Српске буне

[JASON]

Више се је пута молио Милош собом и чрез друге истоме везиру и његовим напрсницима, да отиде до своје куће на који дан за пригледати је, и опета да скоро се врати к њему; него то небуде му ни једном још допушћено, а ни посве одказано, тек све до другога пута остављано. Док ал' Свемогући захтеде, ако и турским арсланом зрело смишљена и тврдо закључена и наумљена но са свим преиначити и преобразити, па и бездном амбиса већ обзињенога свог избраника спасти и торжествеником учинити, те се пробуди у Ћexaja-паши успавано, паче ли сладострастијем уњихано користољубије, а да умали своје кућевне трошкове, и преко њих да и добитка што прибави у свој госпоски џеп, барем коју хиљадицу талира, ако не дуката, па предложив и понуди Милоша, да одкупи оно све робље србско, што је у њега, које нити му је што криво, нити му је већ од потребе какве, а и везир га је оставио њему како својему љубимцу и млогозаслуженцу на расположеније и у ползу истоме. Сада Милош улучи ову прилику и прокуша измаћи се дома, те му одговори, да он својих новаца нејма за толико робље, којега штошта имаде до близу сто душа, и што има својега новца, то му је све у некоме џелепу волова, који су још по зимовницима, и њих би морао најприје скупити, и на скелу дотерат' и продати, па и онда ко зна би ли се могло и половицу тога робља одкупити, нити може он све сам то без вилајетске помоћи купити и платити, па и волове исте све искупити по вилајету нити ко зна ни може бреж њега самога. На то рече му Ћexaja-паша: 'Ми да цијену за робље прекинемо, па ћеш ти онда ласно у вилајет хабер по своме момку послати, нека се ти новци скупе и донесу'. Али му опета Милош одиста каже, да никако вилајет неће шћети вјеровати коме друтоме, порашта се те паре од њега ишту, нити ће их дат' и за то исто коме год, док неби он собом међу њих отишао, и у сабору код неке цркве да каже изустно народу, шта је то и како је, и да сваки који је што могућан, у име божје на то понешто даде, и да им се објави и разјасни, како би се увјерили људи, да је то њихов севап и задушбина, а да није никакав особни порез и наметнута глоба, пак и сам да онди пред њима најпре своју кесу потегне, и да први на то име и некојему од њих а пред њима извади те покучи, што му од руке узиде; јер иначе би могла и на њега као кнеза тужба се подићи, и до везира доћи, чему он рад никако неби.

[JASON]

Ово се прикосне Ћехаjа-паше, што га опомене, докле је тај народ безразложним новца истезањем и свакојаким надметима и глобама довођен бивао, те прекине ш њиме одмах цијену за сво робље, што га гођ ново-србскога имаше у његову конаку, осим Хаџи-Проданова које никако ни на молбу Милошеву нешћеде овда пустити; хеле за остало све погодивши се и пристану оба на сто кеса, тек изван те погодбе још на продају остане само једна жена Костабегова (брата војв. Димитрија Кујунџ.), за коју Милош припане га молити, да уз толико робље барем њу му поклони, за његову душу и севап; али му Турчин одговори на то по својему, да гди новци требају, непита се за душу и севап ништа, нити се за што друго мари, к'о за новце, и тако заиште му и за њу особитијех десет кеса, а Милош му, да скорије сврши вeћ и тај пазар, одмах предложи осам, при томе и препокорно замоли га, да му више неиште за њу, јербо је наумио, да је сам својим новцима своме отцу за душу одкупи, те на то пристане Ћexajа-паша; него не изостави придодати му, што но је најпрвашње у такоме случају, да му и Милош одмах штогоћ новца тек обичаја и добре руке ради, сад поднесе и даде, а на рачун за то робље, па Димитрија свога да опреми колико сутра у нахију, да му све за то паре он скупи и донесе, те да се Милош нетруди собом поради тога самога у нахију излазити, кад га међу то може везир за већи који посао потребовати овде. A Милош му опетa нaпомињући прве своје погодбене ријечи, сада их потврди придодавши још и ово, да ће и у хану задужити се морати за своје јело, него да га пусти и да му дозволи барем у Земун поћи на састанак, да од некога тамошњег трговца на исте волове узме што капаре, па ће му онда што могбуде боље и више донијети и дати; а за новце одкупне, како му је најпре казао, опета му рече, да мора сам собом отићи у нахију, ако жели и мари, да му исти новци озбиљом и подпуно и безодлажно на руке дођу, или да он собом другачије никако се тога неприфаћа, због чега би се могао у њега осрамотити а и замјерити, које никако ни једно ни друго некабули, макар се за те новце и сам више промучио и потрудио, тек само да скорије и сигурније сврши то, ако и собом како но је само и погодити се и тога примити могао, а теке да њему те паре завјерно састави, донесе и теслими. Па га потекар замоли чак и од божје стране, да му само на таки начин и допуштење од везира извади, како но и сам види јасно, да се то урадити, што су прекинули и уговорили, никако иначе и неможе, него како је њему он изјавио и показао. Најпослије већ, ако и једва те једвице, хеле убједи се и пристане и Ћexaja-паша на то, и рече му, да он у јутру пође на састанак у Земун, за муштерију наћи својим воловима, а да ће он собом вечерас или ујутру везира питати и молити, да га дома одпусти за тим и другим пословима. Тако се и учини, како су се њих два здоговорила.

[JASON]

Милош оде зором у Земун, и нађе муштерију, и узме триста дуката капаре, од које донесе, и одмах даде Ћexaja-паши сто и педесет комада т. ј. полу, а он му тадај све погођено робље, а не све исплаћено такођер одмах предаде и одпусти, нека га води куда му драго; ово Милош једва и дочека, узме га свега радо, и брже кући свакога својој све опреми, кола им из Београда свјема донекле најмивши, и то учини све прије него и сам пође, а док му исти Ћexaja-паша к томе и везира Диван-Изун-Јол-Тескеру извадивши придаде, да иде слободно за своје и његове послове у вилајет и до куће своје. Овда и Милош прво јутро за њима спреми се ал' отиде лично прије к везиру, и пољуби му обично скут, и благодари му, што се смиловао, те му је то робље одпустио, које ће јамачно честитоме везиру за здравје до вијек Бога молити, а и он ће што најскорије узможе погођену цијену за њих, док само изиђе у народ саставити и собом донијети, а и њему како своме отцу, колико за свашто друго, толико и за то бити обвезан, благодаран и услужан свијем и свакада. За тим исти дан појаше и Милош са својим Димитријем из Београда, на варош-капију исту изишав, те уз Врачар, и то понајлак, а не пола бјежећи, како би нетко и вјеровати могао; а барем је Милош знао добро то, да он везиру из Београда никако и ни по што није мислио утјецати што је могао, кад год хотео и у Шумадију, како и у Њемачку барем се сам измаћи, а тек да је у своме срцу смрти-страху мјеста дао, и своју чељад браћу и дјецу, да је презрео и прегао их отиснути собом и тако наглим поступком у пропаст и у турско робство, које би но их неминовно и безпоштедно постигло. Овда је виш' Мокрога Луга десио Милош чоека, ђе му је коњ претурио самар и товар, те га он чекавши, Димитрију својему рекне дићи и помоћи натоварити боље; које и сам он гледати и помагати неби рад био, да се чега баш толико страшио, те и бјежао, премда варвари чине како им у главу звекне, ил како им и кад пакостно срце зажели, и похоће. А и ово је могао и морао знати кнез Милош исти, да би он у врачарском дугу и широку пољу, ако би баш и волио и уканио се, опета и мучно и једва утекао, да су га Турци намјерени или одређени били гонити и убити овога пута; но како је с вољом и допуштењем везира истога изишао тако је и пошао дома к својој чељади у Црнућу, гди се виђети када тад, не мало је и сам дотле двоумио, а надавши се у Београду око везира и његове капије и Ћехаје вијек свој прочамати. Него и опета окрене он пут свој странпутице на манастир Раковицу, гди стане да се одмори, ал' ето ти му татара за њим, да га врати, везир му је нешто рећи још присјетио се; којему Милош одкаже, да му се неможе враћати сад, јер он зна и сам, шта му је наручио и заказао, да му напише што има и хоће, па да за њим у Брусницу пошље.

[JASON]

Овди је Милош бистро прозрео, да је то за њим Ћexaja-паша послао, да га смакне, што се је предомислио; хеле отале врати се без њега татар, и Милош куд' је и пошао отиде. У томе путу стигне и оно робље тамо изад Авале, гди се ниже пута у један поток свратило било, и нешто ватре за огрева наложило, да ту и ноћи; тада к њима и он сам сврати, и ту премда је снијега још до по кољена било на земљи, преноћи ш њима но не спавајући, него се сву ноћ разговарајући шта ће се и како ће се; отуда истија и понајлак у понекој се души и глави тој само, пак отале и надаље опета само прене и као нехатно ускрсне оно, што је изнова чинити требало, да га и сватко живи у своје најзгодније вријеме сложно и јуначно радити предузме, како пукне обшти глас и воља ослобођења. А када осване јутро, и робље отиде куда које воли и мари, тад и Милош својој кући, него топрв сада похитавши пође. Сви његови дома једва га дочекају, и свеблагоме Богу, како и сам усрдно благодаре, да им је наскоро домадара жива и здрава међу њих за овај мах изнио, и спасао.
Милош овда кући дошавши, одмах узме своју браћу и Лазара Мутапа, који је такођер ту с реченима од некога се времена, и баш од Хаџине буне, прикривао; зовне к себи ту и друге бивше, па им за вјерно каже, шта је тамо дознати и од Турака искусити могао, шта ли су му на земунскоме састанку пријатељи и браћа Срби пребјегавши од себе и од стране русискога Елчије из Беча препоручили чрез проту Ненадовића, који се с Молером отуда преписивао, и како је исти Молер сам собом к њему на тајни разговор у земунски котроманц долазио како ли је Милош исти на муку био у Београду пред везиром изговарајући се оправдавајући се и одрицајући некаква кнез Аксентијем уфаћеног а на себе из њемачке атресиранога писма. Али им и то каже да је од свега тога рђава и невјерна, или барем безполезна надежда, ако се сами небуду кадри помоћи те себи одлакшати; нити се већ икоји Србин од Турака икакву од селе добру имаде надати, кад је и њега истога овда само турска корист и необходност одпустила, а не какво друго и озбиљско велeдyшје и пријатељство, чему се он барем имао право и заслугу надати, па за то у награду смрт му његову сада су Турци одсрочили, те је изостала само до друге згодније прилике. Каже им и то, да их Руси совјетују мировати, и султана чрез арзоале молити, да им он одлакша, гди ће и они посредничити, а тек овди да се умоли и подкупи везир, да им допусти арзоал (тај арзоал је с владиком Дионисијем писао и састављао исти ове Историје описиватељ) написат' и послати цару с неколика изабрана Срба, на што је и везир пристао: 'И већ смо га и написали, и кнезови се и кметови нахиски на то и подписали, мухуре и прсте своје притиснувши, и сада још да се трошак на тај пут састави од вилајета, па да се пошаљу дванест кнезова (од нах. по 1) међу којима је одређен и кнез Василије ужички, а на мјесто њега, како рудничкога кнеза, брат му Јован да с осталима правце у Стамбол иде, а за јасакџију да им везир даде својега Капи-бинбашу Кара-Мустафу.'

[JASON]

Но каже им преко свега тога и ово, да је он сам у себи закључио све презрети домашње утиштије, и спољашња совјетовања, па оружје за крај, те бити се и бранити од Турака, ни у руке им више неходити, док двије очи гледају, и док обје руке мицају; него да се то његово намјерење ту међу њима засад утаји и прикрије, и они како исте жеље и мишљења бивши, да се ту прићуте за мало времена и у земљу се завирући, док само право наступи прољеће, и док он испрати по брату свом Јефрему волове на скелу остружничку трговцу на ријеч, и док му се он врати отуда, те што трошка донесе, пак ће им онда и свјема како и себи учинити на вољу, и по невољи, па нашто изиђе, и докле се могбуде. Ту одмах буде још и ово здоговорено, да би се што више и поприје трошка набавило, да се неке старе у њих ту заоставше прошлогодишње харачке тескере, што су одвише биле, у вилајет опета пошљу, и да се на њих такођер новца што из народа излишно прибави, који тим ако сад и преварен буде, могао би Бог дати, да негда за то исто много и дуго признаје, и благодари; јербо за обшту слакшати муку и невољу, чини се ђешто и како неби се радо изван тога никада. Па тад' и он попашти се искупити волове (овијех волова виша је половина управо казавши од вилајета за други беглук неки нарезана и покупљена била, нити је њих ту имало и стотина пуна; него танко преде невоља, а и нужда у сваке нити уводи) оне што брже, и пошље их све по брату свом Јефрему на речену скелу, а Димитрија, како вјерна и благоразумна Србин-друга опреми кроз рудничку нахију под видом нове хараче купити, којему је и то препоручено било, самом их добротом и ласком искати, а строгости никакве нигде и непомаљати, кусур пак оставити до други пут, теке међу то новце кметови да к себи приберу, и да буду готови о повратку за њих. Димитрије отиде и што најбрже и најљубчије могне скупи хараче, и донесе их у Црнућу. А Јефрем шћера волове на скелу, и тамо се позадржи преко уговора и надања, а то за што и како се задржи он ту, казаће се мало пониже; тек и тако се вријеме час прије прикучи да обшта народња воља опета се важна и јавна покаже, и то с оружјем у србским мишцама, но и с великом и највећом надеждом на преимуштество јединог Свемогућца, који но им је овда притекао заиста у помоћ безотложно и непролишно, и већ о њима да небрижити престаје показао је онда, кад'но их баш и пријатељи како и душмани презрели бијаху готово посве и сви.

[JASON]

Чувши дакле остали поразумнији Срби, да је Милош из Београда здраво се кући вратио, дођу к њему на добродошницу и разговор, како ти: Најпрви Мелентије Павловић, игуман манастира Враћевшнице, па Јово Добрача из с. Добраче нах. краг. бивши тада Кнезом гружанским и Никола Луњевица како сродник му а и главни газда и трговац вилајетски, из с. Луњевице нах. рудничке; ови му се обрадују, ка' озебли сунцу, и одмах му објаве што су примјетили потекар у народу, да се сватко пролази и сам себе и својега живота, своје куће и рођене чељади своје, а да се спрема, како прољеће зине и прасне пуп глога и дријена, на оружје поустајати наново, те да се бране од Турака својих вукова и од њихова свега, та и од највишега им добра њихова, мерхамета (великодушија), па што Бог да. Него му ови покажу и засвједоче и то, да су тек њега још из Турака жива и здрава очекивали, а да га умоле или принуде, да их рукује и да им началује. Милош па њима на то спомене све народње и своје оскудности, и особито Турака позорствовање и страхочување, да се таково што неби могло изновично заметнути и појавити у народу, а да је и он сам те жеље и тога намјерења, ако би се икако инто боље учинити могло, или бранећи се од свакога прекоразложја барем љуцки поизгибати. Придода им и ово, да ако нијесу чули одкуда прије, нека чују и знаду од њега истога, што је њему неки дан јакодоспјевшему кући Арсеније Ломо сам собом дошао и казао: 'Да је недавно у селу нах. беогр. Рудовцима међу нах. ваљевском, рудничком и београдском био тајни србски састанак и то по највећој мећави, а у једној гушти, и пивници попа Ранка Рудовца те од свакога жива удаљеној и скровној, гди се је и он десио како и Милутин Гарашанин, и млоги други што су ту се морали наћи, и где су тако исто све уговорили, завјерили се на ново дигнути на Турке оружје, и за то клетву положили на часном крсту и светом Еванђелију, које им је ту донио Авакум игуман боговађски, те је међу њима то исти он одсвештенствовао на мразу и снијегу под ведрим небом.

[JASON]

Од ове све три нахије ту је било, како и сами знати можете, понајпаметнијих људи, који су и одабрани јунаци како и велики народољубци, и који су такођер проклели ту и одмах свакојега онога међу собом, и у народу, који неби устао на њихов позив и рок; само су још закључили били дочекати међу се и мене и на то пригласити, како ме и ви што ето и зовете и велите, а да ме сви слушају како истога Карађорђа што су до јуче. Ет' овако ми је тај њихов договор; и витежко завјерје, и вашој сходна и равна решителност већ одсвуда сообштена; што ли сам ја на то њима одговорио, и вама ћу казати, т. ј. да сам готов и ја исти како ме сад овди видите, с браћом Србима и с јунацима и с народољубцима живјети или мријети, ама бранећи се, па што из тога будне и како Бог свемилостиви дадне; него вам и то изоставити немогу, што сам предупоменуо, да ни у што таково угaзити нити могу нити смијем, прије док ја сам собом несаберем барем овога окружија прости народ, да га ја упитам, шта он мисли, и хоће ли се он бранити са свега срца, ништа нежалећи и ништа нештедећи, па да мени каже ту онда, кога хоће за најстаријега и свеобштијега господара својега, да ја то знам одмах, и онда ћу ласно пристанути ја један, који се само у божју помоћ и у народњу слогу и послух поуздати могу, а ни у каква другога цара на краља (био крштен он колико му драго); осим тога вама и свјема казати морам сад и напријед и то, да ја руку моју и оружје на султана дићи никојако и никада немислим, него само на зулумћаре турске, а цару царево, како и Богу божје намјеравам чинити и давати. Ев' овако с јавном вољом и уздигом обштим, и с народњим мене избором и на то све согласјем и прегнућем хоћу се ја и могу се поуздати у се и у своје кљусе, и уздам се донадати, да буде нама свјема што боље, паметније и сретније од Хаџи-Проданове гадке. Но док ово буде, ви дома пођите, и стојте на опрезу, а ево је који дан и праздник, о којему и велики сабор бива код наше цркве у Такову, гди се и поиздаље народа састаје, камо ћу и ја отићи још на дан прије, те се ту онај и други дан с народом јавно и братски а озбиљски разговорити, па што ту свршимо и закључимо, исто ћу ја и вама одмах писмом обзнанити, да се сви једнодушно и сообразно владати можемо; а ја сам и мојега брата Јефрема с неким џелепом волова на скелу остружничку како дошао испратио, гди да их тек превезе готовој капарној муштерији, и да кусур нoвaца на то прими, па да се брже дома врати, не би ли коју пару донио, да се у првој невољи нађе, или ако би амо нетребали да се отиде и даде за робље од Ћехаје искупљено, на што но сам их и намијенио.'

[JASON]

Онда му они реку, да је то све добро и паметно, и да ће га не само сад послушати за то, него и за свашто друго до вијека свога и његова, теке да Бог једини благослови његову и народњу жељу, а да ни за чим станути неће, колико је свему народу турско зло додијало. Сви се овда братски изљубивши, они оду својему дому сваки, а Милош остане, како је рекао, до празника и сабора ту на својој кући.

[JASON]

У Београду су међу тим Турци већ подпазили били, да се опета нешто мути народ, и да тиња пожар једва-потуљени, и тек што није дим избио, и пламен освјетнуо, пак се и они слепршаваху, по првом гласу везиром пуштенога телала, полећети куда би најприје потребало, али ни у којега Србина још ништа нетичући озбиљски по чаршији прије телала, кроме обичнога набрекивања њихова; но како чује везир да је Милошев брат дошао на скелу остружничку, пак и у Београд за поћи у Земун и јавити се својој муштерији, одмах пошље неколико Турака својих, те њега за врат како је сјахао, па у горњоградски Диздаркапије кулезиндан, и џелеп његов к себи доћера, и ту задржи у доњему граду, па пошље тај час и Милош у књигу, да му најбрже дође и он, јер имаде нешто самоважнога посла ш њиме, који никако нетрпи одсрока; на које Милош одпише, да ни пошто му доћи неможе сад истога времена, јера је тешко и мучно болестан, да и главе недиже, и пошље му тај одговор по црнућскога кнеза Мирка момку којега научи, да Ћexaja-паши, пак и везиру све и устмено каже ако га призову онако, како што је и он писао у писму, и да види шта је с Јевремом учињено, па да му се врати што прије могбуде извјестије му о свему донијети. Но везир не само што му писму неузвјерује, но како Јефрема брата му и Ристу писара и ортака његова у зиндан и у томруке стрпавши, постави још код њега сада и за то што је његов, а ту одприје бавившега се од свију нахија аргате и палисаде за варошки шарампов примајући кнеза Мирка, пак им се метне и халка (гривна) гвоздена на врат, и зарукве (лисице) на руке, па одвише, што им се стане ту потада сваки час и дан Коцем угрожавати. Овда се не само приплашио везир и сав Београд спољашних Србаља, него и од христјана београдских зазру, а којих је још једва до шездесет глава у све било, те и од њих преко двадесет душа у рехим (залог) узму, но и у зиндан их стрпају к'о и Милошева брата, окром што и све остале подјемче и подпишу по чаршији једног за другога, и кроме што још неколика кмета из оближњих села дозову и ухапсе с онима како заложнике; тек самога кнеза Аксентија што држаху међу собом још у пуноме довјеравању. Свакада глупи ум, дивја нарав и звјерско срце немисли, неодобрава и некућари другчије никако, него ет' овако наопако; па тко свакоме свако зло и мисли и чини, он га сам себи када тад' највише и највеће учини.

[JASON]

Овај случај придода свакоме Србину, а највише Милошевој души већи и виши полет, и напрег, и крепче срца куцање пробуди у њему. Дотле примакне се и речени рок сабора, на који Милош спремити се и отићи, и пред народом јавити се тешко дочека; тако и народ њега ту радо предусретне, и сви му једногласно и одмах, прије нег' он и проглави о чему, предложе, да и он устаје на оружје против Турака и њихова зулума с осталим свеколиким Србије народом, који је само њега из Београда очекивао, а да је све остало готово и спремно устати на Турке још један пут, па клати се ш њима зубма и ноктима, док једини Србин тече; кажу му и то, да нитко Србин овако већ нити може нити мари живјети, но да је сваки наумио свијем жертвовати и све презрети, па ил' утрти се до у корјен, или с божјом помоћу избавити се за довијек од туђина и безсовјестија, и стећи своју владу и правицу. Али му објаве и то, да како су се сви на то завјерили још у Рудовцима и на то заклели, тако да су сви сложке и њега за својега будућег обштенародњега управитеља и господара већ изабрали, него само да смишља што боље зна, и да заповиједа час прије коме год што хоће и треба, свак је сад и свагда готов и рад на његову ријеч све своје силе приложити, како и могућство. Милош пак за увјерити се својски о њиховоме обштему и озбиљскоме прегнућу и наумљености, све их је у томе разбијао, и тај цијели дан им је представљао и напомињао све мучности и страшности таковога дјела и предузећа, предображајући им у свачему и сву превишавну спремност и желност варварску на њих, и преднаводећи им сва бити могућна несретна посљедствија, која и обште-народња слабост и учестано буновање и собом-себеразоравање на угод би сада довршити могла сву србскога народа помрачност, и народњега имена и права свeконечну пропаст, и затир истога рода србскога у самоме свом отечеству. Овака и млогостручвија противословија изброји Милош народу, и то све навлаш, а да види хоће ли он са својега намјерења колебнути се и попузнути, и може ли се дати устрашити чиме; но и тако се тврдо и јасно увјери, да је ово свeнaрoдња воља и усудност, и барем овога пута безшалност и права озбиљност, паче ли очајна обшта, и преомраза живота и стања, у којему се народ по случају нашао, и туђим пакостима и својим глупостима осунуо, и сринуо дотле, докле није свој нитко рад био.

[JASON]

Овда, но и пред само вече, и он тек противити се свјема престане, и остави опорочавати таково намјерање, и удуне злослутити; излишни такођер и глас народа занијемљавати, одахне и сам од срдечне муке своје и жалости к народу, пак им отворено к'о и одрешно рече: 'Браћо! Срби! Чујте ме сад, и вјерујте ми, ако вам је драго, да што боли вас по једнога, то и мене истога, како и васке свакојега, боли и мори, гњави и дави. Данаске овди доста смо се изјадили један другоме, видим да свакога срце боли за чим и мене, и свакоме да је тешко и дотужало му што и мени; него притрпте ме још до ујутру, па ћу вам овди ја сутра на све ове садашње разговоре мој одговор јавно, и гласовито, а и једро изјавити, како из цркве изађемо: та свакојако је данас и празник васкрсенија Христова љубимца Лазара, за којега но је љубав самога и мртвога исти спасите свега људства сву своју божеску свемоћност и милост неуштедио излити, те га је тридневномртвога четврти дан једним својим свесилним словом оживио и подигао из гроба; па што Бог да! Еда и нас до краја и конца небуде заборавио, но едa нaс колико год помилује! А особито је сутра и повећи што поумилнији други празник, кад су истоме божјему слову и сину, и дјеца на пут цвијеће просипала, те ћемо и ми нејмавши и цвијећа живота, барем наше пусте безбројне и крваве сузе и олеђене зноја нашега капље на олтар њему принијети, тако милосрдију његовоме себе и нашу сву жељу и журњу препоручити, па онда што нам буде, и чиме нас предусретне онај, који васеленом дрма и управља, то ћемо примити за слађе од свега раја, и његова весеља и усладја.' С овијем се ријеч'ма на конаке и вечеру разиду.

'Кад Србији јарко сунце зађе,
К'о ва вијек да је неогрије,
Топрв јој се мајчин сине нађе,
Млого сретнији но икакав прије.' и пр.

[JASON]

Црква та у Такову (селу нах. руд.) има од земље подзид камени од лакта висине, а друго све јој је од растова дрвета начињено, и при свему томе довољно стара, да нитко већ ондашњи непанти, кад је ограђена, и здрава је још прилично; само што је до сабора овога сва у густу шуму обрасла била тако, да је око ње могло се доста људства набрати и заклонити, а да се ни одкуда невиди. У крај ње од источне стране према олтару има један станац камен, из земље се неколико помолио, а од сјеверне стране њезине све је гробље, и то с дрвеним обсјецима (надгробцима) и с ђекојим каменим крстом; на само дакле Цвјетоносије кад сви с божествене службе изађу, која се и ту, ка' и свуда у Србији, обично по јутрењи одмах наставља, Милош испне се на онај камен, и проговори к народу овако: 'Слушајте браћо! Чујте свиколици Срби! Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте гођ дошли ев' ође данас! А тко није данас овди, они свак од вас да чује и почује, и да добро свак разумије и упанти, ово што ћу свјема сад за вазда прозборити ја: Ако сте ради мене имати с вама и пред вама одсада за свагда у обштему послу руководца за народ и завичај, и ако сте ради надати се, да сви наши труди бити узмогну напредни, а ви сви сад из једнога грла овди пред овим божјим домом то изреците, и одпут пред светим олтаром свети завјет учинтe, да ви на ваше душе примате све оно, што би од овога предузимаћнога посла могло изићи несреће и пострадања, пак и топрв да мени сад овди обећате, и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу, да ја могу заповједати свакоме вам, и да могу наказати свакога, који ме год неби што хтео послушати, или који би што укварио; но и то, да га одмах наказати смијем, кад и како ја за право и умјестно нађем, јера за овда барем другчије се неможе. Ево на ово ми двоје одговор дајте, пак сам ја с овога мјеста и тренутка одмах ваш и то сав и срцем и душом, и дан и ноћ нећу починути, док ваш избор неоправдам колико год се боље узможе, па сви да у Свемилостивога Бога сву нашу надежду положимо, и вјером к њему и правима нашим дјелима да му се препоручимо, те да све сретно буде, та и боље, него пожељавамо, и него заслужујемо.' На то сви повичу: 'Све на нашу душу, и врат, и образ! Теке ти хајде с нама, све наређуј и управљај, и како знаш милуј и карај кога год хоћеш ти, само да се сва обштина србска избави невоље и рђе и зулума, па нитко да теби нејма горке ријечи рећи! И то како не теби, тако ни свакоме твoм чиновнику и послужнику.'

[JASON]

Онда га још одмах и за први и јавни знак покорности и послушанија гологлавце сви редом изљубе у руку поздрављајући га: 'Срећан и честит нам био нови наш господару! Бог те миловао и пазио! Бог те чувао! Бог ти помагао свуда, свагда и у свачему!' Ту ђекојега и радости сузе облију, а особито неке престарјеле старце, који су на њега понајвише сами овда наваљивали, што никада на другога нијесу, да он пристане у тај пос'о народа а с народом и на позив његов, те за чисту божју правду и за своје обште облакшање живљења; те им се сад учинило, кад је Милош пристао ш њима, да су већ сву своју још некадашну жељу одмах овда испуњену и у дјело произведену бити видјели и доживјели. С истога дакле часа и мјеста Милош им одмах и прве своје заповјести собом објави овако: 'Одсада хајте сваки брат Србин, те оружје у руке, па гди год у Србији Турчина опази тко, удри и затири, ни зелену му стризу здраву не оставај! А кад буде тога доста, ја ћу знати и казати да се престане од свега.' То им на први мах, и за прво свеобште упутствије тако закаже и повели одмах, које и свима најугодније буде, прерадо послушају сваки свакога кликујући на оружје, а подвикујући овако: 'Да нам Бог Милоша поживи дуго и за млого! Весеље му ово сретно и честито било!' А он обустави неколика момка при себи, призове и Лому Арсенија и Милића Дринчића (бивше у Карађ. војв. н. руд.) и друге неке поважније људе, те им заповиди, да Ломо исти што најбрже скупи чету, и да пође Рудник очистити од Турака, или силом оружја, или ако се предаду на излаз слободни из Србије, да их све поштено и мирно испрати к Ужицу. А Милићу Дринчићу рече другу чету скупити, и одмах Чачку поћи, камо ће и он с другом војском доспjети, или брата Јована послати, па онда отворити даља дјејствија. Одатле сад отиде свак за својим послом и налогом, и Милош у Црнућу дома, гди брата свога Јована, Симу Паштрмца и Вучића Перишића, и друге ту бивше ненађе, но саму своју чељад, и један коњски товар пунан талира, што му је газда Никола Милићевић, из с. Луњевице, спремио и послао још неки дан, како је од њега кући се вратио, а и то без икаква обећања или поискања, тек да му се у такој потреби нађе при руци што и новца у први мах. То њега такођер ободри веома, што га одмах и тако надобично усрдије предусретне, а и што му надокрпи неколико и ону штету, што му је с братом Јевремом заовда пропало, него се и смете и дангубити помисли, што брата Јована дома не нађе, премда је чуо и разабрао од своје мајке Вишње и супруге Љубице, да су отишли у Кнић (село у нах. краг.) ка Благоју Томићу Книћанину и к свјема осталим у Гружи пријатељима и готовцима, да Турке арачлије, тамо се негди међу њима сада задесивше, помлате, и новце им од све крагујевачке нахије већ у њих покупљене бивше, одузму, па да их употребе на своју ползу за народа нужде и трошкове ратне.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

А када му к ноћи дођу и они свршивши с харачлијама у селу Каони (у Гружи) све што хтели, и донесавши му што при њима нашли, предаду му све с овим ријеч'ма, које су му и важније биле од истога блага: 'На! господару! Да ти пос'о ни за тим не стане; само смишљај и наређуј, а сватко ће те заиста усрдно, како и ми послужити, тко се год крстом крсти, и Србом се зове!' Особито се Милош такоме предупреду и свесрдију обрадује, те и сам ускликне: 'Боже Свемогући помози, благослови, и продужи оваку ревност и успјешност!' Па скочи собом, узме кључ, отвори сандук, те извади свој војводски барјак, у Карађорђа ношени, и даде га Сими Паштрмцу рекавши му: 'Нај и теби, што но је за тебе!' Па брату: 'Хајде, Јоване! купи одмах војску овудашњу, од Мораве и Чачка, те све ово до нах. крагујевачке, да свак овамо под барјак дође час прије, те на Чачак да се потрчи, док нијесу Чачанци Турци какве штете учинили оближњим селима.' Тако и одмах опреми војв. Лазара Мутапа преко Мораве у Драгачево, да и он отуда све уздигне и Чачку приступи. Сад и писара зовне, Јову Вукомановића својега шурака, те закаже му, да упут пише књиге на околне и оближње нахије, да устају одмах и сви на оружје, да се свуда бране од зулума сада још, или Бог зна када већ; те му се ончас и књиге распишу, и разашљу, куд је речено, и куда је у овај мах потребало, но и на онога свакога руке, у којега се поуздати могло, а и то ће се редом у описанију свега тог происшествија видјети и појаснити.