Српске буне

[JASON]

Услед таког одговора, паша нареди, да страже чувају Турци у вароши, а риџалу Муса-ефендији предложи, да се у град пресели, на што му овај одговори: 'Нема смисла, да идем у град, кад толике турске породице остају у вароши; ја то не примам, јер стање ствари изискује, да останем онде, где и остали Турци. А Срби, иако су лажови и свагдашњи непријатељи царства, неће смети да нас нападну. Они имају обичај, да лармају и да представљају ствари веће него што су, те да Европу задобију за свој рачун. А ако би извршили какав напад, изгубиће задобивену слободу.'
И ако се знало, да они неће смети ништа предузети, што би мир нарушило, паша ипак нареди, да по две чете ноћу обилазе по вароши, и да остали Турци буду на опрезу.
На два дана за тим, Михаил-бејева мајка Љубица, поведавши собом Исмаил-агу Перменеџију, секретара царинарнице, оде са скупоценим даровима царском риџалу, и овако му рекне: 'Мој син, Михаил-беј, тек је сада у 18. год.; још је дете, па не би требало, да му Порта сад замери у овом питању, јер тако народ хоће; ма ко био кнез, мора онако радити како то народ жели. Народ неће више да прими одбегле совјетнике; а и Русија, под које се протекторатом Србија налази, не зна ништа о твом задатку.'
Пошто изговори још неколико празних речи, поднесе му поклоне. Муса-ефендија их не прими, него рече: 'Ја ћу, као што сам то и Михаил-беју казао, најпре објавити ферман односно мог задатка, и онда ће се видети, шта ћемо радити, али ја не могу, да се ослањам на гола саопштавања.' Како том приликом и Исмаил-ага држаше српску страну, Муса-ефендија увиде, да је исти противник својој држави.

[JASON]

Михаил-беј, не могавши читању фермана стати на пут, споразуме се с пашом, да се читање изврши на ливади код Дунава. Услед тога паша нареди, да се одређеног дана ондe paзaпну шатори, да се упараде две чете низама, изведу два топа, по прочитању фермана да се избаци 21 топ, а 300 мустафиза у парадном оделу да прате царског риџала. Да се ово све у реду изврши, старао се Рашид-беј. У заказани час, царски риџал, Муса-ефендија, у пратњи тих мустафиза и неколико виђенијих Турака дође на одређено место.
Пошто прође један сат, стигоше и две чете српске редовне војске и постројише се према царској војсци. Одмах за тим дође и Михаил-беј, у друштву с руским консулом, српским првацима и са једно 500 коњаника. Понашање српске војске и првака ни најмање се не допаде Рашид-беју, али он то, не казујући никоме, отрпе. Како беше разредио 150 снажних мустафиза између шатора и затворио пут, то сви Срби, којима Михаил-беј беше рекао, да у круг стану, не могоше ући, него осташе иза шатора.
Било како му драго, ферман се прочита и на српском језику објасни Србима. За тим царски риџал изговори овакву беседу:
'Е, Срби, верни поданици царски! Јесте ли ви верни поданици онога цара, који вам је овај ферман послао, а и пређашњи хати-хумајум? Јесте-ли задовољни његовим Уставом, или сте ради, да се натраг повуче, па да све по старом остане? Желите-ли да једна рука управља Србијом? Уставом, цар је наредио да свих 17 округа бирају између себе по једног ваљаног и оданог заступника, да их ови у Совјету представљају, а да их нико од кнежева т. ј. бегова Србије или ко други не може отпустити и на њихна места друге поставити, сем у случају, да неко од њих нешто скриви, и то тек онда, кад Порта одобри. Кад би, дакле, по одобрењу Портином, неко од њих био отпуштен, онда би дотичан округ имао другог да изабере, јер тако о томе Устав вели, као и то, да се ни други окрузи, ни сам кнез, не могу мешати у избор заступника ма ког округа. Хоћете ли, дакле, да се дотични члан Устава избрише, па да кнежеви самовласно владају; најзад, је ли право, да се чланови Совјета, који су својој влади, као њени поданици, отишли, да јој се исповеде, сматрају за одбегле? Чувару београдског града, као царском чиновнику, дужност налаже, да гледа да се Устав, који је цар Србима, својим верним поданицима, дао, не нарушава, и да о томе Порту извештава. Према томе он, по тој својој дужности, мора у сваком погледу, да чува совјетнике, који су му на тужбу дошли. А како Србија стоји под заштитом Русије, то је и овом руском консулу, Вашченку, дужност, да пази на такве ствари. Сад треба српски народ, округ по округ, да ми на све то одговори, и тај свој одговор да потпише.'

[JASON]

(Ферманъ Царскій Г. Антићемъ на Србскій преведенъ, слѣдуюћегъ є содржанія:

Копія превода Султанскогъ Фермана издатогъ 15. Ребюль-Ахира 1256. (2. Юнія 1840.) у призрѣнію послате у Сербію Султанске Коммиссіє.

Великаши народа Христіянскога, кои су се међу народомъ славили, и Ты Княже народа Србскогъ, Михаиле Обреновићу, кой си отъ истога Христіянскога народа, достоинство твоє да буде постояно! Вы Членови Совѣта и остали, отмѣнни народа Србскога Старѣшине, вѣрность Ваша да се умложава!
Кадъ овай Ферманъ, кой є на верху Моимъ Царскимъ знакомъ и подписомъ украшенъ, къ Вама приспѣ, познато Вама нека буде, да самь Держави моіой; вѣрномъ народу Србскомъ, за спокойно живлѣнѣ и безбѣдность, а тако исто и за точно отправлянѣ Земальски дѣла и добро народомъ управлянѣ єданъ постоянный Уставъ даровао, и поредакъ установіо; при томъ, да се не бы у народу Србскомъ, живећемъ подъ Моіомъ Царскомъ сѣни, никакавъ посао изванъ реченога Устава и поредка радіо, потребно є было, да Членови Совѣта вѣжествомъ своимъ, лепымъ међуусобнымъ договоромъ и согласіємъ о томъ раде и дѣйствую. Достоинство пакъ Княжества Србскогъ Теби є, Михаиле, за твою вѣрность отъ Моє Царске стране дато, да Ты, по дужности твоєга званія и по благоразумію Твоєму, непрестанно стараніє имашъ, како ћешъ, по даннымъ, напоменутомъ народу нарочитымъ правама и преимуществама, сваку правицу наблюдавати, и тако благоугодно обхождаваюћи се, на свагда у Сербіи миръ, тишину и спокойство одержати, као што є Моя непремѣиа Царска воля, да тако буде. Садъ се є догодило, да су у нѣкимъ Окружіяма те Землѣ, неколико безумни зломышлѣника узнемирили тай народъ, и у нѣму люде своимъ непристойнымъ речма єдне на друге ополчили, и, совокупивши по своіой вольи неко число людій, усудили су се безпутно противу Устава и Земальскогъ поредка поћи; кой поступакъ тако є доведенъ до Моєга Царскога знаня, да выше ніє отъ потребе никаково друго изясненіє.
Моя є Царска воля, да се вообще по свымъ странама коє Державе међъ подданицыма моимъ миръ и спокойство обдержава, и већъ самь, Божіомъ помоћу, у свомь пространству могъ Царства нове уредбе и Уставе започео уводити, као што самь пређе и Вама, Вашегъ ради спокойства, Законоуставъ дао. Вы, кои сте Моєму Царству вѣрный народъ, да се међу Вама такова невалялства появе, никако Ми ніє повольно. При томъ нека є свакому добро познато, да се отъ Законостава, кои є Вама за Ваше спокойство подаренъ, ни єдна черта неће нарушити.
Да бы се пакъ учинило точно извиђенѣ и изнашло, кои су проузроковательи тога безпокойства, а по тому да се међу онаковима слѣдовавше рђаве речи уклоне, одредіо самь на тай конацъ за Коммиссара отъ Высоке Моє Порте Мусса Саффети Ефендію, єднога отъ велики Царства Моєга Риџала, Члена Господарственногъ Совѣта, бывшегъ Могъ Девтердара, коєга є достоинство кодъ Мене уважено, кои є врло разуманъ и остроумъ човекъ, коєму Я пуно веруємъ, и кои обмане не милує, коєга самь Я пуно веруємъ, и кои обмане не милує, коєга самь Я, по гласу Моимъ надписомъ украшеногъ овогъ Фермана, послао къ Теби, Членовима Совѣта и прочимъ отмѣннымъ Старѣшинама, да нуждне Моє Царске налоге изяви.
Овай дакле славноименованый Коммиссаръ како съ Тобомъ, како и съ осталымъ, кои къ тому потребни буду, имаће о овомъ предмѣту преговоре, и почемъ онъ право основаніє тога посла уразумѣ, постараће се, да се по свему те догодивше се смутнѣ уклоне, као што му є у томъ смотренію особито наставленіє у руке дано.
По основанію горенапоменутогъ узаконенія, коє Я по цѣломъ пространству Моє Держане заводимъ, и коє се на общу ползу и благополучіє клони, дао самь напоменутомъ Коммиссару изъ Моє Царске хазне на потребный му трошакъ выше, него є потребно было, да не бы само за цѣло нѣгово тамошнѣ пребываніє, принуђенъ быо отъ когагодъ єдне паре узети. Са истымъ Коммиссаромъ, кои одавде на пароплову Моремъ и Дунавомъ у Бѣоградъ иде, посланъ є и овде кодъ Блистателне Моє Порте пребиваюћій Србскій Капу-Ћехая, Кнезъ Антићъ, съ тымъ налогомъ, да се съ вышереченнымъ Коммиссаромъ овамо врати.
Славный овай Коммиссаръ, кадъ у Бѣоградъ дође видиће се съ Тобомъ, и приступићешъ къ дѣлу и радити на овай начинъ, на кой Ти онъ каже; све причине, коє су реченнимъ безпокойствіяма поводъ дале, постараћешъ се, у согласію съ опоменутымъ Коммиссаромъ, са саданьимъ Београдскимъ Мухафизомъ Ч. Хузрефъ-Пашомъ, и съ Поглаварима народнимъ, изнаћи и изтребити, и сотимъ народу ону безбѣдность и спокойство повратити, коє є онъ пре тога догађая уживао. Напоследакъ да се постарашъ рѣшеніє овога дѣла у дѣйство привести, како бы по томъ Серби, живећи подъ благоутробномъ Царства Мога сѣни, сваку защиту и спокойство имали.
Царска Моя заповѣсть остає непремѣина. Да се пакъ Закони Земальскій по Царскомъ Момъ Уставу, никада не покваре, и да се овой заповѣсти противъ непоступи, Ты ћешъ се о томъ са свимъ Твоимъ силама постарати, коє отъ Тебе Моя Царска воля зактева и очекує; благоволеніє Моє да чувашъ, у вѣрности и привржености остаєшъ и праведно у свему поступашъ, заповѣдамъ Ти.
Кадъ разумѣшъ содржаніє и заповѣсть овога Высокога Фермана, кои самь Ти послао по выше казанномъ Коммиссару, по верности Твоіой да се постарашъ, и на то труде Твоє употребишъ, да се све оно изверши, што се заповѣда. И Вы, кои сте у народу поглавари, кадъ содржаніє ове Моє Царске заповѣсти точно разумете, заповедамъ, да се по привержености Вашой неотложно постарате, у согласію съ Высокимъ Коммиссаромъ и Честитимъ Пашомъ Бѣоградскимъ, све оно, што се горе заповѣда, у подобателный поредакъ привести, и што годь вышереченный Ефендія буде Вами говоріо, послушайте и примите, єрбо є све оно, што Вамъ онъ буде казивао, отъ Моє Царске стране, и Моє су рѣчи; томе да вѣруєте.
Вама и Вашемъ народу дарована слобода, Уставъ и правица никада се неће нарушити, а Вы у приврженности Вашой пребываюћи, да испунявате све оно, што се Вами заповѣда, избегаваюћи свакогъ против узаконнога поступка; и тако о овой заповѣсти извѣщени, овомъ Высокомъ Момъ Ферману вѣрованѣ да имате и по нѣму да се владате. – )

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Пошто Срби разумеше говор царскога риџала, тек им онда дође памет у главу, и сви једногласно изјавише, да не желе, да се у Уставу ма и једно слово измени и да су цару благодарни за све. Руски консул и Михаил-беј, чувши њихов одговор, зачудише се, што народ не одговара онако, како су га они научили.
Кад царски риџал рече Србима, да понове своје одговоре на питања, која ће им ставити, да их он забележи, приметише му Михаил-беј и руски консул, како се то не може овде у пољу извршити, јер нема ни пера ни хартије, а ни астала т. ј. писаћег стола. На то риџал, који води рачуна о својој резерви, извадивши из своје торбе стотину калема (турских пера), десетину мастионица и довољну количину хартије, начини од своје столице писаћи сто и позва Србе да одговарају.
Михаил-беј и руски консул осетише да се међ' Србима налази и неколико присталица у град одбеглих чланова Совјета, да ће ови слободно на све одговарати, а да их онде не могу од тога одвратити. С тога руски консул изјави одлучно: 'Ама, није пао шећер у воду, те да морамо овде на отвореном пољу да пишемо. Они су разумели све што сте им казали, али овде нема свих Срба, који су дошли, јер их у Топчидеру остаде још 2.000; него ови сад нека иду, па ћемо их сутра све заједно саслушати и саслушање начинити. Али то овде на двоје на троје чинити нема смисла. И тек што се царски риџал хтеде томе да успротиви, Михаил-беј окрену се Србима са речима: 'Еј, народе! записивање одговора оста за сутра; јер је потребно, да то у друштву с вашим друговима учините.'  И тиме ствар заклопи.
Због овога се царски риџал наљути и руском консулу рече: 'Мој задатак овде одређен ми је у споразуму с руским послаником, а у упутствима, која си од њега добио, наложено ти је само то, да се држиш са мном заједно, да свачији одговор саслушамо, како би обе државе, које су Србији дале слободу, очувале Устав, да се не погази, а не да држиш страну Србима и да радиш на томе, да се Устав погази. Из овога се види, да ти имаш и друга упутства. Према томе, ја овде немам више никаква посла, а владе нека реше питање.'
Према томе људи се разиђоше, али се сазнаде, у чему је ствар.

[JASON]

На овом скупу, деси се нешто чудновато. На име Михаил-беј пришав Хусреф-паши, рече му: 'Ти си јатак хајдучки, јер примаш бегунце, који нису задовољни са српском владом и законима. Чудо ми је!'
Хусреф-паша, веома разјарен на тако неоправдане речи, одговори му: 'Ја нисам хаjдучки јатак. Част човечанства и дужност моја налаже ми, да примим људе, који траже заштиту, док се њихна ствар не извиди. Ја никад не могу да примам на себе хајдучко jатаковање. Међу тим, ти си глава хајдуцима и људима без части, и ти си онај, који радиш против закона. А турска влада никад неће оставити Србију, да њом самовласно управља рука једног хајдука, којему је и отац између хајдука изишао. Ти, идући тим путем, изгубио си Србију.' Услед оваког одговора, међу њима се изроди свађа, и мало је требало, па да крв падне. Али се руски консул и царски риџал умешаше, те се свађа стиша.
Пошто се сви разиђоше, паша извести Порту о свему.
Сутра дан, у одговор на држану беседу, Михаил-беј, према својем концепту, званично спроведе царском риџалу саслушања Срба, на која ови и своје потписе беху ударили.
Пошто руски консул држаше страну Србима, не би, као што се види, никаква резултата.
Порта, одговарајући на писмо царског риџала, нареди му, да српске прваке, којих у граду беше више од 40, поведе собом из Београда, па неке да остави у Видину, а Аврама-ћају, Вучића капетана, Николу, Пачука и још неколико њих доведе у Цариград.
Пошто царски риџал стиже у Цариград, би позван у двор, те усмено извести Султана о свему, којом приликом изјави, како су београдски Турци у свему одани, и како их Срби јако угњетавају.
У накнаду зато, тај царски риџал доби везирску титулу и постаде министар финансија.
Према таком исходу тог питања, Михаил-беј мишљаше, да је све добио тиме, што је Устав погазио.
Опростивши се једном на такав начин напред поменутих првака, пливаше у радости што не остаде никог у Србији, да се његовим наредбама противи.
Прво, што учини, то је, што измени званично чиновничко одело, фесове замени шареним капама у облику чамца, а редовну војску уреди онако, као што је у Русији. Поче свом силом радити, да се раја у Румелији и Босни побуни , и да се београдски Турци што више угњетавају, а смедеревске Турке присили, да се из вароши у град преселе.

[JASON]

Како се у то време изроди спор између босанског валије Веџихи-паше и Бошњака, чувар београдског града, Хусреф-паша, би произведен за везира и постављен за босанског валију. Како му беше наређено, да одмах пође на нову дужност, он остави Београд, предавши дужност пуковнику Хусеин-беју, коју је имао да отправља, до доласка новог чувара.
На три месеца доцније за чувара београдског града би постављен дивизијски ђенерал, Мехмед Ћамил-паша, дотадањи пуковник. У то време Михаил-бејеви чиновници стадоше рушити шанцеве и наређивати, да само српски пандури ходају ноћу по чаршији, а да само по један заптија са српском патролом обилази турске махале. Полицајима се даде већа власт, а број пандура би умножен.
Према дотадањој наредби Срби су суботом у вече чистили улице испред својих дућана, а Турци четвртком. Сад на један пут би наређено, да Турци и суботом чисте улице. Дакле, Турци два пут, а Срби само једном недељно! Турци се томе успротиве, али залуду! Уколико ми сами нисмо томе криви, криви су наши чиновници.
Сад ћу казати нешто, што је за чудо.
Са aустријске стране почеше да подбадају Турке. Аустријанци им овда онда говораху: 'Срби заузеше све ваше земље; не остаде вам ни толико да можете један драм семена посејати. И ако вам турска влада даје по нешто новаца, да можете живети, ипак би требало, да имате и по мало земље, било за орање, било за пашу. Наравно, ви тако не можете даље да опстанете. С тога би требало, да молите аустријску владу, да вам да под закуп чувену Бабал'к-аду, која се налази спрам београдског града, а на тај начин ви бисте се налазили под покровитељством Аустрије, као што је Србија под покровитељством Русије. Осем тога она би вас и иначе штитила.' Турци на то одговараху: 'Наши су стари овде становали, па кад су они могли ту да живе, нећемо ни ми одавде никуд ићи, ма били паљени, глобљени и убијани, ми ћемо то сносити, јер смо тог уверења, да тако треба да чинимо за веру, цара и народ. У старо село тешко је увести нов адет.' Ето тако је било за време Хусреф-пашине владе.

[JASON]

Ак'л-беј.

Политика Хусреф-пашина била је веома добра. Из твога говора видим, да је радио за веру, цара и oтaчaство. Чудим се само, што је Порта наредила своме риџалу, да дотичне српске прваке из Србије одведе у Видин и Цариград, јер је том наредбом потресен ауторитет Хусреф-пашин. Кажи ми, знаш ли шта о томе?

[JASON]

Нак'л-беј.

Није се могао сазнати узрок тога. Али према стању ствари уопште изгледа, да је Русија с Турском уговорила, да тако буде и то с тога, што је Русија јако штитила Михаил-беја.

[JASON]

Ак'л-беј.

Царски риџал, Сафети-паша, зар не могаше ништа, да изради код Султана, да се стање београдских Турака побољша?

[JASON]

Нак'л-беј.

Према ономе, што сам видео, није им ништа учињено. А односно трговине беше им речено, да ће се гледати доцније, да се дође до каквог излаза.

[JASON]

Ак'л-беј.

Дакле, инш-алах - маш-алах, па се све остављало од данас до сутра. Говорити, да ће све бити помоћу Божјом, а не предузимати да се до нечега стварног дође, није право. И у закону пише: 'Моли се Богу, али ради, па ће ти и он помоћи. Јер нерад наноси штету не само појединцима, него и држави.'
Али, кад су они тако радили, нећу те ни ја више питати о њима. Само ми кажи, какву је политику водио нови чувар београдског града, Мехмед-Ћамил-паша?

[JASON]

Нак'л-беј.

Мехмед-Ћамил-паша дође у Београд - позорницу светога рата - у 1256-тој (1840) год., и одмах се прочита ферман о његовом постављењу. Он је са сваким лепо живео, па и са Михаил-бејем поче у највећем пријатељству да живи. Своју политику отпоче тиме, што предложи Михаил-беју, да прими дотичне српске прваке, које царски риџал, Сафети-паша, беше из Србије одвео, али с тим, да у Србији седе мирно, да против Михаил-беја ништа не предузимљу, а ако се доцније српска влада увери о њихном добром владању, да их поново прими у службу.
Пријатељство између Ћамил-паше и Михаил-беја бејаше давнашње, јер се оно датирало још од оног доба, кад је Мехмед-Ћамил, као пуковник и царев ађутант, пратио кнеза Милоша на његовом путу за Цариград и натраг. Према томе Михаил-беј пристаде, да се српски прваци врате 1258 (1842) г. у Србију, и цар им одреди плате.
У то време Милош беше отишао из Румуније у Беч, одакле стаде другојаче да окреће политички долап, да сеjе буну, те да српску политику оснажи.
На молбу Михаил-беја изађе царски ферман, којим се допусти, да се могу између Срба и Турака вршити куповине и продаје. Тим ферманом поништи се онај први, што га беше израдио Јусуф-паша. Услед тога, мајчин син Михаило издаде поверљиву наредбу, да нико од Срба не сме продати Турчину имање, но само да купује.
Београдске су паше самовласно управљале; није било никаквог меџлиса, који би руководио поједине ствари. Али Ћамил-паша беше принуђен, да пронађе начина, којим да се огради од многобројних српских захтева, а које сам лично, према ондашњем стању ствари, не би могао одбити. У то име установи меџлис, у који уђоше виђенији београдски Турци и неколико мустафиских официра, а за председника тога меџлиса постави Рашид-беја; тај меџлис држао је седнице своје двапут недељно.
Иако према таком стању ствари Срби не могаxу даље да купују турска мања, ипак се за то Ћамил-пашини одношаји са Михаил-бејем не пореметише.
Михаил-беј, знајући, да ће чланови Совјета, по повратку из Цариграда, почети да раде против њега, похита, да предузме, да најпре изведе своје опаке намере, које се у овом састоје. Поред толиких напора, он беше осетио, да не ће моћи Босну побунити; с тога стаде, помоћу руског консула, а под именом својега оца, сеjати буну у Нишу, Пироту, Лесковцу, Трнову, Видину, Битољу и Серезу, једном речју по целој Румелији, те да помоћу руске политике, а у корист словенског питања, задобије рају за опште уједињење. Порта сазнавши, по неким знацима, за ту тајну агитацију, издаде ферман, којим чувеног научењака, Ариф-Хићмет-беј-ефендију, постави за инспектора Румелије. Поменути ефендија крену се из Цариграда, и дође у Ниш.

[JASON]

Михаил-беј, не желећи, да се окани тога рада, посла у Алексинац Јевремовог зета, Милоша Шапчанина да онде учврсти везе с рајом и да јој по могућству указује помоћ.
Преко коџабаша, трговаца и попова беше уговорено, да се раја, која не пристане на буну, силом на то примора, онако, како је то Кара-Ђорђе радио, и да се буна отпочне нападом на Турке по целој Румелији, па били они по варошима или по селима.
И док се само очекивала згодна прилика, да се томе приступи, попови и коџабаше нишке, пиротске и лесковачке нахије, а нарочито чувени хајдук Станко, похиташе, те, од прилике на 15 дана раније но што би требало да букне општа буна, почеше дизaти рају и давати јој оружје. А она, хтела не хтела, устаде и похита у Матејевце, код нишког града, где је одређено зборно место. Нишки мутесариф, Сабри-Мустафа паша и инспектор Хићмет-ефендија, чувши за тај покрет, а у намери да сазнаду каква је устаничка намера и које се политике они држе, пошљу Јусуф-агу и још двојицу од нишких грађана да бунтовнике посаветују да се својим кућама врате.
Изасланици дошавши у Матејевце не могоше да говоре с устаницима, јер њихов старешина, хајдук Станко, није ондe био, него се налазио у Махмуд-пашиној кули, коју је изабрао за свој главни стан, одакле би бунтовницима заповедао.
(Та кула и данас постоји у селу Медошевцу, пола сата западно од Ниша, на Нишави. Она је сад својина ђенерала Хорватовића.)
Према томе они оду тамо. Станко, чим их угледа, рекне им: 'Ваши нам зулуми додијаше. Ове су земље од старине наших дедова. Кроз кратко време у целој Румелији неће бити ниједног Турчина. Као год што су се Срби ослободили, дође време да се и ми ослободимо. По ономе што смо уговорили, српски кнез Михаил постаће наш краљ, а Русија ће и њега и нас у сваком погледу потпомагати. И данас, кад смо ми устали, устали су по целој Румелији Срби, Грци и Бугари. Они су за ову ствар устали. Разуме се, да сте ви дошли да нас саветујете, али ми то не примамо.' При тим речима Станко зграби Јусуф-агино оружје; Јусуф-агу даде свезати, а од она друга два изасланика једног уби, а другог посла у Ниш, да прича шта је било.

[JASON]

Услед тога Ариф Хићмет-беј-ефендија заповеди Сабри-Мустафа-паши да пошље војску да бунтовнике растера. Овај позвавши к себи Абдул-Ћерим-беја, једног од виђенијих нишких грађана, нареди му те скупи око 7 - 800 грађана, и узевши из града један топ, оде да бунтовнике нападне.
Абдул-Ћерим-беј не хте одмах на њих да удари, него их стаде саветовати, да се разиђу и своје послове да гледају. Али како они на то одговоре пуцњавом из пушака, он их нападне и разбије. Бунтовници одатле пребегну у Србију, поведавши собом чак и породице оних Срба, који се нису дизали.
Станко се, међу тим, беше затворио у кули Махмуд-пашиној, у којој, пошто поби доста Турака, би убијен. За време напада на ту кулу, Јусуф-ага, кога Станко беше задржао, спасе се кроз прозор.
Тог истог дана беху се појавиле бунтовничке чете код Лесковца и Пирота. Куршумлијски и врањски Арнаути беху послани да их разбију. И њих испрва саветоваше да се разиђу, али како не хтедоше савет примити, него ударише на Арнауте, ови, држећи се пословице: боље је убити него дати хиљаду савета, дочекају их и разбију. И ти бунтовници пређу у Србију.
Остала раја у Румелији, дознавши како су ови страдали; како им Србија није хтела да помогне; како Европа неће моћи ни да чује за њихов устанак, и како су Турци свуда на опрезу, остаде на миру.
Услед тако енергичног заузимања поменутог румелијског инспектора, покушаји буна по Румелији бише угушени, а због тога се и грчка политика уназади.
У то време српски прваци већ беху наговорили народ да против Михаил-беја ради; а да би извршили преврат, тајно послаше Порти молбу, у којој мољаху, да у Београд пошље царског комисара. На ту молбу она им одговори, да се за неко време стрпе.