Српске буне

[JASON]

Садъ видимо, колико є Кара Гьоргье пробитачно стояо, докъ су найпослѣ Господари съ проводомъ Руссійске Регiменте приспѣли. Они се заиста нису могли противополагати. Да су се они слагали, союжено уваженіе ньіово много бы значило. Имали су они отважногъ мужа, Велька, съ 50 пратіоца - Бећара, кое є онъ самъ плаћао; момака, кои су му лично обвезани были - на страни, кои кадъ бы само каково предпріятіе започели, заиста бы велику, партаю нашли. Ал' се опетъ ніе могло знати, за кога ће се Руссіиска Регімента рѣшити. Свагда се iоштъ то видило, да съ ньима особенна борба предстои.
Они су и чрезъ то ослабили, што сe - Mиланъ у Букарешту не отдавно, кадъ се Лазаръ Войновићь къ нѣму вратіо, разболѣо, и послѣдны дана 1810. године умрео. Нѣкіи су потверждавали, да є онъ отровомъ съ пута уклонѣнъ. А iоштъ выше є то значило, што є Iаковъ противногъ быо мнѣнія. Онъ се отважи, да свое мѣсто у Сенату прими; кадъ є сына свогъ Ефрема съ кћеромъ Младеновомъ оженio, са свимъ се страни Кара Гьоргьа приключи. Мѣсто многочисленногъ момства укаже се онъ само съ два момка у Бѣограду. Петаръ и Миленко остану сами съ Велькомъ.
Но и овогъ су знали отъ ньи разлучити, Кара Гьоргье, кой га є богато съ новцемъ обдаріо, и достоинство му войводе у Баньи, кое є своимъ, бѣгствомъ пре године дана готово изгубіо, возобновio, и сыномъ га често называо, говорећи: да му ніе миліи Алекса, перворожденъ сынъ нѣговъ, са свимъ га є знао задобыти. Да не бы пакъ допустили, да се дуго између новы и стары обвязателства колеба, учини се наредба, да га удале. Измысле писмо, да су се Турцы отъ Ниша овамо кренули, и већь до Банѣ дошли; да є знояванъ Тартарінъ то писмо донео. Hie требало Айдука далѣ возбуждавати. Онъ се са сви свои Бећари безъ закосненія крене, да свое войводство, спасе.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

При свемъ томъ нису іоштъ сви приверженицы ове партае духомъ клонули. Особито Стефанъ Живковићь, отъ Бѣоградски жителя безъ сумнѣ найбогатіи, и старый Младеновъ противникъ навали на oбaдве поглавице, да свою срећу покушаю. Онъ бы желіо быо, да се управо съ юришомъ на домъ Младена започне. Петаръ и Миленко отговоре: да нема людiи. Живковићь имъ каже: а заръ ніе насъ троице, и немамо своiи момака? На перву бы се пуцняву савъ народъ кои на Младена мерзи, у вароши подигао, а простота бы по селы, коя є жельна плѣна, овамо дошла, да насъ подкрѣпи. То є извѣстно, да бы они добыли помоћи. Отъ Милоша є, когъ є смерть свогъ брата, и ограниченіе свое власти съ ньима союжавало, писмо већь на путу было, да є онъ у свако доба готовъ, съ 2.000 людіи къ ньима доћи. Ал' є онъ дошао касно; Петаръ и Миленко нису се ничему выше надали. Живковићу кажу: да ни муніціе за первый почетакъ немаю. Живковићь отиде, скупи пуна два джака, и донесе имъ. Ал', као што є речено, они су и еданъ и другій збогъ досадашнѣгъ промашиваня среће, већь клонули духомъ. Кадъ имъ є Живковићь предлагао, сѣдили су они предъ каминомъ, нису отговарали ништа, и превртали су съ пећнымъ вилама углѣвлѣ.
Кадъ є Кара Гьоргье већь извѣстанъ быо, да се отъ Петра и Миленка никаковогъ нападенія бояти нема, да бы своя противъ ньи заключенія безъ препятствiя изслѣдовао, о томъ се само старао, како бы искусіо, шта има очекивати отъ Руссіиске Регіменте - коя є найтолтъ Регiмента была; когъ є мнѣнія нѣнъ полковникъ Балла быо. Ако є онъ икада Руссима ненаклонѣнъ быо, то се сада сбыло, еръ се, и то потвержденiяма самы соперника, увѣріо, да су нѣгови непріятельи и соперницы у ньима подпору нашли.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Шта бы Русси имали отъ тудъ, да едномъ выше него другомъ наклонѣни буду? Тое особенно, съ каквымъ су имъ увѣреніемъ ту защиту приписивали, кою нису никадъ ни помыслили учинити. Кара Гьоргье є хоѣо да зна, на чему є стварь. Нѣкій дань, кадъ су сви Гьоргье, Петаръ и Миленко съ полковникомъ кодъ Младена ручали, и послѣ странногъ да му укажу честь, дома пратили, пусти се Кара Гьоргье, и то може быти не безъ намѣренія, у жестоку споречицу съ Миленкомъ. Већь є заповѣдіо момцыма, да му отузму мачь. Бала є моліо за Миленка, у чіемъ є дому и обытавао. А то є башъ магновеніе было, кое є Кара Гьоргье очекивао. Онъ скине свою капу доле, и стане преклиняти Баллу хлѣбомъ свогъ цара, да му каже, ели зато дошао, да Миленку страну держи. Балла отговори, да є онъ дошао, да народу подъ Кара Гьоргьевымъ предводителствомъ у помоћи буде. Дай ми дакле, повикне овай, да твою мѣсто Цареве руку стиснемъ и полюбимъ. Онъ ніе тражіо никаквогъ другогъ увѣренія; ніе онъ далѣ мысліо на распру съ Миленкомъ.
Другій дань, кадъ є већь видіо, да є са свимъ безбѣданъ, пожури се, да цѣлу у стварь оконча. Онъ пошлѣ уредбе на Миленка и Петра, кое су ови отъ свое верховне власти на Сенатъ отправили. Еда ли бы они то примили? Превећь се ясно знало, да они, кадъ є Iаковъ къ ньioвoмъ противнику прешао, и у Сенату, гдѣ бы они манѣ число сочинявали, много значили не бы. А да се успротиве? Остае имъ заточеніе. Опетъ се они отваже къ противленію. Може быти, да су се надали, да ће имъ се, као што су молили, допустити, да у своимъ нахiяма као пріватни люди живе. Но будући да се ньioва сила манѣ на законима, нежели на ньioвoмъ личномъ уваженію оснывала, видило се лудо быти, да имъ се то дозволи; другогъ имъ дана предаду заточенія Декрете у руке. У ньима су имъ сва нанешенна, или истина преступленiя изчитана: Петру Добринцу бѣгство изъ Дѣлиграда, удаленіе съ Родофінікиномъ, нѣгово дерзновеніе, што є безъ свакогъ писменногъ отреждения за посланика народа важити хотѣо, такођеръ остатакъ рачуна и пріимлѣны новаца отъ скеле. A Миленку нѣгова буна у Поречу, беззаконно употребленіе руссіиски спомощны новаца на исплаћиванѣ собственны Бећара, и подобне самовольности. Послѣ имъ є речено: овдѣ вамъ є Аустрія, овдѣ Турска, а тамо найпослѣ Влашка и Руссія; изберите, кудъ вамъ, се ићи допада. Они су изабрали послѣдню. Кара Гьоргье iи є дао подъ покровителствомъ Козака и Сербаля, обсадѣвшій найпре Поречъ и Кладово сигурномъ войскомъ, преко Пожаревачке нахie до Дунава пратити.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Кадъ су се они већь уклонили, дође топервъ оно Милошево писмо у Бѣоградъ; они су већь были преко Дунава, кад се у ньиовымъ нахiяма движеніе нѣко збогъ ньй указало. Кара Гьоргье комъ є главна стварь тако добро успѣла, употреби и противъ тога найудобнiя средства. Обычне се трупе небы лако противъ себи равны бориле ; мѣсто овы скупи онъ само Бећаре, и Войводе съ ньиовымъ момцыма, и тако є безъ тяготе починяюћу буну уталожіо. Кадъ између прочы войвода и Милошъ дође, лако му буде, и овогъ збогъ нѣговогъ писма (Младену є оно у руке пало) на отговоръ повући. Са ньим се клизко поступало. Нѣму є давана свака прилика, да се писма отрекне; али га є Милошъ признао. Мыслило се, да га є Димитpie, нѣговъ сродникъ, на то навео. Но онъ се заклиняо, да є писмо нѣгово собственно. При свемъ томъ отпусте га на миру; доста є то было, да се онъ обѣщао, да ће у будуще верховномъ Владѣтелю и Сенашу са свимъ покоранъ быши.
Леонтie, комъ iоштъ никако вѣровали нису, буде премѣштенъ у Крагоевацъ; съ новымъ се руссійскимъ полномощникомъ врло добро споразумѣвало.
И тако се внутренный раздори уталоже, и конечно управленіе оснуе. Остане при томъ, да є ратъ надъ миромъ претезао; войводе су управляли земльомъ съ не сасвимъ регуліратомъ силомъ. Али су готово сви безъ изятія отъ Кара Гьоргьа поставлѣни были, или су отъ нѣга завысили, и нитко ніе имао силе, нѣму противити се. Военно ово управление постане монархіческо, Сенатъ, у комъ су мѣста Петра и Миленка съ приверженнымъ мужевима испунѣна, управляо є по смыслу верховногъ владѣтеля, и нiе могао о независимости мыслити. Кара Гьоргье быо є Князь ове мале Монархіе. Найсилніи мужеви у земльи, были су само зато силни, што су се нѣгa тѣсно держали.
Iоштъ є по само заостало, да се и Султанъ на то склони, да ову нову силу призна.           

Примѣчаніе. Приключенія у Сербіи 1810 - 1811. превео є изъ: 'Serbishe Revolution von Leopold Ranke', А. Ө.

[JASON]

Историја Србије од почетка 1813е до конца 1815е године.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Предувјед.
Поприје три године, кад' но су Срби Тимочку крајину и друге околне предјеле, Србији свагда принадлежавше, од Турције повратити доизтрудили, те спријединити доживјели, позове Књаз Милош својим писмом из Његотина ове исте Историје списатеља у Крагујевац, и ту му наложи особити те изненадни посао, а то је овај: Да Историју Србије напише. Он му благодаривши на такоме особиту довјерију и налогу, извињавао се да нити ће моћи ни умјети он то, а Књаз му придода: 'Како можеш и умијеш, и што те и како те Бог учи, тако је и напиши. Јер ако се данас она за нашега живота и времена ненапише, и то неким свремеником и очевидцем и сотрудитељем Србином, а оно ти нам је поготову послије нејма како ваља ни од кога другога, већ да инородци а и душмани наши којешта наплету и донагатају, што се неби чоеку, ни у сну снило ни уобразило, како што су о нашим старима, које сама добра једва су мало или нимало споменули'. А када му још навјести списатељ, да и он писати нејма шта друго, до новога србскога времена происшествија, и да он како свременства својега описиватељ другачије никако једнога слова написати не може, ако неће совјеству истину, јер му се опростити неће ни у Бога, како ни у људи; тадај му Књаз исти овако просто-искрено и одговори, а и свесрдно прикричи: Разумијем те шта ми заушћаш рећи; али ти ја велим ово а овда за вазда: Никога се за своје небој и неустручавај, свак себе гледа, па и Србин себе, нити чиј хатар у томе пази! Него ћеш и о мени самоме без икаква пристрањавања или лацкања написати добро и зло, паметно и безумно како и све сретно и несретно, где ти год што на реду причања удеси се и пристане, па тако и за свакога другога; јера смо и ми Срби људи, како и сви остали, па и мучимо се за своје добро и љуцкије живљење, како и за то боље стање нашијех потомака, и нашег отечества и земље. За што ли небисмо и ми постанули у напредак што бољи и сретнији? Што ли ће нам којеко други пришивати свакојаке закрпе, и различне нам ненаше ствари наметати, то је боље и најбоље, да сами себе управ и по чистој истини опишемо, а фала Богу јединоме! те се то барем данас како ваља може, кад но имаде већ Србинство пођекојега књижника својег; и ја то захтијевам од истога тебе, који си доста и сам служио и радио, више и виђао и чујао, и све готово народа овога мучење и трудење, пред очима имаш и у памети, па како но те сами Бог учи, а ти све онако, јера ћеш и самоме Богу озбиљски одговарати, које но је и грешније и страшније од свакога људскога и жапа и суда.' Овакова препорука и својски налог, шта и колико чини Књазу истоме на свагда особите чести, толико и у списатељу пробуди усрдија, и проживотне му силе душевне, те смисли предузети тек оно понајприје описати, и од заборава и мрачине спасти, што се год њему самоме учинило из свеколике нове Србске Историје понајважније и сохраненија понајдостојније, колико за свеобште-људску споразумљавну зајамност, jе толико Србинства садашњост и напредашњост. Србије дакле ужасно паденије, чрезвичајно разореније, безчеловјечно страданије, и безнадеждно поработење у 1813-е году изашло му је одма пред очи духа његовога у свему својем у циглoвeтно-грозному виду и облику, са свима смрт и гибељ муку и несрећу свеобште-људску предуготовљававшима свуда по Европи па и Србији обстојатељствама, но и свечелична необходне и безумитне судбине десница из тога му се поизмоли свега, додајући му собом и она иста своје перо а са својим дневником заједно, и то прими он за дар и знак милости безконечнога Свемогућца; па и одпочне списаније ово с почетка 1813-е године, и представи све поводе и причине даље и ближе, више и мање јавне и нејавне, јасне како и небивше јасне, паденија Србије последњега, колико су год њему познате се дале учинити. За тијем се и само указало шта сљедује бити описано даље, т. j. нова турска у Србији власт, али стара њезина памет, и све то гора ћуд, која но и опета и на скоро до истога очајанија доведе Србе, те их собом принуди узбунити се, и охрабрити, и од зла бранит' се, па или одбранити се, или свијет и живот и завичај промијенити; ал' из тога што изађе, и чиме се таково крајње-очајано предпријатије заклучи и доверши, све се до конца 1815-е године јасно и подпуно видјети може, доклен су ево у истом овоме описана ето та сваколика прикљученија. Похитао је списатељ исто и штампати собом и за својега здравја и живота још и због овог, а да чује и узна, увјерив се колико је Књаза Србије налог и Србинства дужност извршио, и поуздање оправдао, па топрв да се опреми по свему пространству описивати сваколика Србије происшествија редом од почетка овога стољетија, те до истога данашњега доба и времена, у којему цијеломе ово би садашње списаније у своје мјесто на угод пристало, како једна већ готова и самоважна част од свега.

[JASON]

I.Причање.
О стању Србије у којем у је Карађорђем остављена 1813е године 21a Септемврија у зору недјељну.

Грозније, грдније и срамотније паденије и поработење исте године постигне Србље, него је било негда Косовско. Народ србски не остане тек безглаван, крајње притjecњен, и у свему смућен, него и самопроизвољенијем мерзавне и ужасне осудбине предан буде, како лов и жертва у зубе и нокте варварскога безаконија, које му се дотле никада ни каква чоечности правила не могаxу ни киме ни напоменути, а некмо ли предјел који његову Азијатскому безуздију и безсовјестију положити. Овди је и Бонапарт на мниме своје сопернике, како но ти туђе-отиматељскога духа бивши, полу Европе подигао био силом а за себе самога, док је мало послије и сву собом и својим лакомством а на себе истога уздигао и разјарио. Свакога поштена, благоразумна, и обштему људства благополучију радога чоека и сами је приближ Бонапартов и његове снажне и нагле војске безпокојио и странио; сватко се од њега надао тек јединоме уцвелењу, обезчешћену, разврату, напасти и похари, што су и претерпјевали свуд и свакада од њега державе и народи, у којегод је он и његова силна и славна, лијепа и богата војска допирала. Но кад је премудри паче ли самолукави а прехитри тај Бонапарт са његовом преизображеном и преуредном војском толико свему свијету и народима грозан, противан и несносан постао, а да какови су бити и показати се морали Србима Турци, кад'но су их једва једнице и по десет година крвавоме ратовању покорили, у отечество им се опета увалили, и по својој Турској ћуди и освојеватељно-грабитељској совјести и ћитабу кад им одпочну потекар судити? Какви ли рајетници на ново учинити се могли Турцима Срби, који су сами собом, исти живи а од истијех живијех Турака свако и несетно зло претерпjели, и свега се тога јуначки отресли, и не само свакојега људству могућега добра окусили били, него то и уживали за десетину година, што је свакоме чоечијем срцу најмилије и србској души најбезцјеније, та собственом крвју и самим јунаштва очајањем стечену свободу? Који но су стари Србаља својих праотаца важнознаменити дух, и примјерне врлине из својега јако њега суштествовања у свјетски обшти христјанско-европејски живот узникли, обновили и подигли своје име, своје битије, и своју правицу сретно и честито, и тако васкрсли своју негдашњу народњост чоечност и славу, и чували је за толико времена дично и сјајно мишцом и мачем, знојем и крвљу. Али овда се је опета двоје састануло чудновато: кремен и челик, из којега оба крескањем ништа до искра те живе ватре врца, која колико се гођ и ненада жара и пожара обећава.

[JASON]

Случајна и узгредна невоља доучава људство памети послуху и слози, а неодклоњивна несрећа и нужда у свему прекаљује га и челичи. Свијет је овај ко' свеобште училиште, а живот нам је како сва могућа наука и саможива премудрости вода, које се може сподобити радо хотјевши, сврхсебни, свеопажни и себедостојни чоек, јербо чиме се надоје и напрегну поједине силе и духови, тијем се и много људство на испуња и надојава, и без навлашице напријемља, и напојава неприпажно, па и безпримјерно се содушевљава, док и букне к истоме се предпријему и цјељи очевидно упутити и попаштити, којој када тада заисто и доспијева, и постиже то све, што крепко и силно захоће и пожели. Оном јединоме, чудеснога својства и прозвања Корсиканцу се учинило и заумило, да је сав овај свијет, и да су ова сваколика на свијету људства само порад' њега и за њега јединога створена, а да свјема он собом владука, и безуздновољно сам господарује и султанише; у Подекваторцу пак, т. ј. у Мекалији (у турчину) заблудившем у јужну част Европе, и ту се на вријеме останившему истијем се поводом и уканом пробуди и окријепи древни његов и начални му, ипак истоветни дух, и силно и крајње заморени те потуљени, но и то гори нрав крвожедности и сверазоравања. К томе јошт и друга виша и већа надања у свему Изламству зачедио је позив Бонапартов, да му приступи та Висока Порта са свом својом силом и снагом у обојудни, обранителни и нападателни вјечни и свети сојуз противу његова и њезина душмана, а свој Европи како и себи мнимога одбранитеља Руса, и тко буде њим. Диктаторства дух, чрезвичајна гордиња, живи и сушти честољубија кумир и приклад, безконечно високоумје и безпредјелно високомјерје цара царева, и закамењена мисао свеобите-свјетскога законодавца и будућега свељудство-владца недопусти томе полупобјежденому императору и генералиcиму Франције, да се у својима онлико критическима истога времена обстојатељствама унизи примити уговоре и предлаге обштега Европе мира, у Поемској му столици, посредничеством Аустрије императора његова таста, чрез министра Метерниха представљане; него их продужи теке зановјетајући, а ни на што несоглашавајући се, и то за то, док он међу тијем из худне и свим преосиромашене Франције своје још и последње школско ђаче и занатлиско шегрче, и ђекојe a смрћу и временом заборављена старца под сједном и ранама при пустоме се доизмучававша плугу, к себи у Германију не довуче, а да и њи свеколике онди, како и оне прије године у Русији безсовјестно безштедно и безполезно дожертвује својему, вселенским бит' имавшему Новоцерберском Идолу, самоумију, својевољству, и безаконовластију, чести ползе и первенствовања ненаситу духу, који но се природним му твердоглавством не само у њему подржавао, него и подхрањивао и упитавао.

[JASON]

Тако ти дакле и за то иста Порта њему се у помоћ спреми, а под угодним изговором и прикривом на Србију, која је шњоме неколика и маловажна условија закључити жељела, (т. ј. домашње или ти унутрашње управлење у истим тадашњим границама да Срби одрже у својим рукама, па ето цару градови, а давати му и одсјекои годишњега данка то, што се овда за свагда уговори и прекине). На ово јој се овлико Србија опета подложити а и вјерна и услужна бити хотјела, него се то баш Порти не само навлаш противно, него и приликом озбиљском к даљему вољеноме послу начинивши, те започне одма, и то против јуче учињеноме са Русима миру, скупљати све Мусломане, и тко шњима воли још и од подручнога јој Христјанства, и заиста се накупи и сабере то љето преко сто хиљада Турака под сами Шумен, (гр. Шумља) а то све и понајвише из Анадола, и Шама, и што но ријеч: 'Од Багдата до цареви врата.' Па ту стане та сила чекати Бонапартову јупитерски важну и моћну и премудру наредбу и намиг, да пријеђу и прелете исти Турци у Влахију, Молдавију и Бесарабију, и да тим нападенијем узбуне сву своју браћу Татаре, који се налазе у четири негдашња своја царства (Крим, Астрахан, Казан, и Сибир) а сад су под Русије руком и скиптром, пак да потегнути се на траг, и да њихову сојузнику и Дин-Иман-досту одлакшати само тако принуде се и преморају Руси. К томе још да то буде успјешније и поудвојеније, и да могне одма и узгред Порта е тако и Аустрију смести и помутити, и са сто хиљада Мусломан-Дал-К'л'члија пусти Банат, и с друго сто хиљада шехит-Газија празни Сријем прегазити, Маџаре како издавнашње рођаке своје ласно (мнивши) подбунити, уза се их спомамити, па кроза сред полужива Беча у Германију ка својему преприсноме пријатељу и једнодумцу противу Руса и Пруса и свега Европејства и уреднога људства на вријеме приспjет' и појавит' се, и само тако судружнику царску своју одржати ријеч, и доказати свима снажност Османства, и важност Бонапартскога зетства особито невјерној му Аустрији, која је била га већ одустала, и њиховима душманима но и праведнијој страни приступила и сљубила се у свети и озбиља свети сојуз; упне се дакле и подигне Порта све оближње Србији пашалуке и санџаке с клетвом и саплахом, да већ није Турчин ни турски син, а то ли Азрети-Мухамедов сродник и друг, како ни у само његовоме џенету вјечни мусафир његов, који би тада неђипио на јуначке ноге, несподобио свијетло оружје, и некидисао слијепо турски на Србадију, како но ти на своју рају и нафаку, која им се не само похасила, него и удиндушманила, како исти Москов-ђаур; веће да то све у један мах прегазе, и за вазда поразе, како но ти према безбројноме Турству једва то чинивше се бити, пак (дa), себи туда старе своје путове и пролазке очистивши, и тако своја плећа и сообштеније с осталом Турском царевином осигуравши, да полете делиски-решително и дивљачки-јарно, и гњевно и охотно у то тамо вселенско крвопролите, та у јединцата за своје оpканство дјела и милине.

[JASON]

Ово све србски вожд дојави писмом својим чрез Недобу самоме цару Александру, на које прими од њега истога одговор оваки: Да србска пушка за овда није пукла више на Турчина никако и нипошто, јер би се покварио учињени јучерашњим у Букурешту мирни трактат које он још овда неби никојако рад био; пак ако Турци баш и увале се у земљу србску, и у народ насилно, и опета народу неће ништа, треба им, да их храни и служи, а вожд и све друге старјешине нека бјеже са својим фамилијама у Ћесарију, пак у Русију, и тек он док утамани Бонапарта, како својега и обштег највећега узнемираватеља свијета, и свачијега душмана и затиратеља; ондај пак ускори ће он са свом богом благословеном силом својом и томе турчинству и његову султану повратити жао за срамоту, и уздићи Србију на боље стање него је икада до таде била. Ет' овако и сами понајвећи цар собом покаже и увјери, да он заовда барем и преко царске своје воље и објета, и преко силне и паштње србске и жеље, мораде угађати Турцима, и жертвоват' им своје превјерне Србе. Овда већ залуду је и Себастијани, министер Бонапартов у Цариграду за Србе с Портом свесрдно угађати предузео, да остане барем како Влашка и Молдавија, на тај начин и умир и условје и Србија; теже је претегло, што и крв није вода, па ни шала вјера. Та и сама је Аустрија овај умир себи за угоднији сматрала, добивши већ једва тишину на своје-турској граници, те се и лакше у оној свети Словенско-Европејски, мирољубија и кротости духом торжествујући сојуз согласи и преволи, а колико год за свеобшту људства, и Европејства ползу, толико и на саму своју, која јој у пуној мјери а и по истој надежди одма и воспосљедује, нити се икоја сојузна држава тога времена происшествијам' и сљедствијама више и боље од ње ползовала. Тако дакле и за то насрну и уздигну се сви Турци, који год оружје понести могне, па на Србију од свуда; тако из Арнаутлука и Босне радо и радо устану и пристану с Турцима на таку војску и ћелепир и сви, а обично западњега т. ј. римскога закона, христјани Србљи и Албанци којима Турци више у таком случају довјеравају, и неодложно би Турци у ту и такву војну позвали и уздигли силом и под морање и саме христјане восточне, а тек да су им барем веће у очима ордије; јербо се они само у множину своју највише послије личне и тјелесне силе и снаге уздају, и њоме се горде и пренадимају, негледајући а ни марећи за то што се она и највећа громила самога поредка и достатка уклања и заплашава; него су им свакоме требали дома и работници, а да им чељад и дјеца јеђива и послуге, и стока пастира и њива орача, и ливада косача не лише се, пак да за војском њима они још и коморе приносе.

[JASON]

Толика сила турска о једном није на Србију до сад ударила за сво десетогодишње ратовање, а Руси на годину дана прије тога Србију оставивши вратили се, и са собом однијели половицу срца народњега и сву надежду Србина обдержати се моћи за овда сам својим духом и оружјем; још на мјесто њих и њихове помоћи, сојузничества и покровитељства остане Србима једина она ужасно исполинска дужност удовлетворити са своје стране а свега пожертвовањем својега без призрјенија свакога точ в точ трактату рускому с Портом у Букурешту 1812е године закљученому, којега осми член*) међу осталима точкама понајприје сву Србију оставља и препоручује великодушију и снизхожденију Султана; но тога после великодушнија довлетскога, и снизхожденија султанскога к својој пакиподјармивајућој се раји немогне у Порте бити још и због Турцима јањичарски толкованога ћитаба њихова, јер га joш oвда небијаше ни у живоме Алкорану њихову, Шеислам-ефендији. Турци дакле по својему свагдашњему обичају и приуци навале на Србију и Србадију са свију страна харати, сјећи, насртати, робити, жећи, и односити што им годе до руке дође, и у своје ордије свлачити и натрпавати. Ово је тако све трајало и узајмице се чинило и враћало читаво исто љето, до под саму јесен. Нека народа част, која је била под командама мањих ол' и већих старјешина, којима се оно тајно наумије обште-славенске одбранити се, и англиско-европејске политике Бонапарта се избавити, ал' по необходности удовлетворити свакојако поменутоме с Портом трактату, није повјерити могло ни смјело, јуначки се успирала Турцима на свакоме шанцу и богазу, очајано се свуда с душманима отечества својега клала и крвила с јавним и крепким намјерењем и прегнућем одбранити се, или славно и поштено изгинути спасавши барем спомен имена и правичну вољу, ако не живот имање и отечество; премда цијело љето исто нитко никоме у праву и озбиљску помоћ није отићи смјео, ни на то заповјести од најглавнијега началства и команде и тко добио, него гди се тко застао, ту се је и држао, док је сам хотјео и могао, или док му је војске и џебане трајало.

[JASON]

*) Истога трактата руског и турскога ено тај осми член о Србији и о Србима сав од рјечи до рјечи у Вука, Стеф.: Грађи за Историју Серб: на страни 27ој но и овди нека буде приложен:
Сообразно тому, что постановлено четвертою статьею предварительнихъ пунктовъ, хотя и нѣтъ никакого сомнѣнія, что Блистательная Порта по правиламъ своимъ употребитъ снизхожденіе и великодушіе противъ народа Сербскаго, какъ издревле подданнаго сей Державѣ, и дань єй платящаго, однакожъ взирая на участіе, какоє Сербы принимали въ дѣйствіяхъ сей войни, признано за приличное постановить нарочныя условия о ихъ безопасности. Въ слѣдствіе чего Блистательная Порта даруетъ Сербамъ прощеніе и общую амнистію, и они никоимъ образомъ немогут быть обезпокоиваемы за прошедшiя ихъ дѣянія. - Крѣпости, какія могли они построить по случаю войны въ земляхъ, ими обитаемихъ, и коихъ тамъ совсѣмъ небыло прежде, будутъ, такъ какъ оныя для будущаго времени безполезни, разрушены, и Блистательная Порта вступить во владѣніе по прежнѣму всѣми крѣпостями, паланками и другими укрѣпленными мѣстами всегда существующими, съ артиллерiею, военными припасами и другими предметами и военными снадобьями, и она тамъ учредитъ гарнизони по своему благоусмотрѣнію. Но дабы сіи гарнизони недѣлали Сербамъ никакихъ притѣсненій въ противность правъ, подданнымъ принадлежащихъ; то Блистательная Порта, движимая чувствіемъ милосердія, приметъ на сей конецъ съ народомъ Сербскимъ мѣры, нужныя для его безопасности. Она даруетъ Сербамъ, по ихъ прозьбамъ, тѣ самыя выгоды, коими пользуются подданные єя острововъ Архипелажскихъ и другихъ мѣстъ, и дастъ имъ возчувствовать дѣйствіе великодушія єя, предоставивъ имѣ самимъ управленіе внутренныхъ дѣлъ ихъ, опредѣливъ мѣру ихъ податей получая оныхь изъ собственныхъ ихъ рукъ, и она распорядить на конецъ всѣми сими предметами обще съ народомъ Сербскимъ.
- Печатано у Будиму 1828. год.

[JASON]

Осим тога је то сво љето вожд навлаш сакривен био од народа, и што више, гласови се разнели по свој земљи државе србске, па и у саме војске и крајине, да је он одавно и умр'о. То је све у М-ру Враћевшници самоме вожду графом Ивељићем присовјетовано на скупштини у јесен 1812а года држаној, гди се сваки старјешина изнова на слијепо послушаније воджу заклео, и на чисту артију сваки се подписао и печат свој приложио, на коју је Ивељић послије написао, што је гoд хоћео, и ово је: свеобећање старјешинско и вождово, да ће удовлетворити том и плану и трактату, које и сам собом вожд подписати морадне, те му га даде и цару га однесе свом и турском за увјерење - кад му је реко вожд, да он то несмије србскому народу ни проглавити, јербо ће и њега истога убити камењем, а он му рече: 'Нужда је крајна Росији, каква није била њој, од како је, па неће Турчин мира, док му се непреда Србија, да му буде, како је и била подложна, него ти обмани народ, обмани! Бог ће ти опростити, а Русија признати, те никада незаборавити ни твоју заслугу, ни србскога народа жертвоприношење таково. Ако ли нећеш, ето све силе турске на тебе, и ми јој морамо свачим помоћи, пак ће опета то исто бити морати, како су два цара закључила, за које си ти већ и сам Рушит-Паши писао да на све пристајеш и ти, и народ србски, што два цара учине; пак сада неимаш када никуда, но ево вако, што ти ја вељу: обмани народ, и предај султану, а ти хајде у Њемачку и у Росију, с твојом свитом па што Бог да — !' А кад га на то упита и каже му, како би он учинио то, и да хоће неумије; тад му каже граф нека послуша њега он, и пита дипломата рускога, који ће га ласно научити. Те тако и буде измишљено, творено и говорено, све оно што је само и свакојако народа дух искрађивало, жар и ревност, усрдије и слогу и послушаније к началству, како но ти спасавајуће подпоре свакога дјела и људства, угашавало, тровало, замршавало, и тим све србско политическо суштествовање пожелателно се уништожавало и подваљивало; како год што је на против тога свеколико турско тима истима способима начинима и средствама расло и напредовало, и тако само све преуспjети дати навјерно обнадеждавало се, што им је гoдeр дати, вратити, а и подложити било уговорено и подписано у реченоме трактату Букорешском.