Српске буне

[JASON]

А када се поврати Чупић са Срданом од Ваљева, чују гредом, да у неке момчади у с. Скели добријех турскијех коња има, што су они на Палежу добили, те пођу тамо, и купе сваки себи по једнога, и то на јуначку тврду вересију, која је тврђа од сваке готовине, пак их појашу, те у Мачву, Срдан к својему Прњавору, да принађе још дружине, и да чуварка и стражари по Церу и друму од Бешнице, а Чупић отиде у с. Богатић, и отале разашље заповест, да му се ту искупе сви мачвански кметови, да им хоће нешто говорити и казати. Свак је помислио, Бог зна једини шта ће ту Чупић извалити пред њих, шта л' им објавити и наложити; сами Срдан, до јуче шњиме бивши и о свачему се разговаравши није знао ни сјетит' се могао, шта би друго шћео Чупић народу истоме говорити, него да се одметне и брани од наопакога душмана, како и сва остала Србадија, пак му на ту скупштину и непође. Али кад се ту искупише кметови, и толико још народа уж њих дође, да чују сви шта хоће Чупић, како њихов одпрвашњи старешина, и домаћи чоек, риједки и далекочувени јунак, а он ти вучјачити и лисичити започне овако: 'Браћо Мачвани! Ви сви знате мене, а ја познајем вас, него ме послушајте, пак се нећете кајати, нећете страдати. Ја сам био тамо у Њемачкој, и зборио сам с првим и великим људма, пак био сам сад и на Ваљеву, видио сам и тога новог србскога господара, и његову војску, бесједио сам ш њиме о свему овоме послу, и он каје се и сам шта је започео, и нека знате добро и под здраво, да је ништа од њега и од његова посла, нити може што добро и сретно бити од њихове пусте и будaлacте памети и работе; што ли говоре, да им је повлад и помоћ од некаква дватри цара ришћанска, и од тога ништа нејма, то је, ја знам, па и вас, како своју родну браћу извјешћавам и увјеравам, све њихова сама самцата гола лаж и превара; него ви мене послушајте, да ми с Турцима угодимо, да нас не дирају, и ја ћу за то дати мојега сина Тома Турчину Синану Jeминићу мојему и нашему доброме пријатељу, и у Бешници од свијех Турака првоме чоеку, па нека стоји код њега у залогу за све нас, а да ми нећемо на Турке руку дићи, него да хоћемо сви на хајдуке и бунташе устати, и од њих бранити себе и своје куће и имуће; за то исто да одмах идемо и у Липолист, и да начинимо ту један добар шанац, да не дамо Подцерцима у Мачву, а и ни другоме коме, тко би год од оне голишаве и грабљиве хајдучије само пошао међу нас, да нас узмућује и завађа с Турцима и с честитим царем, којима нитко ништа не може, а то ли ми отрцана просјачад, и с којима ми угодити и живјети можемо, а они сви како им драго, шта су и у што су задробили, оно нека и кусају. Ако ли би нама што и помоћи требало противу хајдучије оне, то ево нам од сваке стране у помоћ истијех Турака, од Бешнице, од Лознице, испреко Дрине од Јање и Бјељине, па и од свеколике Босне, која-но ће сад који час бахнути на обалу дринску и границу србску, пак и преко Мачве у Шабац са везиром својим, и тко ће онда моћи усудит' се противнути њима? Нитко живи од нас! Јадна браћо моја, и кукавна дружино! Та и ја срце имам колико један јунак, и мишицу какву и понајбољи Србин, али што је страшно, и ја га се бојим и уклањам! А што бисмо више зборили, сви знамо и пантимо како смо недавно под Црнијем страдали, пак нам зар овај бијели руднички момчуљак што бољи бити може? Или ћемо све лудо и глупо вјеровати, што се о њему а од њега лаже и маже? Него ви мени сад одмах и сви каж'те озбиљом и својски, није ли ово, што вам ја реко за све вас мале и велике боље и најбоље, кад од мира с јачијем глава неболи, па и пристајете ли на све ово што вам ја предложи сад, и за што се нећете ни један кајати, кад сам вам ја за то и душом својом јемац.'

[JASON]

На то сви му кметови мачвански одговоре да пристају драговољно, нити су чули када ишто боље да бити може за њих, како ето то, што им он казује и препоручује; него да и чини то све он исти, како њега сами Бог учи и упућује, а они ће га сви слушати, и служити му, и народ мачвански сав ће на то склонити, на што пристају и сви они, када је управо боље то све и тако, него сада ишто другачије икако. Онда им још рече Чупић, да заовда сви дома иду, и без бриге у миру да пребуду, да се никоме колебнути и од кога год у што друго преговорити не даду, само док он отрчи на скелу Митровачку, да позове и прими свога сина Тому из Њемачке, пак ће их онда зовнути и скупити, да иду сви заједно куда су рекли и утврдили, т. ј. он и они сви најпре и најприје Синану а са сином му Томом предрагим јединцем. Тако ти они сви кудко дома разиду се, а и Стојан брже на скелу за сина, но узгред прикричавши, да му из оближњијех к скели села дођу кметови, који тамо нијесу били, на скелу Митровачку, на исти разговор и уговор, да и њих у то своје намјерење премами и укљешти за мозак и језик, како и оне у Богатићу, а својим коварним лукавством и засебством. Неколико дана проведе Чупић ту на скели узалуд тамо-амо тумарајући и шапћyћи које с киме од кметова, но и врпољећи се и кочеперећи према невољној сиротињи, а у штету и своју и свега осталога србског народа, пак и за највећу и најпосљедњу и вјечиту своју несрећу и срамоту, и бруку и грдило, које ће се мало пониже виђети моћи. У то дође и босански везир са свом Босном на Дрину, и то је био исти Рушит-паша, који-но је недавно Уруменли-валијом био, и Србију од Карађорђа примио. Али Чупић, обузет својим плановима, рађаше тек о својој глави... па када ту опази међу осталима и Панту Бановца, одмах му закаже, да пошаље брже звати ту и Срдана, е му драго траживши га и нашавши; и онај одмах пошаље за њега два момка, који га нађу чак негди у Видојевици (гори) више Љешнице с нешто мало дружтва, ђе и опета прежи и улавља пођекојега Турчина, те му кажу, да га Чупић зове час прије и свакојако, а незнају нити му казују порашта, и он му отиде, да види каква му је и то брезпослица и заумица.

[JASON]

Када ли Срдан тамо на скелу Митровачку, а то нађе ту Мачвана калабалук, и Чупић му одмах, што га је звао, неодкрива собом, како је доселе обично чинио ш њиме; али му каже Панто Бановац све, што је дознао, да хоће Чупић урадити, и како је то исто свјема и у Богатићу већ објавио, и они му сви одобрили, примили му план и намјерење, и завјерили се на то, кроме њега једнога, који тамо се није ни десио, а овди га још ништа озбиљски ни упитао није, и, који за њиме тек пристаје да би га што за то његово дјело упитао, или му судружење предложио, те да му пред свјема а јавно и преизоблично даде свој глас и одговор, каквому се од њега неби никада надао; т.ј.: 'да хоће и воли он, како и сваки прави вјерни и поштени Србин с новим господаром Милошем држати се и од пакости и свирјепства турскога бранити, док је у њему и у њему душа и кап крви.' На које рече Панти одмах и Срдан: 'Нећу, Боже ме сачувај, за Чупићем у то ни ја! а неће ни други тко, док увиде и разумједну куда то нишани, шта ли друго и славније остала браћа Срби граде и зидају, о чему ли настоје сви, и како сретно напредују, колико л' им сами Бог у свему и свакојако помага. Доиста је, сад ево виђу, Панто брате, Чупић и оно мало памети изгубио, што је доселе имао, кад је у тако што застранио и убраздио! А не пада му на ум, нити посумљава, да њему ни један Турчин вјеровао неби, да му јаре дати обећа, то ли свог јединца сина, којим се Чупић заклиње, и воли га од својих очију! Него мути и шепртљи, и лажуња, како-но је вазда са простотом чинио.' Овако су иста оба чисто-својски, а вјерни Србству и своме новом господару мислила, и судила о томе лудачењу Чупића, које је он држао да су му без икакве сумње и ријечи у руци и на његовој страни и служби; па му се зар чинило и уговарат' их у свој план и посао, да је не нужно, него баш излишно.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У то пријеђе из Њемачке то јутро и мачвански прото Никола Смиљанић, те ту к њима на скелу, и како из лађе на сухо искрочи, одмах повади нешто мало барјачића, привије га на један серг и развије, па га у обалу савску на исто мјеcтo пoбoдe; сви га једва дочекају, и сами мачвански Чупићева дружтва кметови, а свесрдно, с добродошо поздрављавши сви на изред истога проту, а он им некоме кремење, а некоме фишеке раздаваше слободећи их својим благим а јуначним ријечма што игда боље знаваше, док му приступи Срдан и Панто, те га изазову на страну, и предусретно кажу му шта је одиста Чупић заузео радити, и да су му се већ и сви кметови Мачве обећали у вољу му пристати, и слушати га, па што је заумио, и онди тек очекује својега сина Тому. Тадај ту прото брже савије и остави свој барјачић у исте своје бисаге, па њих у теркију, и он час појаше доброга мркова, и узме своје двоеторо момчади, што их је сада превео са собом из Њемачке, те и они окрочи коње, које им је исти прото купио у Њемачкој пред прелазак, кад и себи, и превео их у плов како и својега, пак одјури ка и вихор низа Саву, и посред србскога баира (махала србска) удари, да упријечи и пократи што пута себи, гди га опазе и поћерају Турци, што је варош самопуста била, и никаква Србина ни страже у њој не десило се, да му каже, или да му поможе, те ти он једва у шуму (п....у међу, прозвану) замакне и утече са својом дружиницом, па наоколо Китогом кроз Мачву и Подцерје, те управо господару, којега нађе на Чачку, и ту јави му се, и раскаже му све о Чупићу шта ради, а сам њему тврду вјеру зада, да је Божји, па његов, док је жив и здрав. Господар га одмах врати у Мачву, он тамо да чува Китога друм и бусије, како-но је и прије, и да поздрави од њега и од све остале Србадије народ по Мачви, да нитко Чупића ни за што непита, нити да га тко што слуша и служи, а он сам једин што му год угодно и драго, нека ради, па и куда воли, нека иде. Кад ли амо, а то Чупић узео све кметове са скеле уза се до у Богатић, гди се закључи сав онај договор и завјерије, што их дома све одпусти, непошавши како је најприје зборио у Бешницу са сином; што му он још небјеше прешо, него зовне самога Панту са собом, и оде ш њиме у Липолист, ту шанац да начиња противо своје браће Србаља, и да га утврди што боље знадне и могне.

[JASON]

Но и ту он тражећи мјесто за шанац све је нешто и друго здухачио и туњао, и са ту мјестним кметовима у потаји којешта шио и порио, и њиркао и журкао, а од истога својег тобожњега друга Бановца све и највећма тајио и крио, те га је често пута и у лугу остављао, да га ту сакривен очекива, него и да недозна куд је, до кога л' је, и за чим ишао тај Чупић. Сва је прилика, да су исти кметови, како Срдана прије, тако и Стојанa сaдa зaмaмљивали ласкајући га обнадеждавањима лажнима, с којима је ту понајвише и шапуто, и који су га одиста радили жива живцата у Турке предавши стопити, и тако себе и Мачву од њега избавити, њим себе и Мачву од гњева и пизме турске заклонити, и тек тим поступком осталу сваку хајдучију србску између себе ужасно распудити, па и од њих да зазиру и окрајају причинити овда завазда, и барем задуго, а к томе им он исти својим речени и намјерењем и сам собом повод у руке дававши. Стојан је дакле без икакве чуваћности и обозрења њима себе са свим и највећма повјерно, и свој речени план и сујетну мнимост угађао и сазријевао је с Митром Лазићем истога села кметом и с попом Остојом Јелићем; али се је јоште побојавао ш њима тумарити на Дрину к везиру, који је ту већ био с војском стиго и останио се; за то се је и разбијао Чупић од истога полазка неколико дана, или од њих по сто пута тврду вјеру изтежући, да га непреваре и у турским рукама да га неоставе, па да пође, и опета неполазио; које колебање и недоумје његово дотежа и догрди већ и реченоме кмету Лазићу, те му једном и баш у очи опсује и ту његову некакву вјеру, која-но већ никако и никоме невјерује, да може слободно и весело ићи на Дрину самому везиру, те најбољем у цареву служитељу, и да му он исти не само ништа зло учинити неће, него да ће га још радо и весело примити, обдарити, и честитим чоеком учинити, како-но ти за прву га од све Мачве главу припознавши, и у њој га још и боље потврдивши самим царским ферманом и бeратом. Овда је при томе крајњему разговору био ш њима у истој Лазића кући и Бановац, и само је лежкарио a слушкао сву ноћ такове њихне разговоре и вијећања, него је и ћутао све, и чудио се у себи шта је тим људма наспјело, те се тако јасно и у зајам лажу и варају и упропастит' се настоје и наваљују.

[JASON]

У то се и зора укаже, и софру чељад Митрова за доручковати принесу, за коју сви пак и Бановац посједају, и тек што ракице сркну, и по залогај окусе, упита јавно Чупић и својега Бановца, хоће л' ш њим на прудове (мјесто полоито и заскелно на Дрини под селом Бадовинцима, и зове се: прудови) к везиру и он, који-но му брже одговори, да он тамо у Турке жив нипошто неће, нити хоће пушку из руке оставити, док чује игде жива Милоша Обреновића, пак и одмах устане ђипивши од совре, и отиде из куће исте а сам и на своју страну и вољу, но и Лазић га овим ријечма испрати: 'Не будaли Бановче! Куда ћеш јадан к'о гуска у маглу? Црњи се и ђаво пише, него је; шта ли зла мени учинише Турци, који сам сваки дан ш њима и код њих? А најпослије доћи ћеш им и ти у руке, ако и нијеси рад, и како ће ти најмрже бити.' - На то и њему Бановац обазревши се одгонене: 'Хајде ви тако, а ја ћу овако, па што коме Бог да! Тек ми је жао тога Злосрећка (Чупића) што сте га лукавци обезумили и заврзли како слијепога, те ћете га одвести жива у Турке, да се његовом крвљу и мукама давнашњи а самртни душмани насладе и задовоље, који-но су веће познали били па и вјеровали, да би могли они све Кауре прије затријети, нег? Чупића једнога.' На то сви па и Чупић устану иза софре, и овај приступи за оним говорити му, који се окрене и постане слушати ове Чупића ријечи: 'Па зар ти Панто збиља нећеш више и даље са мном? А што неби у Турке пошао ти, кад идем ја, те још да учинимо велико добро истоме нашем народу и браћи заклонивши њих овај ма сами собом од робства и крвежа и смутње? И најпослије до шта му драго дошло, зла никаква теби, везир неће учинити, ако би мени баш и Бог зна шта хотео, нигди и нигда слуга неплаћа за господара! Пак и за својим слугом и млађешином не поводи се господар и старјешина; за то ја волим сад и погинути од везира, него ли слушати и служити поданас онога, који је до јуче мене.' Под овим је ријеч'ма он морао Милоша, како новога господара помислити и разумјети, који-но је истина био некада но у вожда србскога војводом и комендантом, али којему и Чупић властником и господаром нигдa био није ни часа, прем да му се овда то у његову разапетом и пренадуваном самољубију већ и бивавшим чинило и уображало.

[JASON]

Хеле и опета окрене се од њих Бановац и пође одговарајући му још ђешто и овако: 'Ја Стојане тамо никако и ни скиме нећу, ни жив ни мртав; и да сви Срби, што их је гоћ у свијету данас, пођу и отиду тако у Турке, ја опета неби! А Бог би дао, и окренуо и тебе истога да и ти неодеш! Куд ли би твоја грехота, и наша срамота и штета, куд ли би твој глас и траг?... Ни тамо уха, ни амо ноге од тебе истога до сутра бити неће; немогу ти Турци опростити! Докле год су, како и јесу, Турци! Но и осим тога клетва народња па и пропаст и мука вјечита очекује тебе, како издајника, и твојега сваког сродника како сучастника! Пак ово се и сам промисли, наћи ћеш да је овако; по томе сјећај се на чему и својега јединца остављаш, којим се заклињаш! Па сад ми за довијека с Богом! И од мене ти просто све досадање, а одсадање нека ти Бог опрашта, ако узхоће.' Па отиде већ Панто, а одвикне му и на то исти: 'Ја одумити нећу, Панто, макар што било тамо са мном, него идем к везиру колик' данаске; а ти остани ђе ти драго, па када те ја зовнем, да си ми готов и поуздан.' Обазре се и одвикне му и онај: 'Неуздај се више никад ништа у мене, Чупићу! Нити ме тражи ни зови, ја ти се веће неодзивам, нити ћемо се ми обојица кадгод још очима виђети; него нам је, знај, ово најпоследње виђење и вјечни растанак! А и проклето и свеклето у свакоме брату Србину и мајчије му млијеко, који неби своме брату Србину и своме Србинству свакако својски србовао!' И тако се удаљи Бановац отале, а Чупић одмах појаши коња те с кметова неколицином, т.ј. с истијем Митром и с попом Остојом и с поповим братом Стојадином, с Петром Туфекчијом и с Пантом Топаловићем (све из истога села Петловаче), управо и драговољно ка обали Дрине, где их је већ у потаји турска чета очекивала, па и турска лађа за њих дошла била ту, и под бријег увучена, да се невиди, док се до ње одовуда недође, како и Турци што су туд у халузи и по бурјану прикривши се њих прежали, само да они дођу и Чупић ш њима, како им је Лазић хабер опремио, пак да се никако немогне нитко из њих вратити с обале, ако би се и придомислио; те како им се прикуче ти Срби, а они кидиши на њих, како вуци на овце, опколи пофатај и све их повежи и опљачкај до кошуље, па кметове све повраћај опета слободне дома, а Стојана само самога у лађу те пред везира, гди га везир ласкавије прими, и ту га при себи ту ноћ на конаку задржи, па га у јутру одмах пошаље у Зворник Али-паши Видаићу на сохрану и аманет, и тако ти нам га до вароши Јање одведу свободна на његову истоме хату; али ту га већ опета свежу, те га везана до у Зворник а на колима одведу, гди га у доњи град у тавницу спрцају, да отале изгледа када ће му свaнути, и то посљедни дан живота, како-но му је и добри Бановац спомињо и навјешћив'о. Ту проведе Стојан у синџирима од врата до гњата један читави мјесец дана; за то вријеме он улучи прилику, те помајчи Алипашину мајку, а да га избави отале и да му главу одчува и заклони, која му се те и својски обећа, него јој га заклети душмани једно вече по ноћи украду и тајом удаве, и на ђубре га мртва избаце, и она га сутра дан тако угледавши (кажу ако нелажу), оплаче како истога сина свог, и о своме га трошку даде лијепо закопати у ришћанско гробје. Доказује се, и по свој прилици бит'ће била истина, да је за њега исти Али паша себе а сам собом до мало времена био принужден отровати, кад је везир исти чуо и разумио, шта је он ш његовим аманетом и својевољним јесиром (тур. робом) учинио без икакве заповјести везирске; те је одмах свој аманет од њега поискао натраг, или главу онога, који је аманет стопио и погубио. Ет' овако Чупић оконча свој живот и јунаштво.

[JASON]

Међу тијем пак врати се од господара прото Смиљанић час прије натраг, и пође у своје село Бјелотић, гди почне понајлак од истога Чупића људе одвраћати, како и од његовог плана, па он сам нека ради што зна и може, и нек иде куд воли и мари; прото је, како зрелоумни а и због поштености доста и све и у свакога вјеровани чоек, увјеравао је тудашњи народ, да се нимало неомишљају за оружје прифатити, и Турке бити; а да их се ништа нејмаду бојати, ни страшити каквога несретна посљедка, јер ће скоро и србски покровитељ Рус рат отворити са душманима истим. - Ту му придођу Срдан и Бановац и Ђуко Подцерац сваки с понешто дружине, те их отале прото поведе чувати друм китожки, гди уфате око ћyприје Јереске бусије с'обадвије стране, док засијеку и друм а заваливши га грмовима тако и толико, да га ласно и шалимично никаква војска не могаше очистити ни продријети; још им ту придође и Молер с нешто војшчице, те и нешто логорца туђер украј друма настале и оснују; али Чупић ни на што се то необазревши, стрмоглав и сљепимично у бездну себи а собом сатворену отиде зажмирив, и скочи, како је погорјен веће испричано.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Шта је и како је овда на Чачку било с Турцима и Србима.

Оставши на Чачку Јован брат Милошев с воjводом рудничке Црне горе Милићем Дринчићем и с неколике стотинице Србова у неголему, али приутврђенијему шанчићу, чврсто је и бодро чувао себе и своју околину, а све по налогу и наставленију брата својега Милоша; но када почеше Турци још придолазити у помоћ из другијех именованијех предјела, и побојав се да га ту с малином дeшeнoгa нeби обколили, те се измакне с Љубића к рудничкој планини поближе, и ту се у једној Дубрави недомак с. Бершића засијече, и до три-четири хиљаде војника прикупи, па очекиваше да куда Турци у вилајет овоморавски у харање изађу, те да их добро предсрете, и натраг одпрати. Један срез драгачевски како се најприје одметнуо био, кад и остали, тако се и сада држао, видећи у Чачку приумножавање Турака сваки дан, а и своје куће понајближе турскога домашаја, смисле у своју се највећу и најближу планину са свим својим робљем у збјег прикрити, да ту читави и непохарани остану, где-но им се чинило и малином лакше одбранити млoжтву и сили турској, него ли у селима разштркани бивши. Тако и учине, и Овчара долину благовештенску напуне сву на ниже до Мораве; пак се стану чувати озго брдом од Чачка, него их малина оружје имавши једва би какав одпор и стотини Турака дати могла. Турци пак виђевши се појаки, а и дангубити све горе за њих бива, дотрајава им захире, чим се они више умложавају; узму још и то за подстрек свој, што су се Срби с Љубића измакли, него ли од њихова страха, те науме најприје ударити у Овчар на онај збјег, и ту одмах и понајближе свашта жива наћи и у Чачак свући. Али да одмаме и друкуда заварају рудничку хајдучију, која да им тај пос'о несмете, и да непритрчи Овчару на помоћ, то пошаљу једну ноћ рано и рано преко хиљаду Арнаутије у Овчар с калаузом Петром Илићем кнеза Ђоке Протића гучанскога буљубашом, који су се и оба ту међу Турцима у Чачку застала; исто јутро у свaнyће пошљу Турци још и другу малу чету, до сто друга, преко Мораве, те ови у прво село Коњевиће како допану, запале га и похарају, па брже натраг; и тако први глас пукне, да је то учињено, у реченоме селу, који дође мало доцније и до у логор руднички, те Јован Обреновић како тудашњи старјешина подигне све оно своје дружине, и побрза тамо, да им смрси конце, и недадне даље напријед; кад ли ту, али Турци од онога села учинили већ што шћели, и вратили се; осим тога и горе чује ту, т. ј. овчарски збјег, да је разбјен и поробјен исти дан око подне, па виђевши да су Турци то пријеваром и хитрином докончали, а немогавши им још ништа гомили у Чачку досадити, поврати се отале опета у своју засједу и дубраву, да ишчекује брата и повише дружине.

[JASON]

Ал они до под Овчар планину зором изишавши у село Дучеловиће ударе, и ту једнога чоека (именом Ђунисије) заставши салетну га, и пушкама на домет, и у достиг убију га; него и те пушке њихове огласе их, те их чују горе у Овчару Срби, и нешто их према Турцима изађе, но излете брже и Турци на планину и ударе на оно неколико Србова, које-но и свега триестину оружанијех бивши, ласно потисну и разагнају, па у долину се к манастиру Благовјештенија свале, и на збјег ударе, те ту по своме обичају Турци фатај и харај, и сијеци кога могли, а чељад србска по својој невољи и ужасу бјеж' кудкоје у гору, а највише их опружи низа долину к Морави, гди се понешто и лађице нахођаше одприје; али сад вода у напуну бивши силна и велика лађу је однијела, кад и очи је заносила, те мало тко усрне на воду, и тко је, утопио се одмах, тек и то за примјер послужи осталоме народу, па окрене брж' нетко путањом и гором уз воду, у пространу и шумовиту долину Баницу да умакне, а нетко низ воду; и Турци забавивши се у долини горје по збјегу пљачкајући док амо к води сиђу, мало кога и нађу и стигну, упуте за њима уз воду, гди наблизо их бусија иза једне грдне стијене дочека, те им отале Радован Шибинац убије најбољега и понајпрвога буљукбашу, и неки се зар још нарани, те одмах и натраг узмакну и врате се Турци, како почеше гинути, пак уз исту долину да приберу стоку и остали шићар, и да издиру, док их није тко заколио одозго. Тако учине и они неки Турци, што су наниже низ Мораву не крајем, но гором отрчали, и до над Никољу (манастир) доспјевши, али к њој пријећи од силне воде и без лађе немогавши, врате се уз планину натраг, те долином и збјежиштем онијем у своје дружтво, па на брдо, и опруже к Чачку; него их сад пристигне којеодкуда нешто повише Србова, и пристај пушкарајући за њима, те им сву стоку отму, и ђекога обране, да се и ту преметне, гди га је удрило, а достина их једва и к Чачку доплету, али робље сво, које су ту пофатали одведу; тек и овда Турци при своме издирању у Чачак, једва којега Србина осмрте, прем да их неколцину изране, и под игумном Филимоном троичким, који је млого налијет'о и урињавао, само наране доброга му гривца мркова; ово је владике Алаxука коњ био, и тај га је калуђер украо из ваљевскога шанца, те је на њему побјего, јербо је ту и он с владиком у мухасеру запао био: у тога је коња била грива силна, густа, дебела, и до под копита дугачка, био је и лисаст, и у двије унакрст ноге до кичице путоногаст, и великога штркаста узраста; већ ако је некада Ждрал Обилића могао бољи а и дичнији бити. Тек их је још и пjешке гонити морао, док и остала му браћа. Овако се разпрсне овчарски збјег отале, али се послије у речену долину Баницу млого боље и безопасније завуче и намјести.

[JASON]

Послије тога случаја Јован Обреновић смисли и предузме сваки дан своју војску премјештати, да му никако Турци неби узнати могли ни мјесто логору, ни млoжтво сабране војске, а ни намјерења и предузимања; с тога истога помицивања и Турци већ несмједну из Чачка никуда понадаље громилом излазити, да онако што учине, како у Овчару, што су се надали свуд с Јованом се тучити, за којега већ никако дознати немогаху гди је, где ли није. За петнаес и више дана тако се ту проведе у мигољењу самоме, и у ћутању, док једно јутро исти Милош с реченом ваљевском војском и су два топа освине и обрете се опета на љубићком брду и у своме шанцу, одкуда пошаље тај час позив брату својему Јовану, који како чује, ончас му са свом војском придође у помоћ и у дружтво; гди не само да онај пређашњи шанац приограде и поутврде, него и други према њему начине. Тек што су се мало прије дошавши господар и војска одморнули, па тек што су неке наредбе учињене, и свакакви разговори започети били, али од јако дошавшијех бећара неко десетину момчади без ичијега знања, и налога сиђу низ поље до саме Мораве, и почну на Турке пушкарати добрим карабиљима и тобољим барутом, те их тако задражкивајући разјаре и уздигну мал' по мало на се и на бој; изађу дакле Турци к Морави великим гомилама, и уфате по бријегу ријеке са своје стране дрвље за бусије, и тако бој и ватру развећају и одуље, што и Србима попридође у помоћ пјешака товише; али Турци нешћедну само при томе остати, и ту испреко воде се пушкарати, него науме огледат' се са Србима и на сабљу, те им хатлија њихов пријеђе Мораву, на уз поље навали, но и србску озго од шанца сљегавшу већ у поље војску намјери ту и срете, те и лупну се колико боље могли, док Турци усрну на воду, те натраг, куда и гди је тко погодио; јербо их србска сложна и густа ватра ситнога оружја помете и прореди, а гудњава топова које су Срби у поље свезли били, престраши и ужасне их тим већма, што их у њих није имало, а y cиротиње већ јесу и грмкају. За њима нагрне прео воде и Србаља нешто, а гађајући их све у плећи, док их у сами Чачак неспрате, па и пред вратима им шанца и вароши неколико глава одваливши, те и понајпрви то учини Мићић, па врате се опета Срби на своју сјеверну страну Мораве, где-но по бријеrу ријеке и заноће, и нешто табље према турскоме шанцу начине, те ту своје топове намјесте, при којима и војску обшaнчит' се нареде, и Рајић им се Карађорђев бивши барјактар за старјешину постави.

[JASON]

Исту ноћ смисле и пошљу Турци Кара-Мустафу капибинбашу везирскога с једном хиљадом одабрана хатлије и пјешака, да иде у Драгачево тефтиш чинити, т. ј. чувати и таложити ту Србадију, да се и она недигне на оружје, и да им је барем та једна (јужна) страна отворена и под руком. Исто пак сутрашње јутро, одмах по његову одлазку чују то Срби, и разумјевши куда ће он, за чим ће, и су колико је дружине, те и господар србски сакупи неке своје старјешине, учине совјет о томе, и одреде да иде за њим Јован Мићић, Аврам Лукић и Павле Штуле сви с једно триста друга, па да га тамо негђе или у бусији дочекају, или нападну и разбију што боље и брже могну; иста команда и дружина то вече у сутон пријеђе Мораву повише Чачка, и отиду навише уз Драгачево, и сутра дан приспједу на оно мјесто, гди је он коначио, али му је стиг'о био прије глас, да је за њиме устала војска србска, и тешко њему гди га стигне, те му се дружина препане и прсне кудко на четице и у планине да издиру дома, док су живи и здрави; Турцима је тјема за ту потјеру и драже било чути, а да употребе на повод одлазка дома; тако и Кара-Мустафа нејмавши зар што самотан, а бог зна и он вољевши то, тек да изадре оданле жив, одакле, како му се и само казивало напријед, мучно ће их који умаћи, те узме оно мало дружине, што је при њему још остало, ал' му и они совјетују и навалну, да се час прије к својему сенту (страни, завивичају) издире, пак ти појашу и пођу њиме до четeрeстина њих, и опруже правим путем преко Старога-Вла како ће к Сјеници и к Пазару међу свој род и вјеру; но и србске чете нијесу куњале, већ се свуда налазиле и тумарале, како што га и предусрете насред истога друма у планини неки Вујо Бјелокаменац из Котраже села драгачевскога су петнeстoрo Србчади, те исти најпре Кара-Мустафу својом пушком посред цӣка, да без душе и с коња слети, па му тако и кахвеџију и неколцину још, док претекши од прве ватре задру и утеку на брзине и без обзира. Опљачкавши те Турке, Вујо узме Карамустафину главу, и отиде међу своју браћу Србе, гди је оно вече на поклон даде Авраму Лукићу, како својему старјешини, а он је тај час пошље господару на Љубић.

[JASON]

Други дан за тим Аврам са дружином забави се по Драгачеву, док попали куће Петра Илића калауза и помоћника Карамустафина, и другијех некијех удворица турскијех, што нијесу давали осталоме народу одметати се и Турке бити, како и остала им браћа Срби свукуда. Тај је исти дан и главни бој на Чачку догодио се, него да се види шта је и ту, и како је учињено. Срби, пошто у врх Чачка према турскoмe новоначињеном и великоме шанцу намјесте и како могли обшанче и утврде топове своје, тако се и узмакну остали с бријега моравскога к брду и својима трима на Љубићу већ ограђенима међу то шарамповима, па очекиваху да и Турци на њих ударе и амо пријеђу, него Турци то још нешћедну. Но међу тијем Србима је дошла у помоћ и Гружа сва под командом Јове Добраче; и хотјевши Турцима одмах и боље притужити, одређено буде господаром и војеним совјетом и договором, да Гружа сиђе на сами бријег Мораве, и на староме броду испод Чачка да начини себи шанац, и то за ноћ учине; но сутра дан Турци опазивши то, ни мало им драго небуде што се Срби тако слободно и безбојазно примичу, и слуте их ту до мало са свијех страна шанцима оградит' и утијеснити, да им се ваља или у робство предавати, или од оружја србскога или од глади помријети; него ти науме ударати на Србе, и бит' се ш њима, док се неразбију или једни ил' други отале. Тако ти једно јутро прије зоре, и и мало за поноћи сав турски пјешак дигне се изтија, те по далеко ниже Чачка и гружанскога шанца начинивши мост за пјешака пријеђе понајлак Moраву на Траваричину броду (NB. такога мост зове се: магарац, или коза), и у шиб завуче се и прикрије до дана и виђела. Тако им пријеђе и хатлија, и тако се притаји и прикрије, али још пониже и својега пјешака; пак у сами разсвитак удари пјешак њихов на исти гружански шанац силно и нагло и одсвудно, а изненадно, дочекају и Срби на живу ватру; но док Србима из брда у поље, за што је подалеко, стигне помоћ једном и другоме шанцу, турски хатлија удари уз поље, како вјетар, и одвоји, па и закружи Гружане од надане им и притрчавіше помоћи, на које турски пјешак тoпрв одсвуда свесрдно навали, него се и Гружани још боље и чвршће одупру, те им ништа неузмогу, до пушкарати се узајамно.