Српске буне

[JASON]

Међу њих се сад умијеша и кап. Живко, а и то сам он оружја својега некријући, зар да се и Турцима отуда зада нешто страха и подозрења, да од оружја понешто још у њих свакојега имати мора, и да су Срби таковом гомилом дошавши спремљени на сваки догађај; а и својима да придаде у исти мах више слободности, да се неби при какоме оштром турскоме разговору и бректању што колебнули, и од обичне варварске пријетње препали се и слабнули. Муселим је пак одмах познао на њима, шта су они и како су наумили, него срећом и његовом и србском није све своје сејмене имао при себи, кроме дваестине, други су му били на караулама по друму к Смедереву и Београду; али како чули да се је вилајет узбунио друкуда, и они одовуда бјеж' сваки у себи најближи град међу браћу Турадију; а муселим исти шћадијаше се задоиста одупријети Србима, да је само икојако могао. Али се преослабљен и тако паметно предупрежден удесивши, а под мирним видом иде се к њему, и с неком још покорношћу и умоштавањем на сами договор и спасеније његово и његовијex, како на своје и својијех, пусти их све к себи у свој шарампов, и о свему се ка' својски посовјетује ш њима; него у очи му особито падне кап. Живко због слободне бесједе и одрешна ума и зрела предложења и упутне ријечи, да му он ћоја жели а и може показати њихову вјерност и услужност, ако ће му он дати својих десетину дваест ли Турака, и ако му допусти неколико и Србаља из нахије ш њима узети, па е тако спремљен он је готов не само се побити с хајдуцима, који би се у истој нахији појавили, него их све и разбити и удаљити од исте. И на ово шћаше пристанути муселим, и дати му што иште, да му нешто његов ћато Хусеин-Панџа на ухо непришапта, и својим недовјеријем сачува му оно Турака, које заискао бјеше овај; јер му ни једног онога Турчина неби сунце огријало више, док би их у брдо и у шуму извео међу Србе, куда но их а порад самога оружја и мамљаше, да им га штотод одузме, и својима га прибави, који но су њиме оскудни, а и да их неколика барем приумањи, кад им неможе ту свјема и о једном ништа; па већ и напријед знаде се, да Турци на поиск неби своје оружје друкчије ни прије дали, док се неби опрли, пак би их ови морали а и могли би побити таку малину.

[JASON]

Хеле за то све муселим Србима тима као и невјешт учини се, а обрне се самоме кап. Живку, и рече: 'Ја већ назирем и опажам све што је и како је у вилајету, и тебе видим и познајем, да си чоек од посла и од ријечи, него тако ти твоје вјере, иди тамо у нахију сам, те недај узбунити је и опоганити хајдуцима, које тјерај што боље можеш и с киме хоћеш из нахије, а и момака узми са села колико ти год потреба; ако ли им баш неузможеш ништа учинити, него узвидиш да хајдуци преузеше мах, ти мени тад' само хабер прати, да знам шта је и како је тамо, па овди да се или утврдивши држим, и да их чекам, или да бјежим куда прије узмогнем.' Со тијем их све одпусти, и кад изађу сви на капију, он се присјети ђоја нешто, и зовне по имену истога Живка, да му још нешто каже, што му је на ум пануло; а он, Бог зна, био га је тако наумио самога домамити к себи, па или га ухапсити, или одмах убити, а брже капију од осталијех затворити, тако их обезглавити па и распудити; него се и Срби сви на то поврате, а недадну саму Живку, које муселим како згледа, повиче изнова: 'Хајде Живко, хајде! Нетребаш ми сада, не! Ово се и други пут можемо ми разговорити, што ми је сада на ум дошло.' Тако Срби сви изађу из Гроцке самомирно, те у брдо к својој дружини, где им у тај мах дође и кнез Вићентије с неколико војчице у помоћ на Гроцку, а стигне им такођер и Саво Н... Јагњилац (нах. краг.) са добријех педесет момака, да одмеће нахију грочанску, коју он кад угледа, да се је и сама одметнула, и оружје тко што имао потегао и опасао, и око Гроцке већ бају и настоје, дигне се одмах са својом четом отале те у нах. Смедеревску, да њу одмеће, а ови остану чувати и стјешњавати Гроцку, и настати како год очистити је. Одатле и неки кметови буду ов' час наређени, и пођу робље уклањати у шуму и у тврде збјегове, а с друма и из голетнијех села, да неби одкуд изненада београдски Турци рупили, те којекога поробили.

[JASON]

Тек што су неки кметови за тим послом кренули се, а неки се још спремају, док ал' ево ђе им трчи чоек из Гроцке, и доноси глас: 'Браћо, за Бога! Муселим попали сву Гроцку, и све варошане Србе изсијече по њој!' Те ови сви брже у Гроцку стрчи, кад ли тамо, ал' он побјегао на лађама у Аду према Гроцкој, и амо што лађи оставио, те му нијесу требале, све их је најприје испросијец'о сјекирама и потопио, међу њима и велики рибарски чамац кап. Живков, у коме је из Њемачке с фамилијом прешао; ту се окрене са свим друга срећа и удаћа, те Срби запале и похарају муселимове конаке, па извуку највећи онај чамац брже из воде, те га дрвљем и крпама у катран омоченима часком затисну и покрпе, па неколицина са Живком у њега те у острово за Турцима, које Турци виђевши несмједну шчекати, него брже и стрмоглав сви у своје лађе, па загреби низ Дунаво к Смедереву, а Срби нешћевши за њима у потјеру извезу се тек у исту Аду, и ту нађу само четири турска заоставша коња, од којих једнога понајбољега узме кап. Живко себи, а друге разда по дружини, који је за коњаника био. Вративши се из острова у Гроцку, и наредбу учинивши да се од Смедерева чува, изађу Срби ови на друм велики, те у селу Болечу ограде нешто мало шанца, и око њега логор поставе, да се чувају ту од Београда, тко би ударио, да га дочекају и узбију, да не продре к Смедереву, или куд' у вилајет робит' и палити; ту им придође из Њемачке (из Панчева) још и кнез Максим Рашковић. (Неки се Срби или срамоте или варају љуто и очевидно, који говоре и доказују, да кнез Максим није од старе и праве Рашковића фамилије, него да је овога нетко у онијех служио, па она фамилија правијех Рашковића изумрла при њему, и овај узео сам својевољно име онога. Него је то или нечијега мудричења и удворавања лаж, или по глупости пријевара; јербо ено Максимова брата Тимотија и данас на старини својој, у чести код истијех Турака, што је стари и прави оџаковић, а с кнез Максимом је он од једнога отца, а од двије мајке, нити би Турци, барем каурину оставили туђе берате, а то ли спахилук, што Тимотија и сада држи те ужива).

[JASON]

Бивши за Карађорђа он војводом у Староме Влаху, сад преведе неколико бећара, који добро наоружани, а и с нешто повише џебане сваки, не мало приохрабре све, к томе их приувјеравајући, да ето још иде браће Србаља топрв у помоћ за њима, како но су и доодили кадкоји. Но Сулејман везир београдски како испрати својега сина и Ћeхају с војском ка Чачку, и сам собом узме и дигне оно заоставшега му Турчина пјешца и коњика, на једно јутро у Болеч те јуриш на оно Србаља и на њихов шанчић, гди се тај дан до пред вече прогрухају, па кад им ништа неузмогне, врати се, оставивши око шанца доста и мртвијех и рањенијех, опета у град; но ту му се опета нећедне мировати, већ и други дан од поноћи с бољим хатлијама извуче се из града и вароши, те уза Саву, и прође испод села Остружнице Макишем пољем, да га нико и неопази, те до Великога Дубоког, нити он кога виђе, нит' коме што досади, све је било у збјегове заклоњено, куда он за њима није могао или није смјео; ал' oнди у Великом Дубоком потоку дочека га бусија србска, доста и слабашна, теке му опета неколико друга смлативши окрњи, и убрза га натраг, па и на Остружници у повратку једва му се исто горе догоди, но и он отоле (што је то село још све на кући било), десетину роба закучи те одведе, пак се већ прође изласка из града у таку шићарину, до расположи се тутунисати, и за који дан још у својему Београду прозевкарити, а док чује међу то шта ће му и они тамо на Чачку свршити, како ли се вратити, куда ли се отуда окренути ко; јербо се он сам и с његовом малином ни толико већ није у Авалу смјео усудити ударити, кад је амо никако прошао на оба речена мјеста, куд му се лакше бити чинило продријети, него ли авалске бусије, и Кљештевицу, куд једва и онлика војска с Ћexaјом продријети је могла.
У смедеревској пак нахији овога пута ништа се важнога и бојевога није заовда учинило, окром што је и она одмах се дигнула, и у Јабучју при дну Годомина поља на друму логор и бусије начинила, те прекинула и чувала, да се неслази са Смедеревом Пожаревац, и тако предстоји Мораву пријећи, и прегледати шта се тамо почело радити сад овога времена.

[JASON]

Ево шта су овда и преко-моравски Срби чинили.

Од Хаџи-Проданове буне они преко Мораве живећи Срби, једва су што и чули, а заразили се нијесу ни мало, и то је било млого пробитачније како за њих тако и за сву Србију, што су онда узалуд и безуспјешно непострадавши, сада то радије и слободније за оружје прифатили, кад је и сва Србија о једанпут устала обштински и озбиљом на своје душмане Турке. Нахија пожаревачка највећа је собом и понајплоднија у Србији, имала је овда својега муселима Тахир-агу с особитом и знатном његовом алавантом, осим тога у варош Пожаревац, која је такођер не мала, већ су се били досељели Турци старосједиоци, који се почели од дан до дан све којекаким битангама турским и умложавати, те ш њима и тегота и зулум народу то већма бивати. Имала је нахија ова и својега обштега кнеза по имену Јована Милићева Омољца из села Лазнице, којега је и отац Милић више од дваест година у тој нахији с бeратом, како и млоги други по Србији кнезовао, што је добро и паметно се владао, и народ љубио и чувао; тако и Јован му син рад бивши њоме владати, али од зулумћара забита несмједавши, тек што му је срце у њему живоме пуцало а од сиротињске невоље и угњета, но и самим тим ништа никоме одлакшати немогавши, морао је повијат' се и угађати турcкoмe пресилију и вољи. Све и којекако с тудашњим народом Турци поступаше, док се нечу да је Милош кнез руднички Шумадију сву подигао на оружје противо Турака, и да су тамо сви Срби сложно устали, те и једва дочекали; али се овда и пожаревачки Турци ужуре како и колико никада до ев' овда, и предузму понајприје своје старе свето-уобичајене осторожности, те домаме к себи у варош реченога кнеза нахискога, и другог му подручнога кнеза моравскога Нешу Н.... из села Лучице, под видом нешто их упитати и препоручити им штошта за бољи напредак и уредност, а с озбиљским намјерењем оба их погубити и тако народ обезглавити, и престрашити једним како смртним махом и ударом; тако т' их баш и oбaдва у сред чаршије изненада њима и свакоме, када ћоја дома пођу с препоруком да чувају народ од побуне, намисле потући, како и убију кнеза Јована на то мјесто, и обране кнеза Нешу, него им он и е тако рањен утече отале дома и у вилајет.

[JASON]

Ово су Турци одмах овда учинили још и због тога, што су смедеревске нахије Срби већ устали били на оружје, и неки Ћор-Стојан Ћирковић из с. Крњева с четом и на Кулич виш' ушћа Мораве изишао, и стражу чува при самоме Дунаву; а логор се други у Јабучје сабира при дну Годомина на друму, и већ су прекинули Турцима туда сообштење, да једни другима преко Мораве помоћи давати немогу. Ето за што су и одкуда ови Турци стали подозревати, да за такови посао морали су дознавати и опоменути нахије пожаревачке кнезови, па им на садање питање утајали, а сами се по својој турској памети судећи и закључавајући испод руке спремали, да пристану с осталом браћом својом. Како то једно зло ураде Турци, морали су и више, те одмах из чаршије бољега и ваљатнијега трговца, мајстора, кмета, и момка приберу к себи у тавницу и под стражу их самртну поставе; у томе је скупу био и Стево Трвтишић-Ефтић-Брко (данашњи у Пожаревцу исправник), и Павле Бојаџија, Илија Абаџија, и Ђорђе Црни Фурунџија (родом Грк) и Тодор Дунђерин и Ђорђе Касапин, и до стотину другиjех, које одатле из вароши, које из оближњих села што су их поиздомамљивали и силом пофатали по своме ваздашњему обичају и наопако-премудрој науци. Него им се укрије и утече дотле и не млого знатни варошки трговчић Раица Милетић варошанин пожаревачки, али премисливши ако и није какав особито важни чоек, теке би опета могло турско и њега призирнути око, па и нокти га уграбити њихови, те он у моравске лужине замакне а узевши са собом из села Батовца само два друга, Драгана и Николу, оба добре своје познанике и пријатеље; у то виђе и чу вилајет шта је од оних кнезова било у Пожаревцу, и шта од осталијех људи још раде Турци тамо, а пуцају и одсвуда гласови, да се Шумадија сва листом подигла, и ето је до Мораве; те и Раица с она два друга једну ноћ пријеђе Мораву и пође у Кулич, где одиста, како се и чуло било, нађе опоменутога Стојана с нешто мало дружине. Ту им тек што јутро сване, ал' ето ти им смедеревскијех Турака су три четокаика, и на свакоме по топ, пак приставши мало повише Кулича крају, изађу сви на бријег с пушкама и одмах ударе на Србе, који се у зидине Кулича одапру, и више Турака помлате и обране, него су се и сами надали, премда су Турци на њих и сами картач из топова с четокаика употребљали, што је Дунав с обалом својом раван био десио се; ал' опета Србима ту цигло један друг погине, и он тек од картача. Под само се вече отале раскрпе и разстану обоји, и Турци обично покупивши своје мртве и рањене, и натоваривши у лађе исте, што год их могли домашити, па уз Дунаво веслајући дома, одакле и Срби у свој логор на Јабучје пођу исту ноћ, те ш њима и Раица.

[JASON]

Мало за тим, и то до часа дође им ту и Павко Н.... из села Сараора (нах. смед.) буљубаша с неколико своје војске још, и одмах се договоре те даду Раици нешто барута и олова, па га спреме из онијех стопа натраг преко Мораве, да одмеће народ и он тамо, и да колико год Пожаревац облазећи забуњује, и узбија, и о себи га забави, док му се примакне и озбиљски његов кијамет. И тако се одмах врати Раица с оба своја друга за Мораву, и причне одметати Србадију тудашњу, док састави једну приличну четицу (до 50 момака) и то из села Батоваца, Брежана, и Живице; пак се најприје дигну те нађу турске козе и овце (до 150 комад. у селу Бурјану) те их све на ријеч Раичину кољи једно по једно бравче (који се обећа сам их он платити, ако буде и дође до тога) па пеци, те једи, но и друштва сабирај; ал' кад их буде стотина и повише друга, те могаху што предузети противо Турака, и барем патролирајући по нахији одметати је, а они, доспјевши онај тор стоке, отале кудкоји дома отиде, ни на што се више и необзирући, сакрију пушке опета у кладуре и дупља како и прије тога, па кметове шаљи у Турке, те им носи на поклон и у знак рајалука јагањце и друге свакојаке ствари, тако ублажуј и обласкавај душмане и овда, кад би се узајмно и крви један другоме напили, како рујна вина; него за то је то, док се они преко Мораве Срби малко покрљају, и Шумадију поразчисте, да небуде одмах онако, како је негда: жив клан и гуљен брав, а ни доклан, то л' огуљен, и ражањ усјечен и готов, а зец у гори. - Једва остане с Раицом до десетину друга, и ови сами што би ту, него пођу опета преко Мораве у Јабучје, и нађу тамо на скупу још више Србаља, и самога Стрељу Бесковачкога (бившега Карађорђева војводу и побратима), који је овда с једном четицом к њима из Њемачке прешао био у помоћ; осим тога је ту к њима сваку ноћ добјегавало из Смедерева момчади (све Србчад, Бугарчад, и Бошњачад; покућари, коњушари, и чамџије) а све добро наоружани, те их све прикупи к себи војв. Стреља; пак из договора Павка и Ћор-Стојана пријеђе Раица с оним својима и са Стрељом опета натраг преко Мораве на селу Осипаоници (нах. смед.) а да сад озбиљом одмећу нахију пожаревачку, која но је и јака и велика, и прешавши воду пођу одмах у напредак, те у понајближе село Пругово на конак сви до шездесетина њих, гди такођер нађу до педесет Србова на скупу, ђе чувају исто село а да им га Турци непоробе.

[JASON]

Таман се ови састану ту, и то вече глас им долети: 'Оде до двјеста Турака из Пожаревца управо у Смољинац да харају, да робе, и сијеку, кога узволе. Ова сад чета србска без и најмањега оклева дигне се исту ноћ за Турцима у траг, и освану над Смољинцем у брду; али како су они пошли, отишао је одмах по њима некоји сељак из Пругова у Пожаревац, те казао Турцима, да одоше Срби у Смољинац на оне Турке, да их све затару до једнога, куда Пожаревлије на то брже боље опреме још преко двјеста Турака, те им стигну онамо сутра прије подне. То и повише су им послати могли војске, што их је амо у Пожаревцу било још доста, и у тврду мјесту, а и муселим Таир-ага, како је оне кнезове побио, таки сам скочио собом и безшално на ноге, подигао мало и велико ришћанско и турско, те око џамије у један душак шанац ископао, у којему би с малином противу достине држати се могао, а то ли што му није ту још нитко нимало угрожавао. Тамо пак србска она чета несмједне ни на оно Турака ударити сама, некмо ли кад им стигне још онлико помоћи, и сви се одмах у селу Кули састану, и помијешају; а да би Срби и смјели и шћели ударити на њих, то им недађаху Смољинци ту се по селу ш њима побити, да не пропадне и не изгори село; него пођу и Срби за Турцима у село Кулу, гди је помање село, и мање би штете бити могло, па мање и приврженика објема странама из села, где и Турци млого слободнији бити могу, и гди ће се разузурити смјети млозина њих а у тијесну мјесту, те да морају и јаки и безопасни бити, а да барем оно онлико Србаља на њих ударати неусуди се, него да пристају за њима, те мрве прибирају, и кошчице глођу. Ал ево баш и ту, и на њих удвојено-јаке те и баш овда науме исти Срби, ако их је мањина, озбиљски ударити на те Турке, но им и ту сељаци не дадну богорадећи, да ће сво село пропасти, како и би га барем Турци а при узмаку одиста запаљели, похарали, и посјекли, и све ш њиме учињели, што би год горе и црње узмогли. Хеле и oтaлe се сутра дан Турци сами подигну, и ђоја тефтишећи дођу и до у велико село Рановце, гди се нађаху за себе и за коње своје наћи свашта доста, премда су и узa се од свуда понешто потреба вуцињали на неколикорим колима; но и она србска четица не само да се за њима примакне, него их још и прође, ту и неставши при њима, да их пријежа и чува, него уза Стиг поље пред њих добра два сахата хода промакне, да им недадне напријед ближе к Ћуприји примаћи се, где би се могли сајединити с ћупријским Турцима.

[JASON]

Ту Бог даде, те овим Србима придође у помоћ, бивши у Карађорђа ресавски војвода Милослав Здравковић с једном стотином добријех друга, и уз њих такођер и други, бивши војвода Павле Цукић, с којим је самим преко педесет одабранијех момака имало, те се ту састану и подкрјепе сви речени Срби; пак се одпут сложно поврате к Рановцима и то исто вече, како дођу, на Турке ударе, нечекавши да их сељаци одмаљају, и одвраћају, који при тако наглој нужди и недоумју и сами по невољи, како што и најволе уза своју браћу пристану, те и они по истим својим кућама ударе на Турке; ал' када им ови споља Срби у крајње села куће пак и до у средње упадати почну, те притијесне одсвуда Турке у једној средини села. У тај први мах ту погине до десетину Србаља, испод неке поточне прљуше, и толико се ту израни, те их то неколико смете и поузапре, док и ватру мало час кућама придадоше, у којима су се Турци позатварали били, чиме им притуже тако, да се Турци узхалачу и помету, и почну из ватре и кућа изскакивати један по један, како из смречака зечеви, те их Срби дочекуј а удри, да их једва једна стотина отале, и то у пасје брзине измаку некуда у мрак и хандрак. Све им ту пртљаге остану, и Србима у руке запану, како ти: коњи, џебана, оружје погибалаца, и народско, што су они узгред на муке од Србаља изгонили, пак и новца што у кога налазили, који су Турци узгред глобљавајући сиротињу свак себи понаотимали и награбкали; још и петеро кола пексимита и другога љеба свакојачна, и три од виноградскога кљука каце, свака на своја кола натоварене, но и пуне...!...? кисела млијека !...!? За турске Дели-Газије, кад би ожедњели од тешкога боја или од јуначких рана.*) Ови су ту по својем у обично-варварскоме обичају неколико истијех сељана у почетку боја одмах за шљиве повезали били, пак им сада кад морали поизгибати или побјећи, главе тако везанима изодсјецали, а опета их везане оставивши.**)

 *) Примјеч. Ев' од куда је међер она пословица, која на питање, шта ћемо сада без тога или онога... нечега, одговара: 'Што и војска без кисела млијека!' Али ев' овој није се хотјело а ни могло без њега.
**) Примјеч. Ово је јавни знак страха и од мртвијех!... Србова.

[JASON]

Ово пак разбитије Турака било је сретно и за то, што је ухитрено, те им није приспјела из Ћуприје помоћ, од пет стотина Турака, који су похитали к њима, и до близу Манасије (манастира) стигли били, док чули одиста шта је амо од овијех учињено; али оданле и брже се поврате у свој ћуприски шанац, гди да рахатују и зевкаре, по својој науци, а до својега већега, како и сви друкуда, чуда или сијасета. - Овда се поврате и Срби сви, па и Ресавац и Цукић са њином дружином у Ресаву, гди у селу Миливи нешто мало шанчића начине, да се у њему ту чувају од Ћуприје; него и ту на њих ударе на неколико дана исти ћуприски Турци сви, и заставши малину њих у шанцу и селу, те и село попале, и шанац отму и поравне, пак се онда врате у своју Ћуприју; а исти Срби од њих у Манасију се измакавши опета се поврате у исто село натраг, и на исто мјесто шанац него побољи начинивши утврде се и остожере. Тако и Стреља и Раица још с Paнoвaца отишли су свјема својима у Пругово натраг, а да чувају моравска оближња к Пожаревцу села од истијех варошкијех Турака, који се још дома налазе.
Овди неће бити сувише, а ни безмјестно казати, одкуда се удесио ту Цукић, а како и одкуда Ресавац исти; јербо и ово доказује и утврђује обширност завјерија србскога. Цукић је из њемачке овда кад и други млоги прешао, које ће се на своје мјесто казати. Али Милосав Здравковић Ресавац био је у Карађорђево паденије предао се великом везиру, који га је поклонио био својему љубимцу a србскога језика секретару попу Дини Нишлији, који је и тада уж њега поћи и наћи се морао, како год и онда, кад је исти Рушит-паша у Нишу према Србима био Учтуглијом (трорепим пашом). Поп Дина тај одавно удов бивши, а к томе и млогозаслужан у тога својега благодјетеља и господара, те од њега истога, кад он у Београд онога пута на Карађорђа мјесто дође и сераскиром сједне, у награду буде Дина одређен за београдског владику, и везир га о своме трошку пошаље у Цариград, гди се одмах рукоположи по вољи и препоруци сераскира, пак му се врати у његов пашалук и у своју епархију, и ту остане пошто се и велики тај везир његов пријатељ врати на свој максуп у Битољ. Како изнајпре тако и владиком Дионисије пазио је Ресавца, и од првога маха мјешто сина га је почео држати, и подпуно довјерије му поклонио, те је послије он и димницу иш'о купити, трошкове му водио кућевне, и ђешто још писарио. А када буде по Х. Продановој буни оне јесени, те Сулејман паша стане још прибирати бољега и знатнијега Срба по Србији, па у Београд кадкојега доводити, те обично их губити, пакост и злоћа турска не заборави довести на ту касапницу и доброга кнеза ресавскога Милију Здравковића, те баш оца Милосављева, за којега је и владика исти молио везира Сулејмана, и давао своје и његово благо, како за свога брата, а да му га жива остави, и поклони му га они, кад и није био, ни бити могао, стар и слаб онако, у согласију X. Проданове буне.

[JASON]

На јемство владичино везир га остави, но с тим да он у Београду потада код истога владике једнако сједи до смрти, а у народ никад никуда да не крочи. Ев' и ово би овлико за њега и владику милости довољно било, од кога је, и за кога, т. ј. за старог турскога кнеза, па за Карађорђева друга, и кнеза и риџала, и сад опета за мнимога кривца, и већ роба турскога. - Hero Ћexaja-паша једно вече и по свој прилици без везирскога знавања и упитања пошље за старца Милију, одведе га у град, и до часа га посијече, па му главу на шиљак виш' градске Стамбол-капије међу остале србске главе усади. Овај прековјерни поступак и самовољни случај колико уцвијели сина Милијева Милосава, који је и сам ту био, и то се сваки час и себи надао, а немогав помоћи ни оцу ни себи; толико и владику разжали и протрне, али се и то претрпјети морало заовда, млого којешта друго. Но ев' истим оваким, и млогим грђим поступцима турским заметне се и зачеди ев' ово ново завјерије, и то баш исте јесени у Београду најприје се посије међу скупљене на позив Сулејман-везира кнезове, и међу њихове момке и пандуре, а и то само међу неке и неке; ту се удостоји повјерења о томе и млади а огорчени Peсавац Милосав Милијев, теке до првога прољећа што се тог' јавни почетак одложио, па како частни пост наступи свак у своју родбину купити дружину, и пушке у руке те у шуму и у гору, па из ње како из града најбољега тућ' и клати зулумћаре и самртне злотворе; тек на цара ни ријечи рђаве не проглавит', а то ли руку дићи, него му одмах припанути с тужбама на зулуме и чрезмјерна злочинства Турака, који њега неслушају. Ово је понајвише и понајсигурније започето и рађено у конаку владичину, гди су редом и скупом кнезови доодили, те се с владиком по налогу везирскоме совјетовали о штoчему вилајетском, где и цару самоме о свему један свеобшти арзоал, а више и правије рекав, народни рапорт за опрати тако и тијем Суљо-везир-катил себе, написали подписали сви и послали, придодавши да су они готови и сви доћи у Стамбол, и то све устмено честитоме цару освједочити, т. ј. да је сва кривица те буне на Х. Продану и на другој хајдучији, која је већ почишћена, и да у томе бунтовању није био народ, ни кнез икоји, који су раја царева, како и сва сиротиња, и да су они сви како везиром својим тако и његовим Већилима и свим уредбама предовољни, и на свему томе благодарни.

[JASON]

Ово су овако морали кнезови написати, подписати, и печате приложити, како и тај владика сами, али што се везиру томе и одкуда спремало, вријеме и посљедци описанија показују. Него да је то ново спремање и озбиљскије завјерије без никаква знања и упутствија владике истога бити и почети се могло, двоумити се даје, кад су овда исти кнезови сви у Београду бивши, и неки од њих у земунски котроманац са знањем и благословом владике на тајни кa Молеру и проти Ненадовићу састанак ишли, те саможивом молбом и словом још и проту Ненадовића како што прије архим. студ. Никшића опуномоћивши, а да напише и он тамо још једно најпоследње и самоочајно прошеније, како сам га Бог научи, од стране србскога народа, и под свијех њих печатима, а на име самога бившег покровитеља својега, и да отиде га предати цару истоме у Петербургу, или барем, у Бечу русиском Елчији, који да га навјерно и безотложно пошаље до на руке императора сверусискога, како свеобште-европејскога тако и србскога тада све-надеждника и све-благодјетеља; још да он тако и тијем подстрекне и подкријепи реченога Мелентија Никшића студеничког архимандрита, готово већ прије године за истим послом опремљенога. Ово је исто и од студеничког Мелентија у Бечу поприје било сочињено Јовом Мијоковићем бившим тада секретаром и толмачом опоменутога Мелентија, пак је онако исто но и по совјету и копији руско-Недобиној како је и Мелентије, тако и прота начинио своје, а Давидовић и Фрушић новинари преводили га на руски и њемецки, и кадкоји од њих два с протом ходили те подавали га свјема царима и царским пуномоћницима редом, а најприје ћесару Францу, гди је Фрушић иш'о и толмачио проти и Чотри. Но више ће се и даље о томе у напредак овога причања казати, а сада још ово предупредно и узгред напомиње се, да је и прије тога и послије прото се морао свакојако к Русији обратити, како но и налог озбиљски одовуда из Србије имађаше. Ев' и ово је јавно доказателство да е то све и од прије и с намјерењем рађено; одкуд ли би угодити могао и сами Ресавац Милосав код владике онако удобно...? те га одпусти и спреми к прољећу чрез частни пост (да речемо у исто је доба године и до тада обично туда се и за тим ходило), да му купи димницу, али баш у Гружи при почетку буне, и по Цвијетима да се тај час дома он у Рeсaви намјери, и у својој родбини и у својему војводству и очинству да се нађе и удеси, гди му се напријед знавши повјерења имати могло и морало, и да ће уза њ' га ту сватко су чиме имадне, како и други Срби друкуда уза своје старјешине, поустајати, те се тако и отуда он исти обрете овда и урановачкоме боју.

[JASON]

Пошто се пак врати Раица и Стреља у Пругово, до недељу дана и Турцима у Пожаревац дође из ненада индат, један делибаша од видинскога везира, по имену Јосин-ага Анадолија с повише од пет стотина самијех делија, и толико другога штошта, које пјешака без опанака, које коњика код коња без коња, него сви са добрим оружјем и с крвожедним својим тигарством. Тај делибаша пун јунаштва и јарости сувише други дан по долазку одмах све Турке своје и ондашње (до 1.500 тур.) подигне, те изађе да исто село попале, и тај у Пругову логорчић србски да распире; Срби пак свагда се посада надајући већ таковоме нападенију, сву су чељад своју збили у гомилу и на сред села, па наоколо чували, и радо и спремно чекали Турке, који но им ево и дођу сад у походе, али нешћену на њине засједе ударити, него их преваре, оставивши их ту чекати, а они обиђу село, те зајме свега села говеда, туна пасавша, па с тим шићаром да засад задовоље се и умакну здраво и весело, живо и корисно; него и Срби, подпазив им лихаћно намјерење, и тамо их претеку на друму, те у згодној бусији, пак се и ту пропушкарају добра два сахата, и поврате од њих сва своја говеда, док већ и Турци оставивши неколицину ту мртвијех и рањенијех, одмакљају како је који боље могао у свој Пожаревац, да од лука (празијега) цицваре гради, ако без масла и сира, кад остале стока, чија је и била. - Наком тога несретнога догађаја позадуго неусуде се Турци у ћелепир излазити; премда је и Срба неколика ту осмрћено и поизрањено, а и двоје дјеце, вркунчади, говеда иста чувавше за селом, још најприје уфате Турци, те само њих живе одведу, и код толико чалишмака једва празноручна их замакне већина у хареме дома.

Примјеч. На првој и другој код Ћесара аудијенцији с реченим србским депутатма, био је толмачом њиховим Д. Фрушић, који но је и друкуда свуд ш њима ходио за истим послом, како ти у елчије англезскога секретара, и у прајскога посланика приватно што су по један пут с истом просбом за помоћ и посредствовање били; али су приступак и разговор имали по међу објема ћесара аудијенцијама на Метерниха соизволеније са државним совјетником Худелистом, који је вторичне њихове а о истом дјелу молбе опета преслушао, и прилично их обнадеждио. Послије тога мало доцније, кад су се Срби већ опета на Сулејман-пашу подигли били, одлазили су неколик' пути у ћесарску државну канцеларију, и ту пријатељски су совјетовани бивали од Штатс-рата Пренера, шта и како да раде и поступају Срби истога времена у Србији. Свој овој историји придаје и ово неколико више а и праве јасности.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

IV. Причање
Kакова је, колика л' и одкуда помоћ дошла Србији овога времена, и шта је на Сави, около и преко Колубаре рађено.

У вријеме Карађорђева пребјега у Њемачку прешло је за њиме, како је напомињавано, и можтво народа, којега се тамо једва што задржало, поготову л' ни мало; него повраћала се и поиспредавала сва простота Турцима, да тек на својој старевини како год xљебом се прехрањује, окром некијех старјешина, и нешто бећара, и људства понајвише грађанскога и занатлискога, што је у Русију с Карађорђем и после отишло било, и осим некијех што нијесу шћели ни у Русе ка' ни у Турке поћи, него су останули у њемачкоме царству, и то на сријемској граници око Митровице и Купинова (старога србског и последњега деспотовишта). А тако и у Баната темишварскога првој и другој регименти, и око њих по паорији зауставили се неки Срби, и ту чамили, и чајали Бога спаса, а све надеждом се питали, да ће како-тако и када-тада те ускоро Свемогући помиловати србску сиротињу, и боље је опоравити, а и к љепшој дјељи упутити. Осим више-споменутога проте Матије Алексина Ненадовића заостао је био у Сријему и најмлађи му брат Симо, и Петар Николајевић Молер, и Максо Крстић Рађевинац, бивше војводе у вожда србскога; пак и капетан Јовица Милутиновић колубарски, и војвода Павле Цукић (нaх. краг.), и Бојо Антонијев Богићевић титуларни војвода Лознице (из Јадра), и други неки, што су све у Купинову и око њега ублизо живјели. А у сријемској Митровици и око ње по ближим селима према Мачви и шабачкој Посавини бавио се Стојан Чупић, прото мачвански Никола Смиљанић, Симо Катић бинбаша прекодриначкијех бећара, и други још ђекоји. Пак их је још достина било и у Бачке Новом Саду, међу којијема и Јаков Поповић, шалимично прозвани у Београду Јакшић, што је безплатно и о своме трошку, а за насљедити разваљине дворова негдашњијех... Јакшића, у кап. беогр. Михаила Ђурковића, бившег и екзерцир-мајстера коњичкога и пјешачког ађутантом служио; ту је био и Аксентије Н. звани дoбoшар, а бивши све Србије капел-мајстер, осим осталијех. У Панчеву је пак био Петaр Оташевић кнез гружански, и кнез Максим Рашковић из Старога Влаха, и бивши кап. грочански Живко Михаиловић; а у Бечкереку војводе Вељка Петровића браћа Милутин и Миљко, и братучед Миленко, и Здравко његов бинбаша и хазнадар, и дружина њина; пак и у Ковину Иво Момировић, што је био војводом у пожаревачкој нахији, и млоги други, како ти Шљивићи и Џода и неки још у Биелој Цркви, и Новој Паланци, и око њих по селима. Сви су ови у Њемачкој бавивши се исто једно жељели, истоме се надали, спремали се на све исто, и наслућивали га, да су и сваки час готови били на изновично возcтaније за слободу отечества притрчати у помоћ, које, судили су, да по свим приликама, турски чрезвичајни и све увећавајући се зулум и варварска крвожедност не само узроковати, него и ускорити мора: 'Зло и глупо рађење, готово је суђење.' Свакад је истина. Та и Турци сваким злом сиротињи србској наново и у мало времена пре досаде и додијају, да се опета и наскоро, а обштија и озбиљскија буна подигне на њих, но најпрво се у име народа завјерије и обшти а тајни састанак у селу Рудовцима учинивши, па послије тога до мало згоднијега за тај посао времена и јавно собраније у селу Такову почевши нагло пером и оружјем на сваку страну дјејствовати по Србији, те буде огласком рока и дужности свакоме народољубцу, и позивом у важно дјело чисте божје правде, а да сваки јунак и ваљатнији чоек у одбрану ближњости а и чоечности прискочи и помогне.