Српске буне

[JASON]

Србија није узела активног учешћа у угушењу босанског покрета, али услуге које је Милош учинио Порти биле су велике. Сам глас да се Срби оружају био је довољан да Босанце донекле лиши храбрости и вере у победу. Помоћ у храни, која је истина за новац дата султановој војсци, била је од непроцењиве вредности, пошто је та војска била у Босни на непријатељском земљишту и њена исхрана није била лак задатак. Најзад, Милош је одвратио Црну Гору да 'гнездо Српства' не напада султанову војску из освете спрам великог везира, Решид-паше, који је справом за бацање погубио неке похватане Црногорце. Доцније, Милош је нашао начина да Црногорцима учини услугу и да их спасе од намераваног напада од стране великог везира, који је покорењем Црногораца хтео да крунише своја срећна предузећа.
По заповести из Цариграда Решид је имао што пре да Босну постави у 'стање крајње тишине,' јер је Турско Царство дошло у опасност с друге стране, од Мехмед-Алије египатског. Но Решид-паши није се ишло против Мехмед-Алије. Услед тога он је гледао да себи створи посла на овој страни – доказујући Порти, на основу неких ухваћених докумената, да је Црна Гора била у савезу с Хусеином. Ипак, султан позове Решид-пашу да војује против Мехмед-Алије, надајући се да ће онај који је умирио Босну бити у стању да умири и Мисир.
Само је још једна брига остала Решиду пре него је кренуо у Азију. Морао је да отклони опасност која је претила од избеглица у Аустрији. Поред тога и Сарајевци су се наново побунили и нападали Кара-Махмуда на Горици, који их је додуше победио, али не и сасвим утишао. Одлазак великог везира могао их је охрабрити да учине нове и успешне покушаје.
Крајем јуна повратише се неки од избеглица у Босну верујући у амнестију Кара-Махмудову, али кад их овде затворише не хтеде се више нико враћати. С тога Решид, пре поласка, уреди да Милош понуди свима амнестију. О томе је Књаз 28. јуна (по старом)  писао Аврааму Петронијевићу: 'У нашој политици стоји нам играти ову роју: вадити Турцима опроштрнија, бити Христијани и јошт најглавнији непријатељи Бошњака.'  Истога дана писао је Милош и Али-бегу Карафејзићу и позвао Босанце из Ћесаровине у Србију. На његов позив пређе у Србију на стотину бегунаца. Свима је дата потпуна амнестија и право да располажу својим имањем под условом да се настане изван своје постојбине. И сам Али-бег Карафејзић, који се јако компромитовао опленивши Софију, прегоре сву опасност и пређе на турску земљу.
Од ове амнестије само неколицина беше изузета, то јест Хусеин и они који су били уз њега.

[JASON]

Милошево заузимање у корист султанове ствари учинило је да су односи између великог везира и њега били веома пријатељски, те је он, користећи се тиме, гледао да склони Решида да се заложи за Србе у Босни и другим крајевима около Србије. Пропитиван од самога везира за мере да би се Босна најзад умирила, он је предлагао извесна лица за изгнанство, подржавао друге, које је везир гонио и који су хришћанима били наклоњени, а нарочито је радио – на што је уосталом и Порта била решена – да везир у Босни за старешине испоставља царске људе, чиновнике, место Босанаца, наследних капетана, који су 'глобаџије и деру рају.' Читави српски крајеви тражили су помоћи и савета од Милоша, и он је указивао пут и начин како ће доћи до својих жеља, припремао терен код великог везира за успех таквих жалби, представљајући му невоље хришћана, и потплаћујући његове чиновнике да те жалбе добро приме и успешно заврше. Махмуд-паша нишки умало није положајем и прогонством платио Милошево заузимање у корист Нишлија.

2. јул 1832. Вучји Трн. Авраам Петронијевић Милошу.

'…За удовлетворити Христијанству и наипаче вашем атару, скинуо је са данка 500 кеса, и определио је колико управ да дају ил у новцу или у стварима, а не више. Збацио је при том из ајанства брата му, а синовца му послао у сургун. Њега (Махмуд-пашу нишког) шест дана није преда се пустио, и кад га је најзад позвао, ништа му друго није говорио кромје псовке, сиктерисања и т. п., тако да је од страа одавде полумртав отишао. Везир је Христијанима препоручио да ако би јошт какав зулум учинио, управо к њему нека дођу, да ће му он за најмању будушу погрешку главу одсећи. Пошто је све овако било, најзад је опет припитао Христијане, јесу ли задовољни с тим, или ако нису, а оно да га и с мансупа збаци; но они сви у глас одговоре му, пошто је овако урађено, сад не маре што ће им он паша остати, на које кад је чуо да су с тим задовољни да извадити из хазне бињиш те владику (Јосип) огрне, и с ласкателним речима отпусти ји кући, с оштром заповести паши, да не би за главу ни једнога Христијанина увредио.'

Но најважније је оно што је Милош урадио за пределе у Босни, који су по хатишерифу имали да припадну Србији. Свуда су уништени 'агалуци', тј. читлук-сахибије, народ је имао да даје само оно што је имао давати спахијама, који имају уредне берате. У одређено време спахије су имале да дођу или да пошаљу људе да узму од народа оно што им се дугује; царску пак мирију скупљали су срески кнезови изабрани од народа. Они кнезови који су припадали пазарској и старовлашкој нахији преносили су тај новац у Нови Пазар, јадарски и рађевски харач прикупљао је Милош, јер га је откупио од босанског везира за 50.000 гроша.

[JASON]

Хусеин, прелазећи у Славонију, држао је, да ће као везир бити примљен с великим почастима, али се у томе љуто преварио. По преласку на аустријско земљиште био је дочекан од тамношњих власти како се није надао: био је стављен под стражу и спроведен у Осијек, а имовина му је заплењена. Сви његови протести код месних власти били су узалудни, тужбе министру спољних послова Аустрије, кнезу Метерниху, и молба да му се допусти да лично иде у Беч цару Фрањи, остале су без успеха.

'Сад пак, тужио се Хусеин у једном прилично неразговетном  писму Метерниху, долазимо Вашем Превасходитељству казати, како сам од народа поглавица и предводитељ и везиром Босни наименоват и постао. У Тузли, кад су њиове договоре имали и чинили кога ће предводитеља босанске војске поставити и учинити и у Сарајеву за везира у Босни, мене су поставили, и на срамоту, јербо на други начин да таковог имена на себе нијесам примио, ја бих морао погинути од народа, како у пољу кад смо изашли тако и када смо се вратили натраг, вазда смо (!) око мене било по неколико стотина људи као стража, који су ме чували да им какове преваре не учиним, био сам принужден све оно чинити како су они захтевали, а и свако оно писмо кога (!) сам коме писао, било оно по внутрености пашалука било куд изван… нијесам могао послати док ми нијесу га видили и проучили… Сваки знаде да ја тога господства нијесам хотио имати нити сам пак мислио да будем… Поради тога што сам најстаријега племена а и најбогатији био јесу ме приморали… А у Приштини на Косову, када смо били прошасте године, када им је велики везир од себе писмо дао да могу себи везира изаврати од свога народа… те је онда и мене мало разблажило, пак сам тако ватрено изгорио, једно сам од народа силно приморават, а друго сам промишљавао на великог везира писмо, што је он народу издао…'

[JASON]

Источњачка раскош којом се разметао Хусеин и велики трошак што га је његова пратња себи допуштала, унапред су показивали да ће се наскоро исцрпсти његова новчана средства. Аустријска влада, нерасположена да даје новчану помоћ исељеницима, нарочито бегунцима ради буне према законитом владаоцу, посла му савет преко осијечког заповедника, да иште милост у султана, обећавајући своје добре услуге у Цариграду. Но како се Хусеин уз сву строгост и пажњу војних власти почео дописивати с присталицама у Босни, одлучило је дворско ратно веће да га премести из Осијека у Коморан, далеко од турске границе. Баш у то време стигне извештај од барона Отенфелса, аустријског интернунцијуса у Цариграду, да му је 15-ог августа реис-ефендија саопштио султаново решење да амнестира све бунтовнике, који хоће да се врате у Турску, па и самога Градашчевића, под условом да се не може вратити у Босну. У том смислу била су послата пуномоћја Хусеин-паши, београдском везиру, да преко аустријских власти у султаново име да таква обећања. Тако наредба о сеоби Градашчевића у Коморан буде опозвана, а командант Варад. Генер. Команде, по наредби из Беча, навали живо на Хусеина и Али-пашу Видајића да се користе амнестијом, на шта ови најзад и пристану. Полазак у Земун био је утврђен за 22. септембар, кад 20-ог септ. увече стигне у Петроварадин заповест из Беча по личној ћесаревој иницијативи, да се бегунцима саопшти султаново обећање, али да им се остави на вољу примити га или не, нарочито уздржавати се свакога притиска на њих. Хусеин, међутим, подозревајућу да је Аустрија вољна да га се отресе, није се више колебао. Он учини корак што му се налагаше под видом пријатељског савета, и заједно са свим бегунцима крену у Земун да саслушају фермане, које им је један повереник паше београдског требао саопштити у присуству генерала Фојића, заповедника града, градских власти и неколико изасланика српскога Књаза.

[JASON]

26-ог септембра Хусеин, у пратњи стотине гаваза и чауша, стиже у Земун. Јахао је дивнога арапског коња с богатом опремом и држао сунцобран у руци. Али-паша Видајић и друге старешине указивали су му уважавање и поштовање, као за време његове власти и моћи; Видајић и капетан од Крупе држали су узенгије док је сишао с коња и држећи испод мишица уведоше га у двор земунског генерала. Он уђе у дворану за пријем где је ишчекиван не као изгнаник већ као отомански достојанственик првога реда, којему се при доласку указују почасти, па би посађен на почасно место, са којега саслуша читање акта амнестије са истим оним спокојством и са истим оним достојанством, које би показао при читању фермана о наименовању за босанског валију.
Затим му је генерал Фојић показао целу преписку о амнестији да се сам осведочи о искрености султановој; диван ефендија београдског везира исто је тако донео потребна документа и најлепша уверавања Хусеин-пашина. Опроштај беше потпун за све учеснике у босанском устанку; забрана стављена на њихова имања дигнута; били су слободни да се врате својим кућама, или да се настане где би им се подесно чинило у целом пространству Царевине. Од ове последње милости били су изузети Хусеин и Али-паша; они су требали да оду у Цариград и тамо од султана приме наредбе о свом потоњем боравку.
Овакав распоред баци у бригу Хусеина; он помисли да су га хтели намамити у престоницу да га се, према старинском обичају, опросте. И поред уверавања аустријског генерала, изасланика београдског паше и Милошевих чиновника, он није могао да поверује да је Порта одустала од традицијом установљеног начина понашања. Након пет дана колебања одлучи се ипак, помирен са оним што је неизбежно, за прелаз у Турску не питајући шта ће даље бити. Више је волео да умре међу муслиманима, неголи да живи као роб ђаура.
Али пре него што ће прећи у Београд, Хусеин напише писмо заповеднику Варадинске Генералне Команде. У писму је говорио о 'добром савету', о својој невољи и нади да ће му аустријски цар израдити код султана његову државину и положај везира у Босни. Писао је такође и Метерниху.
Варадински командант одмах отписа Хусеину да већ према свом нахођењу може да пређе или не пређе у Београд; а што се тиче других ствари он није у стању да му да одговора. Генералу Фојићу пак препоручи да 'с овим чудноватим и врло опасним човеком' сврши што пре, јер се његово пребивање на пограничној тачки не може више трпети.

[JASON]

Најзад Хусеин изјави генералу Фојићу да ће да иде у Београд; потом пошаље неколико ич-ага да му припреме стан и објави то диван-ефендији београдског везира, а 1-ог окт. у 4 ч. по подне пређе Саву, пошто је дао писмену изјаву г. Фојићу да се својевољно и по зрелом размишљању решио за прелазак. С њим пређоше Видајић, Златаревић и Крупа капетан с пратњом.
Београдски Турци примише Хусеина не само са знацима поштовања, које је требало имати наспрам једне од првих особа Царевине, већ с дубоком преданошћу и одушевљењем, што се одаје светом мученику за муслиманску веру. И сам Хусеин-паша, поштујући јунаштво његово, пазио га је и био му са свачим на руци. Али туга и помисао на немилу будућност толико су обеспокојиле Хусеина да је пао у постељу. Два месеца лежао је у Београду, а за то време беогр. везир извади свима, осим њему и Видајићу, повратак у Босну. Милошев лични лекар др. Бартоломео Куниберт посећивао је Хусеина и њему имамо да захвалимо тачан опис Змаја од Босне.

'Хусеин капетан, пише Куниберт, имађаше по готову 30 година; стас му бејаше средњи, изглед интересантан, поглед благ и суморан, осмех пун дражи и туге, његове крупне очи наткриљаху густе и укрштене обрве, белоћа његове коже издаваше више ђурђијански тип његове мајке но онај поноситога, суровога и полудивљега Бошњака. Једва би се могло веровати да се под овим нејаким и нежним телесним саставом могла сакривати онако крепка душа, војнички дарови, велика таштина, а нарочито лична храброст, дотерана понекад до дрскости. Искрен и марљив мусломанин, он је брижљиво вршио спољне обреде своје вере и претписе Корана; ни за шта на свету не би он пропустио оних пет молитава дневно, оштро претписаних свакоме мусломанину и од чега га ништа не може ослободити; шта више често су га виђали како за време разговора окреће очи к небу и понавља са свим тихо неку молитву или стихове из Корана; и противу општега обичаја својих сународника уздржаваше се он брижљиво од разних винских и алкохолних пића, забрањених законима исламизма.

Хусејинова капетанија беше најбоље управљана и најсрећнија у целој Босни, ма да је по нагону презирао рају као и готово све своје једновернике, ипак их је штитио и не допушташе да их без разлога киње. Он беше у опште љубљен од свих својих службеника, а аустријске власти уважаваху га пошто је знао одржати ред и добар споразум на граници. Уверен да га насилна смрт очекује у Цариграду, а можда и на самоме путу, он се не могаше одлучити да напусти Београд; али најпосле требало је отићи. Хусејин-пашa поручи му што је могуће штедљивије да, према упутствима која је добио, може повести са собом само два-три служитеља; требало је доследно отпустити своје верне слуге и своје ич-аге, који му беху остали привржени како у срећи тако и у несрећи; сви се растадоше с њим  с највећом тугом, ма да му оно мало новчаних средстава што му беше заостало, не допусти му наградити их као он што би то желео. Извештен о новчаној недаћи младога вођа, заборављајући при томе давнашње зађевице и увреде, књаз Милош му великодушно притече у помоћ, понудивши му као и Али-паши Видајићу знатну своту новца, коју обојица примише са захвалношћу, и без које би се нашли у великој неприлици.'

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Портрет Змаја од Босне настао у Винковцима 1832. године, за време док је тамо боравио чекајући да буде пребачен у Стамбол.
Доле: факсимил мухура (печата) и потписа Хусеин капетана.

[JASON]

Већина бегова и капетана, који су били уз Хусеина, похватани су и послани у Стамбол; између осталих и Хасан-ага Бешировић из Пећи(града), који је после Хусеина био најчувенија личност у Босни, те је ред да и о њему кажемо неколико речи.

О  Хасан-аги своје записе оставили су многи угледни историчари и књижевници међу којима и Ранке, Куниберт, Батинић, Бамогић итд. Милорад Поповић Шапчанин је написао приповетку 'Хасан-ага', док Миленко Вучковић у биографији под насловом 'Хасан-ага - Крајишник' и 'Знаменити Срби Мухамеданци', овог старог делију помиње као великог 'српског јунака Мухамедове вере.'
Родио се тридесетих година осамнаестог века. Пореклом није био властелин, ни из беговског рода и порода. Читавог живота (а доживео је преко 88 година) задавао је велике невоље босанским валијама и аустријским царским конзулима.
Био је необично високог раста, големе физичке снаге, што су веома поштовали и његови пријатељи и непријатељи. У свакодневном опхођењу и разговору с људима, овај љути Крајишник био је одмерен, правичан, лукав и мудар. У бојевима с Турцима или Аустријанцима знао је под свој бајрак да окупи преко 12.000 људи, што је у оно време била велика сила. С друге стране, био је велики верник, до крајности одан својој вери, и никада није пропустио ниједну молитву.
Његова тврђавица налазила се уз границу, према Аустрији, у малом месташцу Пећ(иград), одакле је често упадао на суседна подручја, те робио и палио не марећи за оптужбе које је против њега у Цариграду подносио аустријски интернунцијус. Барон Симбшен, аустр. конзул у Травнику, додијао је жалбама везиру, те је овај наредио капетанима Беширевићу и Рустем-бегу да му доведу Хасан-агу живог или мртвог у Травник. Али ни један крајишки капетан ни на какве валијине наговоре није желео да има Хасана Пећког за свога непријатеља. Штавише, давали су му моралну и материјалну подршку, те понашање Хасан-аге постаде још дрскије. Охолост крајишких ага била је тада на врхунцу, па су о Порти говорили с потпуним омаловажавањем. У ово је време и настала она народна:

Бојичоћу, бојиш ли се Бога?
Бога мало, а цара нимало,
А везира ко дората мога.

[JASON]

Чим је Хусеин послао свога гласника старом Хасан-аги, овај искусни ратник у дубокој старости, подигао је своје Крајишнике и на своме коњу, чувеном Ластавици, са двадесет хиљада Крајишника отишао под барјак Змаја од Босне. И као што се некад храбро борио против Аустријанаца, тако је и сада својом сабљом разгонио Туркуше.
Али и поред пораза Турака, кавга, завист и грабљивост донесоше несрећу;  распрши се босанска војска, а стари Хасан-ага, скрхан стварношћу, врати се у свој Пећ с неколико десетака њему оданих Крајишника спремних да наставе борбу. Али њихов отпор свладан је без много муке, они побијени, а Пећиград безобзирно порушен. По приспећу вести да се Хасан Пећки предао Кара Махмуд Хамдији на Порти су са радошћу могли устврдити да је покрет Босанаца коначно сломљен. У пратњи аскера, леђима окренут свом разореном завичају, кренуо је Хасо на дуг пут до Стамбола. По доласку у османску престоницу чекала га је спремна просторија у једном хану на Атмејдану. Дадоше му кревет, леген, ибрик за авдес и ћилим за клањање. Доста свачега за јело и пиће. Чорбе, зарзавата, ђеврека, пилава и хладне воде са азијских гора.

О последњим данима Хасанагина живота у Стамболу вредан запис оставио је Хусеин А. Шехић у раду 'Кроника с ону страну Војне Крајине', објављеном 1968. године, у којем стоји: 'Велики везир је пожелио да га види. И једног дана одведоше га великом везиру. Везир му указа посебну почаст. Након чибука и кахве растаде се с њим пријатељски. Идући од хана позли Хасан-аги и стари горостас паде у одаји хана да се више никада не подигне'.
То је било 1833. године.

[JASON]

Хусеин је, с двојицом слуга и једном слушкињом, кренуо на пут у децембру. Кад је стигао у Стамбол, султан Махмуд II понуди му да се прими великог чина над низамом. Надао се тако, да ће његов пример и друге потакнути на покорност. Али Хусеин, веран својим начелима, с поносом одбије ту понуду. Тако исто учине и Али-паша Видајић, Мехмед капетан од Крупе и Мујага Златаревић. Гневан због овог одбијања, султан их прогна у Малу Азију, у Трапезунт. Тамо наскоро умре Крупа капетан. Хусеин је на некакав начин остао у Стамболу, где је проживео још два месеца. По неким изворима тврди се да је умро од туге за отаџбином, а по другом тумачењу да је отрован. Дан његове смрти није познат, али се може приближно одредити. Бећирбег Градашчевић познавао је служавку, која је с Хусеином отишла у Стамбол. Она му је приповедала, како се Змај од Босне спремао да прослави Мелвуд (дан рођења Мухамедова) и покуповао све што је било потребно. И управо онај дан кад се имало то обавити дошао је кући где му је позило, и у томе је испустио душу. Мелвуд 1249. године, славио се 30. јуна 1833. и по томе Хусеинова смрт пада негде ових дана. У оно време харала је колера, па је могуће да је умро и од заразе. Покопан је на старом Ејубском гробљу, на Златном Рогу. На већем камену, који се завршава са турбетом, стоји записано на арапско-турском језику: Овде почива Хусеин Капетан Градашчанин из зворничке нахије.

Мујага Златаревић вративши се из прогонства живео је у Сарајеву и бавио се својим занатом све до 1. марта 1863. када га затече смрт у 65 години живота.
Али паша Видајић  повратио се у Босну 1835. и до 1840. живео је у Бијељини. Те године се поново дигао на оружје против Мехмед Салих-паше Веџихије и био поново прогнан у Малу Азију. Умро је, незнано кад, у заточеништву на Кипру.


Литература

Др. Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића.
Др. Мих. Гавриловић, Милош Обреновић, књига III.
Хамдија Крешевљаковић, Хусеин капетан Градашчевић.
Милорад Поповић Шапчанин, Покрети у Босни између 1820. и 1832.
Стари Јово Хаџи Бесаровић, Из прошлости Сарајевске и Босанске.
Леила Мехмедовић, Мегдан Хусеина капетана и Али-паше Фидахића због лепе Мејре Алтумановић.
Бранко Радојичић, Пожешка нахија и догађаји у Босни (1819-1831).

[JASON]

(59) Буна у Шоплуку 1877-1878.


За историју Знепољске прошлости од посебног је значаја тзв. Шопска буна, која је избила после ослобођења Пирота 16/28 децембра 1877. године. Тада је становништво Знепоља, Власине и Крајишта ослободило целу југозападну територију Софијског санџака.  У српској историографији о овој буни у позадини турске војске мало се писало. У бугарској, међутим, писано је доста, али углавном некритично. Основно дело бугарске историографије о догађајима у Знепољу и Крајишту јесте обимна књига Съборникъ Трънски край, Софија 1940., у коме се овај покрет оглашава за бугарски народни устанак. Али, главна улога Аранђела Станојевића у великом делу ових догађаја оповргава писање некритичке бугарске историографије, о чему говоре и казивања – успомене, савременика тих догађаја. Од значаја су и сведочења да је народ ових крајева ометао међународну комисију за обележавање државне границе између Пиротске и Трнске казе, односно између Србије и Бугарске, тражећи да се сви, у устанку ослобођени крајеви, од Самокова до Ћустендила припоје мајци Србији.

[JASON]

Први српско-турски рат одјекнуо је у свим земљама где Срби живе, а такође и у крајевима и пределима од Видина до Ћустендила. Почетком 1877. године, народ тих крајева, био је на ратној нози, наоружан пушкама и секирама, готов,  да из своје земље, најури вековног угњетача. У таквим приликама било је увек људи који су носили, оличавали, и исказивали народну мисао за ослобођењем. Један од њих је свакако и Аранђел Станојевић – Трнски, коџабаша трнске казе.
Аранђел Станојевић рођен је  15. септембра 1830. године, у селу Клисури, недалеко од Трна. Био је унук чувеног Хајдука Апостола који је  у време Карађорђевог рата четовао у пределима горњег Понишавља. Од 1874. члан је Нишког комитета, тајне организације, која је на истоку Нишког санџака обухватала и Знепоље као и брезничку казу Софијског санџака. Комитет је потајно образовала група националних бораца, међу којима су се истицали: Никола Коле Рашић, Тодор Миловановић, Димитрије Ђорђевић, Тодор Станковић, Таско Узуновић, Михаило Божидарац и други, махом трговци. На тајном скупу завереника и полагању заклетве у кући Михаила Божидарца, 24. фебруара 1874. године, Комитету је стављено у дужност и задатак да одлучно, али и опрезно, ступи у споразум с виђенијим и поузданим националним борцима из Добрича, Прокупља, Лесковца, Врања, Пирота, Трна и других места за тајно припремање устанка против Турака, када за то буде наступио згодан моменат.
У томе смислу Аранђел је чинио припреме у народу свога подручја за дизање устанка када Србија уђе у рат са Турском. У жељи за што скорије ослобођење, често је одлазио у Србију и тамо се снабдевао оружјем. Исто тако упућивао је делегате кнезу Милану, молећи га да објави рат Турцима, уверавајући га да ће у Знепољу и Крајишту тада планути устанак. Пред почетак другог рата Србије са Турском, свакако по његовој директиви, у Кнежевину је прешло више стотина Трнчана, Клисураца и других Знепољаца, где су као добровољци били окупљени у чети Симеуна (Симе) Соколовића, или су били преузети у формацијске одреде српске војске. Кад је рат избио, они су учествовали у борбама на српско-турској граници и при ослобођењу Пирота, одакле су затим прешли у Знепоље и, предвођени Аранђелом, учествовали у истеривању Турака из знепољских села, деловали су у позадини турске војске, држали фронт на Власини и према Ћустендилу, док није наишла српска војска, наступајући од Пирота у правцу Трна, затим и Брезника и Радомира.

[JASON]

Ратне догађаје из времена ослобођења Понишавља и Знепоља укратко је у спису Пирот и пиротске прилике представио Фотије Станојевић. То су сећања из његове ране младости испричана у виду успомена, али на један занимљив и дубоко мисаон начин, пун јасних слика о томе шта је видео и запамтио. Достојан је пажње и због помена низа личности – угледних народних првака и родољуба који су радили на послу националног српског ослобођења.

'Носећи своје народно, као снег бело знепољско одело, са мартинком о рамену, са сабљом о појасу, поклоном књаза Михаила, са астраганском шубаром на глави, са чизмама од јухта на ногама, са црвеним појасом – на своме хату Арапу, Аранђел на челу народне војске, у пратњи своје супруге Солунке, у пратњи своје браће: Николе, Златка и Милана и у пратњи својих пријатеља:
пиротског протојереја Михајла Ракеле, попа Ћире и Косте Поповића, из Клисуре, проте Стевана Поповића из Црне Траве са Власине, Давида Петковића из Црвене Јабуке, Јордана Вељковића из Сурдулице, Ивана Пејчића из Знепоља, попа Крсте из Бабушнице, попа Глигорија из Стрелца, Видена Станковића из Стражевца, Миладина Манчевића из Држине, свештеника из Пирота: Алексе Јовановића и Пантелије Панчића, свештеника из Осмакова, Јована Тодоровића, и других угледних лица – Аранђел,
преко Трна, Клисуре и Сурдулице, уз звуке војничких труба, у јеку плутонске пушчане паљбе, у рици и грмљавини два топа, добивених из Алексинца – преко прокупачких планина, Грделице и Владичиног Хана – народне армије, на челу са својим вођом Аранђелом, наоружане пушкама и секирама, са таламбасима, гочевима и бубњевима, певајући ратничке песме, које је напаћена душа у вековном ропству под Турцима припремила била, да једнога дана кад дође суђени час, загрме на Старој планини и на њеним огранцима, у тој великој народној Епопеји 1877. године, преко Босиљграда, Аранђел се спушта у Ђустендилска поља…'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Aранђел Станојевић - Трнски (1830-1886), снимак из 1882. год.

[JASON]

'Пред самим Ћустендилом – пише даље Фотије – они прихватају битку. После дугог и крвавог окршаја, који је трајао двадесет и четири часа, а уз тешке губитке и с једне и друге стране, разбијена турска војска спасава се дивљим бегством, а Аранђел, победоносно улази у ослобођени град Ђустендил и тамо поставља српску власт. (Ћустендил, раније Велбужд, носи назив у спомен на српског Деспота Константина Драгаша, рођака Душана Силног и деде последњег ромејског цара. Османлије су град по њему називали Константинова Бања односно Köstendil, а тај назив се одржао до данас, као Ћустендил.)
Одатле, Аранђел, на челу своје војске, креће на Самоков. Пред капијама и бедемима тога града, изасланици и представници самоковског грађанства: Хаџи Захарије, Хаџи Тонић и Ђорђе Пеливановић изражавају Аранђелу молбу становништва да се и тај град, Самоков, присаједини Србији.
Затим, преко Рила и Брезника, Цариброда, Врапче и Сукова, Аранђел, се са својом војском, спушта на пиротско поље. Народ целог тог краја обасипа га цвећем, а његовог хата, Арапа, кити венцима.
Хорватовић, међутим, после крвавих борби са Турцима поред манастира Темске, на Будин Делу и код села Нишора, недалеко од Пирота, са својим херојима стиже у пиротско поље, близу села Сопота, где га је Аранђел већ очекивао.
Цео пиротски округ све до Ниша, цело Знепоље све до Ћустендила, Самокова и до Рила манастира, цео крај Ћипровца, Куле и Белоградчика, све до Видина - био је очишћен од Турака, присаједињен Србији и тамо је била постављена српска власт.'

Али, о границама будућих домета Кнежевине тек ће одлучити Велике силе.

[JASON]

По ослобођењу Знепоља, део Знепољаца под Симеоном Соколовићем, заједно са Власинцима и Црнотравцима, учествовао је у бојевима у Грделичкој клисури и у бици за Врање. Аранђел Станојевић, пак, постао је представник српске власти у Знепољу и био постављен најпре за председника суда, а затим и за среског начелника трнске казе. Између осталих послова, старао се за безбедност пута између Пирота и Брезника и око снабдевања српске војске која је боравила у Мраки (радомирска каза) и у неким дупничким и ћустендилским селима. За заслуге стечене у рату и у предратном раду за ослобођење Знепоља, Аранђел Станојевић био је примљен код кнеза Милана у Нишу, а затим одликован Таковским крстом. Његов први помоћник (касније и кум), Сима Соколовић, добио је златну медаљу за храброст и почасни чин поручника српске војске.

Гласови о стварању бугарске државе која би обухватила и Знепоље с Трном унели су велику пометњу код становништва ових крајева. Српска влада, после првих дана опште збуњености и запрепашћења, тражила је од руске владе исправку гледишта о правцу и карактеру будуће границе између Србије и Бугарске. Износили су се разни докази и становишта с позивом на историју, језик, фолклор, народна опредељења, шта више, на војничке заслуге Србије у рату Русије са Турском. Указивало се и на правичност коју је руска дипломатија требало да покаже према српском народу, који је достојно, према својој снази, извршио савезничке обавезе у великом ослободилачком делу, затим и на последице које би наступиле и за саме српско-бугарске односе у будућности, ако би се ови крајеви предали Бугарској. Инсистирало се такође и на разлогу географско-привредне повезаности знепољске котлине са пиротском казом и са Власином, односно на економској везаности Знепоља за јужноморавске пијаце, одакле се становништво трнских села снабдевало храном, одржавало трговачке везе и упућивало тамо своју економску миграцију. Сем тога, српска влада била је приступила и публиковању народних представки, петиција, које су потицале са терена и из крајева за које је руски гувернер у Софији, Албин Петар Владимирович, тражио да се неодложно напусте и уврсте у бугарску државну територију.
У овом судбоносном послу народне будућности, потекло је и неколико посебних мера за упознавање шире јавности са жељама и тежњама народа трнске казе, и то путем обавештавања влада европских дворова. Такве народне представке ишле су преко српске владе. Велику улогу у овом народном послу имао је Аранђел Станојевић, који је иступао као народни представник, али се уз њега јављају и друга имена угледних домаћина, сеоских кметова и свештеника.