Српске буне

[JASON]

Али боља и домаћа већина Србаља мислила је, и увјерена била, да нејма међу одметницима и једноумцима и једнобрижцима тко би могао и знавао како ваља нову буну запођенути, и руковати и главовати, нити се то може сад ускоро и под зиму, ако би се и хотјело, како што се ни варали нијесу о томе. Но дјело нека покаже шта је о истоме мислио Хаџи-Продан или барем његов брат доњегашњи Мијаило и калуђер Паисије трнавски игуман; ако су т. ј. оба ова урадили ово, што се иде казати без његова знања и повладе, премда он, кад се је предао, није учињен никаквим у вилајету старјешином од Турака, али га је и осим тога исти муселим нахије пожешке чрезвичајно пазио, њему и браћи му, кромје сабље, све оружје оставио, и носити допустио, и Продана је сврх тога свега свакада имавао при себи у путу другом, а при софри мусафиром и у свему совјештавању достом својим, народњим и царевим. Него у такво вријеме, кад је од обштега пријеко самртне болести ужаса народ готово без властитеља (забита) сам себи на краткоумну и на зло-склоњивнију вољy остануо, и да се неби озбиља како узбунио и барем у његову подручију одметнуо, смисли тај исти муселим Латифага зовнути к себи важнога и разумнога Аврама Лукића, и Ђока Протића Гучанина, кнезове драгачевске, и зар још некојега из вилајета зрелоумна чоека, да буду на сваки случај при њему и у помоћи му, како и учини узевши са собом и њих и обично Хаџи-Продана те изађе тако спремљен у тефтишлук по нахији, да тијем народ неколико и пристегне и сувјери, и да поудаљи оли распуди оне, што су још у планинама, те уздражују народ, и оне да приблазни и ослободи, који су још по сумњи самој нерадо на сриједи међу вилајетом и пред очима забита својега, те и по невољи ђоја воле да се народ рогобати, колеба и узбуњује.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

С тим намјерењем изиђу они у нахију, и већ Драгачево (једна кнежина нах. пожеш.) претевтишивши сишли су били у Мораву, у село Лазац, и панули на конак у Милована Миладиновића; ово је случило се око Крстова дне и (готово 21а Септемв.) до годину побјега Карађорђева, 1814ога лета. Ту дође из села манастирскога из Атенице чоек по имену Борислав Палалић или Поповић, и потајно докаже Хаџи-Продану, да су оне муселимове у манастиру остављене момке, брат му Мијаило и Паисије калуђер, нешто се навлаш посвађавши ш њима, повезали, и у планину одвели, да их у манастиру онако свезане тко неби застао и видио, и то прије времена разгласио; тад' и Хаџи-Продан и по невољи отале се исто вече искраде, и отиде к браћи у Трнаву. А Латиф ујутру зором узевши Аврама Лукића и попа Николу те у манастир Жичу (манастир и село истог су имена) ништа недознавајући о послу трнавскоме, само што су подозрели Хаџију, и надали се да имаде нешто незгодно, те веома, кад је он између њих тајно пошао; за то из Жиче пошље Латиф својега једнога момка (Арнаута) с Радославом Јелечанином к Трнави, да се прикраду виђети и разабрати шта је тамо. Радослав у Трнаву хајдучки с оним дошавши сакрије у планини свог Арнаута, пак сам с пушком по сриједи сљезе у манастир, и нађе Хаџију у црковном шљивику с неколико момака, те му се пријави и упита га, то се то ради, и о чему а под зиму, на што му он рече, да ни сам незна шта се учини, нити је томе он рад, ни садруг, веће по невољи, што су му браћа рођена него и безумна у зло загазила, и хајдучке послове буну започела. Отaле се врати у планину Радослав, нађе и упути Арнаута својега, да иде у Чачак, и тамо да објави ствар, него га и поиспрати и научи како ће и кудијен, да гредом ђе неби погибао, а он сам што брже те натраг ка Латифу, и каже му све шта је, и да му је Хаџија одмах одпустио оба момка, и здраве у Чачак испратио, и све им њихово дао и повратио, кроме што је Латифове новце и остале ствари у себе задржао. Једноме је од оба та момка име било Селман Нишлија, а другоме Ахмет Слишанлија, што је био са села Слишана (више Бесковца), одакле је и Латиф родом, и кућом; имало је код њих још и другијех слугу, како ашчије, и сеизи, али су њих два била доглавна, и сав мал (имање) муселимов они су чували и држали; а познато је, да велики и богати Турци са собом све готово своје благо и богаство носе, кад на војску, или куда на максуп (у службу) одлазе. Тако је чинио и овај муселим Латиф, који је био на својој кући и од старине богат, и ту је уза се имао читавога везира једнога прћије и ствари, гдино је, свашта бивши, наравно и новца те подоста имати морало, премда само његова, окром једва нешто мало порезскога, јер од харача ко ни од пореза још није ту бити могло ни паре, што га није почео био још овда ни купити. Средњи дакле брат Хаџин Мијаило с Паисијом игумном истога монастира како су те момке муселимове повезали и савладали, и одвели у Небош-гору, све су им благо узели, и одмах су га свега међу се њих двојица подијељели, из чега се јасно виђети и право закључити може, да је њих на те Турке и у таки посао подбунило само Латифово велико благо, да тако и тада у невријеме т. ј. у јесење и поготову зимско доба то учине, и тијем да обшту и нову буну противо турске власти подигну, негледајући како ће се на крај изаћи, и шта ће бити с осталијем народом до посљедка од истога предузећа; може се рећи, па и вјеровати док се и докаже историјом, да су и они и други знатнији Србљи о новој побуни говоркали ђешто и међу се потајно углављивали и завјештавали се, али не у оно доба од године; јербо је то народ и више пута чинио, па већ обично за тога посла премаљеће избира, када се нада шуми зеленој, и кад се може свуда и свакада и свакојако ходити и заклањати.

[JASON]

Такови глас чувши Хаџија од истога гласоноше, није имао куд'камо, већ се морадне искрасти од својега доглавнога пријатеља и благодјетеља Латифа те и отићи брже боље у Трнаву, гди је и нашао све онако учињено, како год му је онај чоек јавио пак и промисливши зар да се таково наопачно дјело веће поправити не може, пристане ш њима у то, него учини с момцима Латифовима како је казано; а Латиф чувши од Радослава по истини све, макне се у само село Жичу, и ту само што преноћи у тврђој кући, пак отале зором дома у Карановац, гди је и нешто шанца још србскога имало. Латиф је морао поумити, да ће ту из тога догађаја имат' се и повише посла и озбиљскијега намјерења, за то и он како стигао у Карановац, распише књиге свуда забитима оближњима, и самоме великом везиру чак у Битољ, да су се Срби опета на оружје противу Турака узбунили и подигли, но да се притјече што скорије на помоћ, док нијесу отели маха, пак ће бити мучније; јер ни он собом није се смјео у празну и малољудну Чачку задржати и успријети, како ни у Карановцу, него је наперио дома у исти Слишан, што је жив побрзавши; но уз гред је кренуо и сав Карановац, у којем у се је до шесет кућа Турака већ населило било, пак уж њих подигао и Трстеник, гди је такођер до четр'ест кућа турскијех продимило било, те сви да се спасу тамо у љесковачки, Турцима вјерно-подручни и посве-мирни предјел, и ту, побјегавши за времена, да се заклоне. Латиф се амо задржи, а оне спреми саме, и даде им на поиск њихов попа Николу, да их он до Трстеника барем испрати, и ка' у таоству га имавши, како их је и одпратио здраво и мирно; него га исти Турци и преко тога добра шћедну посјећи ту, баш при растанку ш њиме, и посјекли би га били заиста, да му опета од њих неки Бешлагић неподказа да бјежи, те им утече у шуму пjешице, а коњ му остане и одведу та са собом. Латиф пак из Карановца поврати се натраг са својом тевабијом и с неким кметовима опета у Драгачево, и дође му и пристигне га и поп Никола, па још узме и Радослава истога уза се, те кроз вилајет чувати га да се неузбуни, е тако и одржи мир и тишину у истоме свом подручију, а прикучи се полахко и Чачку, гди разумјевити да је мирно, те сиђе и у њега истога опета, и како је ту и прије био засједне.

[JASON]

Између осталијех Србаља, који нијесу Турцима на очи излазили, него се штокуда од њих уклањали и варакали, био је и Вучић (то је њему домаће име, а крштено му је Тома) Перишић овда из нахије крагујевачке из села Вучковице (а рођен је у нах. беогр. селу Баричу) и Станко Милчевић из с. Витановада (бивши у Карађорђа капетан) и Петар Туцаковић из с. Честина, све Гружани (нах. крaг.), који како чују, да су се Карановчани и Трстеничани Турци са свим подигли бјежати у Лесковачко, а они покупи свак по неколико друга, на у поточ за њима, те их неке остражње пристигну мало иза Трстеника код Ратара села, а у с. Лопапу на првоме конаку и увече, пристигну их све заједно; па ту их одмах обколе и њима се покажу, и позову их на вјеру и на предају, коју понуду Турци приме, и упусте их неке међу се. Срби осторожни бити моравши оставе осталу дружину своју наоколо, а неколицина њих пођу међу Турке, од којих оружје заишту а увјеравајући их, да ће их безвредне пустити поћи куда хоће, и Турци стану им оружје давати, и ови га на једну гомилу стрпавати, а када дође до тога, да им и млађа нека Турад своје оружје предаду, а они се опру и потегне једно туре те пиштољем једнога им Србина у сред груди, који падне ту међу њима мртав на мјесто, тада и остали Срби са стране припуцају и оборе неколико Турака, па кидишу међу њих, те их поваљају који кога прије могао, и уграбио, још навале пљачкати што који нађе, јера већ разбјегну се Турци у мрак, који ту одмах непогину. Сад ови неколицина међу Турцима задесивши се, и Турке по својој ријечи њима даној и по својем у намјерењу к бољој и љепшој дјељи водивши повичу сваки на своју страну и дружину из свега мозга и пуна грла: 'Не-те, браћо! Ако Бога знате! Вјеру смо им задали, за једнога шупљоглавца нијесу криви сви, ако су и Турци, сиротиња су како и ми, но нека иду куда су и пошли, а нама је доста и оружје њихово.' Тако и бољи и паметнији Турци повичу на своје, те се приталожи пуцњава, и престану падати мртви; него и она Турад поиспредају оружје, и помећу на исту гомилу пред оне Србе, који су најприје међу њих уљегли били с миром, и којино ту сад и кумују неким Турцима, дјецу им шишавши, а да су сви то сигурнији; те и тако их обезоруже и дигну одмах отале, и одпрате донекле, јера је још понешто и пођетко имао с понекога Турчина скинути, тек да му пут и одход облакша.

[JASON]

Хеле с тога мјеста Турци отиду здраво, мирно, кад и живо, судећи према ономе, што их је напануло било; а Срби опета осим оружја још понешто шићаривши, а некима тога шићара и за довијека доста бивши врате се натраг. Но и Латифага како је осталима Турцима писао, то и сам што брже учини; призове неколика барјака к себи сусједних Турака, и похити ш њима у Шумадију, и то преко Карановца. Ал' и Срби томе се надајући неколико се туд' задрже, те од истијех неки што су речене Турке стигли и онако испратили, док међу тијем приспије и једна команда Турака Карафејзина такума из Чачка, која се упутила и понаглила била онима у помоћ, и да онуда хара и пали, сјече и роби, куда се хајдуци јављају, те удари и преко истога разбојишта; но и они туда луњати обуставивши се Срби дочекају их ту, облете и окруже, и обуставе на мјесту биjући се ш њима читава два дана, док се најпослије, мало што једни другијема штете учинивши сами својевољно раставе, и пођу кудко.
Исту ноћ па, како су оне Латифове Турке Мијаило и Пајсије повезали и пратили огласника Хаџији, одмах су и другога к Милошевој кући послали; ономе да узна шта је амо учињено, и да изaдре жив из Турака к њима, док није Латиф чуо, а овога да зову на помоћ и у друштво њихово, и да ће га они сви за обшега народњега господара припознати, како је исто Карађорђе био. На то им је Хаџи-Продан одмах и дошао, и доћи морао, него Милош им одговори по истоме, којега су к њему и послали били, а тај је био поп Радован Вујовић из исте Трнаве, овако, и овим духом: 'Да би он (М.) једним помислом био могућан све ове Србове и браћу христјане васкрснути, који би год поизгибали у томе новоме ослобођења рату, неби ни тада у таково невријеме он буну ни подизао, ни у њу пристајо, а да само народ како премлого-страдална сиротиња без икакве помоћи и обнадеждија противу Турака преогорчава се, а и Турке на браћу своју преожесточавати, кад'но им је доста и од више и саме зимске љутине, како посвеопљачканој голотињи; а што нејма се за војевања потребних ствари, и што ће Турци сада брже но икада притећи и оклопити на ново, те и с правицом сваком, а без икакве милости, разлике и поштеде, то ће им бити сувише, да их је још толико. И за то им он у тај посао и дружтво и намјерење неће пристати, него још да саветује свакога брата Србина, да се невара у ту буну загазити, већ и ко је у њој, нека се измакне и одмах кући враћа, и ту да ћути и трпи а за даље да се не стара; они пак, што су то започели нека бјеже с главама без обзира у свијет, куда их очи воде, и ноге носе, и то што брже и даље, за све је боље, а за њих најбоље и најпробитачније.'
Со тим врати се поп, и то све од ријечи до ријечи на брду Илијаку искаже чисто и јасно Хаџи-Продану и осталима ту сакупљеним Србовима, и да их Милош исти још и крепко увјерава, да ништа бити не може од такога посла у ово доба године, до мртве главе и својевољно робље, и т. д. На то сви разиђу се сељаци одмах, па пушке опета укладе и у дупљине, а Хаџи-Продан са свима својима грмачи у Небош планину, и ш њиме Паисије и браћа њихова обоична.

[JASON]

Али како чује за ту побуну и за пофатане Латифове момке Ашинбег (Пријепољац) тад' нахије рудничке муселим, а у Брусници боравивши, пошаље одмах својега момка за Милоша, да му најбрже дође; он је овда с кућом живио у селу Шаранима близу Савинца, и дома се намјеривши, одмах му отиде. Ту га Ашинбег упита зна ли што за такове послове, да му право каже, и он му каже, да нити зна, нити хоће да зна, и да из све рудничке нахије у томе послу нитко није, па га још увјери, да му хоће драговољно и усрдно ту буну помоћи са свим умирити, колико да је ни било није, само да се ослони на њега и на остали мирни вилајет који томе заиста није рад; јер је доста већ робља и мртвих глава давао без икакве фајде и бољости. Овога се случаја и времена њих оба и побратиме ту, јер кад је Ашинбег од Коџа-кнеза Милоша то и тако зборити чуо, а он одмах живакне те заповеди, да се сви кметови и пандури и одбранији људи од све нахије рудничке искупе и подигну, па ш њима свјема и с Милошем и с нешто своје тевабије и с другим још вољно-приставшим народом дође у Чачак; одатле одмах пошаље Милоша и Ћор-Зука својега с добром четом Турак' и Србаља у исту планину Небош на Хаџију, да га или прогнају, или погубе, ако се неби шћео предати, а он сам собом остане у Чачку, да чека још којеодкуда војске турске, која му и придође, с једне стране Латифага и Карафејзовци, а од Београда до мало послије и сам везирски Ћexaja-паша с неколике стотине хатлије. Спремљена чета нађе у истој планини одметнике, и удари одмах на њих, који немогавши се одбранити, разбију се оставивши ту и једнога свог убјена друга по имену Ђоку Живковића из исте Трнаве, а једва и Хаџи-Продан са својом браћом и момцима утече отале, него им чељад уз Драгачево поведе трага заметнути па их прикрити калуђер Паисије, те их у селу Горачићу пристигну, и пофатају, и у робство поведу. Али у потјеру за Хаџијом пошље Милош Арсенија Лома и Ћор-Зука с неколико друга, но им га ноћ отме, те им утече, и они се врате.

[JASON]

У ономе робљу била је и снаха Проданова, а Пљакина синовица Петрија по имену, и Милош кад види да већ све робље избавити и заклонити не може, како би рад, науми барем њу некако уклонити и затајати. Него за паметније нађе ово собштити својему одприје побратиму знатноме и важноме Ћор-Зуки, и склонити га да му он одобри то и повлади, на које исти му одговори: 'Вала море побратиме! Чини што хоћеш, и како знаш, од мене се јамачно чути неће.' Онда Милош оде међу чељад Проданову, и најприје им каже да је он рад њих све избавити, него сад одмах не може, и да се они притрпе, а да ће он о томе настајати са све дваест ноката, буд' би које благо и новце стало; теке за сад једну Петрију да на свој врат и ризик узима између њих, и стараће се сакрити је, да Турцима у руке не дође више никада окром њену мужу, него да и они сви ћуте и никоме за њу другачије да не казују, до бјеше ту досад међу нама, пак се зар некуда искраде и утече, Бог ли је знао куда је. Те у мрак сами Петрији обукав мушке хаљине изведе је на страну и пошље је кући у Шаране, гди је на страну код стоке како планинка понајвише боравила; а мало за тим и отале дигне Милош сву своју кућу те у врх планине рудничке у село Црнућу, да му је само заклоњенија и мирнија од истијех Турака, одаклен и Петрију с временом њезину мужу поврати, и преручи. С осталима се пак свјема поврате отале у Чачак, гди застану и Ћexaja-пашу, који како чује за робље, одмах упита камо и сна Хаџи-Проданова, узнавши да је млада и угледна; на које одговори му исти Милош, да се и сам чуди што би од ње, како се искрала и утекла из оноликога дружтва, те је нејма нигде, колико је тражена свуда; и сада на томе се то и размину, тек што је још исти Ћexaja-паша више пута оно дана упиткивао Милоша за њу, не чули се штогод од ње куда је, и неби ли се како наћи могла, него ништа од њега више узнати за њу није могао.

[JASON]

Милош како је први пут и то случајно за ту побуну чуо, послао је одмах некога попа Симу Сјеничанина у Београд к везиру, да њему самоме све устмено и чисто каже шта је то и одкуда је; на то му је везир овда по ћехаји својему посинство напоменуо и препоручио му да свакојако ту буну настане утишати, и чрез истога ћехају дао је и ријеч и вјеру свјема, да никоме длака с главе попузнути неће, кога год Милош прими на предају, осим Хаџи-Продана и браће његове.
О томе пак везирскоме посинству и Милошеву к њему поочинству неће бити што сувише, да се јасно и чисто и управо све каже, како је то, и шта је по себи ту. Исти дакле Милош био је за Карађорђа од горњега или ти од јужнога краја Србије по свему Староме Влаху негда и комендант над свом онога краја војском, и један пут истога Скопљака пашу, који је овда Белиград-валијом учињен, чврсто и јуначки разбивши, и сувише истога њега ту ранивши, прими мало послије онога боја из Новог Пазара од Скопљак-паше самога тајно-послано побратимство с придодатком ако би унапредак, како што се по дужности подчинења бити и ратовати морају, њих који кога уфатио жива ђе у боју, да би га како истога свог рођенога брата сачувао и држао, и предусретао до саме божје воље, па у Београду о предаји Милошевој, кад'но је Скопљак-паша пред осталима великашима турским за Милоша, ђоја укорително али пошално рекао, да му је он посинак, и да, колико се кротак и миран показује, он га је исти на Засавици за руку ујео, показујући је свјема кљаку; како ђоја да Милош исти тек се показао на Засавици најпре, а нигди прије и боље, а и за то је он исто побратимство у посинство ту овда претворио и објавио, што му се сада стидно учинило показати пред неким пашама и великашима турским, који су се ту десили били, да је негда и поприје онај имао случај очимити њега, а не овај нужду братимити се с кауром, јер би могао који од њих упитати, када је то било, а оно и како је и за што је; него је ухитрио посинство на мјесто побратимства појавити, нека се мисли и повјерује, да је њега Милош из некакве особите када тад невоље поочио, и он му то примио, како и Бог зна, а и они виде, какво је њему поред свега тога великодушије учинио, и чини, и чинити хоће. Ово је и овакво тога баш и хак-Турчина пријатељство.

[JASON]

Побјегавши Хаџи-Продан преко Мораве, ступи у исту рудничку нахију, и дође у село Јежевац к Јовану Жујовићу, који знајући већ, да је и Никола Сукичић из села Светлића (н. кр.) почео био такођер овда бунити и дизати крагујевачку нахију, у којој је он био главни трговац, и с народом добро познан, одведе га и састави ш њиме, и тако јавно се почну тoпрв по Гружи и Лепеници бољи и бољи сабирати, да и сама јагодинска нахија узме хук и устане се одметати, и своје Турке бити.
Но и Ћexaja-паша чувши то, брже пошаље у крагујевачку нахију Ашинбега с Милошем, а он сам остане у Чачку са својима, те ту из вилајета ђоја иштиру (рану) примаше, коју бјеше, како дош'о, разрезао, и народ је одмах почео и доносити. Ту ипак Ћexaja-паша немогне својему турски-јуначкоме срцу одољети, да остане при ријечи и налогу везирскоме, да никога не дира, којега је гођ Милош предао и умирио; него почне избирати ђекога бољега и ваљатнијега Срба, па био небио участником те буне, само ако се подозрети и понадати могло, да би што кадар био, кад би хотио, или за кога му је назуцнуо тко право ли лажно ли, да је тој буни рад био, и у њу се неколико и помијешао, пак се повукао, те их све једнога по једнога у синџире потрпа, истежући од свакојега новце, па да га одпусти, које је и узимао, а никога непуштао, и тако је сав и остали народ лацкајући и дволичећи варао, и зaмaмљивао, да он то ради за то само, како ће метежнике прије устрашити, и лакше умирити, да се сиротиња због њих немучи и узалуд нетроши, без чега, свак види, да је могло бити, па још да је свакоме и боље и мирније; и да ће он и ове из синџира поиспуштати док их тако у Београд сведе, те да их вилајет види свуда, и да се свак усвјетује, па тамо некога дегенецима опаливши, а ђекога помало што и глобивши, колико на харч кахвени, а то тек да сватко боље и за дуље упанти ову будаласту буну и мутеж. Прије полазка отале опета пошаље паша исти на брзу руку и Латифа с нешто војске и с истим Радославом кроз Драгачево у Карановац, да нестоји му тај град празан. Ови прођу кроз вилајет до тамо мирно, нити опазе што год од више буне, а кад уљезу тамо у град, застану пе-шестеро Србчади ђе харају по кућама и дућанима града, пофатају их све и посијеку, кром једнога што измоли од Латифа Радослав, што је било у војводе Димитрија Кујунџије писарчетом, и одпусти га здрава и жива, те је до скора у вароши Трстенику ђаке учио, и школу држао.

[JASON]

Када већ овуда тако их неколико налови и окује, дигне се ћехаја и сам из Чачка водећи их све у синџиру и дође у крагујевачку нахију, и нађе се с Aшинбегом у горњему крају Груже у селу Книћу; дотле доведу с осталима и Паисија, трнавскога игумна, којега су послије чељади Проданове, од које се он растао и прекрио био, уфатили у селу Горачићу по доказу кнеза драгачевскога Илије, који га је опазио ту сакривена у некога његова знанца. За тим се на скоро врати у Чачак опета на свој максип Латиф, а придође с војском у Драгачево и Адем-паша, гди остани се за неко вријеме, те му војска хараше, и надсилијем својим страх у народ разaстираше, па када чује да је све умирено и утишано, и Ћexaja-паша сљегао већ у Београд, пође сам собом тамо и Адем-паша, оставивши у Драгачеву онако исто сву своју војску да гњави сиротињу. Једва до читавога мјесеца дана врати се он из Београда, те дигне из Драгачева војску и дома пође у Пазар, одкуда је и дошао. Амо пак у Кнић сишавши Ћexaja-паша више се упуди и умрви од бунташа, него је и њих и њихова одпора било и појавило се; а то када чује да су бунташи кнеза Тодосија книћскога, који је ту из Крагујевца послан да умирује, уфатили, и за длаку га жива оставили; а особито и најмучније буде му ово, што чује и увјери се, да је тудашњу буну подигао, и ту чету овди довео, неки Вучић Перишић бивши по његову дознању у Карађорђа доглавни момак, па да и сва Гружа мора бити ш њима. Ћexaja-паша сад опета нејмавши кудкамо те Милоша прeдa се, и сјетуј га и настављај и моли и обласкавај га, да он те четнике утиша и предаде, како гођ знаде, и да им он баш неће ништа ни помислити рђаво; и само да се вилајет умири, неће њима неколицини већ ни оружја узети, но да ће их код Милоша у момаштво дати и оставити. Овда Милош изиђе из Турака у страну, зовне их к себи на разговор, и окупи их салетив ријеч'ма паметнима и разлозима зрелима, и толико их склони, да се увјере да од њима започета посла ништа затада бити не може, те се ослободе и њему предаду на образ и на душу како и остали, а да се ништа не плаше од синџира и хапса, оно је само мнимо наказаније, и како се они разиђу и дома пођу мировати, да ће одмах и тај паша с војском из вилајета отићи, и то се све заборавити, а и да је обећао и саме оне у синџиру што су сад, из Београда одпустити, кад их до тамо за једини примјер свијету сведе онако спрчене. Одметници и узбуњеници то све саслушавши од Милоша рудничкога омркну ту, где су се разговарали ш њим, али неосвану, него разиђу се куд'ко, а највише дома се повраћају и притаје, што су сви готово домаћи људи били; само један Хаџи-Продан са својима браћом и момцима стругне без обзира те к Сави води ладној на Велико-Дубоко више Остружнице, пак уфативши ту неке чунаре принуди их да га превезу према Бољевцима у Њемачку, и тако у Земун у котроманац здраво измакне; гди котромaциравши недадну му стати Нијемци ни дана, веће ш њим у Мухач на царско сохранење, одакле послије неколико мјесеци буде испуштен и ослобођен те отиде у Русију у сами Хотин, где и осталијех Србаља још је имало с њиховим вождом.

[JASON]

A Симо Милосављевић Паштрмац (бивши барјактар војв. Ант. Пљаке, а не Карађорђев, ко што је г. Пирх опоменуо у своме путеш. по Србији) и Byчић Перишић с неколицином своје дружине изађу правце на ријеч и на душу Милоша и ту предаду се, и у оружју а при њему остану за момке мирни од Турака. Него Петар Туцаковић само сам нехтене се предати, што је овда и барјак свој развио био, и таламбас појавио и куцнуо, те се уклони некуда и замете траг и од својих домаћих, негди се прикрије, да нико за њега није знавао до прољећа. Туда пак Ћexaja-паша, преко свега тога сретна разбијења или утишања бунташа, и то с помоћу мирољубивијех Србаља, топрв науми и навали попалити и похарати и поробити тај сав крај Груже, ако се сад већ и слегла, ал' за оно што се бунит и почела била, пак но зар још и за то, што је пошавши из Београда обећао својој војсци свакојакога шићара, особито младијех робиња, те јој дотле још ни зуботке у торбу неставио. Него кнез Милош га с млогом молбом и зрелим разлозима од истога разорења одврати напомињући му и то, да од зла бити може, и мора бити горе, а не боље, и на што ће цару и везиру разорен и похаран народ и земља празна и опустјена; а и сам је честити везир препоручио, да се у народ с реда недира, и ништо да се непоклепава, и незадире, к чему придодавши још и ово рече му: 'Ако ли ћеш ти пашо харати све од реда и палити и робити сиротињу и рају царску, која и сама незна шта је то и одкуда је та побуна, то ја ти сада у очи кажем, да се ја од свега твојега посла либим, и лучим, и дома својој кући одлазим, и свега се пролазим до живота и мира, пак ћеш ти наскоро познати, што сам ти говорио, што л' си сам себи приуготовио; а знаш и сам да се може од истога обштега харања и палења и робења народ упрепастити и очајати, те букнути сав изнова, и учинити горе и себи ал' и теби и твојима, како се никада ненадаш, тад ми кажи да то неће чути цар, и да неће за то све искати џевап и разлог? пак и ово је давна и мудра пословица: Ако је тко јачи, ал' је и Бог свачиј. Ово ти говорим како и твој и народњи пријатељ, и како но истинога Бога и самога цара вјерни слуга, па ти се знај, и на твоју душу све одсада, што ти год из тога посла посљедује.'

[JASON]

Но лукавцу је, како преисподњој сатвари у срцу злост, а у души притворство, како год и свирјепцу што је самоме његово краткоумно тврдоглавство њему само највећа светиња. Ово је обоје срођено и сунрављено било и бивати морало и овда како и свакада по причини и својству варваризма, свјема, великашима и господи турској; једно им се чини т. ј. лукавство, да је права небесна мудрост, јербо им пролази кад'но-кад међу неученима и простачним народима њиховој сили и вољи подложнима; а друго, т. ј. самоумство, што вјерују и за цијело држе, да је најчеститије јунаштво и највјечнија слава сву своју вољу и силу и власт и премогућство над слабомоћнима и над себи-безусловно-подложнима људма и народима безгранично показивати и проводити; и то истoпрв највише и највећма над онима, што су им већ једноч негда и прљ у нос тиснули били, пак им опета преко сваке муке и јада под руку и ногу запанули.
С овакога глупога начина мишљења, и по лажноме заблудившега разума началу исти је Ћехаja-паша прикрио и притајао то своје грдно и мржавно намјерење, и притворно примио Милошев совјет, да не само у обште-мирни вилајет нетиче, него и никога већ озбиљом да не дирне, који се гођ кн. Милошу предаде, и то док се све смири и утиша, па послије чак знаде се и само, да пођекојега највише кривога и може и хоће добавити ласно, нити ће вољети друго варвар изда ишто, него то учинити. Те и овда одложи на кнеза Милоша рудничкога, да све умирује прашта и предаје, како сами га Бог учи; пак отале пошље га с истим Ашин-бегом и у Јагодину, да и тамо ухитре погасити распаљену буне ватру, како и учине, јер и тамо сви повјеравно и слободно и одмах пристану на зрелу и разумну речитост и совјетност Милошеву. Сами у себи Крагујевац ничим се још неколебнувши сад, заостане у томе примирју, али Ћexaja-паша овда радо и у Крагујевац по готову трагу и на безбједније мјесто слегне са својом војском и синџир'ма робова, које дотле опета у Книћу и уз гред кроза села путем још приумложи, док и ту на сред пазара у истој вароши пофата и у синџир потрпа неколико побољијех, (а не покривљијех...) Србова, како год је и у Чачку починио.

[JASON]

Ту к паши дође и незван и својевољно те и са братом својим Александром Никола Вукичић из села Свјетлића, и крепкодушно и без капићехајлака (посредничја) свакога истоме се паши предаде, који му за пе-шест дана ни оружја не хтене узети, пак послије тога један дан изненада у синџир обојицу њих, како и млоге друге, спрца и постави. Тад и одатле ш њима, водећи их у синџирима како и све друге, и како но се о Турцима и у другим сваким случајима ратнима и смутним прича и приповиједа од старина, што и србске народне пјесне доказују и напомињу, хајде и у Јагодину, гди тако исто како и у Чачку и у Крагујевцу прибравши пођекојега из народа и са сред чаршије, како из тора бравче, кад му захиру и друге беглуке уздовозе, те и ту неке своје још недопуне и празне синџире доиспуни, које је још уза се имао, а то понајвише Левчанима и Темнићанима, но и то тек онда, пошто најприје обадва Јаковљевића, Стевана и Јована примами и закучи у исти синџир; овда већ с варварства свакојакога триумфом кроз вилајет у Београд, и ту оне сужњеве све у зиндане (тур. тавнице) потрпа, но ипак из синџира их неизвадивши, него још и у томруке (кладе) по ногу им редом закључи; а било их је преко сто и педесет људи, и топрв тада рахатлеише се и удовољи ћехаја исти, кад и око себе у својему конаку све понајљепше србске робиње сабере, и међу њима се, како јунчина и блудчина разбаши. Робља је тога женскога, ситна и крупна било ту до близу сто душа, и све у њега самога, међу којима се находила и сва чељад Хаџи-Проданова, осим речене Петрије. А дотле је већ и Коста-бег млађи брат војводе Димитрија Кујунџије Пазарца прије те побуне још уз частни пост, који се до тада сву ону зиму крио и врдао од Турака, немогавши се више тако чувати; а ни предати се Турцима хотјевши, дигао и сипао био са својом чељади на Остружницу саму, да ту на скели пријеђе а потајом у њемачку страну и то са свом кућом, које да се учинило, за чудо би свакоме било, и њега би чрезвичајну срећу доказало; него га Турци, ту скелу обично стражаривши опазе, и од својега скелеџије Николе Станковића изнудивши дознање о њему, тко је он и шта је био, и куда је наканио, те ти га ту изненад слете, yфате, опљачкају, и везана у Београд к везиру поведу, гди одмах осуђен и посјечен буде на калемејданском дорт-jолу, а чељад му исти Ћехаја-паша к себи у робље прими, које му се послије и горје опоменуто придаде, и састави; што је имало зар у кога бити, и шта пословати, па нека га је и уједно повише.

[JASON]

Из Јагодине у Београд пошавши Ћexaja-паша с толиким робљем и побједовањем зовне и кнеза Милоша са собом у Београд, него и Милош очевидно и сам собом увјеривши се, да везир из Београда збори друго и обећава добро свако и препоручује га, а Ћexajа му амо послује друго, и то посве напротив и наопако, те се злочиније и недовољство свакојега умложава и доизнуждава, а не да се углађава и ублажава сватко мучни и страдајући по вилајету; с правом основом дакле подозревати почне и он, да се и њему истоме добра не мисли, него му се тајно и лијеповидним начином глави доћи настоји; јербо су и неки поиспредавани одметници и бунташи jавно и озбиљом, премда већ из синџира Турцима говорили и доказивали, што су и Турци чути вољели, да је и Милош кнез рудничке нахије ш њима у томе буне договору био, и да их је он и подговорио и охрабрио на то, па послије нехтео, и придомислио се непристати или се је препао, шта ли му је било, кад је одмах и наскоро видио турску силу а одсвуда навалившу на вилајет и у земљу; те и он ти под различним изговорима, особито што је подавно и од своје куће, коју да пригледа, и стоци за зимницу како и чељад'ма да се састара, у чему и пријатеље на помоћ призове, и одмоле га у Ћexaje-паше овда, те се здраво и живо својој кући одпуштен поврати, али с великом на срцу печаљу и тугом, и у души пун бриге и смутње, чудећи се и сам, шта се јада и зла почини без икаква намјерења и ползовања, та ли ће га, то ако тако потраја, јоште се доживјети и трпјети морати. Ћexaja-паша још најприје како у руке добије Паисија Трнавскога уза се га из Чачка само до Кнића у синџиру поведе, па оданде одмах га у Београд пошаље ка' најљепшу јабуку на дар везиру својему, и тамо како је доведен био, ни два дни у тавници непробавивши већ најбрже на колац је и први од свијех Србаља тадашњијех ударен пред Стамбол-капијом варошком, па одмах му је за њим и брата старијега и мирскога чоека по имену Дмитра Ристовића исти Ћexaja-паша од куће и без икакве друге кривице, до што је његова брата узео и свезао, и у Београд куд коме и на што и онога опремио, гди је такођер одмах и он на колац поред свога брата жив доспjео.