Српске буне

[JASON]

Из онога што је потекло са терена, српска влада је била чврстог уверења да је становништво Трна, Клисуре и осталих осамдесет села Знепоља своју народну свест и политичко опредељење изразило као српско. Полазећи од оваквог стања ствари влада је упорно настојала да Трн и Знепоље на сваки могући начин остану у Србији. Међутим, и друга страна, руско-бугарска, показала је много упорности да се цео овај крај посматра искључиво као бугарски, те није остајала без активности у смислу истицања тезе о бугарском карактеру Трна и Знепоља.

У то време, у периоду од објаве Једренског примирја до Санстефанског уговора, а и после тога, само из Трна је било упућено у Београд на десетине народних представки. Тако, у адреси кнезу Милану од 5/17. фебруара 1878. била је изражена захвалност за избављење од Турака и потврђена лојалност српском кнезу са пуномоћјем: 'Трн варош и његова чувена Знепољска нахија' која 'у велико већ славе Господ Бога и величају пресветло име твоје, за своје избављење.' Адресу су потписали 'на веки признателни и верни синови Твоји у име свију': председник суда Аранђел Станојевић; кметови Тико Г. Пајов, Анастас Бошковић; свештеници: прота Јован, Никола Јовић, Хаџи Михаил Николић; одборници: Кола Станојевић, Глигорије Диновић, Јоца Стојановић, Мита П. Пуоргов, Мито Ђора, Мита Гига, Ђура Колевић, Дима Тодоровић, Никола Петровић, Тонче Попвасиловић, Јован Ранча, Андон Георгић, Димитрије Ритић, Нукила Милетеновић, Тома Нешић. Околне општине: бапска: Гига Трифуновић кмет, Милош Лалинац, Алекса Монча; изворска: Раде Китановић, Станоје Маринковић, Ђура Илић; насаљевска: Милош Поп-Марковић, Ђура Здравковић; јарловска: Момчил Аџи-Милошевић, Павле Миленковић, Дима Радивојевић; зеленоградска: Андон Забел, Стоиљко Пешинић, Николије Ђорђевић; рејановска: Милош Богдановић, Момчил Стаменковић, Ранђел Станојловић; клисурска: Милан Станојевић кмет, Манча Петковић, Станоје Ивић.
Kao што се види, ова адреса била је сачињена непосредно по обустави рата, а пре закључења Санстефанског мира.

Друга представка, од 12/24. марта, била је писана  Изјава о жељи Знепољаца да као Срби остану, после ослобођења, и даљеу српској држави. Она је била изазвана вестима, после Санстефанског мира, да ће припасти Бугарској, па су стога протествовали и изражавали своју жељу да се не одвајају од Србије. ('Као прави дакле Старо-Срби, ми пред Богом и пред људима протестујемо против таких гласова и целоме свету, а нарочито онима који нашу судбину решавају, објављујемо: да смо ми Срби и то Немањини, близу града Земана и хоћемо да смо сједињени са нашом браћом Србима и Мајком Србијом, од које смо раздвојени били, па опет сачували свој стари Србски језик, Србско име, обичаје и ношњу. Нећемо ни с ким другим, него с нашом браћом Србима, који пролише крв за наше ослобођење'). Изјаву су потписали: Аранђел Станојевић и сто четрдесет других лица, међу којима и свештеници: прота Јован, Димитрије Млађа, Јован Тевић, Никола Јовановић, Милош Марковић, Микаило Радојчић, Гордан Теодор поп Глигор, поп Васиљ и одборници: Златко Богдановић и Андон Н.
Месец дана касније 'на Васкрс 18. априла, у Трну', у име општине Трнске била је упућена ускршња честитка кнезу Милану, коју су потписали: заступник председника суда општинског Никола Станојевић, чланови (општине) Анастас Бошковић и Мита Ђорђевић, као и одборници: Гига Јејић и Станоје Хранисављевић и свих шест свештеника: поп Михаило Николовић, поп Јован Вучо, поп Григорија, поп Стојановић, прота Тајчо Јоцић, као и градски прваци: Јованча Раденковић, Златко Гошић, Јован Горнић и Димитар Јокић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У једној другој Изјави, од 20. марта/1. априла 1878. Знепољци су протестовали што су 'пропаганде и агенти, завидећи срећи, напретку и слободи српскога народа, толико забасали, да су јавили руској врховној команди, како су становници нахије знепољске и вароши Трна, под притиском написали ону изјаву од 12. овог месеца, у којој се вели да смо прави Срби и да као такови не ћемо ни с ким другим, него са својом браћом.
Одбијајући овако гадна и ниска подметања, којима се непријатељи српског народа служе, ми Знепољци и Трњани, који смо годишње по 7-8000 путних исправа вадили па прелазили браћи у Србију (до рата 1876. сваке године одлазили су Знепољци у Србију на печалбу, махом као жетварски радници  и дунђери.), опет изјављујемо пред целим светом, и пред судом Јевропе, да смо чисти и прави Срби, па зато протестујемо против таких лажних доношаја из Софије, и руској врховној команди велимо, да ћемо изгинути, а не ћемо се прелити у друге народе, нити ћемо се коме другом придружити него својој мајци и ослободитељици Србији. Да живи наш избавитељ Краљ Милан М. Обреновић IV. Да живи цело Српство!'

У име Знепоља и вароши Трна: председник опш. суда Аранђел Станојевић, прота поп Јован, кмет јарловски Момчило Хаџи-Михајловић, кмет Павле Стачовић, одборник Миленко, одборник Милош Вучиновић, Миле Здравковић, Мито Ђорић, Тонча Поп-Василић, кмет Младен Ивановић, Стојан Тошић, Јован Радојчић, Адријан Аслиновић, Груја Димитријевић.

Од несумњивог је (историјског) интереса, држимо, да наведемо из овог списка имена потписаних из сеоских општина. То су:

Општина бапска: кмет Милош Мановић, Гига Тричковић, Манча Алексин, Младен Анђелковић, Илија Величковић, Дојча Станчић, Јанаћко Стојановић, Паја Славковић.
Општина буеначка: кмет Димитрије, одборник Ђорђе, одборник Јоца, кмет Вукан, одборник Стојан Стевановић.
Село Горњи Мрамор: одборник Крста.
Село Доњи Кожинци: одборник Станко.
Општина вилиповачка: Стојан Данчевић, Дојча Аничковић, Јоца Стојановић, Алекса Стојановић, Гига Станковић, Кола Вилиповић, Мита Јоцовић, Ђора Кистин.
Општина рејановачка: кмет Милош Богдановић, Јанко Димитријевић, Јова Манчић, Момчило из Бојеве, Ранђел из Џиноваца.
Општина изворска: Рада Китановић, Гига Тодоровић, Станоје Маринковић, Станоје Павловић, Јован Стојановић, Тоша Полин, кмет Јован Ранчић, Дима Радивојевић, Димитрије Игњатовић, Коста Митовић, Анђелко Антовић, Антон Јовановић, Златко Богдановић, Спасо Богдановић.
Општина боровска: Најдан Златковић, Ђорђе Љубановић, Андон Цветковић, Ћира Маринковић, Стамен Ђоровић, Гига Голубовић, Ранча Господиновић, Илија Стевановић, Крста Првчановић, Никола Петровић, Петар Гигин, Милош Цолановић, Јованче Глигорић.
Општина кострешевачка: кмет Гига Манчић, Милинко Динчић, Гига Драгановић, Младен Милошевић.
Општина вранчинска: кмет Коста Глигоријевић, Глигорије Соколовић, Димитрије Јаћимовић, Виден Манчић, Станоје Војиновић, Анђелко Здравковић.
Општина нисаљевска: Милош Поп-Марковић, Ђура Симовић, Кола Јовановић, Андрија Радовановић, Ђура Здравковић, Дамњан Милановић, Момћило Илић.
Општина клисурска: кмет Милан Станојевић, помоћник Манча Петковић, помоћник Станоје Ивковић, Младен Миленковић.
Општина зеленоградска: Цона Јовановић, Андон Јовановић, Стоилко Станковић, Илија Љубеновић, Голуб Станојић, Гига Поп-Крстић, Станко из Забела, Цветко Лазаревић, Станоје Пауновић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Аранђел Станојевић - Трнски са породицом. Пирот 1882.

[JASON]

У Знепољу, као и у суседном Граову, са Брезником, службу су вршиле српске цивилне власти, постављене од најистакнутијих представника тамношњег становништва, на основу Закона о привременом уређењу новоослобођених крајева (од 3/15. јануара 1878.). Трн је био средиште трнског среза и припадао је пиротском округу (старом турском мутесарифлуку), тј. у прво време по ослобођењу, пиротској управи, исто као брезнички и височки срез са седиштем у Драгоману. Начелник пиротског среза био је Аранђел Станојевић. Трнска срез био је један од седам срезова пиротског округа, чији је окружни начелник био професор (од 1886. академик) Панта Срећковић.

Заводећи мирнодопско стање, српске власти су уводиле редовну управу и вршиле послове које је послератно време наметало као редовне обавезе. Тако је, на пример, извршен попис насеља и људства, пореских глава, евидентирана турска имовина, решавани имовински односи и друге парнице, уклањане су последице турске управе и ратног стања. По налогу Врховне команде и генерала Косте Протића – новоослобођене крајеве, па и Знепоље, у циљу изучавања старина, пропутовали су архитекти Мих. Валтовић и Драгутин Милутиновић, и књижевник Мита Ракић, који су о свом боравку у Знепољу, и иначе, оставили пуно запажања о географији, историјским знаменостима, етнографији и о стању народне свести становништва трнске казе и околних крајева. Српска управа ставила је ван снаге и све институције турског управног система и законодавства из области аграрно-правних односа, ослободила сељаке дотадашњих обавеза према Турцима и препустила им коришћење земље која је дотада била турска имовина, одн. читлук. Многи Знепољци, учесници у српској војсци и добровољци, добили су похвале и одликовања. Законитост је била проглашена за све становнике новоослобођених крајева, а становништво њихово сматрано је за пуноправне грађане Србије. У очекивању коначног уређења прилика и политичких односа Србије према Турској и новопројектованој бугарској држави и даље су биле предузимане мере, нарочито код руске владе, да се не противе жељама народа Знепоља да остане под српском управом и у државној заједници са осталим крајевима ослобођеног српског народа у рату 1877/78. године.

Панта Срећковић Јовану Ристићу, из Пирота 15. маја 1878.

'Међутим су се комитетлије распространиле по нашим селима и позивале становништво да нашу управу и војску не слуша. Овај њин позив не само да није нашао одзива, него су сељаци разносаче прогнали, а овде за пример приложене наредбе нашим властима донеле и предале. – Више од 50 села Софијске нахије јавило је нашим пограничним властима и траже заштите; наше су их власти одбиле и упутиле у Софију, да тамо кажу шта хоће.'

Видан израз народног расположења, у овоме смислу, био је одлазак једне делегације у Петроград, априла 1878. са петицијом руском цару да им Русија призна право да као 'Старо-Срби' остану под Србијом. У делегацију су били одређени: Аранђел Станојевић из Трна, Мита Крстић из Пирота и Димитрије Јовановић из Врања.

[JASON]

У међувремену, расположењa политичких кругова у Србији и у Бугарској, због спорних територијалних питања, све више су добијала вид искључивости и нетрпељивости у односу на другу заинтересовану страну. Егзархија је ишла за идејама територијално максималне Бугарске. У томе је имала снажну подршку Русије и, посебно, славјанофилских кругова. Гроф Игњатијев, као идејни творац Санстефанске Бугарске и, у још у већој мери, гроф Черкаски, први комесар ослобођене Бугарске, нису хтели ни да чују за званичну Србију и за захтеве српског народа не само у крајевима које је ослободила руска већ и српска војска. Када су Руси код Плевне заустављени од Турака и кад је Русија затражила улазак Србије у рат, Бугарска није ни постојала, али је гроф Черкаски, верујући да ради у корист Русије, још тада планирао укључење Нишког и Приштинског санџака у руску покрајину, будућу 'Велику Бугарску.'

Не може се додуше рећи да су сви најутицајни чиниоци у руском државном животу, дипломатији и јавном мнењу делили мишљења Игњатијева и Черкаског (на пр. конзул Јастребов, историчар Мајков, Николај Дурново), али, ипак, општа је оријентација у Русији била наклоњена Бугарима. Та оријентација дошла је до изражаја управо у уговору у Сан-Стефану, када су Бугари без испаљеног метка добили државу. С друге стране, под притиском реалних политичко-дипломатских чињеница и правог стања ствари на терену, руска влада је показала знаке попуштања према захтевима српске владе и народних протеста у ослобођеним крајевима. Тако се и може тумачити да је управо руска влада – насупрот настојањима својих високих чиновника, гувернера Видинског и Софијског санџака, Тухолског и Алабина – прихватила предлоге српске владе да се у крајевима које је ослободила српска војска, до коначног споразума, задржи српска управа, тј. у брезничком, кулском, трнском, пиротском и врањском округу.

Међутим, из крајева под руском администрацијом, из софијске, радомирске, ћустендилске и белоградчичке нахије, и даље су у Београд тајно дотуране писане изјаве лојалности Србији и кнезу Милану. То је само појачавало и онако заоштрене српско – руске односе, што је опет погађало становништво тих крајева. Претње и принуде, које су над сељацима ових крајева вршили емисари бугарског комитета и 'џандари' гувернера Алабина, заклањале су се иза имена руског цара, у чије се име, тобоже, и вршила ова антисрпска акција. Уз то су долазиле и претње духовним санкцијама од стране софијског митрополита и нишавског владике. Тако се, између дојучерашњих савезника, велико дело ослободилачког рата са Турском, претворило у политику жестоких сукоба и неспоразума.

[JASON]

Село Житен кнезу Милану Обреновићу IV
3/15. маја 1878.

Његово Величанство Господару,

Ми смо прави стари Срби и како Срби желимо да будемо с нашом браћом Србима. Бугарски комитет оће силом да нас побугари. Молимо тебе господару а молимо и руско цар Александра гледајте да ми како прави Срби не останемо сад силом Бугаре, но да будемо твоји и да се придружимо нашој браћи Србима. Наша је стара србска граница Бакарно Гувно које ми зовемо побијен камик. Не само ми но цели Санџак Софијски овејани Србин и сви су готови да ову исту ствар кажу ако и који упитају буде, само не смеду јер от чорбаџија и комитетлија ако се дозна одма батини и апса. Ми сад горе патимо од њи него што сме патили од Турек. Код Губернера Софијског Господин Алаби не можемо да изидамо на тужбу никако те овако и њем да се пожалимо, ту је комитет бугарски ту су њихни жандари па чим нас виде и сазнаду шта чемо одма нас бију и терају у апсу. Недај Господару да нас овако муче и да нас силом бугаре кад несмо Бугаре. Ми смо Срби и са Србима очемо да живимо и да умремо.

3. маја 1878. Годину
Село Житен Санџак Софијски

Покорни сељане Житане: Михо Божилов, кмет, Вато Најденов, Веселин Тодоров, Минко Цветин, Ташко Црнин, Донко Коцин, Влчко Младенов, Сокол Лазаров, Мила (нечитко), Гроздан Ленков, Тодор Ђошин, Михајло Ђошин, Ташо Бонин, Петар Стоичин, Захарин Веселинов, Вучо Златков, Тото Златков, Танчо Младенов, Стојко Младенов, Васиљ Младенов, Ђора Игнатов, Богдан Цветин, Андон Цветин, Миленко Колин, Кола Вучов, Венко Митов, Пижо Бонин.

[Рашо]

3. маја 1878. Годину
Село Житен Санџак Софијски

Ајде им данас реци да су Срби...

[JASON]

Хиљаде тзв. адреса које су Шопови упућивали кнезу Милану, Конгресу у Берлину, руској и др. европским владама и представништвима има по разним архивама расутих толико, да је немогуће ући свима им у траг, а камоли их објавити на једном месту, што би свакако испунило позамашну књигу. Многи папири су уништени, не само од непријатеља, а поред тога мало се (код нас) и учинило да се та грађа сачува од неминовног пропадања. Ипак, и ових неколико, овде изнетих адреса, довољно сведоче о опредељености Шопова српском роду.
У молби упућеној италијанском представнику у Београду (са потписима из 60 општина), Шопови се жале што ће потпасти под небраћу Бугаре, и што чују да ће их граница одвајати од братског и једноверног народа србског. Једнa молбa датиранa je из Лом-паланке од грађана вароши Лом-паланке, Плевне, Враце, Берковице, Белограџика, Рахова итд. и 106 општина. У њој моле Кнеза, да их  'изроби из ропство бугарско, које је погоре от турску, јер неће да одступе од свете мајке Србије, јер смо ми чисти и прави Срби, што сведочи наша слава, преслава и други обичаји, песме, игре, језик, дреје (одело) лик и др'. Позивају се на историју, постанак својих градова, па веле: 'ти татко ти мајка, Вије во име Бога живаго, избавите ни, присаједините ни на Ваша Србија'.

Молбе из округа радомирског, софијског, самоковског, имтиманског, етрополског и др. кипте нерасположењем према Бугарима и траже присаједињење Србији. Сем ових слали су молбе за молбом окрузи трнски, брезнички и ћустендилски. Такође, Срби из Скопља послали су неколико молби за присаједињење са Србијом Берлинском конгресу, но поучени судбином преко 250 похапшених Срба из скопске околине, Скопљанци су последњу молбу оверили печатом, али је нису потписали.


Село Костин Брот и околна села кнезу Милану Обреновићу IV
Краљу Србском Милану Обреновићу IV
8/21. маја 1878. г.

Молимо те Господару какво свој отец избављај нас от овој проклети Бугари ако бога знајеш. Они нама глава доидоше. Једнако нас бију и апсу што нечемо да станемо под Бугарију и што кажемо да смо Срби, Господару ово чудо није ни пот Турци било. Господин Илија Димитри Македонски и Аџи Мано и Димитрија Бичагџијата от први чорбаџија у Софија побише нас. Молимо те Господару освободи нас от Бугарина и придружи нас нашој браћи Србима ако се икако може. Да не будемо силома Бугарина и пот Бугарско иго кад несмо Бугари но право Старо Србје.
У село Костин Брот, Санџак Софијски
(Следи око 400 потписа мештана села Костин Брот, Искрец, Шијаковци и Драговиштице.)

Слично писмо писали су кнезу Милану  'сељани от села Петрич ', округ Софијски, 6/19. маја: '… јоште молимо Господару да учиниш шта треба те да не трпимо више муке које нам бугарски комитет у Софију сваки дан чини. Молимо те Господару немој повлачити твоју сабљу у корице докле нас не избавиш и не предаш у наручје наше мајке Србије.'
Венко Панин, кмет, и још 19 потписа.

8/21. маја из Сливнице председник суда Георгија Антин у име села Понор, Опицвет, Боговци, Безден и Сливница: 'От неког времена поче бугарски комитет да нас узнемирава и нихни жандари оћају нас у Софију терају наше јергене за војнике па думају нам да ми нисмо Срби но Булгаре да не слушаме власт Србину но бугарско јер кажу тако заповеда цар Александра.' Итд.

[JASON]

Ајде им данас реци да су Срби...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
off topic: Donald John Trump

[JASON]

Одлукама Берлинског конгреса поништена је правна и међународна важност Санстефанског уговора између Русије и Турске, и одређени нови међудржавни односи и нове политичке границе на Балкану. Новоствореној Бугарској држави припали су неки крајеви које је од Турака ослободила српска војска, и у којима је дотада функционисала српска управа. Један од тих крајева био је и трнски срез – некадашња трнска каза. Његово уступање Бугарској, међутим, није одмах извршено, као ни уступање других крајева тада под српском управом. Влада Кнежевине Србије одуговлачила је са њиховом предајом све до времена обележавања границе на терену од стране једне међудржавне пограничне Комисије састављене од чланова држава Великих сила, потписница Берлинског уговора. Још скоро годину дана, све до маја 1879. године, српске власти су се задржале у кулском, брезничком и трнском срезу, као и у делу височког среза. Није искључено да се српскa влада надала да ће, у једном споразуму са руском владом, као допуном Берлинског уговора – потврдити већ постојећи војни и 'цивилни' status militare бар што се тицало кулске нахије и Знепоља.
За трнски срез, тј. Знепоље је на Берлинском конгресу, у радном делу седнице, било одлучено да припадне Србији (у замену за Цариброд, који би припао Бугарској), али га је у последњем тренутку за Бугарску задржао гроф Шувалов, правдајући то потребом компензације за изгубљени Ихтиман – у корист Источне Румелије!?

И свршено је. - Маћијском мером.
И потписано злаћеним пером.
И прослављено господском пиром.
И српска пропаст зове се миром.
И црвак нема коме би с' вајк'о
  
   - Хвала ти, хвала, српска немајко! (Змај)

[JASON]

Александар Иванович Персијани (руски ген. конзул у Београду) Николају Карловичу Гирсу ((заменик руског министра иностраних дела)
Београд, 13/25. августа 1878. године.

Господине Сенаторе!

Након што је немачки генерални конзул званично саопштио српској влади инструменте Берлинског уговора, заказано је свечано проглашење независности за 10/22 август. Тог целог дана није ни у једној прилици изражено признање Русији, а изразе овог осећања не могу да запазим ни у било ком пасусу прокламације српског Кнеза своме народу, документу који имам част да доставим у оригиналу и у преводу. По мени, то је била смотра незахвалности, и обавезан сам да истакнем ту чињеницу. Уколико је српска влада желела да се уздржи од свих званичних изјава које би могле повредити осетљивост Сила потписница Берлинског уговора, а нарочито Аустро-Угарске, она је ипак могла да пронађе начин да изрази поштовање које дугује Русији. Али, очевидно, није у питању то. Тако, на пример, ни митрополит није нашао места да помене Његово Величанство Цара у својој проповеди у Саборној цркви – која није била ништа друго до хвала Кнезу, његовој влади и његовој војсци.
Под оваквим утиском ја сам отишао на свечану вечеру која је тог дана приређена на двору и држао сам да морам да изразим осећање незадовољства, па сам се обратио митрополиту рекавши јавно да 'сам био веома изненађен тиме што у јутрошњој проповеди није нашао места да помене Његово Величанство Цара'. Исту опаску сам учинио господину Ристићу и кнезу Милану. Срећан што може са себе да скине одговорност, министар иностраних послова је безобзирно набедио митрополита, који стварно није послушно оруђе у његовим рукама. Кнез је са своје стране настојао да ублажи утисак који је на мене оставило ово поманкање захвалности и он је од тада према мени удвостручио личну сусретљивост у нади да ће ми знацима пријатељства у моју част улити више оптимизма према политици коју води српска влада…
Имам част да будем, Господине Сенаторе, Вашој Екселенцији најпонизнији и најоданији слуга.

Персијани

[JASON]

Тако, на пример, ни митрополит није нашао места да помене Његово Величанство Цара у својој проповеди у Саборној цркви – која није била ништа друго до хвала Кнезу, његовој влади и његовој војсци.

Беседа

коју је говорио високопреосвештени митрополит, господин Михаило, при оглашењу
мира и независности Србије 10. августа 1878. године, у београдској Саборној цркви.


Мир међу државама, народима и људима! О, како је благословена и драга реч – мир! Но да ли може бити мира на земљи међу људима онда, када ови нису у миру са Богом, када не врше своје божије заповеди?
Само дела правде доносе мир. Само правда шири и утврђује спокојство. Само правда уздиже народ, вели сам Господ Бог у св. писму.
Промисао божија руководи опште судбе свега људства и свега света. А човечијем оку није дозвољено да подигне завесу и види тајне божије, да потпуно сазна чудне путове, којима провиђење води људство бољој судби и остварењу правде, која доноси срећан мир и спасоносно спокојство.
Кроз теснац излази се на широки простор – ратом се долази до мира. И гле, српски народ, после удвојеног, издржљивог тогодишњег ратовања, после великих жртава пренесених у корист својих ближњих: ето, хвала Господу, дође до мира, са којим поздрављајући Вас, благочестиви Христијани, овде у дому Бога мира, изричемо: нека је слава на висинама Богу; јер је на нашој земљи сада мир!
Оцењујући правичност, чесност, доброчинство, које утврђују мир, често, благочестиви Христијани, долазимо у двоумљење, да ли је трајашан мир на земљи онда, када видимо, да се не обраћа пажња на правду, када се уверимо, да се чесност замењује преваром и лукавством, када сазнамо, да се искључиво води брига о себичним користима без обзира на морал, на узвишену, човечну и богоугодну правичност. О, како тада са болом душе и срца сматрамо догађаје, који се нагло мењају, трошећи снагу људства, које жељно ишчекује трајашан мир и дуго спокојство, правдом стечено и осигурано!
Сетите се, благочестиви Христијани, божије науке, која вели: Јелика себје не хошчеши, иному не твори, па се укрепите надом и наоружајте се истином, правдом, вером, словом божијим; јер је Христијанину дато ово божије оружје. То му је штит, оклоп, одбрана, победа. И овим оружјем послужите Богу у миру, као што сте му верно служили и у рату.
Служити Богу истином, правдом, вером и у опште богоугодним поступањем, значи служити отаџбини и друштву људскоме; јер добар отац и син, добра мати и кћи, добар пастир, старешина, војсковођа, судија, војник, пријатељ, може бити само онај, који има у срцу своме страха божијег. И овим се заслужује љубав и милост божија, која човека никада не оставља и не напушта, те да он падне у такво искушење, које би га оштетило, које не би он могао духовном снагом својом савладати и победити.
И оваки истинити Христијани, високо ценећи љубав и милост божију и усрдно вршећи заповеди божије, руководе се и чувају свет. Њихове врлине красе и утврђују градове, села и вароши. Њихове добродјетељи величају, диче и спасавају државе, круне и престоле. Јер Господ објављује своје дивне судбе на земљи, преко својих верних слугу, који су испуњени духом побожности, разума и страха божијег.
Диван у судбама својима Господ, да би остварио правду према народу српскоме, даровао му је на данашњи дан Милана, који, вољом његовом, као владатељ Србије, Обреновић IV, поведе у бој своје храбре Србе и дело правде покрену напред.
Србија је слободна, увећана, независна! О, свети Немањићи, наши покровитељи, подкрепите наше молитве код престола праведнога Бога, да благослови труде и напоре Књаза и народа – ваших потомака, да се обнавља, напредује и утврђује ваша постојбина, где год ваша деца Срби живе, срећом и сваким напретком!
Дан рођења благовернога Књаза нашег Милана, донесе ове године независност српске земље и мир у њој. Па зато данас и св. црква и отаџбина наша величају и славе милост божију, коју је Господ даровао својим вернима преко Помазаника свога.
Радујте се данас и Ви врле душе Милоша и Михаила, што Обреновић IV, умножава славу престола Вашега и раскида ланце народу Вашему, узвисивши име и значај драге Вам Србије.
Нека се велича и слави дом српскога владатеља свима врлинама, којима се угађа Богу, а унапређује народ! Дај Боже, да се шири, снажи и утврђује мир, слога, љубав, побожност у народу нашему, па ће се загладити трагови ратовања, а свугда видети и уживати плодови скупо купљене слободе у благословеном и богоугодном миру!
Слава во вишних Богу, и на земљи мир! Амин.

[JASON]

Као што смо изнели, Аранђел Станојевић био је крупна личност Знепоља и човек од великог утицаја у народу за време турске управе и за време народног покрета у 1877/78. г. После ослобођења он се нарочито залагао око питања одређивања граница односно придруживања трнске казе Србији. За време боравка у Петрограду, многим политички утицајним Русима изнео је прилике у Шоплуку, што сигурно није ишло у прилог бугарским територијалним тежњама, на трнски и брезнички срез, па и шире. Аранђела Станојевића је требало пошто-пото придобити за бугарску ствар, или га онемогућити као народног представника Трна и Знепоља.
Од многих понуда и обећања да се одрекне Срба и Србије, бугарским и руским политичарима учинило се да ће бити најзгодније ако Станојевићу понуде неко високо место у државној управи Бугарске, и то такав положај који би био већи него га је имао у српској управи. Било му је понуђено да се прихвати дужности да буде члан-депутат у уставотворној скупштини, која се управо организовала да као политичко и представничко тело преузме државну организацију Бугарске после одласка Руса. Штавише, било му је понуђено да изабере још по двојицу утицајних људи из Пирота и Брезника и да што пре дође у Трново, привремену престоницу Бугарске. У противном, биће позван на одговорност за неке наводне неправилности и злоупотребе под српском управом. Писмо-позив датирано је 12/24. марта 1879. у Трнову, са потписом  Кироше, а с позивом на ауторитет Захарија Х. Герова. Како писмо садржи становиште најутицајнијег круга бугарских политичких људи, који су били надлежни за придобијање Аранђела Станојевића за ствар бугарске државе, доносимо га у целини, према бугарском оригиналу.

Прияателю Г. Рангеле! в Трънъ      

За послѣднiй пят задави докажа чесам ви искрен приятел советувамь Ви шом това мойе писмо примате да земете заедно и дедо Гыга, ви двама от Трън. И земете двама от Брезник, и двама от Пирот и елате тук за представителы на Народн.а мезлиш, защтото не избѣжимосте потребни, и тъка можете да потулите дѣлатси койтоси чинiл по Србскытѣ врѣмена против народа тамо в Трън, който много зле мисли за Вас, щто ся отеглят Србитѣ, даво опропасти, и Србит. Според Берлинскиiй тракат който неспремѣино треба дася испълини, намного слѣд месец треба от Трън и Брезник дася отеглят чеви пак койето за подобре премислите него направете за вас друго Спасенiе нема, пак ако мислите со Сербите заедно да заминете за в Сербiа то ваше знаянiе, каквото вече намѣрениiе имате от Софiа телегрефираитеми, ичекам непременно отговорът ви. Поздравете всичките тамо от странатами и обичяйте вашего искрена Кироша.
По джама депотати от Трън и Брезник и Пирот за дадот тук, за вчера станало Дума в камяарата, казами Г. Захарiа Х. Геров и чебило непремѣнно нужда дадодать по двама пълномштни от Трън, Брезник и Пирот; Молави наступете Диявола, ипослушайтемя.
Ако Ви неможете да дойдете с дѣдо Гыга, опълномощете хора които ви вече ще одобрите и един чяс напреш испратетегы, и тълка всичките слухове що против Вас ся раздават между болгарскiа Нарот, тук щеся по тъпчат, чеви пак знайсте какво да направите, ази като прияател и сполявам длжноста, и вѣрвам щом сяразмислите по пространо дами подадете право. Истый.

Трново, 12. мар. 1879.

[JASON]

Ако се може ухватити прави смисао овог бугарског писма, он би казао ово: (1) Аранђел Станојевић је био веома потребан Бугарима ради остварења права на Трн и Брезник, пошто би његов прелазак на њихову страну избио српској влади можда најјачи адут за задржавање Знепоља, (2) Бугари нису имали своје људе за Брезник и Пирот, па су све препуштали Аранђелу, односно његовом избору људи из тих крајева (сем деда Гиге, који је из неких разлога приступио бугарској 'партији', није било других угледнијих Знепољаца који би ишли Бугарима на руку). Аранђелу Станојевићу стављало се до знања, уколико не приђе бугарској страни (што би имало вид искупљења) да ће му судити 'народни' суд, што би, свакако, значило смрт од стране Бугарског комитета. Друга могућност томе била би, једино, његова емиграција у Србију.

Комисија за разграничење долазећи 13/25 маја 1879. из Врања преко Власине, стигла је на свом путу, и у село Клисуру, на граници Знепоља према Власини и Црној Трави, где ју је дочекала једна депутација Трнчана, Брезничана и Цариброђана, која је одлучно тражила да се граница помакне на исток, остављајући Србији њихове срезове. Не само што су најодважније и најенергичније протестовали, него су вадили и бацали коље, којима је међународна комисија обележавала српско-бугарску границу. Депутација се састојала из више хиљада људи, на челу са неколико десетина народних првака (Тонча Васиљевић и Димитрије Цакић из Трна, Адем Маринковић из Кусе Вране и др.) угледних домаћина, кметова села и свештеника. Како се то управо збило, види се из једног српског и једног аустријског службеног извештаја.
Тако, у свом извештају од 10/22. јуна, инжењеријски пуковник Стеван Здравковић, српски опуномоћеник при раду ове комисије, доноси ову вест са обележавања српско-бугарске границе: 'На брду Букова глава, близу села Власине, дочекали су комисију сељани трнског и брезничког среза у великом броју, а било их је и из среза Радомирског, и поднели јој молбе, да желе да остану под Србијом. – Председник комисије одговорио је сељацима, да ова комисија није опуномоћена и не може решавати ово питање, но да ће комесари њиове жеље доставити својим владама. У селу Клисури поједине депутације ових срезова излазиле су такође пред комесаре, у истој цели. Руски комесар није хтео примити ни једну депутацију.'
Такође, и аустријски извештај доносио је молбу збора становништва Знепоља, на коју се било окупило на хиљаде људи, да преко интернационалне Комисије за разграничење протестује против неправичног Берлинског уговора и да моли европске дворове за присаједињење Србији. Та молба, датирана 27. маја/8. јуна 1879. год. у Трну, била је потписана, како је стајало, 'од представника српског народа нахије Трнске' (Die Vorsteher des serbischen Volkes der Nahija Trn) на челу са протом Јованом Поповићем, Ђорђем Васиљевићем, М. Раденковићем, за којима је следило још деведесет и седам потписа. Ова петиција била је предата свим представницима Комисија понаособ.

Uebersetzung eines Telegramm's de dat Trn 27. Mai 1879.

SEINER MAJESTÄT dem KAISER OESTERREICH, KÖNIG von UNGARN, durch den oestrreichisch ungarischen herrn MINISTER RESIDENTEN in BELGRAD
Das serbische Volk aud der NAHIJA TRN, versammelte sich heute in tiefster Ehrfurcht zu Tausend zu ZNEPOLJE bei den Mitgliedern der internationalen Commission zu dem Behufe; um EUERE KAISERLICHE MAJESTÄT zu bitten, dem oesterreichhish-ungarischen Mitglied der internationalen Commission den hohen und allergnädigsten Auftrag ertheilen zu wollen, dass er die Grenze zwischen unserem Lande und Bulgarien nicht nach dem Berliner Vertrage bezeichen, den wir sind Bulgaren sondern Serben. Den bulgarishen Namen hat uns die Macht und die lange Sklaverei aufgedrungen, weil der serbishe Name bei der Türken als der eines Empörers gegen den Sultan, gleichbedeutend war, und weil uns die Türken in böser Absicht Bulgaren und Griechen genannt haben, wirhoffen zuversichtlich, dass EUERE MAJESTÄT es jetzt nicht zulassen werden, dass wir mit dem fremden bulgarischen Namen benannt werden sollen, und dass wir dem bulgarischen Staate einverleibt werden, wo wir uns in vollkommenster Sklaverei befänden. Unsere Sprache ist die serbische Sprache, unsere nationalen Gebräuche sind serbische Gebräuse, unsere Tracht ist die serbische Tracht. Wir sind reine wirkliche Serben. Unter uns lebten zumeist unsere heiligen glorreichen Herrscher die NEMANIC'sche. Uns habe die Türken als Serben unterjocht, und die serbische Armee hat uns als Serben befreit. Wir warden eher von hier wegziehen und unsere Heimat öde verlesse, als dass wir uns in den bulgarishen Staat einverleiben und uns Bulgaren nennen lassen. So Gott der Allmächtige EUERER MAJESTÄT in Allem helfen möge, so mögen SIE es nicht zulassen, dass wir von unserem Mutterlande getrennt und zu Bulgaren warden. BULGAREN wird desshalb nicht zu Grunde gehen, wenn zu Gunsten unserer Freiheit, Ruhe und unser Wohlergehen der Berliner Vertag insoweit geändert wird, inwieweit er zu Gunsten der Bulgaren in Ost-Rumelien geändert wurde.

Die Vorsteher des serbishen Volkes der NAHIJA TRN:
Jovan Popović Erzpriester
Georgie Wassiljević, M. Radenković.
Folgen Sieben und Neunzig weiter Unterschriften.

[JASON]

Пролазак Комисије кроз Знепоље, ослобођено уз велике српске жртве, није, међутим, дао очекиване резултате. Берлински уговор, односно његове одредбе о границама Србије према Бугарској, остале су на снази. Тиме је била изгубљена нада о променама у корист Србије, односно испуњавање народних жеља за присаједињењем Србији и заједничким животом са осталим деловима српског народа. У Истоку, полузваничном владином листу, објављен је чланак у којем је отворено критикована политика коју је Русија водила у овом питању. Оцене да је на делу 'просто насиље које нам се чини од стране јачега, да су избрисане и заборављене све оне услуге, које је Србија у последњем руско-турском рату Русији учинила када су Руси код Плевне заустављени од Турака', те да су 'погажене (...) немилостиво оне симпатије, које је српски народ увек за Русију осећао', оштро су ударале на став Русије приликом обележавања границе. Исправке и објашњења, као и отпуштање Аксентија М., писца чланка, довољно су сведочанство да  чланак није прошао неопажено.

Следиле су практичне мере Албина П. Владимировича, руског гувернера у Софији, о преузимању власти над брезничким и трнским срезом. По одлуци руске владе и по наређењу А. Дондукова-Корсакова, шефа администрације у Бугарској, 27. маја Албин је са козацима и јаком руском пешадијом ушао у Брезник, а два дана касније и у Трн. Српска управа била је суспендована, а Руси су почели да уводе бугарску администрацију. Ову смену управе требало је извршити протоколарно, што је било и учињено. Примопредају је извршио Андрија Марјановић, помоћник окружног начелника пиротског округа, па су се српски чиновници и други органи власти повукли у Пирот. Са њима је отишао и Аранђел Станојевић, први и последњи срески начелник српске управе за трнски срез у времену од пролећа 1878.  па до краја маја 1879. године. Тако су Трн и Знепоље, као и суседни Брезник са Граовом, после седамнаест месеци српске управе, иза ослобођења од Турака од српске војске, припали Бугарској. Везе са Србијом биле су потпуно прекинуте, а такође – због посебног режима на граници – и сваки контак са родбином и народом у Србији. Историјске последице таквог издвајања су познате.

По свршетку ове замршене једноипогодишње ситуације, која је носила собом доста сукобљавања, непријатности и отуђења, од интереса је завршни детаљ о судбини Аранђела Стојановића у тренутку предаје власти руско-бугарским представницима. Албин, дошавши у Трн, тражио је од Андрије Марјановића да остави Аранђела у Трну, како би овај одговарао пред 'народним' судом за наводне злоупотребе. Марјановић је одбио тражење и, бранећи у начелу једног српског локалног званичника, среског начелника, изнео је да је Аранђелу Станојевићу, за дела почињена под српском управом надлежан само српски суд (пошто је срески начелник указано лице, а за шта је било потребно одобрење кнеза Србије). Марјановић је 12. јуна 1879. године, тражио од Албина 'написмено' и 'на основу чега то чините' – јер без писмене оптужнице није се могао подићи кривични поступак.

Видећи да је поступио непромишљено, Албин је дигао руке од свог захтева, сматрајући да ће са коначним одласком српских чиновника и српских представника власти отићи и Аранђел Станојевић, главна препрека бугарској политици. Тако је и били: Аранђел је са породицом, великим бројем сродника и сарадника још из времена турске владавине, и са око три стотине породица – других Знепољаца, напустио своје огњиште и прешао у Пирот. Ту је убрзо и умро, по свршетку српско-бугарског рата, 25. новембра 1886. године, пошто је, неколико година пре тога, избегао атентат који му је био приређен по наредби Драгана Цанкова.

Нове границе, после проласка Комисије за разграничење, имале су међународно признање. Две суседне државе, Србија и Бугарска, после 1879. године, почеле су да изграђују свој засебан државни живот и друштвене односе у складу са својим законима и уставним институцијама. Кнез Милан је - одговарајући на писмо Александра Батемберга – примио његов избор за кнеза Бугарске и, отпоздрављајући га, ословио са 'Господине и драги Брате', пожелевши напредак бугарској држави и народу. Повремени гласови Срба који су остали 'пот бугарско иго' све 'до Етропоља, Сливена и Јамбола' чак и 'до реке Искра', све више су се удаљавали од реалности живота и прелазили у заборав. Данас су само ехо једне прошлости и једног периода из српско-руско-бугарских односа од пре око 140 година.

[JASON]

(25) Тенкина завера 1857.



Србске Новине у броју 110 од суботе 28. септембра 1857. године (по ст.), донеле су следећу вест:

У Београду, 27. Септембера. Још од пре неког времена полицајне власти дознале су за једно богомрско дело, које је управљено против живота Његове Светлости премилостивог господара и књаза нашег. Тешко је и изговорити, да се као участници тог страшног осудителног дела појављују и членови земаљског совета Радован Дамјановић и Паун Јанковић. Докази, који су у руке власти дошли, неостављају никакву сумњу, да је од сузаклетника све учињено, што је у њиовој моћи било за извршење овог великог злочинства, а само оруђе, коим се убијство доброга књаза нашег удејствовати хтело, већ је у рукама власти.
По оваквом оповиђенију тако страшног злочинства, које би отечество наше у несрећу и забуну довело, власт није могла изоставити, да како више именоване окривљенике, тако и друге, за које се зна да су у то крвно дело умешани, под затвор нестави, и наредиће се да се предмет овог грозног умишљаја по земаљским законима преда дејству правице и суђенију судова. Сваки правиј и поштениј Србин, грозећи се овако гадног злочинства, гнушаће се овог ужасног дела, које нашу историју каља, и благодариће свевишњем провиђенију, које је живот Његове Светлости од овог издајничког удара сачувало и тим мир и спокојство отечества од убитачног потреса и нарушенија предохранило.