Српске буне

[JASON]

Е тако се и сва нах. краг. око своје вароши сљегне, и Турке сабије све у њихов код џамије шанац, а било их је преко једне хиљаде пушака; овда и Турци по својему свагдашњем обичају и кривоумој правици, а и по необходности садашњој узму са собом у шанац и она оба кнеза, и ш њима још и чаршискога кнеза Стефана Дудака, с понеколика уза свакојега њих момка и кмета, те их ту неке под стражу, а неке и у тавницу стрпају; пак се предузму бити озбиљом и чешће са Србима, који стану и боље с поља на њих ударати, насртати и примицат' им се к шанцу све ближе, док им и воденице поизотимају, у шанац их све из њих саћеравши од свакуда, залуд им је овда и помоћ дошла била, коју је, од муселима исти кн. Тодосије у Београд за њу пошиљани, довео, те кад но изађе из Београда Ћехаjа-паша с воjском, да на Чачак иде, а он је с мјеста истога одредио био једнога бинбашу (тисућника) с Арнаут-пјешадијом, и пошље га час прије Крагујевцу на помоћ а напријед и што најбрже Крагујевчанима пошаље Матију Мирковића кмета вранићскога, придати им чврстоте јавивши, да им индат ето иде; и тако тај бинбаша преко вилајета с мало дружтва, но с повише страха, што су га радили неки четници Срби у Чумићу пресрести, него без икакве штете своје и својијех од малине несметен дође близу Крагујевца до у село Петровац, и отале када разгледа и дочује вјерно, да је око вароши мало Србаља, и то с једне стране, јер их је нешто потрчало, те све што боље било, у планину пред Ћexaja-пашу, а што је ту остало, нетко и дома за љеб отишао, а нетко се и препануо, пак се уклонио, да се ту на очима не нађе, те и бинбаша тај слободно и без икакве муке и без боја спусти се у варош и у шанац, куда је наумио; али кад се ту сада топрв чује, да је и Ћexaja-паша продр'о Кљештевицу, и у њој бусије и чете србске све разбио, и да је одатле, одакле је почела већ на њега пушка србска пуцати, те до Чачка све пред собом попалио и поробио гредом, и да му до тамо нитко више од Србаља и на пут није изишао с пушком, тад' се и амо све колебне у шарамповима око Крагујевца, и престраши тако, да се Лепеница и за то, а и на позив и савјет и увјет и молбу својега кнеза, који је већ у Турцима био, и морао им служити, узпрезне и сва се предаде, и почне Турцима у шанац одмах и свашта доносити, и од рајалука све давати, како и прије; тако је учинила овда баш и сама Јасеница, до једине Груже, која је прегла била до потоње капи крви своје бранити се озбиљски, како што је и рудничка нахија такав завјет учинила била.

[JASON]

Но када се свали речени паша у Чачак са десетак и више хиљада Турака, па ту када још наскоро и сваке потребе и недостатке опажати стане та иста млога чамогладија и прождорчад, а к томе и окружни Срби охрабривши се приберу све своје силе и миш'це потекар, па их ту обколе и утијесне, те им недадну ни крочити да харају, и војсци довлаче, чим да себе и своје коње ту препитавају; осим тога и таковога притјеснења, пукне од некуда и гори за исте Турке глас, да и цар диже војску на зулумћape, а својој раји у помоћ, те се свукуда и Србљи, а то боље охрабре и живље и сложније пожуре свак са своје стране за обштим послан к Чачку, ко за светим ослобођења трудима и дужностима. Опета се сад и около Крагујевца сви они одметну и затворе Турке у шанац чвршће и својскије, особито чувши и увјеривши се, да је већ и оближња им јагодинска нахија такођер сложно и решително устала на Турке, где их много више имаде, и у шарампову су тврди, ипак их бије и узбија јуначки доселе; колико л' им још придаде срца и духа и кнез Петар Оташевић, кад им дође на Крагујевац у логор међу њих, а тад' из њемачкога Сријема с неколика друга, и то баш крагујевачка варошана прешавши, и казав им: 'Да! Ето иде и војска од крштенога цара, и превози се сваки час и дан и ноћ преко Саве, гди је и сам прешао; који ли неби Србин прелазио амо, кад би не само видио, него и чуо таку, ах !... Те какву војску и оправу!...? Све је то сами србски голи фрајкор! Све по избор момци бећари, јунаци окаљени! који да нијесу на Бунапарта отишли, Бог зна што би још од истога Ћесара и Москова бити могло.' Оваке и овима сличне бесједе и смијешно углађени разговори кадшто пак и овда припомогну дух људства клонувши уздигнути, и силе му свеколике, како гуслене струње, запети, те и Гружа сваколика усуди се оставити осталим Крагујевчанима Турке у шанцу варошкоме чувати обкољене, а сама и сва отиде за Добрачом и дружином му а по трагу продеравшега планине и бусије Ћexaja-паше на исти Чачак, гди на брду Љубићу поред рудничкога шанца и себи други начине, и ту притворене Турке причувати помогну, до даљега времена и згоде, како'но се и жељети могло, а слутило се већ и само.

[JASON]

Шта је д'овда чинила јагодинска нахија.

Ова нахија, како понајближа крагујевачкој, и до саме рудничке допирућа, буде које примјером њих двеју, које Милошевом јавном и силном, што решителном, књигом узбуњена, и на оружје против зулума уздигнута. Поп Филип студенички војвода бивши прије, сада послан буде с истом књигом у нах. јагодинску, да је одмеће, који док у Темнић (једну кнежину тe нax.) крочи и уљезе, одмах је у селу Бачину неколицини Срба прочита, и они одпут пристану ш њиме у дружтво; пак је и бившему под Карађорђем капетану Божку Н.... ови сви заједно пошавши укажу, који такође ончас ш њима радо и весело пристане, и сакривено своје оружје, како су и они своје, с мјеста потегне и припаше; јоште сви тако у једно и брже отиду и самоме левачком кнезу Илији Вукомановићу у село Сабанту, те му не само књигу, него и своју вољу и охоту и радост покажу, који такођер одмах и свесрдо у то коло пристане, па скочи и поскочи сам собом кроза сав тај предјел и народ унакрст, те зовне и уздигне понајприје Панту Тодоровића из села Црнче, и Милисава Дробњака, и Нешу писара из с. Сијаковца, и друге познатније и вредније људе, а уза свакога понешто дружине, док и све остале поуздижу мал' помало, те и час прије све их поведе у логор један, и ту нешто мало и одмах шарамповка виш' Јагодине у селу Бјелици огради. Из Левча се поп Филип опета у Темнић наврати, иђавши свршена посла к Милошу, и за неколико се дана ту међу њима позадржи, док им је штошта уредио и упутио све како ваља, и док их све одметнуо, Турцима озбиљски закрвио, и док се у началству ту приутврдио, ваљатни Милета Радојковић из села Катуна, бивши за Карађорђа тога војводства барјактаром, а подобру и позамашну чету и војсчицу већ накупивши, како што је и поуздани Никола Мандрда из села Пајковца такођер учинио. Па виђевши поп Филип, да се је и тај крај Србије довољно већ уздигао, и својски oдaпp'о својима смртним душманима, постави и објави над свим Темнићем истога Милету првим и најстаријим главаром, али да буде под командом реченога кнеза Илије, за ким је и остала сва нахија пошла; још и некима тудашњим скањивач'ма злослутима и пустошницима остар и сиров и опорострог поприказавши се, тада тек и тако врати се к Милошу, ка'но ти к својему и обште-народному господару и руководцу, да га и друкуда што важно послужи, којему раскаже све и амо шта је урадио, и кога за чим намјестио и упутио, те му и он све одобри, и особитом својом књигом истога Милету при томе новом званију и дужности топрв и боље потврди.

[JASON]

У Јагодини је овда био Ћерим-паша Бошњак властником. Овај ту кано ти страж на друму стамболcкoме, и на понајвећој Србије скeли моравској, и како што је у средини понајплодније стране свега пашалука београдскога, имао је и содржавао неколике хиљаде саме боље и одабраније турске војске, која је била ту под његовом командом сва и посве. Он је дакле с неким јавним и озбиљским поводом и помишљати смјео, да имаде снаге доста, којом би не само себе ту од какве народње побуне одбранити могао, него и на даље око себе другима другди по касабама стјешњивнијем и у шарампове Турцима вјерну и важну и успјешну рукопомоћ додати; па тек што разумије, да су крагујевачки Мусломани браћа његова у сами мали узашни и слаби шанац свој са голим пушкама и празним трбусима збјени и ућерани, и да су ту на такој нужди и невољи, које за дуго трпjети не могу, одмах им одреди до једну хиљаду одборне војске, и пошље је у помоћ крагујевачким Турцима. Него та поуздана и више наприштена војска опета некако не узмогне, или не смједне мимоћи на Бјелици у Таборишту србски постављени логор, и за леђма га својим оставити, а надајући се те Србе ту не само нападнути него и распудити моћи, кано ти слабомоћне и оружјем и барутом малоснабђене хајдуке, и харамије, те ударе на њих са свом својом холујастом силом и сљепимичним јунаштвом, буду тако дочекани, да их лахкоумје њихово већу половину мртве поваља, и једва их се до триста свакојако израњенијех врати натраг. Ова мала побједа и разбитије душмана осим заслужене пофале, имадне у себи још и више доброга плода, који се паметним и усрдним началником непрезре одмах и даље и боље развити, и на то већу га ползу своју обратити. Време, које но је свагда најскупоцјеније у свим' дјелима људским сад проводити стану јагодински Турци у дугом и пространом разговарању са својим пашом, и у својему обичнољубивноме расположењу (рахатлуку, т. і. унинију) довољствујући се што имаду за дуго свашта доста у рукама, и надајући се међу тим сретноме успјеху од Ћexaja-паше, којему се, по њиној вољи и памети, не само раја опријети не може, него му се одмах и свуда те натјечице предавати мора, пак ће онда и они те своје јаде осветити, и безбројно штету своју накнадити поробљењем и похарањем својега окружија и подручија.

[JASON]

Али Срби напријед знајући, шта би од њих Турци радили, кад би још сада их покорили како би ради, и како се они без двоумија надају, непропусте ни тренутка залудни, него све главе ту побјенијех Турака поизодсјецају и на коље понатичу, пак одмах и најбрже с таким чудноватим тријумфом и озбиљскијом парадом потрче и освану под Крагујевцем, где им се ту дешена браћа Срби само тако више него би обрадују. Но баш и овда нешћедну Срби разтезати посо, и скањивати се, него све кочеве з главама онима испред логора својега редом усадивши, пошаљу одмах звати на разговор и Турке из шанца, којијех неколицина изађу к њима у логор и то све виде, па чују и предложење србско, да излазе на предају, па оставив оружје и џебану нека иду куда им је драго, у Ниш ли, у Видин ли, Бога им јемца дају, да ће их све мирно и вјерно испратити. Него им на то некакав између њих Ахмет Смрдибуба (Турчина старосједиоца подријекло) одговори слободно и дерзновено: 'Како сте се у часу помамили, јадна и жалосна рајо! А што вам и како на ум не пада, ђе Турчин док је жив, и док му је оружја никоме се не поклања, а то ли својој голотињи раји да предаје град и своје оружје без боја и крви, кад му је исту рају сами Хак-Тала за његово јунаштво у нафаку дао и поклонио. Ви мислите врло ласно свршити то што сте започели, и да вам сретно изићи може до посљедка, но вјерујте ми, да вас и то ваше мутење и буновање Турчин још нити чује нити опажа, него рахат и пјева и спава мирно на оба уха, а кад се прене како арслан (тур. лаф) и хамле (заушка) вам удари, мучно ћете се и пребројити моћи, колико ће вас од сабље турске измаћи; недавно вас је Хаџи Продан свакога дигао по једну пед од земље, а Милош ће доиста и четири! Јер и ове мртве турске главе хоће с овијех кочева пођипати и оживјети, да вам се освећују, и да вам крв испију, како сте и ви њину ето јуче попили,' и пр. Хеле изговоривши се ту и Турци и Срби довољно те и одвише, врате се Турци посланци у свој шанац, а и Срби из овога и свег осталога разговора увјере се и поуме, да ти Турци не мисле друго никад ништо, већ бранит' се и држати ту до једнога жива, или док им по надежди од куда год искрсне помоћ, а никоме ни на крај памети осјетит' се, да они тим својим храбрењем и угрожавањем прикривају неку тајну своју, и која би то друга могла бити, до невоља и мука и страх и оскудица, и у самоме тајном и сретноме побјегу спасенија надежда; за то се и Срби овда ту и поразбаше, те малобрижно чуваху и себе од Турака, то ли да боље и будније мотре на турски сваки миг и зук.

[JASON]

А Турци ту исту ноћ, почем се добро смркне и све њихово и србско утиша и сталожи, поваде оне апсенике себи за калаузе, пак понајлак извукав се из шанца, реп на раме, и пут за крај, а припљунув у табане, те што икада и одкуда побрзају отале к Јагодини; но и то не странпутице да не лутају, веће управо друмом на Табориште, куда се никакој бусији ћоја не надаху, што им се чињаше, да су отуда сви србски војници под Крагујевац дошли, како и с Бјелице што су ту; тек случајно скорије опазе то Срби, него су Турци предполагали, да су они побјегли, те поскочи и потрчи за њима, што ко боље може, и небуде им узалуд, јер их пристигну на уходу планине, и ту им од прве Турци поизостављају оне све апсенике, међу којима и кнеза Ђуку Јагњилца, него свега јaтaгaн'ма исцијепана, и коњима прегжена, те мало жива, којега Срби послије однесу дома, и опета се некако излијечи, и за тим неколико још поживи слободан и утјешан. Пристигавши пак ту исте Турке предузму Срби сваким начином и халатом у јуначке плећи, а ђетко и у ребар једну и другу црним прахом и тешким оловом, док и четице их србске малеxне но и хитрушне претјецати стану исприједа, те и у прси тако, да свијем путем кроз ту планину негди неки Турчин остане до вијека и божјега суда на конаку и караули, сваки се пошехитивши, и рахат се и он и хат му по тлима изтегавши. – За то их једва и педесетина у Јагодину живи и здрави замакну од исте крагујевачко-турске силе и јуначне војске. Ту се догоди још и ово понајневјеројатније, што Срби уфате и живијех седамдесет Турака, међу којима и сами онај Смрдибуба главом и јунаштвом, које Срби са Бјелице у Јагодину за промјену својега робља и апсеника одпусте све, и Смрдибубу, али све без оружја. Овда већ јагодинска нахија остане опета нешто на Бјелици у шанцу, а нешто пође чувати друм од Београда и од Ћуприје к Јагодини.

[JASON]

Шта је овога времена радила нах. пожешка.

Латифага Слишанлија још је био на максупу свом у Чачку истоме, и како што је по нешто сваки други муселим другди по Србији, тако је и он имао при себи преко 1.200 сејмена, да му се на сваки могући случај одмах при руци нађу; јербо су Турци, послије Хаџи-Проданове безудобне а крајње-очајане побуне, још се нечему те већему и озбиљскијему надали од Србаља, док им се тек прољеће укаже, нити су могли себе тврдо увјерити, да је њиме изчезла и сва србска воља и жудња отети се Турцима по што стало да стало, а изнова и свесложно дигавши се на оружје. Не дакле по случају слијепе среће, но с намјерењем и по благоразумном себе чувању изаш'о је био исти Латиф с полом гарнизона свога у Карановац, и то зарана прије прољећа још о Савину дне, поприје и јава и начуја каква о новој србској узбуни; те тако се он ту деси, кад пукне глас, чему се тајом и надао, да су Срби тoпрв сви а сложно и јуначки устали на рат озбиљски са Турцима, и да је исти Милош, којег су се они поприје већ и побојавати почели, пред народом прва и најстарија глава, и да је исто за Турке дјело далеко мучније и опасније, што им је баш он собом с разјареним и очајаним народом на супрот устао. За то брже Латиф све своје у град Карановац прибере, имућство и Турке, те се стане својски чувати, и на свако појавленије мотрити, а брже боље и Адем-паши у Пазар књигу за помоћ опреми. Али је у тај мах и Радосаву Јелечанину, (бившему Карађорђа војводи на горњем Ибру мешто Димитрија Кујунџије, кад је ови окован), књига стигла од Милоша, у којој и њега, и војводу попа Филипа студеничкога, и сву нахију пожешку и студеничку, како и све друге по Србији Србе, позива, да сви сложно устају на оружје, и да бију Турке, своје и свачије од искона душмане, што боље могу; на то и ухитри свепоуздани Радослав, и подигне у збјегове народ онудашњи, војске сабере прилично, и разумјевши одкуда се Латиф нада помоћи, отиде с војском одмах у планину Стол, да у бусији чека новопазарске Турке. Видио је и то Радослав, да му је и војске мало на први таки случај; и што је имаде рједко је оружана, и слаба је фишеком, те међу двије мучно је опријет се силе, која свака на по се његову превазилази; али је првоме почетку нове дужности своје рад био и наумио свето и свијем повинут се, и срећу огледати, да би уграбио разбити најприје исте Пазарце-Адемовце, што су готови у помоћ дотрчавати, па што Бог да и за ове у Карановцу. Но при томе не изостави поставити се у бусију близу старе градине србске Маглича, да му се при нежељеноме случају спасиштем нађе, куда и бјежан сву одмакне, и у градину напусти, што год је могло станути у њу, а што не, то је око града близу намјестио, како би је колико год пушкама из града бранити могао.

[JASON]

Од Адем-паше брже сабрана и послана буде војска на помоћ Карановцу, а под управом његова Ћexaje Махмут-аге Љаје, и другога бинбаше Јусуфаге Баљеје, (презимена ова: Љаља и Баља, чини ми се да су арнаутскога језика и народа) преко петнаес стотина убојника Турчина, и хртника Арнаута, и стигне до уврх Стола, гди се само поодмори, па одмах низа страну путем те кроза сред бусије србске навру халачна и пискавна Шкипитарчад, гди се на њих проспе србска ватра, но којој и они живо својим оружјем одговоре; али се одуљи бој, и осторожни Латиф како чује први плотун, а бивши са свим спреман и на спремне коње појахавши, те брже тамо к њима понагли, потрчи, док и приспије у сами бој и с друге стране Србе нападне и засуче; али се нешто Србаља и према њему окрене и одупре тако, да им се и сам Латиф чудио и дивио, тко га, чиме ли, и како упорно предусрета; теке да их озго Адемовци још непочеше закружавати, узбили би сретно и славно те обје турске војске, него морадну на све готово стране живо и непрекидно пуцајући плећа своја к Магличу полахко примицати, док у њега и замакну, те се од конечнога и превршна разбитија уклоне, и спасу чест јунаштва и новог оружја важност. Но у томе одступу примакну се и Турци за њима до у збјег, који је по вишој части изван града био, те га нешто распуде, а вишу полу полове, у робство узму, и с тим шићаром час прије сви у Карановац сиђу и свале се оставивши и својијех мртвих доста, и рањенијех још више у брду истоме, којима такођер, мало послије повратив се Срби из града, свјема дохакају. Него и Латиф веома слаба здравја бивши, а и рана му стара још неизлечена и отворена, коју му је неки Јован Курсула на војводе Новачића шанцу више Делиграда потоње Карађорђеве 1813е године задао, к томе притовари му се и нова мука овда у Столу од умора и усилија зашићарена, те он исти трећи дан иза тога боја у Карановцу на велику турску, а на особиту жалост Ћexaja-паше, (који је већ овда у Чачак стигао био), него и на србску приличну радост и на то већу ползу одапне стриjеле и стрмекне у гроб.

[JASON]

Шта је ужичка нахија овога пута чинила.

Ужичка нахија, како врлетнији Србије предјел имаде особито здрав и крепак народ, одкуда чврсте и храбре војнике, него и за то баш у међи својој над собом и особну стражу и стражарницу, т. ј. ужички град, међ' каменитима странама при огумку једноме на ријеци Ђетињи. У томе граду и око њега живи преко хиљаду фамилија турскијех, који не само то мјесто, него и окружије његово ревностно чувају и бране, а да га имаду на своју подпору, послугу и потребу, како им је још од србскога царства остануло, пак и за одржати своје туда земље и спахилуке и град сами у својим рукама јесу се негда и потурчили прађедови данашњијех Ужичана. Глас пак обштенародње воље сада, како и позиви Милошеве књиге допрла су и тамо, тек нијесу имати могла оно пространије пријемљење и посљедовање одмах, које су неке друге нахије показале с првога огласка позивања; јер су и Турци Ужичани свака, а особито ев' овога времена, како и друга свуда по Србији њихова браћа, сви а на сваки час и случај и ненад готови били с оружјем полећети куда би потребало, те и то како чују, што се од њих утајати није ни могло, и да се хоћело, па они тај час добријех хиљаду пјешака пошаљу у Пожегу варош, која је неколико посредније у томе окружију насељена, и млого чини и чува, да се од ње устручава тај вилајет и мрднути што, кад су му Турци одонуд за вратом а ев' овди у сред куће. Али чете од пређашњијех србскијех јунака, који се по Карађорђа паденију Турцима предавати нијесу хотјели никако и за никада, него у хајдуке се одметнули, те њих овда никако неузмогну Турци узаптити, баш ни колико су дотле, него што више и умложавати се уз те одпочну и нове чете јакошњих одметника тако, да отале сада никуда никакав Турчин крочити немогне из дома без добре и поуздане задруге, а то је тудашњему народу већ половину избавленија учињавало. Осим тога исте су чете како је више казано, и војводи Милићу Дринчићу помогле узбити и вратити ваљевске Турке, пошавше Чачку на помоћ, а шта су још у напријед и колико важно послужиле те чете, и шта је иста нахија труда и усрдија за обштенародње дјело принијела у њену кругу могућности, колико ли је ползе и сами њезин Јован Мићић приузроков'о, казаће се редом својим и свашто на својему мјесту и реду описивања овога пресведјејателнога времена.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Шта је нахија грочанска овда радила.

Нахија грочанска, малешна собом према осталима, важна је тијем, што је између два понајвећа трада, т. ј. међу Београдом и Смедеревом, те их може, кад хоће, једног од другог разставити и одвојити пресјекавши им њихове састанке, и тако њих оба у војеноме времену разслабити, да им се млого скорије судба решава. Ову њену важност и уручност одавна су дознавали Турци, те су и везири београдски свагда у Гроцкој по једнога својега војводу т. ј. Муселима у неголему шарамповку с неколико десетина сејмена држали; тако се то и овога времена застануло, и Муктиш-ага Белиградлија с једном је стотином сејмена у Гроцкој муселимом био, и том нахицом, како знао и волио, владуцао, а теке друм исти да чува што боље порад истога сообштавања и слазења оних двају мјеста. Исте нахије Срби, како стари вјешти војници, и осталој србској браћи у свему подобни страдалци, нијесу могли бити заборављени то л' искључени из онога самог обштега у Рудовцима договора и завјерија; но и Вићентије Петровић из села Кораћице, како бивши кнез и војвода нахије те, могао је за то знати и ћутати, ничему се вјештим чинећи, ни пазећи на што таково, кад овда у турској служби ни био није, но за себе дома радкао и живкарио потуљено само, ал' и на тајни састанак онај и уговор и завјерије озбиљско никако није поћи смјео ни могао, да се не опази, и да неби Турци из његова јединога корака штогод догледали, подозрели и осјетили се, како што су и без тога на њега боље и особитије пазили, па би им доста било и ухом о њему начујнути, а већ би знали, и повикали да: 'враг не спава, но бречи!' - а особито и свакојако што му је врат близу штете, док је близу београдскога зиндана и синџира. За то је и он, како и другијех нахија дјејствујући и собом важни кнезови и старјешине томе се и невјешт чинио, а све ослушкивао када ће народ свуда букнути, и устати на оружје према безмитним душманима својим.

[JASON]

Осим истога пак кнеза Вићентија, који је у овој нахији, како и друкуда други који старјешина, домаћином и довјерником био свачијим, имала је ова нахија од самога почетка рата Карађорђева још по једнога свог војводу, и под његовом руком и управом два три капетана, него их ни једнога од њих сад у Србији не бијаше; сви се морали спасавати у Њемачку, и тамо неки зачамуњали, а млади војвода им (трећи из Чарапића куће) и Русију нашао за вождом народњим отишавши. Али бивши капетан грочански Живко Михаиловић у Панчево пребјегав 1813а года о паденију Србије бавио се је ту при граници једнако како и млоги други Срби, а све питајући се неком живом и вјерном надеждом дочекат' и вратит' се у своје ипак ослобођено изнова отечество; те и њему не само немогне утајено бити ново-збиљско предпријатије за народ србски а народом истим, него му од пријатеља некојега још и поручено буде, т.ј. од истога кнеза Вићентија, да одмах и то како год може с почетка частнога поста у Србију пријеђе, а и то како и сви на Итлак-ферман царев, пак да на кућишту староме изновичну кућицу подигне, и ватрице што дјеци својој пропири, док и боље Бог да. Ово је он ка' и млоги могао разумјети како но је речено и к'о што му је поручено, па могао је и прије тога у Њемачкој начујајући још и одрукуда што се онда с Портом намјераваше чинити, то све на боље толковат' и слутити. Неколика инди дана пред сајам Рудовачки прешавши кап. Живко на Гроцку, и у своје село Унчаре опета пошавши намјести се кућарити, ал' тај час и позван буде испотајно, да и он тамо дође на исти рок: но како је јако прешао био, те се дан-два и позадржи, пак отиде; него у путу срете познаника једнога по имену Божу Н.... из Вукосаваца нах. крaг., који је тамо на скупу био, и кући се већ враћаше, и који му па питање каже све, гди је био, и шта је тамо учињено, тко ли долазио, и да су ово у кратко а жестоко закључили: 'Обшта народња и вјечна клетва да буде на онога Срба, како год на онога што је из Косовскога боја побјегао и браћу у своју издао, ако би који на ове Цвијети јавно и храбро с оружјем у руци неустао противу Христу и крсту душмана Турака.' Још му пријатељ тај каже, како је и бивши војвода качерски Арсеније Ломо, а тадашњи кр-сердар илити буљубаша пандурски од све рудничке нахије ту био, и да је овако њима свјема говорио: 'Браћо! Овај је сав наш збор и уговор добар и честит, али знајте сви, што знадем и ја, да никада ништа за нашега вијека бити неможе од истога збора и посла, тек ако само једини Милош рудничке нахије садашњи кнез у то с нама непристане.' Па му каже Божо још и ово, како су Ломи на то сви ови препоручили и божји му аманет учинили, да он истога Милоша у то дјело позове и пригласи од имена свега тога сајма, штоно је у име свега народа, и да му каже увјеривши га тврдом србском вјером, душом, и словом јуначким, да хоће свак и сви Милоша Обреновића за обште-народњега господара поставити и припознавати; те и Ломо да им се ту заклео и обећао, да ће га у то завјерије приглашавати, и да се узда моћи га таковим само позивом у завјерије овакво превољети, ако ли пак никојако пристати ни на то нешћедбуде, то им се зарекао, да ће га он први како Турчина сматрати, и у првој га згодној бусији сам собом смирити, да већ неслужи ни Турцима, кад неће своме прејадному народу и кукавној сиротињи у овакој нечувеној нужди и страдању, и тако да се најприје од њега почне, па онда толашње на Турке. К томе, да им је напоменуо Ломо ту још и ово, да они постарају се свакојако измакнути и кнеза Аксентија из Турака, какoнo се већ измакао био и Милош, да имају међу собом у вилајету којега паметна и опитна старјешину више; јер ако се он у Турцима затече, кад се амо започне, могли би га Турци убити, или ш њиме још горе и од истога убиства учинити те га на своју ползу а на србску штету и несрећу, и против његове употребити. Лома говор на истоме сајму о Милошу, за њега и противу њега, био је све по договору и согласију његову с Милошем предсајамноме; јербо је њега овај тамо испод руке a у име себе послао и упутио га свршити му то све по жељи, штоно је и Ломо волио, и како но је израдити успјео.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ово и овако да је тамо свршено и завјерено, и да су се сви већ разметнули оданде, и пошли свак на свој крај чекати обшти само рок, Цвијети, када чује од онога Боже краг. кап. Живко, прости се ш њиме, па док онај замакне путем, и овај се сврати у село Кораћицу својему староме и свепријатељскоме кнезу Вићентију, да се и ш њиме, како с тајним участником о свему томе разговори, и да се сложно и јединодушно, како и сви, тако и њих два опреме; кад али ту изишао и муселим грочански, да још искупља од народа оружје, те најприје од истога кнеза, немогавши му пушке узети, што му их је сам везир као кнезу и старјешини о предаји и прелазку његову из Њемачке оставио, поиште му сада сабљу сребром оковану, и срма-хамајлију, како што му је исти узео и доброга ђогата, кад је прешао и у село своје дошао; на које одговори кнез, да је истином он имао ту сабљу и друго штошта скупоцјено, него да је све у Њемачкој му нешто одузето, а нешто сам у невољи поиспродавао, те је ранио себе и своју кућу, па за то сада нејма од свега тога нигди ништа, а дао би, да што би. Оваки одговор прими муселим и од осталијех Србаља, који усумњивши га дигне отале, без ништа, те отиде на село Поповиће, у мали Пожаревац на конак, припријетивши томе кнезу, да му поискане ствари за њим у исто село на конак тај час и без ријечи пошаље. Но колико је кнез Вићентије рад био, да му се тај Турчин с алавантом својом кине ис куће и села, толико је и Турчин од њега се удаљити попаштио, а особито кад је видио и примјетио, да се накупља Србова све то више, и звани и незвани, и сваки му слободније у очи гледа, и једну му сви ријеч одговарају и то без околина и без преклона. Па када му и не отиде никако за њим исти кнез ни тај час ни други ни на очи, а то ли да му однесе и даде што иште, те муселим полахко и оданле зором првом у Гроцку на своје мјесто у завјетриште повуче се и прилегне. Сад и кап. Живко са старим кнез. Вићом и с новим кнезом Живоином Н.... из исте Кораћице, разговори се, и нашавши, једног и другога како их је и знавао, на све оно тамо уговорено спремне, отиде и он дома, да чека заклетвени а близски дан и доба; а кнез Вићентије пође и до Николе Катића у с. Рогачу, да му то сприобшти, који му каже да је то, што је чуо, све тако, а отуда знаде, што је он и собом ту био, и да се неомишља ништа, него само за оружје свак, и у јато своје! Па што Бог да свемилостиви. С тиме се разиду и њих оботроица оштрит' кремен, а чекати часа.

[JASON]

У то дође и тој нахији како и у друге позив од Милоша, и особита књига капетану Живку, како извјестноме поузданцу, да се свак оружа и да бије Турке, што боље може. Те одмах, како сви друкуда Срби, тако и кнез Вићентије и кап. Живко оружје у руке сподбију, и свак у своме кругу, селу и околини најприје почну одметати народ, и собирати војнике, које сваки одмах и неки негди омрсе и острве о турску крв, како и кап. Живко неколика Турчина испод Гроцке, тако и у Кораћици они на друмов'ма побивши, пак се за тим и најпре почну договарати да пођу сви Гроцкој поближи Срби право и одмах у Гроцку к муселиму, да му кажу, како се је народ свуд опета узбунио, а да они још нијесу, нити хоће, него да му дошили само јавити, да се утврди и опреми боље и боље, ако може, или да се уклони куда за овај мах; а они су већ напријед знавали, те и слутили, да се он, виђевши њих громилом и без позива ту, нејма су чим затворити, него ће морати, како то чује, издирати некуда како и Срби донагађају својом простом намјером; ако ли он што запођене, то их појако дружтво има, моћи ће и њега и његову малу тевабију и голим рукама погњавити и спрштити. С таким намјерењем пођу неколике стотине њих, а када буду на брдо више Гроцке, придомисле се, и оставе све, који су с дугим пушкама, те се ту прикрију у шевар, а да пођу само они што могу пиштоље гуњевима прикрити, пак ако би се доље у шарампову са Турцима свадили, и како но ти по своме обичају Турци ако би их шћели којега од њих уставити код себе и ухапсити, да се недаду никако, но сви за једнога да одговарају, макар се и побили, из брда им је помоћ готова дотрчати, како би прва пушка пукнула и глас издала, тек они за мало да се амо придрже и узaпpy.