Српске буне

[JASON]

Преплашен успесима бунтовника Решид, по старом обичају Османлија, прибеже лукавству. Он похита да направи мир и добије на времену, да интригама учини расцеп у Босни и поткопа углед победиоцу. Као да још не зна побуде устаника, запита их он преко преговарача које посла у босански табор, на какве се неправде жале, обећавајући дати им задовољења. Они му положише два услова: прво, да се за босанског везира постави овдашњи човек и да за овај мах положај везира добије Хусеин капетан; друго, да се њихова област без икаквих реформи одржи у стању у ком је. Под тим условима обећавају потпуну покорност и оданост Високој Порти.
Татари су јурили тамо амо у оба стана. Велики везир уважи oве захтеве без затезања и обећа да ће о том одмах, зарад обичаја, обавестити Порту. А за то време, да би поштедели достојанство султаново, и да не би изгледало да су му истргли, с ножем под грлом, подарену милост, саветоваше им да се повуку па да код својих кућа ишчекују царски ферман, који ће поставити Хусеина за везира и потврдити повластице које су дотад имали.  
Хусеину су обећања великог везира била довољна, те заборави свог пријатеља Шкодра-пашу и остави га да се носи како уме с Решидом, а он се крену назад у Травник. Доцније, тврдио је да је узрок што је овако лако пристао на мир био страх од Милоша, да изненада не нападне Босну. У то време беше се распростро глас да су Срби, по заповести самог султана, чекали да се војска удаљи па да уђу у Босну и муслимане науче памети. Штавише, уходе великог везира, растурене међу устанике, говориле су да су Срби већ прешли Дрину и тамо чине свакојака јада. Неколике чете војника почеше се враћати кућама да спасавају чељад, те због бојазни да, према обичају босанске војске, само старешине не остану у табору, Хусеин се одлучи на брзо повлачење.
Међутим, још док су трајала преговарања, татари великог везира нису носили само оно о чему се водила реч, него и тајне гласове некима од босанских великаша. Тако, тузланском капетану донеше посланицу у којој је писало како није бог зна какво захтевање што би Босанац био подигнут на достојанство везирско, само што би то приличило неком старијем и разумнијем, као што је на пр. он, тузлански капетан. Он поверова да му само Хусеин смета да постане босанским везиром, и не посаветовавши се са осталима, напусти табор и крену се са својим момцима кући. Алија Видајић предвиде у томе почетак неслоге и хтеде да га погуби, али га задржа Хусеин.

[JASON]

Када се Решид-паша реши Босанаца, беху му отворене руке да нападне на Шкодру. Он навали на њ и силом и лукавством, а и на издајству се није оскудевало. Напослетку, примора га да се преда, али му не узе живот него га посла у сургун. Његове момке пак погуби страшном смрћу, како је већ описано. После овако срећног предузећа Решид се више није ни на шта обазирао. Са својом војском дигне се на Косово и подигне табор управо код Вучитрна. Отуда је имао отворен поглед и на Србију и на Црну Гору, а нарочито на Босну.


31. августа 1831. задесио је Сарајево велики пожар, у коме је страдала скоро сва чаршија. Ово се сматрало рђавим предзнаком, када се у њ повратио Хусеин капетан као победник. Њега и његову војску дочекаше Сарајлије врло лепо, а на предлог Мујаге Златаревића босански прваци изабраше га за везира с називом паше. Избор је обављен у Сарајеву почетком октобра поменуте године.
Недуго затим испраћен је Хусеин паша у Травник с великим слављем, где је уредио двор, поставио многе дворане и почео везировати. За ћехају именовао је Хасан Алајбега Сијерчића из Горажда, за тефтердара Ахметбега Вилића из Травника, за хазнадара Хаџи Мујагу Пријепољца итд. Из Сарајева је позвао врсног терзију Хаџи Абдију Мостића и учинио га својим терзибашом над другим терзијама, који су шили одећу за њега и његову свиту.
Пре одласка именовао је Мујагу Златаревића сарајевским муселимом, а сматрајући се и херцеговачким везиром поставио је Хасанбега Манова невесињским а Мехмедбега Турханију гатачким муселимом. Но Турханију протера Смаилага Ченгић из града заједно с његовом четом, а Башага Реџепашић није могао спречити улаз Манову у Невесиње, јер је био одсутан.
У разним местима измењене су кадије. Тако је и у Сарајеву скинут кадија, постављен од султана, тобоже због неспособности а именован Смаил ефендија Шкодралија, присталица покрета. Место малолетног мутевелије Гази Хусревбегова вакуфа Мехмеда поставио је Хусеин паша за управника свога бајрактара Абдул Хамида, по занату сарача (почетком јануара 1832.).

[JASON]

Пошто је једном отклоњена опасност повлачењем босанских устаника са Косова, Порта више и не помисли на обећања, што их је Решид дао. Правила се глува према више пута понављаним захтевима што их на њу управљаше Хусеин ради својега наименовања, или га је упућивала на великог везира, који га опет са своје стране упућиваше на Порту. У исто време уходе су Решидове и Портине подстицале међу старешинама суревњивост и неповерење према Хусеину, чија таштина и деспотизам беху понекад несносни. Приписујући једино себи успех похода и плодове које држаше да је њиме задобио, разастре он око себе такав сјај, који је потпуно одударао од простих и скромних навика његових сународника, а уз то у свакој прилици показивао је надувеност која је вређала остале, њему равне, стрешине.
За време зиме сплетке његових противника и тајних Портиних ухода повећаше незадовољство, неповерење и суревњивост старешина противу њега. Махмутбег, капетан из Тузле, један од најмоћнијих међу њима, придобивен лажним обећањима о унапређењу, што му у име султаново учини Решид, био је један од првих што се отцепи од странке Хусеинове. Његовом примеру следоваше многи други. Видајић-Махмуд, паша зворнички, мрзео је Хусеина ради његова пријатељства с Али-пашом Видајићем и баш ради тога није ни на Косово пошао. Он, који није хтео да призна тако званога босанског везира, затвори се с јаком посадом у то место готово неосвојиво, објављујући да ће га бранити у име султаново до последње капи крви.
Хасан-ага из Пећи био је јаван противник султанов, али није хтео да зна ни за Хусеина. Аге сарајевске у почетку нису сумњале о потврђењу за ствари које су биле уговорене на Косову. Али кад је протекло много времена а ферман не дође, они се стадоше двоумити. Ма колико да су били одважни у одбрану својих повластица, опет су били тога мњења, да од продужавања побуне на законитог господара, неће бити доброга послетка.
Осим тога, избором Хусеина за вођу покрета, нису били задовољни неки прваци из Херцеговине, нарочито гласовити Али-ага Ризванбеговић из Стоца, и Смаил-ага Ченгић, из Липника. Уз њих је пристала сва Херцеговина осим Ахмед-бега Ресулбеговића.
Херцеговина је од времена завојевања Отомана зависила од главне управе у Босни. Но ради одржавања равнотеже, Порта је почетком 1832. подиже на независан пашалук, а Али-агу уздиже на управу с називом и достојанством паше од три туга. Али-ага, који беше један од најсилнијих капетана, држао се сваком приликом странке султанове. Што се у свако доба могао одупрети навали непријатеља – имао је за то благодарити хришћанима који су га помагали. Његова тврђава, Столац у Херцеговини, била је тако јака, његова раја толико храбра, да му непријатељи нису могли наудити. За време Хусеиновог покрета седео је на миру, не мешајући се у сукоб између босанске властеле и султана, али је стално претио упадом у Босну.
Видећи издају, нарочито међу бившим саборцима, у срцу Хусеиновом појави се жеља за одмаздом. Неке је послао на стратиште као градишког капетана Махмуд Алајбега Филиповића, Изетагу из Травника, Ибрахим ефендију из Језера, травничког кадију и двојицу муфтија тешањског и прусачког. Многи се спасише бекством у Славонију и Београд. Међу бегунцима био је и Хусеинов брат Осман-паша и рођак Ахмедбег.

[JASON]

Књаз Милош, који је пажљиво пратио ствари преко Дрине, стави се сасвим у службу Портину, јер раздори међу великашима у Босни нису Хусеину давали никаквих изгледа на успех. Сем личне мржње, за које је му је и сам Хусеин дао повода, прилике у Босни биле су такве да се Милош више није морао колебати, већ и сам, колико је могао, узе учешћа у интригама. Отворено је нудио сарајевским агама да их измири са султаном, наговарао је Алију Видајића да напусти Хусеина чија је ствар изгубљена, и дописивао се с разним везирима о покорењу Босне. Те његове интриге имале су слабог утицаја. Видајић је остао веран Градашчевићу, шта више хвалио је Хусеинове врлине као доброг Босанца и мухамеданца у коме цела Босна гледа свој спас.
Овако Милошево држање јако озлоједи 'босанског витеза.' За њега је Милош и иначе био узор неискрена и дволична човека коме се не може веровати на реч. Између њих двојице дође до занимљиве преписке, која нам даје јаснију слику о овој двојици комшија, а изнео ју је др. Гавриловић у трећој књизи свога дела 'Милош Обреновић.' До ове преписке је дошло кад Махмуд-паша зворнички затражи данак од Јадрана и Рађеваца. Милош пак видећи већ 'предјел Дрински присоједињен Сербији,' а ствар Градашчевића као пропалу, и да не би изгубио 100 кеса новца (50.000 гроша), које му је уствари послао на пешкеш (поклон) кад је оно био на Косову, одговори Махмуд-паши да је он већ летос на име тога данка послао Градашчевићу, као сераскеру целе Босне, 50.000 гроша, и упути га да се о томе извести од самог Градашчевића. Уосталом Милош је спорио Видајић-Махмуду свако право на приходе од Јадра и Рађевине; прави зворнички паша био је Осман-паша Сулејман-Пашић, који је био у то време у Београду међу осталим бегунцима босанским, који су као присталице султанове морали напустити Босну. Најзад је тражио да се у Јадране и Рађевце не дира док се не реши питање о присаједињењу тих крајева Србији и онда ће се и рачуни прегледати.
Извештен о томе Хусеин напише одговор Махмуд-паши, који је био управо на Милошеву адресу, коме га Махмуд-паша и пошаље. Хусеин је тврдио да му је Милош заиста послао 50.000 гроша на Косово, али не у име порезе Јадрана и Рађеваца већ 'на пешкеш' и 'с обећањима својима јошт и више шиљати.' Милош се вара, писао је даље Хусеин, ако се нада да ће Јадар и Рађевину одцепити од Босне: '… кад му ја преко Дрине воде пређем и на шабачко поље дођем јошт ће ми више пешкеша давати и дати, а и за мали кусур пореза ондашњег народа џевап хоће ми дати, а када у Ћуприју паланку дођем, онде ћемо се не само за годишњи но и за више заоставши кусур пореза накусуривати и наплаћивати с њиме; све што је од народа ондашњег зулумом узео и народ онај у лико опасао од њега ћу узети и народу на вољу учинити'. (16. дек. 1831. Травник.)

[JASON]

Поч. децембра 1831.г. Хусеин је послао једну депутацију у Цариград, која ће молити султана, да му даде Босну и Херцеговину као наследну кнежевину, као што је дао Србију Милошу Обреновићу. Такође, и присталице Хусеинове обратиле су се писмено у Цариград, да га потврди као везира. О овој ствари Хусеин је написао арзухал (представка) на великог везира и послао га по капиџибаши Хусеинбегу и ендеронском чокадару Мула Алиаги, а његов тефтердар Вилић издао је тескеру, којом се препоручују ова двојица свима властима на путу од Травника до Новог Пазара. Мула Алиага уручио је овај арзухал великом везиру.
Међутим пре но што су ова двојица могла стићи у Цариград, проглашен је Хусеин као бунтовник и узурпатор. О овом је полузванично саопштење донео Moniteur Ottoman у децембру, а потпуно га пренео Österreichischer Beobachter од 6. 1. 1832.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ту се каже, да је Хусеин незналица, груб човек, који има своје приватне планове те је обмануо свет да се бори за неке више циљеве, и да су се око њега искупили неваљалци и скитнице. Даље стоји: 'Он (Хусеин) се доскора претварао, да је веран цару и на тај начин варао свет, али су то сада увидели и ти наивни људи — и већ га остављају.'  
Будући да је комунике издан за вањски свет у Босни није ваљда нико о овом ништа знао, а велики везир у нади, да ће ипак Градашчевић пристати на реформе одговорио му је на арзухал кајимом од 7. рамазана 1247. (9. феб. 1832.), у којој га титулира везиром од Босне и одаје му све уобичајене почасти (везири мукерем, сеадетлу, рифатлу Хусеин паша даме игбалуху итд.) На првом месту истиче јунаштво Босанаца, њихову верност и оданост према Османској династији, затим прелази на махзаре, у којем Босанци изражавају верност према династији и моле за опрост и потврђење изабраног везира. Спомиње се и примитак Хусеинова арзухала. Решид паша нема ништа против тога, да се Хусеин постави за везира, јер је већ престао закон и обичај да се везири бирају из дворских приступника. Пошто преци Хусеинови имају заслуга за државу и династију, незнатно је, што он тражи везирство, али овако се достојанство даје само онима, који се покоравају султановим наредбама, па ће се с обзиром на његове претке дати, и њему ако се покори и одмах, не обзирући се ни на чије приговоре, покупи босанске младиће, обуче им низамско одело и почне их вежбати. Пропусти ли ову последњу прилику, кренуће велики везир с војском на Босну, и казнити све оне, који се опиру царским заповедима. Хусеин нека се лати посла, а ову кајиму задржи у тајности. У кајими стоји, да је велики везир шаље Хусеину по ендеронском чокадару Алиаги, по коме је и он послао свој арзухал.
Решид паша послао је кајиму 9. фебруара 1832., а већ којих 15. дана касније знао је да се Хусеин неће покорити.

[JASON]

Знајући за саопштење којим је Градашчевић оглашен за бунтовника и узурпатора, Милош, јако раздражен његовим писмом, одговори, и то непосредно њему, Хусеину. 'Писмо ти је, пише Милош, пуно смрада собствене хвале.' Одбија да му је на пешкеш послао 50.000 гроша, јер он то већим и силнијим није чинио, а камо ли једном Хусеину. Што пак Хусеин тврди да Јадра и Рађевине и део пазарске нахије неће дати Србији то је само 'надимање'.
'Претиш да ћеш искати рачун од мене кад преко Дрине пређеш и у Ћуприју дођеш. Чик и сутра одма пређи! Сербија се није јошт Босне бојала, неће ни данас, тим више што ево царске војске која иде Босну са свију страна да обколи, које ће до неколико дана бити. Сабља ти твоја не може ништа помоћи против саме Сербије, а камо ли и против Сербије и против царске војске… Сви смо се бојали скадарског везира, и сам султан бојао га се, пак ено и њега угаси се, и ено га гди се шета по Цариграду, и цар га ухватио за перчин и вуче га тамо амо… Скадранин има барем перчин, те га цар за њега вуче, куд оће, а ти неимаш тога, тебе ће ћушкати по глави!' Најзад Милош завршава да неће да има посла с њим, за њега бератлију је непристојно да преговара и општи с бунтовником, који се буном дочепао босанског везирства, и који ће као бунтовник и проћи. Махмуд-паша трикалски наименован је за везира у Босни: 'он је везир босански, Хусеин-капетана Градашчевића нема у тефтеру везира!' (4. јан. 1832.)
Исто тако одлучно Милош пише сарајевским агама, тј. Мустаф-аги барјактару Џафићу у Сарајево, против Хусеина који се 'узнео… као распушћено дериште за огурсузима, пак мисли да је постао владалац над целим светом…' и држи 'да се може борити и са самим стихијама воздушним.' Милош је препоручовао Сарајлијама да одустану од Хусеина, изјављујући да је готов да учини султану сваку помоћ против ове 'будале.'
Сукоб између Хусеин-капетана и Милоша био је врло непријатан Али-паши Видајићу, који је хтео на сваки начин да их зближи. Он је много полагао на добре односе са Србијом, јер је добро знао, шта вреди њена неутралност у борби која ће се започети. У тој намери обраћао се Милошу, и чак позивао српског књаза, да оружаном руком потпомогне и поткрепи босански устанак, уверавајући га да је и Црна Гора обећала знатну помоћ за одбрану против султанове војске.
Хусеин је, међутим, остао при своме. У писму Видајићу он понавља да је Милош 'слагао' односно новца послатог на Косово Поље, и да је 'забудалио' кад је стао да прича своје разговоре с њим, Хусеином, Махмуд-паши зворничком, и јадранским и рађевачким чобанима, што ни у каквом случају није смело да буде. Хусеиново писмо Видајићу било је пуно поноса и дубоког уверења у праведност његовог предузећа. Он се узда само у Бога и у 'свога лијепога свеца Мухамеда,' и никог се не плаши: 'оно лани, вели он, када смо били с Божијом помоћи на Косову, ти мухур-сајбија (велики везир) исти је они био, имали су сву Румелију и Анадолију до Ћабе, пак да нас није Бог обчувао са својом милошћу, би нас свију попили као један филђан воде.' Тако ће бити, узда се Хусеин, и унапредак. Ако Милош жели живети у љубави с Босном, то је лако, нек само дигне руку око онога што је његово, Хусеиново, т.ј. с Јадра и Рађевине. (25. јан.)

[JASON]

Милош Али-паши Видајићу
Крагујевац, 31. јануар 1832. године
N⁰ 274.

Видео сам из писма вашег, да сте Скупштину имали, и да сте пописали 60 иљада војске, из које ће бити: 40 под командом Хусеин Капетана, а 20 под вашом, к тому да је у Травник дошао Ћаја Цјетинског Владике, искао судију да им Хусеин Капетан да, и обећао му у нужди 40 иљада војске. На све ове предмете не могу прећутати да вам не одговорим, и зато велим: 60 иљада војске кад Босна спреми противу низама царског, то је доиста велика снага, и могла би млого шта учинити, кад би сва у гомили појавила се. Но ево невоље, кад помислим да ова војска оће које за себе које за коње сваки дан барем по 120 иљада ока које љеба, које зоби, осим друге нуждности као меса, сира, масла и.т.п. Ја добро знам да никакви Магазини не очекују вас на вршинама гора, ни на кршним местима Босанским, а у торби највише да траје 3 дана, пак кад у њој нестане, ондак чистац кући. Србија је много богатија од Босне и у рани и у стоци и у свим прочим потребама, то је и вама познато, пак опет за толико војске сав припас понети куд даље, и спремити све да иј у изобиљу оддржи, опет није у стању, а камо ли Босна. Из тога види се да права будалаштина зуи по вашој глави, а највише у призренију надежде коју на Црну Гору полажете. Ја добро знам да Црна Гора има своега покровитеља, и без воље и позвољења онога ништа несме учинити, а Русија доиста никад јој неће допустити, да се она с бунтовницима противу Цара сојужава, те је тако истинито, као што оно јарко сунце на ведру небу гледамо. В прочем Црна Гора није примила Турчина забита никада, а сада да иште таквога од Бошњака, то је диоста удивитељно! она није подлегла ондак нити је какве помоћи дала даже лане, свом комшији Шкодарлији, који је молио толико, и који је барем признатији од Девендела везир био, и који је могао дати им и паре и џебане и све што су ктели.

Та немојте лудо тако говорити, но кад ћете што изрећи, барем зачините вашу реч знак, да вам људи поверовати могу, а као мени човеку кои знам и Босну и Црну Гору, кажите управо: долазио је у Травник поп Мојсило из Васојевића, кои је пре неколико година са четицом аидука Моју цркву, и својега добродјетељна Ђул-Бега конаке запалио, пак је с великим Господаром Хусеин Капетаном угодио, да му овај нешто џебане и трошка да, како би боље могао за живота свога јошт неколико коза из Херцеговине или Подгорице отети. И кад би какву помоћ од њега Хусеин Капетан потребовао, да му из његова уштељина може доћи са једно две или три четице ускока, свака великом од 10 до 12 људи. Овако велим кад бисте ми за Црногорце јавили, то би вам веровао, ибо Црна Гора сада нити има владике ни Ћаје, као што ви велите. Владика је умрео, пак је на његово место дошло момче једно од 20 година синовац владикин Радивоје, колико тек да сматра на њи онди, да неби у какво зло ушли, а Мојсило је ајдук из Васојевића, из Ђурђеви Ступова, који је толика зла Турцима до сад починио, да на последак и самом свом благодјетељу Ђул-Бегу, кои га је толико пазио.

Што се пак тиче моје љубави и пријатељства с Босном, и с вашом личности, ту није било потребе нимало да ми наводите отом, нити да ме на то нудите. Вама је познато коју сам искреност указивао вашој личности, кад сте Србији и у нужди бивали, такође познато је и прочој Босни достлук и доброжелателство, које сам на комшилуку свагда указивао јој. Нити би ја икада друкче мислио ни желео, кромје само мир, спокојство, и свако благополученије комшиници мојејој Босни, ибо и сам ползе моје, изискују то, да комшије моје у добром стању буду, и да ми и наша деца на таквом комшилуку сладко и спокојно поживимо и трговине наше водимо. Но која фаида што би ко и добра чинио Босни и с њом љубав водио, кад она сама сопствене свое користи незна, нити пак, паметни људи совјете оће да слуша. Она је лане покомешала се, и вичући против неки зулума, испратила је нешто људи на границе своје. Ја сам мислио да ће ови људи с границе какву милост од цара искати, или да им се ти зулуми скину или да им се у чем облакша, пак сам зато и упуштао се понекад у разговор с вама, мислећи истинито, као што рекох, да Босна иде скидати које какве зулуме, а не даће противу својега Цара ићи, и да на се царску власт узимље и самовласту себе чини. Но после тога видио сам, да она гомила људи ништа друго није намеравала но да руку на свог Цара дигне, узалуд нешто крви и своје и својој браћи пролила па је пак повратила сe натраг, и бујствујући и секући један другога по Босни, заборавила на последак и Цара свога, и нужде своје, да шта више, не сматрајући у каквом је положењу, и сада лудост у глави звони, да је у стању борити се и са самим Султаном, Царем својим, и противу њега ићи, тражећи пособијукако да цара свога упропасти. Та људи Божији! Је ли то начин тужбе једнога народа, или је прави бунт противу законитога Цара својега. Може ли вам дакле ко бити пријатељ, кад сте на тај пут пошли. Је ли лепо да војску преписујете Босанску, пак најзад да призивате и Црногорце и да се у њи уздате; ја велим, да Црногорци неће вам помоћи ни у чему нити ће то моћи гледати Австрија ни Русија, да се они с вама сојужавају; но најзад хајде да рекнемо да ће зар и они с вама пристати, и нека пођу с вама; но питам вас куд с њима полазите, и против кога. Зар дотле је доспела Босна да противу Цара својега идући, и саме своје непријатеље собом позива. Доиста! Предпријатије ваше и дела која видим ја да сад радите, мени се никако не свиде, нити ће ко одобрити ваше садашње поступке, био он ваш пријатељ или непријатељ…

[JASON]

Милош је остао при својој одлуци да потпомогне предузеће великог везира, било да пође с војском против Босне, било да прихвати турску војску, која би из Ниша преко Србије хтела на Дрину. У сваком случају Србија би пружала турској војсци храну коју би иначе везир врло тешко могао да набави. Овако Милошево држање јако је бринуло Босанце, јер се он није само задржао на претњама.
Озлојеђен Градашчевић, или неко од његових присталица, пошаље у то време удешено писмо великом везиру, којим тобоже Милош изјављује Хусеину жељу да пристане уз Босанце. Но Милошу је било лако да одбије ова подметања: он није 'ветрогоња и полетарац', као Хусеин-капетан, већ човек који 'обстојатељства светска мери и зна', те према томе никад не може ући у заверу против султана; он се не чуди Хусеину, који нема ни двадесет и пет година, већ не може да разуме 'што онолика Босна пристаде уз балавца и вручи му судбину своју у руке.' (6. феб. 1832. Милош великом везиру Решид-паши.)
Милош је желео да да Порти доказе своје оданости; њему је било тада потребније него икада да заглади неугодан догађај с новцима позајмљеним скадарском везиру. Помажући покорење Босне он би, не само учинио услугу Порти и осветио се Хусеину, него би ускорио и решење српских послова.
У половини марта Милош пошаље Аврама Петронијевића Решид-паши у Битољ, да у детаљима уреди план о начину како ће Србија потпомоћи Портино деловање. Пописивање војске и куповање пушака било је наређено у нахијама према Босни и Старој Србији. Имати војску на окупу онде, било је од велике важности. Осиљени и недисциплиновани Босанци могли су напасти на Србију иако им то није било у интересу. Сем тога, ако би турска војска ишла преко Србије на Дрину, искупљена српска војска била би јемство да нико не сме 'турковање своје у народу терати.'                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   

[JASON]

 Упутства Авр. Петронијевићу за преговоре и уговор с великим везиром Решид-пашом:

 1. Милош и српски народ готови су пружити помоћ великом везиру против Босне у храни, новцу, послузи и војсци.
 2. Милош је скупио за царску војску 2.000 000 ока пшенице у зрну, 500 000 ока кукуруза у зрну и 500 000 ока јечма за коње.
 3. Ако је потребно књаз ће моћи још толику количину хране набавити у Аустрији.
 4. Набављена храна купљена је новцем народним и књажевим и она ће бити издата војсци на тавиле, који ће се урачунати у данак. За храну која би се тек набављала, и која ће се морати готовим новцем купити, споразумеће се књаз с великим везиром.
 5. Цена, по коју је књаз набавио храну, јест куповна цена на српским пијацама, и он ће је по исту цену дати и војсци великог везира (ока пшенице у зрну 10 пара, самлевена 11 пара; ока кукуруза 5 пара, самлевена 6 пара; ока јечма 7 пара.).
 6. Купљена храна као и она која ће се купити а остане неупотребљена, остаће на рачун Порте а не књаза и српског народа.
 7. Књаз је приправио 1.000 000 гроша готових пара, којим може Порта или велики везир располагати, дајући своје тавиле, који ће се одбити од општег данка.
 8. Сву храну носиће Срби бесплатно оној војсци која буде ишла на Босну кроз Србију, и то као доказ своје привржености према Порти.
 9. Као потпору турској војсци пописано је у Србији 22 хиљаде пешака и 3.000 коњаника, који су готови да пођу на први позив.
10. За ову војску тражи потребан број топова, топџија и муниције.
11. Односно плана: да једна турска војска иде на Босну преко Новог Пазара, а друга преко Србије на Дрину.
12. Да се поред војске пошаље уз Саву известан број каика и шалупа да наносе штете Босанцима.
13. Да се одреде комисари од стране српске и турске за давање и примање хране.
14. Да у везировој војсци која ће ићи кроз Србију нема Арнаута.
15. Строга казна против сваког који би с турске или српске стране нарушио ред и дисциплину.

[JASON]

Не верујући у велики отпор Босанаца, велики везир и Порта не прихватише Милошеву понуду односно оружане акције или бар демонстрације силе на Дрини, већ само у вези хране. Везир обећа да ће се одмах по свршетку похода лично заузети, да се српски послови изврше по хатишерифу. Но и без Милошеве помоћи в. везиру, Хусеинов положај био је врло опасан, али у свом поносу тражио је он да га себи другачије представи, држећи, да ће се у одсудном тренутку народ, муслимански и хришћански, искупити под његов барјак, те принудити старешине да за њим пођу. Под влашћу ове заблуде, Хусеин понови још једном захтев о свом наименовању код Порте, па навали на великог везира да одржи према њему своју реч. Одговори му се постављањем за валију Босне Махмуд Хамди-паше из Трикала (у народу прозваног Кара Махмуд-паша), селиктара (маченосца) садразамовог, који доби наредбу да оде и преузме управу својега пашалука.
Поводом тим, почетком марта 1832. године, састадоше се босански  ајани и великаши на веће у Травнику, да се међу собом договоре о томе шта им је чинити. После  краћег саветовању би закључено да се спреме на отпор. Одмах се приступило извођењу овог закључка. 16. марта опремио је Хусеин бујрулдије по целој земљи да се купи војска и да буде спремна да крене, кад стигне заповест.
Од повратка у Босну, Хусеинове чете су ратовале у Херцеговини против Али-аге Ризванбеговића, Смаил-аге Ченгића и др. Знатнији успех на краће време постигао је  Ахмед-бег Ресулбеговић, али све навале на Столац остале су безуспешне. У априлу наново опреми Хусеин нешто војске пут Херцеговине под командом Муј-аге Златаревића из Н. Пазара, ћехаје Карафејзиног и Алај-бега херцеговачког. Овим  је хтео да спречи Али-агу Сточанина, који је у ово време постао пашом од два туга, да не би притекао у помоћ царској војсци, која се приближавала Босни.
Кара Махмуд-паша водио је са собом 18.000 Арнаута и 12.000 регуларне воjске. Хусеин је пак имао на 20.000 људи; међу њима било је и много оружане српске раје из његове капетаније. Али војска му је била непоуздана, у тој гомили није било више од 3.000 бораца решених да погину са својим војсковођом.

[JASON]

Да је Хусеин са својим положајем био сигуран не би се имао чега бојати. Он би изашао још у планине пред непријатеља, где би без по муке одржао мегдан. Бојећи се издајства иза својих леђа, био је принуђен да погуби неколико ага сарајевских, који беху већ отпочели споразуме с Кара-Махмудом, па су му обећали били предати град под погодбом да њихова лична и имовинска безбедност буде заштићена.
Претходницу босанских побуњеника чинило је одељење од 1.500 људи под алајбегом Тодоровићем и Крупом Мехмед капетаном, који се спусте на Косово и утаборе код Бањске. Али се у један пут запрепасте кад око себе смотре силу од 15.000 људи. Сила непријатељска и сувише је била несразмерна да би се могли одупрети за дуже време. Кара Махмуд савлада Тодоровића и отпреми га свезана у Цариград.
Муселим пријепољски, Муј-ага, са три хиљаде људи и неколицином топова бранио је 18. и 19. априла мост на Лиму недалеко од Пријепоља, али и он се мораде предати претежној сили. Мртвих и рањених бунтовника било је 900. После предаје метнуше Муј-агу на магарца лицем у натраг и водише га кроз варош којој је био заповедник. Понижен, он је викао окупљенима: 'Зар нема ни једног Турчина да ме убије и ослободи ме ове грдне срамоте.' Би му на то одговорено: 'Овде нема никаква Турчина. 'Само сте ви Босанци прави Турци!'
Што је заостајало Босанаца на другим тачкама, растури се не чекајући непријатеље. И тако Кара Махмуд-пашина војска, без икаквих даљих препона, пође у гомиле на Сарајево. На овом путу, крајем априла, стиже их царска ирада, издана на основу једне фетве, да се Хусеин Градашчевић као хабис (неваљалац) има погубити због његових недела, а и сви прваци, који му остану верни, док се свима осталима опрашта.

[JASON]

Мујага Златаревић ратовао је у Херцеговини. Разбио је Башагу Реџеповића код Невесиња и похарао имање овог коленовића. Уз то, присилио је и Алиагу Ризванбеговића, да се опет морао склонити у Столац. Но тврђави није могао ништа учинити. Кад му стигоше неповољни гласови од Хусеина из Сарајева он похита онамо. Тако је Алиаги и његовој раји био отворен пут, да пођу Кара Махмуд-паши у помоћ.
Хусеин је стигао у Сарајево првих дана маја. У својој капетанији у Градачцу беше заповедио подизање листом на буну. Све што ту беше људи кадрих да носе оружје, муслимана и хришћана, придружи му се на брзу руку. Становници Сарајева, да би скрили своје тајне смерове, а такође да не би град изложили гневу устаника, правише се да се покоравају Хусеиновим заповестима. Оставивши чување тврђаве и градских капија малој посади, Хусеин са 18 до 20.000 људи пође у сусрет непријатељу. Изглед његове војске мора да је давао мало наде на успех, те  Хусеин у овој незгоди, предложи да се пред Махмуд-пашу изашаље неколико паметних људи из шехера с даровима и митом да с њим преговарају. Али овај предлог увреди понос босанских преторијанаца, који голим сабљама у рукама сви у један глас гракнуше: 'Ко од тога пред Махмуд пашу послања више проговори, дераћемо му матер'.  
На ово, Хусеин одмах на ноге скочи па повиче: 'Кад ви мени тако слободно одговарате и ја свиме вама велим: Ко ме у овај час не буде у војску следио, ја ћу му и матер дерат и мојом руком главу одсећи'.

Стигавши на висораван брда Витеза, недалеко од Сарајева, Босанци спазише војску Кара-Махмудову, коју одлучише да сачекају у овом доста надмоћнијем положају и на којем, по свом обичају гледаше да се ушанче, али непријатељ не даде им за то времена, већ похита да их нападне. Али-паша Видајић, пријатељ Хусеинов, стављен у средину са 4 до 5.000 одабраних људи, храбро издржа први удар, те сузби оне који га беху напали; али на другим тачкама ствари су ишле веома другачије. Хришћани, уплетени противу своје воље у ствар супротну својим интересима, борећи се преко срца, први се приклонише. Њиховом примеру следовали су сви они којима добра воља и одушевљење недостајаше, или који беху при погледу на велику силу непријатељску изгубили наду да ће се моћи одупрети.

[JASON]

При свему овом, повлачење Хусеина и Али-паше Видајића изврши се у доста доброме поретку до на око два километра од Сарајева. Ту обојица дознаше да ће им Сарајлије, пошто су постали господарима градских капија, забранити улазак унутра; с друге стране бише они извештени да је Али-ага столачки с херцеговачком рајом кренуо против њих. Пошто при таквим гласовима сваки даљи напор да се поход настави постајаше узалудан, то Хусеин намисли да се повуче у своју градачку капетанију. Кара Махмуд-паша био је победилац.
Али тако олако не прође му ни ова победа. Пре но остави Сарајево Хусеин одлучи да се још једном огледа с везиром. На Злом Ступу, мало више од сат времена од Сарајева, заметнуше се крвави бојеви. У овој битци збише се чуда од јунаштва, али Махмуд-паша поново изађе као победник. 4. јуна реши се Хусеин, са Али-пашом Видајићем, Мујагом Златаревићем и још неким својим верним присталицама, на одсудну битку пред самим зидовима сарајевским. Осам коња пало је под њим тога дана. Кара Махмуд отрпи велике губитке и већ би приправан да окрене назад, да у најкритичнијем тренутку не допадоше Али-ага Ризванбеговић и Ченгић са својом рајом те потисну Босанце и одрже победу. Хусеин побеже преко Бакија пут равне Посавине, а његова војска на све стране.

Сутрадан 5. јуна пође Кара Махмуд преко Бакија у Сарајевско поље, да тако спречи харање града, на које су се вазда орни Арнаути спремали. Мора му се признати да је своју војску добро држао у стези. Није било ни помена о оним безделима, која су била обична при освајању вароши. (Причало се да је тада Смаил-ага Ченгић срео је неку бабу, где са нешто ствари бежи у град. Упитао је куда ће, а она му одговори: 'Бјежим у град јер иде овамо да роби неки Смајлетина и пашетина'. А Смаил: 'Не бјежи нено, не бој се ти ни Смајлетине ни пашетине'.)
Већи део Сарајлија склонио се у град на Вратнику. Капетани и бегови, међутим, гледали су како да се дочепају кула по својим завичајима, јер су се надали да отуда, под добрим условима, склапају уговоре са новим везиром. Али бадава. Кара Махмуд је једног по једног принудио силом да му буде покоран, и није питао много, колико је ко био одан Хусеину. Хасан-ага Пећки, исто као и други, би прво позван у стан великог везира па онда спроведен у Стамбол.
Само је Али-ага из Стоца био поштеђен.

[JASON]

Након коначног пораза босанске војске ушао је нови везир Кара Махмуд Хамди паша са Алиагом Ризванбеговићем у Сарајево и дао се на уређивање прилика у земљи. (Порти je предложио, што је одмах и усвојено, да се сагради везирски конак (паша-сарај) и касарна за 1.000 војника у Сарајеву. Конак је саграђен на Горици, и у њ се везир уселио већ пред зиму. Трошак око ове градње платила је цела Босна. ) С положаја су скинути сви људи, које је био поставио Хусеин, и постављени они који су били за реформу.
6. јуна, други дан по уласку у Сарајево, издао је везир две бујрулдије: првом је поставио за сарајевског муселима Муса агу, човека из своје свите, а другом Мехмед Фадил еф. Шерифовића за привременог мулу, док му не стигне именовање из Цариграда. Нешто касније поставио је Ахмед Муниб Глођу за заменика мутевелије Хусревбегова вакуфа место Хусеиновог бајрактара Абдул Хамида. По заповести везировог ћехаје Хасана порушена је кафана Хасана Зубовића, крај Чекрекчине џамије, где је било главно састајалиште Хусенових присталица.
Мехмед Фадил еф. мислећи да је Кара Махмуд као Џелал и Рахман, одмах пожури с великим списком кога треба сећи и прогонити, али се љуто превари, јер везир сместа поцепа попис и баци му га под ноге с речима: 'Ја нисам људски касап.'
Према већ поменутој иради Хусеинова имовина је заплењена, а пошто је с њим побегао Мујага Златаревић, и њему су посебном бујрулдијом узапћена сва добра у корист државе. Хусеинов покретни иметак, нађен у везирском двору у Травнику, пренесен је у Сарајево, и путем надметања, знатно испод цене распродан за 59.310 гроша и 27 пара. На исти начин распродата је и покретна имовина Златаревића за 17.157 гроша и 38 пара. Добивени новац потрошио је везир у војничке сврхе. Непокретну Хусеинову имовину узела је држава, која је касније његовом сину и жени почела давати незнатну месечну припомоћ. Слично се десило с имовином осталих првака који с Хусеином пређоше у Славонију.
Да што јаче понизи Градашчевића опремио је Кара Махмуд за управника његовог двора и Градачца једног Арнаутина, који је у новој војсци по чину био чауш.

[JASON]

У ноћи између 4. и 5. јуна оставио је Градашчевић свој шатор на Бакијама и са неколико својих другова кренуо у Градачац, намеран да се затвори у тврђаву и одупре опсади. Али помисао на разарање његовог родног града и на насиља којима би изложио породицу и своје људе, измени му одлуку. У Градачцу се није дуго задржао, јер је Кара Махмуд за њим послао Арнауте.
Раном зором 15. јуна био је у пламену његов двор. Запалио га је сам Хусеин пре него што је кренуо пут Саве са својом породицом и скоро целом свитом. Један део његових пратилаца прешао је исти дан Саву код Шамца, а сутрадан пређе и Хусеин код Жупаније у Славонију. Чим се нађоше на аустријској земљи, уз све протесте, били су разоружани и под пратњом опремљени преко Винковаца у Осијек. Осим Хусеинове жене и сина Мухамеда било је још с њим 50 пратилаца (ич-ага), 22 жене, 26 деце и 40 слуга, 20 атова и 111 коња. У пратњи био је и његов терзибаша Мостић. Од виђенијих Босанаца били су: Али паша Видајић, Мујага Златаревић, Махмудбег Градашчевић, Мустафабег Тузла, Еминбег капетан Маглаја, дерветски капетан Махмутбег, добојски капетан Синанбег, крупски Мехмедбег, Салиага Туфекчић и др., свега око 250 лица.

Градашчевић је понео са собом 3000 златних дуката, 2 вреће сребрног новца, 2 вреће талира, 2 вреће цванцика, 2 ханџара златом окована, 4 сребрне кубуре, 2 сабље окићене драгуљима, 2 златна фишеклука, 7 џефердара у злату, златни сат са 4 поклопца, сребрни сат, 1 златну дуванкесу, 2 сребрна свећњака, 4 златом извезена одела, 38 пари сребрних пиштоља, 38 пушака окованих златом и сребром, 4 урешена ханџара, 1 џилит, 2 копља и 2 бајрака.
С осталим првацима, Хусеин је становао у Осијеку у једној касарни близу старе тврђаве. На њих се строго пазило премда су могли да се слободно крећу по граду и најближој околини. Бискуп Штросмајер био је у ово доба гимназијалац и причао је доцније како је са осталом децом често ишао да гледа Змаја од Босне, како јаше са својом пратњом и како су се надметали у бацању џилита.