Српске буне

[JASON]

Спрам оваквог поступка речени судија ја сам по том одредио једну комисију од три лица, која је речено дело судија имала изследити; но судије су и пред комисијом остале у главноме при ономе, што су мени у акту изјавиле.
Као што ће Ваша Светлост изволити видити, oзбиљни претрес овог кривичног дела није ни могао оставити никакве сумње, да су судије великог суда за кривична дела неискрено и несавесно радиле у овоме делу, и да су, ја то морам с тугом казати, намерно ослободиле од казни људе, које је казна морала постићи по нашим законима. С тога сам цело дело поднео на претрес министерском совету, у коме је решено, да се речене судије, а имено: преседатељ истог суда г. Јован Филиповић, и членови: гг. Јефрем Груић, Маринко Радовановић, Јован Мићић, Јован Николић и секретар Стојча Иванковић, кои је у једном делу судију заступао, даду под суд, на основу § 127. кривичног законика, противу кога су се повиним и учинили.
Ја имам дакле, Господару, да испуним данас једну од најнемилии дужности код Ваше Светлости, молећи је, да изволи подписати указ, коим се образује суд, кoи ће имаи да пресуди о кривици судија великог суда у овом делу.
Ваша је Светлост дала и сувише доказа, колико јој лежи на срцу независност судства у изрицању правде, но с друге стране, ви нећете дозволити, Господару, да великиј суд, кога је позив, да буде јемство правде и сигурности земаљске, постане партајско оруђе и изјав лични осећања. Ваша Светлост неће допустити, да великиј суд за кривична дела сме подкопавати и рушити оно, што се заклео, да ће свето чувати.
                                                                                 
У Београду,                                                                                  Ваше Светлости
23. Јунија 1864. године.                                                               најпокорнии слуга                                                     
                                                                                                    Р. Лешјанин с. р.                                     
                                                                                                    министер правде.

[JASON]

Имајући већ Закон о давању судија под суд, Министар правде, износећи у преставци цело дело, поднео је Књазу на потпис и књаз Михаило је потписао следећи указ:

Михаил М. Обреновић III
по милости божиој и вољи Народа Књаз Србскиј

На предлог Нашег министра правде, а на основу § 3. закона о давању судија под суд, одређујемо:
Г.Г. Гаврила Јеремића, Ђорђа Миловановића, Ђорђа Ценића и Јевту Угричића членове Др. Савета; Ђорђа Петровића преседатеља, Николу Х. Поповића и Алексу Романовића лланове Великог Суда, за судије, који ће кривицу Судија Великог Суда за криминална дела, а имено: преседатеља истог суда Јована Филиповића, членове: Јефрема Груића, Јована Мићића, Маринка Радовановића и Јована Николића, и секретара Стојче Иванковића, што су противзаконо ослободили од суђења Антонија Мајсторовића, пензионираног советника и друге саучастнике, обтужене бивше због политичног злочинства.
Препоручујемо Нашем министру правде, да овај указ изврши.

23. јунија 1864. у Београду.                                                     

Министер правде,                                                               М. М. Обреновић с. р.
Р. Лешјанин с. р.

[JASON]

Суд је овај судијама судио и да видимо резултат. Он се налази у бр. 82. Србских Новина од 14. јула 1864. као службени комунике, који гласи:

'У броју 74-ом ових новина јавили смо, како су судије великог криминалнога суда, а имено: преседатељ г. Јован Филиповић, членови: г.г. Јеврем Груић, Јован Мићић, Маринко Радовановић, Јован Николић, и г. секретар Стојче Иванковић обтужени, што су противзаконо ослободили од суђења г. Антонија Мајсторовића, пензионираног советника и друштво његово, кои су били обтужени због политичног злочинства. Сад имамо да јавимо, да су речене судије пресудом суда одређеног указом књажеским на основу закона о давању судија под суд, осуђени, и то преседатељ и членови на три године затвора и на лишење грађанске чести за две године, а секретар  на две године затвора и на лишење грађанске чести за једну годину, и та пресуда предана је данас полицајној власти на извршење.'
Суд овај изрекли су њих шест судија (од седам). Само је један судија одвојио своје мишљење. Он је своје одвојено мишљење поткрепио овим разлозима:
'По § 127. крим. закона судија може бити казнен или што се намерно учинио повиним какве неправде, било то на ползу или штету које стране, или што се те неправде из неата повиним учинио.
При испитивању: дал' се судија намерно учинио повиним неправде, мора се истраживати што је вољу судије к повиности управило и управљало. Намера мора се свагда обелоданити; она се никада непредпоставља. Тиме, што је смисао закона повређен, и што је неправда већ ту, недоказује се, да је судија намерно учинио се повиним те неправде, јер иначе никад неби било случај, кад би судија казнен бити могао, што се неатом повиним неправде те учинио: никад неби се друга точка § 127. крим. зак. употребити могла. Воља судије, може бити к повиности руковођена, или собственом коришћу или пакошћу (злобом) или састрадањем. Гди се ни једно од ови недоказује, или се немогне свагда доказати, не може се узети, да је било намере. Из дела, које се овде суди, неда се извести да су обвињени при суђењу руковођени собственом коришћу; неда се извести пакост противу јавних интереса; неда се ни из одношења њиних према за издају обвињенима, закључити, да су састрадањем руковођени, дакле, из целог дела недоказује се да су се обвињавани намерно неправде повиним учинили.
По моме мненију, тужени учинили су се неатом повини неправде што нису они брижљивост и предострожност употребили да кривицу обвињавају за издају, онако на Закону однесу, како смисао Закона управо гласи. Па за то, што је суђење преседатеља и судија штетно за јавни интерес, својство је тога неата и величина злих следстава таква, да се именовани највећом мером казни за тај неат казнити имају; а секретар, кои је само једно лице од окривљених за издају судио, блажије према величини злих следстава и неата казнити има, по чему

                   Судим:
да се преседатељ и судије лишењем звања, а секретар са 100 (сто) талира казне.'

Овај је судија био: Алекса Романовић.

[JASON]

Нарочити суд није саслушавао оптужене судије, и своју пресуду донео је на основу оптужбе министра правде и на основу извештаја иследне комисије. Он је нашао, да се у Мајсторовићевој завери велике судије нису држали закона; закон је требало разумети онако како је мислио министар правде, а не онако како су мислиле велике судије.
Осуђени су спроведени у Карановац на издржавање казне. Затворени почетком јула 1864, они су пуштени на слободу почетком септембра 1865, када им је књаз дао помиловање. Мајсторовићева завера завршила се тиме, да завереници остану без казне, а да место њих оду у затвор њихове судије. У оно време то се у новинама називало 'Пропаст Великога суда.'
'Пропаст' је резултат читавог низа погрешака. Полиција је погрешила што је одмах прва кретања Карађорђеваца, која још нису добила одређенији вид, надувала у једну велику заверу. Влада је погрешила што је, не чекајући решење смедеревског суда, издала службено саопштење у коме се о завери говорило као о потпуно доказаној. Велики суд је погрешио што је пустио испод суђења све оптужене, иако се, бар код неких њих, могло доказати дело издајничког договора и првих припрема. То, без сумње, није била онако опасна завера како је полиција представљала, али нису били ни сасвим празни разговори и оговарања како је Велики суд представљао.
Влада је погрешила што је велике судије ставила под суд само зато, што нису закон онако разумевали као она. Нарочити суд погрешио је што је осудио велике судије без доказаног умишљаја; осудити људе без доказаног умишљаја, било је исто тако противно прописима Кривичног законика, као и пустити испод суђења људе код којих је било доказано дело издајничког договора и припреме. У овом сплету погрешака, погрешке учињене од судова, како од великог тако и од нарочитог суда, засигурно нису биле најмање.


Литература
     - Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила.
     - Живан Живановић, Политичка историја Срба у другој половини деветнаестог века.
     - Србске Новине, број 74, 82, 84, 85, 86, 87, 88. 89. и 90. од јуна/јула/августа 1864. године.

[JASON]

(61) Војничка завера 1866.


Те године (1866. у месецу септембру) беху одређени велики маневри у околини Пожаревца. Књаз Михаило заповедио је Миливоју Блазнавцу, министру војном, да нужне потребе учини, да се сва народна војска прве класе округа пожаревачког, која износи 9 батаљона пешадије и 4 ескадрона кавалерије, а осим тога и сва артилерија редовне војске: 4 пољске, 2 брдске, 1 кавалеријска изолучена и 1 глатка брдска батерија (укупно, дакле, више хиљада бораца) у Пожаревац позову, те да се тамо свом владаоцу представе и да њему, вољу и способност своју у одржању реда и дисциплине у вршењу службе војничке, осведочи.

[JASON]

19. септ. у вече приспео је у Пожаревац начелник стајаће војске г. пуковник Јован Ђорђевић са гг. пешачким капетанима Љуб. Узун-Мирковићем, К. Бучевићем и Ђ. Хорватовићем, од којих је први за заповедника целе маневрујуће војске одређен, а остали су њему у помоћ придодати. 20-ог на подне дођу и питомци артилеријске школе враћајући се са практичне обуке у Крагујевцу, и једно 30 коњаника стајаће војске из Београда. 
Пешадија народне војске размести се у бивак на северо-источној страни до саме вароши, на благој косини брда; кавалерија буде распоређена делом у Љубичеву (заводу држ. ергеле), делом по најближим селима на Морави, а артилерија и питомци артилеријске школе боравили су под шаторима на јужној страни вароши на равници близу старе касарне.
По налогу књаза Михаила имала је цела за маневар скупљена војска једну дивизију образовати, које се пешадија делила на две бригаде, а свака бригада на два полу-бригаде. Првој бригади придодата буде прва а другој друга пољска изолучена батерија. Осталих шест батерија као и 4 ескадрона народне кавалерије представљали су резерву.
За бригадне команданте одређени буду инспектор пешачке народне војске мајор г. Димитрије Стојадиновић и пеш. капетан I класе Љубомир Узун-Мирковић, од којих први над првом а други над другом бригадом команду прими; за полубригадне пак команданте одреде се у првој бригади пеш. капетан I класе Коста Бучовић, а у другој пеш. капетан II класе Ђорђе Хорватовић.
По наредби команданата од 21. септембра цела се војска, у мањим одељењима, свака полубригада кавалерије и артилерија одвојено, и сваки батаљон, ескадрон и батерије за себе, увежбавала у основним стројевим радњама. Наредбом од 22-ог наређено буде, да се сутра дан у 8 сати у јутро сва војска на пространој равници, северно од вароши у три линије распореди. Истом наредбом одређен буде управитељ артилеријске школе, штабни капетан I класе г. Милојко Лешјанин, да дужност шефа штаба начелника народне војске прими, место где ће се војска постројити изабере, и распоред за дочек књаза приправи.
23-ег у 7 сати у јутру крене се војска на означено (им) место и построји се у 3 линије и то: свих 9 батаљона пешадије у смакнутим колонама, у првој линији батаљон од батаљона 20 а бригада од бригаде 30 корачаја; војна банда подељена на две части, једна на десном крилу прве а друга на десном крилу друге бригаде. Четири пољске и три брдске батерије у другој линији позади батаљона прве линије остављајући за првим и последњим батаљоном слободан простор, и то тако да по једна брдска на крилима и у средини а пољске међу њима по две и две дођу; и на последку у трећој линији четири ескадрона народне кавалерије са кавалеријском батеријом на левом крилу остављајући исто тако као и батерије друге линије позади крилне батерије слободан простор.
Пошто г. начелник у 8 ½ сати редове постројене војске прође и прегледа, сва се војска у логор отпусти да се за дочек књаза Михаила спреми и у 11 ½ сати на одређено место изиђе. Око 12 сати огласе два на брду близу вароши постављена топа пуцњавом долазак Књажев, који громким усклицима многобројног народа, који се овде стекао, би поздрављен, и пошто подворење кора официрског прими, сходне наредбе за предстојећи маневар изда.
За исти дан после подне наређено буде да сва војска изађе у поље и још једном прође стројеве радње.
Око четири сата крене се из свог стана г. министар војни са начелником војске и штабом његовим и обиђе сва одељења војске, која је на равницама око Пожаревца вежбала, давајући упутства и исправљајући погрешке које би приметио.
У вече 23-ег Књаз нареди да сутра дан цела војска у поље северно од вароши изађе и тамо се у три линије распореди, пешадија у првој, артилерија у другој а кавалерија у трећој и да се по прегледу у бојни ред у две линије и резерву пострији. За прву бојну линију опредељена буде II бригада из 5 батаљона пешадије и две пољске изолучене батерије; а за другу I бригада из 4 батаљона и остале две пољске батерије, а за резерву четири ескадрона народних коњаника са кавалеријском батеријом. Све три брдске батерије имале су заузети место у бојном поретку између средњих батаљона друге бојне линије и од прилике 30-40 хвати позади исте.
У 9 сати дође Књаз на коњу праћен гг. министрима, саветницима и многим другим страним гостима, и пошто све редове војске прође и понаособ поздрави стави се пред средину и заповеди да вежба отпочне.

[JASON]

Као први покрет изврши се прелазак из овог парадног у бојни поредак и то по једном од средњих батаљона сваке бригаде залажењем левим крилом назад, после чега средња три батаљона II бригаде на 300-400 хвати од друге б. линије напред изиђу примајући у десно и лево од средњег батаљона и стројећи се у четне колоне; крилни батаљони задржавајући свој дотадашњи строј ставе се на 60-70 хвати позади левог и десног крила ради брањења истих а батерије за прву бојну линију одређене једна пред десним, а друга пред левим крилом исте на 80-100 х. места заузму.
Батаљони друге бојне линије ставе се за одговарајуће батаљоне прве с крила, а у средину дођу брдске батерије као што је напред речено; за крилним батаљонима друге линије постави се по једна пољска батерија. Резерва стављена како је напред речено ескадрон један поред другог у водним колонама, са батеријом позади у линији, измакне се на 400 х. позади друге б. линије.
У овом б. реду чинила је војска даље покрете своје; тако отпочне најпре артилерија прве б. линије ватру на противника, који је претпостављен да је још далеко, затим пошто се он приближио развију се батаљони из четних колона у линију и отпочну ватру редовима, а батаљони, који се позади крила налазе, пошаљу по један вод на крила у линије развијених батаљона да дејство њихово потпомогну, па пошто се претпостави да је противник одбијен, построји прва бојна линија опет четне колоне и ове пошаљу по један вод у стрелце да непријатеља гоне; покрет се напред назначи, и цела војска наступати почне; но од времена на време наилазећи на већу силу противничку морадоше застати, док по добивеним појачањима позади опет пут себи не прокрче, и даље наступање отпочну. Дошавши тако до места, које непријатељу заклон и повољну прилику даје, наиђе прва б. линија на знатан отпор, наступање се на целој линији заустави, и жестока стрељачка ватра отпочне, па пошто се виде да прва б. линија није у стању да противника из положаја истисне, науми командујући да прву бојну линију са задњим крилима батаљона исте линије појача и тиме је сходно ширењу силе противничке удесно продужи и напоследку кад и то довољно не буде, реши се да са два деснокрилна батаљона друге б. линије с десна постепено наступајући, промену фронта  учини и на противничко лево крило са стране јуриш произведе. Напад овај имао је бити потпомогнут са још једном батеријом пољске и једном брдске артилерије. Пошто усиљена ватра арт. са густим ланцем стрелаца противника усколеба, пођу поменути батаљони на јуриш и заишавши од пута десним крилом учине фронт, и потпомогнути колонама прве б. линије, баце се свом силом на непријатеља, који недочекавши удар стане узмицати. Прилику ову и кавалерија десног крила искористи, па у нереду одступајућег непријатеља нападне и растројство доврши; после чега и средина војске противничке угрожена јаком силом с бока одступати почне, коме се напоследку и лево крило продужи.
У сред овог на целој линији предузетог покрета напред и претпостављеног гоњења побеђеног противника, знак трубе око 11 сати свршетак маневра огласи и војска се по заповести Књаза после кратког одмора у логор отпочне кретати.

[JASON]

Пошто истог дана Књаз нареди да се сутра маневар са паљбом и раздвојеном војском на две части, које ће једна против друге дејствовати, припреми, изађе после подне министар војске г. М. Блазнавац са г. Ј. Ђорђевићем, начелником војске, његовим штабом и свима вишим командантима, да предео између Пожаревца и Млаве, где ће се маневар изводити, осмотре.
Један и то слабији део војске имао је задатак да Пожаревац и долину Мораве брани, а друга од Мајданпека и Градишта наступајућа војска да Пожаревац узме и себи пут у долину моравску отвори.
Нападну војску представљала је II бригада са пет батаљона пешака, две пољске и три брдске батерије и три ескадрона народне кавалерије. Одбрамбену пак I-ва бригада: четири батаљона пешака, један ескадрон кавалерије, две пољске и кавал. батерија. За заповедника нападајуће војске би одређен штабни потпуковник г. Ранко Алимпић а одбрамбене инжењерски потпуковник Јован Бели-Марковић. Првом буде придодат штабни капетан II класе Јован Анђелковић а другом штабни капетан I класе Милојко Лешјанин.
Долину млавску од моравске дели један, једва пола сата широк и око сто метара висок, на обе стране благо спуштајући се вис, који за браниоца Пожаревца доста згодан положај даје. Одприлике 2000 х. пред подножјем овог виса тече равно с истим река Млава, на којој се, осим главног моста на насипу, који од Пожаревца у Градиште води, још неколико преласка ниже овог налази, који се ако не за артилерију а оно бар за пешадију употребити могу. Река је доста велика и само се при великој суши на гдекојим местима прегазити може. Између поменутог виса и реке Млаве нема никаквих препрека осим речице Могиле. Северна страна долине од насипа као и подножје виса обрасло је већим и мањим шумицама и испресецано оградама и рововима. Нагиб виса доста је стрменит и откривен; на подножју пред фронтом никаквих препона нема. По овоме се за браниоца Пожаревца као најсходније показује да се вис са главном силом држи а теснаци на Млави само са претходницом заузму, и прелазак преко реке брани.
У овом смислу буде и диспозиција учињена: један батаљон као авангарда одређен буде да главну ћуприју на Млави заузме и одлучно брани, а међу тим се тако распореди, како би и остале преласке преко Млаве, ако би их непријатељ хтео користити, бранити морао. За случај одступања наређено буде да се тај батаљон према левом крилу кроз шуму повуче, а за бољу сигурност одступања заузме се иста са две чете пешака. Главна сила распоређена буде на самом вису са северне стране насипа, два батаљона у првој, један батаљон у другој линији, пољске две батерије на крилима прве б. линије а ескадрон кавалерије са кавал. батеријом нешто лево од друге б. линије.
Нападач, распоређен у две бојне линије са артилеријом на десном крилу, стајао је пред главним теснацом на Млави такође северно од насипа у намери да теснац овај заузме, претходницу браниоца назад баци и на положај његов на вису нападне.

[JASON]

У 9 сати пре подне дође Књаз на поље маневра, и одмах за тим топови нападача почетак маневровања огласе. Наскоро по овоме отвори се жестока стрељачка борба око ћуприје на Млави. Нападачу, који без икаквог заклона беше, не остаде ништа друго већ да на јуриш ћуприју отме, које и учини, но тек после жестоке борбе пође му за руком, да је освоји и претходницу бранилаца на одступање принуди. При одступању могла се претходница само у шумицама и иза каквих природних препона заклонити и отпор давати, иначе већом силом потиснута, мораше брзо да одступи. Ускоро буде она са две чете, које су на подножју брда постављене биле, потпомогнута, и за неко време противнички напад заустави, но чим овај већу силу развије опет одступати стане. Међу тим командант одбране примети, да се колоне нападача удесно ширити почињу, чиме се и намера његова откри, да под заклоном тамо налазеће се шуме на вис изађе и на лево крило бранилаца нападне. Артилерија бранилаца пуцала је са виса на арт. и пешачке колоне нападача но са слабим успехом, исто је тако и арт. нападача само против стрелаца бранилаца ватру своју управљати могла. Што се је борба више подножју брда приближавала, тим је она све жешћа била. Стрељачки ланац и с једне и с друге стране све гушћи биваше; резерве приближавале су се више својим потпорама и у моменту када нападач под заштитом једног свог батаљона, ивице шуме и подножја брда дочепати се хтеде, изађу му два батаљона на сусрет, потисну га назад и на отступање принуде. Пуцњава је у том магновењу тако жестока била да ју је тешко било на заповест Књаза зауставити. Пошто се ватра утиша Књаз заповеди да обе части назад отступе и да нападач напад против главне силе бранилаца на вису изврши. Нападач затим целу своју силу прибере и артилерију са три ескадрона кавалерије даље десно на вис пошаље и кад се ова арт. у леви бок бранилаца појави и ватру отпочне, овај не имајући артилерије да противничкој артилерији на супрот пошаље, а видећи међутим да се већи део пешадије на вис попе и на јуриш пође, учини промену фронта левим крилом назад и предузме отступање дужом по вису, у ком се магновењу и знак  даде, да се ватра заустави, маневар оконча и војска у стан поврати.

[JASON]

Сутра дан 26-ог пре подне гађано је у нишан из свих топова, изузимајући једну глатку брдску батерију, и то најпре са 3200 мет. даљине из 4 пољске изолучене батерије, потом са 1800 мет. из четири пољске, две брдске и једне кавалеријске батерије с једног и с другог одстојања са гранатама. На последку избачено је са 800 мет. по три шрапнела из сваког топа. Успех, уопште, био је задовољавајући и без сумње би много бољи испао, да није било јаког ветра. Нарочито се при овом гађању одликовала прва пољска батерија.
Топовској паљби присуствовала је и маневрујућа војска народна, која је притом имала прилике да види, како дејство има изолучена артилерија. По свршеном гађању у нишан, цела је војска парадним маршем прошла поред Књаза, при чему је нарочито држање смакнутости и равнање одржавала. Кад се и парадни марш сврши, командована је сва војска у велику 'кару', у чију средину уђе Књаз на коњу, и поздрави војску овим речима:

 'Војници !
Од постанка данашње Србске Књажевине, од времена оног, кад је народ србскиј државу извојевао и у њој себи политички живот основао и осигурао, први је данас пут да, владатељ србскиј види пред собом своју оволику, са нужним војеним потребама снабдевену, војску.
Ви се, уверен сам, радујете и поносите, што сте први са коима сам одпочео преглед србске војске у већим масама, изабравши за војена упражненија ово, у историји борбе наше отачбине за своју слободу, од великог значаја место, у коме је пре пол' столећа србска војска, у сваком обзиру оскудна мојим блажене памети оцем предвођена, јединствено својом храброшћу, себи венац бесмртија оплела; а нама
својим потомцима, на огњиштима неугасими огањ зажегла, који данас наша срца греје. — Господо официри и војници! Задовољан досадашњим успехом вашим, кои имадо прилику сад оценити, изјављујем вам моју топлу владалачку захвалност, у тој надежди и уверењу, да ће ваш војнички дух, соревњив са моим усрдијем, које полажем за добру организацију војске, дати ми повода, при другом нашем скупу рећи вам: Фала вам војници! Ја се у мојој надежди нисам преварио! Србија се са вама дичи и поноси! — С Богом! у здрављу се опет овако видели!'

Завршетак беседе Књажеве прихвати громки усклик многобројне војске и народа 'ура! живео књаз Михаил!', после чега се заповест изда, да се народна војска кући отпусти. Но Књаз је имао још нешто да каже, што овде није рекао. То је учинио истог дана на ручку у Љубичеву, куда је све командире војске, више официре и друге отмене госте позвао. При ручку устаде Књаз и напије кору официрском следећу здравицу:

 'Господо!
Осећам потребу да овом приликом још коју реч рекнем, без које би ми се чинило непотпуно оно, што јутрос при распуштању овде сабране војске изговорих. Оно што мало пре са коња изрекох доликовало ми је као владатељу и највишем заповеднику србске војске, у којој нам је надежда наше будућности; а ово што сад хоћу да рекнем, изговарам у шест речи, као први војник, који испија ову чашу у здравље својих другова, са ускликом: Живела господа официри! Живела србска војска!'
Здравица је ова од стране официра и гостију са гласним 'живео' пропраћена и са 'многа лета' зачињена.

(Не можемо овде пропустити а да не похвалимо труд народних коморџија, који су за цело време маневра војску свагда изобилно са храном снабдевали. Даље, признати се мора, да је војска примеран ред, дисциплину и издржљивост показала. Пољска болница ни једног народног војника на лечење не прими, иако су војници под ведрим небом становали, а било је дана када ни ватре због јаког, хладног ветра, наложити нису могли.)

Али, цела ова лепа слика имала је и једно наличје. То је, ни мање ни више, но завера противу Књаза Михаила која се имала извршити баш за време маневра.

[JASON]

Књаз је Михаило доиста уживао поштовање народа, и он се трудио да с времена на време истакне своје родољубље. Ипак, младим је официрима био спор, чак и неодлучан за велики задатак народни. Систем Михаилове власти и Владе његове, строг до суровости, свакодневна стега и притисак на све младе, смеле и слободоумне људе, изазивао је ове толико, да се најпосле код њих развила мисао да се Књаз стави пред избор: или да раскрсти са својом Bладом и њеним системом и крене живље напред у народној политици, или да буде пребачен из земље преко Дунава.
Овим младим људима Књаз је изгледао као човек скучених мисли, који у ствари и није толико волео свој народ, као што је овај волео њега. Кад му је једном поднесен, од стручних људи састављен програм привредних реформи, он је Атанасу Јовановићу, управнику двора, с уздахом рекао: 'Какве су реформе могуће овде, где је народ стока без репа!?' Слична изрека пала је са његових усана, и када је једном посетио Алексинац. Јавили су му да народ жели да га види, и молили да се јави на прозору, а он је то са незадовољством одбио. Много доцније Никола Христић, Михаилов први министар, написао је у својим Сећањима: 'Један имућан грађанин из Пожаревца осуђен је, по онд. закону, на знатну глобу, коју да плати или да је замени са педесет батина. Грађанин је изабрао ово друго. Књаз, сазнавши за ово, силно се наљутио и узвикнуо: 'Па реците ми сад Христићу, шта да се ради, и какве слободе да се даду свету, који тако мало има личног поноса и осећања грађанске части!'

Књаз Михаило је био повучен човек, који воли ћутање и самоћу. Он није ни с ким био интиман; није ишао у посете, нити му је ко долазио. Остављајући аудијенције на страну, примао је у двор само министре и председника Савета Јована Мариновића. Ручавао је сам. Било је ађутаната који су годинама провели у дворској служби, а које он није ниједном ословио. Увек озбиљан, замишљен, ћутљив, он се кретао само у уском кругу своје породице и својих министара. Урођена затвореност, са доста аристократске надмености, осудила је Михаила на овај живот осамљеног господства и неприступачности. Чудновато је, питао се један од његових савременика и поштовалаца, како тако племенит владалац нема личних пријатеља. Одговор је на ово питање прост: он није имао пријатеља зато што није хтео да их има.

[JASON]

Михаило је први наш владалац који себе назива књазем не само по вољи народној, него и 'по милости божјој'. Oн почиње да ствара двор кога није било ни под Милошем ни под А. Карађорђевићем. Под Милошем, књажева кућа више је личила на пашин конак; под Карађорђевићем, књажева кућа била је нешто мало господскија него министарске и саветничке куће. Михаилов двор, то је копија страних краљевских палата. Са двором се јавља и дворски церемонијал. Под Милошем, у конак се свраћало као у неку народну кућу; пријем се није тражио, етикеција није постојала. Под Михаилом, нико не може изаћи пред књаза, ако није добио аудијенцију; утврђује се један дворски ред о који нико не сме да се огреши. Чак је и аустријски конзул једном приликом приметио да је Михаило завео правила шпанске дворске (средњевековне) етикеције, која се ником не свиђа.
За свечане прилике Михаило је удесио себи нарочита одела: то је калпак и атила, сабља искићена драгим камењем, брилијанти у мамузама, ђенералску униформу: црвени мундир, беле панталоне, шешир на три рогља, украшен великом перјаницом итд.
Ретки су његови изласци у народ. Нема више оног Милошевог мешања са гомилом, народског говора и сељачког поздрављања. Михаило, када се идући о празницима на богослужење укаже народу, то је као икона која не говори ништа, и пред којом треба повити главу у свечаном ћутању. Сељаци и грађани поврстани су као војници у оној улици којом Књаз има да прође; наредба је да се не мичу с места и да стоје мирно, докле се он не појави; тада сваки има да дигне десном руком фес с главе, и три пута  викне: 'живео'! Књаз, ћутећи, улази у цркву, његов се улазак оглашава звонима; за све ово време док је у цркви, напољу народ стоји мирно. По књажевом изласку из цркве, парада је завршена; свет може да се разилази али без ларме.
Са овим уздизањем Михаила у више сфере изнад обичних смртника, монархија добија један свечани изглед који раније није имала. Заводе се народни празници, који су у ствари празници династички и дворски: дан књажевог рођења, Цвети, Св. Прозвани Андрија, као велики празници, - а као мали, књажев имендан, књагињин рођендан итд. 1865. прославља се педесета годишњица таковског устанка. Том приликом установљава се и наш први орден:Таковски крст.
Михаило је такође и први наш владалац који је дарежљив. Он дели и капом и шаком, не само из цивилне листе, него и из приватне касе. Поред поклона у новцу, чини и поклоне у зградама и плачевима које уступа држави за јавне циљеве. Његова доброчинства и прилози на хумане ствари су без броја. Али, дарежљивошћу у Србији, где је сиротиња неблагодарна па чак и опасна према свом доброчинитељу, монархија није могла да добије онај углед који је Михаило желео да јој да.

[JASON]

Од забава Михаило је имао две: лов и јахање, али се он уздржавао од њих, да не би народ, видећи га често у лову и на коњу, помислио да он занемарује државне послове. Највећи део дана проводио је у соби за рад, седећи за столом непомично. Пред њим су се гомилали акти, које су му министри доносили: он их је поваздан читао и писао; више писао него читао.
Већ је поменуто да је Књаз примао у двор само министре (и пред. Савета). Сви утисци споља долазили су му преко њих; обојени њиховим схватањем и расположењем. Гледајући на њихове очи и слушајући на њихове уши, њему је тешко да мисли друкчије него они. Од 1861. до 1867. није било министарске кризе; пуних шест година видела су се на министарским положајима иста једна лица: Гарашанин, Христић, Цукић, Лешјанин. Изгледало је да осим њих четворице нико други не може бити министар. Та сталност министара појачала је њихов углед: никада 'министер' није био више уважен него у Михаилово време.
У своме раду министри су узимали за образац Михаила. Они имају све бирократске врлине: вредни су и тачни у послу; пишу све сами; остављају иза себе више пројеката, президала, упутстава, него икоји министри пре и после њих. Неки су просто манијаци канцеларијског рада, на пр. Коста Цукић, који држи два министарства, просвету и финансије.
Пред публику и широку јавност министри излазе у три године једанпут: то је онда када се састане Народна скупштина. Тада они подносе доста опширне и доста прецизне извештаје, из којих се може видети шта су радили и урадили за последње три године. Дотле, публика зна о њиховом раду само онолико колико јој се саопштава кроз полуслужбену штампу, - а то није много. Цела министарске радња обавијена је тајанственошћу.
Начело је у Михаиловој управи да се ништа никоме не говори. Ћутљивост Михаилова пренела се и на његову околину. Чак ни помоћници министара, њихови најприснији сарадници, нису посвећени у владине намере.  У једној прилици начелник полицијског одељења у мин. унутрашњих дела не зна да ли је у влади решено да се држи Скупштина. Чиновници се жале да су због необавештености у којој их влада држи, паралисани у своме раду, не знају шта управо влада хоће, и шта треба да раде. Министар Цукић одговара да друкчије не може да буде: чиновници су несмотрени, одмах причају свакоме све што им министри повере. У ствари, Михаилов режим, као сви бирократски режими, сматра да у тајности лежи половина успеха. У томе режиму све је поверљиво и строго поверљиво; то је доба када цветају президиали, - акти без нумере, под пет печата, који остају тајна између министра и његовога потчињенога.

[JASON]

Ти министри који не поверавају својим чиновницима ништа, и ограничавају се на просто издавање заповести, траже од својих чиновника безусловну послушност. Сваки, ма и најмањи знак недисциплине одмах се кажњава примереном строгошћу. Влада од чиновника тражи, да сваку њену наредбу врше брзо и тачно; свако објашњење или дискусија између чиновника и министра јесте строго забрањена.
1864. министар просвете Коста Цукић поставио је на Великој школи некаквога 'надзиратеља младежи'. Ђаци гунђају против овог 'надзиратеља', у коме виде једног обичног 'шпијона'. Професори су такође незадовољни, јер је 'надзиратељ' постављен без њиховог питања. Они подносе министру једну представку, написану сасвим учтиво. Министар сматра ову представку као какав бунт; професори су позвани код њега у канцеларију и испсовани, као неразборити, као нелојални и незналице. Писац представке бива премештен у поштанско одељење министарства унутрашњих дела – и то није нико други него Ђорђе Поповић алијас Ђуро Даничић, прва научна снага на тадашњој Великој школи, поуздани присталица Михаиловог режима. Ништа му од свега тога не помаже: он је учинио највећи чиновнички грех.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
(Реч две о министру Цукићу. Хајделбершки студент и докторант, за време књаза Михаила министар просвете и финансија (истовремено), увео динар као званично средство плаћања у Србији, претворио Лицеј у Велику школу и, између осталог, основао Српско учено друштво (претечу  САНУ-а). Историја га памти као министра финансија који је умро без пребијене паре – стално се вајкао да му је плата превелика и смањивао је док није 'догурао' до плате обичног чиновника. За поштене људе по Београду се говорило: 'Честит као Цукић'. Али, слава и хвала Кости Цукићу и нека је увек жива успомена на њега, - јер је у Србију донео преферанс.)

[JASON]

Постепено Михаилов режим, који није ни споља ни изнутра врло јак, постаје непопуларан. Испрва, он није био непопуларан. 1860. године Михаило је дочекан као спасилац. Његова прокламација обећавала је тачно оно што је свету потребно. После једног бурног периода Карађорђевићеве владе, у којој се доживела једна завера, један државни удар, једна Портина интервенција, једна скупштинска буна и безброј мањих потреса и трзавица, - после свега тога, свет је био жељан мира. Одговарајући општој потреби Михаилов је режим био испрва популаран. Ако је доцније тај режим изгубио популарност, то је било стога што се с њиме било отерало у крајност. Михаило годинама држи једне исте министре, који су, као сви министри који дуго трају, досадили свету. Незадовољство против режима купи се непрестано, и не може никако да оде. То незадовољство које остаје унутра, отровало је духове: они добијају горка осећања према Михаиловом режиму, и отрилике од 1864. почиње да се осећа, да за тај режим, после година популарности, долазе године непопуларности.
Оставимо на страну либерале, који посредстом своје емигрантске штампе, воде отворену борбу против Михаилове владе, али ни иначе нико, осим министра и њихове најближе околине није задовољан том владом. Незадовољство није ограничено на Савет и интелигенцију; оно се осећа и у народу. Узроци народног незадовољства, међутим, друге су природе. Пре свега, за Михаилове владе народ страда од наизменичних суша и поплава, од рђавих и неродних година; то је већ довољно па да народ буде незадовољан и виче на владу. За време своје прве владе, Михаило је повећао порез за један талир, и због тога једног талира Вучић је дигао буну. Сада, за своје друге владе, Михаило доноси нов закон о порезу на имућност. Комисије, изаслане да изврше процену имања, изазивају врење у целој земљи, - и у смедеревској Јасеници избија један карађорђевски покрет (Мајсторовићева завера). Поред новог закона о порезу, закон о народној војсци ствара такође незадовољство. Против установе народне војске сељак нема ништа; она годи његовим патриотским и ратничким осећањима, али, иако је сељак у свако доба готов да пође на Турчина, њему су војна вежбања и маневри прилично досадни. Те га ствари ремете у његовим редовним пословима, и он их сматра као једну врсту кулука. Најзад, међу народним жалбама чује се и то да народ није довољно заштићен од власти.
1864. један је сељак казивао помоћнику министра правде Милану Петронијевићу, 'да је по народу изишао глас, да министри пишу начелницима президијално, и да се сад више верује начелнику него целом окружју.' Али није само то, да министри више верују својим подручним органима него народу. Код министра постоји уверење да се задовољавањем народних жалби руши углед власти, и да ће народ рђаво слушати чиновнике, ако буде могао да их за сваку ситницу тужака. Врло често, министри сумњају у основаност и искреност народних жалби; претпостављају да је народ подговорен од којекаквих бургијаша, којима није до правде и законитости него до политичких скандала и сејања незадовољства.