Српске буне

[JASON]

     Да г. Антоновић није признао, да се по политичним смутњама споразумевао са  Живаном Глишићем, из Ковачевца, и да му је какву поруку Филип Станковић, бегунац у Аустрии, изјавио, нити признаје, да је рекао Живану, да неће без новаца да се прими побуне, ни да је очекивао ма откуда за овај рачун новце.
     Непризнаје, да је прошле јесени у ливадама коларским срео Живана и Миладина и да им је рекао, да је Тома из Влашке плашљив, него да би боље било да иде по новце у Пешту књазу Александру Петар Рашић, трговац из Смедерева, и да је на то Миладин одговорио, да са чивитарима неће да има посла, кад су њи троица већ одређени за исте новце.
     Да г. Антоновић није признао, да је се што политично разговарао са г. Данилом Дрењаковићем, парохом голобочким, тако, није признао, да је код г. Данила говорио, како он са својим једномисленицима ради да буде скупштина, и да скупштина обори књаза, и да је говорио, ако се баш у томе неби могло успети, да се књаз у проласцима убије; исто тако непризнаје ни да је код г. Гаврила Велимировића, свештеника лозовичког, прошле јесени, кад је био у пописној комисији, говорио, да је се народ у ћупријском окружију побунио, што му је имање ради уређења пореске системе скупо процењено, и да је даље говорио, како су наши људи праве бабе, колико им је имање скупо процењено, па ћуте.
     Да г. Антоновић није признао, да је код истог г. Гаје говорио, да ће бити скупштина, које ће бити задатак да обори нов прирез, да се попуни дефицит у каси од 300.000 гроша пореских, него признаје, да је оном приликом, кад је наредба дошла да се бирачи за бирање депутираца за народну скупштину именују, а то је било у Септемвру мес. пр. 1863. године, и кад су га неки питали шта ће радити скупштина, одговорио, да ће се то из престолне беседе видити, и да је г. Гаја био код њега у Коларима, кад се није ни знало за скупштину, и да је у то време с њим разговарао се о томе дефициту, али тек онда, кад је о томе буџет преко новина јавности предан.
     Непризнаје, да је код г. Гаје говорио у Коларима прошле године, да је светла књагиња у Енглеској 20.000 д. ц. без икакве користи за земљу из државне касе потрошила, па да се скупштина и за то сазива, да се одобрење народа поиште, да државна каса попуњена буде. Признаје, да је позивао г. Гају у Коларе, и да га је питао, да ли је код њега долазио г. Милован Јанковић, из Влашке, али то да је с тога чинио, што је познавао г. Милована као смутљивца, па да небуде што политично говорио.
     Непризнаје, да му је г. Гаја казивао, како је Јанковић код њега говорио о некаквој републики, о радњи скупштине, коју би ваљало сазвати, шта се има чинити на њој, да скупштина има оборити књаза, па после огласити републику, па у место књаза да управљају са републиком три президента, после да је г. Антоновић псовао г. Јанковића, и казао му, да је луд, што о некаквој републики фантазира, и да су неки Јанковићеви људи за то код Антоновића о републики говорили. Непризнаје да је говорио код г. Гаје, да је правителство наше 200 жандарма одпустило и по Србии растурило, да они добро пазе шта се ради, и ко код кога долази, и шта говори.

[JASON]

     Да г. Антоновић није признао, да је водио какве политичне разговоре са Миладином Младеновићем из Суводола, тако, непризнаје, да је он у договору са г. Лауданом, бившим началником среза космајског, и г. Милићем Соскићем, одредио Живана Глишића, Тому Станковића и поменутога Миладина, да иду у Аустрију код књаза Александра, и одонуд за цељ преврата донесу у Србију 6.000 д. ц., и да г. Антоновићу предаду, да иј по народу растури и народ на буну у ползу династије Карађорђевића спреми, и да је г. Антоновић с тога и писмо књазу Александру писао, у коме између осталог да му је јавио, како се овамо у Србии живо ради, да се он овамо на престо поврати.
     Непризнаје, да је шиљао Миладина у село Раљу код Ђурђеве меане пред г. Антонија Мајсторовића, кад је г. Мајсторовић за Алексинац полазио ради неког упутства, које би се тицало превратни намера. Неопомиње се, да је прошле јесени шиљао Тому Н. говедара из Колара, те је овај звао Миладина из Суводола, да г. Антоновићу дође. Непризнаје, да је по Николи Чокићу поручио да дође код њега г. Милић Соскић, како би се састали са г. Антонијем Мајсторовићем, кои је онда у Алексинац полазио.
     Признаје, да је у месецу Октобру прошле године у Рашиној кафани у Смедереву састао са г. Антонијем Мајсторовићем а и у Коларима, али да се није разговарао ништа, што би га теретило, и што би му се могло приписати у кривицу, и напоследку, непризнаје, да је казивао код г. Данила Дрењаковића, свештеника, да је он – Антоновић – послао Милоша, кмета из Колара, код г. Мајсторовића, и да је писао књазу Александру за новце и послао му писмо, једном речи да г. Антоновић није хтео признати, да је ма шта радио у овом политичном делу.
     Да је саслушан под заклетвом сведок г. Гаврило Велимировић, свештеник из Лозовика, а после тога показали су у очи г. Антоновићу на суочењу: Живан Глишић, г. Данило Дрењаковић, Миладин Млаеновић, и г. Милић Соскић, саучасници, што иде и то:
     а) Гаврило Велимировић, да је он због неког решења отишао у Коларе у првој четвртини месеца Септембра прошле године г. Кости Антоновићу, и да га је том приликом питао Антоновић, како су људи код њи расположени због пописа имања чињеног ради уређења пореске системе, па пошто му је г. Гаврило приметио, да су људи добри и послушни, да је г. Антоновић даље рекао, да се народ у ћупријском окружију побунио, што му је имање скупо процењено, да се људи у овом срезу праве бабе, колико им је имање скупо процењено, па опет ћуте; после тога да је рекао г. Антоновић, да ће да буде скупштина, него да ће да подговори људе, да изаберу г. Гају за депутирца, да ће се скупштина за то сазвати, да одобри нов прирез да се попуни дефицит у каси од 300.000 гроша порески, да је светла књагиња без икакве користи за земљу потрошила 20.000 # ц. из државне касе, па да се скупштина изричито позива за то, те да се овај расход прирезом покупи и каса државна попуни. Да је правитељство разаслало по Србии 200 жандара, да пазе ко се с ким састаје, и шта се разговарају, и да су у Коларе долазили два три, које он познаје, после тога, да је г. Гаја отишао ипак г. Антоновићу, па кад му је казао на питање, 'зар је долазио код тебе Јанковић', да му је Јанковић говорио, да ће бити скупштина, да он једнако ради на томе, шта се има на њој чинити, како треба да скупштина тако ради, да се књаз принуђен нађе, да да оставку, а ако то неби хтео, онда да га збаци скупштина па да прогласи републику, којом да три човека управљају, и која лица да скупштина на известно време бира, па ако буду добри, да иј и даље остави да владају, а ако не буду добри, да друга лица изабере, која да владају докле буду добри, онда да је поп Гаја на то приметио Антоновићу, како тај Јанковић о некој влади народној сања;

[JASON]

     б) Живан Глишић, да је њему у прошлој години више пута говорио г. Антоновић, да иде код књаза Александра, и од њега тражи новаца и да каже књазу Александру, да је народ наш незадовољан са књазом Михаилом, па онда да Живан иште од књаза Александра на рачун буне 6.000 # цесарски, како би се ствар бољма подпомогла, да се књаз Михаил збаци, а књаз Александeр на престо доведе, па те новце кад Живан добије, да их има предати г. Антоновићу, како би се више приврженика добило, почем је г. Антоновић писао књазу Александру, како стои ствар, и како је народ за њега заузет, после тога, да је г. Антоновић Живану и Миладину код коларске ћуприје казао, да би добро било да у место Томе из Влашке, кои је плашљив иде по новце књазу Александру Петар Рашић, трговац из Смедерева, па кад је на ово одговорио Миладин, да неће да има посла са чивитарима смедеревским, онда, да је рекао Антоновић, да иду по новце Тома, Миладин и Живан;
     в) Г. Данило Дрењаковић, да је око Крстова дне пр. год. пред меану Ђурђа меанџије у Сараорцу дошао г. Антоновић, па онда пошто је позвао г. Данила у меанску собу, да му је казао, како он ради да скупштина буде и да обори књаза, а за случај, ако се он том приликом не обори, да се ради, да се књаз у пролазцима убије, и кад му је г. Данило приметио, да се окане ти послова, да је г. Антоновић одговорио, да му је и г. началник окружниј говорио, да се клони послова и лица подозрителни, али да он неће да слуша а после казао је г. Данилу и то да попује и врши точно своју дужност и за наведено, да не бере бригу;
     г) Миладин Младеновић, да је њега у пр. год. послао г. Антоновић у село Раљу код Дурдућеве меане пред г. Антонија Мајсторовића, кои је из Београда путовао у Алексинац, и да је том приликом дао г. Антоновић Миладину једну цедуљицу, на којој је било написано 5-6 речи, да је даде Миладин Мајсторовићу, и да Миладин упита Мајсторовића шта се тамо у Београду ради; но да је Миладин после вратио ту цедуљу г. Антоновићу кад није могао код меане сачекати Мајсторовића, да му даде исту цедуљу. После тога,  да је казивао Антоновић Миладину, како је Риста Љотић из Смедерева ишао код Антоновића, и како му је казао, да је се састао са г. Мајсторовићем, кои је поручио: да сви њихови људи ћуте докле невиде, шта ће скупштина, која ће бити, учинити;
     д) Г. Милић Соскић, да је г. Антоновић у прошлој години казивао Соскићу, да су два Београђанина били код књаза Александра и казали му, да недаје паре, јер ће се ова ствар, разумевајући промену владајућег књаза, и без новаца свршити; и да би добро било кад би се Мајсторовић примио, да предводи буну у Србии, па да заузму Крагујевац и да књаза Михаила протерају, а књаза Александра на владу доведу; па кад га је упитао Соскић да л' је се што са Мајсторовићем о томе разговарао, да му је одговорио Антоновић, да се прође страшљивице, јер му је све нека страшила престављао, после тога, да је казивао Антоновић Соскићу, да ће писати књазу Александру, да пошље једно 5.000 д. ц.
Што се тиче убијства владајућег књаза, да о томе ништа није говорио г. Антоновић, него да је у шали рекао г. Соскићу, кои је у оно време чувао у Јагодини стражу пред квартиром књаза Михаила, кад је изашао у дочек пред блаженопочившег књаза Милоша 'да нисте ти и Јаков Поповић књаза Михаила са голим сабљама чували, ми убисмо књаза Михаила, али га ви сачувасте'. Исто тако, да није Соскић ни то казао, да је говорио Антоновић, да има између Н. Н. и књаза Александра  некакав страшан план.

[JASON]

  5. Г. Косте Мајсторовића, свештеника из Азање:
     Да је г. Коста признао, да му је г. Антоније Мајсторовић у прошлој години говорио: да ће скупштина бити, па том скупштином, да ће се књаз Михаило свргнути, да ће се скупштина тамо држати где књаз нареди, да је каса народна са 300.000 гроша пор. задужена, и да је Светла Књагиња у Енглеској 20.000 д. ц. потрошила, па да правитељство нема сада чиме војску да издржава, него да је мора распустити, да је г. Мајсторовић кад је говорио да ће скупштина књаза оборити и то рекао, 'али мучно, јер је човек ухватио и стегао, но њега – књаза – да би најбоље било у дочецима', - а шта?, да г. Мајсторовић није изговорио, 'но и то мучно што нема да се нађе такви људи', но кад је г. Коста казао г. Антонију да Ђаковић из Кусадка грози животу књажеском, да је рекао г. Антоније да поздрави Ђаковића да седи с миром докле му он не заповеди, а он ће знати за Ђаковића и његове заслуге признати.
     Да је г. Коста казао, да му је А. Мајсторовић прошле године у Смедереву и то говорио, да смедеревска нахија није ништа, да су друга окружија за ову ствар много добра. У Азањи пак, да је г. Антоније говорио 'ваше је имање скупо процењено и ви ћете вући оне из окружија ужичког и подринског и други, кои у камену живе, те да може данка изићи онолико, колико треба.'
Ово што је г. Коста признао код полицајне власти, признао је и код суда, само што је код суда изменио оне речи 'те да може изићи данка онолико, колико треба', овим речма 'али данак ће бити oнај исти, само се онима, који немају земље добре, мора  олакшица чинити.'
     Да је г. Коста признао и код полицајне власти, а и код суда, да га је г. Милић Соскић у прошлој години упућивао да иде г. Антонију Мајсторовићу и да му донесе новаца, да протутњи кроз целу Гружу, јер је она сва готова, даље, да је показао г. Коста, да га је г. Милић око прошлог св. Аранђела питао, да л' му је наведене цели ради послао Мајсторовић новце кад је био Коста код Мајсторовића; осим тога, да му је Милић казивао, како народ наш нема воље спроћу владајућег књаза, а то зна јошт докле је био као капетан у Ариљу, како њему непрестано долазе људи и говоре да желе, да се једном Вучићева ребелија отвори, јер му је лако што се тиче Крагујевца, да је на његовој страни неки Лаудан капетан из Космаја, но да га душмани преместише; даље, да се са капетаном Костантином из Врбица, добро стои, кои ће извући асуру испод г. Гарашанина, а биће Карађорђевић књаз, или отац или син.
     Да је Коста показао, да му је Петар Ђаковић пре Крстова дне у соби код Крстиног дућана у Азањи, кад је с њим коња пазаривао, рекао, како је дотерао коња као кукавицу трчећи, док је за књаза Милоша и Мијајла радио и трчао, те је коња по најнижој цени морао продати, па не само да ништа добио није, него да је лежао и робију и да би сад књаза убио као најпростијег човека, и то да неби зажалио што је његов – књажев – отац убио оца Петровог, што је могао учинити јошт у Алексинцу, а и на Морави, кад је се возио на скели, али да му му онда нико није заповедио, а кад му је г. Коста приметио да није кадар ни пиле да убије, да му је одговорио Ђаковић: 'Нека ми ко год рекне, па ће онда видити може-ли и сме-ли. За тим да је Ђаковић упитао Косту, је л' му штогод Мајсторовић поручио, и да му је одговорио г. Коста да није, и тек код меане кусадачке мало доцније, да је г. Коста казао Ђаковићу, како га је г. Мајсторовић поздравио, да седи на миру докле му не заповеди, и он ће знати за њега и његове заслуге признати.

[JASON]

     Да је г. Коста признао, да му је Живан Глишић, кад је са Томом из Влашке од Крсте Радовановића дебеле свиње пазаривао, казао, да гледа око Крсте да му свиње даде, што му не даду пасош да иде преко у Аустрију, а овако, кад има дебеле свиње, имао би узрока да иде у Пешту код бивше књагиње Персиде Карађорђевић и да иште од књагиње новце; а да је г. Коста и то показао, да је њему Марко Новаковић из Азање говорио, како је био код г. Милића Соскића због неког посла, како неће да плаћа кирију на кућу, како је у ту ствар умешан г. Петар Вељковић, капетан војничкиј, капетан јасенички Лаза и подунавски Антоновић. Код суда одрекао је г. Коста, да му је што Марко за капетана говорио, а кад је г, Коста Марка питао, кад ће то бити и како, да је Марко одговорио, да ће скоро бити 'све под команду, па хајд'.
     Да г. Коста није признао, да је у прошлој години Петру Ђаковићу говорио: 'Ђаковићу, поздравио те г. Антоније Мајсторовић, да ми кажеш, хоћеш да пристанеш и да свршиш онај посао, што си се са Живаном разговарао, на које му је одговорио Ђаковић, да неће да се прими, не признаје да је на то казао: 'Ђаковићу, зашто нећеш, кад ти можеш то најбоље да извршиш', и не признаје да је рекао 'да то има бити извршено, кад нареди г. Мајсторовић.'
     Да г. Коста није признао, да је казивао г. Антонију Мајсторовићу у прошлој години у Београду, да г. Милић нешто мути и шурује са четовођама народне војске, да су се људи узнемирили због пописа имања и прављења војничких аљина, и да је даље рекао г. Коста, пошто му је Антоније ту ствар објаснио с добре стране, 'е кад је тако, како је Ђаковић мислио нешто о дочецима, па је сад одустао од тога, ништа није боље, него седети с миром.'
     Да г. Коста није признао, да је рекао Марку Новаковићу: 'Знам ја што те је звао г. Милић, ако да Бог и опет ће књаз Александер доћи за књаза.' Но, да је г. Коста г. Мајсторовићу, Петру Ђаковићу и Марку Новаковићу све изложено говорио, они су му показали у очи на суочењу.

Г. Матеја Крупежић, парох из Велике Крсне, под заклетвом показао је, да је код њега прве недеље божићњег поста пр. год. г. Коста Мајсторовић говорио, да ће бити буне, и да ће светлиј књаз Михаило у путу за Крагујевац убијен бити и то у Тополи, па онда да ће доћи за књаза Петар, син књаза Александра Карађорђевића, и да на томе ради сва крагујевачка нахија и многи чиновници, између коих г. Коста Антоновић, капетан подунавскиј, и да у том случају неће се држати скупштина. Г. Коста на суочењу признао је ово казивање, а што је говорио да ће бити убиство у Тополи, да је то говорио по речима Антонија Мајсторовића и Марка Новаковића, јер је Мајсторовић казао 'да би најбоље било у дочецима', а Марко опет 'да ће све то ићи под команду,', па је отуда извео закључење сам, да ће се извршити убиство у Тополи.

[JASON]

  6. Г. Данила Дрењаковића, свештештеника из Голобока:
     Да је г. Данило у испиту и код полицајне власти и код суда признао, да је око Крстова-дне пр. год., као што је на суочењу казао, био са г. Костом Антоновићем у соби меане Ђорђа меанџије у Сараоцу, и да га је г. Коста запитао, знаш ли ти, шта ми радимо?, и кад је добио одговор, да г. Данило о томе ништа не зна, нити хоће да зна, ако су каква рђава дела, онда да је г. Антоновић продужио: 'Ми радимо да буде скупштина, и да скупштина обори књаза', но кад му је г. Данило учинио питање: 'а шта ће они чинити, ако скупштина не успе', онда за тај случај ради се, одговори Антоновић, да се књаз у пролазцима, кад путује, убије. После тога, да му је г. Данило рекао, да се мане такви послова и да гледа своју дужност, но г. Антоновић на то примети, да је њега тако саветовао и г. началник окружија, али да он то неслуша. Даље, да му је рекао г. Данило 'знаш ли ти, да то Христић (Никола) све зна', но г. Антоновић на то рече 'гледај ти те попуј и врши точно своју дужност, а за то не бери бригу.'
     Да је г. Данило признао, да је био прошле јесени овде у Смедереву, и да је се са г. Антонијем Мајсторовићем у соби Божуркове кафане састао, па да му је г. Мајсторовић саобштио: да они раде да буде скупштина, обори владајућег књаза, но ако она то неби могла или хтела учинити, да су за тај случај скројили план, да се књаз у пролазцима убије, па затим да се поврати на владу књаз Александер Карађорђевић, но кад га је г. Данило запитао, ко ће то нечовечно дело да учини, кад то није тако лака ствар, да му је Мајсторовић одговорио, да имају за то људе одређене, кои су у овом окружију, па му је именовао у подунавском срезу капетана Антоновића, а у јасеничком Милића Соскића, а пре, него што му је г. Мајсторовић ову тајну одкрио, да му је казао да са јошт двоицом на томе ради, али да му није ни једног од њи именовао.
     Да је г. Данило показао, да је после Крстова-дне на неколико дана ишао кући г. Гаје Велимировића, свештеника лозовичког, и да му је г. Гаја за г. Милована Јанковића из Влашке, кои је био код куће г. Гаине, па оданде на скоро отишао, казивао, како је г. Милован, некакав врашкиј човек како је казивао код поп Гаје, да ће да буде скупштина, да он једнако на томе ради, шта ће се имати на скупштини предлагати, како ће се живо гледати да скупштина доведе ствар дотле, да књаз принуђен буде дати оставку, или да га после скупштина, ако то не учини, збаци, или најпосле да се књаз, ако се и у томе не успе у пролазцима у путовању, а шта да се учини у путовању, да није изговорио, после тога казао му је г. Гаја како га је г. Милован кушао да види како он мисли за ово и каже, да му је Јанковић предлагао да би најбоље било да књаза и не буде, него да буде република, која да управља народом.
     Да је г. Данило казао и то, да је он сав овај разговор са г. Гајом казао г. Мајсторовићу Антонију овде у Смедереву у соби кафане Рашине, и то пре него што му је Мајсторовић оно говорио, што је напред казао, и да му је Мајсторовић приметио, да иде кући, гледа свој посао и ни у шта да се не меша, и кад му је рекао г. Данило, како би било да јави то г. началнику, да је Мајсторовић слегао раменима и одговорио, да је најбоље да иде кући па гледа своју дужност и да се не меша ни у што, што се бои да неће моћи доказати оно, што каже, па да може награисати, а да властима, која пази и на Мајсторовића и на Данила и на све, кои се у што пачају, па ко што тражи, да ће оно и наћи.

[JASON]

     Да је г. Данило показао, да је њему Мајсторовић приликом првог разговора и то казао, да ће на место књаза Мијајла повраћен бити натраг књаз Александер, но да ће он кратко време владати, па пошто син његов Пера са науке дође, да ће њему владу предати, а зашто би се књаз Мијаило збацити и убити имао, да му није Мајсторовић показао. Кад је запитао г. Мајсторовића, гди ће бити скупштина, да је добио одговор од г. Мајсторовића, да ће бити у Крагујевцу, јер кад би рече у Београду била, ништа неби свршити могла од жандара и толике силне војске, па још колико има други зликовца као жандара, од кои се ништа свршити неби могло, а у крагујевачком окружију има спремљени људиј, кои би се одма скупили и у Крагујевац дошли.
На ово, кад му је г. Данило приметио да се окане овакви послова што може пропасти, да му је г. Антоније одговорио, да он гледа своју дужност а он зна шта ради, и рече му ако види г. Косту Антоновића, да му каже да дође Мајсторовићу, кои позив код Марића дућана да је г. Данило собштио г. Антоновићу.
     Да г. Данило није признао код Суда, да је њему казивао г. Мајсторовић и то: како су они послали сина г. Јефрема Ненадовића у Аустрију, да донесе новце од књаза Александра, па да је власт дознала за то, и да му није дала да дође овамо, а што је тако казао код власти полицајне, вели, да је тек онако учинио по убеђивању.
     Да је г. Данило признао, да му је г. Антоновић саобштио како је писао књазу Александру и послао по Томи из Влашке писмо, да би му послао новце, но за коју цељ, рече Антоновић, да ће му онда казати, кад буде добио новце.
     Да није признао г. Данило оно писмено достављење г. Мајсторовића светлом књазу из  затвора паланачког, па ни само дело, по коме се са г. Милованом Јанковићем и г. Гајом Велимировићем, свештеником, споразумевао, да се књаз Мијаило владе, па и самог живота лиши и проглашава то Мајсторовића доношење за лажно, а што год му је у овом смотренију казивао г. Гаврило, да је казао напред, т. ј. показао је, каквиј је разговор имао г. Гаврило са г. Милованом Јанковићем, а што није све оно јавио власти што је код њега говорио Мајсторовић, наводи за узрок, што му је г. Мајсторовић рођени ујак и што није имао доказе у рукама.
     Да је г. Гаврило Велимировић потврдио у свему казивање г. Данилово, т. ј. казао је оно исто, што је казао и код г. Данила, да је говорио код њега г. Милован с том само изменом, да г. Милован једне речи о убијству књаза Мијаила говорио није. А г. Антоније Мајсторовић показао је г. Данилу у очи на суочењу, да је њему казивао поп Данило, како је он био са г. Гаврилом и г. Милованом заједно код куће г. Гаврилове, како су се сва троица сагласили, да се светлиј књаз Мијаило владе лиши, како је ту на скупу г. Милован предлагао, да се књаз у Србии и не поставља, но република прогласи, са којом три лица да управљају, како поменута два свештеника нису хтели на то пристати, него на то, да се учини буна и да се Карађорђевића фамилија у лицу Петра Карађорђевића на престо врати, како Милован то мнење није хтео усвоити, како је предложио, да се његова светлост у проласцима убије, но пошто су речени свештеници показали узроке, по коима би било боље извршити убијство у Београду, како је на то г. Милован пристао и с њима се у том сагласио, но кад је Његова Светлост у оно време ишла у Крагујевац, да с тога тај говор г. Данила г. Антоније није никоме ни јављао, особито, вели, што је познавао поп Данила као ветрењаста. Г. Антоније у толико је поправио испит код суда, што вели, да незна добро, да л' му је казао Данило, да ли су он и Гаја на предлог г. Милована Јанковића што се тиче убијства изриком пристали на ово, и да ће послати к њима људе оне, кои буду убијство извршили или друге које.

[JASON]

  7. Петра Ђаковића.
     Да је Петар и код полицајне власти и код суда признао, да га је г. Коста Мајсторовић, свештеник из Азање, пре Крстова дне пр. год. питао, да л' се је састао са Живаном Глишићем, из Ковачевца, кои је оно дана дошао из Аустрије у Србију; а кад му је Петар одговорио да се није састао, и шта му има казати Живан, да му је Коста рекао да ће му боље Живан казати. Затим, да му је Живан Глишић о Крстову дне пр. год. на вашару рекао, 'хоће ли да стегне срце па да добије доста новаца', а то је, да га је тиме наговарао, да изврши убијство над светлим владаоцем, и кад му је Ђаковић одговорио, да неће, да је Живан даље рекао: 'Зашто да неће, е да хоће био би срећан.' После тога у авлии кафане Филипа Станковића, из Паланке, да је Живан продужио разговор са Ђаковићем и казао му, како га је поздравио књаз Александер и његова књагиња да учини убијство над владајућим књазем, што је Ђаковића отац од књаза Милоша страдао, па то ваља да учини из освете, и они да ће му дати доста новаца, које ће донети Живан, да ће добити најпосле 2.000 дук. цес.
     Да је показао Ђаковић и то, да му је казао г. Коста Мајсторовић, како га је – Ђаковића – поздравио Мајсторовић и како га пита, хоће ли да пристане и да сврши онај посао, што је се са Живаном разговарао, а то је да ће бити онда – т. ј. убијство над књазом – кад буде време и кад нареди г. Мајсторовић. Г. Коста кад је добио од Ђаковића одричућиј одговор за ову ствар, да је и то рекао, зашто неће да се прими овога дела кад он може то најбоље да изврши, а после  Дмитрова-дне прошле године, да је добио поздрав преко г. Косте од Мајсторовића, да он – Ђаковић – за оно, што је се са Живаном разговарао ништа не дира докле Мајсторовић не намести, а шта да намести, да Ђаковићу није познато, као што му, вели, никакав план није познат кои би се тицао убијства, осим гореказани речиј.
     Да Ђаковић није признао да је био у соби дућанској Косте Радовановића из Азање и да је рекао Кости Мајсторовићу, како је дотерао коња свог као кукавицу трчећи којекуда, па се најпосле ништа не доби, него још и робију лежа, и да би сад владајућег књаза убио као најпростија човека и да то неби зажалио, што је његов отац Ђаковића оца убио, и да га је могао у Алексинцу убити, али да му нико то заповедио није.
     Не признаје, да је се са Милићем Соскићем разговарао о буни, и не признаје да је њему о вашару 1862. год. у Паланки поклонио Димитрије Кузмановић из Смедерева један златан прстен, него само, кад га је видио да је запитао Живана Глишића 'јел то Ђаковић'.
     Да су признали на суочењу у очи Петру Ђаковићу обтужени Коста Мајсторовић, Живан Глишић и Димитрије Кузмановић и то:
     а) Коста Мајсторовић, да је код њега заиста говорио ово Ђаковић, да је он свога коња сатр'о, док је радио за књаза Милоша и Михаила и да је принуђен био коња продати најнижом ценом, и најпосле да је заслужио да и робију лежи, и да би њега убио, али му то нико не вели, што је књажев отац убио Ђаковића оца, и да га је могао убити на скели на Морави и у Алексинцу кад су га чували;
     б) Живан Глишић, да је код њега говорио Ђаковић ово: 'Ми се мучисмо за књаза Милоша и Михаила докле га доведосмо, а сад неће ни да нас погледа, па ми се смркло што ме Дуњић једнако гања за дуг, па зато кад Живане одеш у Пешту са свињама, отиди код књаза Александра и кажи му нека ми пошље једно 300 дуката, па да вратим књазу Михаилу жао за срамоту, јер је његов отац убио мога оца, а ја ћу њега', и да је Живан и то показао, да је се Ђаковић о Крстову-дне 1862. год. нешто тајно разговарао са Димитријем Кузмановићем из Смедерева, и затим да је се Ђаковић Живану похвалио, да је од Кузмановића добио златан прстен, и
     в) Да је показао на суочењу Мита Кузмановић да је један златан прстен поклонио Ђаковићу год. 1862. на цељ ту, како би од Ђаковића могао дознавати за каква дела политична, ако би их било.

[JASON]

  8. Јована Ђорђевића.
     Да је Јован и код полицајне власти и код суда признао, да је њега нудио Живан Глишић да помене Ранку Матеићу, пензионираном советнику, како су људи из смедеревске нахије готови да почну буну, и да ли би се и Ранко хтео примити да на Крагујевац ударе 2-3000 људи. Затим да је Јован питао г. Ранка за ово, но он да је рекао 'не дао Бог да он шта ради а и њега саветује да се посла тога окане, и то што је чуо закопа 300 аршина у земљу, јер ако што почну радити да ће проћи као они лане у Смедереву.
     Други пут кад је нашао г. Ранка у Крагујевцу у прошлој години да је г. Ранку казао, како је смедеревска нахија готова, и понуди да и г. Ранко пристане у буну, на што му је г. Ранко одговорио, да неможе сад ничега да се прими, али баш ако се народ узбуни, да он неће бити томе противан, јер је и код њи добро што капетан гружанскиј каже да је сва Гружа готова а и капетан је одвећ добар човек, и у њега требају да се надају, нити шта да брину за Гружу. Потом да је замолио г. Ранко Јована да то никоме неказује и да се сви добро чувају и пазе шта ће да раде и коме да се поверавају да иј неби власт опазила, јер рече да он зна какви су испити па ако само увате да се неће моћи одржати.
     После тога да је се Јован састао са Савом топџијским официром у Крагујевцу и да је г. Саву упитао да ли би и он пристао уз буну на које да је рекао да би пристао, да у Крагујевцу има до 600 војника и ако букне буна у народу да ће се они зацело прилепити народу и да ће г. Сава бити од помоћи колико се узможе.
     Да је Јован признао да је њему на вашару тополскоме прошле године, казивао Живан Глишић, да ће он пренети новце од књаза Александра јер ће иј књаз дати кад му приповеди како се овамо ради за његову ползу и како је све готово око св. Врачева; признао је Јован, да је по позиву Милована из Ковачевца дошао кући Живана Глишића, и ту да су дошли Милић и његов брат Марко Соскић, кмет ковачевски Сима и Петар Васић из Пружатовца, па кад је Петар упитао Милића шта је звао њи и шта ће да раде, да је на то одговорио он како је њи звао да се састану и виде, и што раде да ће оно и наћи, но да говоре слободно. На ово је Живан приметио како види да се један другог плаше, но да кмет и г. Милић изиђу напоље. Кмет је рекао да се слободно говори што он на све пристаје, а Петар из Пружатовца, настави, да неће ништа да говори, докле му се некаже ко ће бити предводитељ; да му је г. Милић одговорио да ће ићи до неколико дана у Београд, и да ће му Н. Н. казати ко је одређен да предводи овај покрет, јер рече кад је био пре у Београду, да је се састао са г. Н. Н. и да је он казао, да ће кроз 8 дана бити одређено лице, које ће бити заповедник, и онда да ће сви знати; да је и то говорио Милић Јовану, да се ништа не плаши, јер има на њиовој страни млого чиновника и пензионера, како већи тако и мањи, свештеника и трговаца, без да иј је именовао, да је први пут кад је отишао са Мићом из Граница Милићу Соскићу рекао Милићев брат Марко, како ће он отићи у Крагујевац с војском, кад ће књаз чим чује за то послати катане из Београда и све растерати, нашта да је Милић приметио, да се зато неплаши, да ће он два три дана пре отићи код капетана Петра Лаудана у Сопот, с коим ће уговорити да дигне људе и катанама пут препречи, а Марку Соскићу казао да иде у подунавски срез капетану Антоновићу да се с њим договори за сваки случај, што га Милић познаје као сигурна.
 

[JASON]

     Да је Јован признао, да је у повратку из Крагујевца свраћао се кући синова поч. г. Срећка Поповића из Трнаве, Гаврила и Мијаила, и да му је Мијаило казивао како га је Павле из Селевца питао, како-ли је сада у Крагујевцу, и да ли би могли на Крагујевац кренути неколико хиљада људи, што је сад најзгодније време да се буна дигне, после да је Јован казао Мијаилу како је било код г. Ранка, и како г. Ранко то неодобрава, нашта да је Мијаило рекао: 'Неодобрава да како, лако је њему што он вуче плату а ништа неради; и то јест мука што имамо двојаке чиновнике, кои вуку плату', потом да је Мијаило и то казао да и он на буни ради, да је Трнава готова у свему, и да је за једну ноћ може дигнути, но да им је кмет угурсуз, но ако њега измене да ће бити тек онда сигурни.
     Да је Јован и то признао, да је у божићне посте пр. год. био код г. Ђоке Поповића, свештеника јагњилског, да му је г. Ђока казивао, како је био код г. Милића Cоскића, и видио како се живо ради: рече да је у Београд ишао да купи звоно за цркву јагњилску па се тамо налазио са неким Илиом ћурчиом и разговарао се, но да га је Илија поплашио, с тиме што му је казао да је власт све дознала за све ово и хоће све да повата, кад би се могло пре започети да би Ђока први на ту радњу дао 500 д. ц. а и сам би радио, но неможе због парохије и велики послова, па кад иначе неможе да помаже, рад је да то чини бар с новцима.
     Да Јован није признао, да је водио оне политичне разговоре са г. Ђоком Поповићем, Мијаилом Срећковићем, Милићем Соскићем, Петром Васићем. Николом Чокићем, Живаном Глишићем и Марком Соскићем које су они показали у њиовим испитима да иј је Јован говорио, и кои ће, дакле, бити обширно изложени; тако дакле, да су показала на суочењу Јовану у очи поменута лица и то:
     а)  Г. Ђока Поповић, да је њега звао Јован да иду у Ковачевац говорећи да ће тамо доћи капетан смедеревски и многи из смедеревског, београдског и крагујевачког окружија да се о буни споразумеду, да су Јован и Живан кад је г. Ђока био код куће Живанове нешто о буни шапутали, и да је Јовану казао Живан Глишић, да је Милић Соскић отишао у Смедерево или Београд за новце, кои долазе на рачун буне;
     б) Мијаило Срећковић – Поповић, - да је код њега говорио Јован, како је био по Гружи, како је се састао са Петром Лекићем из Забојнице, кои му је обећао да ће противу књаза Мијаила а у ползу књаза Александра целу Гружу побунити, како је био Јован код г. Саве, официра из Крагујевца, кои му је казао, да је заповедник над топовима, па чим се одпочне, да ће бити и он готов; да је рекао за капетана Лаудана из Сопота, да је се и он обећао, да ће цео срез свој подићи, па да неће дати књазу Мијаилу да иде у народ кад буна букне; даље, да је рекао Јован, да је ишао и код Ранка Матеића Тополца, и да му је овај казао да за то неће ништа да зна, да је и то казао Јован да ће новци од књаза Александра доћи преко паше београдског, трговцу Н. Н., кои ће знати коме ће иј раздати, а Филип Станковић да ће на Смедерево прећи амо, па да ће онда са смедеревским окружијем ударити на Жабаре, Ново Село, Трнаву, те са овим после заузети Крагујевац, па књаза Мијаила збацити и протерати, а књаза Александра натраг довести; да је био неки скуп између Крсне и Ковачевца, гди је решено, да са устанком управљају Филип и Мајсторовић, и да су њи десеторица ишли у Базјаш и састали се са књазом Александром, и да им је књаз Александер казао, да ће за тај рачун т. ј. за буну послати новце преко паше београдског трг. Н. Н., кои ће иј раздати куда треба;

[JASON]

     в) Милић Соскић, да је код њега Јован казивао да је у Крагујевцу и окружију крагујевачком велико незадовољство, и да су се Јован, г. Милић, Марко Соскић, Мића Вуксановић, Лазар Перишић, Марко Новаковић, Петар Васић, и Тома из Влашке, између њи споразумевали, да на рачун буне, која се у Србији има чинити, од књаза Александра новаца добију.
     г) Петар Васић, да је код њега говорио Јован у друштву са Живаном и Милићем, да је Крагујевац готов а и Гружа, само треба да се дигне смедеревска наија, има многи официра и чиновника и други људи ту умешани, и да ће сви у Крагујевац да се скупе;
     д) Никола Чокић, да је Јован 1. Новембра прошле  год. код куће Живанове био и говорио, да се одма дигну и Крагујевцу иду, па да га заузму;
     е) Живан Глишић, да је код њега говорио Јован, да је цела Гружа и крагујевачко окружије спремно да се побуни, него се само чекају новци;
     ж) Марко Соскић, да је код њега говорио Јован у кући Живановој, у Крагујевцу је све готово, него су казали да се смедеревска наија и космајци одма дигну, па да иду у Крагујевац, и тамо ће, рече, официри, а нарочито Сава Стојановић, што је над топовима, одма војску, топове и сву муницију у руке предати, него да се одма дигну и Крагујевцу иду.

[JASON]

  9. Симе Радивојевића главног кмета:
     Да је њему на концу друге половине месеца Септемвра прошле године кад је био попис имања ради уређења пореске системе, говорио Живан, да ће да се буна начини противу књаза, и да се ради, да се доведе опет на владу књаз Александер Карађорђевић, и то с тога, што књаз Мијаило наређује, да се пописују земље, па оће да се наметне на народ велики данак. Исто тако да му је казивао Живан, да ће доћи новци г. Мајсторовићу од књаза Александра, да иј г. Мајсторовић људма преко Живана и Милића и други људи раздаје, да добију народ на своју страну, и да је г. Мајсторовић упутио Живана да иде у Немачку књазу Александру, па онда, да ће дати новаца и Сими. После свега тога, да су му Живан и Милић казивали, да ће бити скупштина, да ће она књаза да обори, него да Сима гледа, препоручивали су, да добије четовођу и командира баталионог на његову страну, тако, да ако би иј књаз позвао у помоћ, неиду к њему, него да се окрену за скупштином, те тако њима помогну како ће лакше оборити књаза, а они да ће и Сими и њима, кад узму од Мајсторовића новце, које ће књаз Александер послати, новаца дати.
     Мало затим да је се Сима састао насамо пред меаном ковачевачком, са Лазаром Перишићем, четовођом ковачевским, и да му је казао, да ће он од Милића и Живана добити доста новаца, само да не иде за књазом кад га позове у помоћ кад буде буна, него да иде скупштини и народу у помоћ, а не књазу, а Лазар му је на то рекао, да ће иј слушати, само да му новаца даду, и да неће проказати ником. Исто тако да је пред Вход (Ваведење) Богородице прошле године говорио Сима Марку Новаковићу, баталионом командиру, да ће му Живан и Милић дати доста новаца, које ће добити преко г. Мајсторовића, од књаза Александра, да овамо књаза Александра преведу, а књаза Михаила оборе, само да он са његовим баталионом не иде за књазом, него за скупштином, која ће књаза Михаила оборити, и кад буде буна, он да буде с народом, и пошто је Марко одговорио, да на то пристаје, да је с пиштољем претио Марку, да ће га убити ако би га проказао, а по том да неби један другог одкрили, да су се заклели на со и леб. Овај говор да нико није чуо, но да га је Сима казивао Живану и Милићу.
     Непризнаје, да је говорио Лазару четнику: 'Лазаре, кад би ја теби заповедио, да ти узмеш целу твоју чету, па овога уватиш и онога убијеш, кога би ти означио, што би онда ти чинио?' Непризнаје да су му Живан и Милић означили вођу побуне, окром само што су му казали, да ће новци доћи од књаза Александра, преко г. Мајсторовића, па је мислио да ће овај и да предњачи; исто тако непризнаје да је њега звао г. Ранко Матеић на састанак ради политични договора;
     Да су показали на суочењу Сими у очи г. Милић Соскић и Марко Новаковић и то први Милић, да су се Сима, Милић, Марко Соскић, Мића Вуксановић, Лазар Перишић, Тома из Влашке и Јован Ђорђевић између себе договарали, да на рачун буне, која се има чинити у Србии од књаза Александра новаца добију, у чему да иј је Антоновић, капетан, руководио, и писао књазу Александру да новце пошље; други, Марко Новаковић, да му је Сима кмет говорио, да ће га, показујући пиштољ, њиме изести, и да ће му џигерицу напоље истурити, ако би коме одкрио оно што му је Лазар четовођа казао, а Лазар је казивао Марку, да се нешто ради о преврату, по речма Миће Вуксановића из Граница; потом да је Сима Марка заклео у со и леб, да га неодкрије, претећи му да ће га изгорети, убити и са свим упропастити.

[JASON]

  10. Марка Соскића.
     Да је Марко Соскић признао и код полицајне власти и код суда, да је у јесен прошле године био код Милића Соскића, брата његовога, и да су ту били Живан Глишић, Тома Станковић из Влашке, и Мића Вуксановић, да су му Милић и Живан саобштили, како се приправља противу књаза Михаила буна, да га протера, а књаз Александер овамо поврати, него да ће Тома и Живан са свињама отићи у Пешту код књаза Александра, па узети и пренети новаца, кои се по народу растурити имају, па да се више на њиову страну придобију, и казаше му и Милић и Живан, да су Београђани и сав народ а и више од пола чиновника устали, и кад иј је Марко запитао, зашто се то тако чини против књаза, да су му они одговорили 'зато што оће књаз велики данак на народ да наметне'. Затим да је Марко запитао Милића и Живана, кои ће бити вођ буне, а они да су му казали, да ће бити вођ Мајсторовић, или кои други велики као он.
Поред тога да је Живан реко да има у Милановцу пријатеља једног баталионог командира I. класе народне војске, кои ће са 600 војника за једну ноћ у Крагујевац доћи, но име тог човека Живан није хтео показати. По овоме би споразумлење између Милића, Живана и Томе, да Живан и Тома скупе свиње, па да са истима пређу у Аустрију и пренесу од књаза Александра новаца, но како Живан није добио од власти пасош да иде у Аустрију, то да је Тома сам са свињама отишао у Аустрију, али пре него што је хтео тамо поћи, да је послао Живан Радована Петровића из Ковачевца код куће Маркове, те је овај – Радован – ту написао писмо на књаза Александра, у ком је књаз Александер увераван, да се заиста у Србии живо ради, да се он у Србију на престо поврати, и да је све оно истина што ће му Тома из Влашке казати, и на томе писму да је подписао Радован и означио као приврженике књаза Александра: капетана Милића, Марка, Николу Чокића, Живана Глишића, Марка Новаковића, Алексу Мајсторовића, Милана Милојковића, Трифуна Анђелковића, Петра Васића, Стевана дућанџију и Јована Ђорђевића и млоге друге, коима имена и одакле су непамти, па је то писмо Радован, у ком је и себе записао, однео Живану Глишићу, а у њему су се новци од књаза Александра за преврат захтевали, и ово писмо да је Живан однео у Смедерево, но Тома је са свињама био измакао у Аустрију, па сада да незна, шта је Живан радио са истим писмом.
     Признаје, да је пред Дмитров-дан пр. год. ишао капетану Антоновићу у Коларе, и да му је капетан Антоновић одговорио на питање, да незна да ли је на њиовиј страни и капетан среза јасеничког Лаза Милојевић, него да ће он њега набавити и издалека испитти, па пошто дозна, да ће г. Милићу јавити, ког је позвао да му дође.
     Признаје, да је срео у повратку из Колара обтуженог Миладина Младеновића, из Суводола, и да му је Миладин казао, како ће ићи код власти полицајне, узети пасош, у Аустрију прећи, и код књаза Александра заједно са Живаном и Томом отићи и новце од књаза на цељ преврата узети и пренети; даље, да му је казао Миладин, да је Антоновић одредио Миладина, Тому и Живана да оду и донесу од књаза Александра новце, јер се на њи нико неће сетити, да они раде овај посао, што с трговином прелазе у Немачку, а да му је то и Миладин казивао, да је Миладину г. Антоновић рекао, да је он у договору са капетаном космајским Лауданом одредио за наведену цељ њи троицу.
     Да је Марко и то показао, да је после Дмитрова-дне прошле године на неколико дана ишао кући Живана Глишића са Милићем, Симом кметом и Николом Чокићем, и тамо да је застао Јована Ђорђевића, из Загорице, и Петра Васића, из Пружатовца, и да је Јован том приликом казао, како је у Крагујевцу све готово, него да су казали, да се смедеревска наија и Космајци одма дигну, па у Крагујевац да иду, и тамо ће рече њини официри, а нарочито г. Сава што над топовима заповеда, одма војску, топове и сву муницију у руке предати, него да се дигну и одма да иду Крагујевцу. На ове речи Јованове, да је изјавио капетан Милић, да то неиде тако, него ваља да иду у Београд, па да види Милић, да ли су новци дошли, па ако нису дошли, да Милић без новаца неће да макне.

[JASON]

     Да је Милић даље показао, да је Димитрије Станковић дошао код куће Милића Соскића са Трифуном из Башина, по Дмитрову-дне прошле године, и да је Димитрије казивао, како је био са Трифуном по Лепеници до Груже и у Крагујевцу, и како је тамо све готово само чекају онај дан, па да ће сви устати, јер је Крагујевац сав сигуран и готов, и поброи млоге људе, међу њима и млого официра, кои су на њиовој страни. Време да је одређено било после светога Аранђела прошле године за устанак, и онај дан кад се они крену, да ће и његов брат Филип из оне стране на Липама овамо прећи, па пошто војску и топове заузме, да ће оданде на Београд кренути, књаза Михаила протерати и књаза Александра овамо позвати, да се на престол поврати. То да је Мита говорио у присуству Марковом, капетана Милића, и Трифуна из Башина.
Том приликом да је казао Димитрије даће бити вођ буне један добар, а кад његов брат Филип бегунац из Аустрије пређе Липе амо, да би добро било, да га једно 20 коњаника онде дочекају, и да ће се на два три дана јавити свакоме дан, кои се одреди, да се устане.
     Да је Марко показао, да је њему прве недеље божићњег поста казивао обтужени Миладин, да је ишао код књаза Александра, и да је већ готово и успео био да му изда књаз једно 5000 # на цељ преврата, но да су покварили два Београђанина трговца, кои су књазу рекли да новце недаје, да ће се ствар и без новца свршити, па кад се амо поврати нека даје новце које заслужан.
     Непризнаје да је казивао Лазару четовођи, да му је говорио г. Ђока, свештеник из Јагњила, шта чине те неустају, јер је Крагујевачка нахија готова, само чека да се најпре нахија Смедеревска дигне, нити признаје, да је рекао поп Ђоки, да се неће дигнути докле новце од књаза Александра недобију.
     Признаје, да му је на Тополском вашару казао Марко Прокић да ништа нераде на буни, ако непошље новце књаз Александар.
     Признаје, да је питао у Београду г. Мајсторовића да л' је чуо, да је Живан Глишић уапшен и да је Мајсторовић рекао на то, спрдају те човека апсе и недаду му да своју трговину ради, а немогу му ништа, да Мајсторовић немари, да је њему добро, него да они гледају да се ослобођавају, што ће коначно пропасти, и да се неодају, сад да ће и на земљи бити велики данак, но нека се муче и трпе до скупштине, па кад буде скупштина, то да се мора преврнути.
     Да су показали на суочењу у очи Марку Соскићу: Среван Милосављевић, г. Антоније Мајсторовић, Лазар Перишић, Милић Соскић, Живан Глишић и Коста Славковић, и то
     а. Стеван, да су Марко Соскић, Тома, Живан и Милић и Мића у кући Милићевој споразумевали се, да се пише књазу Александру и да му се јави, да народ хоће њега за књаза, и да је народ готов, да се побуни и књаза Михаила с престола збаци и протера, и да поврати књаза Александра, но само да пошље 8 или до 10.000 дуката.
     б.  Антоније Мајсторовић, да је код њега казивао Марко како је незадовољство у народу због системе пореске.
     в. Лазар, да је код њега говорио Марко, ако му дођу новци до шака, да ће радити, да се књаз промени, а докле му новци недођу, неће нигде да мрдне.
     г. Г. Милић, да је се Марко са Милићом, Лазаром, Марком Новаковићем, Петром Васићем, Томом из Влашке и Јованом из Загорице споразумевао, да на рачун буне, која се има чинити у Србии, од књаза Александра новце добију.
     д. Живан, да је се Марко споразумевао са Томом из Влашке, Стеваном Милосављевићем, Мићом Вуксановићем и Радованом Стојковићем из Ковачевца, код куће капетана Милића, да Живан, Тома и Миладин из Суводола отиду књазу Александру и од њега 6.000 # узму па у Србију пренесу, да се народу поделе, и да подигну буну, књаза Михаила да протерају а књаза Александра доведу.
     е. Коста, да је Марко рекао, како је све готово, само се чека да новци дођу, и нема новаца те неможе посо, да се сврши.

[JASON]

  11. Николе Чокића.
     Да је Никола казао само то, да је њега Септембра месеца прошле године послао г. Милић Соскић г. Антоновићу капетану да му каже, да неможе Милић Антоновићу доћи у Коларе, него нека иде сам Антоновић у Смедерево и састане се са г. Мајсторовићем, кои ће тамо доћи, и да је Чокић то извршио, но Антоновић, да је по њему поручио Соскићу, да на сваки начин дође у Коларе и с њим се састане.
     Да је Чокић признао јошт и то да је 1. Новембра пр. год. отишао кући Живана Глишића, и да је ту затекао на скупу Петра Васића, г. Милића, Марка Соскића, Живана, Јована из Загорице, а да је ту био и Сима кмет, да је лежао на земљи, и гуњем се преко главе покрио, а Јован тада рече да би требало ићи и Крагујевац узети, на шта је г. Милић рекао, да то сада неможе бити, и да више ни једне речи и ништа говорено није политично. Чокић нема саучасника, кои би га се сетили.