Српске буне

[JASON]

Није искључено да је о раду 'Филиповог дружества' био обавештен Антоније Мајсторовић, па чак и да је сам потпомагао њихову акцију. Мита Кузмановић, кад je год одлазио у Пешту добијао је од Мајсторовића препоруку за књаза Александра, а с друге стране, исти је Кузмановић одржавао везу и са Филипом Станковићем. Па ипак, и поред ове везе, доказано је доцније, да је рад Филипа Станковића био потпуно одвојен од тзв. Мајсторовићеве завере, која је организована много раније, тј. одмах после преврата 1858. год.
И… по оној народној: 'терали лиса, а истерали курјака', полиција је, трагајући за пашквилима, крајем 1863. уочила неко 'домунђавање' у селу Ковачевац. Разним методама ислеђивања откривена је 'велика завера спроћу светлог књаза', те је за кратко време позатварано још 36 људи. Међу притвореницима налазили су се: Антоније Мајсторовић, Милован Јанковић, Коста Антоновић, Милић Сошкић и још неколико угледнијих личности, или тачније, два саветника из доба Карађорђевића, два активна среска начелника, један срески начелник у пензији и три свештеника. Остали су били свињарски трговци, сеоске газде и сеоске дућанџије, такође имућни и угледни мужеви, махом из смедеревске Јасенице, где је увек било доста Карађорђеваца. Као вођа завере означен је Антоније Мајсторовић, који се по својим друштвеном положају и по својим политичким способностима знатно истицао од осталих притвореника.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Антоније Мајсторовић, родио се у  Азањи, у смедеревској Јасеници, од прилике, године 1810. Био је син народног првака Ранка Мајсторовића. Школовао се, које у селу где се родио, које у Крагујевцу у бивш. тада Великој школи. 1833. ступио је у државну службу и после четири године дошао је у звање помоћника окр. начелства. У буни против књаза Михаила 1842. године, коју је подигао Вучић, устао је и Мајсторовић, па је био за то награђен са звањем начелника окр. Смедеревског. Био је и члан Народног суда, а крајем 1857. постао је помоћник попеч. внутрених дела и члан Државног савета, и, по ондашњем обичају, од књаза је добио  чин мајора. Две године доцније тј. децембра 1859., заједно са  саветником Ранком Алимпићем и официрима београдског гарнизона, кренуо је војску под командом капетана Глише Божића и још неколико официра, да нападне Народну Скупштину, и тражи повратак књаза Александра Карађорђевића. Ту је било и једно одељење коњице под командом Тодора Петковића, који је од раније био познат као чувар робова у Гургусовачкој кули. Али покушај против Скупштине спрече Београђани, који су се наоружани искупили око дома где је заседала. Мајсторовић побегне Турцима у град, а оданде у Цариград, где се до године 1862. бавио. Отуд се вратио у своју земљу.

[JASON]

Услед великог броја затвореника – 'који су намеравали преврат у земљи провести' – нису биле довољне зграде Начелства смедеревског. Начелство је било принуђено да 'због оскудности апсана и правителствених кућа', узме под закуп више соба за затвор од Јована Марковића, кафеџије. А услед оскудности у персоналу, стража је повећана жандармима из Београда. У овим закупљеним собама кривци су остали како за време испита код окружног начелства, тако и за време испита код суда. Издаци су били велики, јер су закупљене собе биле употребљаване све до 5. јуна 1864. год.
Број завереника и посао којим су се бавили као и ауторитативност најугледнијих чланова друштва и њихове привржености династији Карађорђевића били су довољни за меродавне факторе, да завери придају већи значај него што би требало. Притвореници су брижљиво чувани. Међу њима био је и један либерални првак, Милован Јанковић, родом из села Влашкe, које се налази у непосредној близини смедеревске Јасенице. Јанковић је био добро познат с неким Мајсторовићевим рођацима из тога краја: та околност учинила се полицији довољна да и на Јанковића посумња. У владиним се круговима мислило да је Јанковић био сагласан с Мајсторовићем само утолико што су обојица хтели буну; у крајњим циљевима они су се разилазили; Мајсторовић је желео успостављање Карађорђевића, а Јанковић проглашавања републике.

Према актима ислеђења, изгледа да је са завером овако стајало. Завереници су налазили да су прилике врло повољне за буну. Народ је био незадовољан. Због новог пореза на имућност била је наређена процена земљишта, која је јако узбунила људе; нови порез још није био ни разрезан, а људи су се већ жалили на његову величину, и доказивали да га не могу платити. Поред пореза на имућност дошла је још и народна војска са својим честим позивима на 'егзерцир', који је сељацима био ако не одвећ тежак, а оно одвећ досадан. Народно незадовољство, изазвано овим стварним узроцима, одржавано је лажним гласовима које су разни букачи пуштали у  народ. Говорило се на пр. да је књаз Михаило испразнио државну касу и земљу увалио у дугове (један је зајам био заиста закључен за време бомбардовања, али је убрзо враћен); говорило се да је књагиња Јулија потрошила у Лондону 20.000 дуката за свој провод; говорило се да рат с Турцима тек што није плануо… Све је то стварало извесно врење бар у крајевима Србије где су Карађорђевске традиције биле јаке.

[JASON]

У току 1863. г. међу завереницима je било доста састајања и разговарања. По српском обичају, чим би се два незадовољника састала, одмах би почеo говор о томе, да овако више не иде… На речима, сви су били за одлучне мере. Једни су препоручивали Вучићеву методу: Филип Станковић или Антоније Мајсторовић узео би Крагујевац, где је још било официра преданих старој династији. Околни срески начелници, међу којима су се налазила два три поуздана Карађорђевца, побунили би народну војску, сваки у свом срезу. У срцу Шумадије планула би народна буна, - и, као 1842. Крагујевац би пошао на Београд…
Други су мислили да је боље чекати идућу Скупштину, која је требало да се држи авг. 1864. године. На тој Скупштини, употребили би против књаза Михаила ону исту методу коју су 1858. Обреновићевци употребили против књаза Александра: Скупштина би узела сву власт у своје руке и збацила Михаила. Трећи су налазили да су и Вучићевске 'ребелије' и скупштински преврати опасне ствари, и да се Михаило, који има војску и жандарме, не може отвореном буном оборити. Њега треба убити 'у дочецима', - тј. приликом његових путовања по земљи. Један човек из заседе имао би да сврши с њиме кратким путем.
Све су то били само разговори. Да ли се после тога прешло на какве припреме? Завереници су држали да не могу ништа започети без новца. Прошла су та времена, говорили су они, када је Вучић дизао буне са 150 дуката; сада се за таква предузећа тражио капитал, а капитал је могао дати само Александар Карађорђевић. На састанку у селу Ковачевцу, где је било до тридесет завереника, написано је једно писмо Карађорђевићу: он се позивао натраг у име четири округа, - београдског, смедеревског, крагујевачког и рудничког; у истом писму тражило се од њега 6000 дуката за трошкове преврата. Овај се новац имао првенствено поделити међу командире и четовође народне војске. Писмо су требала однети Карађорђевићу у Пешту два завереника, који су и иначе својим послом, као свињарски трговци, одлазили у ту варош. Али они нису могли добити пасош, и тако писмо није достављено Карађорђевићу. У томе се стању налазила завера, када је полиција затворила Мајсторовића и другове.

[JASON]

После свршеног ислеђења, влада је, 27. марта 1864, објавила службено саопштење, да се ушло у траг сасвим озбиљним припремама за преврат.

У Београду, у Петак 27. Марта.

Од дужег времена почели су разносити по народу свакојаке лажне гласове људи, кои су поставили себи за жалостииј задатак, да стварају влади књажевој тешкоће и устављају је у њеној радњи за развићем и унапређењем народа. Никаква, па ни најбоља мера владина није налазила милосрђа у њиовим очима; све је требало црнити народу и престављати му као нов терет за њега, као да би ма која земља могла напредовати без труда и пожртвовања народног. Стрпељиво сносила је влада књажева ове подле мутње противу себе, знајући да ће се оне строшити о здраву свест народа србског, и о његову љубав и преданост к своме владаоцу.
Међутим као што обично бива с људма, кои пођу клизавом странпутицом, тако је било и с овима; једанпут на рђавом путу, они се већ више нису умели уставити на њему. Презирући најблаговолителније опомене, и узимајући ћутање и уздржавање власти за слабост, они су све смелии бивали и све дубље газили у зло.  Наслон и уздање које налазаху ван Србије на страни, ободраваше иј све већма у опакој радњи њиовој. Тако постепено од распростирања лажни гласова и сејању мутњиј по народу ови пређоше на скоро на врбовање присталица за своје превратне намере, и на спремање и саме завере. У Септемвру месецу пр. год. би већ углављен и план међу једномисленицима; од тог доба постадоше све чешћи смутљиви гласови по народу, и од тог се времена почеше правити и припреме за извршење преврата. Но с тим наступи наскоро и за власт време, да прекине своје ћутање и стане на пут даљој радњи за преврат.
Људи кои овако заједнички спремаху преврат у земљи, и коима у главноме беше један задатак, дa се садашњиј владалац Србије уклони с престола, раздвајаху се ипак у крајњој цели и у крајњим средствима на две странке, од коиј свака мишљаше преварити другу при успеху и преврат на своју корист употребити.
Једна је радила да упразни престо за свог претендента, и непрезаше, ако преврат небуде иначе могућан, ни од најкрајнијег и најподлијег средства. На челу и у колу ове странке налазе се људи над коима је великодушно испуњена племенита заборавност изречена у прокламацији од 14. Септембра 1860. године.
Друга је радила и на томе да скупштина, која има доћи, постане бунтовна, да принуди владаоца да да оставку, па ако он то неучини, што се унапред предвиђало, онда да га скупштина збаци с престола и укине у Србији књажеско достојанство, а на место тога изабере три лица да Србиом управљају.
Такве су биле намере људи кои данас стоје пред судом да одговарају за своја дела, и којиј с присталицама има 34 на броју. С тугом у срцу мора погледати на њи свакиј онај који љуби ово своје мало отачаство Србију, које тако рећи од јуче има, јер види како га ниска себичност њиова новим опасностима излагаше. С друге опет стране уверени смо продужиће народ србски одазивати се с поверењем влади, која је најтврђе решена сачувати га од сваког потреса, кои би му, као овај, могао изложити опасности биће и напредовање.

[JASON]

Из саопштења излазило је јасно, да је влада била уверена о доказаности завере и да се поуздано надала строгој казни завереника. Првостепени суд смедеревски, код кога су суђени Мајсторовић и другови, пустио је четворицу испод суђења, а четворицу ослободио из недостатка доказа. Међу овим последњим налазио се и Милован Јанковић. Остали завереници осуђени су за дело припреме издајничког предузећа и за дело увреде књаза. Ниједан од њих није био осуђен на већу казну од две године затвора.

Пресуда
суда окр. смедеревског као надлежног.

У предмету обтужења гг. Антонија Мајсторовића, из Београда и Ранка Матејића, из Крагујевца, пензионирани советника, г. Косте Антоновића, началника среза подунавског, г. Петра Павловића, началника среза млавског окружија пожаревачког, г. Никодија Ћирића, столначалника министерства грађевина, г. Милована Јанковића из Влашке окружија београдског, Мите Станковића, из Смедерева, г. Данила Дрењаковића, пароха голобочког, г. Милића Соскића, пенсионираног среског началника из Ковачевца, Николе Чокића из истог села, Матије Пантића и Мијаила Срећковића, - Поповића – из Трнаве окружија крагујевачког, г. Косте Мајсторовића, пароха азањског, Живана Глишића, из Ковачевца, Димитрија Х. Поповића, из Београда, Антонија Ј. Ђорђевића, из Паланке, Милована Стефановића, из Азање, г. Ђорђа Поповића, свештеника из Јагњила окр. крагујевачког, Лазара Перишића, из Граница, Марка Соскића, из Ковачевца, Стевана Милосављевића, дућанџије из Влашке окр. београдског, Ђорђа Лукића, пушкара из Паланке, Тривуна Анђелковића, из Башина, Миће Вуксановића из Граница, Стевана Бујагића, из Међулужа окр. београдског, Петра Ђаковића, из Кусадака, Миладина Младеновића, из Суводола, Јована Ђорђевића, из Загорице окр. крагујевачког, Томе Станковића, из Влашке, Марка Прокића, из Жабара окр. крагујевачког, Косте Славковића, из Ропочева окр. београдског, Марка Новаковића, из Азање, Петра Васића, из Пружатовца окр. београдског и Симе Радивојевића, из Ковачевца окружија смедеревског.
Сбог политични предузећа.

[JASON]

Суд овај узевши у разсуђење:

1. Да је ово окружно началничество писмом,од 14. Фебруара тек. год. N⁰ 1169 1304. и 1305. предало на осуђење сва гореименована лица с тога, што је оно ушло у траг, да су неки између њи радили о плану како да се светлиј владаоц Књаз Михаил живота лиши, неки да су радили, да се светлиј владалац са престола обори, ред наследија у књажеском достојанству насилним путем промени, и књаз Александер Карађорђевић за књаза у Србији прогласи, а неки пак дати су зато на суђење, што су за све то знали и чинили договоре, па нису хтели власти јавити; тако дакле влашћу полицајном нађено је:

  I. Код г. Антонија Мајсторовића, пензионираног члена државнога савета:
     а) да је њему г. Милић Соскић из Ковачевца и Димитрије – Мита – Станковић, из Смедерева, првиј у месецу Мају, Септембру, Октобру и Новембру, а други у Јулију и такође Септембру, Октобру и Новембру пр. год., казивали, да је незадовољство у народу посејано да се побуна учини; па да је он упутство дао, да се то до скупштине одлoжи, гди да се тражи: да се све оно, што је последња скупштина установила, обори, а зна се, да је иста скупштина установила: закон скупштински, закон о наследију престола србског, закон о новој пореској системи, устројство народне војске и устројство државнога совета; но ако скупшштина ово неби могла или хтела учинити, онда да се другиј начин потражи, коим ће се владајућег књаза Михаила опростити, а тиме да је Мајсторовић хтео буну у скупштину свести;
     б) да је г. Антоније признао, да је књазу Александру прошлог лета кад је код њега био и кад му је књаз Александер говорио да гледају да што за његову децу у Србии израде, да неби у туђем свету помрла, дао уверење да ће гледати;
     в) да је г. Антонију Мајсторовићу г. Коста Мајсторовић из Азање, свештеник, у присуству Милована Стевановића из Азање, казао, како је Петар Ђаковић из Кусадка склоњен убити светлога књаза Михаила, па да је г. Мајсторовић чинио наредбу да се од његове стране каже Ђаковићу, да се у томе стрпи, докле му он непоручи; чиме је Ђаковића у томе плану подпомогао, задржавајући себи, да одреди време извршења убиства; а ова намера г. Мајсторовића може се са те стране потврдити што је он као што г. Коста Мајсторовић а од части и Милован Стевановић из Азање, потврђују, доиста навео, да би књаза ваљало у дочецима убити, што није држао, да ће се светлиј књаз оборити моћи, нашта је и г. Данила Дрењаковића, пароха голобочког, сестрића свог, упућивао да ради на томе, што није доказао изговор онај, као да је он за ту радњу око убиства чуо од попа Данила, као скројени план г. Милованом Јанковићем из Влашке;
     г) да се и казивањем саучастника г. Милића Соскића, доказује, да је г. Мајсторовић припреме чинио и упутство давао за буну и оборење владајућег књаза, што се од части доказује и казивањем саучастника Марка Соскића, из Ковачевца, код кога је г. Мајсторовић, у месецу Декембру пр. год. у Београду подобну изјаву, која народ на побуну позива, говорио.
Поред тога признањем његовим, а и казивањем г. Косте Мајсторовића и Милована Стефановића, као саучастника његови да се обистињава, да је г. Мајсторовић оним, што је говорио, да је књаз државну касу за 300.000 # цес. задужио, да је књагиња из касе државне на путу своме у Енглеску, 20.000 # цес. потрошила, да у каси ни једнога гроша нема и да се с тога стојећа војска распустити мора, што у истини не постои, јединствено на то ишао: да народ за буну приправи, па тако и предузећа, која на издајство иду, већма утврди и распростре, а тиме да боље осигура успех својим намерама.

[JASON]

  II. Код г. Милића Соскића, у пензији среског началника:
     а) да је г. Милић у прошлом месецу Мају, Септембру, Октобру и Новембру по претходном споразумленију са г. Антонијем Мајсторовићем учинио договор са Живаном Глишићем и Марком Соскићем, из Ковачевца, Томом Станковићем из Влашке, Мићом Вуксановићем из Граница, Јованом Ђорђевићем из Загорице, Петром Васићем из Пружатоваца и Стеваном Милосављевићем из Влашке, да народ побуне и Његову Светлост владајућег господара књаза Михаила лише, а књаза Александра Карађорђевића на престол србскиј доведу, закониј ред наследства насилно промене и тиме самосталност Србије доведу у погибију; и да је г. Милић на чинење овог дела приволео и Симу Радивојевића, главног кмета, Николу Чокића и Радована Стојковића из Ковачевца, Лазара Перишића из Граница, четника Марка Новаковића, командира батлионог I класе народне воиске из Азање, Стевана Бујагића из Међулужја, Косту Славковића из Ропочева, Миладина Младеновића из Суводола, Анту Ј. Ђорђевића и Ђорђа Лукића из Паланке, Трифуна Анђелковића из Башина, г. Ђорђа Поповића из Јагњила и г. Косту Мајсторовића из Азање.
     б) да је г. Милић учинио договор са Томом Станковићем и Стеваном Милосављевићем из Влашке, Живаном Глишићем и Марком Соскићем из Ковачевца, и Мићом Вуксановићем из Граница, да од њи Тома и Живан иду књазу Александру Карађорђевићу и од њега ишту новаца, како би подкупљивањем више присталица налазили и предузето дело извршили, коима се је доцније и Миладин Младеновић из Суводола, придружио; а да је г. Милић по овом истом делу чинио преговоре и са г. Никодијем Ћирићем, столначалником министерства грађевине, па у непрестаном споразумевању и са г. Костом Антоновићем, началником среза подунавског, стајао;
     в) да је г. Милић по народу распростирао речи и гласове такове, коима се народ на ово издајничко предузеће подстрекнути навести и побунити имао, што се може видети из казивања Томе Станковића, Живана Глишића, Марка Соскића, Симе Радивојевића, Јована Ђорђевића, Петра Васића, Стевана Бујагића, Косте Славковића, Миладина Младеновића, Миће Вуксановића, Лазара Перишића, Марка Новаковића, г. Косте Мајсторовића и г. Ђорђа Поповића, свештеника.

  III. Код Живана Глишића из Ковачевца:
     а) да је Живан са г. Милићем Соскићем у месецу Септембру пр. год. договор имао, да се буна у земљи учини, владајући књаз Михаил престола лиши, па бившиј књаз Александер Карађорђевић за књаза поврати и тиме закониј ред наследства у књажеском достојанству поквари;
     б) да се је Живан примио ићи у Аустрију код књаза Александра по упутству и договору са г. Милићем учињеном, као што се горе под числом II. под точком б), гди је кривица г. Милићева описана, види, па да новце за ту цељ донесе, како би с њима више присталица набавио и лакше преврат извршио, и да је Живан после с Миладином Младеновићем, из Суводола, заиста ишао књазу Александру и од овога новце тражио; и у колико Живан поједине околности непризнаје, може се убедити казивањем саучастника: Томе Станковића, Петра Васића, Стевана Милосављевића, Марка Соскића, Миће Вуксановића, Јована Ђорђевића, Марка Прокића, Лазара Перишића, Марка Новаковића и Миладина Младеновића; из коиј се казивања види, како је Живан лажне гласове и речи које народ на побуну позивају по народу распростирао, да би издајничку радњу своју подпуно извршити могао.

[JASON]

  IV. Код г. Косте Антоновића, началника среза подунавског окружија смедеревског.
     а) да је г. Антоновић по казивању г. Милића Соскића са овим разговоре о издајничким припремама водио, и говорио, да ће књазу Александру писати и од овога 5.000 # цес. на цељ преврата у земљи поискати; па кад му ови новци дођу, да ће окружије смедеревско побунити.
     б) да је другиј саучестник Марко Соскић, од Милића послат, показао, да је г. Антонић питао, да му покаже, на коиој је страни началник среза јасеничког г. Лазар Милојевић.
     в) да је Живан Глишић по упутству, које је добио, од Филипа Станковића бегунца наодећег се у Аустрији признао, да се је с г. Антоновићем у овим издајничким припремама споразумевао, јер му је онда, кад га је у коларским ливадама срео, рекао, да би боље било да у место Томе из Влашке иде по новце код књаза Александра Петар Рашић, трговац из Смедерева.
     г) да је Тома Станковић, саучастник, показао, да је г. Антоновић прошле јесени у месецу Новембру њему наручио, да он поручи за г. Милића Соскића, да отиде код истога г. Антоновића у Коларе у четвртак с њиме и код коларске ћуприје састане; и да је Тома по овој поруки казао Стевану Милосављевићу, из Влашке, да то Милићу каже.
     д) да је Миладин Младеновић, из Суводола, саучастник показао, да је њега г. Антоновић одредио да са Живаном Глишићем и Томом Станковићем у Аустрију код књаза Александра за новце иде; да га је пред г. Мајсторовића на Раљу изашиљо да би се са Мајсторовићем састао и од њега му упутства донесе.
     е) да је саучастник Никола Чокић, из Ковачевца, показао, да је он по упутству г. Милића Соскића у месецу Септембру пр. год. из Београда дошавшег отишао код г. Антоновића у Коларе и однео му поруку, да се с г. Мајсторовићем у Смедереву или Сараоцу састане.
     ж) да је Гаврило Велимировић, свештеник лозовачки, показао, да је г. Антоновићу казао све оно, што је г. Милован Јанковић из Влашке, код њега говорио, т. ј. да г. Милован непрестано на томе ради, да скупштина буде, ова књаза обори и протера, па после републику прогласи и земљом три лица место књаза управљају; даље, да је поп  Гаја казао, да му је г. Антоновић говорио да је Светла Књагиња из касе државне 120.000 # цес. потрошила, да је у државној каси 3.000.000 гроша дефицит, да се народ у окружију ћуприском сбог пописа имања за пореску систему побунио, и да је правитељство 200 жандара одпустило, да по народу иду и пазе шта кои раде и говоре и с киме састаје.
     з) да су саучастници поп Данило Дрењаковић и Миладин Младеновоћ, показали, да је г. Антоновић пред сваким од њи понаособ казао, да је писао књазу Александру за новце; да је књаз Александер кад су они код њега за новце отишли, њима казао: да је добио писмо од г. Антоновића, него да им новце неможе дати; и, да је саучастник г. Данило Дрењаковић признао, да је њему г. Коста Антоновић казао: да ће скупштина бити и да ће ова књаза оборити, но ако се у томе не успе, да ће се после књаз у проласцима убити; али време кад му је и место гди му је то рекао, није био у стању означити.

[JASON]

  V. Код Димитрија – Мите – Станковића из Смедерева:
     а) да је главниј руководитељ овога издајничког предузећа, г. Мајсторовић признао, да је Димитрије по његовоме упутству по народу ишао и код њега долазио, те му гласове о побуни која се у народу приправља и о незадовољству, које је по народу просуто и посејано, доносио.
     б) да су саучастници Милић и Марко Соскић и Трифун Анђелковић једногласно показали, да је у месецу Октобру пр. год. пред њима троицом у кући г. Милића Соскића у Ковачевци, Димитрије у једно исто време признао: да је по Лепеници и до Груже ишао, и у Крагујевцу био, и да је онамо све готово за побуну само чекају одређениј дан па да ћеју сви устати, јер је Крагујевац сав сигуран и готов за ову ствар, и побројао је многе људе међу њима и многе официре, кои су на њиовој страни, да је време одређено било одма после св. Аранђела, и онај дан кад се они крену, да ће његов брат Филип на Липама из оне стране прећи и у Крагујевац продрети, па пошто војску и топове заузме да ће се оданде на Београд кренути и књаза Михаила протерати, а затим књаза Александра овамо позвати, да се на престол поврати; а ово исто пре тога на два дана, пред самим Трифуном, кад се с овим повратио у путу такође признао. Из самог казивања саучастника г. Милића, кои је показао да је Мита с њиме заједно радио да се књаз Михаил протера и књаз Александер на владу поврати, да се види, да је све ово у оном смислу радио Мита што је чинио и Соскић.
     в) да је даље саучастник Ђорђе Лукић из Паланке казао, да је код њега Мита пролетос у мес. Априлу пр. год. у Београду, рекао: 'ми радисмо и дању и ноћу за књаза Михаила докле он дође у Србију, па не само што нам се то непризнаје него нас нико и негледа. Узео је око себе све своје непријатеље, кои ћеду га и скр'ати; но нека га, тражиће он нас, али неће нас на своју страну добити. Он и прирез покупи, па сад опет ни гроша у каси нема, те зато неможе ни рат да води с Турцима.'

[JASON]

  VI. Код г. Косте Мајсторовића, свештеника из Азање:
     а) да је г. Коста признао, да му је г. Антоније Мајсторовић, у Београду 30. Октобра пр. год. показао: да ће скупштина бити и да ће она књаза оборити; но ако то неби могла или хтела учинити, да ће се књаз у проласцима приликом дочека убити; па да је он на ово изјавио г. Мајсторовићу, да и сам Петар Ђаковић из Кусадка грози животу књаза Михаила, те му је с тога рекао г. Антоније Мајсторовић: 'кажи Ђаковићу нека он седи с миром докле му ја непоручим', и да је поп Коста заиста и извршио и поруку му ову од г. Антонија саобштио;
     б) да је г. Коста од саучастника г. Милића Соскића сазнао, да се ради да буна буде, да ова књаза Михаила обори и протера, па да се на престол књаз Александер поврати или његов син Петар постави.
     в) да је г. Коста признао да му је г. Антоније Мајсторовић казивао: да је државна каса са 300.000 # цес. задужена, да је св. књегиња 20.000 # цес. на путу у Енглеску потрошила, да у каси ни једног гроша нема те се војска за то распуштати мора, да ће великиј данак на народ наметнут бити.
     г) да је г. Коста признао, да је и с Марком Новаковићем баталионим командиром I класе народне војске из Азање, о побуни и промени књаза разговор имао.

  VII. Код Данила Дрењаковића, свештеника из Голобока:
     а) да је г. Данило признао, да је од г. Косте Антоновића, началника среза подунавског, сазнао, да се ради да скупштина буде, и ова књаза обори и протера; но ако у томе неби успети могла или хтела, онда, да је за тај случај наређено, да се владајући књаз у проласцима убије.
     б) да је г. Данило признао, да му је г. Гаврило Велимировић, свештеник из Лозовика, показао, да је г. Милован Јанковић, из Влашке окр. београдског, код њега говорио: да он – Милован – непрестано на томе ради, да скупштина буде, закон скупштински, кои сада постои и скупштину ограничава, поништи, и другиј, коим ће се скупштини неограничена власт дати, изда; па ако се на то књаз склонио неби, да ће онда и он оборен и протеран бити, а затим да ће се република прогласити, на вр'у које ће бити три лица;
     в) да је г. Данило признао, кад је све ово г. Мајсторовићу у Смедереву 24. Октобра пр. год. саобштио, да му је онда г. Мајсторовић показао: да је он – Мајсторовић – још с двоицом у Београду план начинио, да се књаз Михаил, ако га скупштина необори, у проласцима приликом дочека убије, па онда књаз Александер под тим условијем на владу позове, да он дотле на том достоинству остане, докле се син његов Петар с наука неповрати, па потом да овоме владу уступи.

[JASON]

  VIII. Код Петра Ђаковића из Кусадка:
     а) да је Петар признао, да га је саучастник Живан Глишић, из Ковачевца, 1862. год. мес. Септемвра позивао да убиство над владајућим књазом изврши; а осим тога, да је признао Ђаковић, да га је саучастник г. Коста Мајсторовић, свештеник, прошлог лета год. 1863. у мес. Септемвру к Живану Глишићу упућивао, да се за ово исто дело с њиме договори, и да му је истиј г. Коста у мес. Новембру пр. год. донео поруку од г. Антонија Мајсторовића и пред меаном кусадачком изјавио, да донде на миру пребуде, док му он не поручи.
    б) да су саучастници г. Коста Мајсторовић и Живан Глишић показали, да се је сам Ђаковић 1863. год. и то Живану Јануара мес. а попу Кости у почетку Септемвра исте године, првоме у Кусадку а другоме у Азањи нудио, да убиство над владајућим књазом као из освете, што је отац књажев отца Петрова убио, изврши, поручујући по Живану, да каже књазу Александру да му за ту цељ 300 # цес. пошље.

  IX. Код Јована Ђорђевића из Загорице, Симе Радивојевића главног кмета ковачевског, Марка Соскића, Николе Чокића, из Ковачевца, Лазара Перишића, четника I класе народне војске и Миће Вуксановића из Граница, Марка Новаковића, командира баталионог I класе народне војске; Томе Станковића, трговца и Стевана Милосављевића, дућанџије из Влашке, Стевана Бујагића, кмета из Међулужја; Косте Славковића, Миладина Младеновића, калауза из Сувогдола; Петра Васића из Пружатовца; Анте Ј. Ђорђевића и Ђорђа Лукића, пушкара из Паланке; Трифуна Анђелковића из Башина, г. Ђорђа Поповића, свештеника из Јагњила; Марка Прокића из Жабара, Мијаила Срећковића и Матије Пантића, земљоделца из Трнаве окр. крагујевачког.
     а) да су сви они по гласу њиови испита признали, да су у издајничкоме предузећу овоме, по коме се светлиј књаз Михаил и династија Обреновића престола лишити и књаз Александер на престол повратити, а тиме закониј ред наследства књажеског достоинства променити имао, участвовали и на томе делу радили;
     б) да је између ови Јован Ђорђевић из Загорице којекуда по окружију крагујевачкоме тумарао, и људе на побуну и издајство позивао и врбовао, као што је то подпуно и признао.
     в) да су главни саучастници Милић Соскић и Живан Глишић показали, да су сва наведена лица као участници у делу овоме радили, пошто су иј они – т. ј. Милић и Живан – на исто предходно приволели.

[JASON]

  X. Код Милована Стевановића из Азање:
     a) да је Милован признао, да се г. Антоније Мајсторовић са поп Костом Мајсторовићем у Београду у кући г. Антонијевој разговарао, да ће скупштина бити и да ће она владајућег књаза оборити и да се је споразумевао о побуни са г. Антонијем.
     б) да је Милован признао, да је г. Антоније Мајсторовић попу Кости поручио, да изјави поздрав Милићу Соскићу, Петру Ђаковићу и прочима, да донде ништа непредузимају, докле скупштина небуде, која ће књаза оборити; дакле да је Милован за све ово сазнавао, па да није хтео власти јавити.

  XI. Kод г. Ранка Матејића, пензионираног члена совета:
     а) да је г. Ранко Матејић признао, да је Јован Ђорђевић из Загорице, код њега два пута долазио и јавио му, да је у народу због узетога пр. год. приреза и пописа имања за пореску систему велико незадовољство, а за Марка Прокића, из Жабара, признао, да је он – Марко – питао 'радиш ли штогод' на што му је одговорио 'биће ти широка мишја рупа'.
     б) да је г. Ранко признао да је знао, како Јован Ђорђевић, иде непрестано којекуда и мутља по народу, разносећи лажне гласове кои подстичу у народу незадовољство и кои су управљени противу правитељства.
     в) да је саучастник Јован Ђорђевић, показао, да се о превратним намерама и издајничким припремама овим, по коима се бившиј књаз Александер на престол повратити а књаз Михаил протерати имао, пространо у месецу Септембру и Октобру пр. год. и њега по поруки Милића Соскића и Живана Глишића за предводитеља буне позивао; да је њему – Јовану – г. Ранко најпре изјавио, да то никоме неказује већ 300 аршина у земљу закопа, а кад га је Јован по другиј пут позвао, да је г. Ранко рекао: да ће се предводитељства, ако се народ узбуни, и у Крагујевац дође, примити, да је капетан гружанскиј за то сигуран и да у њега подпуну веру имати могу.
     г) да је другиј саучастник Марко Прокић, из Жабара, показао, да је на св. Аранђела пр. год. био код г. Ранка на ручку и да га је овај између прочега разговора запитао 'како је у народу', но када му је Ранко рекао 'да је народ као вода за мотиком' да је се г. Ранко насмејао и затим казао: 'Е мој Прокићу, да знаш ти шта је наређено, али ја нећу теби да кажем, јер није сад за казивање.'

[JASON]

  XII. Код г. Петра Павловића – Лаудана – бив. началника среза космајског, окружија београдског и сада началника среза млавског окружија пожаревачког.
    а) да је г. Петар признао, да су саучастници Милић Соскић, Живан Глишић и Јован Загорица са своим друштвом на вашарима: тополском, паланачком и аранђеловачком, скупове правили и на њима договоре и споразумленија чинили.
     б) да је г. Петар признао, да је сазнавао да у народу постои незадовољство због пописа имања за пореску систему; народне војске, грађења друмова и други кулука.
     в) да је саучестник Тома Станковић, из Влашке, показао, да је Петру Павловићу своме среском старешини јавио: како је у Ковачевцу на скупу у Милићевој кући био, и онде сазнао, да се ради о побуни, која ће књаза Михаила са престола оборити и повратити на владу књаза Александра; да је он по учињеном договору са Милићем Соскићем, Живаном Глишићем, Марком Соскићем, Мићом Вуксановићем и Стеваном Милосављевићем на ово пристао и да су њега и Живана Глишића одредили, да за новце код књаза Александра иду, са коима би више присталица на своју страну приволели, чега се он и примио, да су једно писмо писали г. Антоновићу, да он од своје стране књазу Александру пише, да новце Томи и Живану, кад му предстану, преда; даље каже Тома да му је на ово г. Павловић рекао: да он свој посао гледа, јер није за то, што би он, чим би на испит узет био, све проказао, па би тако и ја (разумевајући г. Павловић себе), Антоновић и сви пропали; после да је тог истог дана у вече послао Косту Славковића, из Ропочева к њему и казао му да слободно ради оно, што му је тог дана казао да неради.
     г) да је другиј саучастник, Петар Васић, из Пружатовца, показао, да је г. Петру јавио да се спрема буна, која ће књаза Михаила са престола оборити, а књаза Александра на владу повратити, на које му је г. Павловић рекао: да нетандара, но да гледа свој посао.
     д) да је саучастник Коста Славковић, из Ропочева, показао, да је се он више пута са г. Петром о превратним намерама и издајничким припремама овим разговарао, да је услед тога он по наредби г. Петра отишао код Томе Станковића из Влашке и овоме изјавио, да слободно за новце ићи може, што му је тога дана г. Петар закратио, да неради; а ово да је г. Петар на основу тога дозволио Томи, што га је Коста запитао, зашто је Томи забранио за новце ићи и за побуну чинити припреме, по коима се књаз Александер овамо на престол позвати, а књаз Михаил престола лишити имао, као што му се Тома кад је од г. Петра изашао, пожалио.
 

[JASON]

  XIII. Код Радована Петровића, иначе Стојковића, из Ковачевца.
     а) да су саучастници: г. Милић Соскић, Тома Станковић. Мића Вуксановић, Марко Соскић, Стеван Милосављевић и Живан Глишић, показали, да је и Радован исто тако као и остали у издајничко предузеће ово умешан и да је све сазнавао.
     б) да су исти саучастници даље показали, да је Радован писао писмо оно за књаза Александра, коим су му јавили да се за повратак његов овамо на престол у Србији живо ради, и на коме су писму многи људи подписани, а они о томе да ништа знали нису и са коим су писмом новце од књаза Александра за цељ преврата искали. Писмо су писали у Ковачевцу кад су се тога ради скупили били.
Радован није могао бити преслушан, што је утекао у Аустрију чим је сазнао да га власт тражи ради саслушања по делу ови политички смутњиј.

  XIV. Код г. Никодија Ћирића, столначелника Министерства Грађевина:
     а) да је саучестник г. Милић Соскић, из Ковачевца, показао, да је г. Ћирић њему у својој кући у Београду, кад га је преко Мите Станковића позвао, пошто га је запитао има ли задовољства у народу сбог пореске системе, и он му – Милић – одговорио да нема, казао: 'нема ништа, све зло и наопако, каже ми Н. Н., да нема у каси ни једнога гроша, ето рече и сада је покуповао неке скупоцене ствари за Влашку и неку сабљу за књаза влашког, па нема новаца у каси и мора бити много скуп данак на земљу, и није питао књаз никога, а сада тражи од Совета да се одобри да исплати и сви су советници по настојавању г. Мариновића већ одобрили, само г. Н. Н., као што ми је казао, није хтео одобрити'; и пошто му је на то он – Соскић – рекао па 'зашто томе не станете на пут?' да је  г. Ћирић продужио даље, 'неможе се другачије никако на пут стати него се мора установити један тајниј совет, па да се одреди за то г. Мајсторовић, и то најдаље рече, до 8. Новембра пр. год. то  јест до св. Аранђела чекаћеш, ја ћу ти или јавити или нарочитог човека послати да ти јави, како ћеш се управљати.'

[JASON]

  XV. Код Милована Јанковића, из села Влашке, окружија београдског, бившег чиновника правителственог:
     а) да је г. Гаврило Велимировић, свештеник из Лозовика, признао, да је г. Милован Јанковић у месецу Септембру пр. год. код њега дошао и заноћио, па том приликом код њега изјавио, да ће скупштина скоро бити, да он једнако на томе ради, шта ће се на скупштини предлагати, а то: да се закон нов кои је скројен за скупштину и кои скупштину јако ограничава, измени, и да се скупштини слободно делање да, да треба да скупштина захтева, да се опозове адреса, коиом је скупштина преображенска предала књазу у руке неограничену власт, па да тако скупштина доведе ствар дотле, да књаз принуђен буде дати оставку, или, ако то неучини, да га онда скупштина сбаци па републику прогласи и на врху ове три президента изабере.
     б) да је саучастник Анта Ј. Ђорђевић, из Паланке, показао, кад је говор о попису имања за пореску систему био, и кад је о томе на Крстовдан 14. Септембра пр. год. пред кућом Васе Јовановића из Паланке, на клупи са лица чаршије разговарао, кад је од једног запитан био, да ли ће то тако остати, Јанковић да је рекао: мора остати донде, докле скупштина небуде, а кад прва скупштина буде, онда треба она да одузме од књаза власт ону, која му је свето-преображенска скупштина адресом дала, па да буде скупштина такова, која ће надмоћну власт над књазом имати, и оно, што би она наредила то да мора бити; али како књаз на то пристати неће, онда треба скупштина да књаза сбаци и протера, па републику да прогласи, и онда ће република ту пореску систему уништити, и народу олакшицу учинити, а докле то тако небуде, народу ће све горе бити; па је даље Јанковић изјавио, да ће на врху те републике три лица као президенти скупштином изабрани бити и у место књаза земљом владати.
     в) да је Спасоје Синђелић, из Ропочева окр. беогр. показао, да је њему Милован Јанковић, када је на Спасовдан (9. Маја 1863.) код њега заноћио, рекао, да је на оној скупштини, на коиој је он био депутирац, рађено, да буде добро за народ, но да од тога нема ништа сада него је све горе но пре, јер књаз Михаил ради шта оће. Али партаја Карађорђевића ради да дигне буну, протера књаза Михаила и поврати књаза Александра, и да се за то највише заузима капетан смедеревскиј, за кога му је на питање његово, од кои је он људи, казао, да је то Хаџи Динин зет; но кад му је Спасоје даље показао, да је он чуо, да за књаза Александра ради Милић Соскић, Живан Глишић и Тома Станковић, да му је тада Јанковић казао 'нека иј они нека раде, јер је партаја  Карађорђевића најјача, па кад израде а ми ћемо иј сусрести и нећемо дати ниједном књазу да овамо дође, него ће се скупштина начинити, и она ће одредити три лица да у место књаза за једну или три године владају, кои ће скупштином мењани, бирани и постављани бити.'
 
  XVI. Код Димитрија Х. Поповића, из Београда:
     а) да је Димитрије признао, да је у првој половини месеца Септембра пр. год. од брата свога Косте и Ђорђа Лукића, пушкара, сазнао, да се о преврату у земљи ради и за то припреме чине.
     б) да је даље Димитрије признао да се о превратним намерама и издајничким припремама упуштао у разговор с Јоцом Петровићем, из Паланке, и Јованом Ђорђевићем, из Смедерева.
     в) да је саучастник Ђорђе Лукић, из Паланке, показао, да је њему Димитрије оном приликом кад се с њиме о превратним намерама и издајничким припремама разговарао, рекао: 'ја сам у оном месту (разумевајући Београд) где се најпре закључи, шта треба, па после вама јави, како ћете се управљати.'
     г) да је г. Н. Н. член Управителства вароши Београда, казао, да је њему Димитрије поверително показао: да у Београду има једно велико друштво, које на томе ради, да се књаз и правителство његово обори.
     д) да се из испита Димитријевог, види, да код њега, поред изложеног, постои јача сумња, што је он казао био, да зна све, и да ће одкрити, а после да се уздржао. Осим тога Управителство вар. Београда, писмом од 15. Марта т. г. N⁰ 21.587. предало је на осуђење поменутог Димитрија, што је написао две квите у коима стои, да је Мити Цветковићу и Стевану Маргитићу из Паланке, и Јованчи Станковићу овд., исплатио парничне трошкове, и о исплати ти трошкова уверио Управителство вароши Београда, а овамо да се види, да поменута лица нису подпуно намирена, и да нису квите писане са знањем свију издатеља, те тако излази да иј је Х. Поповић сам издао на штету примаца парнични трошкова.