Српске буне

[JASON]

Осим тијех и другијех у исто вријеме чувши почетак нове у Србији буне и рата, пријеђе из Њемачке у шабачку нахију, и неки хроми Васиљ самтрећи; он је био бећар и прекодрински Србин из села Скочића ниже Зворника, што је и ускочио био амо преко Дрине у државу Карађорђеву, те је до паденија онога војевао, четовао и турско робље доводио из Босне, пак се је одкупљивало и мијењало за њега србско; али га овда по жељи његовој срећа непослужи, да још попровојује с Турцима, него неки га Србин у Мачванској Подцерини превари, ослободивши га својим пријатељством, успава га са дружином ту, па село дигне, притисне их на спавању, и повеже, те сву тројицу отале у Шабац најприје, Фочали-ићи-тугли-паши, који но ш њима из Шабца упути на пешкеш везиру београдском, а овај ти сва три одмах како но је турски обичај и правосудије на коље пред истом Стамбол-капијом, гди је и Паисије и брат му већ био, и где но су и та тројица два три дни на кољу живећи свакога мимоходившега уши јауком и кривњавом напуњали, док и Турке (Караулџије) и то једва псовкам' и клетвама наљуте, или зар и разжале (ако је то могуће) некојега Турчина караулаџију, те их једно вече из мрака пиштољима доубије; преко свега пак тога мученичка бола, и самртнога борења навлаш би Турци коље то покраће начињали, да им натнутима ноге тек у земљу неопиру, пак пси гладни већ и сами обично радо навале им живима још и ноге глодати, ребра дрпати, и дробину прогризати, и развлачити. Ово је инди самонови почетак србскога изнуждена жертвовања турскоме кумиру, варварству, Мусломанству, та Мухамеда егоизму, које ће се како и свагда, тако и овда повјестницом доказивати пак и у напријед одсада; премда су Турци и прије ове буне којегде проз вилајет чинили свашта, него још мучке и крадом ћоја од забита, и уз гред, ка' случајно, и к'о без намјерења, ал' су одовда почели слободно и објавно свуда и свакоме злобе и пакости сву мјеру превазилазити, када но већ у Београду и праве људске касапнице завели биjaxy, судећи и закључавајући, што су могли учинити Французи у Паризу а од своје браће Француза, то и поготову могу и они од каура и своје инает раје. Тек би се тим и тако главни варвар Сулејман везир београдски понајвише увесељавао, и за то би често и сваки дан он у шетњу по вароши и око ње на хату излазио, те би такове забаве очима гледао и ушима слушао радо и угодно, а особито мило му је било виђати како свуда трупови њиме и осим коца и конопца побјенијех Србаља разкомадани леже, и како се чете паса, турскијех љубимаца и кадунскиjех...? напрсника, око њих кољу и урлају, и отимају. Потадер би тамо испред исте Стамбол-капије покрај лијевога и деснога у Врачар излазећега пута свако јутро по неколика више Срба освитала на кољу жива, окром што би их у исто вријеме по чаршије ћошковима, и по другим капијама сјекли и вјешали, те и главама њиховим градски беден и капије китили, а на шиљке их натнуте и усправно посадивши људству живоме на грозу и страх, а христјанству свему на срамоту и у пркос изстављали, но да се тако само и све-обштински њихове турске очи доусладе, и звјерска им срца поузадовоље. Оне пак у синџирима Ћехаjа-пашом доведене Србове у тавници држали су преко три мјесеца, докле их чак по Божићу, снаге измoждене, и новца измужена, на Савин дан јутром једну половину изведавши на сваку капију градску и варошку понеколико посјеку, и ту им, противо својега тадашњег обичаја, при труповима и растављене од њих главе оставе; другу полу сутра дан исто тако доврше, и све их оставе (својим максимистама...?) псима на част, који но их прије него изједу, свуда им по вароши и граду разнесу и развуку изадрте, одсјечене, или одгрижене комаде, главе, ноге, и руке, цријева и дробове.

[JASON]

Овако се и тим начином и средствима утиша и потуљи та случајна и Хаџи-Продановом названа буна, која је Србе изновичне муке, труда и страха, а сувише и до триста мртвијех глава станула, коједи онда посјеченијех и пропадшијех; него је баш и Турцима толико ужаса и бриге задала, колико су год више они послије тога свирјепствовати почели, и свака угњетенија народу измишљати и чинити предузели. Тијем преускореним и напраснијем случајем буне исте потекар се доувјере Турци, да су они овоме народу свакојако излишни, одметани, и од њега прекомјерно мржени, а и нимало му већ ужасни; па да никако Србин неодумљава бити својим слободником, него да ће и првом згодном приликом опета за оружје прифатити се, и старим јунаштвом, а новом бистријом памећу и зрелијом вјештином Турке за довјека између себе истиснути и очистити; али за то баш и турско к Србима срце и упречни ум не само што се тим непобољша и неисправи, а то л' неупути куд ваља, него и свега свирјепства својега размахом сваки на своју страну куда и докле стигне, и што више могне предузму Србе мучити, угњeтaвати, и управо и посве затирати, а томе турскоме напрегу и разјару кад је, како, и киме, учињен крај и конац, казаће у напријед све редом иста повјестница.
Још неће бити одвише к закљученију описанија ове несретне србске побуне, што је и паметодостојно, да се овди напомене, и представи ђекоји особни и појединични случај, у коме је силно и чисто чувство возторжествовало, и крепка и животворећа вјера будућега живота те побједоносијем терпјенија обезсмртила се, које колико народу србскому важности, и человјечеству свему свеобште дичности, толико и вјери чести, фале, и крепости овда завазда узрокује и приноси.

[JASON]

У реченога игумна трнавскога био је однекуда у манастиру (или паче код стоке сад се прићутавши а један повелики ђак, момак управо) који је био младић око двадесете године узраста својега, диван и дичан како Аполон, којега Турци за то само, што је Паисијев ђак и слуга, или како су му Турци вољели пришити кривицу и назвање, потварајући га, да је хајдук, и да је ту код њега на јатаку, узму и одведу, како је пријед показано, у Београд, па до неколико дана послије Паисија смрти поведу и њега на губиште, упртивши му на раме и готов заоштрен колац, па га све по најлак до мјеста водећи нудили сви редом и грозама и обећањ'ма свакојакима склањајући га, да се потурчи, и да тако млад и лијеп непогине узалуд, кад може ш њима да живи, и сретан и честит на свијета оба да постане. На то би он их упиткивао: 'А умиру ли кадгод и Турци?' Па смјешећи се ни одговора им нешчекавши запјевао би јуначки србским гласом овако:

Нејма вјере боље од ришћанске!
Срб је Ристов, радује се смрти,
Божји страшни суд и Турке чека,
Па ви чин'те, што је вама драго,
Скоро ћете Турци долијати,
Бог вам јемац и божија правда.

Бака некаква десила се уж њих, и пристала бијаше за њима, уговарајући га, нека се и потурчи, а да остане жив; Бог види што је нужда и невоља, па му то неће у гријех поставити. Али он и њојзи на совјету томе и сажаљењу, како својој мајци, радо и весело пјесном зафали и одговори:

Мајко моја, на млеку ти фала!
Брзо ћеш се обрадоват' сину,
Док пред лице Бога изађемо;
Смрт избавља од свакијех бједа,
Цват прољећа по зими се јавља,
Благо сваком ко раније умре,
Омање је муке и гријеха,
Па што дадне спас и вјера коме,
А још има браће на свијету.

Исти се Турци удиве толикој младића једнога неустрашности и великодушију, и чудно тврдој вјери, те му се смилују, да му прије ножем (јатаганом) срце прободу, па га на колац мртва натну и усправе посадивши га међу остале на своје мјесто у крај пута к Теразији пошавши иза Стамбол-капије варошке.

[JASON]

Осим тога овако се догоди са бившим у Карађорђа војводом Драгачева, који се звао по имену Милић Радовић из села Каоне исте нахије. Овда и њега Ћexaja-паша такођер у Чачак дозове, и по самоме подозрењу, како и многе друге, метне га у синџир и одведе у Београд; али му баш ту, гди се нитко спасенију своме ненадаше, Свемогући помогне и спасе га чрез једнога Турчина, старога му знанца и пријатеља, који му је и спахија био, и звао се Хасанбег Прајић родом Ужичанин. Он га некако чрез своје пријатеље измакне и украде из тавнице горњо-градске, и у варош гa београдску својој кући одведе, те га је ту чувао тајно више од по године; па када исто прољеће нова и сретнија буна се подигне у Србији, и Милошев најмлађи брат Јефрем у турске руке и тавницу западне, и чак о јесени те године, кад се мир учини и закључи с Турцима, одпуштен буде, онда ш њиме и Прајић испрати мучке и узгредно, никиме ту познаванога Радовића његовој кући.

[JASON]

К томе пак и други чудновати и особити случај ево: Једна сирота жена из Крушевца, покојнога војводе (Карађорђева) Петра Ђукића удовица, имала је првенца сина, те подрасла момка, и мало млађу пособку шћер, обоје здраво и прикладно, тек што јој је кћи њежнија и пољепша била. Када се иста буна код Чачка учини, пукне глас и до тамо књима у Жупу Крушевачку; син те удовице чувши то пође до у Левач к очинима и својим пријатељима, и по свој прилици до Јаковљевића, зар да чисто разбере, шта је то, и да прими од њих каква гођ и сам наставленија и упутствија. Но тамо га прочују Турци, и докопају у нокте, те и њега с осталима у синџир па у Београд на касапницу. - Мајка му како то чује, остави се јадиковања, како безполезне брезпослице, и забаци све друге бриге, а узме мислити и довијати се како би сина својега избавила робства и ужасне смрти, и дође јој на ум, да покани Ћexaja-пашу кћер му исту дати у сужањство, а да јој за њу сина поврати и одпусти. Објави она то и кћери својој, и упита је, би ли озбиљом она за брата својега то учинила, и дјевојка то, како србска сестра одмах прими, и драговољно се обећа мајци да заиста хоће, макар што од ње било, теке да види брата избављена; него да и мајка ништа се више неомишља, и вријеме полазка неодлаже, но да је брже води у Београд, неби ли јој брата живога застале. Тако ти оне обје и пјешице, али побрзају к Београду, и дошавши одмах изађу пред Ћexaja-пашу; старица му покаже своје намјерење, и кћи јој га пред њиме призна, и јави му сама собом, да она то драговољно за избављење брата хоће и жели, и да је за то с мајком к њему и дошла; пак још обадвије сложе и удвоје пред њим своје сузе и молбе, док се и Турчин умeкша и пригне, те и осмјенув се на њих и рече: 'Нека вам то буде, за што молите, када сте дошле тако молити.' Одмах он к себи узме дјевојку, те ш њоме у свој харем, па наскоро и потурчи је, а брата јој мајци тај час одпусти. Дјевојци је било име Спасенија, брату јој Божко, а мајци им Иконија; други пак веле и нагађају, да је тој дјевојци било име Милосава, а брату јој Милић, но како му драго за то, нама је доста, што су то Срби, и да су тада одиста живјели, и све ово претрпjели, пак се опета неизгубили посве.

[JASON]

Још и осим тога опета неки Хасанага Тоска давни и добри пријатељ трнавскога калуђера Паисија, и ту међу Турцима важан бивши, чује за најмлађега брата Паисијева по имену Стевана Ристовића, који је при њему био на књизи у манастиру ка' тринајстогодишње момче, и од страха побјегло било, некуда у свијет, да и оно у томе гњеву турскоме стопљено не буде, кад су му Турци за Паисијом и најстаријега брата Дмитра такођер некрива у Београд одвели и жива на колац ударили. Исто момче оде у село драгачевско Јежевицу к једноме своје куће пријатељу и сроднику зар, и прерушивши се код њега ђоја за најамно служче остане, како некакво из далеке земље сироче (сираче), али они Тоска разбере за њега, пронађе тајно гди је и у кога је, па знајући да га и туна могу други Турци дознати тко је и чиј је, те би могао пропанути лудо и нејако и на правди Бога, нађе га и узме к себи у Чачак. Но Латиф муселим дочује и разбере за њега, и причне га искати од реченога Тоске, кривећи га још да он хајдучку браћу код себе држи и чува; него му га онај недадне сумњајући се да ће га упропастити, те му га одкаже. Но Латиф како забит ондашњи тијем се нађе увређен, викне на своје момке те сви за пушке, и пођу на Тоску, да му га из конака његова узму и силом. Овај пак зграби такођер оружје, и повиче своје опета момке, те се ту побију; и по дугоме пушкарању врати се Латиф с више рањеника својих, и с неким зар и мртвим у свој конак ташт; а Тоска оно момче са својим једним момком исто вече пошаље кући својој у Топлицу (Милана Топличанина постојбина), и тако сачува га како и наумио и зарек'о се био; па када на прољеће опета друга се буна започне у Србији, и Тоска се из Чачка с осталима Турцима очисти, и кући отиде, тадај га опета он из дома поштено и безбједно у исту Трнаву поврати, гди се овај с временом и покалуђери на својега брата мјесто, и где још стару своју а саморану мајку застане и неколико утјеши.

[JASON]

Између млогијех и различнијех догађаја још само један збиља надобични придаје се овђе: У истом трнавскоме манастиру живио је с Паисијом још један калуђер по имену Ђенадије. Он је био најприје мирски свештеник, и родом је из Босне из села Грбаваца именом Ђорђије Шувак близу Бање-Луке, гди оставши удов покалуђери се у тамошњи манастир Моштаницу; имао је само једнога сина именом Стојана, неголемо момче, којега је такођер к себи узео за ђака у манастир. Ту неколике године пожививши како прави калуђер, к себи је у помоћ прибавио и једнога ђакона, именом Авакума, који је такођер јединац и сиротан био, нејмавши никога до старице мајке, која се и сама ту привије уза сина; старац и духовни отац пазио је тога младога калуђерка како својега сина, па и баку мајку његову. Али немогавши безпрестана чрезмјерија и зулуме турске трпjети до вијека, принужден буде промијенити вилајет, и оставити тај манастир пуст, и са својим сином и ђаконом Авакумом (за којиме пристане и мајка бабски, пјешице и назорке) подигне се без обзира и по намјери кудагoд друкуда у свијет, те тако и Дрину пријеђе, у Србију дође, и неколика туда манастира обишавши настани се у трнавском при Паисију, који је ту сам био, и једва га дочекао. Ђенадије ту како је пришелац и новљак био, тако је и слушао Паисија у свему; тако је и оне Латифове момке повезати помогао Паисији Михаилу и Јосифу Алтобабићу барјактару Хаџи-Проданову. Него, то тако учинивши они, и хабер о томе послу и Хаџији одмах пославши да међу њих дође, и предузме руковaти посо, тaдep пошљу и реченога Ђенадија у јагодинску нахију, да и он тамо почетак буне објави и учини, да се народ на оружје диже, и он тако и за то у манастир Јошаницу отиде; па кад овамо Хаџи-Продан ништа немогне од предузетога посла учинити, него побјегне у Њемачку, и Турци Трнаву похарају, и Паисија пронађу и увате, и у Београд одведу, како што су тад и некога попа из села Бутовнице нах. руд., који је тога пута и сам такођер некаква Турчина негди примлатио, те се је прознало: онда потраже Турци и Ђенадију, и разумјевши куда је отишао, пошљу за њим и уфате га, па ш њим у синџир те кроз Јагодину куд и остале у Београд, гди нађе и види Паисија и млоге друге већ на кољу. Овда и Ђенадије, нашав се у чему се никада није желио наћи, сам себе при јединцу сину заборави, гледајући њега и друга му Авакума у турскоме робству и сужањству, а радо би себе за њих, или барем за сина жертвовао, кад би шћели варвари на то пристати. У многоме јадовању, брижењу и богомолби внуши му се, да приме оно, чиме свакога и обично Турци нуде и понуђају, те и њих, а то је да се потурче, док живот избаве, па да ако Бог да с временом, те се како искуче и умакну некуда из пексијанске вјере и државнога и нравственог робства. Он то суобшти својему сину најприје, којега једва преговори и обрати, да своју лијепу и свету вјеру презре и одбаци, а ону да прими; но и то само на тај начин син му пристане потурчит' се, да се оба закуну један другом, и вјеру зададу, да првом згодном приликом побјегну, а само да се неумре без покајанија и повратка у своју стару вјеру, која но им се и чини и види бољом и најбољом бити. Пошто ови то међу се закључе и утврде, јаве то и Авакуму, и на то њега пригласе, али он нехтeднe никојако у то пристати, ни вјеру промјенити, него за то и у синџиру остане, кад се они на његове очи спасу; ш њиме дакле буде што и с осталима таквима турској правди подсуднима, и по свој прилици он ће бити био исти онај горепоменути момчић, што је колац свој носећи пјевао.

[JASON]

Духовник пак Ђенадије како согласи у своје намјерење сина својега, објави своју жељу Турцима, да се хоће са сином заједно потурчити; и Турци то пријаве Ћexaja-паши, који но их одмах ослободи робства и тавнице тај час, тако и су тим и свега страха и грозне смрти, у свој конак их узме, за себе их оба удржи, и оба наскоро а торжествено потурчи; Ђенадија назову Мула-Салија, а сина му Реџеп. Но једва наступи частни пост, и мало се поумекша вријеме, прегне, и дигне се нови и принуждени Мула-Салија узме својега сина Реџепа, искраде се, и у мушке хаљине обучену са собом поведе и ону Крушевку Баш-Хануму и Хаџи-Проданова најмлађега брата Гаврила жену Ану, једнако плакавшу, која још није била потурчена, на једно вече на Дунав у готов подкупљен каик те у Борчу и у Земун. А кад се на пролеће, још до мало времена по томе случају, побуне опета пред Васкрс сви сложно Срби, онда изиђу и они на Купиново из Земуна, жене се испрате и пријеђу своме у Србију роду и пријатељима, гди се одмах и покрсте наново; а Ђенадије врати се отале управо митроп. Стратимировићу у Карловце сремске, и ту он и син му опета се покрсте, и наново митрополит га миропомаже и допусти му све послове свештеничке, окром једне литургије. Послије тога отиде Ђенадије са сином до у Градишко њемачко да се ту с родом види, и ту остане у напред и живјети, поближе њих, где и пробави читаве три године попујући по истоме Градишком, па умре и он и син му за њим наскоро. Хеле, Бог да, те од поменутога Мула-Салије постане и претвори се опета Ђенадрије, (- Продрије!), од Реџепа изновце Стојан, и од Баш-Хануме Назли-Каде побједоносно-избављена Спасенија (Милосава). Ово с истима како се рано с прољећа догодило, и буна још није планула била, тако и Турци он часак пошљу и уфате њезина (Назли-Кадина) два братучеда у Левчу живјевша у с. Медвеђу, и одведу их у Јагодину у тавницу и синџир, гди послије пет недјеља, мајка им (Станица) додаде крадом два јегета (пиле) свакоме њих по једно, те пресијеку синџир и резу од тавнице, и другијех четверину сужања још узму са собом и утеку ноћу по киши, и украду још од страже турске дванаест пушака дугијех; а и за то су спасли се..., што ни дужни а ни криви, па морали би јамачно пропанути, кад их Турци ни на одкупе новчане нешћедоше пустити, ни на толике представљане молбе и оправдавања.

Ово су и оваки плоди безнамјерне оне побуне Хаџи-Проданове били, и бити морали, а то по преднаведеним недостаточним за преобраз узроцима и поводима. Него је сва прилика, да је ту безудобну и неугодну буну приузроков'о и пропирио, и разнадеждио глас повратка Карађорђева у Србију, који но је мало пред исту из Граца у Карловце к митрополиту Стратимировићу заиста и озбиља под видом госта долазио! - Пак амо зар овда немогавши се пос'о упутити у Србији по његовој вољи, окренути морадне и он други лист, и пут.

[JASON]

III. Причање
1815те године. На Цвијети јавном става обште-народна вторична против турскога зулума буна за што је, и како је постала, колико трајала, киме је рукована, и чим сe је окончала.

Ово недуго вријеме владања само-турскога у Србији, од Хаџи-Проданове буне, те до првога прољећа, и до самога годовога празника божественога цвјетоносија, тек јединоме подобно бити може онoмe дaxиском сјечењу и гњавежу кнезова, кметова, и поизбранијих Србова, пред буну и рат Карађорђев случившему се, с том само разликом, што је оно за краће трајало, него ли је ово, и што је оно узело било себи на нишан само избраније Србове, а ово свакојега с реда, како који под руку му падне и доспjети могне, ни на што се необзирући, до свеобште народа једнога, и то славено-србскога, истреблење или барем прерођење досмјеравајући. Све се то јасно виђети и разумјети може из крупнога, грубога, и пакостно-лукавога поступања за ово вријеме турскога са Србима. Могло се ђешто чути а од понекојега нeриjедко-добросрдога Турчина спахије, који су себе ка' домаћинима земље и народа сматрали, да казује сожаљно ђекојему своме рајетнику, да је јањичарски такум (т. ј. оџак, орден, друштво) пресилно подигао главу, и свим турским царством преузели дрмати (Јањичари), пак и београдским пашалуком; и нека Бог зна хоће најприје цару својему, пак и свему царству и народу турскоме пропаст уготовити и спремити, а тад и себи ка' и свему осталоме конац учинити: 'То ли Јањичари и јањичарство да неучине и с нама, с овом нашом сиротињом што су наумили, и како но јавно међу собом зборе и утврђују се свуда и у сред Београда, гди је и сами тај везир Јањичарин, да свакојег Србина, који се може руком за брк прифатити, како му драго погубе и стопе, да га није жива, нека тек остане сама гола младеж и аџамије (безјаци), и тад њима, све под руку и ногу, и у џеп да стрмекне, па да ту онда вјечно и сигурно заостане и сабира се.'

[JASON]

Из овога се самога спаxиског показивања такођер и довољно виђети може, да су и Турци овда међу собом опета, како у вријеме даxиско, несложно и рогобатно почели живјети, и да је млозини од њих тај јањичарлак и његово самоволство и све-себи-грабство посве и смртно противно било. Отуда инди, како и због другога још којешта (т. ј. подозревања) овога времена куда би гођ који Турчин пошао кроз вилајет србски, нити би сам по једин, ни без калауза ходио, него првога Срба гди сретни на путу, ил' у селу, преда се га узми у калауштину, док срети другога па оног одпусти, али ријетко неоголужњенога и небјенога; па ђекоји су Турци тако њима калаузивше Србе у мјесто да одпусте, везивали за дрвје, и у њих нишан из пушака гађали, те огледали који ће прије у најбоље мјесто погодити, да се Србин-чоек немучи и непреза, и тако их произрешетане живе ли мртве ли, ал' уз дуб привезане остављали, те и тако на оближња села крвнину наметали, потварајућ' их да су то нетко из њих, или њихова браћа хајдуци учињали. На конаке пак ђе би год они доходили, ту би сво село на белај ударало, и ограисавало би од њих, а она јадна кућа би највећма у којој би замрцали, што ту једва би тко жив од страха или од мука ненагрђен остај'о и уштеђивaн бивао, премда такову одприје дотада не само нијесу дирали, него су и уважавали, и чували је почитујући xљеб и со; али је одовда њима најприје домаћин коње морао водати до поноћи, те и по снијегу и мразу босоног; ако ли би га обувена застајали, сазували би га одмах, па би му босу коње водати давали, а онда они топрв и најприје по његовој кући од баба и од остале чељади срамотама, стравама и мученијама свакојаким изтраживали би изгонећи сакривене лијепе хаљине, скупоцјене токе, и оружје у сребру и злату, и што Срби нијесу ни у сну снивали, то би се од њих на муке изгонило; пак би послије тога нашавши што или ненашавши, чинили опета свакојака друга своја поганства, и мало би кад из које куће с конака дизали се, и одлазили, да неби још и дамаћина на највеће муке метали, ако што још имаде скривено и особито сам од своје куће, да мора и то њима изнести и одати, или би му очи скакале биjући га на изред сваки, пак и у квргу би везана остављали, да их ту и тако чека, док му опета дођу, како но су чешће и повраћали се, па кад би онога, кога су били и мучили, мало што попридижена застајали, овда би га дотамањивали, говорећи: 'Валахи је хајдук! Ево му се ништа неморе, док се год жив на казук (тур. ријеч колац) ненатне, оли док му пасјача (т. ј. глава) од турскога ножа и сабље с рамена неполети.'

[JASON]

Ти и такви зулумћари били су понајвише Бошњаци, Херцеговци, и Арнаути Турци и Шокци, који су по сусједству и близости своје земље, и по својему старинскоме и насљедном својству качеству и внушенију, како свакојему тако и овоме београдском везиру обично и војску гарнизонску и гвардејску састављали и чинили; пак и ово су они све по вилајету радили не само из своје кратко и риједкодобре ћуди и безумне воље и памети, него и по тајној заповијести и наставлењу истога везира и његова ћexaје, који је видио сад уз речену буну и доувјерио се, да у Србаља по вилајету још много има оружја, како и свашта другога, него је наумио и смислио да их свега лиши, и оголузни до саме грешне душе, а не само да им покупи оружје, и одузме; и тaдe тoпрв да их ликом опаше, и капу на глави у свакоме селу само кнежчић (т. ј. пандур и кмет) сеоски, и ту од абе да имати може, а други нитко, до сви да су све гологлави; и сврх тога једним плугом и једним воловима свако село да оре, а да нејма тога цијелог ни једнога ни у кога сељака више, па и што усије и пожње да одмах у различне беглуке даде, а инает-каур нека ресу љескову, лишће буково, и кору церову глође и ждере, или у част и гостбу кукурузне окомке; али међу тијем да их све још једнако проређује, боље, живље, старије и јуначније тако да истријеби, како да му нитко ни за што и никада већ неугодне и немиле ријечи рећи нејма, а то ли кад на Турчина и забита, и господара Богом себиданога, руку и оружје подићи. Ето вако је исто и везир тај собом мислио и самоме кнезу Милошу те понаскоро смрсити конце, теке га је још за који дан штедио, да му се још при руци и на његовој страни нађе, ако би се међу то потекар каква бунташина појавила, како но би могла, и како је и везир сам надао се и подозревао знајући да имаде тко а имаде и за што свак, а то ли јуначнији по шуми још кријући се ђекоји Срб; од истога се дакле, колико је могуће и наручно било, почео чувати и сами Милош, те са правичним и умјестним подозрењем, а преко тога се опета и с млозином Турака побољијех и познатнијех братимио, пријатељио, и даровима их подржавао, и да му само кажу, када чују, да му је наумио везир што учинити, т. ј. смакнути га, неби ли само живот свој и робље своје сачувао, и уклонио куда, ако би како знао и могао; но до тога још за сада недође, јер му је сваки час и дан од особитије и поузданије потребе и услуге бивао једнако.

[JASON]

Сад су већ и оне, како и све остале нахије, почеле сву теготу и грозу јарма и бича варварскога опажати, које но је Милош најприје са собом предао био Турцима, премда тога ничега оне од предаје досаден сазнавале нијесу, а сравњавајући оно и ово стање своје међу се; што више почну се и неке добре спахије отуђивати своје раје, и узмакну чувати је и заклањати, од самовољства зулумћара новијех и горијех, а млоги су с овима и пристајати прегли. И тако ти опета они Срби, који су се били у буну Хаџи-Проданову недавно помијешали, пак се чрез Милоша испредавали, почни изнова и наскоро зазиркати од свакога, и врдати од исте своје куће и чељади, те у саму се дивину, ил' у ноћне тумарајуће хавети и страшила преобраћајући. Овда су већ млоги тајне и мрачне и дубоке пећине тражили, и у њих се прикривали неизлазећи на бијел дан по неколико дана, и седмица; неки су по гудурама и јазвинама испод павитњака, и у гушти каквој пустој и устрањеној дањивали, и дома по самој тамној и глухој ноћи навраћали се, а ђекоји су негди у поточини дубокој и ломом засутој, или у каквој прљуши и пристранку, и то у честој шуми и густоме трњаку рупе и земунике сами тајно копали, и ту што им је потребно од јела, и оружја нанесавши боравили задуго, никуда неизлазивши, да ни трага својег а то ли вида и лица коме год непокажу, за то су и сами улазак свој грањем и читавим ломом набацав и затрпав прекривали. За то и они чрез кнеза Милоша у Книћу се предавши, немогав дома мјеста згријати, а нехтедну ни друкуда се крити, ни даље се куда скитати, и то вишу хуку на се дизати, него се прибиркају правце и са свим у с. Црнућу к истоме кн. Милошу један по један, те их ту неколицина се и то сваки по избор опета посастају, и он их прими, него да се што боље прикривају и потуљују за вријеме; те су за то дањом они ту ђешто и работали, крчили, ограђивали и шљиве садили, да се у виду надничара и работника показују и догледају за неко вријеме, а ноћом с другима себи подобнима по знању и незнању Милоша истога састајали се, и уговоре би чинили, шта би се, и како би, кад су виле до у очи; ови тако и oтaлe сматрајући сва народња страданија, и незгоде, виђали су да и турска зла и превршија из дана у дан све мјере превазилазе и умложавају се, и да се никојему Србину већ и живјети немили, а то ли то радити и кућарити, кад никакву корист нејма нико од свога добра и труда, од своје куће и чељади, и за то устану и науме они Милоша најприје наговарати и превољевати, да он исти изнова о прољећу на Турке сав народ уздигне, на које је и сватко готов, увјеравајући га да то народ сав и озбиљом једва чека, нити може тко тријети већ онако, и да ће они први како народњи представници и посредници, у њега и њему доглавницима и јемцима бити за све, и свијем га служити, и слушати, како што ће и остали сви Срби, до вијека и у саму смрт, теке да и он хоће пристати и почети, што му совјетују, да прокуша срећу одлакшати народу барем штогод невоље и зулума и угњета, па и осим тога што Бог да, и колико се више узможе одбранити, те колико год и штогод боље доживјети.

[JASON]

Но њима Милош неодкривајући све своје намјерење и жељу исту из благоразумија и по даље-проницавајућим узроцима и надеждама није одмах прегнути се хтео на њихово решително предлагање и позивање; него им је само совјетов'о, да се ту притаје до некога још времена, и да се врло мудро и тајно с пријатељима и родбином састају и увјерно држе, док прољеће осване, пак би онда Бог могао дати што и боље, него желе и намјеравају. Међу то пак и везир београдски предвиђаше јавно и брез шале, да, што је јуче било, може и сутра опета догодити се, и на веће изаћи, него је и пређашње које му драго бунтовање овога народа, те и предузме све мјере и средства употребљавати, ни часа ни тренутка негубивши, за исташтити и опразнити, и предупредно све осујетити таковијех недовољника намјерење и узбун; али он смисли (светирански) на једно крупно и ђоја најуспјешније, а за ослабити сав народ исполинским ударом и махом, да собом и ускори и преврши са своје стране он сам све оно јоште, што год сви његови Турци без њега, како и колико је он рад, ни могу, ни знају; к томе и Ђурђев дан примиче се, који је више пута за београдске Турке подозрителан замишљаван и ужасан бивао, те ти он и ђурђевски порез и друге потребе за град науми прибрати, па да му се и брже и раније све сабере и достави, призове к себи од свијех нахија кнезове, међу којима и својега назови-посинка Милоша, те им то свјема и оштро закаже, а и јоште их којечем у другоме понаучивши. Собом је везир Сулејман свакојему кнезу најприје говорио и препоручивао, да чувају вилајет од бунтовања, и да нико никога шупља испод ушију, за своју главу, незаклања, и нештеди; јербо ће од њих све оно учинити, што ће и од онога, и од његова робља и имања, чим га дозна и уфати, а мора свакога и дознати и уфатити, нити му се икоји може измакнути, или утајати како и они сами то виде и признају; осим тога им припријети, да свакога Турчина поштују, како његова најбољега чиновника и агалара, Бог је њима дао, (зборећи им) да су каурски господари, но да их свуда лијепо служе и дочекују и испраћају, а зулум који би учинио њима, да га пријаве самоме њему, да му он како везир и забит каурски и турски по ћитабу суди, а не свињари и хајдуци по лугов'ма и потоцима, јербо ће свакога Турчина стоструко плаћати, па никад га ничим немоћи одужити. Ово им је све и чрез истога Ћехају својега опета и пространије и јасније толковати давао, и наручивао силније и жешће.

[JASON]

А Милошу је како своме давном знанцу и мнимоме сада већ посинку особито лицемјерио и лукаво ласкао, што је видио и увјерен био, да га и сад народ још познаје и пази и слуша, па и због онога, што је тобож и њему се вјеран и услужан у истој буни показао; но да их све овда и побоље страхом преузме и за себе привеже (по његовој турско-тиранској памети) одреди и пошаље неколико Турака за Станоја Главаша, који како се је предао био великом везиру, и од њега к'р-сердаром (кр, т. р. шума) постављен, да хајдуке ћера и фата, и тријеби, и тако да чува стамболски кроза Србију друм, све је своје хаљине и оружје одржао, и како у Карађорђа носио; на њега је сад лажну али снамјерену кривицу бацио тај исти везир, да је он свеколике прошавше буне друг и узрок био тако, да је још његова побратима Карађорђа пријећи у Србију очекивао; а највише и за то, што није Хаџи-Продана yфатио, и њему га жива довео, него га је пропустио, те му је кроз руке и прсте у Њемачку промакао, којега је могао ласно (по турској памети и вољи) предусрести и уфатити, оли му главу одсјећи, и везиру је, ка'но свом господару на пешкеш донијети, да је само хотио, и да паче његов у свему снаумник није био. За то посланима по Главаша Турцима рече изустно везир, да, или њега жива или му главу добаве, и пред њега донесу, или сви они да на његово мјесто.
Оду они к војводи или муселиму паланачком (у нах. смедер.) и кажу му шта им се хоће, који одмах дозове к себи а пред њих Станоја, и ту нечије пиштоље Станојем опљачкане тек нaвлaш заиште, што је знао, да му их неће дати, како и недадне му их, него му каже да их је он купио, и да њему саму требају за пандуре; пак се одмах дигне и отиде правце дома у с. Кошарну, а муселим онима рече: 'Ето вам Станоја Главаша! ја му нити што смијем нити могу, но гледајте ви како знате, и ја ћу радо помоћи, ако ви што велите да могу.' Онда узму они једнога буљубашу муселимова (по имену Колебана) отале, и дигне их се десетину-дванест к Станојевој кући, и нашавши га су два три пандура, које он тај час одпусти од себе прије, него му се и Турци приближе, да иду дома и да негину шњиме; а он се сам у кућу затвори, и Турци га обколе ту самога, па стану га звати на везирску ријеч и вјеру и заповијест, на које им он све из пушака одговори, док му на скоро и Турци кућу над њиме запале пушкама, и ватра му дотужи, те искочи међу њих, па некога преметнувши да се и недигне, а некојега од њих и обранивши да и непреболи, од осталијех и сам ту погине јуначки с оружјем у руци, и умирући замијени се како је желио.

[JASON]

Тад' му они главу одсијеку, и брже је у Београд везиру однесу, који но је ончас и навлаш и кнезовима некима покаже, теке да узнаду шта и њих од његова самовољства и безузрочно, како и за најмање подозрење очекује, и да их лишити неможе оно, чега се велезнатни хајдуки јунак Станоје није могао уклонити, ни учувати; тако буде и к Милошу одређен један везирски гаваз (lictor, момак) да му отиде случајно и у шали да му каже, да је не само Главашева глава донешена, него да је ред одсад и на његову дошао, на које Милош му проза смјех одговори, да је он своју давно метнуо у торбу, и већ неколико времена туђу на својем у рамену носи, а и ту за који дан и до божје воље и везирске. Још кесу извади, те му нешто и бакшиша даде, и ово прирекавши: 'А и досада је Милош, пак ће и одсада својега старијега, кога му је Бог и честити цар поставио над главом, добро слушати, и вјерно служити, па како се изиђе на крај, а до вијека и живјети нитко се није погодио, и смрт је свакојако неизбјежна, нити се умолити даје, још мање подмитити, па када бити мора када тад, а она нека буде и дође када год морадне и хоће, и од које драго руке и начина, смрт је свакада и свакојако иста једна смрт, како што но је и свачија, нити је ко тражи и зове, но сама и незвана, кад она зна и мари, долази, и никоме још није доцне дошла, како што никога досле ни заборавила није, већ да то мене сада заборавила буде, а и то зар по божјој вољи, и уредби.'
С овим и гаваз отиде засад од њега. Но када ту код везира сазвани кнезови чују и виде да је донешена глава Станојева, под именом бунташка и хајдучка, који но се у исту није био помијешао, нити је икoмe из своје нахије у њу пристати дао, пак да су опета Турци њега и по једином подозрењу крива нашли, и погубили га, препане се сваки и настану од свакојаке руке и чрез потајне пријатеље и новце, да се прије измакну дома, и барем за овај мах живи да из Београда пођу. Но и везир осим осталијex препорука и заповијести свакоме им још покаже и одреди, колико ће му који пореза из своје нахије донијети, одпусти их за овда све, до јединога Милоша што у Београду при себи задржи, ништа му неказујући порад чега је задржан, и он га о томе упитати несмјевши за неузбудити у њему помисао својега подозревања о његову поочинскоме пријатељству и добротворству; него за то баш и Милош у себи стане се омишљати више, да никако везир овда њему саму ненамјерава особито неко добро учинити, а из тога мучкога и безузрочнога задржавања тако је помишљати крепки повод имао, кад га је самога послије свих осталих кнезова више од мјесеца при себи у Београду задржао, а ни од куда ни од кога немогавши дознати какво је право шњиме намјерење, и докле ће се ту како политични сужањ находит', и бавити.