Српске буне

[JASON]

Објашњења која је Хусеин паша дао Алекси Симићу и Авраму Петронијевићу била су врло утешна. Он је представљао да ће број људи који ће доћи у Србију бити умерен, да се народ нема чега бојати и да је то мера, којој је Порта морала приступити. И Милош се заиста умири, нашао је да су везирове речи искрене и да Порта у случају рата с Русијом неће моћи држати знатнију војску у српским градовима. Зато похита да расписом на кнезове умири и народ, саветујући га да мирно гледа своје послове и да се не обазире на Турке који ће царским а не споредним друмовима улазити у градове.
До почетка марта било је стигло у Београд на 1500 Босанаца под вођством Али-паше Видајића; у Шабац и Ужице дошло је по 500, у Соко 100, а чуло се да Карафејзић води још 500 војника у Смедерево.
Међутим није било довољно само тешити и обуздавати народ; требало је и Турке држати у запту. О доласку Видајића у њихов град шабачки су Турци говорили да се овај заклео босанском везиру да ће Србију покорити, да ће му Милоша жива довести и да ће 'Власи знати како ће јордамити!'... Београдски Турци и спахије нису изостајали иза Шапчана те се Милош обрати Хусеин-паши с молбом да учини крај овим беседама и да преузме мере против смутљиваца. Писао је и Алај-бегу да стегне спахије, и лично од њега, који је такође говорио којешта, тражио да одмах плати неки дуг, иначе ће му узаптити спахилуке. Наравно, после тога Алај-бег је све чинио да се оправда и да што боље обузда и заплаши спахије. Најзад, Милош предузе још једну меру: издао је заповест кнезовима да којигод од спахија буде у народу говорио рђаве речи да му га везана доведу да га он везиру преда.
Са своје стране, везир је искрено чинио све што је могао да учини крај турском роварењу и претњама. Претио је смутљивцима смртном казном, плаћао уходе и одобравао Милошеву наредбу да сељаци и кметови могу хапсити спахије.
7. марта Милош је писао Београђанима, који су се били преплашили од доласка турске војске, тако да су се неки већ спремали да беже у Аустрију. Објашњавао им је потребу зашто Порта шаље војску у градове, да то није због Срба, но због рата који може настати са страним силама, да је султан добро расположен према српском народу и да му је, испуњавајући народну молбу, издао сенат. 11. марта кнезови Београдског Суда прочитали су у цркви ово Милошево писмо те се Београђани нешто разгале и ослободе. 

[JASON]

За кратко време се видело да стање босанске војске у Србији и односи међу њеним старешинама нису били такви да би било коме могли уливати зебњу. Војници су били јадни и одрпани, рђаво наоружани, а старешине у завади и зависти. Кад се Али-паша Видајић састао 4. марта с Хусеин-пашом и казао му да је он глава Бошњака, везир му је тобож изјавио своје дивљење. Односи између њих двојице били су већ од самог почетка врло тешки. Видајић је гледао с висине на Хусеин-пашу и слабо марио за његове наредбе. Уопште пак Босанци су роптали на Хусеина што није спремио све што је потребно за њихово издржавање. Везир се са своје стране опет жалио Алекси Симићу на ту војску што ју је Абдурахман без хране послао у Србију. Говорио је да нема 'ајлука', да Босанцима таин ( војничко следовање хране) није довољан 'јербо млого једу, па су почели мало по мало пусат продавати за лебац. Сад, наставља Хусеин, ми ћемо бити сеирџије, што ћеду они чинити док поједу и испродају што имају и сами ће отићи.'
Босанци  који су били дошли у Ћуприју и Крушевац већ после два дана почели су да беже. Карафејзић, који је био у Смедереву с војском, молио је Милоша, да му пропрати војску у Румелију, јер није могао да је издржава. 'Ако може споредним путовима а не цариградским друмом, да се ко год не би сеирио над њима.' Милош се одмах, са великим задовољством, одазвао овој молби, чак је дао нешто хране за војску.
Држање пак сталне војске у Србији било је добро. Старешине су, по упутству из Цариграда, пазиле строго на дисциплину. Истина било је тешко спречити их да сасвим престану 'лајати којешта', али народ је био умирен.
С босанске границе стизали су такође добри гласови. Абдурахман, чим је чуо да се Срби не опиру уласку Босанаца у градове, распусти војску, коју је био искупио на Дрини и напише лепо писмо Милошу. Говорио је да никада неће заборавити со и леб, које је у Србији као везир појео. Доктор Перин, негдашњи Јевремов лекар а у то време ећим у Абдурахмановој служби, записао је у свом дневнику, да речи везирове нису биле лицемерне и неискрене.

[JASON]

Стари Хаџи-Бесаровић Јово овако сведочи о погибији Абдурахмановој.

'Сарајлије су већ били страшно огорчени на злочинства Авдурахманова и један дан затворе чаршију, свак под оружје, па ће да ударе на везира. А телали завикаше: умет и Мухамед! Ко је брат Турчин да иде, да се бије с крвником. Видјевши Авдурахман, да је по њега зло, дозва топчагу Сулејмана и делибашу па им нареди, да одма напере страже војничке с топовима против народу, и да начине барикаде и шанчеве на ћуприји Ћумурији, на Латинској ћуприји и на ћуприји пред царевом џамијом. Тако се почну бити. Пушка пуца као на Засавици. (На Засавици је била за време Милошеве буне велика битка, па је о томе остала реч у народу, као пословица. Засавица – касапница. Ту је након 17 дана борбе са француско-турском војском, погинуо Зека Буљубаша и сви његови голаћи.)
Први дан Авдурахман давао је сам на хату заповјести и пуцараше добро један на другога, али не могаше ништа учинити једни другима. Кад то виде Сарајлије, учине вијеће у вече и нађу мунасип (за добро), да пошљу писмо у Високо и околицу, да им Височани дођу у помоћ. Одмах начине писмo и пошљу по сахији (гласоноша) у Високо. Исти сахија стигне тамо у сабах, кад су Височани клањали у Али-паше џамији, и да им писмо од Сарајлија. Ту га одмах проуче и кад виде шта је, нареде телале да вичу по чаршији: ко год је брат Турчин, нек узме оружје, да идемо у Сарајево у помоћ нашој браћи да ишћерамо онога крвника Рамана.

До подне скупи се 15 стотина Турака, све ко ватре живе, и пошто су у џамији довој (молитва) учинили, алале се и ижљубе с родбином малом и еликом, па пођу пјевајући и пушкарајући пут Сарајева. До првог сунца стигне тако десет барјака, храбре војске Височана у Сарајево. Чим се алале са Сарајлијама, одмах удри, мајкин сине, на душмана. Бој је трајао два сахата; навалише Височани, па Вратничани и Бјелавчани на јуриш и су мало штете отму све метеризе (шанчеве) и опколе везира Авдурахмана у Тулића кућама. Онда ту поруче, да за један сахат мора пртљати из Сарајева заједно са харемом. Тако и би. Нађоше му коња, везир узјаха на њега, па гулећи браду, пође на пут – то сам својим очима видео. Многи од Сарајлије дошли су да га испрате и тада Авдурахман оде у Травник. Кад влада разумије шта се збило, нареди да он иде у Шумлу у Бугарску, да се бије с Русима. Кад је генерал Дибић прешао преко Дунава, заметне се први бој с Турцима и ту погине Авдурахман.'

За новог босанског везира султан именује Морали-Намик-Али-пашу, кога заступаше  Малкоч-Мехмед-бег, све док Намик паша половином септембра 1828. године не стиже у Травник.

[JASON]

Чим је стигао у Травник Намик-паша окупи босанске ајане и прочита им Портин  ферман у коме је стајало да је Царство заратило са Русима. Онда их упита да ли су спремни да помогну султану и 'хоћедули на душмана поћи.' Они то потврде и 'џевап му даду – кудгод ти пред нама пођеш.'
Али Намик био је Турчин благе нарави и настојао је да лепим начином постигне оно што његов претходник није могао строгошћу. Босанци су ову доброту схватили као слабост, па га је охрабрено племство управо презирало. Неколико дана по његовом доласку, из Сарајева се вратио Васин посланик са обавештајним подацима. 'Наш Хаџо дојављује да се поглавари босански са скуштине од везира јоште нису разишли.' Такође, Васа Милошу наговештава, да одазив на мобилизацију неће ићи лако, поготову у Сарајеву али вели и то да ће се ипак 'неко число воиске, за овдашње градове определити.'
И заиста, уза све неприлике успео је Намик паша  отпремити нешто војске против Руса. За наставак ратовања следеће, 1829. године, у поновној мобилизацији није било значајнијих помака. Kрајем августа Руси ушли у Једрене. Растурена, изнурена турска војска се враћала са ратишта разним путевима. Васа Поповић, који је тада боравио у Карановцу, пропратио је повратак војске са ратишта. О томе је овако обавестио Књаза: 'Ради босански војника који од дана на дан, све више и више од Видина враћајући се, пролазе и од ономад и јучер прошло и' је преко 450 овуда. А ови овуда што пролазе, по вишој части све су гола сиротиња.'
На глас, да су Руси ушли у Једрене, опет је опремљено нешто војске с Намик пашом на челу. Али, када је Намик одлазио према Једрену, рат је већ био завршен и мир склопљен. Враћајући се у Босну дочекао га је новопазарски муселим. То се види из преписке Васе Поповића са Милошем, где у вези тога стоји: 'За босанског везира казује субаша кад га је Ејуп паша (Ферхатовић) у Биљановцима сусрео. Оданле (је) једну војску одредио на Даиће до испод Јавора, на Штитково к Новој Вароши, а везир сврати у Пазар за три дана, на одморак; оданде преко Сјенице у Пријепоље.'
 

[JASON]

Но и након овог рата Босна се није умирила. Намик пашин углед све је више падао; он није био кадар скинути (нити поставити) сарајевског муселима. Порта је покушавала мирним начином да делује на противнике реформи, те позва неке поглавице и капетане на велико веће у Цариград, коме је преседавао сам султан Махмуд II. И он их је лепим начином наговарао, али узалуд. Фра Грга Мартић, у својој књизи 'Запамћења', бележи с овог већа анегдоту:
У вијећу скинуше сви Бошњаци чалме с главе, само то не учинише Мустафа ага Златаревић из Сарајева и дервентски капетан Махмуд-бег. Султан рече капетану: 'Знаш ли ти, да би ти могао скинути и главу!' Махмуд-бег притисне  једном руком чалму на главу, а другом покаже на  врат и рече: 'Чујеш, царе овако је с главом скупа можеш скинути, али с главе не можеш.' (Ферманом од 1826. год. уместо чалме прописан је фес као војничка капа. Фес је носио и Намик паша, а то је вређало јаничарски дух Босанаца, нарочито племства.)
Првих дана јануара 1831. стигао је у Босну Портин повереник, да помогне Намик паши да спроведе реформе. Кад се то у Сарајеву дознало, дошло је до изгреда, у којем је пало 25 везирових присталица, а 60 их побеже из града.
Вести и аброви о овим догађајима брзо су се преносили и лако налазили пут до Србије. Све је указивало да ће се поново заратити. Један извештај датиран 12. марта говори да су босански ајани заказали веће у Травнику на 15 дана по Бајраму. Тих дана стигао је из Сарајева Мехмед бајрактар Бркић као препоручени изасланик упућен од стране босанских ајана, са поверљивим порукама књазу Милошу.
Историјски пак извори указују да је побуна већ од раније добила замах. Одмах по сукобу у Сарајеву Херцег-Босном су почели да јуре гласоноше с писмима појединих првака и капетана а нарочито је био жив саобраћај између Сарајева, Бања Луке, Дервенте, Градачца и Маглаја. У данима између 20. и 31. децембра 1830. године био је скуп босанских ајана у Градачцу. Месец дана доцније, од 20. јануара до 5. фебруара одржан је још један састанак у Тузли. Одатле је упућен позив босанском народу да се диже на устанак за одбрану Босне. Босански бегови тражили су од султана: да поништи привилегије дате Србији и нарочито да врати 6 нахија, обустави спровођење војних реформи, оконча управу над Босном и прихвати аутономну босанску владу на челу с локалним вођом. За узврат Босна би султану плаћала годишњи допринос.
Незванично, за вођу овог покрета изабран је Хусеин-капетан из Градачца.

[JASON]

Kо је био Хусеин-Капетан?
Преци Хусеина Градашчевића живели су у Градачцу, месту у североисточном делу Босне, међу обронцима планина Мајевице и Трбаве. Хусеин је рођен 1802. год. у породичној кући Градашчевића. Син је чувеног Осман-Капетана, кога народна песма помиње као добра јунака. Био је чувен са своје строге правичности, како према хришћанима тако и према муслиманима. Мати му је била Грузијка. Док га је мајка поучавала Корану, његов га је отац учио српским обичајима и причао му о јуначким подвизима славних предака. Хусеинов отац Осман умро је после једне 'турске кахве' код Џелалудин-паше. Цело велико богатство оставио је сину, који је постао капетан Градачца са непуних 18 година.
Хусеин је био добро образован и научио је да чита и пише у рано доба. Са 16 година, научио је арапску калиграфију уз помоћ писара Мула Мустевице, који је хвалио Хусеинову бистрину и звао га 'даровитим дјететом'. Осим тога, Хусеина су учила и двојица дервиша. Није познато да ли је припадао реду дервиша, али се на основу његове велике религиозности и скромног начина живота које је показао у каснијем животу, често сматра да јесте.
Оженио се Ханифом, сестром Махмуд-капетана из Дервенте. Иако се не зна тачан датум, његов син Мухамед-бег је рођен пре 1822. године, када је Хусеин имао 20 година. Имао је такође ћерку Шефику, која је рођена 1833.
Народно предање памти, да је био не само јунак, него и паметан, досељив, окретан. Уз то још и човек добре душе, осетљивог срца. У његовим харемима није било ни једне жене на силу доведене. Није правио никакав јаз између муслимана и хришћана. Код њега је постојао само човек и нечовек, јунак и кукавица, поштен и непоштен. Свом родном месту оставио је лепе задужбине.

[JASON]

Занимљива је приповетка о љубави између Хусеин-капетана и лепе Мејре Алтомановићеве. Прича вели:
Под капом Мајевице, у подножју непроходног и буквом обраслог Гранаша, на надморској висини од 500 метара, шљивицима преплетено, налази се село Штребци. Пречицом ка Зовику и Калајђима пење се на Бодове. Пред очима пуца видик.
Ето, све што видите, ова брда, и те долине, све је то некада било бега Алтомановића. А на ономе најлепшем зовичком брду још и сада стоје травом обрасли остаци рушевина њихове куле. Кажу да је била саграђена пре шестотина година. На шест ката, све од тврда камена. И није само то. Малтер су за њу мешали од беланаца, а градили су је пуних пет година. Била је сва у високим зидинама и када мандалом затворе капије, по годину дана их не отворе. Све су имали унутра…
Хиљаду дунума плодне оранице, шљивици, пашњаци, ливаде са разнобојним цвећем, непроходне планине обрасле буквом, цером, липом и четинарима, па чифлуци, кметови, беглуци – све су ти имали Алтомановићи и под својим држали. Раја је радила и сносила. Тако вековима.
Време гради – време разграђује. Од свега тога леже сада остаци рушевина једнога времена, које је давно прохујало. И све би остало заборављено, да пуким случајем на врата куле Алтомановића једнога дана није покуцао Хусеин-капетан. Остало би онако како се и зачело: без потреса споља, у границама беглука, да очи лепе Мејре Алтомановићеве нису умеле да задрже на себи поглед капетана-бунџије. И зачела се љубав. Тих и топао севдах, крадомице да не знају њени, јер су били противни тој вези. Хусеин-капетан није им био раван ни по племену, ни по богатству. А он је, осим тога био и бунџија, и одметник од султана. Таквом човеку Алтомановићи нису хтели да дају своју Мејру.
Привржени цариградском двору, у коме су гледали свога дародавца и заштитника, они су, држећи се традиција, сваки бунџијски атак још у његовом корену гледали да осујете…

[JASON]

И док је Мејра проводила дуге ноћи уздишући на пенџеру, њени су чекали прву повољнију просидбу. И нису дуго чекали. Појавио се Али-паша Видајић, зворнички паша. Добра прилика. И дали су је.
Сватови су били заказани. Узалудно је било јадиковање Мејре, затворене у кули. Тешила ју је њена верна другарица Јурка, хришћанка из Зовка. Али Мејра ока не сушаше, и дању и ноћу плакаше, она што никад сузе не пусти. Реч њених родитеља, већ дата, била је закон за њу. Ипак, уздала се у Хусеин-капетана и сватовску кавгу.
- Сабљом ћеш ме отети, је ли? – шапутала је у заносу, као да са њим разговара. - Алах ти помогао, јуначе мој!
Око Видајића окупише се тада околни бегови, доглавници и пријатељи. Сватови бројно јаки. Мрки и наоружани до зуба. Уз десну страну му је његов рођак Тузла-капетан. Зна се: кавга ће бити. А јутром другог дана кренуше сватови планином према Тузли. Окружена чуварима, да не би при кавзи допала у руке отимачима, Мејра је на коњу ронила сузе. И баш када су се сватови понадали да ће проћи с миром, Хусеин повиче из бусије:
- Стојте сватови! Да не буде крви, дајте девојку! Или нека ђувеглија изађе на јуначки мегдан.
- Готов сам да се огледамо! – довикну му Видајић. – Па и да не би ишло о девојку, та ми је прилика као с неба пала јер већ одавна жеђам твоје крви.
Десет копља у дужину, два у ширину. Место за мегдан тиме је било одређено. Први залет – прво окушавање. Мачеви севају. Крешу један о други. Мегданџије се варају. Оба су искусни у боју и вешти. Коњи њиште. Под њиховим копитама севају варнице.
Код другог залета Хусеин посрће, а мач Али-паше Видајића сечимице пада на прси кавгаџије. Кад су покрај ње пронели рањеног Хусеина, Мејра је као дете заплакала. Дружина га је однела у кулу Алтомановића. Ту су га дуго лечили родитељи оне, коју је волео и због које је био рањен.

Доцније, приликом устанка, Мејра је погинула на вратима зворничког града, у часу кад је са дететом у нарамку, бежала у заклон.  По ноћи закопали су је у дворишту под бадем-дрво где је најволела седети. А у зору њен муж и њен несуђени драги измирише се на њеном гробу. Ваљда је тако било суђено.

[JASON]

На састанку у Тузли одлучено je да се да се ухвати веза са скадарским везиром Мустафом, названим Шкодра паша, који се такође одметнуо од султана. Шкодра паша имао је тада 25 година и, што је ретко међу Турцима, био је вичан разним знањима. Осим тога био је ратоборан и упоран у своме праву. Још од давнашњих времена скадарски пашалук припадао је породици Бушатлијиној, која своје порекло води још из племена Мрњавчевића и краља Вукашина. Народне песме истина не потврђују то, али је доводе из другог племена Ивана Црнојевића, које је исто тако славно. Султан Махмуд, који је нерадо гледао на наследствене повластице, био је Мустафин природан непријатељ.
Шкодра паши узор је био његов деда Кара Махмуд. Тукао се у многим бојевима и на послетку се повуче у скадарску тврђаву. Капудан паша беше га притеснио големом опсадом, но једног дана излети Кара Махмуд из тврђаве и потуче до ногу султанову војску, зароби Капудан пашу, и отишавши у Румелију принуди султана те порече ферман којим је збачен и стављен ван закона. Поред тога, султан га је још морао подићи на достојанство румелијског валије.
1829. године, на молбу султанову, Мустафа дигне 35.000 војске на борбу против Руса. Пре него што је кренуо ка Видину на бојиште даде удавити своје рођаке, који би по смрти његовој могли наследити пашалук. Али, место да спасава Турско Царство он, Мустафа, уверен да му је 'султан-ђаур' већи непријатељ од Руса, обазриво је водио само 'политичне' бојеве. Чувао је своју снагу, јер је предвиђао да ће султан гледати првом згодном приликом да сломи његову моћ. Књаз Милош, са којим је одржавао добре односе, такође је утицао на њега да се клони сукоба с Русима. Тако је генерал Дибић без великих тешкоћа продро све до Једрена.
И при свом сумњивом држању Мустафа-пашином, султан Махмуд други, огрезао у невољама, преда му под власт Дукађин, Дебар, Елбасан, Охрид и Трговиште. Тиме је хтео да задовољи тежње везирове, а и бојао се да овај не крене против њега. Али чим руска војска у току 1830. напусти Румелију, султан намисли да је час освете дошао. Он нареди садразаму да покори побуњена арнаутска племена, а Мустафа паши да врати области које су му дате прошле године. Видећи како султан опозива свој хатишериф, и знајући да ће после овог захтева доћи и други, гори захтеви, Мустафа не само што одбије да се покори наредби, већ изјави да одриче сваку послушност, па чак и у случају ако би султан одустао од својих захтева.

[JASON]

Мустафа паша се није ограничио само на ову изјаву већ je предузео и друге мере које су доказивале његову озбиљност: он одмах отправи знатну војску у Охрид, Елбасан и Јањину, где се налазио садразам. Уз њега су се држале паше: призренски, скопљански, врањски, приштински, лесковачки, пећки, ђаковачки, елбасански и ајан тетовски. Главари арнаутских племена, које је велики везир био подчинио, јавили су преко својих изасланика Мустафа паши да ће уз њега пристати.
И ако је племенска одбојност између Босанаца и Арнаута била велика, ипак њихова заједничка  мржња на реформе давала је изглед на заједничку акцију. Чим је Мустафа паша решио да се бори са султаном, он је почео да шаље своје поверенике знатнијим капетанима у Босну, да агитују у његову корист и да се договоре о савезу. Тиме је управо изашао у сусрет њиховој жељи, јер су и босански јаничари, решени на отпор, рачунали на скадарског везира.
Босанци су обећали Мустафи неограничену помоћ, али нису на време могли да пођу с њим. Као и увек капетани су правили дуге скупштине, договарали се, расправљали, и тако губили време. Њима није било тако лако да крену као Мустафа паши, који за  собом у Скадру није остављао противнике или људе наклоњене султану, напротив, босански капетани имали су у Травнику везира, који је представљао султанову власт и око кога се била груписала странка, која  је подржавала реформе. И ако мала она је у својој средини имала врло угледну властелу, а међу њима синове Сулејман-паше Скопљака, негдашњег београдског везира, Хасан-бега Требињца, Мехмед-бега сина Имшир-пашина, ћехаје Скопљакова, који је погинуо 1815. на Морави. Босна је имала четири алај бега и они су, такође, најревносније стали уз босанског везира.

[JASON]

Чим је чуо за врење у Албанији, књаз Милош се живо заинтересује и одмах пошаље у Скадар татарина Богдана Ђорђевића да се о свему извести од самог везира. Богдан је носио писмо у коме се Милош тужи и сам на султана и нуди Мустафа-паши новчану помоћ. Међутим Мустафа je био предухитрио Милоша. 18. јануара, дође у Крагујевац повереник скадарског везира с писмом и с богатим даровима за Милоша и књегињу Љубицу. У своме писму везир честита Милошу хатишериф и берат и тражи да поклони поверење свему ономе што ће му његов човек казати усмено. У главноме изасланик (Атанас Економовић) је поновио оно што је Махмуд-паша нишки већ јавио Милошу, тј. да је скадарски везир решио да се бије са султаном.
Везир је представљао султана као човека подмукла и вероломна који чека само згодну прилику да опозове или изигра оно на шта се једном свечано заклео. Као пример је за то наводио не само себе него и Милоша, који узалуд очекује присаједињење отргнутих предела. Није изоставио да каже и то како му је султан, пошто је са Русима закључио мир, наредио да их нападне у Једрену.
Мустафа је имао план да прво потуче садразама; да после сазове у Једрену све паше, ајане, агаларе и оџе и да их пита: 'је ли ово што султан ради закону њиховом сходно или је шеријату противно, и да се онда реши судбина царства … па ком обојци ком опанци!' Преко Атанаса везир је тражио и Србијину помоћ. Он је добро знао Милошеву политику да се на Порти не компромитује и одобравао је такво држање. Услед тога везир је тражио од њега да му само потајно помаже, нарочито новцем и храном, а чим он стигне у Софију Милош нека заузме не само границе од 1813. године већ и сам Ниш.
Но Милош је знао да су понуде Мустафа-пашине неостварљиве. Заузимање предела који су били под зворничким пашалуком није могао гарантовати скадарски везир и извесно Милош би с буновним Босанцима дошао у сукоб, јер Јадар и Рађевину одвајкада су држали Видајићи. Заузимање предела према Нишу и самога тог града било је такође противно здравом разуму. У томе крају спахије су били Арнаути, који су се већ припремали да притекну у помоћ Мустафа-паши. Махмуд-паша нишки био је Милошев пријатељ а град је утврђивао на рачун Бушатлије итд. Зато је Милош без премишљања одредио своје држање: покорност према Порти, пријатељство према скадарском везиру, наравно и једно и друго с претварањем.

[JASON]

Милош се надао да ће Мустафа-паша да доведе Порту у теснац и зато га је храбрио и подстицао на отпор. Препоручио му је да утврди Скадар и заштити обалу Албаније, па пошто тако обезбеди себи леђа, да са свом силом албанском и босанском пође у Румелију, која ће листом пристати уз њега. Свако оклевање биће губитак јер тиме Порта добија време, које може употребити да га превари и разбије. Преко Икономовића Милош је везиру обећао сву могућу помоћ.
Мустафа је био задовољан Милошевим обећањима, али није могао одмах послушати његов савет. Пре свега била је још зима и снегови велики; затим везир је хтео да утврди савез с Босном, на чију је помоћ нарочито полагао, а по могућности да придобије за себе и Црну Гору.
Међу тим су из Босне стизала у Скадар уверења неограничне оданости. У почетку фебруара Мустафа-пашин изасланик је био у Сарајеву. Затим је отишао у Тузлу где су капетани баш држали збор и решавали шта да раде. Изасланик је дошао као поручен и био примљен с одушевљењем. Капетани обећају да ће везира одлучно помоћи и закуну се на тврду турску веру.
Мустафа-паши остало је још да се по могућству обезбеди од стране Црне Горе. Петар II био је у то време само ђакон, те везир, да би га придобио, нареди рашко-призренском владици да га произведе у архимандрита, а затим закључи уговор о миру с њим. У нади да Црногорци неће погазити реч, везир није хтео да утврђује Спуж и Жабљак; шта више разгласи да је готов да да Црној Гори 50.000 гроша, ако она њему пошаље 2.000 најамника. Полажући на Милошево пријатељство он га извести о тим својим жељама и тражио је његово посредовање. Али тешко је било извеси савез између Црне Горе и скадарског везира. Милош се могао заузимати само да Црногорци оставе Мустафа-пашу на миру, као што је заиста и било.

[JASON]

Ускоро после бајрама, у половини марта Мустафа-паша се крене из Скадра праћен од своје војске, многобројне свите и дворске послуге. Повео је чак и свој харем, ченгије (певачице и играчице) и лакрдијаше. Пред полазак он разасла своје делије у Румелију да одмећу народ, затим, где је могао, пошаље бујурдлије објављујући поход против султана. Румелија тада беше поплављена скитницама, разбојницима и некадашњим јаничарима, без занимања и без хлеба, који нису желели ништа друго осим буне.
Мустафа-пашини људи свуда су примани са одушевљењем. Махмуд-паша нишки дао је 60.000 гроша за ратне циљеве а Карафејзић је одмах похитао у Софију, главни град у Румелији, да царску храну узапти. Везирова бујурдлија читана је у Нишу, Софији, Пазарџику и Филипољу, и становници су одмах изјавили да пристају уз везира. Објављено је да у рају нико неће дирати, да ће се све за новац куповати и да ће се узапћивати само оно што је царско. Исто тако везир је наредио да се не дира у европску пошту и у странце који путују цариградским друмом.
19. марта Бушатлија је био у Призрену где је окупио арнаутске паше с њиховим војскама. 27. марта сви су ушли у Скопље. Ту је начињен ратни план у детаљима. Сејфиди-пашу ђаковичкога с неколико хиљада људи везир је послао Карафејзићу који је био опсео Софију, где се био затворио с незнатном војском Ћор-Мустафа-паша. По освојењу Софије наређено им је да пођу на Дупницу и Самоков. Хусеин-Хота био је послан на Велес, а сам Мустафа-паша, с главном војском, која је рачунала на 40.000 људи, имао је да иде ка Битољу, јер се по чувењу ту налазио садразам Решид-паша с неколико хиљада регуларне војске.
Војска арнаутска била је слабо уређена и опремљена: паше су дошле у Скопље у нереду, војска им се била 'по путу развукла … једна тамо једна овамо.' Тако су исто и изишли из Скопља. Ипак изгледало је као поуздано да ће Мустафа-паша лако победити малобројну и слабо обучену регуларну војску Решид-паше. Решид је на свом расположењу имао само неколико хиљада низама, већином регрута, мало извежбаних у војничком запту и ратовању, и расејаних по Епиру, Јужној Албанији и Македонији. Истина они су били под заповешћу великог везира, човека неустрашивог и поузданог, пуног одважности и ревности у служби свога господара; доброга војника и најбољег генерала Турске. Али шта је он могао учинити с тако мало војника, усред огњишта незадовољника, и у општем устанку, према војсци шест пута већој од своје?
Пре него што је пошао из Скадра Мустафа-паша пошаље Милошу А. Икономовића да прими новац на облигацију. Тражио је том приликом 500.000 гроша, али Милош, под изговором, да нема толико прикупљеног новца, преполови тражену суму, обећавајући још толико у року од месец дана. 'Ваља ми гледати, писао је Јеврему, шта ће донде урадити и хоће ли напредовати, пак му могу онда и више дати.' Месец дана раније Милош је исто тако позајмио 60.000 гроша Махмуд-паши нишкоме. ('По жељи вашој шаљем вам што сте од мене искали, и колико сам могао од уста својих уштедети…') Махмуд-паша нишки овај новац, као што је већ речено, дао је Мустафа-паши за ратне циљеве. 

[JASON]

Милош је с великим нестрпљењем очекивао вести с бојног поља. 4. априла Мустафа паша је изашао из Скопља и упутио се Велесу, где је његова претходница под заповедништвом Хусеин-Хоте већ раније била стигла. Из Велеса Хусеин-Хота буде упућен у Прилеп с 3-4000 људи као у извидницу. Али ту буде дочекан од турске посаде, и морао је узмицати у великом нереду до Бабун-Хана (9. апр.). Тај одред низама, коме је Решид-паша послао  помоћ још око 1.500 Тоска, заузме одмах прилепски кланац, врло јаку и згодну позицију. У томе стигне у помоћ Хусеин-Хоти сам Мустафа-паша, са десет хиљада људи и истера султанову војску из њених положаја.
И ако се Мустафа-паша баш није имао чиме поносити због ове победе, ипак је она произвела велики утисак на присталице великог везира. Већ ту у Бабунском Хану пребегло је Мустафи много низама, и дошао је глас да му силихтар Пода иде у помоћ из Флорина с великом војском, да су се Тоске изјасниле против великог везира, и да су Дебрани готови да се предају на веру. На другој страни Мустафа-пашино предузеће имало је такође успеха. 11. априла рано ујутру Али-бег Карафејзић, син гласовитог Кара-Феизије, је заузео Софију, благодарећи издајству свога таста, алај-бега софијског, који му је отворио варошку капију.

(Кара-Феизија, човек из народа и војник по судбини, изгнан због неког злочина, саставио је чету од разбојника, која наскоро узе размере војске, људи сваког соја и вере, и с којом он опустоши Румелију. Узалуд је Порта слала противу њега војску под заповешћу паша првог реда, он је знао да их потуче или да им умакне, а најчешће да купи златом њихову нерадњу. Пошто је опљачкао Једрене, султан Селим био је принуђен понизити се да преговара о миру с вођом разбојника. Пет кадилука санџака софијског дао је султан Кара-Феизији у ајанлук као наследно феудално добро, који ту и умре у дубокој старости и богатству. Његов син Али-бег, рођен је за време неког похода од једне ђувендије, циганке бајадере, која је с руљом блудница свуда пратила разбојнике. Кажу да је Али-бег био невероватно ружан, готово одвратан; опет за то имао је он војничког дара и много храбрости, и нема похода кога није успешно завршио.) 

[JASON]

Али-бегова војска, лакома на плен и на сечу, опљачка хришћане и Јевреје до голе душе, а доста их је и изгинуло, неки мирно а неки борећи се против пљачкаша. Али-бег натури граду силну ратну дажбину и даде одрубити главе четворици муслиманских чиновника, својих личних непријатеља. Ћор-Ибрахим-паша и Сеид-паша били су ухваћени и бачени у тамницу. Билал-ага, ајан дупнички, један од храбрих бранилаца Софије, успео је да се са неколико људи пробије кроз непријатељску војску и да се спасе. Челеби-ага, муселим софијски, био је ухваћен у калуђерском оделу, те је то дало повода да се окриви владика и хришћански кметови, што су му дали одело да утекне.
Али ови бунтовнички успеси имали су кратак век. Понашање Али-бегово у многоме одузе значај устанку и породи сумње о намерама Мустафа-паше. Поверовало се да је тобожњи отпор султановим реформама само изговор за крваве освете, пљачку и за завојевање. Ниш, Филипољ и још неки градови спремише се на отпор. Решид се позва на њихову верност, те доби од њих знатне своте новца, што му послужише за плаћање својих војника, за регрутовање нове војске и једнога одељења грчких стрелаца, као и за подмићивање Ивзи-паше и неколиких арнаутских старешина, дотада привржених скадарском везиру.
Са шест хиљада низама, ново устројеном војском и неколико топова, велики везир утврди свој главни стан у Битољу, да ту чека војску Скадарлијину, и, ако би могао, да га спречи да не долази у Румелију.
Најзад, након многих оклевања Мустафа-паша, праћен од седам паша са два туга и 40.000 људи, утабори се у чврстом положају на висовима брда Бабуше, које господари кланцима што воде Битољу. Главни стан остаде три сата позади у бабушком каравансарају, где с пашама из своје пратње и главним старешинама проведе ноћ у чашћењу и у весељу с музиком и чочецима до зоре, као ради празновања победе унапред, за коју држаше поуздано да ће је сутра-дан задобити. Помисао да би се Решид усудио отпочети борбу, те га са шаком војника напасти у тешкоме положају, беше тако далеко од његове замисли, да не нађе за потребно предузети ни мере које ма који ратни заповедник не занемарује. Ниједан ухода није био изаслан у трагање, никаква стража није била постављена, никаква наредба не беше издата, а као врхунац немарности све знатне старешине беху остале позади, раскошно се частећи и проводећи ноћ у пировању с Мустафа-пашом.