Српске буне

[JASON]

Драги г. Пироћанче.

Заједно са својим друговима поднели сте Ми данас оставку владе, којој сте председник скоро три године дана.
Колико Ми је тешко растати се са људима, који су дужност своју према престолу и отаџбини вазда одлично вршили, ипак Ја увиђам јачину разлога, које сте навели и принуђен сам уважити ваше оставке.
Али у исто време дужност Ми је дати израза Својим осећајима владалачке захвалности према вами и вашим друговима на непоколебљивој оданости, на ванредном труду, на родољубивом раду.
Ни једна влада до данас у Србији није имала да се бори са већим тегобама, а у исто време, могу рећи, ни једна није одступила остављајући за собом толико важних и опште корисних дела.
Унутрашња политика непрекидно је била руковођена мишљу да доведе у склад реформаторски програм са начелима законитости и реда, потребним свима земљама, а првенствено младим државама, које имају да оправдају свој постанак и да осигуравају своју будућност.
Спољна политика кабинета вашег била је у свакој прилици задахнута здравом и часном пажњом да Европи да доказа, да Србија на Истоку хоће да буде живаљ мира, самосталног развитка и напретка, савремене културе и цивилизације.
Велико дело васпостављања старог краљевског достојанства, извршено сходно једнодушној вољи народној за време ваше управе, и одма признањем свију држава утврђено, велики низ трговачких и консуларних конвенција, закључених на част и корист наше миле домовине, фактично освештавајући независност Србије, светло обележавају време једно у коме је код нас мудар и озбиљан правац, у нами свест наших права као и дужности наилазила на моћне потпоре и симпатије.
На пољу народног газдинства и државних финансија, влада је ваша прва разумела да после Берлинског уговора независна Србија не може изостати, а да не учини и после великих ратних жртава нове, те да се приближи у сваком обзиру онима, који су је у заједницу своју срдачно примили.
Просвета народна знатно је процветала, самом створеном јој могућношћу да све више и више у све друштвене слојеве продире.
Црква с њеном јерархијом тако је уређена, да има само служити оном светом задатку, који јој је од Свемогућега намењен, носећи речи мира и љубави свима грађанима; средства за саобраћај и трговину добила су сталне основе у грађењу железнице, која ће скорим бити довршена, а приходи су јој осигурани, осигураним везама са суседним државама; војска, на коју се је сувише мало пажње обраћало, и поред Мог најживљег настојавања, добила је у истом трогодишњем размаку устројство, које одговара начелима науке, оружје савршено, без кога није могла ни часа више остати; једном речи на свима гранама државног и народног живота осетила се жива и похвална делателност, готовост искрено и савесно послужити великим интересима земаљским, који су у Мојим очима вазда били најпречи и који ће вазда остати пречи од сваких других обзира.
Па зато и примите заједно са својим друговима топла уверења захвалних осећаја

20. септембра 1883. г.
у Београду,

Вами благонаклоног
Милана с. р.

[JASON]

Оставка је, дакле, образложена тиме што су се бирачи 'изјаснили против програма о промени устава с којим се Влада идентификовала'. Пироћанац је хтео да падне лепо, као један министар сувише слободоуман за наш народ, који не увиђа потребу промена. Као све намештене ствари, тако је и Пироћанчева оставка промашила циљ. За цео свет било је јасно да напредњачка влада не пада због свога слободоумља него због своје непопуларности. То је признавао и аустријски посланик у својим извештајима. Он је чак мислио да напредњаци нису непопуларни због аустрофилске политике, него да је та политика непопуларна због напредњака.
Треба напоменути да је ретко кад оставка кабинета предавана јавности. Овога пута учињен је изузетак, и оставка је била објављена у 'Српским Новинама'.

Краљ Милан није одуговлачио с решењем министарске кризе. Оставка Пироћанчеве владе поднета је 20. септембра, а већ 21. образовано је министарство под председништвом Николе Христића. Управитељ вароши Београда за владе кнеза Александра Карађорђевића и за друге владе кнеза Милоша, пред. владе и министар унутрашњих дела за време друге владе кнеза Михаила, Христић је био стари искусан полицајац, врло строг, али и врло хладан и прибран. У једно време када ни органи власти ни народ нису умели више да се крећу у границама закона, такав бирократ, изван странака као Христић, изгледао је најпозванији да поврати у земљи ред и закон. Христић је примио понуду, и нова влада била је овако састављена:
Председник и министар унутрашњих дела Никола Христић, мин. иностраних дела Милан Богићевић, војни пук. Јоца Петровић, заступник мин. просвете Ђорђе Пантелић, грађевина пук. Коста Протић, мин. финансија и заступник мин. правде Алекса Спасић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ако се Никола Христић – који после петнаест година повучености поново заузима положај председника министарства – с тога може да се сматра као човек давнопрошлог времена и ван садашњих политичких патртија, сви су остали чланови нове владе били опет – напредњаци. Промена од 21. септембра не само да није значила промену система, већ на против његово учвршћење. Разлика је само још могла бити у томе, што је место људи, који су према потреби истицали своје слободњаштво, дошли други, који нису падали у ту недоследност, већ су били Краљу послушни чиновници и осведочени реакционари. У том погледу била је нова влада посве одређена.

[JASON]

Пре свега, Никола Христић, свршио је с радикалном Скупштином. Он ју је једним указом отворио, а другим затворио. Четворну конвенцију, ради које је Скупштина сазвана, краљ је ратификовао и без скупштинског одобрења.
Наиме, Народна Скупштина, са своје стране, чинила се невешта новом обрту. Она је радила свој посао. После прегледа пуномоћја од стране одбора, а према списку посланика, који је тај одбор саставио, извршена је 21. септембра, заклетва посланика, чији су избори, по извештају одбора, неоспорни. Заклетви је присуствовао нови Председник министарства и мин. унутрашњих дела Никола Христић.
(У 'Самоуправи', а у извештају о овом скупштинском састанку и доласку Христића у Скупштину, има овај напис: 'Кад је око 10 часова Христић ступио у Скупштинску дворану, он се само лако наклони и седе. Скупштинари, осем Кујунџића и још двојице, и не усташе са својих седишта. Ни један глас, ни један поздрав није се зачуо. Тишина беше мртва, као да је у скупштинску дворану ушла политичка авет.')
За тим се приступило избору 6 кандидата за председништво. При поименичном гласању добили су гласова:
Димитрије Катић 89, Сима Несторовић 88, Арса Дреновац 78, Никола Пашић 76, М. Ђурић 76, Риста Поповић 72.  – Напредњачки кандидати варирали су од 49-51 гласа. Влади је прописно саопштен овај резултат гласања и очекивало се именовање председника и потпреседника.
Идућег дана, 22. септембра, скупштина се опет састала и продужила рад. Прочитан је указ, којим се именују: за председника Скупштине Сима Несторовић, за потпреседника Арса Дреновац, а за секретаре изабрани су: Раша Милошевић, поп Јанко Пурић, Велизар Кундаковић и Алекса Новаковић. 'Напредњаци су се осмехнули на ову листу – вели 'Самоуправа' - нису лармали много и могло се видети колико је сати'.
Одмах затим, због неког тумачења закона о пословнику скупштинском дошло је до сукоба између владиних и народних посланика; у свађу се умешају и неки министри. Направи се галама; препирали су се већ стиснутим песницама, кад Христић извуче из џепа и прочита указ, којим се распушта Народна Скупштина.
Вреди овде напоменути да је Никола Христић био човек од закона. Он влада по законима који постоје или које ствара по одредбама Намесничког Устава, и њих примењује подједнако према свакоме. Он је служио и напредњачким и либералним чиновницима, али је и према њима био строг; сваку њихову злоупотребу строго је кажњавао. Његовим избором на владу значило је да се краљ Милан решио да гази. И можда је при таквом решењу Милановом Никола Христић био једини човек, који би краљу потписaо бланко, али који му не би дао да иде преко извесних граница.

[JASON]

И још нешто.
Изгледа, да ча Николу министарско место није изненадило, он му се надао. Почетком јуна месеца 1883. године он први пут после 1868. добија званичну мисију да пропутује Крајину и Тимочки крај. Као владин комесар обилази те крајеве, а на општинску апсану у Зајечару, која се тада довршавала, обратио је особиту пажњу. Није познато какав је извештај поднео краљу, али нема сумње, да му је он, као човек од поверења, тачно изложио право стање ствари.

Чим је Народна Скупштина распуштена, председник и потпредседник отишли су краљу да му изјаве своју 'захвалност' на указаном поверењу. Њих је краљ 'благонаклоно' примио, и изјавио им да би радо видео и осталу господу посланике.
'Самоуправа' је, међутим, овако поздравила Христићеву владу: 'Кад је Никола Христић био на државној управи, онда није било устава. Кад је дошао устав, онда је нестало Христића. Кад се Христић сад опет појављује, знак је да се спрема нестанак устава'. Радикали су доиста веровали да краљ намерава укинути Устав. На једном тајном састанку радикалних посланика и чланова главног одбора, који је држан после закључења Скупштине, дуго је говорено о томе, шта да се ради у случају укидања Устава. Сви су се сагласили да Устав ваља бранити чак и с оружјем у руци: на краљев државни удар има само један одговор, - то је народна буна. Али ова одлука донета је само у начелу: никакве припреме за дизање буне нису одлучене. Радикални посланици решили су да сами не почињу ништа; чекали су прво да виде шта ће краљ учинити. Ова конференција одржана је у стану Косте Таушановића, у кући где је доцније била кафана 'Велика Србија', до Коларца.
Краљ није био много одлучнији него радикали. Ни финансијско стање ни расположење у војсци није га могло охрабрити на државни удар. Финансијско стање било је рђаво: касе празне, летећи дуг од девет милиона и више. Расположење у војсци било је непознато: да би искушао официре, краљ је држао беседу против радикала. Она је прошла без жељеног одзива. Милан се двоумио шта да ради. Радикали су чекали на њега да први почне; он је чекао на њих. Разлика је била само у томе што су они чекали неспремни за борбу, а он је чекао са запетим револвером: они нису имали никакав извршни одбор за припремање буне, док је он, у Христићевој влади, имао управо онакву владу каква се за угушење буне тражи.
Пошто ни влада ни опозиција није узимала иницијативу, догађаји су текли својим током. Правац пак који су већ били узели, водио је у буну. Радикална агитација изазвала је у народу велику отпорност према власти. Победа од 7. септембра пробудила је у радикалних бирача претерано осећање самосвести. Од радикалне силе, говорили су напредњаци, и земљи је тешко. На све стране се причало, да је настала 'радикалија', што ће рећи, народно царство, кад се порез неће плаћати. Радикални народ није више фермао ни власт ни законе; за њега је вредело само оно што 'Самоуправа' каже, - 'Самоуправа', коју су сељаци називали 'наш отац и мајка'. Расположење које је постојало у народу било је бунтовно. Буна је могла свакога часа, и без наредбе радикалних првака, избити каквим било поводом.

[JASON]

Али какве су биле владине намере? Посланици и представници све три странке беху се разишли. Парламентарне бриге нису је више теретиле; она је остала сама са собом и својим намерама, имајући пред собом као једини ауторитет, коме се покоравала – а то је био краљ. Влада и по свом саставу, и по првом делу своме, оличеноме у слању тек изабране Скупштине кући, није никога оставила у двоумици, да њој није до парламентарнога рада. Ускоро после разлаза Скупштине, изађе председник Министарства, као министар унутрашњих дела, са првим јавним актом. То је распис полицијским властима, од 26. септембра, у ком нови министар, са старим погледима, даје упут како ће његови подручни органи вршити службу.

Распис
свима окружним начелницима, управитељу вароши Београда, и Мајдан-Пека

Господине!
Ја сам вам у своје време јавио, како је Његовом Величанству Краљу угодно било поверити мени Председништво Министарског Савета и Министарство унутрашњих послова.
Примивши управу државних послова у опште, и поверене ми струке на по се, желим вас упознати са правцем, кога ћу се држати у пословима службеним.
Његово Величанство захтева, да се закони земаљски поштују, и врше онако, како их је законодавац издао, што у овоме леже највећи интереси отаџбине и народа.
Испунити ово Владалачко очекивање, дужност је свију органа земаљских; поглавито долази то у задатак полицајних чиновника, као носиоца власти, позване да се стара о одржању доброга реда у земљи.
Служба полицајног чиновника има похвалан, благородан и одличан задатак. Његова радња приноси ползу општем стању, и даје јемство спокојства и сигурности сваког појединог. Он у много прилика долази у непосредни саобраћај са грађанима, и утиче на међусобне односе њихове; па с тога се од њега више него и од кога другог тражи сталнога труда и непрекидне ревности; тражи се зреле смотрености и правилног схватања духа и определења закона. Тако мора он трудити се, да својим радом и понашањем одржи важност закона и поштовање власти на угледној висини.
При оваквом позиву и задатку полицајног чиновника, нека се сваки стара, да своју дужност врши тачно и уредно, строго по упутствима и налозима својих предпостављених власти и старешина.
У односима своје дужности и вршењу послова, полицајни чиновник мора бити свагда јасан, безпристрастан; не сме наступати ни на какову странпутицу; остаће са свим изван сваких политичких партија, предан једино званичном позиву, и стојећи чврсто уз владу, која руководи државним пословима онако, како Његово Величанство Краљ, саобразно уставу земаљском, налази, да интереси земље и народа захтевају.
Чиновник полицајни дужан је при свакој прилики имати на уму своје определење. Он мора како у вршењу званичних послова, тако и ван дужности понашати се пристојно, дајући тиме пример честитости и уљудности. Лица, с којима посла има, и која му као власти долазе, примаће, предусретати и саслушати са потребном благости, ладнокрвно и трпељиво, и стараће се, да свакоме даде заслужно задовољењe; у противном случају, да га разложно и разумно обавести о стању његове ствари.
Ја очекујем, да се ви, господине началниче, придржавате тачно овога, што сам изложио. И настојаваћете, да и сви, вама потчињени, поступају у овоме правцу. А као што је прва и најглавнија врлина чиновника, да слуша свога старијега, и да његове налоге и заповести врши тачно и исправно, тако ћете ви најживље мотрити, да се свака потчињеност строго и безусловно набљудава и одржи.
Овим начином и овако тачним вршењем послова, морамо сви подједнако старати се да се у земљи одржава потребан ред, да сваки буде заштићен у својој личности, части и имању. Но ако у тежњи за оваковом цељи наиђемо на препоне, које би ма с које стране биле справљане, да би се народ обеспокојавао, ви у том случају несмете ни клонути, ни колебати се у својој дужности. Ви ћете стајати чврсто и смело, старајући се, да све сметње, штетне и убитачне за миран и превилан развитак народа, отклоне начином смишљеним, путем разумног обавештавања, и средствима могућим. А кад ово не буде довољно, влада Његовог Величанства Краља потражиће ради тога помоћ и заштиту у определењима устава земаљског, да би се интереси земље и спокојство народа сачувало и спасло.
Изложивши вам, господине началниче, ове моје мисли, као сталан правац моје радње, ја очекујем, да их имате свагда  на уму. И као што сам вам казао, трудићете се, да у свом подручју одржавате пуну тачност, да ни за магновење не дозволите, да међ потчињенима буде непослушности или какве неисправности и злоупотребе.
Ја ћу се радовати, ако ми ваша тачност и ваш строго правилан рад даде прилику, да о вама могу Његовом Величанству Краљу давати извештаје, који би за вас похвални били. С друге опет стране биће ми жао, што ће свако ваше противно поступање бити штетно за ваш углед и ваш положај као окружног старешине.

26. сетембра 1883. год.,
у Београду.

ваш поштоватељ
Н. Христић с. р.

[JASON]

Расклиматаној чиновничкој дисциплини ваљало је доиста ударити неке стеге. Али где ће сад, као пре 16 година, кад под кнезом Михаилом беше Христић министар, да нађе чиновништво 'изван политичких партија', кад је оно, нарочито у полицији, сасвим било партијско? Позив, да чиновништво стоји 'чврсто уз владу' већ је имало бољега изгледа. Полицијско чиновништво, које је створила и за собом оставила бивша влада, могло је свој рачун да нађе у што већем пристајању уз владу, чији је шеф, и ако политички необојен, с правом уживао глас човека од закона. Чиновништву је сад, шта више, положај био лакши. Оно је имало на челу владе и полицијске струке и службе човека, који је – како и у свом распису вели – дате му заповести примао, да их прецизно изврши. Систем, и ако не парламентаран био је, ипак, чист и одређен.
Било је времена, кад парламентарност у Србији није долазила у опреку са администрацијом, али од кад су се интереси партијски идентификовани са интересима државе и њене администрације, ово као да је једно другом постала сметња. У очима нове владе добра администрација искључивала је парламентарност. Она је великим делом то стање и наследила. Њој се, према њеној претходници, може чак уписати у заслугу да није проводила политичко лицемерство. И сасвим је онда доследно, кад у горњем распису, налазимо на завршетку, ове речи:
'Но, ако у тежњи за оваковом цељи наиђемо на препреке, које би ма с које стране биле стављене… влада ће потражити ради тога помоћи и заштиту у определењима Устава земаљског, да би се интерес земље и спокојство народа сачувало и спасло'.
Претња је била јасна, и знало се и на чију адресу. Што се тиче Радикалне Странке, од значаја је било расположење, које су посланици њени, разилазећи се из Београда, по распусту Скупштине, понели собом, и начин како су га пренели у народ. То, као што се да мислити, није било у духу стишавања, у духу умерености. Напротив, било је настројено на непослушност, на отпор. Али, рекло би се, а то ће догађаји потврдити, све ове главне црте политичких расположења и нерасположења, нису излазиле из оквира осећајних; тј. за даљу партијску акцију није било никакве прецизне намере, ни плана.
И док су осећања и намере у народу биле још магловите и неодређене, природно је било очекивати да се, појава Христићеве владе, пусти неко време да се најузрујанији политички слојеви навикну на овај неочекивани обрт, да преболе свој велики пораз. Јер шта беше то него пораз кад се после победе на биралишту, враћа кући цела једна странка не само без икаква успеха, него још са понижењем, да је, како се говорило, побегла од 'црвене жандармске качкете'. Али догађаји као да су претекли и намере најаче странке и намере владе.
Јер доиста, остало је необјашњено: шта је управо био политички значај и позив Христићеве владе? Како је она, сем онога што је у  распису речено, мислила да се стави према догађајима и како да их руководи? Да ли је она хтела, пошто се расположења стишају, звати исту или бирати какву нову Скупштину? Или би се она, каквом реконструкцијом делимично променила, или сасвим уступила место каквој другој влади, са другим правцем? Да ли је она у опште дошла била да нешто ради, или да се њоме добије времена за какве друге одлуке? Сва та и друга питања остала су без одговора; јер су, нажалост, наступили догађаји, који су сами собом и својом тежином опредељивали владу у њеном делању, које је, ускоро узело правац, какав нико ни слутио није.

[JASON]

У првој половини октобра, све је још било мирно. Чича Никола је тихо и опрезно министровао, али цео свет је осећао да он није за то дошао на владу. Од њега се очекивало нешто друго; томе нечему другом сви су се надали, и пријатељи и непријатељи, и они који су се у ча-Николу уздали и они који су од њега зазирали. Али шта ће и када ће бити то нешто друго – нико није знао. Отуда је настала општа напрегнутост, неко чудно затишје и ишчекивање. Изгледало је као пред буру. Још је све мирно; сунце још греје, птице цвркућу по жбуновима, али тамо на далеком истоку указује се једва приметан облачак, а душа већ осећа да се примиче олујина и да ће ускоро преко ових мирних поља страховита бура раширити своја горостасна крила.
Државни послови ишли су тихо и уредно – стварана је Народна Банка, грађена железница, локомотива прве краљевско-српске железнице прозвиждала је кроз моравску долину, а краљу су стизали поздрави од општина, где се 'дело напретка узоритих мисли владаочевих', извршавало:
'Да Бог поживи Краља Милана! Да Бог поживи Краљицу Наталију! Да Бог поживи Престолонаследника Александра! Теби Краљу пију данас у Твоје здравље општине ђунишка и каоничка…'
На депеше ове одговарао је чича Никола:
'Част имам изјавити вама и суграђанима вашим захвалност Његовог Величанства на осећањима љубави и оданости… приликом доласка првог влака српске железнице у вашу средину. Његово Величанство Краљ искрено се радује, да његови верни Ђунижани и Каоничани увиђају'… итд.
Изгледало је као да нова влада сву своју пажњу свратила на економско напредовање, и да никад није било мирније у земљи. Али то је била само варљива спољашност. У ствари, Чича Никола је брижљиво пратио куцање политичког пулса народног, и преко својих органа прибирао извештаје о народном расположењу, осећајући већ, да се нешто из дубине земље тресе. Ослушкујући тако, Чича Никола је потајно пожуривао градњу апсане у Зајечару, јер стара апсана код Начелства беше већ сасвим опала.
То су били последњи дани мира и тишине.

[JASON]

Каогод што је расположење за буну већ постојало, тако је и повод за њу био већ створен. Под напредњачком владом, решено је да се војске наоружа новим пушкама. На основу тога министар војни издао је т. г. месеца јула распис, којим се наређује војним властима, окружним командама, да се од народне војске покупе старе пушке, али да им се место њих не дају нове. То скупо модерно оружје није се смело оставити у рукама сељака, него се морало чувати у војним магацинима. Ова наредба рђаво је примљена у народу, а радикали су је схватили као припрему државног удара.  'Самоуправа' је 30. јула донела чланак из пера Николе Пашића 'Разоружање народне војске', који је у напредњачком 'Виделу' крштен 'Не дајте оружје'. Пошто је овај чланак био оквалификован на преком суду у Зајечару као позивање народа на буну, то ћемо га овде навести у целини.

У почетку чланка цитира се распис Министра војног, који је изашао у бр. 25. 'Војног Листа', којим се наређује да ће се 'приликом пописа одузети садање оружје, оружни прибор и све опште војне државне ствари од досадашњег I и II позива народне војске као непотребно им, па сместити у зграде за ту цељ'... и да од оног дана војници резерве стајаћег кадра подлеже војним законима, као год и за радње код кућа, који учине као војници, сходно постојећим прописима о томе.
'Као што се види, Министар војни наређује да се од народне војске покупи оружје и да се однесе на она места за која он наредио буде.
Сад је на реду да се запитамо: зашто се наређује разоружање народне војске? Какве су побуде које налажу Министру војном да одузме оружје од народне војске и шта се с тим постизава?
Шта значи пушка у Србина – то сви знамо. Она је највеће оруђе које Србин има, она му је драгоцена толико исто као жена, брат или сестра; Србин се радије растаје са главом и душом него с оружјем. Без пушке и оружја нема слободе. Ако се жели уништити слобода каквоме народу, ако се жели у ропство увести, онда му треба узети оружје.
Та ко се не сећа шта су Срби чинили у почетку овога века, кад су устали на оружје! – Зар би Србија постала да Србин није чувао и крио оружје. Зар би слобода Српска васкрсла да је Србин пристао да му се живом оружје одузме. – Зар се не сећамо шта су Срби претрпели кад се покушавало да се од њих оружје покупи?
Историја јасно каже да је Србин радије пристајао да подноси највеће муке, само никад није пристао да му се оружје одузима. Оружје се отимало, али се никад није давало. У свима преговорима за време ослобођења српског увек је био први и највећи услов да Србима остане оружје. Увек су Турци били вољни да много обећају само да им Срби положе оружје – а Србин се увек противио, увек је готов био да на мукама умре, но оружје да преда. Он је свестан био да нема живота, нема слободе без оружја.
Историја каже: кад Турци обичним средствима нису могли постићи своју намеру, онда су они прибегли насиљу. Да би се могло пронаћи место где је оружје било скривено, најобичније средство било је ударити човеку по сто до двеста батина; изубијати га и осакатити ништа није значило код Турака, и врло су често и по некад и веома жестоко шибали и женскиње, како мушким тако и женским надевали су на главу торбе с пепелом, који се увлачио у нос, у уста и уши и грдно им лица ружио; некима су привезивали ноге и руке на дрвеће и метали им на груди камење; једнога су Србина из Грбице привезали за гредицу и пекли код ватре, као на ражњу, да им преда оружје, за које су чули били да у њега има. Многи су и умрли у таквим мукама; у броју осталих убијају и Станоја Главаша, коме су дозволили били да носи оружје.
Изнуђивање и отимање оружја принуди Милоша да спасе свој живот те вешто побеже од Турака и отпоче борбу за српску слободу, која поново Србију подиже.
Код таквих историјских примера, код таквих светлих успомена, где се види како слобода поново ниче кад Турци хтедоше од народа оружје покупити, нашло се данас у Србији људи, који преко двогласне Скупштине протурише закон да се од народне војске одузме оружје, нашло се људи, који који се угледаше на државе, која се боји својих поданика.
Не би човек могао мислити, да су српска осећања тако умртвљена, да су светле и величанствене појаве нашег ослобођења тако потавниле, да се може у главу једног Србина уселити мисао да је оружје у рукама народне војске опасно и штетно по развитак и напредак народни.
Помислите само како ће бити Србину кад му стану скидати пушку с дувара, пушку с којом је делио срећу и несрећу у рату, пушку с којом је у логору друговао, пушку с којом је непријатеља обарао, пушку која му је живот сачувала, пушку с којом је бранио своју децу, род и отаџбину, пушку коју је сваки војник мислио да остави својим потомцима за успомену, као залог и аманет из два последња мучна и крвава рата!
Па зашто се узима изнемогломе борцу пушка? Зашто се скида с дувара да деца и унучад не гледају оружје, које је њихов отац у рату носио; зашто се забрањује породици да гледа пушку, која је била у рукама њиховог оца, који је изнемогао бранећи своју земљу, ратујући у два тешка рата за слободу своје браће? – Да ли да се преда бољем јунаку, да се преда његовом сину или брату? – Зашто се скида с дувара пушка Србинова?
Грозно, жалосно, тешко и срамно! Не може човек да каже зашто, не може да изусти… Волео би да га је смртни час задесио, да га је пушка непријатељска погодила, да је умро – само да не гледа како му се оружје с дувара скида, како му се успомене утиру, како се исмејава проливена крв, како се руга борцу, како му се оружје одузима! Зашто?!

[JASON]

Да се продаје Јеврејима да с њима тргују. Да се продаје за динар-два, да се продаје онима, који се смеју и ругају српском имену, српском јунаку, српској слободи.
Каква невоља, како зло гони наше министре, да наређују да се оружје од народне војске купи?
Ако је за онај жалосни динар или два што га Јевреји за пушке дају, зашто се не каже – па ће онај, који је некад платио за ту пушку три четири дуката дати и тај ништавни динар, само да сачува земљу од срамоте, Србина од поруге, а својој деци да остави вечиту успомену на патње, муке и невоље, које је подносио за слободу своју и своје земље.
Зар је већа хасна што ће српска каса оставити 40-50 хиљада динара за све пушке с којима је народна војска наоружана била, но да се пушке оставе народним борцима и војницима, који су с њима живот и смрт делили? Напослетку, ако  је српска каса дотле дошла, да не може никако изићи на крај, зашто не кажете народу: пушка једна кошта четири, пет или шест динара па ко хоће нека толико положи и пушку задржи, а ко неће нека је преда државној власти да је власт прода? Кад се Јеврејима могу на добош пушке дати за 1 и 2 динара, зашто се те исте пушке не могу дати народу, који је већ једном те пушке платио и преплатио? – Зар не коштају ни онолико колико је с њима задобијено, зар је срамота да у рукама борца остане та пушка?
Одговорите ако сте Срби, ако не идете Јеврејима на руку да тргују нашом светињом, ако не идете на то од народа покупите оружје, да га сместите у магацин па да га продате у великим гомилама онима, који ће наћи рачуна да тргују с пушкама наше народне војске?
Немате разлога, немате оправдања, немате изговора, ако поштујете светињу народне слободе.
Само један разлог може бити, а то је овај:
Бојите се народа, који у рукама има оружје – зато хоћете да му га одузмете, да га сместите у магацине а после продате Јеврејима да га изван земље извезу.
То је једини смишљен разлог, који би се могао навести. Али не верујемо, никад не можемо веровати и нећемо веровати да има у Србији и таквог човека, који с планом може радити на томе, да се од Срба покупи оружје, и да се од војника и јунака направи турска раја, која ће давати све што се од ње затражи. Не верујемо ни за то, што поред тога оружја има народ и друге старе пушке, и друге пиштоље и друге одбране. Не верујемо да се може наћи људи тако лудих који би кадри и вољни били, да предузму ово вршити, што су Турци узалуд покушавали – наиме, да од народа српског покорну рају направе, која се даде јашити и терати како се хоће.
Па онда, зашто се одузима од народне војске оружје? – Зашто се одузима баш у овом времену кад смо у очи избора за Велику Народну Скупштину? Зашто се одузима баш у овом времену кад су дације на народ увећане; зашто се одузима у том времену кад стране силе подижу онога који највише о томе води рачуна је ли народ у Србији задовољан или није?
Да ли је све то тако удешено, или је случај коме министри иду на руку? Зашто да се од Србина одузима оно, што му је најсветије, зашто да му се одузима у оном времену, кад зебње и слутње највише маха преотимљу? У чијем се то интересу предузимље? – Коме се онда служи, за чим се онда јури кад се у земљи ради оно, што је целом народу противно? Зашто се то ради баш у времену кад пештанска штампа хвали мудрост и политику данашње владе? Или је дуго и дуго смишљено да се све то стече у једном времену, и онда се зло смислило, или се није мислило и онда се зло може отклонити, и тим земљи и престолу послужити.
Ако сте пријатељи реда, као што непрестано износите, ако сте пријатељи престола, чиме се понајвише хвалите, ако љубите самосталну и независну Србију, не радите оно што је целом народу противно.
Одустаните од разоружања народне војске, одложите то за доцније – биће времена ако се извршити мора, и не сејте неспокојство, слутње и зебње за будућност. То можете учинити ако сте пријатељи а не лицемери, јер оружје остаје код народа, остаје код оних којима је по списковима поверено, остаје код добрих и патриотских грађана, остаје код оних, који га највише љубе и поштују, који ће га највише чувати и бранити.
Зграде и тврђаве не могу да сачувају оружје од непријатеља и од рђе, већ га чувају мушке руке и мишице. Оставите га тамо где је најсигурније.
А ти народе, ако не будеш толико срећан да ти поштеде твоје ратне успомене, твоје оружје, - ти га подај, али кућу немој остављати без њега, јер ћеш порушити заклетву прадедову, погазићеш аманет оних бораца, који падоше за нашу слободу, оставићеш породицу, свој род и отаџбину пустоши која може све упропастити и утаманити. Чувај се сам, кад те не чувају они којима је то поверено'.

C једне стране, Пашић говори народу да, ако мора, преда оружје; с друге стране, саветује му је да кућу не оставља без оружја. Како се то двоје слагало једно с другим? Опрезан, Пашић није чисто и јасно подстрекивао недавање оружја, али, смисао је био јасан. И међу самим радикалима и у сељачкој маси Пашићев чланак одјекнуо је као наредба да се оружје не даје.

[JASON]

Напредњачка влада, која се опекла са жигосањем стоке у источним окрузима, бојала се да с разоружањем народне војске не изазове још веће нереде него што су били они у Поречу, Грљану и Гамзиграду. Таквих нереда влада ce бојала нарочито за време изборне борбе, и зато је разоружање oдгођено, с тим да се настави 23. септембра, у дан кад је Народна Скупштина разјурена.
Одмах, у почетку разоружања, наишло се на тешкоће. Гласови о народном отпору бивали су сваког дана све озбиљнији, али, колико је стање озбиљно, београдска публика разумела је тек 21. октобра. Тада је у 'Српским Новинама', као што је већ напред речено, објављен указ о ванредном стању и преком суду у црноречком округу. То је значило да је на тој страни избила буна или нешто врло налик на њу.

До указа од 21. октобра главни радикални одбор није чинио ништа. После тога указа, Пашић је позвао Перу Тодоровића на разговор у четири ока. Њих двојица су нашли да ће убрзо доћи затварање главног одбора. Краљ Милан је хтео да затвори главни одбор већ приликом Илкиног атентата, а камо ли га неће затворити сада кад је реч о буни, и то још у Пашићевом изборном крају. Питање је само било, да ли ће главни одбор мирно чекати да га затворе? Пашић и Тодоровић сагласили су се да је много боље да радикални прваци оду у народ и ставе се на чело буне. Било је, може бити, паметније буну не почињати, али, кад је она већ почела, радикални прваци не смеју се одвајати од народа.
Пашић и Тодоровић мислили су да, осим њих двојице, пођу у народ још и Коста Таушановић и Раша Милошевић. Сваки би ишао у свој изборни округ: Пашић у Зајечар, Таушановић у Алексинац, Милошевић у Пирот. Тодоровић, који није био народни посланик, ишао би у Рудник.
24. октобра држан је један поверљив скуп у уредништву 'Самоуправе'. То није био скуп главног одбора, него скуп радикала које су Пашић и Тодоровић сматрали за потребно да обавесте о својим намерама. Скуп је одобрио њихове намере. Пашић је рекао да сваки од радикалних првака који буде ишао у народ, ваља сам да мисли о свом путном плану; ако се и o томе буде договарало, ствар ће се рашчути.
Не говорећи више никоме ништа, Пашић, који је изгледао врло забринут, прешао је 25. октобра на аустријску страну. У то доба он је као инжењер био запослен око грађења савског моста; то му је помогло за прелазак преко Саве. Он је сео у парни чамац, који је стајао код започетог моста за употребу инжењера и мајстора, и, под изговором да обилази стубове моста, превезао се у Земун. Одатле је кренуо даље; 29. октобра стигао је у Видин, одакле је имао да се пребаци у Источну Србију.
Пера Тодоровић, Коста Таушановић, Раша Милошевић нису се мицали из Београда. Милошевићу и Таушановићу ситуација је изгледала мутна; пре него би пошли у народ ради прихватања буне, хтели су прво да виде да ли буне има; догађаји у Црној Реци могли су бити од владе надувани.
Влада, међутим, која је дознала за Пашићев прелазак у Земун, побојала се да његовим трагом не пођу и остали чланови главног одбора. По њеној наредби, ноћу између 25. и 26. октобра они су позатварани сви.

[JASON]

'Српске Новине', бр. 234., год. 1883.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Према већ представљеном приказу Н. Христића, како су текли догађаји који су претходили буни, могло би се закључити да је млако поступање владиних органа и некажњавање криваца изазвало буну. Сељаци су, наводно, владину благост тумачили као њезин страх те су осокољени успесима у Кривом Виру прецењивали своју снагу и отказали сваку послушност властима.
Већ 21. октобра (2. нов.) знало се у Београду, да се пет општина побунило те је у црноречком округу проглашено ванредно стање и упућена су у тај крај два батаљона пешака, један ескадрон коњице и једна батерија са задатком, да од народа силом одузму оружје и успоставе мир. Једном батаљону је наређено да из Крагујевца преко Свете Петке и Честобродице пође у Криви Вир, а у исто време је наређено потпуковнику Мих. Срећковићу, да са својим батаљоном и ескадроном пође из Зајечара у Криви Вир.
У први мах се побуна простирала само на црноречки срез и средиште јој је било у Бољевцу. Вође устаничке су биле: поп Маринко Ивковић из Бољевца и Нико Миленковић из Планинице, оба радикални посланици, а њихови главни помагачи су били Добросав Петровић, трговац, син попа Милије из Бољевца и Михаило Ступаревић, учитељ и писар бољевачке општине.
Коњаници попа Маринка јурили су по срезу и дизали народ на оружје: на неким местима људи су, под претњом убиства и паљевине, повучени у буну. У тренутку кад је проглашено ванредно стање, поп Маринко је био господар Бољевца, и имао је под собом 2-3000 хиљада сељака наоружаних пушкама и моткама. Побуњеници су посели неколико важних позиција, иставили предстраже и пресекли телефонске и телеграфске линије.
Кад је војска приспела у Криви Вир, нашла је тамо једну оружану гомилу народа из Лукова и Јабланице, на броју 7-800, под вођством Добросава Петровића и Живојина Николића, нар. посланика из Јабланице. Пошто војска, која је приспела у Криви Вир, није била довољна да са успехом оперише против устаника, Краљ је 22. октобра наредио потпуковнику Срећковићу, да се са својим батаљоном и ескадроном повуче у Честобродицу и Св. Петку. Истог дана у вече ппук. Срећковић телеграфисао је, да су устаници угрозили његово лево крило и да је одвише слаб према броју побуњеника.
Сутрадан, у зору 23. октобра, под вођством попа Маринка, приспели су и устаници у Стражу и посели позиције на Честобродици. Једно одељење бољевачких побуњеника под командом Добросава Петровића и Петра Антића довело у логор у Честобродицу све похватане чиновнике црноречког среза, које су дотле држали у Бољевцу, међу којима су били: начелник зајечарског среза, кога су ухватили у Белој Реци као и тимочки срески начелник.

[JASON]

(Напомена: Начелник зајечарског среза био је Милан Стевановић а тимочког Коста Ромић.)

Готово једновремено с покретом у срезу бољевачком округа црноречког почео је покрет у срезу бањском округа алексиначког. У први мах све се свршило на томе што је неколико села одрекло предају оружја, али 25. октобра (6. нов.) радикални посланик Љубомир Дидић, с наоружаним сељацима, упадне у среску кућу у Бањи, затвори среског начелника Миленка Вучковића, и узме власт у своје руке. Још на почетку побуне послао је поп Маринко свог шурака Добросава Петровића у Бању Љуби Дидићу, да и њега крене на устанак. Дидић похита најпре у Књажевац да се споразуме са Ацом Станојевићем и другим једномишљеницима, затим се 25. октобра врати у Бању, побуни уз пут сељаке из Сесалца, а у Бањи даде одмах по повратку узбуну и преко трубача диже народ на оружје. Главни су му помоћници били кафеџија Васа Ђорђевић, кројач Лука Златановић, столар Станко Игњатовић и кројач Пера Поповић. На челу оружаних Бањана уђе Дидић у среску канцеларију и са револвером у руци објави чиновницима, да је њихова власт престала и да се власт преда народу у руке. Начелника и секретара среза (Миленко Вучковић) и бањског поштара (Петар Шахин) ставио је у затвор, а среску касу предао Радосаву Милићу из Бање. После тога је обрaзован извршни одбор са Љубом Дидићем као председником.
Као поп Маринко, тако је и Дидић имао под командом неколико хиљада људи из околних села. Вест о побуни у Бањи стигла је у Београд већ 25. октобра те је Краљ на предлог мин. савета одмах тог дана проширио Преки Суд  и прогласио ванредно стање и у срезу бањском окр. алексиначког.

Двадесет четири сата доцније, планула је буна и у књажевачком округу, где се, изгледа чекало само на побуну Бање. У књажевачком округу ствари су текле овако: 26. октобра навале околна села на Књажевац а Књажевчани им се придруже. Помоћу њих докопаше се Аца Станојевић, Михаило Веселиновић, Љубомир Божиновић и Никола Павловић окружног начелства и окружне команде. И овде се одмах образовао извршни одбор под председништвом Гавре Аничића и са члановима Ацом Станојевићем и Николом Павловићем. 27 октобра тај одбор објави да је у књажевачком округу престала власт чиновника. Истога дана у Дервену (Сврљиг) се образовао револуционарни пододбор под председништвом Ристе Ђурића из Мерулата, радикалног посланика, а једно устаничко одељење, под командом Петра Милошевића, послано је преко Грамаде, да у нишком округу буни народ.

Вођа књажевачког покрета био је радикални посланик Аца Станојевић. Он је имао више организаторске способности и од попа Маринка и од Дидића. Наредио је да се у свим срезовима образују извршни одбори и да се сви срески чиновници похватају и дотерају у Књажевац. Државне касе дао је запечатити, али је магацине обио и оружје раздао народу. Наредио је командирима народне војске да дигну своје људе на буну, и стао је да врши реквизицију за потребе побуњеничке војске. Станојевић је управљао буном по свим правилима државне администрације. За разлику од попа Маринка, који је био свештено лице, и Дидића, који је био паланачки трговац, Станојевић је био општински писар, и знао је канцеларијски ред.
На књажевачки покрет влада је одговорила, указом од 27. октобра којим је проглашено ванредно стање у целом књажевачком округу. У исто време проглашено је ванредно стање и за срез крајински округа крајинског и срез алексиначки округа алексиначког. У тим срезовима осећало се јако комешање. Било је опасности да побуњеници не упадну у Алексинац и Неготин, као што су упали у Бољевац, Бању и Књажевац.

[JASON]

Три бунтовничка средишта – Бољевац, Бања, Књажевац – стајали су између себе у вези. Између Бање и Књажевца непрестано је радио телеграф. Бунтовници су се спремали за борбу с војском. Поп Маринко је заузео Честобродицу, као главни улаз у побуњене крајева; Дидић, с неколико хиљада, имао је да брани улаз у Бањску Клисуру. Према томе и војска се поделила на двоје: главнина је наступала ка Честобродици, а једно мање одељење ка Бањској Клисури.
Стајаћом војском командовао је ђенерал Тихомиљ Николић, и њена концентрација извршена је у Параћину. Ђенерал Николић управи војну акцију најпре против Бање; по једном извештају најпре је повео преговоре са побуњеницима и био је на најбољем путу да склони народ на полагање оружја, али му је Краљ телеграфски наложио, да употреби најоштрије мере.
По извештајима грофа Кевенхилера краљ Милан је, кад је избила буна, био необично расположен и весео, а нарочито је био задовољан, кад је видео да војска не прелази на страну бунтовника, од чега се прибојавао. Он није ни мало крио, да му ова буна добро долази, јер га спашава мучне ситуације, у којој се нашао после распуштања Скупштине.
Војска ђенерала Николића кренула из је Параћина 26. октобра. Предње чете под заповедништвом потпуковника Срећковића износиле су два батаљона, пола ескадрона и осам топова. Као резерва остале су у Параћину четири пољске батерије. Под вођством попа Маринка, стајало је 2000 побуњеника у чврстом и доминантном положају на Калафату, на друму према Зајечару. Војска је оперисала поглавито топовима те је разбила устанике, који напустише Калафат и оставише у њему неколико мртвих и рањених.

Иако се буна око њега ширила на све стране, Зајечар је остао миран; ту је недостајао један вођа. Зато је од поп Маринкове војске одвојено oкo 2000 побуњеника под вођством Жике Миленовића, трговца Петра Антића, Добросава Петровића и поп Луке Ђуровића – Црногорца, са задатком да заузму Зајечар. Артиљеријски пуковник Блаж Јурковић налазио се на брежуљку Краљевици и пред надмоћним побуњеницима био је принуђен, да баци муницију у ваздух и напусти топове те да се са својим војницима повуче у Зајечар.  
27. октобра продру побуњеници у Зајечар, али Зајечарци им се не хтедоше придружити. Војска и сејмени, уз помоћ грађана сузбије устанике, освоји поново своју батерију и зароби око 100 побуњеника. На обе стране било је неколико мртвих и рањених, али Зајечар оста у рукама власти.
За време ове борбе командант тимочке дивизије пуковник Александар Николић побеже заједно са начелником Миланом Стевановићем из Зајечара, тобоже да спасе новац и архиву те је касније био стављен пред војни суд и осуђен на три године робије и губитак чина.
Међу тим Књажевчани под вођством Љубе Божиновића такође пођоше на Зајечар. Кад су дошли у Вратарницу, дознаше да се у Зајечару налазе владине чете те послаше парламентаре, да позову Зајечар на предају, али овај одби позив. Дознавши, да су њихови другови разбијени на Честобродици, вратише се Књажевчани у Вратарницу да се ту на отпор спреме.

[JASON]

Против Бање су марширали пуковник Светозар Хаџић, потпуковник Коста Протић и Јевђеније Гајиновић са два батаљона нишке војске. Они нападоше 26. октобра код Мозгова Дидићеву чету, која после неколико мртвих понуди условну предају, али Хаџић затражи предају без услова. На ово побуњеници не хтедоше пристати него се повукоше у Бању да онде наставе отпор, а чете пуковника Хаџића сиђоше преко брда у Бољевац за леђа оним устаницима, који су се налазили на Честобродици. Сада се и главна колона генерала Николића крене преко Честибродице те је 27. октобра допрла до побуњених места Криви Вир и Луково и ставила устаницима до знања да ће, ако се не предају до 28. октобра изјутра, оба ова места бити спаљена. Истог дана 28. октобра, сјединише се у Бољевцу чете потпуковника Срећковића са четама пуковника Хаџића.
Из Ниша се кренула 28. октобра једна колона према Књажевцу. Књажевчани су већ 29. октобра понудили зајечарском команданту Јурковићу предају, али тога дана, пре него што је од Јурковића приспео одговор, преда капетан Митар Ковачевић побуњеницима у Књажевцу једну батерију и барутану те их  тиме осоколи за даљу борбу. Услед тога је 30. октобра наређен концентрични напад на Књажевац са три стране, од Бољевца, Зајечара и Ниша. У акцији је било осам батаљона, дванаест брдских топова и два ескадрона.
Међу устанцима у Бањи изби 29. октобра неслога и свађа те они идућег јутра побацаше оружје и разбегоше се. Мајору Јовану Атанацковићу је 31. октобра наређено, да из Лукова пође са једним батаљоном и два топа у Бању и запоседне ово од устаника напуштено место. Снег, који је почео 31. октобра да веје, отежавао је операције.