им є пак и овога пута била намѣра та, да народ наново глобе, гуле, даве и тамане. Саме неке спаиє, Турци, жалили су се на ово бѣснило Скопляк-паше и нѣговог друштва и говорили су, да су они наумили раю затрти и изтребити. Све оно, што су они радили, такву є ньиову намѣру откривало и потврђивало.
Грозно и нечовечно поступали су Турци, кад су iошт први пут оружиє од србског народа изтраживали и одузимали; сад, кад су заповѣд нову зa тaй исти посао добили и кад им є повлађено, да раде што год оће, превршили су они и она зла, коя су даиє чиниле и коя су народ србски подигли на оружиє да живот свой и достоинство своє с онаковим очаяниєм брани. Све оно, што се є под даияма чинило, чинило се є сад и под Скопляк-пашом. Осим тога изналазили су они нова мученя и навальивали су iошт жешће, да народ србски тамане. За примѣр свѣту самом нашем народу садашныи и будући вѣкова споменућемо овдѣ iошт нека бѣснила турска.

[JASON]

Више од годину дана био є већ народ, у робству турском. Колико є у Србіи Турака било, толико є било србски неограничени господара и мучителя. Сваки є Турчин, био он найвећа рђа, био по  мнѣнию ньиовом свет и неприкосновен. Нѣга никакав Србин ниє смѣо погледати ни криво ни право. Све оно, што є кои Турчин хто, то є чинио, то є чинити могао. Ако им є iошт што од везира или кога другог већег Турчина повлађено, захтеваню и бѣснилу ньиовом ниє било ни края на конца. Тако су, кад су овога пута од народа србског наново оружиє изтраживали, претворили землю ову благословену у пакао. Гдѣ су они долазили и омркли, ту є Србима омркао црни петак. Нико у кући, нико у селу ниє остао на миру. И люде и челяд они су злоставляали, кинили и мучили од сваке руке, да им даю оружиє, новце, альине и све што су год имали и што нису имали. Понайвише и скоро свуда нису они могли наћи оно што су искали, єр є исканѣ ньиово било безгранично, и тако су свуда злоставляли. Док би пред кућу кою на конак дошли, одма є домаћин морао коня им водати. За знак вальда већег робства искали су они, да им србске кућне старѣшине конѣ ньиове босоноги водаю. Ако є зима, мраз и цича, то є Турцима угодниє. Међутим би они у кући жарили и палили. Тамо би бѣснили и чинили шта им год ньиове дивлѣ страсти пожеле. Найпослѣ би и домаћина измучили, изпребияли, често у квргу везали и тако везаног оставили да скапава. - Видили им се кои Србин отресніи и учинили им се кои зазоран, тога су одма убияли. У убияню самом нису они ни друге штедили. Они су, гдѣ су кога Србина видили, на нишан узимали и у нѣга гађали као у дивлю животиню. - У путованю свом свакад су морали имати вођу. Овога су узимали с реда и овай би их водити морао онамо куд они желе. И ове вође морале су пѣшице и босоноги преднячити. Кад би већ или на главни пут изишли или до намѣреног каквог мѣста близу дошли, ове би вође своє они за какво дрво везали и послѣ у нѣга гађали. Тако привезана оставляли би га на путу или сасвим мртва или смртно ранѣна. – Они су пекли на ражню живе люде; они су их разапиняли потрбушице, вѣшали их за руке и за ноге па тако им одозго метали каменѣ на леђа; они су женама гаће навлачили и по табанима их били; и женама и людма натицали су на главе торбе пуне пепела па су одозго ударали руком, да им пепео у нос, у очи и у уста иде; сикиром или малѣм кости су людма ломили. Поред свега тога и многога томе подобног они су на люде уобште као на дивлю звѣрад пуцали, ситну су дѣцу у вис бацали и на ножеве дочекивали, жене су живе парали и из ньи дѣцу вадили и давили. -

[JASON]

Она зла, коя су Турци у Србіи чинили, кад су у ню без боя продрли, разпудила су народ или у бѣгство преко Дунава и Саве или у домаће сбѣгове. И та зла, као први излив гнѣва, и ако су била грдна, страшна и грозна, опет би се ньиовим дивляштвом оправдати могла. Зла ова, коя су од времена пропасти па єднако до пролѣћа 1815-те године из дана у дан умножавали, заиста никако и ни найманѣ не личе людма. С разумне и божиє стране може се опредѣлено рећи, да су бѣсна звѣрад у лику людском послѣ бѣгства Карађорђева и пропасти србске у Србию дошла, у србски се народ уплакала и давила га.
Iошт є и ово мало. Од саме дивлѣ и бѣсне звѣради неби народ толико препатио: мука би нѣгова била єдна те єдна. Напред сам казао, да є Србия била се у пакао претворила. И тай є изражай мален. Кривовѣриє наше уобразило нам є, да има пакао и да се у овоме грѣшне душе безконачно муче. Но та є мука као єдностручна уображена. Онима чудама, оним покорима, оним мукама, злоставляняма, безчинияма, безбожияма и нечовечностима, коя су се у Србіи од Турака србском народу чинила, нити има пара прилике у Повѣстница людской, нити у свима уображеним чудовиштама. Оно, што ће се многим европейским народима учинити, да люди нису кадри ни помислити а камоли радити, патио є бѣдни народ србски у данашнѣм свом княжеству од Турака, с коима су се скоро сви найизображеніи народи или државе Европе сприятеляване.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Рашид-беја Историја чудноватих догађаја у Београду и Србији
С турског превео Д. С. Чохаџић

О овој књизи и о писцу њену.

Биће више од петнаест година, како сам једном у разговору с покојним А. Пачићем, изврсним познаваоцем турскога и с њим помешаних језика, сазнао, да је Београђанин Рашид-беј написао и у Цариграду наштампао историју или мемоаре о нашој новијој прошлости и о ратовима за ослобођење, овога века. Опомињем добро како ми је, смејући се, покојни А. Пачић приповедао каквим начином Рашид-беј објашњава преговоре кнеза Милоша с Марашли-Али-пашом у Ћуприји, наводећи, како је Милош управо лукавством својим Марашлију преварио. Да је покојни С. Пачић био још онолико књижеван човек, колико је турски језик познавао, од њега смо могли имати најбољи превод ових мемоара. Али је на то тешко било и мислити. Радзналост да дознамо како новији знаменити догађаји наше историје изгледају у очима оних Турака, који су по неумољивом реду судбине наше успехе морали плаћати управо својим имањем и својом срећом, није ми дала да заборавим на оно што сам о књизи Рашид-бејевој слушао од покојнога А. Пачића. И када у лето 1889 дође у Цариград да турски учи г. Д. С. Чохаџић, садашњи секретар тамошњега краљевскога посланства нашег, ја сам му после неколико месеци препоручио да по турским књижарама у Стамболу тражи књигу Рашид-бејеву, и да се спреми да је преведе. Требало је читавих шест месеци док се г. Чохаџић намерио на књигу. То је било у јесен 1890. Од тога времена он се озбиљно спремао на превођење, и тај је посао започео истом у лето 1892 године. У врстама што за овим следују, наводе се белешке г. Д. С. Чохаџића о књизи и о његовом преводу, којима се овде место даје као преводничком извештају.