Српске буне

[JASON]

За време нишке буне, аустријска влада беше послала у Земун ђенерала Хавра. Тај је човек сваки дан посећавао београдског пашу. О циљу тих његових честих посета није се могло ништа сазнати.
Ђенерал Хавр беше много мудар, јер је био ђак чувеног аустријског канцелара (садр'-азама) и министра спољних послова, Метерника. По оном што се тада говорило, тај господин Метерник узео је био у министарство спољних послова 12 господских младића, који су, пре тога, прибавили били довољно знања по школама. Како су они били из богатих кућа, нису хтели плату да примају, него су ушли у службу да својој отаџбини послуже. У својем приватном одељењу Метерник им је одредио једну собу за рад, у којој су се занимали читањем и писањем поверљивих писама и упознавали се с уговорима. Метерник им је износио разна писма, разбирао за њихово мњење о појединим стварима и упознавао их с државном политиком. Мало по мало, они су научили све што је требало, и почели су се занимати и сами с доста великим питањима. После десетогодишњег таког службовања, они сазнаду шта је администрација, шта су прописи, услови, уговори и конвенције, шта је дипломација и како треба политику водити; у чему се она састоји, и каква је аустријска политика према осталим државама. А како беху изучили какве су Метерникове мисли, и како он ради, стадоше давати чак и савете у веома важним питањима. Метерник их је јако заволео зато, што беху примили његово образовање, а највише с тога, што су умели да чувају тајне. Они су у томе тако далеко ишли, да је сваки од њих увек сам спавао у соби, а то зато што су се бојали да у сну не говоре о државним тајнама.
Како Метерник није хтео да реши ниједно питање док не би претходно њих саслушао, установи савет, у који они уђу као чланови.
Ти младићи од времена на време добијали су од своје владе само ордене и чиновничке рангове. А како доцније стекоше дипломатску мудрост, влада их поче слати у важне мисије.
У то време говорило се по Београду, да је ђенерал Хавр члан тога савета.
За истинитост овога причања нека одговара онај, који је први о томе причао, а ја сам изнео онако како сам чуо.
Taj ђенерал увек је својом руком предавао на пошту писма, која је својој влади слао, и то свагда на неколико минута пре но што би се пошта кренула. Он је у Земуну остао три месеца, и за све то време једнако је пашу посећивао.

[JASON]

За време нишке буне Арнаути беху опљачкали бунтовничку стоку и друге ствари, а како беше дошло време да се бунтовници врате на своја огњишта, Кара-Осман-заде Јакуб-паша и царски риџал Тефик-беј дођоше у Ниш с довољним бројем редовне војске, да ту пљачку од Арнаута одузму и бунтовницима је врате. Јакуб-паши беху придате у помоћ и арнаутске паше, Х’взи, Хусејин и Абдураман.
Како потреба службе захтеваше, нишки мутесариф, Сабри Мустафа-паша, би дигнут са својег положаја, а на његово место дође као валија нишки дивизијски ђенерал Исмет-паша. Одмах по својем доласку он издаде оштре наредбе да Арнаути донесу у Ниш опљачкану стоку и остале ствари.
Да би се бунтовници вратили у Турску, Јакуб-паша посла у Београд својега мујурдара, Ферхад-ефендију, који, преко београдског паше, су уручи Михаил-беју царски ферман, који се односи на повратак побуњене раје у Турској. Михаил-беј, примивши ферман, одговори: 'Ја нећу стајати на пут да се бегунци врате својим кућама, али их не могу на то ни присиљавати, ако они не би хтели то да учине, зато што они не могу да подносе онамошње зулуме и бешчашћа, која Турци над њиховим женама и кћерима врше, а осем тога њима је све разграбљено тако, да не могу ондe ни опстати. Ја сам принуђен био да их примим за то што су их Турци на сваком кораку гонили и убијали, па чак и војску на њих слали. Дотични турски чиновник, који је одређен да их врати, нека иде у Алексинац, а од наше стране писаћемо што треба нашем чиновнику, који је тамо већ послан!'
Према таком његовом одговору беше се увидело на шта он циља, а да би се његове намере осујетиле, настаде се свима силама да се одбегла раја наговори на повратак. Како се указа потреба да се с турске стране упути у Алексинац још један чиновник, чувар београдског града одреди Рашид-беја.
Како се бегунци беху растурили по целој Србији, одређени чиновници позову њихове коџабаше, да са по два разумнија човека дођу Алексинац, што они и учине.

[JASON]

У конаку алексиначког начелника т. ј. кајмакама, свима се прочита Јакуб-пашина бујурултија, - од речи до речи на њиховом језику објасни, и оваква изјава учини: 'Ето, свима се кривица опрости, а мал вам је опљачкан, одузет је од Арнаута и вратиће вам се. Према томе ви ћете се вратити у своју отаџбину. Ако ко год од вас не би хтео то да учини, нека зна да у Србији не може остати, него ће морати у коју другу државу да иде, јер је Србија царска земља, а Срби су повлашћени царски поданици. Ако сте од кога претрпели какав зулум, или ако имате што да тражите, начиниће се о томе молба, и предаће се царском чиновнику, Јакуб-паши, који је ту скоро у Ниш дошао, а он ће свакоме по правди учинити. Ви можете сад слободно ићи у Ниш, а ова вам се бујурултија даје, да је собом понесете, не тражећи више ничијег одобрења за повратак у отаџбину.'
На то они сви од реда одговоре како су благодарни; како су преварени и силом натерани да устану против Султанове воље, проклињући оне, који су их на то навели; како не примају да траже бољу државу од Турске, и стану вређати поједине српске прваке.
Српским првацима и чиновницима који ту беху приступни јако тешко би, што они не казаше онако како им је речено, али ипак морадоше ћутати.
Ту на том скупу састави се молба о томе шта је ко имао да тражи, а осем тога би написана на српском језику обавеза, коју они потпишу, обвезавши се да ће се у року од 21 дана вратити својим кућама. За тим по ново изјаве благодарност, а та се обавеза, по нарочитом тататарину, посла Јакуб-паши.
На неколико сати за тим, коџабаше и још неколико побуњеника, услед претње српских чиновника, изиђу пред турске чиновнике и овакву им изјаву учине:
'Ми одустасмо од обавезе, коју вам мало пре дадосмо. Оно што смо желели да вам кажемо, не казасмо, а наша нарочита жеља у овоме се састоји. Пре свега желимо, да порез плаћамо сваке године нашим коџабашама, а њих да надгледа срески кнез, који би се имао поставити. Тај би кнез царске дације носио и предавао царском сандуку (благајни) у Нишу. Да се забрани да у наша села долазе спахије, чифлучке аге, заптије и пандури; заптијске, пандурске и кр-сердарске дужности да од сада врше људи од наше народности, и да се Абдул Ћерим-беј погуби. О овоме да се извести Порта, и докле молбу не би усвојила, не можемо се вратити. Ово што ми рекосмо овде, двајесторица наших коџабаша одоше у Ниш да понове Јакуб-паши и да о томе начине уговор'.

[JASON]

Турски чиновници увидеше да су их на то Срби наговорили, али ипак морадоше настојавати да се они врате, и с тога им изјавише: 'Изјаву, коју мало час потписасте, посласмо паши, а ви с оваквим врдањем не само да не можете ништа код владе постићи, него вам ни Султан неће више никакву наклоност указати. Ваша молба неће се слати на надлежно место докле се год не бисте вратили. Ми вам саветујемо, узмите се на ум и идите кућама, а тамо ћемо гледати да вас задовољимо'.
Међу тим како Јакуб-паша беше већ наговорио оних 20 коџабаша, четворица од њих врате се у Алексинац, и бегунцима изјаве како су пристали на повратак у отаџбину. У след тога и они се склоне на одлазак.
На граници их сутра дан дочекају заптије који су им у сваком погледу све по вољи чинили, и одвели их у њихова села.
Рашид-беј, дознавши да ће један руски ђенерал доћи у Алексинац, похита да Јакуб-пашу о томе извести.
Тај руски ђенерал имао је мисију да се нађе у Алексинцу пре повратка раје на своја огњишта, али како се ствар свршила пре његовог доласка, крену се за Цариград.
Јакуб-паша посла на границу приличан број заптија и једног украшеног коња, да ђенерала онде дочекају и право у Ниш допрате. Од Ниша до Цариграда, по наредби пашиној, њега је пратио један виши чиновник. Он је желео како у Нишу тако и даље на путу да се с појединим људима састане, али му се та жеља осујети.
Било како му драго, сви се скоро бунтовници врате у отаџбину, изузимајући њих 20 до 30, који су се бојали повратка, него оду у Русију.
Пошто мисија Јакуб-пашина би на тај начин завршена, он посла Порти извештај, похваливши у њему Тефик-беја и остале паше за њихову ревносну службу.
После кратко времена званично би упитан Рашид-беј о томе: који би орден и чиновнички положај желео да му се да за учињене услуге својој отаџбини, али он замоли да га од тога поштеде.

[JASON]

На недељу дана после тога румелијски валија, Јусуф-паша Сережанин, писа Јакуб-паши да му Рашид-беја упути у Битољ поради виђења. Кад то писмо би саопштено Рашиду, он одговори: 'Ја морам да идем у Београд, да Ћамил-паши поднесем усмен извештај о својој мисији, те с тога не могу да идем у Битољ.'
После 15 дана нишка се ордија растури, а Јакуб-паша и Тефик-беј врате се у Цариград.
Доцније, кад у Београд стигоше царски риџали Мехмед Емин Али-ефендија, тадашњи чиновник у турском посланству у Берлину (који се доцније усрећи са звањем великог везира), и Али-паша, чиновник министарства иностраних дела, Михаил-беј са својим чиновницима толико угњетаваше Турке, да су их Срби чак тукли и убијали. Београдски су се Турци жалили паши на те зулуме, али им је он одговарао, да се за неко време стрпе, јер немаше у рукама никаква средства, којима би им могао помоћи.
Баш кад се Турци пожалише Порти на Србе, поменути српски прваци, што се у Србију повратише, а нарочито Вучић, Аврам-ћаја, Тенко, Гарашанин, Пачук и још неколицина смелијих не беху још ушли у Михаил-бејеву службу, изузимајући њих неколицине, а и да су били ушли, не би се могли са њим слагати. Међу тим, увидевши, да ће Михаил-беј навести српски народ на велико зло, договоре се с виђенијим Србима да Михаил-беја протерају. И ако беху о томе чак и уговор између себе начинили и потписали га, ипак нађоше да не би добро било, ако то изврше, јер би Европа то сматрала као бунтовнички испад, пошто је ускоро пре тога нишка буна угушена.
После неког времена и Срби и Турци пошљу Порти молбе да против Михаил-беја предузме што треба. О томе ништа није могао дознати ни Михаил-беј, ни српска влада, јер је све у највећој тајности рађено.
Напред поменути Исмајил-ага Перменеџија осетивши некакав покрет и шапутање међу Турцима, беше се свом силом заузео да о узроку тога што сазна, али му то не испаде за руком. Међу тим, он и даље на томе рађаше. Тако у намери да што дозна, више је пута одлазио у Рашид-бејев конак, али како ни од њега не могаде ништа дознати, реши се на одсудан корак, ма rа то и главе стало, само да би кнежевини Србији услуге учинио. Једног дана уђе опет у Рашидов конак, и оде право у његову дова-собу, где је тога дана држан меџлис. Исмајил-ага, желећи да убије Рашида, стаде га псовати, али пријатељи његови скоче на њега, избаце га из конака и пошаљу његовој кући. Сутра дан, кад паша сазнаде за ту ствар, нареди да се Исмајил-ага, још докле Срби не би за то чули, веже и суду преда. Суд га осуди на батине и на изгнанство из Србије.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Паша за тим извести Михаил-беја како неће примити никакву молбу, коју би му он послао у корист Исмаил-аге, а ако би му требао какав ћатиб за турску кореспонденцију, да ће му послати другог, способног писара. Како се на тај начин затвори пут сваком заузимању српске владе у корист Исмаил-аге, Михаил-беј јако се наљути на пашу, изгуби у њему свако поверење, и пожали се о тој ствари чак и Русији.
Чланови Совјета, који беху пређе из Србије изгнани, дознавши да се Михаил-беј побркао с Ћамил-пашом, увидеше, како је згодна прилика, да се Михаил-беј протера из Србије и на његово место доведе Карађорђев син, Александар. Те своје закључке они саопште и паши и самом Александру, који тада беше ађутант Михаил-бејев. У исто време известе о томе и Порту, и замоле је да у Београд пошље једног својег комесара, на што им она одговори да се за кратко време стрпе.
Како у то време Михаил-беј беше присвојио један велики део ливаде и њива на граници пиротског округа на Тимоку, у околини Пандирала, беше се ондe изродио спор. За решење његово, а на основу визирске наредбе, обе стране одреде своје пуномоћнике. Тако од српске стране би одређен члан Совјета Ћоса из Неготина и инжињер Јанкула; од стране београдског чувара Рашид-беј, а од стране нишког валије један чиновник, пиротски кајмакам, неколико Турака и хришћана. Пошто изиђоше на лице места, Paшид-беј предложи да се, по обичају, начине два протокола. Ћоса изјави како он нема овлашћење да тако ради, да су само дошли да обиђу земљиште и да га премере. Услед тога врате се натраг.
Ралид-беј поднесе београдском паши предлог из 17 тачака заједно с потребним објашњењима, коме беше приложио и једну карту у бојама. Михаил-беј пак посла паши карту, коју је начинио српски инжињер, и објашњење о томе, како су се пуномоћници на лицу места уверили да је спорно земљиште каменито и није за обделавање и да је од вајкада било српско.
Према томе би решено да се то питање расправи на једном меџлису, који се има држати у Михаил-бејевом конаку, и на коме би и руски консул присутан био. Кад се одређеног дана меџлис састаде, узе најпре да прегледа карту српског инжињера, а за тим пуномоћници обеју страна стану се препирати и противуречити један другом. Кад то Рашид-беј виде, извади и показа им своју карту. И ако својим доказвањима беше успео да представи право стање ствари, ипак, према ондашњој политичкој ситуацији, спор се не реши, а земљиште и даље остаде у српским рукама.
Како се Рашид-беј и том приликом добро показао, паша му изјави, да ће га за већи чин предложити, али он ту понуду нe прими. Међу тим, паша нареди да се у име награде на Paшидово име пренесу извесни тимари у нишком округу.

[JASON]

Жалба, коју београдски Турци поднеше Порти, изнесавши у њој све патње које су од Срба трпели, беше написана таквим стилом и испуњена тако дирљивим изразима, да кад би је ма ко прочитао, морао би плакати. Она је таком својом садржином јако потресла чиновнике на Порти. Пошто је њу и Султан прочитао, посла 1258 (1842) године у Београд својега риџала Шећиб-ефендију (који се доцније усрећио визрским чином) да испита стање њихово и да им помогне.
Сутрадан по Шећибову доласку, руски и остали консули и Михаил-беј са својим људима у калпацима, учине царском риџалу визиту и честитају му срећан долазак. На неколико дана за тим, а приликом разговора с Михаил-бејем, царски му риџал рекне, како ће сад да приступи вршењу своје мисије односно жалбе београдских Турака, на што му Михаил-беј примети, како нема смисла ништа предузети, пошто Турци врло лепо живе са Србима, и да осем пријатељских не гаје међу собом никаквих других осећаја.
Што се пак познатих нам чланова Совјета тиче, који су се у Србију вратили, они се још истог дана, кад је риџал дошао, размилеше по свој Србији да предузму што треба, како би уговореног дана дигли народ против Михаил-беја и првака, који су уз њега. А на два дана за тим, Вучић повери Рашид-беју ово што иде: 'Ето, вечерас полазим за Смедерево и Крагујевац, а кроз кратко време ослободићу вас од оног зулумћара и вашег назови-пријатеља, који једнако подбада рају на устанак не само у Босни но и у Румелији - Михаил-беја'.
Рашид-беј извести о томе чувара београдског града, а овај рицала.
Вучић је имао задатак да дигне на буну гружанску нахију, у којој је и сам рођен, и да као прави патриота помоћу ње заузме топове и себи подчини редовну војску; а пошто би извео свој план како ваља, предузео би главну команду над војском.
Сад настаје нешто интересантно.

[JASON]

Кад Вучић уђе у Рашид-бејев конак да му учини горњу изјаву, српски га шпијуни спазе, али им не испадне за руком да сазнаду за што је он ондe дошао. Међу тим они похитају да о томе српску владу известе. Услед тога српски министар иностраних дела, Радичевић, пошље Рашид-беју једног чиновника с поруком да дође у министарство поради решења његове парнице о неком хану. Рашид-беј одазове се позиву, и оде у Министарство где га ванредно лепо дочекају. Због таког лепог пријема он мишљаше у себи: мора бити да се овде нешто кува и да ме нису звали због хана. - Пошто се привидно поведе реч о хану и ништа не сврши , Радичевић упита Рашид-беја за што је дошао царски риџал, кад Срби и Турци лепо живе, на што му он одговори: 'Добро казаћу вам, али под условом, да ми и ви најпре кажете, о чему сте ономад говорили с Михаил-бејем у седници, која је трајала 5 сати'. Радичевић му на то изјави како му не може издати државне тајне. 'Е, па кад ви мени не можете то издати, рече Рашид-беј, онда како можете од мене тражити да вам ја кажем за што је риџал дошао?'
Рашид-беј је на минуте знао шта ће се кроз дан-два догодити, и могао је, да је Србима ту тајну открио, добити од њих више хиљада дуката, али он, као одан својој влади, то не учини.
Те ноћи Вучић оде чамцем у Смедерево. Према ранијем споразуму, он се ондe најпре састане с неким људима, а за тим пошто му доведу коње, крене се за Крагујевац да га заузме. И сутра дан зором он се састане код Крагујевца с Гружанима, који oнде беху дошли. Како у Крагујевцу људи још спаваху, Вучић уђе у варош с Гружанима, и према ранијем договору с тобџи-башом и с официрима редовне војске, заузме топове. За тим улогори се на једном брду више Крагујевца, где му непријатељ није могао ни у чем наудити, и одакле поче слати даље наредбе.
Михаил-беј, његов стриц Јеврем, један руски ђенерал, који се у Београду налазио, тадашњи чланови Совјета и други прваци, чувши да је Вучић отишао у народ, а знајући да ће на сигурно дићи буну против њих, издаду наредбе на све стране да се народ на оружје дигне. Сами пак, 19. Августа, похитају да пре свега Крагујевац заузму. Али на путу (7 сати далеко од Београда) дознавши како је Вучић Крагујевац и топове заузео, зауставе се на 4 сата испред Крагујевца. Ту је кнезу Михаилу једнако придолазила војска, али ни Вучићу није изостајала. Михаил-беј међу тим, не знајући да је већина његвих првака и команданата делила оно исто мишљење, које и Вучић, удари с војском на Вучића. На то му руски ђенерал примети како је Вучићева позиција веома јака, и да му се ништа не може учинити. У то Вучић избаци неколико топова, а како поред тога једно његово одељење удари с бока на Михаил-бејеву војску, ова се разбегне, а Михаил-беј би принуђен да се повуче за неколико часова натраг и на месту Ћемер-абар (или Ћемрабар) постави свој главни стан, где понови своје наредбе да се војска скупља. И војска се доиста у приличном броју скупи.

[JASON]

Другога дана Вучић остави своју позицију и нападне Михаил-беја. Пошто нападнути не могаxу да издрже његове јаке нападе, разбегну се, и чета за четом прелажаху Вучићу. Михаил-бејева околина, у којој се налазила и његова мати Љубица, увидевши да немају куд, оду у Топчидер.
У след таког стања ствари, царски риџал и чувар града издаду наредбе дa београдски Турци, по тадашњем обичају, чувају варош. Том приликом Аврам-ћаја и још неколико првака, и ако су с Вучићем у споразуму били, склоне се у град заједно с Вучићевом породицом.
С друге пак стране поменути Тенко који беше отишао да дигне на буну пожаревачку, неготинску, зајечарску и књажевачку нахију, похита с војском у Смедерево да Вучићу помогне. Али како су Смедеревци увек били Михаил-бејеви приврженици, они Тенкиној војсци објаве како је Михаил-беј Вучића погубио, и прочитавши им некаке званичне наредбе које су им тобож из Београда стигле, обрлате их на своју страну. Тенко и Пачук, видевши да су погрешили што су војску у варош увели, јер је то војној науци противно, а немајући начина да погрешку исправе, побегну у смедеревски град.
Међу тим и отац Илије Гарашанина из Гроцке, Коџа-Гараш, прикупивши известан број Срба, крене се с њима у помоћ Вучићу и својем сину Илији, који се у друштву с Вучићем налазио. На путу их сретну Михаил-бејеви војници, и све побију. Ту је с Коџа-Гарашем погинуо и његов други син.
На другој пак страни, други Михаил-бејев стриц Јован, и ужички начелник, Мићић, с војском коју су покупили у окрузима: ужичком, рудничком и крушевачком, похитају Михаил-беју у помоћ. Али дознавши за Вучићеву победу и да је Михаил-беј побегао, Јован напусти војску и преко Шапца пребегне у Аустрију. Војска пак његова, чувши да је побегао, свеже Мићића и још неке, а команду над њом предузму Вучићеви партизани и придруже је војсци овога.
Михаил-беј, његова мати Љубица, Јеврем и руски ђенерал, пошто беху из главног стана побегли у Топчидер, пошљу око пола ноћи по руског консула Вашченка, да одмах у Топчидер дође. За тим, приликом саветовања о томе шта да се ради, руски консул препоручи Михаил-беју да пређе у Земун, на што он не пристајаше, него хтеде у град отићи, јер налажаше да би то имало више смисла. Јеврем и остали не беху тога мишљења, но усвојивши савет Вашченков, још те исте ноћи пређу у Аустрију.
И тако Михаил-беј, напустивши здање тополивнице на Кајабурни, која постоји за 1 сат далеко од Београда, оде у Аустрију. Његова је владавина трајала 3 године. Ето, шта постиже тога човека, који је против царства радио!
Царски риџал и чувар града, чувши да су они побегли, изиђу из града, и отишавши у конак команданта жандармерије нареде Рашид-беју да постави страже где треба, да би се сачувала српска државна благајна и остале ствари државне. Он то изврши, и предузе потребне мере да не би ко год варош попалио.
Услед таког стања ствари, риџал и чувар града нађу за потребно, те Рашид-беја пошљу Вучићу.
Како у Србији, због Михаил-бејева бегства, владаше највеће безвлашће, веома је опасно било да један Турчин по Србији путује. Али како је Рашид-беј имао на уму само верност према Султану, не побоја се, него се крене у Вучићев главни стан.
Сад настаје нешто чудновато.

[JASON]

Пролазећи кроз Београд на коњу, Рашид-беј сретне код Стамбол-капије својег рођака, Адем-беја, који му рекне: 'Сине, кад већ одлазиш, кажи твојем оцу, који се на оном свету налази, поздрав од мене', и стане га наговарати да не иде. Рашид-беј му на то одговори: 'Онај, који се решио да буде жртва за своју државу и народ, не мари за твоје савете', и оде својим путем.
Рашид-беј, коме је Србија скроз и скроз добро позната, странпутицама и сусретајући час овде час ондe наоружане гомиле, стигне у Вучићеву ордију, у Жабарима. Пошто Вучићу саопшти наредбе царских великаша и прими његов одговор, крене се за Београд. Међу тим Михаил-бејеве присталице, које су по Србији тумарале, пресеку му пут за повратак. Враћајући се Рашид-беј је путовао 9 сати, а како беше осетио, да му је пут пресечен, ноћу скрене у планину, и дође на Авалу, где је до зоре остао, па после отпутује за Београд.
По доласку у Београд, чувар града веома му заблагодари на толиком пожртвовању.
Чувши од Рашид-беја да је Михаил-беј с првацима побегао из Србије, Вучић, другог дана, са својом војском, која је бројала око 20 до 30.000 људи, дође у Београд, и улогори своју ордију више српске касарне, на погледу града, не допустивши ником од грађана да у његову ордију уђе, јер се бојао смутљиваца.
Он не учини онаку погрешку, какву је Тенко у Смедереву учинио.
Сутрадан Вучић пошље царском риџалу, Шећиб-ефендији, 200-300 виђенијих Срба, који му оваку изјаву учине: 'Чујемо да вас је царска влада овамо послала услед жалбе београдских Турака, а како смо и ми царски поданици, дођосмо да вам се пожалимо, јер смо, противно Уставу, злостављани. Тако, кад се кренусмо поради жалбе, наш кнез, зулумћар Михаил-беј, сматрајући нас за бунтовнике, с оружјем у руци пође на нас. И не питајући због чега смо се искупили, да би се уверио о правом стању ствари, стаде нас нападати, а ми, да бисмо се одбранили, бисмо принуђени да напад одбијемо. А кад виде да с нама не може на крај изаћи, побегне са својим присталицама у Аустрију. Да је он био веран цару и народу, не би тако урадио, него би право вама, под вашу заштиту, дошао, а овако, он је учинио издајство, јер је у туђу земљу отишао. Према томе, ми га не можемо примити да нам и даље буде кнез. Истина, Порта је, на наше заузимање, издала ферман, којим је Милошевој породици осигурала право наследства, али како Милан-беј, који после Милоша дође, умре без наследника, то право оста осакаћено, и сад је на народу, да међу српским првацима избере себи кнеза. И ми имамо налога да тако и учинимо. Опуномоћени смо од наше владе и наших другова да вас замолимо да дођете у наш главни стан, где бисте народ саслушали'.
Царски им риџал изјави, да ће сутра дан доћи.

[JASON]

Према такој изјави, двадесеторица од тих народних пуномоћника одвоје се од осталих и одмах оду руском консулу. Пошто му испричају стање ствари, замоле га да и он у логор дође. Он им одлучно одговори, да неће доћи. Они се услед тога наљуте и примете му, како су се од представника Русије, под чијим се покровитељством Србија налази, надали, да ће он тачно вршити своју дужност, бранити их од сваке напасти и не допуштати да се противно Уставу поступа, а не да одобрава штетне поступке, које је Михаил-беј за ове две године чинио. За тим пребаце му како сад увиђају, да је он, будући је све то знао, ипак допуштао таке ствари, да није био пријатељ српског народа, и изговоривши му на српском језику пословицу: 'и без петла зора ћe,' оду од њега, и својим друговима испричају све што је било.
Сутра дан царски риџал, Шећиб-ефендија, чувар београдског града, Ћамил-паша, Рашид-беј и Хаки-беј пође у логор. На крају вароши дочекају их око 2000 Срба, и с дубоким клањањима уведу их у логор, где их понуде да уђу у нарочито за њих спремљене шаторе. За тим у групама долазили су сви српски прваци да им заблагодаре на посети.
На пола сата за тим, искупе се сви Срби у једну гомилу, оставивши у својој средини места, где ставе неколико столица. Да би турски великодостојници могли чути и видети свакога који би говорио, на молбу Срба, они се попну на те столице, и стојећи саслушају народ, који акламацијом изјави, како Михаил-беја не признаје више за кнеза, и да су на његово место изабрали Карађорђевог сина Александра, и како неће бити задовољни ни с којим другим кнезом. Одмах за тим изведу и представе Александра царским чиновницима, где му по њиховом (срп.) обичају положе заклетву на верност.
И тако турским великодостојницима не остаде времена да што примете. Они су ту потврдили тај избор на основу Устава. Одмах за тим држано је благодарење за здравље Његовог Величанства Султана, и избачен је 101 топ, и Турци званично честиташе пом. Александру избор.
Те вечери Срби осветлише варош, и било је велико весеље.
Ето како се тај избор извршио.

[JASON]

Том приликом Срби извршише једну чудну политику. Везана Мићића метнуше на једна кола која беху окружена са стотину војника, па ге проведоше кроз све београдске улице и до басамака пашина конака, а одатле вратише га натраг. Кад су неки питали за што се то тако чини с Мићићем, одговорили су им, да је због тога тако кажњен, што је полазећи с ужичком војском, зарекао се овако: 'Све докле не разрушимо овај београдски град, нећемо бити на миру, јер ће увек по неко од нас налазити уточишта у њему; хоћу тако да га слистим да не остане ни камен на камену.'
На два дана по избору састави се акт о Александровом избору за кнеза, који потписа на 20.000 Срба и који оправише Султану по српском Татар-аги, Инџи. Срби изјаве паши да се неће разилазити све докле не би стигао царски берат, којим се избор одобрава.
Српској влади одмах предаду хазну, полицију, ђумрук, суд и друго што Турци беху сачували. Све је то сачувано помоћу Турака и предато у целини, недирнуто. Тим поводом српски прваци оду паши, и изјаве му благодарност на услузи и човечности.
Царски риџал, Шећиб-ефендија, позове турско становништво, изјави им задовољство на указаној верности и рекне им да ће од сад бити спокојни, а он се врати у Цариград.
После кратког времена, Порта посла у Београд царског риџала, чиновника министарства спољних послова, Његово Превасходство Емин Мухлис-ефендију (који доцније доби визирски чин) да од Михаил-беја одузме одличја која је дотле носио. И он му посредством аустријског ђенерала, јер се Михаил-беј тада у Земуну налазио, одузме одличја. Њега не оставише да и даље у Земуну остане, него га са његовим приврженицима преселе у Нови Сад.
Царски берат о потврђењу избора, и ако не беше званично саопштен руском посланику, предаде се Татар-Инџи, те га однесе у Београд и предаде чувару града. По обичају, тај берат, у присутству Срба, би прочитан на Калемегдану и предан Александар-беју.
За време докле би се опремио кнежевски конак изван шанцева, Александар-беја одведоше да привремено станује у тврдо озиданом конаку мајор-Мише, капетана, који постоји на месту где се пазар држи. И том приликом чињена су честитања кнезу, и по обичају варош је била три ноћи осветљена и држано је велико весеље. Пошто Срби опоменуше Александар-беја да све у споразуму с Вучићем и Аврам-ћајом ради, и пошто изабраше нове чиновнике, акт о избору њихову пошљу у Цариград, а народ се разиђе својим кућама.

[JASON]

Нова српска влада и прваци почеше одмах за тим с нарочитим поштовањем предусретали Турке и живети с њима у великом пријатељству зато, што су они приликом онаке кризе и метежа сачували српску хазну и остало, што нису хтели ништа да разграбе, нити кога да убију, а нарочито стога што нису дирали ни у ствари нити у новац оних бегунаца, који су преносили своје ствари на колима, него у свему извршили човечанску дужност. Доцније су се Срби томе чудили и Турцима благодарили.
Приликом избора Александар-беја један од београдских Турака, по имену Мула-Мехмед, саставио је ове стихове: Алесандар дође, и би царском пажњом почаствован.(Ови стихови показују кад је то било. У Турака је обичај да поједине догађаје стављају у стихове, из којих се кроз акростих може прочитати датум онога догађаја. Пр.)
Неки људи саветоваше Мула-Мехмеда да те стихове свечано преда српском кнезу, али им он на то одговори: 'Благодарећи Султану, ја лепо живим с платом коју ми он даје; нити сам стао за српске поклоне, нити их примам.'
Како се, у то време, послови, које је Paшид-беј отправљао, из дана у дан све више намножаваху, те није имао слободна времена ни дању ни ноћу, замоли пашу, те му овај даде за помоћника мустафиског старешину Аки-беја. (Аки-беј је син Халид-бејев. Пр.) Он није био писмен, али је Рашид-беју од велике користи био, јер је ноћу обилазио страже. Међу тим, он је, као и његов отац, увек против Рашид-беја радио.
Чувар београдског града, желећи да задовољи турско становништво, поче оправљати џамије и текије, нешто својим новцем, а нешто средствима, која су му богатији људи пружали. Турци су се, међу тим, прилежно одавали трговини и занатима, чиме су долазили до прилично повољног материјалног стања, па и богатства.
Русији није био званично саопштен Александар-бејев избор, а то јој је, као протекторки Србије, противно било, те је услед тога уложила свој протест, у ком је тражила, да се Александар-беј збаци; да се нареди нов избор; да се поставе два кајмакама (намесника); да сваки слободно дође на избор; да се из Аустрије поврати Михаил-беј и остали који су побегли; да се, пре избора, Вучић, Аврам-ћаја и Илија Гарашанин, уклоне из Србије, како се не би нашли на избору, и да се збаци чувар београдског града, Ћамил-паша, а на његово место други постави. А пошто би се све то извршило, да се избору приступи, на ком ће и један њен чиновник, којег ће она нарочито за то одредити, присуствовати.
Према тадашњој политичкој ситуацији Порта није могла тај протест да не прими. Међу тим учини са своје стране примедбу о томе: да се не може ни Милош, ни Михаил-беј нити ико други од њихових рођака изабрати за кнеза. Пошто се Русија сагласи с том примедбом, Порта диже београдског чувара, Ћамил-пашу, коме даде визирску титулу, а на његово место постави Черкез-Аф'з-пашу, који стиже у Београд и прими дужност 1268 (1842 г.).
Према захтеву Русије, прво је требало збацити Александра-беја, али то није било могућно извршити, него му је Емин Мухлис-ефендија поверљиво писао да да оставку. Тако и би, а за намеснике поставише два кајмакама. Од своје пак стране Русија одреди једног ђенерала.

[MOTORISTA]

Петак, 12.11.2021.

Тимочка буна – криза с разоружавањем

Разлози избијања Тимочке буне (1883) лежали су у аутократским тежњама краља Милана Обреновића и његовој намери да се обрачуна са популистичком Народном радикалном странком, чија је популарност у народу стално расла. У току 1882. године неколико пута су одржавани парламентарни избори, на којима су сваки пут побеђивали радикали. Краљ није хтео да им повери мандат за састав владе као својим политичким опонентима, па су радикали изазвали кризу владе (дајући оставке на посланичка места), што је довело до поновних избора и политичке кризе.

На крају је мандат за састав владе поверен нестраначкој личности, али човеку оданом династији Обреновић – бившем полицајцу Николи Христићу, који је од краља добио задатак да искорени „хајдучију” у Србији, уведе мир и ред у земљи и контролу над српским општинама. У међувремену се јавља и криза с разоружавањем Народне војске. Краљ Милан је хтео да реорганизује и модернизује Српску армију и радио је на томе још од завршетка Српско-турских ратова (1876–1878).

Када је у Србију 1883. године пристигла већа количина поручених пушака „маузер М-1878/80” (тзв. кокинке), њима је требало наоружати армију, док је старе пушке „гриновке” и „пибодовке” требало повући из наоружања, као и старе типове револвера „франко-лефош, М-1871” и „гасер М-1870”. Тада је министар војни издао наредбу о одузимању застарелог оружја старешинама Народне војске и обвезницима другог позива. Оружје је требало да се пребаци у војне магацине ради конзервације и чувања или уништења неисправног. У наредби је констатовано да су старешине Народне војске и њихови обвезници приватно употребљавали оружје, и да су га руинирали користећи га за лов и свадбарска шенлучења. Ма колико народ није водио рачуна о повереном му оружју, и ма колико су модернизација војске и штедња оправдавали овај краљев чин, он је изазвао бурну реакцију и народну побуну, у којој су опозиционе странке и њихови лидери имали огромног удела.

Ово је био први пут да се Србима још од почетка стицања слободе 1804. године одузима право на поседовање оружја. Турци су још 1815. Србима допустили то право, видећи да је немогуће да их разоружају, у чему нису успеле ни енергичне турске паше (Сулејман-паша Скопљак, Хуршид-паша, а ни Марашли-паша). Према предању, Марашлија је кнезу Милошу то одобрио речима: „Будите ви султану покорни и одани, па носите и топове за појасом”. Срби су оружје сматрали гаранцијом тешко стечених слобода, које су крваво отимали од Турака, а, нажалост, и од домаћих властодржаца.

Непосредни повод избијања Тимочке буне био је почетак одузимања наоружања од обвезника Народне војске. Буна је избила у Тимочкој крајини, средином 1883, у Црноречком, Алексиначком, Књажевачком и Крајинском округу, с центрима у Сокобањи, Књажевцу, Баљевцу, Алексинцу и Сврљигу. На оружје се дигло више од 20.000 људи. Вође буне били су поп Маринко Петровић из Бољевца (звали су га Српски Робеспјер), трговац Љуба Дидић из Сокобање, Аца Станојевић из Књажевца. Подршку су им дали прваци Народне радикалне странке, чији је већи део потицао из Тимочке крајине, па и сам Никола Пашић. Побуњеници су заузели Бољевац, а потом и Сокобању, Књажевац и Сврљиг и завели „народну власт” коју су чинили локални одбори радикала.

Краљ Милан и председник владе Христић завели су ванредно стање у побуњеним крајевима. У Београду су ухапшени чланови главног одбора Радикалне странке, а Пашић се у последњем тренутку спасао од хапшења бегом у Бугарску. Миланов најближи савезник Аустроугарска подржала га је у разрачунавању с русофилским радикалима. Трупе стајаће војске под командом ђенерала Тихомиља Николића послате су да угуше побуну. Стајаћа војска убедљиво је однела победу у свим биткама с побуњеном народном војском: 11. новембра 1883. на Грамади код Књажевца, 13. новембра је заузела Књажевац и Сврљиг, а потом и друга упоришта побуне, која је тиме и завршена. Пресудила је боље опремљена и организованија војска с модерном и ефикаснијом артиљеријом.

Више од двадесет вођа побуне осуђено је на смрт и стрељано на Краљевици код Зајечара. На смрт су у одсуству осуђени и Станојевић и Пашић, а више од 700 чланова радикалне странке осуђено је на дугогодишње робије. Тим чином је завршена срамотна епизода историје нашег народа и државе, из које ни касније нисмо извукли поуке да само слога и народно јединство спасавају и утемељују постојаност и државотворност једног народа, а не сталне династичке или идеолошке поделе.

Миомир Гарашанин,
Београд

Izvor: www.politika.rs