Српске буне

[JASON]

  12. Лазар Перишић.
     Да је Лазар показао, да је Живан Глишић пр. године, кад је се из Пеште вратио чинио честе састанке са г. Милићем Соскићем, Марком Соскићем, и Мићом Вуксановићем, и да су му ти потајни састанци дали повода, те је летос од прилике око Велике Госпође запитао Живана Глишића 'шта је ово што се чини' и да је Живан одговорио, да се све то чини противу владајућег књаза, што оће да удари на земљу данак и што тера прве људе, т. ј. прве синове у војску, а и прирез узе па се незна куда је, и да ће бити вођа буне Филип Станковић, а јесенас од прилике око прошлог Дмитрова-дне да га зовнуо речени Живан, па да га је упитао, да ли би са његовом четом ударио негди и убио кога, кад би му он, капетан Милић, Марко, Мића, или кмет Сава заповедио, и на ово да му је Лазар одговорио, да не би, докле му неби заповедио Марко командир, а оно што би му он заповедио да би учинио; после тога Живан да је мало поћутао па рекао: 'Е, тако је'.
     Да је Лазар показао, да му је по Великој Госпојни прoшле год. казао г. Милић Соскић, да неће да има две године како се ради, да се овај књаз Михаил Обреновић протера, и књаз Александер доведе, но само да се чека, да новци дођу, па да се неким људма раздаду, а Марко Соскић да му је казао, ако новци дођу до шака, да ће радити на промени књаза, а докле новци недођу, неће никуда да мрдне; а то исто да му је казао и Мића Вуксановић.
     Да је показао Лазар, да су код Милићеве куће нешто потајно разговарали Марко командир и Милић, и после да је на питање Лазарево казао му Марко, да га је Милић питао, и да му казује о ономе што је долазио код Марка Лазар те му казивао о промени књаза, јер су дознали, да је Лазар ово јавио Марку, па да му је г. Милић говорио, да то крије што зна. Каже Лазар, да му је Јован Ђорђевић на једној свадби казивао, да Милић, Живан, Марко и Мића раде о промени књаза, и да му је Живан казивао, да има доста кои раде против књаза, а чиновника више од пола. После тога да је Лазару казивао Марко Соскић, да је долазио г. Ђока Поповић, свештеник из Јагњила, у Ковачевац, па да је ту у меани Мијаила Грка питао г. Милића Соскића и брата његовог Марка, шта чине те неустају, јер је окружје крагујевачко сво готово, само чека да се најпре ова смедеревска наија дигне, но да су рекли Милић и Марко да се неће без новаца да дигну, а г. Ђока да им је предложио, да се дигну о св. Андрии па да заузму Крагујевац и Београд па ће после лако. Незна да се баш дејствително предузима посао о промени ни да су на томе радили Никола Чокић и Радован Стојковић.
     Непризнаје, да је казао Сими Радивојевићу, да неће ићи за књазом, ако се дигне буна, него за народом и скупштином.
     Непризнаје, да се споразумевао са Милићем Соскићем, Марком његовим братом, Мићом Вуксановићем, Марком Новаковићем, Петром Васићем, Томом из Влашке и Јованом Ђорђевићем, да на рачун буне, која се има чинити у Србији, од књаза Александра новаца добију, али на суочењу Радивојевић и г. Милић казали су то у очи Лазару.
     Да је Лазар суочен с Марком Новаковићем признао, да му је ово говорио: 'ови су тебе – разумевајући Симу кмета и Милића Соскића – позвали, да те утврде, да ти ником некажеш за оно, што сам ја теби јавио, т. ј. да они раде, да се преврат у земљи учини, па су дознали, да ти о томе знаш, и да неби отишао и власти одкрио, они тебе страше да непрокажеш'; а да је Лазар и то говорио Марку, како је чуо, да су казали неки 'нећемо на земљу данак да плаћамо и нећемо да нам први синови у стојећу војску иду, него оћемо да то скинемо'. Осим тога да је Лазар казао Марку, да Милић Соскић, брат његов Марко, Сима и Мића из Граница и г. Ранко Тополац раде, да се овај књаз протера, и син књаза Александра Петар за књаза доведе, и да г. Милић непрестано којекуда тумара и на томе ради. Но при свем том, што је Лазар све то на суочењу признао, он је одсечно казао на редовном испиту, да незна, да се што дејствително ради на буни, и на суочењу није хтео ни то признати, да је Марку командиру казао 'да су у Ковачевцу на једном конгресу пили у здравље новом књазу, т. ј. да су пили у здравље господар Пери, јер њега оће за књаза'.

[JASON]

  13. Миће Вуксановића.
     Да је Мића показао, да је прошлог лета око Петрова дне код њега говорио Живан Глишић, како је се народ наш огорчио и узрујао, да је народ овом владом незадовољан, да је све узаврело, да су чиновници највећи, и то већа част, и трговци већа част сви и сва војска против овог књаза, што је узео велики прирез, па оће сад и по земљи данак да удари, и што се ове продаје непрестано чине, па оће све противу књаза да устане и буде буна и књаза овога протера, а књаза Александра овамо за књаза поврати;
     Да је Живан показао да ће ићи у Немачку са свињама и донети новаца од књаза Александра на цељ буне;
     После тога у јесен пр. год. да су му Живан и Милић у присуству обтужени: Томе Станковића, Стевана дућанџије из Влашке, и Марка Соскића, казивали: да мора бити буна, и да се књаз Михаило протера, а на престо поврати књаз Александер. Да треба одма, чим се новци од књаза Александра добију, и народу а нарочито појединим људма по нека сума разда, буну дићи, скупити се и у Крагујевац отићи, па војску и топове заузети; вођ буне рекоше да ће бити г. Мајсторовић или Филип Станковић, да је за то већ сав народ, трговци и војска у Крагујевцу задобијена, и да ће на страну њиову одма прећи, и јошт ту да је Живан млого којешта говорио, али да све није могао Мића запамтити; и све му се чини, да је Живан и то казао, да има једног доброг пријатеља у Милановцу за ту ствар, и да ће и он у Крагујевац доћи, да је ту било и то наређено, да Тома и Живан скупе свиње, и у Немачку отерају, па том приликом и под тим именом онамо прешавши новце од књаза Александра узму и овамо пренесу, па пошто се народу раздаду, а овај за устанак приправи, да се одма у Крагујевац иде, а по свој прилици да му је Живан или Милић рекао, да треба и Миладина из Суводола одредити да иде књазу за новце, да се неби нико сетио, а једном опет, да је капетан Милић рекао да ће новци преко Антоновића, капетана подунавског, доћи.
     Да је Мића код полицајве власти казао, како је по заповести Милићевој звао Јована Ђорђевића из Загорице, како је Јован дошао код Милића и казивао му, да је ишао у Гружу и Крагујевац, и да је онамо све готово, но само чекају да смедеревска наија устане, па да ће и они придружити се, казао је да је и војска готова и да ће г. Сава официр, што је над топовима, топове предати. После тога, Мића је на редовном испиту ово порекао код суда, са изговором да је све то погрешно казао, него да је звао Милић Јована, и кад је Јован долазио, да му је Милић казао да иде у Крагујевац, да види, шта он мисли и како стои, но јели Јован тамо ишао, да незна Мића.
     Признаје, да је, кад је био код г. Милића заједно са Томом Станковићем, Стеваном дућанџијом и Марком Соскићем, направио писмо за књаза Александра, Радован Петровић, и да су се они сви подпиали на то писмо, и јошт подписали млоге друге како траже новаца на цељ преврата, но шта је даље било с писмом, да незна, јербо га је Живан однео у Смедерево.
     Да је обтужени Коста Славковић, Стеван Милосављевић, Лазар Перишић, Милић Соскић и Живан Глишић на суочењу у очи казали Мићи, и то:
     а) Коста Славковић, да је Мића говорио у дружству са Марком Соскићем и г. Милићем Соскићем 'све је готово, само се чека да новци дођу, и нема новаца, те се посао неможе да сврши.'
     б) Стеван Милосављевић, да су се Мића, Стеван, Марко, г. Милић у кући Милићевој споразумели: да се пише књазу Александру, и да му се јави, да народ оће њега за књаза, и да је народ готов да се побуни, и књаза Мијаила са престола сбаци и протера, и да поврати на владу књаза Александра, но само дапошље 8 или 10.000 дуката, па да се то изврши.
     в) Лазар Перишић, да је код њега говорио Мића да неће да мрдне без новца.
     г) Г. Милић Соскић, да је се Мића у дружству са г. Милићем и Марком Соскићем, Лазаром Перишићем, Марком Новаковићем, Петром Васићем, Томом из Влашке и Јованом Ђорђевићем, споразумевао, да се на рачун буне, која се има чинити у Србији, добију новци од књаза Александра; и
     д) Живан Глишић, да је се Мића у дружству са Милићем и Марком Соскићем, Томом из Влашке, Стеваном Милосављевићем и Радованом Стојковићем, споразумевао, да Живан, Тома, и Миладин из Суводола отиду књазу Александру, и од њега 6.000 дуката узму, па у Србију пренесу, да се народу подели, да подигну буну, књаза Мијаила да протерају и књаза Александра доведу.

[JASON]

14. Марка Новаковића.
Да је Марко признао и код суда и код полицајне власти, да је њему око 25. Октомбра пр. године говорио Сима Радивојевић Колаковић, хватајући се руком за пиштољ, да ће му с пиштољем џигерицу напола истурити ако одкрије оно, што је чуо од Лазара Перишића из Граница, а од Лазара чуо је како се нешто шушка и о преврату ради, а после тога да му је казао Лазар Перишић из Граница, да су га звали Сима кмет и Марко Соскић, да утврде, да ником неказује оно, што му је казао Лазар, а то је како они раде, да се преврат учини у земљи, што неће данак на земљу да плаћају, и што неће да им први синови у стојећу војску иду, него хоће то да укину, и да г. Милић, његов брат Марко Соскић, Сима, Мића и г. Ранко Тополац раде да се књаз Мијаило протера, и да дође на престо син књаза Александра Петар, после тога да му је Лазар показао, како је Сима кмет говорио и питао Лазара би ли он са његовом четом, кад би му заповедио овога или онога ухватио или убио, да је Лазар на то рекао, да би све чинио, што би му командир заповедио. Даље му је Лазар четовођа и то казивао, да су у Ковачевцу на једном конгресу пили у здравље новоме књазу, Господар Пери, јер њега хоће за књаза, и да је Милић ради споразумевања ишао код г. Ранка Тополца и г. Косте Антоновића, началника среза подунавског, кои стоје у споразумљењу, да се књаз Мијајло промени, а да дође на владу књаз Александер или његов син Петар.
     Да је Марко признао, да му је у поменуто време казивао г. Милић Соскић, како раде на томе, да промену књаза Мијаила и да доведу Перу Карађорђевића на престо у Србии, а после кратког времена да му је г. Коста Мајсторовић, свештеник из Азање, говорио, како он зна због чега је г. Милић Марка командира звао, но ако да Бог опет ће књаз Александер доћи за књаза; а Сима кмет да је држао у руци со и леб и чашу вина, па се заклео да ће га убити, изгорети и упропастити, ако ствар одкрије.
     Непризнаје да је говорио код г. Косте Мајсторовића, како неће да плаћа кирију на своју кућу, а кад га је запитао г. Коста, кад ће то бити, непризнаје, да је рекао: 'лако све ће то под командом бити', а непризнаје и да је код Симе говорио да ће ићи за скупштином ако се дигне буна.
     Да су обтужени Сима Радивојевић – Колаковић, - г. Коста Мајсторовић и г. Милић Соскић показали у очи на суочењу Марку и то.
     а) Сима, да је код њега Марко говорио, да неће ићи за књазом, ако се дигне буна, него за народом и скупштином, и да су се Сима и Марко заклели у со и леб, да неће један другог проказати;
     б) г. Коста, да је код њега Марко рекао, да више неће да плаћа кирију на његову кућу и кад га је запитао г. Коста, кад ће то бити, да је рекао Марко, 'лако све ће то под командом бити.'
     в) г. Милић, да је се Марко у дружству са г. Милићем и Марком Соскићем, Мићом Вуксановићем, и Лазаром Перишићем, Петром Васићем, Томом из Влашке и Јованом Ђорђевићем, споразумевао, да на рачун буне, која се има чинити у Србији, од књаза Александра новце добију.

[JASON]

  15. Томе Станковића.
     Да је Тома признао, да је он са Живаном Глишићем и Стеваном дућанџијом из Влашке у прошлој години био код г. Милића Соскића и да је г. Милић казивао, да је био у Београду, да је видио да се тамо ради о побуни, која ће књаза Мијаила и његову владу оборити, а повратити на владу књаза Александра, да то раде сви чиновници у Београду, а и млоги капетани и началници, и само њи 7-8 чиновника кои су за књаза Мијаила, нису умешани, а други сви и млоги народ и најглавнији у народу људи, и онда је тада именовао само г. Мајсторовића, а друге није, и зашто неби онда они радили, почем се види да је народ готов, само треба да поишту од књаза Александра мало новаца, да се раздаду четовођама и командирима и другим људма, коима је нуждно, па зато да треба Тома и Живан да оду књазу Александру и новаца донесу, на које да су они пристали, и да су писали г. Кости Антоновићу и јавили овај случај, с тим, да и он од своје стране на књаза Александра спреми писмо и преда Томи и Живану да га однесу књазу Александру. После тога да су се разишли и да је Тома поменути разговор код Соскића, јавио и своме  старешини г. Петру Павловићу Лаудану, и да му је он казао, како он није за тај посао, и како ће све проказати, кад га поведу на испит, па да ће онда и Тома и Лаудан и Антоновић пропаст, но да се немеша ниушта, а после тога да је дошао Коста Славковић из Сопота и донео му поздрав од Лаудана, да чини оно, што му је Лаудан казао да нечини; и кад је Тома отишао Лаудану да узме писмо од њега за пасош, да га је Лаудан упитао: 'шта раде од они послова и јесу ли ишли за новце,' и кад му је Тома казао да нису, да је Лаудан рекао: како њега преместише, што знаду да је на страни Кара-ђорђевића.
     Да је Тома и то показао, да је г. Антоновића Косту нашао у Београду пред касином и да је Антоновић по њему поручио, да г. Милић Соскић састане се са њим код коларске ћуприје, а Миладин Младеновић да га је нудио да пође с њим у Пешту књазу Александру, да од њега узму новаца, кои се имао за побуну обратити, али да је Тома сам отишао у Пешту, но да није био код књаза Александра. Не признаје да је био на ономе месту, кад је писано писмо за новце књазу Александру, него као што је напред казао, да је био на месту, кад је писано писмо г. Кости Антоновићу, а што се тиче новаца, кои су нађени при Живану Глишићу, вели да су његови, јербо је Живан код њега калауз био, па је с његовим новцима и за његов рачун куповао свиње, и исте отерао у Немачку и продао, што је Тома онда болестан био, а свиње да су куповане од Матије Ристића, из Придворице, и Младена Н. из Аџибеговца, што су ови код суда под заклетвом потврдили, а Миленко Радојкић из Смедерева и Симеон Илић, из Свилајнца, осведочили су, да је заиста Живан Глишић продао свиње у Пешти, у прошлој години;
     Непризнаје казивање Косте Славковића, Марка Прокића, Стевана Милосављевића и Трифуна Анђелковића – а г. Милића Соскића и Живана Глишића признаје;
     Да су Коста, Марко, Стеван, Тривун, г. Милић и Живан показали на суочењу у очи Томи, и то:
     а) Коста, да је Тома код њега говорио, да ће да пита капетана Лаудана, да л' ће да иде за новце у Пешту књазу Александру или са Живаном, или с ким другим;
     б) Стеван, да су се Тома, Живан, Милић и Марко Соскић и Мића Вуксановић у кући Милићевој споразумели, да се пише књазу Александру, и да му се јави, да народ оће њега за књаза, и да је народ готов да се побуни и књаза Михаила с престола сбаци и протера, и да поврати на владу књаза Александра, но само да пошље или 8.000 ил' 10.000 дук. па да се преврат изврши;
     в) Марко Прокић, да је код њега говорио Тома, да ће бити промена, кад новци од књаза Александра амо дођу;
     г) Тривун Анђелковић, да је код њега говорио Тома, да је био у Гружи до Карановца, и видио, да је свуда готово да књаза Михаила протерају и књаза Александра на владу поврате.
     д)  Милић Соскић, да се је Тома са Милићем, Марком Соскићем, Мићом Вуксановићем, Марком Новаковићем, Петром Васићем, и Јованом Ђорђевићем споразумевао да на рачун буне, која се има у Србии чинити, од књаза Александра новаца добију;
    е) Живан Глишић, да је се Тома у дружству са Милићем и Марком Соскићима, Мићом Вуксановићем, Стеваном Милосављевићем, Радованом Стојковићем и са Живаном споразумевао, да Живан, Тома и Миладин, отиду књазу Александру и од њега 6.000 дук. цес. узму па у Србију пренесу да се народу поделе, и да подигну буну, књаза Михаила протерају, а књаза Александра на владу да доведу.

[JASON]

  16. Стевана Милосављевића.
     Да је Стеван и код полицајне власти и код суда показао, да је код њега у почетку месеца Септемвра прошле године говорио г. Милић Соскић, да ће да буде буна, која ће књаза Михаила оборити, а повратити на владу књаза Александра, и да су на то људи готови, само да треба новаца, мало затим да су код њи дошли Тома Станковић и Живан Глишић па да су сви четворица отишли кући г. Милића Соскића, и онда г. Милић каза како је њи звао на разговоре и договоре, да напишу једно писмо књазу Александру, и  да ишту новаца да растуре по народу, па то писмо да Тома и Живан књазу Александру однесу, јер су људи готови на буну, само да треба новаца, даље, да је г. Милић показао, да је у ову буну умешан г. Мајсторовић, пензионираниј саветник, капетан Космајскиј Лаудан, капетан Подунавскиј г. Коста Антоновић и бивши капетан из Врбице Константин, а друге главније људе да није показао.
После тога, кад су дошли на тај скуп, Марко Соскић, Мића Вуксановић и Радован Стојковић, да су се сви споразумели да се у писму јави књазу Александру да народ хоће њега за књаза; и да је народ готов да се побуни, и књаза Михаила са престола збаци и протера, а да поврати на владу књаза Александра, него само да он пошље на ту цељ њима 8 или 10.000 дук. цес.; да су поменуто писмо диктирали Милић, Живан и Тома, а писао га је Радован и казато је и то у томе писму да књаз Александер преда новце Томи и Живану да иј они овамо донесу, на ком писму да су се подписали Стеван, Милић, Тома, Марко, Мића и Радован, и да су потписали и Косту Славковића, Ђуру, кмета из Ропочева, Петра Васића и многе друге, које непамти, без њиног знања, а јели то писмо послато књазу Александру да му није познато.
     По речма г. Милића Соскића, вели Стеван Милосављевић, имала је се дигнути буна чим новци дођу, и то, да се народ подигне, па да оде и заузме Крагујевац, војску, топове и касе, а оданде да се скрои куда се има даље ићи, и како се књаз Михаил оборити а књаз Александер на владу повратити има, то да су Милић, Живан и Тома знали, а њему – Стевану – да нису казали, само да су рекли, да ће јавити коме треба, да народ на побуну дигне, и да ће народ кад у Крагујевац оде, наћи г. Н. Н. кои је началник над војском, готова на својој страни, па ће онда посо добро испасти.
     Оно писмо које је код Стевана нађено а датирано 26. Марта пр0шле год. од Милића Соскића објасњава, да се тиче чисто они 10 дук. цес. кои је он дужан г. Милићевиј супруги; даље каже, да му је казивао Тома Станковић да хоће да иде г. Милић Соскић у Коларе да се разговори са капетаном Антоновићем како ће писмо књазу Александру за новце да напишу.
Стеван Милосављевић нема саучастника кои би га изван признања његовог теретили.

[JASON]

  17. Стевана Бујагића.
     Да је Стеван признао код суда да је био после Велике Госпоје прoшле год. код његове куће г. Милић Соскић, и да је упитао Стевана, јели био проценитељ имања ради уређења пореске системе, па кад га је Стеван известио да је био онда да је г. Милић рекао, 'нема од тога ништа, мора бити бунт, ко ће да плаћа толикиј данак', и да ће Стеван морати на своје имање плаћати 40 дук. цес. годишње данка.
     Признаје да је био на моби код куће Живана Глишића гди је био и Тома Станковић, али да није чуо да су се Живан и Тома што политично разговатрали и што је казао у полицајном испиту да су се разговарали, то да је или он или онај деловођа, кои га је испитивао погрешио; исти тако да није чуо нити зна да су се Тома, Живан и  Милић што политично разговарали на доксату меане Ковачевачке, и што је у полицајном испиту противно овоме знању написано, т. ј. као да су се јавно о политичним делима разговарали, то је зацело погрешка, но само зна кад су Тома, Живан и Милић са Стеваном у собу механску ушли, да иј је понудио Милић, хоћели они да направе писмо, па да ишту од књаза Александра новаца за цељ преврата у земљи нашој, што буна без новаца неможе бити, али кад је Тома казао да се оставе писама и врага, да су сви ућутали, и после да су се сви које куда разишли, само што и то јошт к првом говору свом додаде, да је г. Милић рекао, 'да свакоме бунтовнику треба дати по 100 дук. цес. и без тога ништа бити неможе.' Даље каже, да су се Петар Васић и Милић код Петрове куће на страни нешто тајно договарали, но шта, да му није познато нити је чуо па онда кад није уз њи био и разговор њихов чуо, онда је вели погрешно полицајна власт у њеном испиту забележила, да је он чуо да су се Петар и Милић тамо договарали да ишту новаца од књаза Александра за цељ преврата; и непризнаје да мимо оног што је казао, ма шта зна о политичким намерама и предузећима.
Стеван Бујагић нема сучастника кои би га теретили изван његовога признања.

[JASON]

  18. Косте Славковића.
     Да је Коста показао, да је се он више пута разговарао у прошлој години са капетаном г. Петром Павловићем Лауданом у Сопоту код среске куће, како Милић Соскић и његово друштво раде да учине преврат у земљи у ползу књаза Карађорђевића а ово да је могао закључити по њиховом по народу тумарању, а г. Петар да је се свагда смејао, па понеки пут рекао: 'Нека иј нека тутње докле иј не поватају.'
     Да је Коста и то показао, да је једном – незнам које време – дошао у Сопот Тома Станковић и да је Тома казао да је његова цељ доласка да пита г. Петра Лаудана, да ли ће он – Тома – да иде за новце у Пешту књазу Александру, а после кад је био код капетана да му је Тома казао да неиде што је стар, и што није за тај посао, а то исто да је Кости саобштио и капетан Петар што је казао Томи; но кад му је Коста приметио 'да би иј ваљало пустити да тутње па кад иј поватају нека иј бар лупају', да му је г. Петар рекао, да иде те да каже Томи 'нека слободно ради и ако хоће нека иде за новце,' што је Коста и учинио и Томи казао оно што је капетан Петар поручио.
     Непризнаје код суда да је се на вашару прошле године што о политики разговарао са Живаном Глишићем, а што је у полицајном испиту написано да је се разговарао једном обштом речју 'о преврату' то да је погрешно написано, већ само да је запитао Живана 'шта радите'? и он да је одговорио, све је готово само докле новци дођу, а што је Живан питао 'шта радите' да је то дало повода то што Живан мути по народу.
     У Сопоту - вели - да је имао разговор са Петром Васићем из Пружатовца а на вашару паланачком са Марком Соскићем из Ковачевца и Мићом Вуксановићем из Граница. На питање 'шта раде', да су му они одговорили да је све готово само се чека да новци дођу; а шта је готово и какви новци да му ништа објаснили нису нити иј је он за то питао.
     Не признаје да је могао казати код власти полицајне, да је и то говорено, кад новци дођу да ће се дигнути буна, књаз Михаило отерати а књаз Александер повратити; а о овом Милићевом тутњањау вели да је се разговарао и са Спасојем Синђелићем из Ропочева и да му је г. Милић пред Светог Андрију прошле године у Ћосиној меани у Београду казао, да је све готово само јошт новци докле дођу па ће бити посао свршен, него нема новаца и неможе посао да се сврши; израз шта је 'готово' да му није Милић објаснио нити га је он за то питао.
Коста Славковић нема саучасника кои би га изван признања имали што убеђивати.

[JASON]

  19. Миладина Младеновића.
     Да је Миладин показао да је пре Крстова дне прошле године послао г. Милић Соскић Николу Чокића г. Кости Антоновићу и наручио му да гледа да се састане са г. Антонијем Мајсторовићем кои из Београда путује за Алексинац, после тога да је њега г. Антоновић са неком цедуљом, на коиој је било 5-6 речиј написано, послао да иде пред г. Мајсторовића код меане Дурдућеве, и да му преда цедуљу, па онда да му г. Мајсторовић по Миладину јави шта има ново у Београду, и кад Миладин није сачекао г. Мајсторовића код меане да је се натраг вратио и цедуљу дао натраг г. Антоновићу кои рече 'ништа ништа, није нуждно', јер је код њега Риста Љотић долазио и казао му је да је се са Мајсторовићем састајао, кои му је казао: да сви њиови људи ћуте, докле не виде шта ће скупштина, која ће бити, учинити. Мало за тим да је код Миладина дошао ноћу г. Милић Соскић и показао му како је било код г. Антоновића, и како је у договору с њим одредио Миладина, Тому из Влашке и Живана Глишића да иду за новце књазу Александру, да промене књаза Михаила. Са Лауданом да је одредио Тому и Живана и са г. Антоновићем Миладина. За тим да је Соскић позвао Миладина да иду заједно у Тополу што ће тамо бити из крагујевачке и из више окружија људи, па да ће се договорити шта ће даље радити; после тога да га је г. Антоновић упућивао у начелничество да узме пасош  за Немачку, но кад му није дат пасош онда да је рекао г. Антоновић, да је мислио да ће Миладин пасош добити, но да је он већ испратио писмо књазу Александру, али да сада ништа неможе добити пошто Миладин неоде.
     Признаје да је после тога са свињама прешао у Аустрију и на понуду Живана Глишића с њиме отишао књазу Александру и кад је Миладин запитао књаза да л' је примио од г. Антоновића писмо, да је књаз Александер одговорио, да је примио али да нема он новаца кои се траже за познату цељ да изда, а то да се за новце не добија, него ако је жеља народна то има и други путова и начина да се без новаца сврши, јер би онда значило да је он за новце купио, а он да има децу на наукама, па да не може те новце да даде и да је Вучић дигао буну и свршио посао са 150 дук. цес. На ово да му је Живан приметио да без новаца не може ништа бити што ваља да имаду њиови људи на руци за тај посао  и новцима да иј приправе и да су баш за то њи двоица и послани да им новце као што му је и г. Антоновић писао, изда. После тога да су се хтели са свим опростити с књазом Александром, али он рече да ће се они опет видити. Кад су отишли одатле да је се Живан састао с Митом Љотићем и нешто тајно говорио, и после да је Живан саобштио Миладину казивање Митино у томе: да су дошли код књаза Александра два Београђанина и рекли му да новце не даје, јер је ствар за повратак књаза Александра у Србију свршена и без новаца.
     Признаје како му је Живан казивао да је рекао Антоновић да би добро било да у место Томе из Влашке иде по новце књазу Александру Петар Рашић из Смедерева, и он да је на то одговорио да са чивитарима неће да има посла, али неопомиње се да је се о томе разговарао и са г. Антоновићем.
     Непризнаје да му је познат план по коме се ради на преврату и то план озбиљнии, него каже да је чуо од г. Милића да на томе велики људи раде, а Живан да је њему казивао и оно што је код  Живана г. Милић Соскић  говорио, 'ако буде жив познаће књаз Мијаило ко је Соскић, јер је његов отац – разумевајући блаженопочившег књаза Милоша – умро, а овај неће ни да га види, јели жив, нити пита кадгод, како је, и срце га боле што га истера из капетанства да никад прежалити неможе'. Зашто није све ово што зна власти одкрио узима узрок Миладин то, што је његов надлежниј срескиј старешина Антоновић ту умешан, и што му је г. Милић кад је у затвор стављен рекао, да се држи добро да не казује, несмеду му ништа, па кад код суда оде да ће бити другојачије, и ако што каже а он само по нешто да казује, као што је и он сам нешто казао, а све и оно што је главно да није казао, нити ће и оно што је код полицајне власти признао, признати код суда, већ да ће и то порећи.
     Непризнаје казивање Томино и Живаново, у колико га њиме терете, за истинито.
     Непризнаје да је говорио смутљивцима да им књаз Мијаило ништа несме за то што му цареви неће допустити да њи убија и т. д.
Да су Тома Станковић и Живан Глишић на суочењу казали у очи Миладину и то:
     а) Тома, да је Миладин код њега говорио, како је разумео, да Тома хоће да иде за новце књазу Александру кои се имају на побуну обратити, па да је рад и он тамо да иде са Томом; и
     б) Живан, да су и Миладин и Живан говорили у Пешти књазу Александру да је буна у Србии готова, него само књаз Александер ваља да пошље пара.

[JASON]

  20. Петра Васића.
     Да је Петар показао и код суда и код власти полицајне да је код њега око Петрова дана пр. год. говорио Живан Глишић из Ковачевца, да ће да буде скупштина, онда ће бити буна, и кад је све ово јавио своме срескоме старешини г. Петру Лаудану да је Петар одговорио да не тандара него да гледа свој посао. После тога на неколико дана да је отишао Петар код Живана у Ковачевац да му јечам прода, и ту да је затекао неке Кованчане, Јована Ђорђевића, г. Милића Соскића, Симу кмета и Николу Чокића, и кад је Јован казивао Живану и Милићу шта је по Крагујевцу да су сва троица Јован, Живан и Милић свима јавно говорили да је Крагујевац готов а и Гружа, само треба да се смедеревска нахија дигне, поред тога да је именовао и имена неки официра и чиновника и други људиј, али да им имена Петар није могао запамтити, и рекоше да ће у Крагујевац да се скупе.
     Непризнаје да је се о побуни споразумевао са капетаном г. Петром Лауданом, и да га је Петар Лаудан шиљао код Живана гди да је изјавио поруку да се подписи не чине но да капетан означи сам кога зна и да удесном приликом оправи књазу Александру за новце, и неопомиње се да је се о преврату разговарао са Костом Славковићем из Ропочева.
     Признаје да је био прошле године на Врачеве код Живана и да је ту застао кмета Симу, г. Милића и Марка Соскића и Јована Ђорђевића и да су се он и Јован изненадили кад су ту видили кмета Симу чега ради да је Петар упитао г. Милића шта је њи звао нашто да је он одговорио, да иј је звао да се виде и састану а што раде оно да ће и наћи но да говоре слободно. Живан је на то приметио, да се сви један другог плаше но нека кмет Сима и г. Милић изиђу напоље. Кмет Сима рекао је да слободно шта имају говоре и што год сврше да ће он на оно пристати, а Петар рече да неће ништа да говори докле му се не каже ко ће бити предводитељ, а г. Милић онда настави да ће до неколико дана ићи у Београд и да ће му г. Н. Н. казати ко је одређен да предводи овај покрет јер рече кад је пре био у Београду да је се састао са Н. Н. и он да му је казао да ће кроз 8 дана бити одређено лице које ће бити заповедник па да ће онда и они дознати.
Милић је и то онда казао да ће новци доћи од књаза Александра паши београдском, овај да ће иј предати Н. Н. и г. Мајсторовићу и услед тога да је Петар на само казао Јовану Ђорђевићу, како се бои од Милића и Живана што они могу сами да измаме паре па да поједу а они после да страдају. Признаје казивање г. Милићево што се њега тиче за истинито а казивање Живаново непризнаје.
     Да су г. Милић Соскић и Живан Глишић показали на суочењу Петру Васићу у очи и то:
     а) Г. Милић, да је се Петар са г. Милићем и Марком Соскићем, Мићом Вуксановићем, Лазаром Перишићем, Марком Новаковићем, Томом из Влашке и Јованом Ђорђевићем, споразумевао, да на рачун буне која се има чинити у Србии од књаза Александра новаца добију;
     б) Живан, да је Петар саобштио Живану и г. Милићу поруку капетана Лаудана да устрају јер је сада време и да нечекају на новце зато што се сада порез купи, па ће бити доста новаца.

[JASON]

  21. Антонија Јањића Ђорђевића.
     Да је Антоније и код власти полицајне и код суда признао, да је био у кући Ђођа пушкара из Паланке са г. Милићем Соскићем у Октомбру месецу прошле год. и да му је казао г. Милић да оће да иде у Београд сбог детета које се тамо школује, и да види да ли су новци од књаза Александра дошли, а кад га је упитао Анта 'па преко ког ће доћи новци', да је Милић одговорио 'преко Н. Н. из Београда', да г. Милић неће да буде луд па без новаца да ради, као пре, па иди кући, него хоће најпре да добије новце. И тако могао је увидити да су се ти новци на цељ преврата у Србии употребити имали; пошто је Антоније чуо од Трифуна Анђелковића из Башина, да се у земљи нашој преврат произвести мисли, питао је Антоније у кући Ђокиној Милића ел то истина, и да је Соскић потврдио да је истина и да се то чини с тога што је књаз народ наш са великим данком оптеретио, и да ће буном управљати г. Антоније Мајсторовић, пензионирани саветник. После тога да је Антонију казивао Живан Глишић како није могао добити пасош од власти за Аустрију и како је Тома из Влашке отишао за новце без Живана и Миладина из Суводола.
     Признаје да је прошле јесени био г. Милован Јанковић у Паланки са својим отцем, и да га је отац Милованов питао, је ли код њи попис имања свршен и да је плуг земље код њи процењен 4-5 дуката цес., да је запитао отац Милованов хоће ли то остати, а г. Милован да је приметио на то, да се таково што може изменити само онди гди скупштина располаже или гди република влада; а више ништа није г. Милован говорио.
     Непризнаје да је код њега говорио г. Милован Јанковић реченом приликом да то стање мора остати донде докле скупштина не буде, а кад прва скупштина буде онда треба она да одузме од књаза ону власт коју му је свето-преображенска скупштина адресом дала, па да буде скупштина такова која ће надмоћну власт над књазем имати, и оно што би они наредили да то мора бити, али како књаз на то пристати неће него ће се одупирати онда треба скупштина да књаза збаци и протера па републику прогласи, и онда ће република ту пореску систему уништити и народу олакшице учинити, а докле то тако не буде народу ће све горе бити. На врху треба да управљају три лица које би скупштина постављати и обарати имала и да би само по неколико времена владати имали; а што је тако казао код полицајне власти вели да је г. Дуњић, писар, говорио му тако да каже на г. Милована, па да је тако и написао. Овај изговор Јањића власт је полицајна оповргла као лажљив.
     Непризнаје да је са г. Милованом водио какве политичне разговоре па ни са Димитријем Станковићем из Смедерева. Оно писмо које му је Мита Станковић писао из Уба објасњава тако, да оно несадржи у себи никаква политична споразумленија него да су се споразумевали о приватној шпекулантској за сечу неки дуга известном трговцу из Тријеста кои је њи требао до 2,000.000 комада.
Напоследку каже Антоније да је на тополском вашару видио Живана и г. Ранка Матеића Тополца и да је Ранко упитао Живана само то 'Кад је дошао на вашар и како се нису видили.'
     Јањић нема саучастника кои би га теретили изван његовог признања.

[JASON]

  22. Ђорђа Лукића.
     Да је Ђорђе признао и код полицајне власти и код суда да је код њега говорио Димитрије Станковић у месецу Априлу пр. г. у кафани Коларчевој у Београду, како су они радили за долазак књаза Михаила и дању и ноћу докле га доведоше, а он уместо то призна, да је њи од себе одбио, и узео око себе његове непријатеље кои ће га скр'ати, но нека га, да ће он тражити њи – Миту и Ђорђа – али да иј неће добити на његову страну, да је узет прирез од народа па сад нема ни гроша у каси, те тако неможе књаз ни да ратује противу Турске.
     Да је Ђорђе признао да је казао Воину, кмету из Крњева, кад га је он запитао шта има ново у Београду, 'све је добро, само једно неваља, ето то је, што је књаз све своје пријатеље од себе одбио, и најгоре непријатеље око себе прима кои ће га оборити, и онда ће тражити своје пријатеље, али иј неће наћи, после тога да му је казао по речима Димитријевићевим да је прирез узет од народа па сада нема ни гроша у каси те тако неможе да ратује књаз против Турака; сам пак из собствени убеђења да је рекао код Воина 'шта ћемо ратовати с Турцима кад имамо Турака међу нама' а тим изразом хтео је то дати разумети Воину, што нису Срби сложни како треба, те да су стога сами себи Турци.
     Признаје да му је казивао г. Милић Соскић у прошлој години да је ишао у Београд да премести дете своје у Београду учеће се са квартиром и да види да-ли су дошле паре преко трг. Н. Н. без да је изрекао код кога.
     Признаје да му је прошле јесени казивао г. Милић да је београдска наија са неким Лауданом готова, и да само чека час да се побуни и да обори књаза Михаила и његову владу и да преведе и на владу поврати књаза Александра Карађорђевића и да то раде многи и готово сви чиновници, и да ће он чим новце прими, Филипа Станковића из Аустрије на Смедереву превести и са њим право у Крагујевац ићи и тамо војску, топове, касарну и Крагујевац заузети, у чему ће им неки официри на руци бити са крагујевчанима јер је Крагујевац готов, Антоновић кои је старешина народне војске, да је с њима, а и г. Мајсторовић, бивши советник.
     Признаје да му је казивао Димитрије Х. Поповић из Паланке у Београду живећи како је о нечем поплашио г. Милића Соскића, после да је запитао Ђорђа шта има ново, а кад му је Ђорђе одговорио да нема ништа ново, да је Димитрије на то одговорио: 'Ти мислиш да сакријеш од мене но треба да знаш да ја све знам јер сам у оном месту – разумевајући Београд – гди се то ради, и код нас се то најпре закључи пак се после вама јави', без да је Димитрије казао шта се то ради начисто.
     Каже и то Ђорђе да је код њега казивао Живан Глишић у прошлој години, да би ишао у Пешту по новце, да је истина отишао Тома из Влашке и Миладин из Суводола, но да без њега ништа бити неможе и поиште од Анте Јањића пасош његов да му даде за прелазак у Аустрију па да ће му дати 10 или 12 дук. цес., али да Јањић није пасош хтео дати.
     Непризнаје, да је казао о Крстову-дне Димитрију Х. Поповићу да има једно друштво које ради на преврату, и да на томе преврату ради Милић Соскић, Живан Глишић и Трифун из Башина, а поред њи многа лица из среза јасеничког и среза лепеничког, нити признаје да је казивао Димитрију да ће се за вођу буне понудити једно лице које ако се не прими онда ће се примити гг. Мајсторовић и Ранко Матеић, советници у пензии но да би бољи био Ранко што има већи уплив код народа и куражан је човек.
     Ово што не признаје Ђорђе, казао му је на сучењу у очи Димитрије Х. Поповић да је говорио; а друге саучастнике нема Ђорђе кои би га о чему убеђивали изван његовог признања.

[JASON]

  23. Трифуна Анђелковића.
     Да је Трифун показао да је био 18. Октомбра прошле године у Крагујевцу, да је Мита до неко доба ноћи по Крагујевцу тумарао, и у повратку да му је рекао: да се ради на томе да се народ побуни, књаз Михаило протера, а књаз Александер доведе на владу, да су у тој побуни умешани многи чиновници, да је зато сав Крагујевац готов а и многи официри да су за буну готови, поред тога да му је Мита казао, да ће књаз Александер за тај рачун послати новаца преко трг. Н. Н. и да је ишао у Крагујевац да види како стоји тамо ствар.
     Да је признао Трифун да га је питао г. Антоније Мајсторовић у Рашиној кафани како тамо код њи и јел' им капетан земљу и како пописао, а Трифун да је на то одговорио да је неком добро пописана а неки да се жале да није добро, и да незна шта ће с тим пописом бити на које да је Мајсторовић опет рекао: 'коме није добро нека чека скупштину па нека прелаже скупштини шта му је криво.'
     Признаје да је казивао Мајсторовић како је чуо од Димитрија Станковића да народ хоће да се буни и хоће да збаци књаза Михаила, и да поврати на владу књаза Александра, на које да је рекао г. Мајсторовић, да то несме да буде но да ће скупштина бити па тамо ко шта има нека предлаже.
     Да је Трифун показао и то да је у прошлој години био у Тополи на вашару и да су се у кући неког Јање скупили, он, Тома Станковић из Влашке, Марко Прокић из Жабара, Марко Соскић и Живан Глишић из Ковачевца и ту да је говорио Тома, да је био по Гружи до Карановца, и видио да је свуда готово да књаза Михаила протерају и да књаза Александра поврате, на ово да је рекао Трифун, да нема од тога ништа, да неће он без пара никуда померити се. На ово да је продужио Тома да они треба да се приме побуне а пара ће он набавити; и у томе разговору помагао је Тому и Живан; а Марко Прокић и Марко Соскић рекоше као и Трифун да без новца нећеду ништа радити.
     Непризнаје да му је Димитрије Станковић говорио, како је већ решено, да се династија Карађорђевића на владу поврати, него да се још нису погодили око тога, да-ли да позову на владу Перу, сина, или Ђоку синовца књаза Александра, нити признаје да му је Мита казивао, да ће пред Митровдан доћи г. Антоније Мајсторовић, и да ће он од књаза Александра добити новаца, да иј разда познатим лицима, да врбују људе на њиову страну, па кад буде време и знак се дао буде, да устану, ни да му је казивао, да је светли књаз Михаил притешњен од царева тако, да мало треба па да падне.        
     Исто тако непризнаје, да му је Мита казивао, како је он – Трифун – препоручен код Н. као човек од њиове стране, - ни да је Н. казао Трифуну, да ће се народни војници против Његове Светлости онда обратити и употребити, кад оду у Крагујевац да приме ново оружје, и да ће на неко време прећи Н. у Земун, да се тамо бави како би сваку сумњу избегао.
     Непризнаје да му је Мита казивао, да је султан обећао књазу Александру сваку, па и материјалну помоћ, само да се учини преврат у Србии.
     Непризнаје да је 24. Новембра прошле године казивао, како једно лице од великаша наваљује једнако на г. Антонија Мајсторовића, да буде вођ буне, но да он несме да се прими, даље, како у помоћ Мајсторовићу дају столначелника министерства грађевине Никодима Ћирића чега се он прима, и да је Трифун рекао да они немогу ништа учинити без Филипа Станковића и да се на Филипов долазак очекује. Непризнаје да је казивао да ће Милић Соскић да изнађе нека два београђанина што су ишли књазу Александру те да иј упита са каквим су се гласовима повратили, и непризнаје да је видио да се Мита састао у Крагујевцу са официром г. Миланом кои је на једно око слеп и са г. Савом Стојановићем официром, и да су ови казали да и њима пошље по мало новаца, а они да су тамо готови и да сви официри радо имају Миту да се с њиме друже.
     Признаје да је кад је се из Крагујевца враћао с Митом Станковићем преноћио у кући г. Милића Соскића и да је ту дошао и Марко Соскић па онда да је Мита пред свима рекао: како су били по Гружи и Лепеници и да је тамо у Крагујевцу све готово само чекају дан, миг и позив па да ће сви устати, па да је показао и неке официре да су на њиховој страни, али да непамти које је именовао, јер иј непознаје, даље да је рекао Мита, да је и време за устанак одређено одма после Светог Аранђела и да ће тада његов брат Филип на Липама прећи из Немачке но да би добро било да га онамо једно 20 коњаника дочекају, па да ће Филип одма продрети у Крагујевац и онамо заузети војску и топове па кренути се на Београд да књаза Михаила протера и потом позвати књаза Александра да се на престол поврати и да је један добар одређен за вођу буне, да ће свима на два три дана објавити у кои ће дан бити устанак и буна букнути; и да ће брата његовог кад пређе из Аустрије амо дочекати у Крагујевцу неки чиновници над војском а и прота крагујевачки.
     Да су на суочењу показали у очи Трифуну г. Антоније Мајсторовић и Антоније Ђорђевић и то Мајсторовић да је Трифун казао да је у народу жубор због уређења пореске системе, а Антоније Ј. Ђорђевић да му је Трифун казао да ће у земљи нашој преврат да буде, Милан Милојковић из Придворице да је под заклетвом показао па то повторио Трифуну и на суочењу у очи, да је Трифун саобштавао Милану све састанке зломишљеника, и да му није казивао шта су се разговарали, и да је Милан чим је за такве састанке дознавао јавио своме надлежном срезком старешини.

[JASON]

  24. Г. Ђорђа Поповића, свештеника. 
     Да је Ђорђе код полицајне власти на испиту признао, да је њему г. Милић Соскић у прошлој години казивао, да је се народ у смедеревском окружију због пописа имања побунио, на које да му је г. Ђока рекао, 'шта ће бити од те буне?' да се и он зна управљати. После тога да је Милић исприповедао, како су започели да раде но није хтео никаквог вођу буне именовати. Исто тако да је признао на полицајном испиту да му је Живан Глишић приповедио како имаду намеру да дигну буну, како ће тога ради књаз Александр, преко Филипа Смедеревца послати неке новце које ће отићи да донесе онај кои буде одређен; да је Ђока питао Марка Соскића 'шта би од оног њиовог посла раду ли они штогод или не, јер је овамо код њи све готово само се очекује да они одпочну у нахии смедеревској' а да је Марко на то приметио, да г. Милић сад није ту него да је отишао у Смедерево или Београд, па кад дође ваљда ће и новце донети или он или Живан и тада ће се знати кад ће се отпочети. Даље да је признао код полицајне власти да је питао Ђорђа Вукашиновића из Рајковца у прошлој години би ли његов зет Н. Н. могао бити књаз, и да је признао и то г. Ђока да је зато имао рђаве умишљаје противу књаза и владе, што је се бојао да га књаз и влада порезом неоглоби па је држао да ако опет књаз Александер дође на владу да ће баталити овај попис и данак оставити по досадањем. Ово све што је признао код полицајне власти порекао је код суда.
     Признаје на испиту код суда да су Живан и Јован из Загорице шапутали о некој буни, али шта, да није чуо.
     Признаје да га је звао Јован да иде у Ковачевац што ће тамо доћи капетан смедеревски, и многи из смедеревског, београдског и крагујевачког окружија, да се о буни разговарају, но да Ђока није хтео тамо ићи; а непризнаје да је казао Јовану кад га је звао да иду у Ковачевац да неби жалио да даде 500 дук. цес. само да се буна што пре произведе.
     Признаје да му је Стеван Милетић из Ковачевца причао како је био у Крагујевцу и како зна да се тамо живо ради за буну и причао му је шта је чуо да говори Сава официр у погледу произвести се имајућег нереда; а више ништа није признао код суда г. Ђорђе да је говорио или радио што би се тицало политични послова.
     Непризнаје ни оно што му је Јован Ђорђевић показао у очи да је г. Ђорђе код Јована говорио ово, како је г. Ђорђе ишао код г. Милића Соскића, и како је видио да се то живо ради на побуни; да је ишао у Београд да купи једно звоно за цркву јагњилску, да је се налазио са Илиом ћурчиом из Београда и разговарао се, да га је Илија поплашио с тиме што му је казао да је власт већма дознала за све ово, и да хоће све да похвата, да је г. Ђока и то рекао код Јована кад би се могло што пре започети да би он првиј на ту радњу дао 500 дук. цес. а и сам да би радио колико би могао, али почем има нурију и велики посао, кад неможе иначе то, да ће да помаже покрет новцем. Други саучастника нема г. Ђока.

[JASON]

  25. Марка Прокића из Жабара.
     Да је Марко и код полицајне власти и код суда признао, да је он приватног посла ради био у лето прошле године код Живана Глишића и да му је Живан казао, да се ради да се књаз Александер Карађорђевић у Србију за књаза поврати, а књаз Михаило протера, но на ту цељ да су новци нуждни, па с тога да ће он са Томом из Влашке, старцем његовим, отићи са свињама у Немачку код књаза Александра и поискати новаца, па ако иј пренесу, да ће тада и Марку и многима раздати, но ако књаз новце неда, онда да неможе ништа бити. Кад је Марко отишао Томи Станковићу из Влашке да тражи новаца за приватну потребу, да му је Тома онако исто казао за промену књаза као и Живан Глишић, 'само докле новци дођу'.
     Док је још био код Живана вели да је ту био дошао и Милић Соскић, па пошто је запитао Марка како он стои и пошто упита Живана, дал је послао књаз Александер новце, као и пошто је Живан одговорио да није, онда да је Милић рекао: 'настаните да књаз Александер пошље новаца и поздравите га да то учини па је онда свршен посао, а ја имам доста људи на руци, моја смедеревска нахија сва је готова, али докле новци недођу биће све бадава.'
     Признао је да је о Малој Госпоини прошле год. био на вашару у Тополи заједно са Томом из Влашке, Живаном Глишићем, Марком Соскићем и Трифуном Анђалковићем, да је почео о преврату говорити Живан, па после дужег времена би закључено да се ништа предузети неможе, докле год новци на цељ преврата од књаза Алесандра недођу, па стога да се новци ишту од књаза Александра и донесу Тома Станковић из Влашке и Живан Глишић (Тома је био Живанов деда. – прим. Ј.).
     Признаје да је казао онда Живану, да или Живан иде по новце или ће сам он – Марко – ићи. Непризнаје да је казао Живану ако иде пре књазу Александру да му каже да је Богдан његов брат књазу Александру на руци, и да су и војска и топови готови само треба 7-8.000 д. цес., јер без тога се неможе ништа починити, а непризнаје ни то да је казивао Живану како је његов брат дао руку Павлу Трифковићу у Пешти за знак да ће његов брат бити веран књазу Александру.
     Признаје да је ишао у Пешту књазу Александру него не због политични узрока, него због 400 дуката цес. дуга кои му има давати, а да ништа није говорио тамо што би га окривити могло.
     Признаје да је упућивао Живана да он оде са Томом, да моле књаза Александра, да им он новаца на цељ преврата даде, али да ништа није писао књазу Александру нити да је тога ради тамо ишао.
     Признаје да је оном приликом кад је њему казао г. Милић Соскић да дигне народ против књаза Михаила, па да се начини буна, те да га протера и овамо књаза Александра доведе, одговорио Соскићу, да је зато и нахија крагујевачка готова, што није било истина, јер баш о томе да ниским из његове нахије ни речи говорио није окром само што се је око Ваведенија прошле године састао са г. Ранком Матеићем Тополцем због неког дуга, и да га је питао г. Ранко како је у народу, нашта да му је Марко одговорио, да је народ као вода за мотиком, и због оваковог израза да је се г. Ранко насмејао и рекао му: 'Е, мој Прокићу, да знаш ти како је наређено, али нећу да ти кажем докле небуде време.'
     Непризнаје да је питао г. Ранка шта ради, и зар ништа непредузима, и да ће му бити пространа мишја рупа кад га стану јурити. Напоследку каже да му није познато време, кад би се имао преврат у земљи приозвести, него да је било само говорено пошто новци дођу од књаза Александра и народ се подигне, да се одма у Крагујевац иде, па Крагујевац, војска и топови заузму, и онда ће по речма г. Милића књаз Мијаило са своим правителством у Немачку пребећи, и да је на њиовој страни г. Сава официр кои над топовима заповеда, но незна дал ово последње рече Живан ил Милић.
     Да су показали Марку на суочењу у очи г.  Милић Соскић и Живан Глишић и то Милић да је код њега Марко причао, да је књагиња Александрова дала Филипу Станковићу 3.000 д. цес., Прокићу 400 и Милану Милојковићу из Придворице 500 дуката, но незна за кои рачун, и да је Марко рекао зашто књаз Александер нешиље једном новце, ако оће да се што једанпут сврши; а Живан Глишић да је Марко код њега говорио, да ваља да се ради за књаза Александра, а књаз Мијаило да се протера, и да Живан оде књазу Александру и новаца за побуну донесе и чим књаз Мијаило види да је народ с њим незадовољан да ће и он сам земљу оставити.

[JASON]

  26. Мијаила С. Поповића.
     Да је Мијаило признао код власти полицајне но код суда је одрекао, да је он у прошлој години, код Павла из Селевца водио говор о Књазу и упитао га како су код њи људи, јесу ли сигурни да штогод раде ако би се што започело против књаза Мијаила, а пошто је Павле одговорио да је све сигурно да је и Мијаило рекао да је код њи све готово особито Трнава и да је звао Мијаила да га са г. Баћом у Смедереву упозна кои ће му показати све шта се ради, и шта ће Мијаило чинити.
     Да је Мијаило признао и код полицајне власти и код суда, да је долазио кући његовој у Октомбру мес. прошле год. Јован Ђорђевић из Загорице и да му је причао: да је био по Гружи и састајао се са Петром Нешићем из Забојнице кои му је обећао, да ће за рачун буне против књаза Мијаила, а у ползу књаза Александра целу Гружу побунити, да је био у Крагујевцу код Саве официра, кои му је казао да је заповедник над топовима, па чим се одпочне, да ће бити и он готов; за неког капетана Лаудана из Сопота да је рекао да је се и он обећао и тврдо зарекао, да ће свој цео срез подићи, па да неће дати књазу Мијаилу да иде у народ кад буна букне, да је ишао и код Ранка Матеића но овај да му је казао да за то неће ништа да зна, да ће новци од књаза Александра доћи преко паше београдског Н. Н. кои ће знати коме ће иј раздати, а Филип Станковић да ће на Смедереву прећи амо па да ће онда са смедеревским окружијем ударити на Жабаре, Ново село, Трнаву, те са овима после заузети Крагујевац па књаза Милаила сбацити и протерати а књаза Александра натраг довести, и кад је Јован упитао њега и Матију Пантића да ли ће и они уз буну пристати, непризнаје да су одговорили, да су готови и да ће први на то пристати, него да је Мијаило рекао, зар невиди како се на њи пази, и да они неће нити смеду главе да помоле, но кад би каква сила из Смедерева нагрнула само би она у стању била да и њи покрене, иначе никако. Поред тога да је Јован и то казао да је био неки скуп између Крсне и Ковачевца, гди је решено да са устанком управљају Филип и Мајсторовић, но да није казао ни једног кои је био на том скупу, нити су га што питали, даље да је говорио и то Јован да су њи десеторица ишли у Базјаш и састали се са књазом Александром и да им је књаз Александер казао да ће за тај рачун т. ј. за буну послати новце преко паше београдског Н. Н. кои ће иј раздати куда треба а кои су ишли у Базјаш да му Јован није казао.
     Непризнаје да је код њега Јован говорио код загоричке меане, зар је прирез покупљен од народа, за какву потребу народну, но попљачкаше лане Београд и чиновници поделише те пљачке па сад сиротиња плаћа.
     Непризнаје да га је Јован позвао да буде готов кад се позове ни да му је он што обећао, нити да му је Јован говорио да се добро чувају од началника њиног као и од капетана кои пензију вуку.
     Да је Јован на суочењу показао у очи Мијаилу да је Мијајло говорио: 'неће г. Ранко да се прими заповедништва над буном да како. Лако је њему што он вуче плату и ништа неради. То и јест мука што имамо двојаке чиновнике кои вуку плату. Ја више радим на побуни него сви ви. Трнава је сва готова, и да је за једну ноћ сву могу дигнути.' Други саучастника нема Мијаило.