Српске буне

[JASON]

Гарашанин је био озлојеђен још од 1853, кад је по жељи Русије свргнут с власти. 'Ја сам', вели он, 'умео ћутати о свему што се догодило и ја ћу умети ћутати, али ако сам ја и ћутао, дубоко је то мене дирнуло и увредило тако, да кад ја не би имао призренија на обшту ствар, видио би цео свет какво би то значење имало, може бити било би и несреће из тога, но што се моје личност тиче, ја би је смео извршити, но за моју личност нисам хтео да општа ствар на коцку и пробу дође'. На тај ранији јед дошао је владин захтев његове оставке. Врло частољубив, он није хтео да се ни на какав начин доводи у везу са завереницима, није хтео да се на њега баца и најмања сумња да је имао чега заједничког са људима који су одговарали пред судом за покушај убиства. 'Ти мене добро познајеш', писао је он Мариновићу, 'и ти знаш да ја не марим ни за шта кад се ствар моје части тицала буде'.
Гарашанин је био у праву да се љути на двор. Двор према њему није имао обзира ни колико према Вучићу и Симићу. Заверу су били склопили Вучићевци; поред свега тога, двор није сматрао Вучића за компромитованог. Искази завереника теретили су Симића, али он није натериван на оставку, него му је остављено да је да доцније, тобоже драговољно и независно од Тенкине завере. Изгледало је да двор, подстицан аустријским конзулом, хоће пошто-пото да Гарашанина доведе у везу с Тенкином завером и да га морално и политички уништи.
Од тог тренутка Гарашанин је држао да ни он двору не дугује никаквих обзира, и ставио се на чело вансаветске опозиције. 'Књаз се је предао са свим внијанију аустриском и Немечкарима, и са овима у сајузу мисли он да управља судбином народа Србског… Совјет пак остаје бранитељ права народњи, следователно мора се чисто обкружити људма народњим, и онаковим кои неће никад ни у чем дозволити да књаз помрачи то право народње и да надмоћнијем фаличне изображености Немечкара надвиси патриотически дух, коим је Совет за интересе народње одушевљен'.
Иако није био присталица Савета, Гарашанин је мислио да мора стати на његову страну, када је то био једини бедем националне политике против књаза који се потпуно предао аустријском конзулу и 'немечкарима'.
План вансаветске опозиције био је прост: збацивањем шест саветника књаз је уствари растерао Савет и повредио Устав. Против тога државног удара, растераним саветницима није остало ништа друго него да апелују на Порту, која је даровала Устав, и на Велике силе, које су узеле Србију под своје заједничко јемство. У овом правцу Гарашанин је почео да ради још док је био у Паризу, где га је Тенкина завера затекла. Његова је теза била да, по Париском миру, гаранција Великих сила над Србијом не обухвата само њен територијални него и њен уставни status quo, и да су Велике силе дужне протествовати против државног удара извршеног у Србији.

[JASON]

Силе је требало уверити да је књаз заиста учинио један државни удар. У томе погледу вансаветској опозицији конзули руски и француски били су од највеће помоћи. Та два конзула, још пре Тенкине завере, због неких питања етикеције, били су рђаво с књазем, и с тога расположени да сваку његову погрешку одмах уоче и доставе својим владама увеличану. Француски конзул Дезесар, чувши за заверу, одмах је рекао да је она намештена да би књаз могао оборити Савет. Тако је нешто и руски конзул Милошевић писао руском амбасадору у Цариграду. Кад је књаз натерао шест саветника на оставку, и Дезесар и Милошевић представили су то у својим извештајима као државни удар, тврдећи да у Србији нема више Савета. Дезесар је био поручио саветницима да не дају оставке; чувши да су их ипак дали, он је дошао ван себе од јарости. Рекао је да је књаз, примајући њихове оставке, сам своју потписао, и да је себе ставио 'ван закона', - израз један, како је представник Марковић приметио, који се само за злочинца употребљава. Дезесар је говорио да у Србији нема више закона, и претио прекидом дипломатских односа. Све ово он је бацао српским министрима у лице, и наговарао је београдског пашу и своје колеге конзуле на један заједнички протест. И врх свега није дошао у цркву, на благодарење за књажев спас од завере. Може се мислити какве је тек извештаје слао француском амбасадору у Цариграду.
У то време Русија и Француска, противнице из Кримског рата, биле су се једна другој приближиле. Због свог сукоба с Аустријом у италијанском питању, Француска је налазила рачуна да попушта Русији у балканским стварима. У Кримском рату, кад јој је било стало до аустријске помоћи против Русије, она је била готова да Аустрији да одрешене руке према Србији. Тада она није имала ништа против тога, да та Сила заповеда у Београду. Али, кад се после Кримског рата измирила с Русијом, Француска је исто тако била готова да заједно с Русијом сузбија аустријски утицај у Србији. Књаз Александар био је аустрофил, насупрот Савету, који је нагињао Русији. Свако јачање књажеве власти на штету Савета могло се тумачити као појачање аустријског утицаја, - и зато, кад су Француска и Русија чуле од својих београдских конзула да је књаз оборио Савет, оне пред тим чином нису могле остати равнодушне. Решиле су да интервенишу, и тако је Тенкина завера, од једног питања српске унутрашње политике, постала једно питање велике европске политике.

[JASON]

Видело се да је збацивање шест саветника било погрешка, јер су одмах после тога наступили дипломатски заплети, за које се није могло претпоставити како ће се завршити. Саветници су дали оставке 13. октобра, а већ 21. октобра француски амбасадор у Цариграду Тувнел чини изјаву, у којој је изложено француско гледиште на заверу. 'У српском питању', вели Тувнел, 'треба разликовати две ствари: једну заверу против књаза, коју нико не одобрава, и једну опозицију против књаза, која је обухватила цео Савет, и која значи да књажева управа није без замерке. Порта, која је дала Србији Устав, има право и дужност да преко једне комисије извиди тај сукоб између два уставна чиниоца, нарочито у оваком случају кад изгледа да је један од два чиниоца, књаз, оборио оног другог, Савет.'
Порта, која се испрва показивала наклоњена књазу, јер је заверу сматрала као дело књаза Милоша, кога није марила, - Порта мења своје држање после оставке шест саветника. Султанов министар спољних послова Али-паша почиње да говори о несумњивом праву Порте да пошаље комесара у Србију, ако за потребно нађе. Али ствар остаје на томе. Порта не даје од себе гласа све до изрицања смртне пресуде над завереницима. Тада Али-паша тражи 'најнастојателнијим начином', да се та пресуда не извршује, док се и Портино мишљење не чује. Mеђутим, књаз даје сам помиловање на смрт осуђеним завереницима, не би ли се тиме ослободио потребе да слуша мишљење Портино у једном питању које сматра као унутрашње. То је било 1. новембра.   
Под 10. новембром, велики везир упућује књазу дугачко писмо у коме тражи објашњења о Тенкиној завери, јер је Порта о њој обавештена само из новина и из страних коресподенција. У исто време скреће се књазу пажња на члан 17 Устава, по коме ниједан саветник не може бити збачен без пристанка Порте; 'тиме је још јачи разлог, да се они не могу каштиговати, и на смртну казну осудити, без да се напред докажу пред очима Императорског Правитељства побуђенија због који се они осуђују.'
Књаз је одговорио великом везиру да је влада преко капућехаје и преко београдског паше обавестила Порту о току ислеђивања и суђења; шта више по изреченој пресуди, влада је упутила Порти један мемоар о Тенкиној завери у њеној целости, који се случајно мимоишао с писмом великог везира. Влада је држала да је нашла згодан начин за решење спора с Портом. Порта је могла бити задовољна, јер њена права из чл. 17 нису била поречена; влада је могла бити задовољна, јер је тим правима дат чисто формални значај, тј. Порта је могла тражити да буде обавештена о радњи наших судова, али је није могла мењати.

[JASON]

Али Порта није била задовољна књажевим писмом. Она је налазила да књаз не признаје њена права из члана 17. О Портином се комесару наново почиње говорити. Тувнел оптужује српску владу да је погазила не сaмо члан 17 устава, него и члан 43, који забрањује примену телесне казне над чиновницима; да је шест саветника нагонила на оставку, и да је с осуђеницима поступала нечовечно. Он налази да се комесар мора послати. Руски амбасадор Бутењев говорио је да Русија не тражи комесара, али увиђа да Порта има права да га пошаље.
Француска је одсудно стала у одбрану осуђеника у име гарантованог Устава из 1838. Њен конзул у Београду, Дезесар био је неуморно заузет за њих; радио је за турско посредовање и преко своје владе и преко посланика Тувнела у Цариграду; примао је породице осуђеничке отворено и тешио их надом на скоро избављење њихових сродника. Русија пак није имала никакав интерес, да узме у заштиту књаза, коме је остала кивна за политику, којом је он ишао за време Кримског рата. У одбрану владе и књаза није радио нико, па ни Аустрија. Она је, по свој прилици, избегавала, да долази у сукоб са француском политиком, са којом се тада већ сукобила у питању италијанском. Ипак, осећајући да су њени главни противници Француска и Русија, а не Порта, српска влада тражи помоћи код Аустрије. Представник Марковић објашњавао је бечком кабинету, да је влада 'изложена ударима Русије и Француске, јер прва сила налази у осуђеницима своје најватреније приврженике, а друга држи, да с одобрењем овог правителства може удејствовати врученије кормила правителства у руке своји једномисленика'. Другим речима, ако Аустрија не жели победу руско-француског утицаја у Србији, нека подупре књаза и његову владу.
Кад се наново стало говорити о Портином комесару, Марковић свраћа пажњу аустр. министру спољних послова, грофу Буолу, да тога комесара траже Француска и Русија; да је и раније било буна у Србији, па Порта није слала комесара; да тим мање треба да га шаље сада, кад није било буне, него се само неколико зликоваца заверило да убију књаза. 'Шаљући свога комесара', рекао је Марковић, 'Порта би изгледала као да хоће злочинце да узме у заштиту од владе'.
Држање аустријске дипломатије било је неочекивано. Буол је налазио, да у питању о члану 17 Порта има право. У питању о комесару био је на страни владе, али, док се сетио да почне радити на Порти за књажеву владу, слање Портиног комесара било је тако рећи свршена ствар. О томе је одлучено између 15. и 20. јануара 1858. Најгоре за владу било је то, што није била начисто шта управо Порта тражи од ње, и у каквој мисији шаље комесара. Да ли он долази због члана 17, и је ли његов задатак да наново извиди и пресуди кривице завереника? Или је његов задатак нешто друго што се још не зна? Порта је у својим исказима била врло љубазна, али и врло тајанствена. Она је једнако говорила о својим пријатељаским осећањима према књазу, и уверавала да комесар не долази да суди већ да мири, и да ће се његова радња свршити учвршћивањем књажевог ауторитета.
У народу се међу тим почну распростирати гласови о скором доласку турског комесара, шта више и о европској конференцији ради српских ствари. Књаз одмах предложи родбини осуђених да им пошаље топле хаљине, чарапе и друге потребне ствари.  У то дође и вест да је у Паризу италијански републиканац Феличе Орсини извршио бомбашки напад на цара Наполеона III и царицу, и Дезесар, посредовањем Миливоја Петровића, одлучи да пређе на страну књажеву.

[JASON]

У току јануара 1858. Тувнел успе у Цариграду да склони Порту, да се, у име 17 члана Устава умеша у унутрашњу размирицу српску. За комесара био је одређен Етем-паша, образован и искусан, али и доста прек државник турски. Он је већ једном долазио у Србију: то је било 1853, кад је донео султанов ферман и добио од књаза на поклон 2360 дуката. Аустријски амбасадор у Цариграду критиковао је тај избор због напрасите нарави Етемове. Порта му је одговорила да због тога шаље с Етемом Кабули-ефендију, првoг драгомана Портинoг.
По свему изгледа да се Порта одлучила на Етем-пашину мисију стога што није могла друкчије. Француска и Русија наваљивале су да се пошаље комесар, а Порта се бојала да ће те Силе, ако их не задовољи, тражити да српске ствари извиди европска комисија. Европска комисија значила је умањење султановог ауторитета у свакој области Отоманске царевине где би се јавила; осим тога она је због ривалства Великих сила давала повода дипломатским компликацијама. Одмах после оставке шест саветника, Али-паша, тада министар спољних послова, рекао је нашем капућехаји, Милану Петронијевићу, да се европска комисија намеће; у исти мах дао је разумети да би ту комисију Порта радо избегла. И после неколико месеци, кад је одлучено да Порта пошаље свога комесара у Србију, тај исти Али-паша, који је међутим постао велики везир, поновио је да се Портин комесар шаље стога да не би морала доћи европска комисија.
Нарочитих непријатељских намера према А. Карађорђевићу Порта није имала. Он је био лојалан према Порти и нештедимице је обасипао поклонима. Може бити, шаљући комесара, она је хтела том књазу, који се био приближио Аустрији, да осети да његов сизерен остаје још увек султан, и да он свога сизерена не сме због Аустрије занемарити. Под притиском Француске, Порта је била решена да узме Савет у заштиту од књажевог гоњења, али, она још није мислила да напада књаза. Њој је било главно да утиша ствар, да измири књаза и великаше. Јер ако до измирења не би дошло, онда Француска и Русија не би пустиле Турску да сама буде судија у спору између књаза и Савета. Порта, дакле, није говорила неистину да њен комесар није дошао да суди већ да мири, и да његова мисија није управљена ни против књаза ни против Савета, већ за измирење којим би се окончао један спор, који је могао изазвати европску интервенцију. То је била Портина политика.
У Србији, међутим, књажев положај није био добар. Опозиција која се против њега образовала ван Савета, била је све јача. Ту нису више били само Гарашанин и шест збачених саветника. Ту је био још и Вучић, који се приближио свом старом непријатељу Гарашанину. Ту је био такође Миша Анастасијевић, великозакупац соли, богатији од самог књаза, који је пришао опозицији да спасе тамнице свог зета, Радована Дамјановића. Гарашанин, Вучић, Анастасијевић, начинили су једну врсту триумвирата, у којој је Гарашанин унео политичку способност, Вучић популарност, а Анастасијевић богатство. Породице гургусовачких заточеника, које су спадале у најугледније београдске породице, умножавале су редове опозиције с поворком својих рођака и пријатеља. У опозицији су се видели и неки млађи школовани људи, који су били добро с Гарашанином, на пр. Јеврем Грујић, Коста Магазиновић и др.

[JASON]

Опозиција је била врло активна. 'Живо се радило', вели Грујић у Записима, 'и код појединих људи из народа, и код Турака, и код консула руског и француског'. Та два конзула и београдски паша били су сасвим у идејама опозиције. Режим који је настао после Тенкине завере, они су описивали као режим самовлашћа и мучења. У њиховим извештајима било је не само претеривања него и потпуних неистина; на пр. француски конзул јавио је у свом извештају да завереници нису извођени пред суд него пред некакву комисију. Београдски паша је био у таквим односима са опозицијом, да је вест о поласку Етем-паше из Цариграда саопштио прво Вучићу, па онда влади; влада је дознала ту вест доцније но чаршија.
Вођа опозиције Гарашанин није мислио ни на какав компромис с књазем. Он је ишао на његово збацивање. По Гарашаниновим упутствима, Грујић је саставио акт оптужбе у коме су набројане све неуставности књажеве, не само у Тенкиној завери, него и иначе, и из кога је неминовно излазио закључак да књаз не заслужује више да остане на престолу. Тај акт је толико дугачак да би могао да стане у једну књигу, па ћемо за ову прилику из овe тужбе изнети само један сасвим скраћен извод.

Акт оптужбе противу књаза Александра Карађорђевића

Кад се погледа како Србија поред физичне и моралне притјажава и законе сузеринским двором дароване а Европом гарантиране могућности и условија за развијање и напредовање, и кад се зна, да је ова земља поштеђена, те у ово најновије време не би место судара између војујућих страна, онда се заиста с основом може узети, да народ овог књажества мора уживати подпуно благодати овако уређенога и од спољашњи удара закриљенога стања, и да у целој земљи не престаје владати мир и спокојство.
На жалост у ствари је сасвим другачије. Јер уместо сагласија постоји од неколико година непрестана борба између Књаза и Совета; у место поверења и оданости постоји с једне стране непоуздање, с друге стране огорчење између врховне извршителне власти и највеће части чиновника; најпосле у место љубави влада грдна омраза између Књаза с његовим удворицама и народа с његовим заслужним старешинама, а то је узрок несносног стања, које је наступило и због ког је опет настало оно потмуло врење у народу, које никако на добро не слути а свакојако спокојство у свима разредима житељства искорењује.
Но ко је и шта је узрок томе очајателном стању?
Ништа и нико други но садашњи Књаз.
Ево његови дела, која сама неизбежно таково закључење подају, и уједно садањег Књаза као запреку домаћег спокојства представљају. У свим смотренијама учинио се сада владајући Књаз повиним овога злога стања земље. Јер

I Oн је погазио уставна и закона определенија о законодавној власти Србској;
II Он је погазио обичај Скупштинско право народа;
III Oн је погазио уставна и закона определенија о управљајућој власти Србској;
IV Oн је погазио уставна и закона определенија о судској власти Србској;
V Oн је погазио уставна и закона определенија о личној сигурности и слободи грађана; и
VI Oн је погазио уставна и закона определенија осигуравајућа неповредивост имања.

Све ће се то видети из дела његове владе, која се под тим разним оглавленијама од части описана налазе.

[JASON]

(1) У 1848. години претписом од 21. Августа (ВН 1167) он је повредо законе и уставна наређења, назначив Стевана Стевановића за предсетника у совету, а у 1856. години поставив за члана Алексу Ненадовића, - обојицу без представке и претходног одобрења совета; а по §. 8 устава за постављање советника и председника нужно је опште одобрење на основу овога и казато је у §. 3 устројству совета од 27. Априла 1839. године: 'за постављање чланова и председника нужно је претходно мнење и одобрење совета'. Због овога је и поникла протестација совета и велика преписка између њих и књаза.
2) Осим тога, у 1855. години књаз је поставио Александра Ненадовића за попечитеља финанције, а 15. Септембра 1856. год. зета свога, Николајевића за попечитеља унутрашњих дела и Мариновића за попечитеља финанције, а ни један од њих тројице није био советник. Премда §. 4 устава даје право књазу да бира попечитеље, али у §. 8 устројства совета и у параграфима што се односе на устројство централне управе (29. Марта 1839. год.) казато је, да налични (подобни) избор не може другче да буде, него само из чланова совета. Овако гажење закона изазвало је познату усмену и писмену препирку између совета и књаза.
3) Александра Ненадовића рођеног брата својега таста, једном је књаз поставио за министра унутрашњих послова, а други пут за министра финанција. Ненадовић онда није био советник; а у §§. 7 и 8 устројства савета од речи до речи стоји, да у случају кад се једно место попечитеља упразни, да се попуни са једним чланом совета. Због овога савет је дао протест књазу.
4) Он је нарушио право сазивања скупштине, која се по старом обичају и по одлуци совета заједно с књазем имала да искупи на дан 26. Септембра 1848. године, у означено доба. Али књаз у пркос ове одлуке у корист народа, није хтео дотле да сазове скупштину докле га совет није на то опоменуо.
5) Он је нарушио уставна и законска наређења о управљању власти у Србији: јер §. 54 устава премда и даје књазу да именује чиновнике, али у §§. 41 и 56 устава такође казато: да се за судије не могу постављати они, који већ нису у судовима служили. Књаз је у пркос овог наређења за председника у Гургусовачком суду Александра Ђурића, другог секретара совета, а за чланове у апелационом суду чиновника београског ђумрука Милоја Божића и окружног начелника Атанасија Вукачевића. Шта више и у самом врховном касацијоном суду поставио је за чланове: начелника административног одељења Тимотија Кнежевића, а за управитеља београдске полиције Косту Магазиновића. Осим овога, има још млого чланова у окружним судовима, који нису никада пре служили у судској струци.
Нарушавање ових наређења устава јест један од главних узрока што су судови нетачни и што су овако запуштени. У §. 54 устава казато је: 'Књаз има право да распоређује места, са условом, да сваки чиновник мора почети своје службовање од најнижег места и постепено добављајући искуство да буде помицан на већа звања'. Али књаз је именовао чиновнике у противном смислу овога параграфа.
6) У §. 66 устава речено је, да се служба и чин свакога чиновника мора поштовати и да га нико не може гонити ни јавно ни тајно, но књаз, осим млогих примера, који се не могу сви набројати, само из једног ћупријског округа, више од 40 људи преместио је у разно доба у друге округе и то само једино из личне мржње. Али како су та неправедна премештења била на терету не само за народну касу, но и на штету државне службе, то се совет решио да преда протест књазу, али и то је било заман.

[JASON]

7) У §. 12 устава под лит. б. остављено је совету да опредељује плату и да награђује све чиновнике, али књаз непрестанце даје полицијским чиновницима војене чинове, остављајући им право да се користе платом, која прелази опредељену суму што је имају у служби. То је опет био повод велике, али узалудне препирке између совета и књаза.
8. Књаз је погазио §. 11 устава који говори, да се никакав данак не може узимати од народа без претходног одобрења совета; али зет књажев, попечитељ внутрених дела, Николајевић, званично је наредио, у сагласију са њег. светлости, тајним циркуларом на окружне начелнике, да извршне власти скупљају у народу новце за споменик Карађорђу што је народ и учинио с негодовањем. Совет је и противу овога протествовао, али и овога пута је остао без сваке пажње од стране књажеве.
9) Књаз је погазио правила која су уставом и законима ујемчени за судске власти у Србији. §. 44 устава говори, да никаква власт нема право да се меша у судске послове. Али књаз, преко свога попечитеља правосуђа, принудио је врховни суд, у Августу 1857. године да измени своје решење, којим је било дато право некоме Видоју Ивковићу да се може из слободе парничити са окружним начелником Трипковићем, и натерао је поменути суд да изда другу наредбу, по којој је Видоје Ивковић морао да очекује решање по његовој тужби у затвору са оковима, у цели да га тако лиши сваке могућности да се из слободе брани противу окружног начелника Трипковића, рођака књажевог.
10) Једна жена оптужена што је хтела свога мужа да отрује, била је по наредби суда уапшена, али књаз, преко министра правосуђа, заповедио је суду да је пусти на слободу.
11) Руднички првостепени суд оправдао је једног чиновника кога је књаз окривио – зато је њег. свет. заповедила да се сви чланови даду под суд, и они су сви изгубили своја звања.
12) Једном је књаз дао под суд чланове апелацијоног суда за то, што су се они усудили да један параграф закона разуму другче, него што је било по вољи њег. свет. и сви чланови суда били су осуђени.
13) Књаз је често задржавао суђење над преступницима и ослобађао их, тако да су се ове ствари вршиле без ислеђења и коначног решења.
14) У ствари завере противу његовог живота, књаз је погазио §. 65 устава по коме полицајна власт нема права никога да држи у затвору више од 24 сата – заверенике је држала више од 24 дана, и уместо да их преда суду – као што то закон захтева – она им пошаље два члана у затвору, где су их испитивали, и где су и судије и преступници заједно били под војеним надзором. Чланови који су одређени за испитивање, сваки час су ишли у дворац књажев да од њег. свет. добију настављење у свој ствари, која је и данас за свакога остало тајна.
15) Он је погазио уставна и законска наређења о личној слободи и безопасности грађана тиме, што је бранио хрђаве и гонио невине. Тако је настао, да један свештеник буде осуђен на 12 година затвора зато, што се је у жалби због слабог дохотка непристојно изразио; а у то исто доба ослободио једног официра Ћирковића кога је војени суд осудио на смрт. Најпре је књаз заменуо смртну казн са 6-то годишњим заточењем, после са 6-то недељним затвором – и најпосле Ћирковић буде пуштен на слободу. Тај официр је у сред дана сукобив на улици девојчицу од једанајес година одвео у башту и силовао, од чега је и умрла тог истог дана.

[JASON]

16) Окружном начелнику Ракици који је у свима судовима осуђен да изгуби службу за велике злоупотребе у повереном му округу, књаз је опростио и као свога човека оставио на пређашње место, а тужиоце његове дао под суд за то, као да су се они бајаги у својим тужбама противу Ракице дотакли и достојанства књажевог. Суд их је осудио на три године у радничку кућу.
17) Књаз је погазио устав и законе о неприкосновености сопствености. Таким начином, користећи се упливом и моћности, које му даје његов високи положај, књаз је заузео млоге земље од тополске општине, а у селу Рунији одсекао је више од 6 хиљада дрвета, учинив тиме велику штету, јер за то није ништа дао ни обштинској ни земаљској каси.
18) У 1855. години књаз је подигао здање у брестовачкој бањи на правитељственој земљи, желећи да на тај начин ову земљу присвоји, што је опет изазвало велику препирку у совету. У наточ §. 49 устава, по коме је један пут за свагда укинут безплатни рад, народ је морао кулуком да обезбеђује камен, дрвну грађу, креч и други грађевински материјал. Књаз је осам година сваког лета одлазио тамо по два месеца дана са својом и Ненадовића фамилијом. Приликом бављења књаза у Бањи чињена су грдна злоупотребљења. Полицајне тамношње власти наређивале су житељима ондашњим да долазе на послугу и на чување страже. На изменице морало је тамо сваки дан по 30 људи бити. Наређивано је те су обштине по реду морале доносити дрва, пилиће, гушчиће и пачиће, сир, масло, мед, сено и зоб. И по стотину оваца узимато је од сељака тамношњи да се музу, док је књаз у Бањи, како би увек млека и млади јагањаца имао. Терет бављења књажеског тамо осећала су и окружија гургусовачко и неготинско, који су житељи морали по наредбама полицајни власти давати књазу на поклон моруне, јестере, ајвар, вино, шећер, кафу и јалове краве.
19) Загазивши једанпут у тај пут отимања, књаз стане закачати и од самог државног имања, преокрећући то у своју сопственост… (следи дугачак списак имања, кућа, воденица, дућана и др.).
Заузео је и присвојио земљу у Топчидеру што се за отварање земљоделске школе и за уведење примерног пољско економског обделавања чувала; пошто је одатле силом истерана стока, чобани и станари итд.
20) Као год што је књаз присвајао оно што није његово, тако и својим рођацима није бранио да то исто чине: 1855. године он је дозволио зајечарском начелнику Трипковићу да подиже неке зграде у брестовачкој бањи на правитељственој земљи, а од неких општина у ваљевском округу да поотима млоге шуме.
Трипковић је чинио свакојака насиља с народом у повереном му округу. Књазу је све то било познато, али у место да би стао на пут оваким несрећама, он хвали Трипковића као јединог и узоритог начелника, а гони људе који се жале на његова неваљалства.
Али после толиких жалаба од стране народа и представке совета, књаз је најзад принуђен био да даде под суд свога рођака Трипковића; но пре него ће се над њим изрећи пресуда, у пркос јавнога мнења и законом реду суђења, у след жалбе Трипковића, књаз је казнио тужиоце његове, једне бацив у окове и затвор, а друге казнив телесно као клеветнике и нарушиоце јавнога мира.
21) Окр. начелник у Подрињу пребијао је и силом расељавао људе са фамилијом и децом са земаља, на које је он бацио око да је заузме.
Ћупријски окр. начелник Тарар Богдан није радио ништа по званичној дужности, него је заузимао општинске земље, шуме и воденице, и старао се како ће се туђим знојем и народним добром што више обогатити.
Овако се исто радило и окружијима: крушевачком, смедеревском, крајинском... Народ је гомилама књазу на тужбу долазио и жалбе за жалбом шиљао. Кад књазу досади слушати њихове тужбе, а он каже, да су жалитељи увредели достоинство књаза, преда их суду и ено ји данас где робују на Топчидеру.

[JASON]

Решен да тера књаза, Гарашанин није могао од првог часа знати којим ће начином то учинити. Његова је прва намера била да га обори једном европском комисијом, која би дошла да извиди спор између књаза и Савета, и пред којом би Савет оптужио књаза. Али место те комисије, долази  Портин комесар, и то са мисијом да ради на помирењу. Његова упутства, као упутства Портиних изасланика, била су широка и неодређена; много је остављено на његову личну увиђавност. Требало је, дакле, привући Етем-пашу на страну опозиције, и склонити га да саветује књазу оставку. Једном слабом човеку као Александру Карађорђевићу била би довољна једна алузија султановог изасланика, па да одмах клоне духом и положи оружје.
На Порти је Етем-паша важио као велики познавалац српског питања. Он је одувек био за то да се Србија потпуно покори или сасвим одвоји од царства. 'Оваква каква је сада, под заштитом Великих сила, само нам је велика главобоља. Тај милион гроша које добијамо из Србије у виду данка, троструко губимо на трошковима војске и тврђава', - говорио је Етем.
Још пре његовог доласка у Београд, између књаза и опозиције настала је борба на питању о стану. Књаз је хтео да комесар буде његов гост, и спремио му кућу где ће одсести. Опозиција је радила код београдског Фуад-паше да Етем не прими књажев стан, него други један који му је тобож београдски паша спремио. Уствари то су биле две куће које је спремио Миша Анастасијевић, једну за Етем-пашу, а другу за Кабули-ефендију. За Етем-пашу била је одређена кућа Гарашаниновог синовца Васе, који је због увреде књаза, био осуђен на лишење звања; за Кабули-ефендију, кућа Радована Дамјановића, гургусовачког заточеника.
Влада се онда жалила Порти, која је, по обичају, нашла компромисно решење. Њен комесар неће одсести ни у оној кући коју је спремио књаз, ни у оној кући коју је наводно спремио Фуад-паша. Он уопште неће одсести у вароши него у граду. На тај начин сачуваће потпуну неутралност између књаза и опозиције.
На свом путу Етем се зауставио у Гроцкој, и ту преноћио код Гарашаниновог брата, Михаила. Пред Београдом, код Екмеклука, дочекале су га две групе: с једне стране, влада са новим саветницима; с друге, Вучић са збаченим саветницима. Етем се прво поздравио с Вучићем и његовом групом. Он је стигао у Београд 17. марта, у понедељак, око два сата после подне, а већ то вече, Гарашанин је имао састанак с Кабули-ефендијом.
Сутрадан, у уторак, Етем и Кабули праве посете учтивости страним конзулима и шетају по Београду. Занимало их је како је град напредовао од последње њихове посете. Застајкивали су пред радњама пуним робе, чији су излози били уређени на европски начин. Политички разговори са књазом остављени су за сутра. Али тога дана, после подне, стиже из Гургусовца страшна вест да је још прошле суботе умро у кули Радован Дамјановић. Вучићеви људи су одмах разгласили да га је полиција отровала, како не би могао рећи праву истину о завери. Кад је београдски паша обавестио Етема о Дамјановићевој смрти, комесар је одговорио: 'Изгледа ми честити везире, да то потврђује све оно што ми је Вучић казао'.

[JASON]

У среду, Етем има прву аудијенцију код књаза. Пре него ће прећи на ствар, он тражи да сви министри заједно с књажевим тумачем изађу из собе. Унутра остају само књаз, Етем, и Етемов тумач. Онда Етем, без икаква увода, захтева да се гургусовачки заточеници издају Порти, која ће их држати 'у затвору', и да јој се пошаљу иследни материјали о њиховој кривици. Он додаје, 'да би Порта на основу 17 параграфа Устава могла окривљене из Гургусовачке куле сама ослободити, у првашње стање поставити, и онда судити, но из доброг призренија према књазу неће то да чини'. Књаз одговара да тако важну ствар не може решити без Савета. Етем му оставља двадесет и четири часа времена, па је тиме аудијенцију завршио.
Затим је тога дана дато саопштење да ће султанов комесар примити све оне који имају било шта да се жале на књаза и његову владу. Охрабрени таквим ставом, рођаци и жене осуђеника, вучићевци, збачени саветници и присталице опозиције, гомилама долазе код Етем-паше тужећи књаза. После тога он разговара са конзулима. Аустријски конзул, чим је дошао Етем-паша, затворио се у своју кућу, под изговором болести, одакле није излазио до даљег. Француски пак конзул Дезесар, који је после атентата на Наполеона прешао на књажеву страну, сад опет стане радити против књаза. Кудгод се окрене, Етем чује само рђаве ствари о књазу.
Но Етем-паша не жури да заврши своју мисију. Он се држи старога, доброг турског обичаја да неизвесношћу замори обе стране. Посао који мора да обави, може да му донесе личне користи ако искористи завађене стране да им узме што више новаца. Наговештај Феуд-паше да се Миша Анастасијевић спрема да дебело да плати изнуђивање оставке књаза Александра, потајно га је радовало. Анастасијевић се био заклео да ће осветити смрт свога зета Дамјановића, и како је сам причао, за ту цељ спремио је 80.000 дуката.
У четвртак, књаз попушта и даје помиловање заточеницима. Први званични корак Етем-паше унизио је књаза, јер је овај пред Етемовим ултиматимом морао помиловати гургусовачке заточнике, и предати их Порти, као да под чувањем његових власти не би били довољно сигурни. После тога, у разговорима књаза и Етема, настао је застој од неколико дана. Етем не чини никаква непријатна саопштења влади, али су књажеви непријатељи код њега добро примљени, и с њима по више сати разговара. По подне, кад сам кад са својом пратњом, одлази код Вучића. Ј. Грујић овако описује један њихов сусрет.
Астал је на глагол. На средини кљуна од глагол седи паша, према њему Гарашанин. С леве стране до паше Вучић, па онда од њега до Гарашанина заузели Турци, до паше и до Гарашанина десно поседали Срби. За ручак: ракија и вино, ћевап, млад сир с луком, чорба јагњећа, па онда одма неколико печени читави јагњади изнесе се на софру, те је сваки себи секао, после дође гибаница, па онда закључи пилав куван у говеђој чорби са киселим млеком, које се помеша. Кад устасмо, црна кафа. Противно народњем обичају, Вучић устаде те напи у здравље паши и рече: 'да бог да се удостоји милости царске и да га цар увек милује, а кад га цар милује да га и Бог поживи'. Затим митрополит Петар напи у здравље домаћина Вучића; после опет Вучић напи у здравље осталих гостију. Филип Христић певао је по јерски многаја љета а најпосле паша напи у здравље народа србског. У здравље књаза нико не напи.

[JASON]

Други политички разговор између књаза и Етема био је 25. марта. Уочи тог дана варош ври од гласова о књажевом збацивању. Међутим, Етем-паша није од књаза тражио оставку чисто и јасно, с руком на балчаку, као што је тражио помиловање гургусовачких заточеника. На том састанку није било говора ни о чем другом него о тужбама и незадовољству против књаза. Етем је узео тако озбиљан тон, да је књаз помислио да се његова оставка жели. Етемов говор књаз је морао тим пре тако тумачити, што је био већ сасвим клонуо услед неколико дана чекања као на белом хлебу, и услед све јачих гласова о његовом збацивању.
Ристић и Грујић кажу да је књаз већ био написао оставку. Ристић додаје да би је он и дао, да није било министра Николајевића. Николајевић се сетио да питају у Цариграду, да ли Етем има упутства да тражи оставку. Двадесет шести март био је дан журбе и забуне: давање оставке, уздржавање од оставке, трчање аустријском конзулу, телеграфисање у Цариград. Сутрадан, 27-ог, долази депеша капућехаје, да је Фауд-паша изјавио да Етем нема упутства да тражи књажеву оставку.
Књаз је спашен. Изјава Фуад-паше оживела га је из мртвих. Гласови о оставци престају као пресечени. Етем изјављује да он нема ништа против личности књажеве, и да се чуди како су њега могли означити као извор гласова о оставци. Ипак зато, опозиција се не сматра као побеђена. Кад Етем није могао да збаци књаза, нека бар успостави стари Савет, Савет пре Тенкине завере, који ће после свршити с књазем на свој начин.
По жељи опозиције, Етем-паша и Дезесар предлажу књазу измирење са старим Саветом, који је за њих још једнако прави Савет. Ово би били услови измирења: књаз опрашта Савету за сву његову опозицију; Савет опрашта књазу за све његове незаконитости. Шест збачених саветника враћају се у Савет, Вучић и Гарашанин постављају се наново на високе положаје, и књаз би убудуће имао с њима да се саветује о државним пословима. Да не би више било свађе између књаза и Савета, издаће се ново устројство Савета, које ће расправити сва спорна питања (подразумева се, онако како хоће Савет). Сви ови услови измирења били су срачунати на корист Савета, а на штету књаза. Књаз је добијао само то, што не би био збачен, бар не одмах. (Неки поп Сушић причао је Вучићу да је случајно чуо, како је књаз рекао: 'Само да оде Етем-паша, па ћу ја извршити што сам наумио'. А Вучић: 'Ј…. му ја мајку његову, оће он к…. извршити'.)
Књаз је одмах пристао на измирење. Пошто је толико живео у страху од збацивања, њему је и ова деградација која му се нудила под именом измирења изгледала релативна добит, као осуђеноме на смрт претварање казне у робију.
Са измирењем се ишло брзо. Изгледа да су, уједампут, сви хтели компромис што пре и пошто-пото. Живчана затегнутост у којој су се налазили књаз и његови противници од почетка Етем-пашине мисије, постала је и њему и њима неиздржљива. После измирења требало је саставити нову владу. Влада Марковић-Николајевић, као влада рђавих успомена, морала се уклонити. Ново је министарство овако састављено: Стеван Магазиновић, привремени представник и министар иностраних дела; Илија Гарашанин, унутрашњих дела; Димитрије Црнобарац, правде и просвете; Јован Вељковић, финансија. Вучић је постављен за председника Савета. Ново је министарство састављено искључиво од саветника, што последњих година није био случај. У новом министарству седела су двојица од оних шест збачених саветника (Магазиновић, Вељковић) и један саветник исто тако компромитован као и та шесторица (Гарашанин). Од четири министра, само је један (Црнобарац) био некомпромитован у Тенкиној завери.
Овај пут није се већ крило од народа шта се догађа међу великашима. Пре свега било је објављено, да књаз поштујући велики празник Христовог васкрса, ослобађа о празнику сужње куле гургусовачке, а на име Стефана Стефановића, Павла Станишића, Пауна Јанковића, Цветка Рајевића, и Милоша Мрцајловића, с тим условом да се они удаље из Србије и да се не могу вратити без нарочитог одобрења.
Тако је окончана ова криза, и спољашња и унутрашња, коју је Тенкина завера изазвала. 

[JASON]

Ч. Етем-паша, пошто помири завађене партије реши се да путује натраг. Али, пре неко што ће кренути Њ. Превосходитељство приредио је код Србске круне забаву, на коју су позвани како књаз, совјетници и страни представници, тако и многи од виших чиновника и цвет овдашњега грађанства. Jеврем Грујић овако описује тај догађај:
Вечерас је био леп бал, који је дао у зданију код Србске круне комисар Етем паша. Било је 300 душа. Књаза је ономад у име Етем паше звао Осман паша, овдашњи мухафис. Књаз одговори да он не иде на балове. После је, јуче, ишао Етем паша собом, те га звао, и сад је Књаз пристао да дође.
Скупљање се започело у 8 сати. На пијаци редом поред сокака гореле су буктиње, а и пред зданијем. До мердивена стајао је шеф градске војске с неколико официра турски, и долазеће госте с добродошлицом поздрављао. Пред салом стајао је Атанасије Николић, помоћник попечитељства внутрени дела, те је упућивао долазеће да се поклоне Етем паши.
При уласку у салу, на десној страни у њој, стајаше Етем паша, а до њега Димитрије Матић, начелник Књажеске канцеларије, као толмач србско-француски. Људи, водећи жену испод руке, стали су пред Етемом, поклонили се, и Матић би ји одма представио казавши име и званије, на што се Етем особито женама учтиво поклањао с пријатним осмеивањем на лицу. Он је у фесу, има закопчан капут с преда сав у злату, а тако и остраг за две шаке по леђима до врата. По представлењу ишло се даље у крајеве сале, гди се празно место опази.
Били су сви конзули. Књаз је мало доцније дошао са обадва сина, Књагиња с изговором слабости Полексине, није дошла.
Књаз је био у пуној униформи и гологлав. Вучић је био обучен просто као обично што се он облачи. Сви попечитељи и советници ту су, осим Баталаке. Митрополит је дошао са три архимандрита и неколико попова. Од бивши старешина Обреновићеве партије био је Ђока Протић са женом. Чиновника је било из свију надлежателства, грађана од сваке народности, али од Турака ерлија (грађана) ниједног; по свој прилици због сиромашности и нескладности Етем ји није звао. Но официра турски било је доста.
Србска банда засвира коло и бал се со томе отвори. Турска банда затим одсвира песму 'алписки рог', кречала је врло, тако да је свет једва чекао да престане, а Етем и Кабул чисто су се стидели. Више она није ни свирала но на сокаку пред зданијем гди је пуно света било. Ево какав је био написат на штампаним цедуљама ред игри, који је бивао: 1. оро; 2. кадрил; 3. нишевљанка; 4. полка мазурка; 5. капетан Ђорђе; 6. кадрил; 7. четворка; 8. полка Цитер; 9. грабовац; 10. кадрил; 11. острољанка; 12. полка; 13. неда гривне; 14. валцер; 15. пљескавица; 16. кадрил; 17. мачванка.
Чиновника је било и без униформи, у фраку. Највећа част била је под фесом (по турски) који нису никако ни скидали. Конзули су били у униформи и гологлави. Гледао сам де се наши великаши под капом разговарају с Књазем, који је гологлав био.
Књаз се разговарао мало с Гарашанином, нешто с Етем пашом, Кабулом и Осман пашом, мало с французким конзулом, прилично са аустријским. Свет је био весео, женскиње лепо обучено, неке србски, неке јевропски. Кабул ефендија разговарао се с више жена које му је Матић представљао овде онде, особито оне, што говоре французки. Кабул је говорио женама, како му је мило што ји види млоге, које французки говоре и да је то знак да треба жене да добију првенство над мушкима, казивао је како су по његовом мненију у Србији жене забачене од људи, али треба, вели, да се првенство жена призна већ и т. д.
Око 10 сати узео је Етем паша ћерку енглеског конзула, те и остали ћупе по једну под руку и пође се на вечеру. Књаз у то време не беше у сали, но је био у једној соби и тамо је са неким ађутантима остао сам, седећи и пушећи, докле год ми оздо нисмо опет у салу дошли.
Вечера је била у собама на доњем боју. И паше, и митрополит, и жене, и сви су стајали око астала. Књажевић Пера стајао је уз Митрополита.
Тек што се почело јести, а шампањ запуца, и пио се изобилно. Главе узавру, и многаја љета заоре се са здравицама. Етем је ишао из собе у собу. Напио је у здравље целога народа Србског, говорећи да смо сви браћа, јер смо сви синови једног Султана. Србски је публикум весео био, али уз Етема трчали су нарочито, у здравље му напијали и иначе се дерали поданик енглезки, Цинцарини-грк Фича и србски поданик а богати трговац Миша, чији зет Раја остави кости у кули. Књажевић Пера ништа у уста метути није хтео, поред свега, што га је Митрополит нудио. Вучић, приметивши то, рекао је, да му је сигурно Књаз забранио, а Андра је јео једнако, но није био до Пере, но до Ђоке Карађорђевића.

[JASON]

Београд, 9. Априла 1858.

За дуго ће се у средини нашој спомињати синоћње вече, за дуго ћемо се сећати забаве Етем-пашине. Етем-пашине, кажемо просто и без сваког кићења, јер србска простосрдачност не зна се искреније одазвати ономе сјајном весељу, кога смо синоћ учестници били.
Ко је читао приче о источним госпоштинама, тај је могао то синоћ очима својим видети. Мислиш – налазиш се у чаробним гајевима, у вилинским дворовима: - тако те са свих страна обузимаше величанственост и сјајност. Већ из далека идући к стану гости су се морали душевно тронути. Лепо, пријатно вече, сунце у велико зашло, тиха ноћ спушта се – а благозвучна свирка пред станом потреса ваздух по вароши нашој; - приступиш ближе а очи ти заблеште од безбројних буктиња, расклокотаних дуж пијаце до самог стана, око којих врви множина љубопитнога света. (Пред станом је свирала војничка банда градскога гарнизона, и то једнако сву ноћ докле се друштво није разишло, а унутра у сали свирала је војничка наша банда.) Уђеш унутра – засени те величанствено осветлење, између кога овде и онде видиш на служби стојеће војнике са марцијалним изгледом, - наиђеш на безбројне господске служитеље, и друга на то одређена одабрана лица, која те прихватају и даље спроводе. У дворани, самим светилом обасутој, и испуњеној разливајућих се гласова умиљавајуће свирке, домаћин предусрета долазеће госте и поздравља се редом са сваким појединим. Незнаш – чему већма да се дивиш: или госпоштини, која те окружава, или љубезности, којом те прима високиj домаћин и руку ти пружа да се с тобом поздрави, или снисходителности, којом се с тобом у разговор пушта. Јест, свакиј се осећаше као очаран, које му је душу неисказано плењавало.
8 сатиј прође, а гости се искупе. Међу гостима имали смо срећу видети скоро све наше великодостојнике, изузимајући само неколицину, који због слабости нису доћи могли; г. митрополита са његовим придворним архимандритима и другим духовним лицима, све овде станујуће гг. представнике великих сила са својим нижим званичницима, ч. мухафиза тврдиње београдске, многе више и ниже чиновнике наше, официре и нашега и турскога гарнизона, и одабрани цвет грађанства нашега обојег пола. И пошто се овако сви гости искупишe, започне игра, која се продужавала до поноћи. Игре су игране различите салонске, међу којима и наше народне прво су место заузимале, и сваком присуствовавшем Србину морало је мило бити кад је видео да се у србско коло ухватише и млади синови ч. Етем-паше и ч. Осман-паше. Празно време између једне и друге игре проводило се у шетњи и разговору, при чему нас је живо пленило дружељубивост и достојанствено салонско обхођење ч. Кабули-ефендије, који се управо братски и с пуно доброте проводио са сваким лицем, мушким и женским.
Овако весело и дружевно проводећи се обрадовани смо били око ½ 10 сатиј доласком светлога књаза нашег, који је по природној усрдности својој благоволио честитом домаћину част указати и сјајност забаве ове својим високим присуством увеличати на обште весеље свију присуствоваших. Долазећем светломе књазу изишао је високи домаћин скоро до врата салских на сусрет, ту се с њим поздравио и довео га до места за њега одређеног, где су се после обоје заједно подуже забављали, и где су се са светлим књазем поздравили и гг. страни представници и наши великодостојници. Светлиј књаз се у пријатном разговору како са високим домаћином тако и са многим између гостију задржавао до поноћи, и тада је друштво оставио и са свитом својом кући отишао, испраћен високим домаћином исто онако свесрдно као што је и примљен био. И овом приликом смо се могли уверити како о љубезности светлога књаза, којим је одан према свакоме, тако и о великом поштовању, којим га обасипа високиј комисар царскиј а наш на овој забави домаћин, ч. Етем-паша.
Кад је дошло време вечери, а високиј домаћин узме под руке госпоју супругу и господичину ћерку г. енглеског генералног конзула Фонбланка, и собом поведе госте к вечери, који су његовим примеру следујући сви без разлике ишли са женскима испод руке. Ушавши у собе за вечеру одређене – нашли смо у пуној мери источну раскош, преливајућу се са европском велелепношћу. Астале сваковрстним господским јестивима и – штоно кажу – ђаконијама свакојаким, и вином најскупоценијим испуњене, и сваким могућим начином искићене и украшене, које при сјајном осветленију још величанственије изгледаше, није могуће било погледати а да се човек – тако рећи – не удиви. Онде је истом за вечером настало право весеље. Кад је дошло да се здравице напијају, прву је напио г. митрополит у здравље султану, пожеливши да благе намере његове, које има о царству своме, буду благоуспешне. На ту здравицу одговорио је високиј домаћин напивши у здравље светломе књазу нашем и пожеливши да Србија под његовом владом постигне сваку срећу и благостање. После је преседатељ Савета г. војвода Вучић напио високом домаћину ч. Етем-паши, а за тим опет ч. Етем-паша гг. представницима страних сила. Све ове здравице поздрављане су биле срдачним одушевљењем, а одушевљеност ова подигла се на највећу меру кад се високиј домаћин са саветником своје мисије ч. Кабули-ефендијом и мухафизом ч. Осман-пашом појавио међу гостима у другој соби, и с њима здравице напијати почео. Усклику 'живио!' није било краја, и усклик је тај постигао највећи степен, кад је високиj домаћин у здравици својој изјавио поздрав од цара народу србском. Тада си мислио да ће се громом усклицавајућих гласова пораспуцати сводови од собе. Таква је радостна одушевљеност обузела била све без разлике сакупљене госте.
После вечере наставила се опет игра, и док су се једни проводили игром, други су се сиграли карте, а трећи веселили при чаши вина певањем и узајамним разговором, све топећи се у чувству најпријатнијег задовољства. Обште ово весеље трајало је до пред зору, и гости – опростивши се на последку са високим домаћином, који је свима изреда најсрдачнију благодарност изјављивао што су му почаст учинили и на забаву дошли – тада су се истом разишли, понесавши у себи леп спомен срдачне гостољубивости. И заиста, поред онога доброг дела, које је доласком ч. Етем-паше у отачаству нашем постигнуто, ова ће забава оставити код нас дуготрајниј спомен о овом високом сановнику царском. И ми у име благодарности за пријатност, коју нам је ч. Етем-паша дао прилику уживати, искрено желимо, да се такви људи у царству намноже, јер само с таквим људма великодушне намере султана према верним народима његовим постаће истина, народи се просветити и царство процветати на благо целе Европе, која га је у заједину своју узела.

[JASON]

У уводном чланку Србских Новина од 1. Априла стајало је овако ’славославије’, којим се народу јављало да је нестало свађе у кругу владином:

’Мир вам’!... поздравио је Христос Спаситељ ученике своје кад се у средини њиховој појавио први пут после васкрса свог. ’Мир вам’… разлеже се данас и по нашем народу. ’Мир вам’… поздрављају нас поглавари наши повративши се узајамној љубави и слози међусобној.
Милијег гласа нема народу србском, него што је глас, који нам донеше последње новине наше, глас, да су се разишли мутни облаци, кои се над отачбином нашом почеше навлачити с неспоразумленија наставшега бившег међу поглаварима земаљским.
Тешка је брига због овога тужног појава обузимала сва родољубива срца србска. Свакиј је стрепио да народ не допадне зла. Кога гуја уједе, тај се и гуштера плаши. Историја је наша пуна жалостних примера неслоге међу владаоцем и поглаварима народним, пуна је великих несрећа, које су отуда постизавале народ. Је ли дакле родољубцу замерити, што се одавао печалу и страху. Али у толико се сада свакиј већма обрадовао, и поздраву: ’Мир вам’! одазива се кликујући гласом свете цркве: ’Сјеј ден јегоже сотвори Господ: возрадујемсја и возвеселимсја в он’! Радује се и весели Србин, јер види, да божија десница почива над његовом отачбином, види, да Бог просијава срца његовим поглаварима и упућује их на пут мудрости, на пут спасенија народног.
’Кто јако Бог’? Ко ће шта кад Бог Србију чува?...
Хвалимо те и величамо велики Боже! за благослов, који си излио на нашу драгу Србију, повративши љубав и слогу међу поглаваре наше! Клањамо се вашој мудрости, достојни отци отачества! Клањамо се вашем самопрегоревању и дивимо благородном, редком чувству патриотском, коим се узвисисте над собом самима, над својим личним осећањима! ’Тако теците да постигнете’! То је пут, који је Бог означио да Србија дође до цели своје. На том путу гледајући вас пуни утехе и милог осећања за благо народно, поздрављамо Србију избављену, поздрављамо је и честитамо јој срећу, која јој се у будућности смеши. Честитамо – јер потрес у коме се последњих неколико дана душевно налазила Србија, бијаше само последак пређашњег стања њезина, као што је грмљавина само последак загушљивошћу препуна ваздуха; а као што грмљавина чисти ваздух да све што живи може живети веселије и напредније, тако је наш потрес пречистио стихије животу младе србске државе; и као што после грмљавине нестаје таме, која пре не земљу притисне, тако се надамо да ће и после нашег потреса настати светлост, према којој ће србски народ боље моћи видети шта је добро шта ли зло, где је напредак где ли назадак, а то боље видећи моћи ће боље примати све што је добро, и к напредку брже ступати, и тим најпоузданије учинити ’да расточасја врази јего!’  

Таквим језиком написане су биле хвале у Србским Новинама. Али, није било суђено да се испуни њихово пророчанство.



Литература.
Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858); Јеврем Грујић, Записи; Јов. Ристић, Пропаст олигархије; Нил Попов: Србија и Русија од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине; Нил Попов: Србија после париског мира; Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина; Никола Христић, Мемоари; Србске Новине, септ./окт./нов.1857.; април 1858.