Српске буне

[JASON]

Када то све Милош дома тако нареди узме, те се и сам побоље и пољепше опреми, тако и неколика одабрана момка пјешке и на коњма за свакад одреди уза се, па се дигне своју вјерност побратимства доказати Ашинбегу, који је већ у страху бити морао ништа предузети немогавши а и незнађавши куд се окренути прије; те отиде к њему до у Брусницу, и одмах му и управо каже све, што је и како је, него да га он собом хоће да испрати до на међу нахије ужичке, или куда воли тамо на тај крај изаћи здраво и мирно. Ашинбег му зафали, што није заборавио његов достлук и вјерно побратимство, пак се они час опреми, и одмах пођу, и сретно и братски га испрати, куд је наумио и куд се он согласио. Тад се у селу нах. уж. Каменици при растанку опета изновце завјере и зареку оба један другоме, да остану и буду исти побратими и пријатељи како дотле, и у напредак; што више обећа се Ашинбег свуда од помоћи бити својему побратиму чиме игда могбуде, пак се ту и најпосљедњи пут братски опростивши оду сваки своме завичају и за својим послом. Враћајући се отуда Милош узгред срeвши Срба некога чује за војв. Лому Арсенија, да је погинуо; жасне га то, што му га је веома жао било, те упита онога чоека, незна ли му казати како је где и од кога погинуо; онда му Срб онај одговори: 'Како неби знао, господару, кад сам ту био у војсци.' Па му почне овако казивати све редом:
'Како си ти рекао војводи Ломи у Такову, тако је и чинио; искупио је сав Качер, и ударио на Рудник, два три дана се пушкарао с Турцима, док им куће попали, и све их у њихов разваљени град саћера, па обсједне; но Турци, у празну ако и граду немогавши ни за мало то ли за дуго држати се, смисле и одмах прегну на вјеру предати се, па запитају нас довиком, тко нам је господар сада, и је ли ту међу нама. Каже им се тко је сада наш господар, и да није ту, него да је оставио пред овом војском својега војводу Лому, но шта би ради, да њему објаве. Онда Турци реку, да су ради ш њиме састати се и разговорити о предаји, него на божју тврду вјеру да он међу њих улезе, или тко иж њих међу нас да изиде. Ломо им тад и сам одвикне: 'О Турци! Ви добро знате Лома, ево вам он проговара својим уст'ма, и задаје вам чисту божју вјеру, да може к њему који хоће од вас доћи, без икакве сујме и страха, пак и од њега куда воли поћи здраво и весело.' На то изиђе сам собом муселим Аго-Токатлӣћ, као главар њихов, те управо међу нас к војводи, за пасом му двије мале пушке и јатаган, а у лијевој руци носи сјајно бијел пјат (турски бакарни па калајсани тањир) и на њему комадић xљебца колико за добра два залогаја, и до тога један осољак ситностучене соли; па кад с тијем би до Ломе, који га на ноге уставши дочека, рече му: 'Ево ти, војвода Ломо! Аманет божји, наша сиротиња и ми, а да све узмеш на твоју витежку вјеру и душу, те да нас испусти здраве одавле, и са свим нашим имањем и оружјем куда год у турску земљу, а ми бисмо к Ужицу, ако ти хоћеш.' Тад он узе свој комад хљеба замочи га у со исту, пак од њега угризе половицу, а оно друго полу залогаја пружи десном руком Ломи: 'Ово ти је, војвода, од нас вјера и таоц, а ћeфил је Бог.' Узме исти угризак и војвода, па га у ону со умочив изједе, и његове оне посљедне ријечи уз то поврати од себе к њему. За тим посједају те оба и попробесједе још којешта међу се, како да су од постања браћа и добри пријатељи, док и међу осталима ријечма прида му Токатлић, да би рад био исти дан и часак поћи; јер тек што је скануло, и дан је лијеп, а и доста дугачак, пак је и премаљеће, и сјетвено вријеме, те да се ће час прије и њихова сиротиња намјести и земље прифати, а Србима за велику њихову нужду, нечувену муку, и безконачну невољу да сами Бог своју сваку милост и помоћ пошаље и дарује.

[JASON]

И Ломо му рече: 'А ти хајде поспремај све, па излазте амо, ја ћу вас главом испратити до на ужичку границу здраво и поштено, како сам вам и вјеру задао ево сада, те и прије волим погинути, него ли вјеру задату превјерити и погазити, а и сунце како божје око свакога грије и обасјава, но и тим показује да је исти Бог равно свачиј добротвор.' Онај оде и спреми све своје (до 30 Тур.) па изиђу амо. Ово може помислити нетко, да је мала ствар душмана ту била, али када узна, да је гради малешан но тврд у Руднику, и да му се без топова ништа могло неби, а тијех у Србина сад није имало никаква, пак и преко тога срећа је била за Србе, што Турци ови у граду захире нијесу наспремали били за мухасеру, а неби се тако лахко никада извадили отале, да их је и мање било туна. Ту Ломо их с неколико избраних момака срете, и пред њима свјема с пушком на десноме рамену опружи низ рудничке врлети, пак преко првога потока уза буквик путем, који к ужичкој страни опоравља. Ал' истога војв. Ломе млађи брат Мијаило без ичијега знања и заповијести узме из војске, остављене у Руднику чекати својега војводу, до 50 момака, па ш њима упрекопутицом преко свијех вратолома побрзавши те пред војводу и његове Турке у тајну бусију запану; па војводу напријед иђавшега са својима пропусте, а на Турке живу и сложну ватру оборе, и самога муселима Токатлића убију, који прије него падне с коња мртав на земљу, тргне иза паса пиштољ, и угна међу њих у шуму својега коња, те убије од њих једнога Срба, пак се ту и сам без душе с коња обали, но и Ломо са својима а на своје опали плотун, те их једва узбије, и од свију Турака тијех само тројицу, једва спасе и одбрани; од којих један је био Токатлићев барјактар (и сва је прилика, био је некакав потурченик). Ломо сада већ немогавши поправити покварено, ни мртве васкрасити, пође још у напријед својим путем, да барем ону тројицу претекавше испрати здраве и живе, те да тијем задату вјеру барем колико год одржи и докаже; па ослободивши сачуване Турке поведе отале путем, а када преметну старога Рудничишта (а још старије Златице) преседлицу горе, оборе низ косу, где при дну исте устави се они барјактар, који добра мрколаста коња имадијаше под собом, а и добро за појасом оружје, и особито лијеп и окићен јатаган, којега са сребрним крњама заједно извадивши пружи Ломи с овим ријеч’ма: 'Војвода Ломо! Ја видим, да ти овоме, што се нама догоди, рад био нијеси, колико ни ја; него то бива тако свуда, ђе промакну рози, уши, зуби ли мимо главу. А сво сад и вазда теби од мене свакојако фала! Ти како си нас тројицу испратио вјерно и поштено, тако би баш и оне, да их хаjдуци непобише, који ни за Бога ни за вјеру ништа немаре знати; но теби нај ова нож како мали од мене пешкеш за хатар вјере и достлука, који'но баш за тебе и јесте како за врлога јунака, пак се већ и врати на својима, ми ћемо амо и сами, пут знамо, добре и одморне коње имамо, а еда ни бусије какве већ унапријед небуде.'

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Узме Ломо нож, и почне га за појас задијевати и намјешћати, куд му и очи се занесу, па и ум и слух, а исти Турчин хитро потргав и запне пиштољ те Лома, прегавшега к појасу главу, посред тјемена кроз мозак прожижне, те се одмах ту и стропошта, пак што игда турне и опружи низа страну доброг и узданога мркова, и утече свјема момцима Ломовима и њиховим пушкама на јуначку брзину, само што му обадва друга ови умлате, а чељад и њихову пртљагу и овда поштеде, и тако и одмах саму за оним к Ужицу испрате без икаква озлоба и увреда. Отале дигну својега још мало живога но безсвјесна Лома његови момци на носила, те Ракиној (кмет) кући у село Баре, гди се и подуже с душом мучио и борио, док је умр'о; а укопали су га у врх истога села на погледну мјесту. Е тако ти је све било и догодило се са врлим Ломом, господару!' Бог да нам га прости! уздахнувшни рекне Милош, па одпусти онога Србина, и прикричи му, да узгред каже тудашњима, да се нитко главом нешали, но да сваки час прије трчи на Чачак у војску, а и сам ће тамо из истијех стопа, теке прео Црнуће.

[JASON]

Дома сад дошавши Милош забави се толико само, док опреми нешто фишека и пошаље на Чачак у војску, и док спреми једнога момка с нешто новаца на Саву, да потајно из Њемачке још барута и олова чрез пријатеље одовудашње и одонудашње пребавља, и доставља помало и за благовремено у Црнућу, и куд узтреба, пак и сам потрчи ка Чачку, да му притужи, што боље може, нека се предаје или оданле очисти како год и час прије, докле му није одкуда помоћ пристигла и виша како но је већ од Врање нешто и дошло било, а још се и већој надају, која им је до мало времена и прије Ћехаје истога чак и од Сереза придошла под своја неколика Ајана командама. Ту од сјеверне стране Чачка на љубићcкoме брду нађе својега брата Јована, с нешто војске, гди је већ он и мало шарамповка начинио био; нађе и застане Милош ту и војводу Лазара Мутапа с довољно војске посред Чачка и до самога турског шанца примакашега се, што им је около старе и велике џамије ограђен поодприје, и прилично утврђен био; али му овда ускоро ту и глас долети, да је изишао с повеће војске из Београда Ћexaja-паша собом, па и најстарији син везиров Мухамед-бег ш њиме, и да су из нахије београдске узели по избор Србова у пандуре, и самога кнеза Аксентија (из с. Чибуковице), те их воде уза се, да им вјерне и мртве страже чувају, да им калаузе, да им помажу исту своју браћу Србе бити, ловити и предавати, и сваке друге службе да им чине узгред на војсци, што год се Турцима замисли и пожели.

[JASON]

Одмах се морадне Милош отале и сам собом дигнути, те узевши неколике стотинe мoмaкa пoђe пред Ћexaja-пашу и његову силу, да га негђе тамо путем сусрете у шуми, и да ја дочека на доброј засједи, па еда Бог да те га и узбије, или баш и разбије; него још он пошаље својега доглавца момка, по имену Антонија Пећу (Пећанин) у нах. Крагујевачку, да отуда сваки Србин што скочити могне, побрза у планину Корушац, и нек' чују, да је у Кљештевицу он веће и Милутина Гарашанина одредио напријед с једно триста момака, пред истога Ћехају, и куда брже и сам одлази; а брату Јовану рече и прикричи како и Мутапу, ако би одовуда продр'o Ћexaja-паша силом, да му се и они на Чачку неуспиру, него да се уклоне му с пута, и у страну се макну, а да он са својом војском у исти Чачак уљезе, и ували се, па да га ту истопрв облете, стијесне и подрже, гди ће им опета и сам у помоћ доћи. Тамо пак Пећо нађе Крагујевчане, гди су шћерали и затворили Турке у њихов око џамије шанац, а све наоколо, што је било вароши, попаљели; и ту пред њима, пред свом војском, и нахијом нађе старјешине кнеза Јована Димитријевића Добрачу, и газду Петра Топаловића, којима појави за чим је послан и од кога, те они одмах до 500 друга изберу и опреме, и с Добрачом истим отиду к рудничкој планини, поизнад Кљештевице.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Дотле је пак Милош изишао с нешто узгред набране војске до у врх планине рудничке и у саму Црнућу, па у збјег и у тврђу и потају изаславши своју чељад, да су заклоњенија на сваки случај, отале брже понагли к Љигу на манастир Моравце, и ту нешто четника прикупи, и до триста друга саставивши и Гарашанина већ од Ћexaja-паше у Кљештевици на брду Липару по дугом и врућему боју, разбјенога с његовим остатком дружтва узевши потрчи пред ове друге понајближе Турке у село Рудовце, куда су по избор све хатлије турске и сви уписни пандури нах. београдске са својим кнезом Аксентијем Миладиновићем изашли били, где им с нешто пандура приступи Илија Радивојшић н. руд. из Липља села у помоћ и у калаузлук, ал се одметници Срби ту с Турцима тима тај час побију, и на сами велики петак ваздан дуги препуцају, и опета им тек у само вече Милошевци што их је млого мање било, уступе, а и то за то, што им је сада већ и свјема случај обaзнaн, да је још прекјуче Ћexaja-паша не само Кљештевицу продеро, него и да сву рудничку нахију поробити хоће, порад' чег'но је и на пешест дана прије својега полазка из Београда послао туда уз Љиг делибашу и Кара-Мустафу бинбашу с делијам и хатлијама, да размакне и развуче и очисти себи с пута србске чете (и да ослаби рудничку планину, те да посред ње и преко саме Црнуће грухне); пак да је он већ по боју и бусији Липара и Кљештевице још и неке друге чете српске у рудничкој планини њега дочекавше одмах и ласно разбио, и распудио, и већ туда продеро како је и куда напријед наумио; тако исто сад и на Рудовцима учини делибаша Серчесма и Кара-Мустафа, гди'во их малина Србаља предусретне, ал' ни узбити, то л' их разбити могне, већ им се на све јаде уклони, и та дер се Турци, послије те обје малознатне одпоре и препоне сљегну и обоји састану и сједине, прешавши сретно и сами руднички Штурца врх највећи у село Мајдан, где на ријеци Деспотовици учине и конак, а то у очи самога Ђурђева дне.

[JASON]

Овда се сви узбуњени на Турке Срби силно колебну, и сваки сам у себи а све исто смисли и закључи, да жену и дјецу своју, који немогне кудгод у Њемачку претурити, све свак својом покоље руком најприје, пак без те бриге у планину да се за вијека свега одметне, и до смрти да се прегони с Турцима, туђега свега душманима; тако је исто и сами Милош наумио био, те је за ев' овда и предложио у збјегу већ бившој супруги својој Љубици, да њу с дјецом у Морачу (Црне Горе најближи к Србији предјел), или у Њемачку препрати и уклони, а њему с браћом и дружином што буде нека буде у својој земљи и народу, него и одказ је на то получио, да она хоће и најволи како је дужна и светим божјим законом вјенчана с мужем својим све трпjети, ако би баш најпослије и хајдучке опанке обути на ноге, и ако би у руку шару пушку морала узети, па ш њиме и с дружином његовом посве у планину се, ка' дивина, одбити и до смрти од Турака се бранити, како но јунацма пристоји; а није зар ни од оружја и на боју мучније умријети, него дијете родити, па жива и здрава остати. Тада Милош пошаље врбовке на све стране, да иду сви окружни Срби на Чачак, а он сам с оно мало. дружтва, што је ту имао још при себи, отиде и заузме бусију повише Мајдана, куд би Турци могли на његово село и кућу навалити, да их дочека у Трбушцу коси, и да их узбије за сада барем од своје куће и чељади. Но сутра дан Турци преумивши селу Црнући и њеној планини приступити, рано се подигну отале, и то сви заједно, па опуче низ исту ријеку, те све палећи и харајући и робећи, а дотле ни у што нетицавши, сиђу на конак у село Коњевиће, које је мало што даље од сахата до Чачка; ал' и Милош за њима тај дан пристајући, повише њих у шуми коначи са својом војшчицом, и одатле у јутру Турци свале се у сами Чачак, и он за њима опета на Љубић, гди онај братов шанчић мало боље поутврди, и призове к себи одступившега брата Јована с његовом командом, и пошље за Мутапа, да се и он сад опета к Чачку отуда примакне, ал' он већ никуда немогне, што се био тежко разболио те од јада и чемера још у Чачку прије предвиђана узмака, и дома га на носилама с војском однијели, гди је до неколика дана у своме селу Прислоници и преставио се, а на велику Милошеву и осталијех знанаца жалост, и на особиту штету србскога народа барем овда у томе случају и послу. Ту исто прво јутро удари Врања-паша на Љубић, него га чврсто дочекају Срби, те га узбију од самога шанца, неколико му Турака убију, и пашу истога обране срећом србском и Милошевом. Врања -паша и Серез-бег Јусуф били су овда сваки с понешто своје војске, при београдском везиру, те су отуда са Ћехајом и на Чачак дошли, а и обојица на своје вилајете писали, да им још војске у помоћ и на Чачак управо придође, како је и било, те се отуда на Чачку приумложи Турчина. Но и мјесто Мутана и свега Драгачева дођу наскоро и Крагујевчани Чачку и браћи у помоћ, т. ј. сва Гружа с Јовом Добрачом, те се ту заовда на Љубићу обадвије зараћене стране остане и уставе.

[JASON]

Али се топрв ту отворе Милошу велике бриге и пространа размишљања, шта се може учинити, шта ли је дужно, што ли је нужно, и необходно радити; Турцима је Драгачево како умрије Лазар Мутап опета при руци, а отуда имају што им је за рану потребно, па могли би ту сиђети у Чачку, колико им драго, и доисчекати помоћи још, која ће им заиста и навалити од сваке стране из Турске, док се одмах у Београд чује и огласи свуда, шта је овамо, и да су њихова браћа преко свега продира сретна у некој незгоди и тјесноти. К томе су још Турци повише онога и други шанац себи начинили. На тако пак утврђене одмах ударити, и по што стало да стало разбити их ту, имало би се зар с киме, војске србске има доста за њих, него се нејма чиме, у двадестога пушке нејма, а и фишек једва у ђекога по неки, па преко тога свега чује се из Турске, да се већ опрема и долази у Србију Чачку на помоћ војске још од Сереза, Врање, и Бошњаци и Арнаути; а ови се не само ев' овди у Чачку Турци, но и по свој Србији већ у своје честе шанце и градове позатварали, и надају се прије одржати и одбранити у њима, те опета Србима доскочити, и у јарам свој изнова их заточити, него ли да Срби гола и празна сиротиња њима узмогну ишто и колико досадити, а то мање да их се избаве посве. Сад инди се морало баші па једно смишљати, и то на само-кратко, како но Милош и учини: Закаже брату Јовану и осталим старјешинама, да се ту чврсто држе у томе шанцу, и нипошто живи да га неупусте, ако би Турци ударили на њега, како је и прилика да хоће; осим тога Срби да никада и никоји за ово неко вријеме ни пошто неизлази отале с Турцима чарку и бој заметати, и подраживати их, него да их тек непуштају ил' да им сметају ићи у вилајет харати, палит' и робити; па то нека тако баш ови само причувају, док он отиде куд је наумио, да што војске доведе и џебане донесе из Њемачке, до неколика дана; и тек тако ту да се они владају, и да себе чувају, а да нетраже и неогледају срећу Турцима сами они досадити; јер би прије могли себе и своје све изгубити и упропастити без икаквога икада поправка и надежде, а што но су и неки Турци некада помишљали, што ли ђекоји од њих и назуцкивали, да Србадију сву из реда потурче, или све изсијеку, које би се гоћ потурчити нешћело, пак анадолским Гангрцима (Манџукама) Србију допунити и населити, то би овога пута доиста имали повод и наручност учинити, ако би се сада од њих народ несачувао и неодбранио. Но у исти мах и ово се њему предложи у души, да и онај Србин, био би прави и озбиљски мајчин син, који би се сад нашао, да при овакој опасности народу својему толико буде у помоћи, да се божјом милошћу од јавне и свеконачне пропасти и учеза спасе, а при том и од зулума и од свакојачне пакости варварске овда и о једном за довијек избави и ослободи; тај би у свега народа србскога напрсником и царски-овјенченом главом постао, који би тијем и такијем дјелом, духом и срцем свјема доказао, и увјерио данашње и будуће нарођаје, да је он и без икакве шале и озбиљом самога Бога Свемогућца особни избраник, и да је он исти на обште и решително и прочно спасеније и освобод србскога народа испод бича и јарма свеварварскога Мусломанства прави божји од искона помазаник и свеуспјешја воље означеник.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Тек што је тако све размислио и наредио Милош, па да пође, куд је наумио и за чиме отићи, стигне му глас из ужичке нахије, како и из ваљевске, да су Турци Ваљева и њихов ондашњи гарнизон, бивши под командом Мус-аге Балабана (Великан, Грдосија) све Арнаутија, узевши међу се и преда се кнеза Радована Грбовића и кнеза Петра Миловановића Посавскога из с. Тврдојевца (н. ваљ. оба), и уза свакојег њих два кнеза по неколике десетине пандура Србаља, дигли се и пошли били тијех дана Чачку на помоћ, пак обилазећи порад своје сигурности рудничку нахију веће узбуњену, и за причувати од исте побуне још неузбуњену по њиној памети ужичку, прешли Маљен планину, и до у село Дружетиће (нах. уж.) дошли мирно и весело, где их дочека у доброj бусији иза села нека неголема чета (до 70 мом.) све хајдука и одметника Срба под главарством Милића Дринчића из Теочина црногорскога, и Јована Мићића и Туча и Ковача Харамбаша, те ови ту нешто смлативши а нешто изранивши узбију Турке и поврате их натраг у Ваљево. Пред ваљевским Турцима пак и пред оном Арнаутијом био је овда најглавнији началник и војсковод Селим-Ћехајић, који јасно виђевши да је свуда ватра побуне планула и запалила се на Турке, тако и по ужичкој нахији већ, и да му ваља чувати и спасавати своју кућу и главу; а особито што су се томе својем у злу и разоренију изновичну понајвише и понајприје из Њемачке он и остали ваљевски Турци надат' имали и баш презали од онијех тамо бавившијех се ваљевских и других србских старјешина и ратника, који се око скела и на обали савској једнако чамају, како се ни преварили нијесу барем овога пута, јер је већ била допала и у Србе и огласила се књига кнезу Раки у село Меоницу послата, па од њега потајно глас пристигао кнезу Грбовић у међу исте Турке у војску, а то је она књига што је одмах у почетку писана и послана од кап. Јовице Милутиновића, у којој их овај све позива, да се поизмичу из Турака, и самога кнеза Петра Посавскога опомиње, ако и виђивнora турског пријатеља и довјерника, да склоне и амо га из Турака међу браћу измаме, па да се сви сложно изодмећу, и бране до капи крви од зулума и обштега христјанскога душмана Турчина, и да је за то и он отуда из Њемачке први с неколико добре и поуздане дружине и џебане амо у отечество прешао, и да ће наскоро и сва остала браћа Срби, који су још тамо спремајући се забавили, топрв гомилама и војском прелазити, и џебане са собом сваки обилно донијети, и да се сви радо и весело за народ и завичај пожертвују, како но је на умио и прегао и нови господар Милош, који је већ јавно и најпрву заповијест у сабору таковскоме собом објавио, и заказао свакоме Србину, да се одсада брани и бори с душман'ма отечества и закона, што се год боље може; па чак у Њемачкој тога његова првога указа и на родољубческога гласа одзиве чувши, једва се дочекало, да се прелази у Србију, и да му свак његовој славној вољи сински и јуначки послужи.

[JASON]

Ови и овима сходни гласови сад одлакшају неколико грдне бриге Милошу, и свој србској ту бившој, и те саслушавшој војсци, те слободније ту према Турцима остану, и њега с особитима и живим надеждама радије између себе са Чачка одпусте, да иде, куда га сам Бог упућује и руководи, и тада Милош узевши за собом Мелентија враћевшничкога и свог барјактара Симу Паштрима, и још неколико избранијех момака, па у Црнућу те узме и новаца повише, што ће дати у Њемачку за џебану и топове и друге потребе војене, које је наумио пребављати отуда; али сад узгред сиђе и у нах. Београдску, која се још омишљала дигнути сваколика, те он је собом стане одметати, која и пристане мало се затезавши због нашавше се међу Турцима браће своје са кнезом Аксентијем, на које им и он робство својега брата Јеврема опомене, чиме их све занијеми и преволи; а не мало помогне му овде и то, што чују и увјере се они, да се око њих свуда народ уздигао, и заратио с Турцима зулумћарима, те да је већ и малешна грочанска нахија оружје потегла, барјак обране развила, и муселима из Гроцке неки дан дигнула, и лијепим га по недостигу начином у Смедерево са свим његовима испратила. У то срећом још и већом дође ту и писмо Милошу од истога кап. Јовице, које је он још у селу Ушћу како прешао, написао био, и једва га сигурно из с. Бајевца њему пошаље, куда је и он одметати ваљевску нахију поспјешио, а да се час прије на Палеж и на Ваљево удара; то се дакле писмо гласно народу прочита ту, да се боље ослободи и укрепи свак, пак се оборе плотуни весеља, те и ономе књигоноши даде Милош бакшиша тридест ћecap. талира у крупно, које такођер немало впечатљеније на људство учини, за то сви му a стостручно повичу и они: 'Бог нам те поживио нови наш, сретни и честити господару! Бог ти свуда и у свему поматао! Да Бог да, те ти повратио и уздигао све оно, што ти је негдашњи твој праимењак нехотице и премучно та са животом својим изгубио на Косову! Небило га у свему србскоме уху и отечеству, тко те неслушао до вијека и свога и твога!'
Тада Милош и ту све наредбе учинивши, које су необходно нужне, а особито им препоручивши да у Врачар голӣ и равни неизлазе за обкољавати Београд, но да по шуми само друмове и бусије чврсто чувају, ако би некуда из Београда Турци пошли, да их чекају и помлате и убрзе куд му драго без обзира, натраг ли, напред ли. Још им некојима при Сави живившима препоручи, да из њемачке чрез тамошње своје пријатеље и сроднике џебане и оружја свакојака пребављају, а да ће им он поштено плаћати одмах и готовим новцима. Отале узевши са собом такођер неколика у доглaвство своје момка пође уза Саву к Ушћу и к Палежу, да се ту састане с Јовицом, и да се о свему разговори ш њиме, што се има чинити, и што се даље куди како намјеравати и предузимати мора и ваља.

[JASON]

Шта је чинила у ово вријеме нах. крагујевачка. У селу Каони (н. кр.) харачлије Турци од Јована брата Милошева и дружтва му ш њиме бившега како на дан два пред Цвијети погину, и све им одузето буде, што је у њих нађено, те у Црнућу однешено, тако и глас пукне у народ и нахије крагујевачке о напрасном томе догађају, те се стане доумљати сватко и о даљему намјерењу Милошеву, о свему се довијати и разложити а понајвише одобравајући му што је предузео и он да прокуша усекнути Турке, и народу што год невоље одлакшати и умалити. Те ти се и ову да почну ђекоји одметати у чете од истога маха и гласа, и по друмовима и у селима понекога Турчина дочекивати и смлађивати; тако и самога обор-кнеза (нах. краг.) Шарге писар Јован Иличић (из с. Маслешева исте нахије родом и кућом) са кнеза својега вољом и с пандурима својим помлате друге Турке у селу Трешњевици, који су порез искупљали, те им узму оно новаца, што при њима нашли, па употребе куд и на што и остале. Но ђекоји Срби још су се и туда омишљали, да неће и ово бити овда, како но је недавно и Хаџи-Продан учинио, пак су ћутали, и брижно и мучно мировали, страшећи се и жасајући од лашње-могућна и повећега страданија, него је икоје преживљено и упамћено досад, од како је србскога уха и језика. За то дакле и пређе бивши, па од Скопљак-паше свржени кнез гружански Тодосије Н.... из села Кнића, преуми овом приликом удворити се Турцима, и колико сачувати себе и народ од горега страданија и зулума, толико и на кнежтво се Груже поставити опета, за којим је он, како стари турски, а и Карађорђев кнез, неколико и с правом жалио, и које је већ и довда прешло било у руке Јовану Добрачи, те како буну опази у нах. рудничкој подпаљену и планувшу, допане у Крагујевац муселиму ІШахин-аги сам својевољно и радо тај исти Тодосије, одкрије му нове буне и то свеобштије озбиљски и јавни почетак у народу, који ћоја нит' је знавао када, нити знаде и сада, шта чини, и ваља ли оно што хоће и почиње чинити; па обећа му се бити му при руци и у служби са свим срцем и душом, који га у томе случају радо и прими и чује, и при себи задржи, како што је и онај волио а и тражио.

[JASON]

Лепенички па кнез Ђуко Н...... из села Јагњила буде одмах и нагло за тим позван у Крагујевац муселимом, а да га пита, незнаде ли он што за буну почету, који кад му каже, да он у његовој кнежини тога ничега није могао припазити, а да што и започне тко, увјерава га, да може горе учинити за се и за сиротињу, ал' не боље ни труна; и слободити га стане кн. Ђуко, да се отуда Турци ништа побојавати и посумњавати нејмају заовда, него да мирно и кротко с народом поступају, који, како и сами виде сваки час и дан, свачим и свакојако угађа и служи својим забитима, а да у миру који дан тек проживне. Но што је боље он изводио за њих, а из њина живљења и потуљености увјерење, опомињући народа и обштије мирољубије, и смалаксање свачим живим, то је на себе истога, као на бившега великим чoeком у Карађорђа, подозрена више и тајније навлачио, те и њега муселим на сваки случај при себи задржи, па пошаље одмах и по кнеза гружанскога Јову из Добраче, да му дође час прије, и од њега да чује, шта ће он зборити о томе свему послу и на уму. Али међу тијем је у Гружу, како у поближу кнежину из Црнуће већ књига дошла била, која се народу јавно и на више мјеста већ читала, и разгласила да их све Милош на оружје позива одмах, који год је Србин и србски син, да се од зулума и зулумћара очајано брани, што су и самоме Богу догрдили, кад су се од његова свакога добра и благодети помамили, кад су већ и својему цару свагдашњим упорством и колебњом омразили се, шта л' и колико ли раји њиној сву да и сваки надосађивали; пак и поменути кнез Груже мешто да пође у Крагујевац муселиму на разговор, остане непошавши, и устане купити војску одмах и без разтезања, те ш њоме скоро и к вароши Крагујевцу приступи, и виш' ње у једноме пристранку (званом Станови) начини брже и нешто шарампова, одакле се почну Срби већ и пушкарати са Турцима. А и кнежина јасеничка са својим кнезом Шаргом (Шарга) који је такођер у Турке позван непошао, и са газдом Милутином Савићем Гарашанином устане на оружје, и приступи к онима на Крагујевац, како и сама Лепеница што учини одмах, и ако није заовда имала својега кнеза дома у себе, него је био изненада у Турке запао, али она газду Петра Топаловића (н. кр. из села Грбица) узме и постави себи за началника привремнога, колико тек да у овако вријеме и приликом чудном неостане безглавна па и безпослена, које и само предузето дјело не трпи, а и образ јуначки никако неподноси.