Српске буне

[JASON]

Ак'л-беј.

О тим догађајима, драги брате, и ако бисмо имали још дуго да се разговарамо, ипак оставимо их. Међу тим, кажи ми како се понашао у тим деликатним питањима нови чувар београдског града, Черкез-Аф'з-паша? Јер сам слушао како ни једну дужност до сад није отправљао онако, како су му упутства гласила, и како је племиће и друге виђеније људе увек омаловажавао. Говорило се, да у боју код Нисиба није хтео да слуша ђенералштаб, него је, радећи тврдоглаво и на своју руку, царску војску распрскао и био узрок да је Ибрахим-паша мисирски, с мало војске, потуче. Према томе, кажи му, како се понашао приликом другог избора Александра-беја; како је вршио дужност као чувар града; како је поступао с Турцима и како се држао према Србима?

[JASON]

Нак'л-беј.

Како се одређени руски ђенерал беше задоцнио, с доласком у Београд, да се не би губило време до његова доласка, намесници нарeде да се народ поради поновног избора скупља у Топчидеру. А кад се скупило на 6-7000 људи, Вучић предаде топове Гружанима, те их постројише на погледу Топчидера, где се избор имао тим извршити. За тим је Вучић сакупљеном народу држао оваку беседу:
'Браћо моја, Русија није чула наших 20 до 30000 гласача, нити је признала изборни акт с толиким потписима и печатима, него тражи да по ново бирамо кнеза. Према томе Висока Порта, која према нама гаји искрено пријатељство, саветује нас да Александра по ново изберемо, како бисмо онај први избор и сад потврдили. При овом избору ми треба да останемо, јер ако изберемо Милоша или кога другог из његове породице, тај нам избор неће бити потврђен. То треба да знате. Порта нас је ослободила Милоша и његове породице, те нема сумње да ћете ви, као њој одани, а при том господари ваших речи, остати при првом избору. Осем тога још и ово братски да вам кажем. У Србији има две породице: Карађорђева и Милошева. Ми смо видели вајде само од Карађорђеве породице, и нема спора, да ово што сад имамо, њено је дело. Милош, не трпећи Карађорђеву породицу и не хтевши јој остати благодаран, погуби Карађорђа, кад се беше у Србију вратио, а главу његову посла у Цариград. Милош је Карађореве присталице једнако кажњавао, а неке је чак, под изговором: пала сикира с клина, убијао, и тим нам је увек потресао наш мир и спокојство. Ето, ми очистисмо Милошеву породицу из Србије, а остаде само Карађорђев син Александар. Ако њега не изберете, у Србији ће настати нове несреће. Да нисам имао пред очима благостање Србије, ја бих још приликом првог избора учинно што треба, да сам будем изабан за кнеза, а не Александар, и ви бисте на сигурно мој избор одобрили. И као год што то нисам хтео да учиним, тако исто ни ја ни Аврам-ћaja не примисио Портину понуду, да нам даде кнежевску титулу, пошто је Србији довољно да има само једног кнеза, и с тога смо молили да нам такве титуле не даје. Ми не можемо с вама заједно учествовати у избору, и с тога вам са сажаљењем велимо - с Богом'.

[JASON]

На то присутни једногласно изјаве: 'Ево, упапред вас уверавамо, да ћемо Александра по ново изабрати. Ако Русија није чула наш глас пре, сад ће га чути њен ђенерал. Ми нисмо задовољни што ви идете из Србије. Не тражимо покровитељство Русије, јер је она узрок, што је Порта усвојила Александрову оставку'.
У след таког Вучићевог понашања, руски га консул још већма омрзне и забележи га у поверљиви протокол.
Код страних држава сваки консул има нарочиту књигу у којој бележи поверљиве ствари, тако, да кад се он с једног места премести на друго, његов последник из тог протокола сазнаје како је вођена политика, те се и он после према томе управља.
Пошто руски ђенерал дође у Београд, и пошто се виде с пашом, а за тим и с Вучићем, Аврам-ћајом и Гарашанином, би решено да се ови последњи склоне у Крагујевац, како се не би у избор мешали.
У званичној газети т. ј. у новинама, а и званичним плакатима би објављено да су се Byчић, Аврам-ћаја и Гарашанин склонили у Крагујевцу, а Александар у манастиру Раковици, и како је избор сваком слободан.
На неколико дана за тим, паша, руски ђенерал и руски консул, оду на свечан начин у Топчидер. Ту искупљени народ упитају: 'Ето, Александар-беј даде оставку на кнежевство. Сад је потребно да се други неко на његово место избере. Дакле, кога ћете изабрати?'
Како се Срби беху поређали по окрузима, изваде сви редом мујурлисаме хартије и изјаве: 'Ето, остали су нас Срби с овим хартијама опуномоћили да бирамо кнеза, и кога год ми будемо изабрали, они ће га признати. Дајете ли нам реч, да ћете ви од стране ваших држава потврдити избор оног лица, кога ми будемо изабрали?'
Пошто им и паша и руски чиновници изјаве да ћр га потврдити, Срби три пута једногласно узвикну: 'Карађорђевог сина Александра тражимо за кнеза. Оставку, коју је дао, не примамо. Он мора да прими кнежевску титулу.' За тим на свом језику узвикну: Живио! т. ј. чок jаша!
Пошто се избор сврши и признаде, стадоше пуцати топови и позваше Александра из Раковице. Кад Александар дође, честиташе му избор, и наредше да се избаци 101 топ. По том одмах је састављен изборни акт, а у вече је ваpoш била осветљена.
Сад долази нешто чудно.

[JASON]

Аустријске новине, говорећи о избору, беху донеле овакав чланак:
'Први је избор кнеза Александра aкламацијом извршен на једном високом брду од стране 20 до 30000 Срба, али њихове гласе Русија није чула. Сад пак само 3 до 4000 Срба изабраше по ново Александра у Топчидеру, који постоји у једној рупи међ брдима. Чудимо се да је Русија могла да чује тај други избор! Не може се то другчије протумачити до тиме, да је при првом избору руски консул Вашченко спавао, те није могао за њ да чује'.
И ако српски народ не пристајаше да се Вучић и Аврам-ћаја удале из Србије, руски ђенерал, консул и паша пошљу у Крагујевац Исак-ефендију и Рашид-беја с поруком да им кажу, да се за неко време из Србије удале, уверавајући их да ће се кроз кратко време учинити што треба треба да се они, по жељи српског народа, врате. На тај начин и Вучић и Аврам склоне се и оду у Видин.
Као што напред рекосмо, београдски мустафизи не примише двогодишњу плату. Нови чувар града стаде их уверавати како ће израдити, да им се плата изда.  И доиста, доцније нареди, да се из сваког града пошље у Цариград по један мустафиз, који би однели молбу.
У то време беше се изродио спор између ужичких Турака и Срба због неких њива и башта. За решенье тог спора паша одреди Paшид-беја, а Александар-беј својег таста, члана Совјета, Јеврема Ненадовића. Било како му драго Турци наговоре Ненадовића и председника суда Каљевића, те се начини списак о спорном земљишту, о томе чија је дотична земља, коме је поименце дата под закуп, на које време и по коју цену. Срби дотле никад нису пристајали да се праве такви тефтери, јер би се, на тај начин, признала својина Турцима.
Пошто пуномоћници обеју страна потврдише потписима тај списак врате се у Београд, где су поднели извештаје својим владама. Чувар београдског града, прочитавши Paшид-бејев извештај, јако се зачуди, да је могао да наговори Србе да на тако што пристану.
Међу тим Александар-беј, видевши како се ствар свршила, наљутио се на Ненадовића и рекао му: 'Ти си члан Совјета, и врло добро знаш, шта смо решили, да бисмо сва турска имања заузели, и тим нагнали Турке на исељење из Србије. Па кад ти је све то познато, како си могао пристати да толика имања, која су до сад била у рукама наших људи, пређу у њихову својину'. За тим решио је да се из Совјета истера, али како му је он таст, то решење није извршено.
О томе се тек доцније сазнало, јер се та ствар у тајности држала.

[JASON]

Кнез и српски прваци, да би за се придобили Рашид-беја, доставе му како би га радо примили за својег диван-ћатиба, да би му дали му плату од 150 дуката на месец, а радио би само 2 - 3 сата на дан. Осем тога наговестали су му, да ако би му што незгодно било да се те дужности прими, да ће они учинити што треба да о томе царски ферман изађе. Рашид-беј им на то одговори, како, благодарећи Султану, нема потребе да се те дужности прими; ну, пошто не може ни да одбије жељу српског народа, понудио се да ту дужност бесплатно отправља или и под платом, ако би се Уставом увело и звање једног министра, којег би Порта постављала. Само на тај начин он би пристао, иначе никако. И овим одговором Рашид-беј се показао да је велики родољуб, а то је код Турака произвело веома пријатан утисак. Међу тим Срби су се таком његовом одговору јако чудили.
У то време стиже у Београд царски берат, којим се кнез Александар утврђује у звању кнеза Србије. Али он није, по дотадашњем обичају, јавно прочитан, него га је паша само предао Александар-беју.
Некако одмах за тим беше се изродио спор између Турака из Соколског града и Срба односно неких шума. За решење његово београдски паша одреди Рашид-беја, а Александар-беј, помоћника начелника шабачког округа, Нинића. Кад су ови комесари дошли на лице места, затеку Србе да су опсели гради ставили Турке у опсадно стање. Да би испитао и извидео ствар, Рашид-беј је прошао кроз опсаднички ланац и ушао у град, где је затекао Турке спремне да опсаднике нападну, али он их стаде одвраћати од тога. Како су Турци веома уважавали Рашид-беја, одустану од своје намере. Међу тим и Нинић је корио Србе што су то учинили, и тиме владу у неприлику довели, и саветовао их да се разиђу, што они и учине. За тим су Турци позвали Нинића у град, да би се ствар расправила. Рашид-беј је испитао Турке, а Нинић Србе, и према томе саставе протокол, а једној и другој страни нареде да не прекорачавају границе, које је некада Вучић означио.
Приликом бављења у Соколу, Рашид-беј је опазио да се Милош-бејеви приврженици спремају да подигну буну против српске владе. Он је о томе начинио рапорт, и по повратку у Београд, предао га паши.

[JASON]

После кратког времена изроди се сукоб између Срба и Турака у Шапцу. Чувар београдског града опет одреди за својег пуномоћника Рашид-беја, а српска влада начелника београдског округа, Јована Ресавца. Кад су они дошли на лице места и испитали ствар, нађу да је узрок том сукобу било то, што су Милош-бејеви партизани смерали да изазову неке нереде. Пошто изравнају спор, пуномоћници се врате у Београд.
Рашид-беј је и том приликом поднео паши извештај, у ком је казао између осталог како ће и у Србији кроз кратко време букнути буна. А кад му је о томе и усмено говорио, паша му је приметио, да то није истина.
Александар-беј, да би се војном опремом снабдео, стаде мало по мало на томе радити. Тополивницу, коју Михаил-беј поче да зида на Кајабурми, премести у Крагујевац; позва са стране мајсторе, и донесе из Берлина машине, па поче градити топове, шишане, ђулад, капсуле, и подиже барутане.
Деца, коју Милош и Михаил-бејеви беху послали у војне школе у Бечу, Лондону и Берлину, вратише се у Београд са својим дипломама, и ступише у службу. Сем тога и Александар-беј пробра из бољих кућа на 50 ђака, те их посла у исте школе. Неку децу посла у Цариград да изуче књижевност, како би доцније ступили у службу министарства спољних послова.
Русија, међу тим, беше поклонила Србији 5000 шишана, а Јеврем Ненадовић оде те их донесе.
Исто тако Александар-беј сазида у Београду војну школу, у коју узе децу из богатијих кућа, да у њој изуче потпуно војну и друге науке. Према устројству те школе, одличнији наставници водили су сваке године ђаке из старијих разреда по брдима, планинама, језерима и рекама; копали шанцеве и грудoбране; премеравали земљиште и на тај начин прибављали потребно знање. Пошто би се ђаци вратили с таквих путовања, њихови су родитељи, на основу школске уредбе, морали плаћати њихове трошкове.
Осем тога он подиже и земљеделску школу у Топчидеру, у којој су се деца вежбала тежачким пословима.

[JASON]

Некако баш у то време дође у Београд поpески чиновник Таса Харачлија, којега је српска влада поставила за старешину мусломанских и хришћанских цигана у Србији. Том приликом он ухапси некога Мустафу, једнога из оних 10 циганских породица, које су у граду оправљале војсци оружје и топове. Паша, дознавши за то, тражио је од Тасе да Мустафу пусти, али како овај то не хте да учини, паша се наљути, и пред вече сам, без икакве пратње, изађе из града и оде у механу до цркве, где је Таса одсео био. Ту распитавши за Тасину собу, уђе у њу и пруживши Таси ногу, рекне му: 'На, окуј ме, хоћу и ја да будем затворен онде, где се налази један царски поданик.'
Кад је Харачлија видео да је једно тако високо лице, чувар београдског града, дошло к њему у механу и изговорило такве речи, збуњен паде пред њега, загрли му колена, и поче му се извињавати, како није знао да је ухапшени циганин ковач у царскоме граду. Један грађанин, чувши за то, отрча те извести о томе Рашид-беја. Овај одмах, и не знајући право стање ствари, одјури на лице места. Кад га паша виде, рекне му: 'Ево ја сам ухапшен, моју ће дужност од сада отправљати потпуковник Емин-беј', и нареди му да се удаљи.
Рашид-беј, осећајући, да би га још више ражљутио кад би му због тога какву примедбу учинио, изиђе из те собе, и извести о томе Александар-беја и поменутог потпуковника, Емин-беја, а жандармеријског мајора, Сулејман-агу, позва и нареди му да опколи тај део варошке мале и на угловима да постави жандарме, како београдски Турци не би oнде дошли и изговарајући се да Срби уапсили пашу, проузроковали немире, а нарочито што се Милош и Михаил-бејеви приврженици у унутрашњости Србије, још нису ни смирили услед избора Александра-беја, и да не би паша био узрок, ако би се, тим поводом, изродила каква брига или нанела штета турској политици.
Према наредби Рашид-бејевој, Сулејман-ага узме нешто редовне војске и своју жандармерију и опседне механу и околне улице.
Одмах за тим Александар-беј, Симић, Гарашанин, Јеврем Ненадовић и још неколико српских првака брзо оду у ту механу, и стану се паши од сваке руке извињавати, Тасу Харачлију одмах пошљу у затвор, циганина пусте, а пашу замоле да извoли отићи у град. Међу тим, паша на толике молбе не хте се склонити да се у град врати.

[JASON]

У то стиже и потпуковник Емин-беј, и видевши то недостојно понашање пашино, стаде га молити да из механе изиђе. Али он и њему рекне: 'Ја сам ухапшен!'
Како се то беше већ рашчуло по вароши, на ту страну толико се беше Срба слегло, да се није могло избројати.
У том стању ствари остало се до 10 час. у вече. На послетку Александар-беј поче са српским првацима да говори на њиховом језику: 'Кад на све ове наше молбе неће да пристане, ко зна шта он мисли и шта смера, него да њега оставимо овде, а ми да идемо кући'. Потпуковник Емин-беј разумевши то, на черкеском језику рекне паши: 'Присутна господа моле, да те у име сатисфакције отпрате до града. То им мораш учинити, иначе, ако их оставиш да оду, увредићеш царско достојанство, и биће онако, као што је било с оним што је јео црна лука'. И тиме га приволи на одлазак.
И тако сви скупа пођу у град. Да би и он са своје стране дао кнезу сатисфакције, паша код Калимегдана окрене пут, те сви заједно оду у Александар-бејев конак, чиме поништи сатисфакцију, коју му они учинише.
Било како му драго, после једног сата паша се одатле врати у град.
Сутра дан, и ако се паша беше покајао, би што би (стрела изиђе из тетиве). Како беше извесно да ће консули о тој ствари писати у Цариград, паша би приморан, да на леп начин представи ствар Султану.
Паша је истом веома задовољан био, што се све на овоме прошло, и то приликом вршења оне опсаде, није се десило ништа, као што се у таким приликама може очекивати; захвалио је нарочито Рашид-беју, што се у овој прилици умео вешто наћи и све како ваља удесити.
Виђенији пак Срби беху послали од своје стране неколико људи Рашид-беју, да му на томе заблагодаре.
Читаоци, који ово буду читали, могу о томе рећи шта хоће, али се то овако догодило.
Мустафиски изасланици, који беху отишли у Цариград, да пораде да се мустафизима изда двогодишња плата која им се не беше још издала, свршише потпуно свој посао, а у томе нарочито потпоможе Муса-Сафети-паша, који беше онда министар финансија, и добише упутство да двогодишњу плату приме у Видину, а остатак у Београду.

[JASON]

У то време, на основи нарочите визирске наредбе, Вучић и Аврам, вратише се из Видина у Србију где се почеше занимати народним пословима.
После оног догађаја са Тасом Харачлијом, чувар београдског града поче се необично добар према Србима показивати и с њима се са свим зближи. Тако једном приликом, кад отиде Александар-бејевој сестри Стаменки, приметивши како она у кући нема башту, даде јој један велики комад земљишта на турскоме гробљу. Она одмах за тим огради то земљиште, па и нешто више. Београдским Турцима би јако жао, што паша уступи тај део гробља за њену башту.
Паша, чувши да Турци нису задовољни тим његовим поступком, поче отворено указивати своју наклоњеност Пермeнeџи Исмаил-аги, и по наговору овога поче истраживати свуда по граду подземно благо. Пашин помоћник, иначе његов шурак Чолак-Али-беј, видевши тако стање ствари, би приморан да напусти службу и оде у Цариград. На његово место паша постави Ћучућ-агу Ибрахим-ефендију из Ужица, и тиме изазва још веће незадовољство Турака против себе. Исто тако и његов хазнадар и диван-ефендија, поменути Исак-ефендија, с изговором да иде у свој завичај, да уреди неке своје приватне послове, оде и не врати се.
Полазећи на одсуство, Исак-ефендија позвао је Рашид-беја и поверљиво му изнео концепат пашиног писма султану, у коме је паша доставио, да је ишао Таси Харачлији и потражио да га ухапси по наговору Рашид-беја. Овај се на то јако зачудио и наумио био да ту ствар достави надлежнима у правој њеној боји. Ну од тога одврати га Исак-ефендија, приметивши му:'Ако теби штогод буде, паша ће те избавити; али кад би се паши што десило, њега би тешко било спасти'. Тим поводом Рашид-беј се реши да напусти Београд, а кад год га је после паша за што било питао, он је увек одговарао да не зна. Рашид-беј је о тој ствари причао једном свом пријатељу, те се она доцније сазнала.
Како продаја турских имања беше учестала, јер дотични издаваху тапије без питања меџлиса, паша издаде наредбу да се тапије не смеју издавати; а у исто време писа и српској влади о томе, како тапије, на којима не би било његова потписа, неће имати вредности.

[JASON]

У то време на четрдесет Милош-бејевих присталица на коњима, с једним топом, под командом Стојана Цукића, одевени у катанско одело, беху прешли с аустријске стране у Србију на један сат више шабачког града, и свирајући у коњичке трубе уђоше у Шабац и нападоше на начелство. Ту су ухватили и везали начелника, а помоћника начелства Нинића, председника суда и још неке друге погубе код басамака начелства. За тим, сакупивши око себе своје присталице, пошљу прокламације по Србији позивајући народ да устане на оружје и говорећи да ће и Милош у скоро да пређе у Србију. У исто време, поставивши Јевремовог зета Милоша Борића (т. ј. Богићевића.  Пр.) за старешину у томе крају, они се разиђу на све стране по Србији да прикупљају људе. Када се о тој ствари сазнало у Београду, паша увиде како је Рашид-беј имао право кад му је говорио, да се у Србији спрема буна.  Паша одмах оде у Александар-бејев конак, и онде у договору с руским консулом и првацима би решено да се пошље Вучић, да што пре буну угуши, и тиме отклони зло.
Вучић, и ако неписмен, одговори, да се прима да буну угуши, али под условом да му се да 'криминални' т. ј. војни суд, који би састављен био од четири судије, једног председника и једног писара; да може све, што би тај суд решио, одмах извршити, а да му се за то доцније не каже: pђаво је пресуђено, могло је друкчије да буде, или: судско је решење противно Уставу итд. па да га због тога после потржу на одговор. Поред тога је тражио да му се, ако би се доказало, да је кoгoд и од чланова Совјета у буну умешан, одмах издаду, и најзад је изјавио 'ако ми на све то издате писмено овлашћење, ја ћу отићи да буну угушим'.
На то му совјетници издаду тражено овлашћење, које потпишу и Александар-беј и руски консул.
Вучић не оде одмах на место побуне, него још три-четири дана остане у Београду, а за то време пошље писма својим пријатељима, у којима им препоручи што треба односно угушивања буне. Докле се он тим бавио, из унутрашњости стизале су непрестано вести, како буна напредује. Сви су се чудили што се Byчић већ не креће против бунтовника. А кад су га совјетници упитали што не иде, одговори им, да чека да се буна рашири, те да види ко су ти бунтовници, па кад они буду изашли на површину, онда ће отићи и очистити земљу од њих. И пошто још неколико дана причека, узме нешто редовне војске и два топа, и упути се Шапцу.
Присталице Вучићеве чувши да он долази с војском, устану те катане похватају, од којих неке побију, а неке предаду Вучићу у Шапцу. Вучић их за тим преда суду, који их осуди да се на коље натакну, што је одмах и извршено у местима, где је који био рођен.
Све остале саучеснике похвата, неке према судским пресудама погуби, неке сикиром истуче, а неке окује и у затвор пошље. Пошто погуби и Милоша Борића, Вучић завршивши тиме своју мисију, врати се у Београд.

[JASON]

И ако није уредно да овде изнесем један сукоб, који се изродио између Аф'з-паше, чувара града, и чланова турског меџлиса, ипак, да би се знала права истина, морам и то да кажем.
Неки Белобрк Алија дуговао је једном Србину 9.000 гроша. За исплату тога дуга уступио је повериоцу своју кућу, и поднео паши молбу да ту продају потврди. Паша је ту молбу упутио меџлису на надлежно решење. Меџлис одговори молиоцу, како се та кућа налази у турској мали и граничи се с једне стране Кадријином текиом, а с других страна турским кућама; како се због тога не може продати другој вери, јер би то од велике штете било; најзад, како се она, према ферману, не може за дуг уступити, и одбаци молбу. Паша према томе, стави решење да се кућа преко телала (јавном лицитацијом) прода Турцима, а Србима ни по коју цену. Тако кућа се прода једном Турчину за 7000 и неколико гроша.
Међу тим Вучић и Аврам-ћаја дођу те пашу посете. Он им простодушно исприча како је цела ствар о тој продаји текла, на што му примете, како би та кућа, кад би се преко српских телала продала, истерала много већу цену – до 10.000 гроша. Они се толико заузму у доказивања, те му заврте памет, и он изда наредбу да се продаја уништи и друга нареди, и то преко српских телала.
Сутра дан дођу пред дотичну кућу један српски чиновник и неколико пандура, и почну у добош да добују (јер се продаја у Србији врши помоћу добоша). Турци чувши у својој мали добош, почну говорити, како продаја турских кућа путем српских дoбoшара, не значи ништа друго, до то, да је Турцима даљи опстанак у Београду са свим немогућ, јер ће се с дана на дан све већма имања продавати, на супрот царском ферману, којим је продаја турских кућа забрањена, а тај се ферман у рукама пашиним налази. Па кад паша не чини онако како се у ферману заповеда, они реше да пошљу жалбу цару у Стамболу, како би наредио да се продаје обуставе, пошто решења меџлиса вреде код паше онолико исто колико и халваџијска хартија, и да Порту известе како је меџлис у праву што је оставку дао.
Паша дознавши да ће Турци послати жалбу у Цариград, позове Аврам-ћају и пошто му показа решење и оставку меџлиса, изјави му, како ће се Порта на њега наљутити што је тако учинио. Аврам му на то рекне, како не треба због тога плашити се, јер ће Порта морати о тој ствари најпре Александар-беју писати, а кад то буде, он ће одговорити како жалба београдских Турака није оправдана.

[JASON]

Паша, желећи да се опрости Рашид и Аки-беја, по савету својег помоћника Ћучућ-аге, постави првог за мудира смедеревског, а другог за мудира соколског града. Пошто позва меџлис и уважи оставку његових чланова, рекне Аки-беју: 'Тебе сам поставио за мудира соколског града; бујурултија о томе већ се пише; сутра ћеш се кренути.'
Како се дотле несрећни Аки-беј није из Београда ни за један час даљине удаљавао, а при том будући страшљив, збуни се и плачући стане молити пашу, да му опрости, наведавши, како није сам дао оставку, него је то учинио заједно с осталим члановима меџлиса. На то му паша одговори: 'Осталим члановима даћу другу службу; а ти мораш сутра отпутовати за Соко, да видиш шта значи бити бунтовнички старешина. Или ћеш ти отићи тамо, или ћу ја напустити чуварство града и отићи у Цариград.'
Мелис, предвиђајући да се из овога може каква непријатност изродити, уклони Аки-беја из меџлиса и пошље кући да се за пут спрема.
Пошто паша сврши тако с Аки-бејем, закаже велики меџлис, на који позове виђеније Турке: улеме, имаме, муктаре, трговце, занатлије, бакале, дуванџије, низамског потпуковника Ћурд-Али-беја, неколико мајора и оне чланове меџлиса, који су оставку дали.
На том меџлису, где је било око 85 људи, паша изјави: 'Ја имам спор с бившим члановима меџлиса. До сад сам био мушир и чувар града, а овог тренутка све то остављам на страну, и као прост човек, излазим пред вас, да ви тај спор пресудите. Кажите ми слободно на чијој је страни правда? Ја сам вас само за то звао.' За тим упита бивше чланове меџлиса, за што су оставку дали? Они одговоре: 'Узрок што оставку дадосмо лежи у томе, што је Београд значајно место, а како се у њему сваки час појављују питања тугаљиве природе и политика непрестано мења, те се услед тога може изродити каква погрешка, нисмо ради да за то доцније будемо одговорни. За то се и повлачимо, да не бисмо што против Султанове воље учинили. То нам закон дозвољава, и ми смо оставку тиме и мотивисали.'
Паша им на то примети: 'Ваша је оставка доиста у том смислу написана, али је њој узрок продаја Алијине куће.'
Да би сви присутни били упознати с током тога питања, паша им прочита сва акта о томе. Меџлис увиде да су чланови меџлиса имали право што су оставку дали, али ипак за то паши ништа не одговори.
То као да увреди пашу, јер бившим члановима и Рашид-беју рече: 'Ви сте издајници царства,' и осу на њих веома непристојне речи, које су посредно и остале грађане вређале.

[JASON]

Не задовољивши се само тиме, а мислећи да су грађани по наговору бивших чланова меџлиса ћутали, паша ове истера из меџлиса, а од осталих стаде тражити да му одговоре, на чијој је страни правда?
Они му одговоре: 'Ако би се дозволила продаја имања, за годину дана, Срби би све турске куће заузели, јер су оне код њих презадужене, и у том случају ми бисмо се морали селити из Београда. Ако постоји одобрење да се имања продају, дајте нам га; а ако не, онда не би требало Србима ни један педаљ земље уступити. А што су чланови меџлиса дали оставке, оправдано је.'
Паша се на њих наљути и отера их.
Влада српска, увиђајући да ће и њени послови због тога храмати, реши се, да бивше чланове меџлиса подржи и за се придобије, како би помоћу њих могла лакше сазнавати намере београдских чувара и смерове турске политике. Према томе одмах пошље Вучића Рашид-беју да испита ствар и дозна појединости о узроку његовог премештаја у Смедерево. Рашид-беј изјави Вучићу, како је потреба изискивала да се у смедеревски и соколски град пошље по једно способно лице, паша је одредио Аки-беја за Соко, а њега за Смедерево. Вучић му на то примети: 'Ми смо о тој ствари све до ситнице сазнали. Пашин је поступак са свим неоправдан и неупутан. Он нам је сам казао шта ви радите, али српска влада није задовољна с његовим поступком и она жели да ви и даље у меџлису останете. Јер све послове, које су до сад београдске паше имале са српском владом, вршиле су их преко вас, а наша влада има у вама потпуно поверење. Она ће то и самом паши и званично доставити. Ви нећете одавде отићи, а и Аки-беја вратићемо с пута. Влада ће писати своме капућехаји у Цариград, да на Порти поради, да се Хаф'з-паша дигне.' У исто време Вучић му изручи поздрав од стране Александар-беја.
Рашид-беј му на све то одговори: 'Ми смо веома задовољни с добрим мишљењем, које српска влада о нама има. Али ми морамо пашу слушати, јер смо то научили још од наших предака. И вас и Александар-беја молимо, да се код Хаф'з-паше не заузимљете за нас. Баш и кад би ми сад Хаф'з-паша наредио да не идем у Смедерево, ја бих морао отићи, а исто тако ни Аки-беј се не би вратио.'
За тај тако одлучан Рашид-бејев одговор, паша беше сазнао, и оног дана, кад је Рашид-беј полазио за Смедерево, позвао га је к себи, те га необично лепо и с великом почашћу предусрео. Али Рашид-беј, држећи се пословице: Разбијено се стакло не да оправити – оде у Смедерево.

[JASON]

Босански валија, Осман Нури-паша, дознавши за распру међу Хаф'з-пашом и београдским Турцима, а имајући на уму, како су ови до скора били чифлучке аге, зеамет и тимар-сајбије, од којих су Срби скоро сва имања предузели, те остали ни о чему, па ипак поред свега тога остали верни цару, а у накнаду за то не уживају његову протекцију; како су Рашид и Аки-бејеви конаци увек отворени, те у њима може сваки да нађе гостопримства, а то може само на част турскога царства служити - пошље Порти извештај, у ком изнесе право стање ствари у Београду.
По пријему тога извештаја, Порта изда наредбу да се Рашид и Аки-беј позову натраг у Београд , и да им се у сваком погледу поштовање указује.
На један месец касније, за чувара београдског града би постављен нишки валија, визир Хаф'з Ахмет-паша, а Хаф'з Мехмет-паша оде на његово место.
На седам дана по доласку у Ниш, Хаф'з Мехмет-паши стигне ферман да је постављен за валију у Мусулу. Пролазећи кроз Цариград за своје ново опредељење, Порта га задржи, а како се баш тада беше установило звање жандармеријског мушира, та дужност њему се повери, и због тога не оде у Мусул.
После кратког времена, осуђеници побегну из цариградског затвора. Хаф'з-паша, да би их је похватао, нареди, те се све капије на стамболском граду позатварају. Како нико не памти, да су се икада градске капије затварале, па чак ни за време јаничарске буне, то јако озлоједи јавно мњење, те уложи протест, и Порта га због тога отпусти из службе. Међу тим осуђеници се не похваташе.
Нови чувар београдског града, Хаф'з Ахмет-паша, стиже у своје време у Београд и даде прочитати свој ферман.

[JASON]

Ак'л-беј.

Јако ми је за чудо, да је Вучић, човек прост и неписмен, могао да наговори народ, да по ново Александра за кнеза избере, а још ми је чудније, да је успео да на тај избор и руски ђенерал пристане. Мора бити да је ту била некаква политика, иначе је невероватно да се могао дати преварити један руски ђенерал. Ако знаш што о тој ствари, кажи ми?