Српске буне

[JASON]

Сви су они у Њемачку прешавши и тамо на вријеме заоставши Срби овамо по Србији неки негди сродника и пријатеља својијех имавали, с којима су се на скелама састајали кад'нокад, и разговарали се о свему стању својему и обштему, па и тајно споразумјевали се и слазили. Е вако су и они ваљевски у Купинову живши имали амо у ваљевској Посавини по згоди и близости своје тајне пријатеље и гласоноше (вједогоње црног. ријеч) како ти Стефана Брдара из с. Кожуара, и Рајка Антонијевића из с. Вуконе, који су им све дознававше по Србији гласове и послове турске и новија происшествија тајно и брзо доказивали, и кад један кад други, а кадшто и оба заједно би ноћу к њима прелазили и прокрађивали се до у ашањски луг, те ту би се с онима састајали, и туге и жалости своје о невољи и злопатњи народњој сучаствовалиб' и дијелили међу се. Од њих дакле тајно у Рудовцима завјерје, и ново а јавно у Такову востаније противу Турака дознаду ови наскоро, па одмах се и најприје старјешине тајно изскупе и договоре, да летне свак на своју страну по свему равноме Сријему, и да зовне у скуп самовољце и бећаре, што их тко више наћи узможе, па да прелазе у Србију браћи својој на помоћ и на ослобођење отечества својега; свјема се тијема рок учини до три дана; и за рочиште објави им се ашањски луг. Ту их се на рок сакупи до близу једне стотине, али се то малина учини, те уговоре, да иде свак дома, и да још нађе сваки што више може дружтва, и да свак оружјем и барутом сам себе како најбоље снабђене, па до друга три дана ту да се обрету и сљегну, па да у Србију прелазе. Сам прото Ненадовић што се није ту десио, него брат му Симо. (А прото већ овда у Бечу се застао, куда је мало поприје и у по зиме с молбом на цара све-русинскога како но ће још о томе, напријед се казати, отишао био; па који но је и Чотру тамо у Бечу напао и приљубио... само имавшег новца, и рекавшега их трошити на проту и на тај народњи посао докле му га и узтраје, него да и њега уза се, како но ти бившега совјетника народњега, држи у томе послу за друга, који му и учини; и док траја у Чотре новца трошише братски, а кад нестане узмухају се и оба, те нешто им Молер амо у Сријему од ђекога напросјачуј и својега прилагај, те шаљи, а нешто им и Недоба од рускога посланичества помало искамчај и помаљај колико гуја ноге; али при свему томе, да небјеше добродушнога и к њима барем некористољубнога Петра Влчка, трговца бечкога, а урођенца Маћедоније, који но им свагда у зајам даваше, колико им год требоваше новца, а никада да му врате неискаше, они би заиста по купусу.)

[JASON]

Хеле и без проте и без Чотре ови се амо завјерив пријећи, обећају што кој може учинити те бећара сабрати, па и Ђука Илијев Марковић обећа о своме трошку и читаву стотину момака накупити превести и донекле садржавати на службу отечества; него их немогне зар одмах саставити, те на рок и на рочиште и недоспједне, како ни други ђекоји, но што их се само до четерестина други тад' у реченом лугу обрете, међу њима и кап. Јовица Милутиновић, и војвода Максо Крстић и Павле Цукић; пак и ови ту причекају још два дни, неби л' им кoгoд још у дружтво придошао, него им никога више заовда не буде. А ту је њих све обдржавао, чувао да тко за њих неузна из властника, и без паре и динара појио и ранио стари поп Никола купиновски, и његов син поп Саво, све својим хљебом и вином, док се договоре и закључе с Петром Молером и са Симом Ненадовићем, да Јовица и Цукић и Максo са тијема сад пријеђу одмах у Србију, а да њих два остану још за који дан, докле што џебане набаве и повише дружине саставе, пак ће и они за њима што год се прије могне и кадкоји у Србију прелазити. У очи трећега дана дакле по другом року прегну ићи ови и прелазити у Србију, него им је по истоме свему лугу био наводањ, који је тада придошавша Сава учинила била, те се немогне брез чуна ни проз луг, а то ли без лађе преко сад ужасне Саве воде; али поп Сава наумивши крепко свијем собом и својим имућством и могућством послужити својој браћи и својему пребједноме отечеству, поведе их отале свеколике у вече по два сата ноћи, оде ш њима најприје у село својој кући, где им (под видом надничара) свјема даде на сред авлије вечерати, па их дигне, и узме своју из баре ораничицу, те је сложне руке упрте на јуначка рамена, и тако мучки ш њоме испод купиновскога чардака у луг и к правој бари до на воду понесу; па онда у лађу по неколицина стрпавај се, и одвози ка обали савској преко све баре, где их поизкрцај на обрежак сухи, а враћај се по друге оставше, док и све тако превези; а где удари на плићак, ту сјаши у воду с лађе, те гази но и лађу конопцима заврзи па превлачи до на дубљу воду, или до на бријег савски, и то је таман близу чардака догодило се, где су још тек то малко сухе земље наћи могли. Него је ту и сада топрв чвор и загонетка, на чему ће се преко Саве, која је у свему одвишему напуну својему, пак је и превећ силна и плаха, кладе носи, и очи заноси, у смртњачићу се по њој сада невози ни малином а то ли гомилом, а и ноћ је прољетна, него превалила, те ти тројицу момака спреми кап. Јовица у истој чүници преко Саве, а да иду Ковачу Н. из села Баталага (нах. вал..), који је ту имавао своју дрварицу лађу, и ту му се срећом тијех дана и задесила, па да га од капетана Јовице поздраве, нека им лађу довезе, да их превезе, и момцима прикричи да му је возити поможу.

[JASON]

Отиду они пријеко, и нађу лађу и Ковача, но и су два Турчина чамџије у њој, и насамо кажу му шта су ради, али он и сам нехтедне поћи, нит' им и лађу дадне, те ови брже натраг; а када то чује кап. Јовица за Ковача, и да у лађи он још два Турчина има, и чува их; прида у чуницу још два момка и Уроша Скељанина, којему и своју дугу пушку даде, нека је Ковачу покаже за знак и за вјеровање, да је овај ш њима, којега Ковач и пушку добро познаје, па да му и ту љубав учини, што га моли; ако ли му пак и овај мах одкаже, да га увјере и то, да ће Јовица собом пријећи у истој ораници, и лађу му отети, а и главу му одсјећи. Рече им и за она два Турчина, да их оба свежу, и да их причувају, док он пријеђе, те их штота поиспита. Пођy oпeтa ови, те покажу Ковачу и ријечи Јовице и пушку, коју, како но ти у њега и прије свакијем живијем па и Ковачом виђавану, одмах и добро познадне, па и сам поскочи, те најпре помогне повезати Турке, говорећи: 'Хајте браћо! за име божје, и за вјеру србску! Јест' и поздно, зора је; ал и скозно, мора је! - Живо и сложо ја и свак! Сада знам шта је, и то је, и за чим је Јовица, па хоћу и ја срцем и душом.' Тако навезу лађу к њемачкој страни, а ови одовуда из шиба и луга сви на ноге, те к обали воде примакну се, како ће сви у лађу и најбрже поскакати, па отискивати без почаска; но како је већ свaнуло било, и стража их опази, те официр са сабљом у руци голом к њима полети, и сва стража солдата са шоцама за њим потрчи, док и повикне у трку официр: 'Који сте то ви?! Натраг! Док вас нијесам све под ватру и сабљу!' Ту се њему на сусрет Цукић и Јовица примакав појаве, и проговоре: 'Не ближе! Ти гинеш први, пак ће топрв и веће зло бити! Ми нејмамо куд' натраг, а напријед морамо, но уклон' се па ћут! Ако ли нас дарнусте, јасно вам кажемо, све ћемо вас побити, и чардак ви спалити, пак опета пријећи у свој завичај и постојбину.' Тад' се и официр поустави и ућути, а Цукић приступајућ' му рече: 'Ево вам солдати један дукат напојнице, па нити је тко шта чуо, нити је видио! - Вама никакве невоље нејма, и нед'о вам је Бог; а нама је, како и нашој у Србији браћи, што и ви знате, велика и нечувена невоља и нужда овако и ходити и свачим својим и туђим ризикати, и свијем и свуда, ако ништа, гинути.' Онда приступи књима ближе и официр, и рече солдату једноме, те прими напојницу, пак им још и они помогну час прије све, и саме коње у лађу потоварити, и отиснути од свога краја, па што им Бог да; док и тако преко свијех мука једва се угледају на својој србској страни, али још на Турцима подручној. - А поп Саво нејавив се официру, да га неузна тко је, и да је ш њима био, брже боље отале у свој смртњак, па баром у луг и кроз луг, те под село по свaнутку, али никиме неприпажен одкуда је тако дошао, него и дома отишав и ончас преобукав се пође у цркву на своје вријеме, а послије и међу официре и кметове, фалећ' им се да је сву ноћ драгу слатко преспавао, како давно није, и да се чисто лакши опажа, и здравија, а ками је тренуо; него за овда и прође му то баш е тако и на томе, како но је и боље.

[JASON]

Тек што сада Срби на своју обалу из лађе изађу, Богу одмах свемогућему сви благодаре за срећни прелазак, и препоруче му се у будућу милост и помоћ, ал' то и у тај исти час грмачи од некуда међу њих Марко Матић Грабовчанин (родом из с. Грабовца н. ваљ.), како да су поручили за њега, и сви му се обрадују кано ти поузданицу веома, како год и њих он што прерадосно дочека, те се са свјема братски изгрли и изљуби, кликћући и покликујући: 'Благо нама! Ево браће наше!' Пак и стару јуначку запјева пјесну, а обично и прстом ухо затиснувши:

Нејма љета
     без Ђурђева данка,
Нејма брата
     док нероди мајка;
Није крвце
     сјем Косовска боја,
А ни хљеба
     кром жетвена зноја.
Хај! што вели
     још бијела вила:
Јуначка је
     свагда срећа била!

[JASON]

А у нешћелице Ковача нађу још дваестину момака, који су се сви у чету одметнули, и њега у његовој кући чекали, да пође ш њима и он, на што Бог да свјема, то и њему; те од њих и од својијех Јовица одмах неколика момка одреди и даде Урошу Скељанину, а неколика друга Марку Матићу, те отрче у оближња села, да одмећу народ, и војнике изскупљају; па ни два пуна сахата непрођу, а то их се састане ту до пет стотина оружника; јера су ту појака и поублизу села неколика, и томе се сваки тудешњи не само надао, и за то знавао, него и једва дочекао. Кад их се толико дружтво ускоро сабере, а међу њима и Пантелија Ушћанин (род. из с. Ушћа), онда кап. Јовица, знајући добро Пантелију да је ваљан и поуздан, изведе на сриједу војске и она два Турчина, па упита: 'Пантелија! неби ли Турчину о један мах могао и сада још главу посјећи, кaкoнo си некада?' Он једва дочека то, и размахне јатаганом, те одмах слети једноме, па другим махом и другоме глава са врата. Ово је учињено тако и за то, да се Срби с нова омрсе о Турчина, и да нико већ недвоуми чинити, што се започело. Ту нађу за добро, да се пише и на знање даде о њихову прелазку новоме господару. Јовица је превео био са собом и једнога писара, по имену Алексу Крагујевчанина, и сједну оба ту писмо то написати, па тек у половини писма бивши, опазе стражари, ђе уза Саву иду три Турчина, и јаве кап. Јовици, који одмах неколика момка пошаље, те их пофатају, и везане доведу, па и њих тај час другима опета заповиди посјећи, како и оне прије. Сад продуже опета писмо писати, па теке га довршују, ал' ето им и другијех још седам Турака, опета од Београда, двојица их на коњма, а петина пјешке, те ови остави писмо и писање, него брже за пушке и на коње, и пјешака у бусију, да би пофатали живе и њих, али се одaпpy они на пушке, те се потјерају по пољу са Србима, док ону петерицу пjешака смлате, и то једва без штете своје, а коњаника турска оба утеку, тек на бусију погоде и тамо, а и Јовица за њима на коњу притече, да не би који од њих утек'о и објавио у Шабцу, како је и шта овамо; кад ли тамо, а то бусија убила једнога Турчина и оба коња, а други Турчин опета утекао и пјешице, те Јовица и за њим, док пристигне га, и дугом пушком својом, коју Турчин несрећом његовом није имао, распали и њега ту преметне, да му и главу одсијече, да понесе у дружину, нека се свак боље слободи; у то к њему и Марко Матић с повише дружтва из шуме однекуд опета искрсне, и честита му лов, а Јовица све с Турчина оружје и хаљине у Маркову дружину подијели, некоме нешто давши, да им се пос'о услади, и омили, и да се тко што нејма, њиме снабдјева.

[JASON]

И тако се сви заједно врате у осталу дружину, ђе Јовица доврши оно писмо, и друга још напише свакоме за Карађорђа бившему капетану и другим пријатељима и поузданцима по ваљевској нахији, да би сваки одмах војску подигли, и Турке били гди ко стиже и налази којега; те и кнезу Раки Тешићу у селу Мионици, како је више казано, таково се пошаље једно. Тако и друкуда писма пошаљу штокоме, теке господарево зауставе, нејмајући га по коме сигурноме и вјерно послати, а незнајући где га и наћи, к томе бојећи се и чувајући, да неби како писмоноша уфаћен и Турцима у руке запао чрез оне Србље, који двоуме још устати на оружје са својом браћом, и од страха неуспјеха придржавају се Турака. Сад распита се Ковач и други, како су Палежани Турци, и у Ваљеву колико их сад имаде, кад их је читава војска отишла на помоћ својима у Чачак; а кад чују од овијех, да су Палежани за побуну чути морали, и да ће оно србске сиротиње што је међу њима све попрштити, и да у Ваљеву врло мало што Турака имаде, јер се уздају у подкличевачки шанац, да се могу одржати у њему, ако би што амо било, док им се они побједоносни врате. А када чује то Јовица и остали, одмах ти на ноге; оставе Ушће, па сви на Палеж, да избављају ону своју браћу, и да очисте на душак и узгред тај Палеж од Турака, па да потрче на Ваљево сви час прије. У томе путу до Палежа посијеку још до дваест и пет путовавшијех Турака, које су сретали, и које стизали, кад их ови опазивши, нагињали би од њих утјецати, а непредавати се. На један још сахат хода до Палежа сретну једнога Србина, који се измaко Турцима с Палежа, и бјежи к овима, ка' у своју браћу, који но им каже, да су Турци за њих доиста опазили, и све варошане пофатали, а и њино како и свијех имање и робље (т.ј. чељад) све потрпали у лађе, па отисли низ Колубару, да побјежу са свијем у Београд. Но у томе Србаља дружтву и војшчици десио се је и неки поп Живко Н. из с. Уроваца, који то чувши заиште одмах триестину момака, да, ш њима потрчи преко Заостровка к ушћу Колубаре, да ухитри те срете Турке, и да им неда проћи; а да они с осталом војском трче к Палежу, ако што србско живо застану, да одбране; ако ли не, да и они ударе за њима низ Колубару како који може. Тако и учине, пошљу попа Живка на ушће Колубаре, а они сви к Палежу полете. На ушће поп баш како је и рад био брже од Турака приспије, и одмах дочека прву лађу пуну самијех Турака и свашта, те их разбије и побије, и лађу са свим задобије, и неколика коња у њој нађе и освоји. А они на Палеж стигавши застану још друге двије велике лађе пуне, које се таман биjaxy отисле низ воду, те ови пушкама на њих с бријега запни, а повичи да се предају, и да србско робље враћају; на које они одговоре, да се не предају док један их траје, а ни робље да не пуштају док и вјеру не уфате и таоце док непромијене, него им реку још на то: 'Да вам дамо у таоце два Турчина, а ви нама два Србина, да је тврда вјера да ћете нас, кад вам робље србско и имућство истуримо, мирно пустити да идемо куда смо и пошли.' Ту Срби нејмавиши куд камо, да би непобили уз Турке и своју браћу, пристану на турско предложење, те приме и даду по два таоца, пак и Турци приступе лађама крају и тада све србско имање и робље поистурају на бријег, и тада их Срби до у Саву испрате, и с ушћа таоце повративши, мирно се разиђу свак својим путем; али пошто врате и кап. Јовици сребрњаке пиштоље кнеза Грбовића, који су ту били у некојега Турчина, који но их је од онога у Ваљеву поприје и на миру изагнао био силом, пак их овда познавши и повративши Јовица опета их првом приликом своме кнезу Грбовићу изручи. Ово је све од прелазка оне кап. Јовичине чете у с. Скелу из Њемачке, за један исти дан учињено, и тако се дотле дошло, и успјело.

[JASON]

Хеле та сва дружина учине први конак на ослобођену Палежу, и сјутра дан одмах кап. Јовица нареди кап. Петра Ерића из с. Звечке, и кап. Ђуру Н. из Црвене-Јабуке, који је такођер у Сријему био, и сада ш њима прешао, да остану сваки са својом командом у Палежу, да га чувају од Шабца и од Београда, те да је тако и пут пресјечен обојим Турцима Шабца и Београда. Осталу пак војшчицу кап. Јовица сву дигне уза се, те тај исти дан отиду до у с. Мургаш Павлу Даниловићу на конак; и то вече пошље момка једнога кап. Васиљу Н..... у с. Бајевац, да му каже да се у јутру зором сва капетанија његова код његове куће сабрана обрете; тако и пође се рано к њему сутра дан, и нађе се како је речено подоста људства, и свак прилично наоружан. Од кап. Васиља сад заиште се још један ваљан и поуздан момак, те по њему се пошаље господару оно на Ушћу писано писмо, које и нађе га у нахији београдској, како је и горе опомењено. Отале пак подигну се сви у Ваљево, и то исто вече изиђу на Кличевац брдо у стари њемачки шанац; тек ови ту што стану, ал' ево и Селим Ћехајић са својом у нах. ужичкој разбјеном и враћеном војском у кулу и у шанче своје бахне и одјаше; за то што у вароши већ није имао гди одјахати и останути, све-колико је Ваљево, док су они тамо у шићарину... ходили и вратили се, дигнуло се од страха буне и са свим преко Дрине побјегло, а и кнез Радован Грбовић и кнез Рако Н. Меоничанин како су се одметнули, онај се измакавши Турцима из Маљена (планине), а овај дома се десив тек сваки одмах, што и остале старјешине сабирај војску тркимично, па једни сретај, а други стизај Турке, до самога их Ваљева испрате биjући, и на брду Врани то исто вече остане се, гди се тај час и србски барјак угледа, и србски бубањ почује, како што се и парада војске угледа.

[JASON]

Турци пак бјежећи отуда к Ваљеву и шанцу свом у надежди су били ту спасти се, одупријети, и разраxатити; ал' све им се обрне свијест, кад угледају читаву војску за собом устопно дошавшу, која их је свега пута пратила и пођешто десетковала, а другу још и страшнију им се чињавшу на Кличевцу опазивши; пак истoпрв придолазе од сваке стране ваљевске нахије капетани с војскама, и у њих од Србаља већ нигђе никога, ни пандура, то ли кмета, до једини кнез посавски Петар Милован из с. Трвдојевца с неколика своја момка и кмета, владика Данил, којега су Турци звали Дели-Папаз (т.ј. будала-поп, или: махнитан, а Срби: алахук) с неколикоро момчади своје, и су два-три калуђерка. Но и од њих обојице Турци никакве помоћи нијесу имати могли, за што је већ био изгубио вјеру владика код народа својим чрезвичајним среброљубијем, и напастним предосуђивањем правијех људи мирскога и духовног реда; а кнез Петар по вољи или по невољи заставши се досаду Турцима, тим лиши сам себе кнезовања, пак и влијанија у народ. Нитко никога неби жешће ни прочније казнити могао, него су та обојица собом себе, а тима својеумним поступцима т. ј. пристати противу своје браће, и држати се тако слијепо Турака у онако вријеме, кад је обште возcтаније на Турке од свега народа и с правицом учињено, и о којега су зачетку озбиљскоме обојица узнат' и чути морали за доброга времена од млозине својих напрсника, те се лијепо уклонити могли од руке и муке и угрозе турске, и спасти себе а спасавајући своје, кад је Петар кнез и своју ријеч и вјеру су оно реченијех кнезова неколицину придодао и собећао се био на то, што-но је у Земуну проти Ненадовићу сообштено, па и који но је још с истим владиком био већ почео чудо-добро живјети; него жали Бог оно пет стотина (и повише а не мање) кеса готова новца, што је владика исти за четири мјесеца својега владиковања од кукавне србске сиротиње трoгрошном димницом и собом изнужденом писанијом, осим безчоечнога глобљавања духовенства с реда свега, награбио и понесао и однио из Србије у оно најпотребније доба, када би с тим новцима истоме народу како својој пастви и по Христу и крсту браћи превелику помоћ и ползу могао учинити, а својему имену лијепи спомен, и ваздашњу важност и праву дику самом архипастирскоме чину и духовном званију приобрести, како но му је и његов писар искрено и свесрдно говорио и својски напомињао, кад га је он једно вече тајно и озбиљски упитао: 'Јес? ли чуо ти што ?...! Народ србски опета се помами, и устаде оружјем на Турке, своје господаре, и сада ће топрв страдати, како никад није, и како но је заслужио издавна; него незнам куда ћу ја и што ћу!? Да идем у Србе, нејмам куда, кидисаће на ме попови и калуђери, како на сову вране и чавке, што сам их како ахмаке и хорјате млого карао... и тербијет*) чинио; а да пођем у Турке, који ме ваздан ево у свој шанац и кулу зову, бојим се од њих због ово цареве мирије (ђoja) своме животу, него шта би чинио ти синак, да си сада на мјесту мом'? Слободно ми твоју мисао покажи, како син отцу!'

*) Примјеч. т.ј. у повиновеније доводно, али гулећи и смудећи и до душе глобавајући, да је од свакога попа и калуђера рачун за Карађорђа пунијех десет година страшно наплаћивао.

[JASON]

И писар му одговори а од прилике: 'Ја да сам на твоје мјесто и владика, опета би ја бити морао исти овај који сам и сада, т. ј. Србин; пак би волио, како и сада волим својој браћи Србима, и за то би одмах к њима из овијех стопа и ово вече и ноћ пошао, и нашао би новога господара народњега, за којега велиш ти, да ти је још и побратим, па би њему одмах дао својевољно и драговољно на барут и оружје и на друге потребе половицу тијех новаца својијех, што их ти сад имадеш, и ако би требало још и послије, а ја би му дао и другу половину, пак би Срби то добро и помоћ виђели, признавали би и благодарили свгда, а оно зла и неправде, којим си им те паре узимао, заборавили би они за то приношење тад' и радо, и прерадо, како но ти Христови Христјани'. – 'Ако ли стадо расхите и поједу вуци и чакали, што ћу ја онда?' рече и упита владика, на које прими у одговор: 'А зар мислиш, да би тада и пастир жив остати могао, кад би му сво млогобројно стадо пропало? и проч.' – 'Али су Турци јачи, пак ће, рече владика, све у робство повести, или под мач и на колад метнути, и проч.' - На које и писар му опета и овако рекне: 'Али Бог брани правду, и неда праведницима пропанути, пак ће Турке он црвком и мравком самијем а тако, да ће они заборавити себе и своје име, то ли сабље и кочеве'. И преко тога свега је отишао, исти владика тад' опета у Турке, и силом повео и своје слуге и млађешине, те се ш њима затворио у шанац ваљевски, како је прије казано. Али је он био Велеблагородник (Бејзаде) Фанариотски, и Баш-Маврофор велике клисе византиске, и заклети бранитељ свега Христова стада, па и готов душу и живот положити за њега!? - Тек једва се од њега његове слуге и придворни му калуђери, Ђеро Студенички и Филимон Благовештенски, бјегством избаве и спасу, а сам писар га је тај до у Зворник испратио, нешћевши га те и на позивање онијех да бјеже заједно, у такоме крајњем стању како архијереја без нигди никога оставити, пак онди се у Босне Зворнику ш њим опростивши и безбројне благослове од њега примивши, пошто му на свога живота ризик исповиди, да хоће натраг отечеству свом у помоћ да иде, узме од њега своју четверомјесечну плаћу (по 50 гр. на мјесец), али ни поискавши овај, нити му сам владика сјетивши се дати оно двојином од ајлука више узајмљеног му новца, кад је из Стамбола у епархију а без и пребјене паре дошао, те је од истога узимао кадшто, док је у онога трајало, и док је већ подкрвавичио се деспотски владикујући. Он је послије до мало из Босне у Њемачку пребјегао, и те своје новце све са собом пренио, и сачувао њих како и сам себе, тек што је малу брезнослицу... изгубио, т. ј. чест, званије, и достојаније. При њему је за писара и грчкога толмача, што тај исти алаук није знао ни ријечи србски, био четири мјесеца негова деспото-владиковања, ев' овај главом, који је ово написао, што читатељ сад имаде у рукама, и пред очима.

[JASON]

Нег' и он к њему како и зашто је дошао ево: Кад се у владичину конаку спомињани арзоал писао, тад је ту међу осталима био и Авакум Игуман боговађски, који осим свега другог тајног разговора, каже и аманет божји учини Сими истоме, како своме пријатељу и снароднику, да од писаног арзоала ништа ползе нејма, нити слути бити, него се изнова и о овога часа опремај сваки Србин за рат о првоме прољећу: 'Па ти мој Симо гледај одавде како год узможеш сада ил” зимус у вилајет изађи, те управо к мени у манастир ходи, пак се ништа небој, сву зиму ћемо ловити по шуми лисице, а по глога и дријена цвијетну опета Турке, ако Бог да срећу и здравље, како смо до јуче; него знаш и сам, да нам ваља и перо, к'о и пушка.' Е' ово је повод и узрок, те је Симо доброга Дионисија оставио, и удесивши згодну и заштитну прилику, отиде у Халаxука cекpетарску и толмачку службу, гди му је, осим личне безопасности, к'о у Бератли владике, ово још највећа и утјеха и надежда била, што је све оружје подпуно и слободно свагда носио, које но и сами владика волијаше, те још два оружана Срба хајдучића, што их је у Београду од везира испод сабље одмолио, узео бијаше к себи. Овај Симин пристанак у тога владике буде вјерноме Авакуму не само преповољан, него и млого полезан; а и Симо се уздаше отале моћи кадгод и кудгод узтреба полећети међу своју браћу, али свемогући то исто млого друкчије доизрукује послије у своје вријеме.
На Кличевцу пак саставши се овда Срби виде се сви, и један другога промотре и прецијене, тко је, с коликоро војске, и коме у помоћ дошао, а гледајући и мјерећи противу кога, те ти се брижност и недовољство и разкај из некијех јарно појави, на које им прешавци кажу, да су они само једна и то напредашња чета, која је сама о себи а и час прије прешла браћи својој у помоћ неколикaшњу, и понајвише за то, да их охрабре и обрадују превеселим, гласов'ма, да ће топрв за њима доћи велика трију царева војска, топови и џебана, и да се они за то несумњају ни труна, нити чега престрашавају, него да сви сложно и усрдно војевати почињу и продужују све донле, кaкoнo су и дужни себи то, и својима, ако никоме другом, јер само тако могу заслужити у свијех христијанскијех царева и краљева ону жељену и падаћну велику милост, и поштење и правицу, пак ће им свачим а сваки помоћи, коко но су се и у Бечу њих три највећа недавно за то и тако и договорила, те који но данас, дрмају свијетом, како но су и досад, и како ће и од сада.

[JASON]

Овако је кап. Јовица и војв. Цукић у томе састанку пред свима зборио, и тако исто њихов друг сваки свуд' и свакоме по свој војсци тој утврђавао њихове бесједе, и увјеравали све својим прелазком и усуђношћу; у то и ноћ наступи, и почивати разиђе се људство, но и страже и патроле наредивши, и одзивку (лозинка) саму спремивши. Кад у јутру буде пред подне, ал' им допане глас, да су спахије београдске у Палеж дошле, и да их је подоста, те за то им се нитко тамошњи успријети није могао, то ли да их поврати; него им се уклонили она оба капетана с пута, да само своје команде сачувају од извјестна разбића и погибељи; још да су Турци ти одмах у Палеж доспјевши разрезали на вилајет таин захире, и већ им је сва Посавина окопалежска почела доносити. На то к. Јовица, с договором осталијex, остави ту све њих, да у муасери (блокади) држе Ваљево, а он појаше коња и узме са собом стотину коњаника, и у руке камџију па потрчи к Палежу, а да недадне се Турцима у нахију, и нахији к њима. Онај пак писмоноша, којега су из Бајевца били послали с писмом господару, и којега је кап. Васиљ упутио да се нахије београдске прикојаси путем, уздајући се како је он дочуо, да ће господар бити у истоме селу Рудовцима, или ту близу негди, да одмеће исту нахију, отишао је и нашао га у тој нахији, која се већ превољела била, и кад писмо прочита најприје господар сам, а послије и свјема га он покаже, обрадују се сви толико, да већ и заборави се питати књигоноша за даље, шта је и како је тамо. Него и господар отале дигне се одмах, пође к Сави, а када на с. Ушће дође, ал' му кажу, да су сви отишли на Палеж, и шта су тамо yчинли, и, да су пошли на Ваљево, почем Палеж очистили; но да су на ново и београдске спахије војском у Палеж дошле; које све кад разумије господар, одмах похита и побрза к Палежу на помоћ, и како дође, затече изнад горње стране и оцијепи Палеж, те га разстави од нахије, и стане ту прибирати к себи војску тудашњу.

[JASON]

А када кап. Јовица у с. Грабовац стигне, туна чује да је и господар собом дош'о на Палеж, и Турке нове ту застао и закружио с вилајетске стране, брже са својом дружином, и узгред што је још подигнуо и повео, к њему све пјевајући и таламбасе бијући; но у с. Звечкој омркну, и по мраку с истом хуком и пјевком продуже пут, које надалеко чувши господар пошаље, незнајући управо тко је то, пред њих у бусију Ницу Н. буљубашу из с. Прогоревца с триестину момака, да сретне и види тко је, и да небуду одкуда шабачки Турци. Тек што уфате бусију ови, а они наљегну, и Ница повикне: 'Стој!! не напред! Који сте ви?' Јави му се кап. Јовица, и позна један другога, па заједно ка господару, гди се поздраве, изљубе, и срдечно развеселе сви. Ту одмах дозове господар све капетане, и запвиђе им, да ончас иду сваки у оближња села, да дотјерају сва кола (волујска), и на њима јапије, од које ће се ту домузарабе оградити да се јуриш учини на исте Турке. Још узме кап. Јовицу, те се шњиме насамо разговори, и упита га гди је прото Ненадовић, и кад чује да је у Бечу, и да су скоро имали од њега писмо надежно, и да је здраво, а он упита за Петра Молера, гди је он, и шта чини, те непрелази, за којега му такођер Јовица каже, да је остао, неби ли којега бећара још прибавио, и што џебане саставио, да се има ш чиме пријећи амо и од важније помоћи бити, а који дан ће и он ев' амо, како и сви остали наши, што их је гођ тамо још. Онда упита господар и за џебану, може ли се добављати, а Јовица му каже, да може доста, теке да новца нејма, и ваља да се испотајно узима; на то рече му господар: 'Само кад се може џебана добављати, а за новцима стати неће, ево их, теке да их Молеру како додамо.' Још га упита, би л' се он собом с Молером састати могао, ако би баш и у ону страну морао пријећи, само да се ш њиме састане час прије, а да се разговоре о свачему за напредак. А када чује од Јовице и то, да се може, али тајно и самотно прешавши у најближе село Прогаре, и то код некога попа Ж...а Н.... гди је свакада њихово састаниште бивало, и да ће се ту с Молером ласно и одмах наћи и о свачему разговорити моћи, како у својој кући, онда зовне свога барјактара Симу Милославјевића Паштрмца, и даде му команду нада том војском, да ту исте Турке обкољене држе дотле, док он дође. Па узме кап. Јовицу, и отиду заједно к с. Уровцима; ту нађе кап. Јовица један чун, и добра два момка, који ће господара превезти у ону страну, и ш њиме поћи до кога он хоће, и вратити га здраво и безопасно; тако и одмах сједне господар само-сам исто вече у тај чун, и отиде тамо, а Јовица к Палежу, те ту приону сви начињати оне домузарабе; а кад исти дан буду те готове, реку, да их само прокушају покренути напријед ка Турцима, и подвикнувши по неку пушку истурити, да се види што ће Турци, и неће ли они на Србе испaнути и ударити нагло, да их дочекају ови из такве живе и помицне бусије (т. ј. покретне), и да их ту погрде.

[JASON]

Али тек што учине тако Срби, како су смислили, Турци учине по се и горе, препану се од тијех накарада, и нагну товарит' се у лађе и превозити на ону страну Колубаре, па како који тамо испани на бријег, а они што игда који може загреби, те издири без обзира к Београду; особито брзине онима и себи придаду, који се усуде још дочекати лађу и другу својега дружтва, па да гомилом и безбједније одлазе, кад својим очима исти виђеше, гди се та лађа са свјема на сред Колубаре потопи, за што је људ'ма и свачим другим претоварена била, што је и сама собом невелика, т. ј. мали четокаик сједнијем наприједи топом. Исте пак сухим побјегавше Турке дочека на друму србска бусија, кап. Ђуро Н.... са својом командом, те припуца на њих, и једва му који утече, а живе фатати ни стало му било није, него их туда поваљају, и оставе до вијека, но и све им, што имали и понијели, поизносвајају. А ови одовуда Срби, када чују ту вреву и пуцњаву тамо, сјете се шта је, па скоче иза домуз-араба, те јуриш у варош, где још непревезенијех Турака што нађу, све погубе, или у воду поскакати нагнају, те се и они утопе, који год непогину; ту Срби добију осим вароши свaчeгa турскога, и оружја, и парипа и хатова, и понешто џебане. У јутру пак дође кап. Јовици на ум, да пође виђети низ Колубару, јесу ли озбиља утопили се Турци с четокаиком, или су побјегли у Саву, и замакли к Београду; узјахавши на хата новодобивена и пошавши с неколика момка низ Колубару бријегом нађе кап. Херића на стражи при једној накљи колубарској, гди чека турску лађу коју из Палежа, и упита га да нијесу какви Турци тудије на лађи прошли и продрли, и чује да нијесу, и види да неби без чуда својега ни могли ту промаћи, кад је тај капетан прехитрио бусијом ту станути; него се тим увјери, што се и чуло синоћке још, да су се неколико више те страже потопили они Турци озбиљом, те он хајде уз воду и низ воду обалом и мотри шта имаде гди, и када под сами Палеж буде; а оно се кљун од четокаика мало пониже скеле покаже и угледа, ђе вири из воде; тад и Јовица брже нађи и пошља једнога пловца и ронца Срба, да види, шта је баш оно, и да на случај конопац, понесе, да свеже за халку (гривну) лађену, које отишав и учини тај Србин, и дода им на бријег крај конопца, за који ће га вући на суво и крају; па он још уплива и зарони у четокаик, и нађе одмах и ласно извади једнога читава Турчина, под свим оружјем, и у једној му руци дуга пушка, а у другој чибук, па како је у лађу сјео и намјестио се био, тако се и утопио, ни макао се није, и тако са свијем у истоме положењу нађен је и извађен, те га Срб онај извуче пред остале на сами бријег; али сад иcтoпрв навале Палежани и Забрежани и на чуновима по Колубари горе доље чакљама и оствама, те нађу и повале тај дан из воде преко сто Турака, којима ништо друго нелијаше и немањкаваше, до само што нијесу живи а све остало је при њима, и на њима било, како и у онога првога. Осим тога свега пак међу тијем буде извучен на сухо из воде и сами четокаик, у којему се нађе још дванаест Турака, који су били баш к'о и онај први гњурцем извађени, свак их код свега, тек без себе истога.

[JASON]

Онда намисли кап. Јовица додати некако и одмах господару тај повеселији глас, пак се договори с барјактаром његовим Паштрмцем, да он дигне све коњанике Србе, пак излахка да иде пријеко пољем на Забрежје, а Јовица да иде водом у истоме четокаику, и тамо да се састану, и да чекају и прифате ту ноћ одонуда господара својега. Тако и учине, тек што ту оставе кап. Ерића и Николу Станковића из с. Остружнице сваког са својом и осталом војском, да чувају добро друм и скелу, па оду коњици, а и Јовица сав Палеж најприје попаливши, узме газду Николу Луњевицу к себи у четокаик и неколика добра момка; и шеснаест вјештијех веслара све Забрежана те низ Колубару па уза Саву пјевајући, док изиђу тако и к Забрежју, и ту сретну Паштрмца с коњиком, ђе јако пољем иде и примиче се к Забрежју, како и ови водом. Но кад буде четокаик испод прогарскога чардака, примакне му се под саму обалу и стражу, док и официр собом са чардака викне: 'Комшја! Куда ћете овамо? Кад ми с вама ништа посла нејмамо, а скела овди није.' Па скиде капу, те се моли, да му се непримичу, тад' му се и Јовица јави и покаже да нијесу то Турци, како је помислио онај, рекавши му: 'Ми смо, брате, Србљи, а нијесмо Турци! Ја сам онај Јовица, што сам био до јуче у селу Карловчићу.' и он му каже, да је и он опета из истога села официр Ж.....а, те се ту познадну и поздравну, на и распита официр како су Срби, и што су досад починили, а кад му каже Јовица, да су Турке на Палежу разбили, и сад ено хатове њихове јашу, и оружје турско носе, и у њиховој шајци се возају, што и том официру, кaкoнo ти Србину, све мило буде, те и: 'Фала Богу!' рече; онда га замоли Јовица, да пошаље једнога момка у с. Прогаре попу Ж...., да му за њега каже, да је добро и здраво и сретно са свои браћом Србима, и да су Палеж по све очистили, у њему Турке придобили, а и све њихово, како и он види, узели, како и шајку на којој се сада возају, којано је и с једним топом; па каже официру и ово; да му је тај поп добри пријатељ, и да ће му млого драго бити, када чује тако што сретно по њега и по Србље, пак ће он тамо и момку, који му тај глас однесе два-три форинта напојнице дати. Официр му обећа то, и одмах пошаље солдата једнога у село ка попу томе, да му тај преугодни хабер и предраги поздрав однесе; тад' и кап. Јовица вративши у србску страну четокаик испали још и један топ, нек се и чује и види, па освједочи свакојако, што је Бог дао својим крепким страдалцима, и постојаним вјерницима, и тако уза Саву повезе, него послије топа приупита га још официр онај: 'Ако Бог да с воjском сада?' И он му одговори: 'На Шабац, брате! Да и њега с божјом помоћи очистимо, какoгoд и Палеж.' И тај заметнутак и одбацак паметан је био од истога Јовице, а да се неби тко присјетио чему другоме, и правоме њихову намјерењу, те да неби боље и чувао и пазио, по бријегу савскоме туда.

[JASON]

Хеле то вече дође и господар на Саву, и сретно пријеђе амо теке само-сам како је и отишао, а био је повез'о и двоја кола џебане, и повео Симу Ненадовића са стотином и више другӣ; него их подпази стража, те они сви у шуму прогарску замакну и прикрију се, и ту сакрију за тај мах и џебану, па другу ноћ одмах и сви сложно ударе на стражу, и повежу је, него у томе им се рани један друг, Јован Бошњо, и они убију једнога стражара намртво. Овда је међу прочима прешао и Јаков Јакшић, и на себи панцир пренио, и Аксентије добoшар и војске весељак, и знаменити хајдук Станко, Червенке земунскога генерала слободњак и љубимац, што га је познао како веселе нарави, тако и простоумна но разговорна чоека, који му, кад се у Србији овда забуни, каже откровно, да хоће и он браћи у помоћ да прелази, него да би неморао крадом ићи, моли га да му даде г. генерал барем исподручни одпуст, и он му за таку искрену молбу и довјерије даде један својеручни листак артије, да га свака стража у Србију пропусти, којој би се год јавио, и рече му да он ту тескерицу прождере, како пријеђе, каконо га је и послушао, прем да му није у потреби ту била. Ет' овако су овда прелазили све по избор војници, и бећари, и ближњељубци своме народу на помоћ.
Но ево порад чега је још исти нови србски господар овда и тако тајно и опасно у Њемачку прелазио:
О првоме прољећу по паденију Србије договоре се неке заоставше и предавше се Турцима старјешине, и саберу се у манастир Благовјештенија (у рудничкој гори), те напишу једно просително и молебно писмо на име самога цара русйнскога, да он србски народ Бога ради незаборави, и непропусти, и неодложи заступити, и у Порте свакојако им одлакшања и милостивије призрјеније израдити, и проч. Ово је написано 1814а год. 21а Април, а подписали су га сљедујући овди у име свега народа:
Григори Радоичић архим. м-ра Благовјешт.
Милош Обреновић бивши војв.
Лазар Мутап - бивш. војв.
Филип Петровић бивш. војв. студенич.