Српске буне

[JASON]

Док су на Честобродици још трештали топови, у Бољевцу, у механи, окупило се нешто грађана око попа Милије Петровића, брижно га питајући нашто ће све ово да испадне. Храбрио их је свештеник да је 'поп Маринкова војска таку тачку заузела, да јој тица умаћи не може', да им Књажевац иде у помоћ са 6 топова, а чује се да је и Крушевац кренуо и још нека места, и да се све ово може завршити тако да ће 'стајаћа војска капитулирати или да ће се цела ствар преговорима свршити'. Пред двојицом исцрпљених коњаника цело убеђивање пало му је у воду. Били су то његов син Добросав и Петар Антић, који су се враћали са неуспешног јутрошњег напада на Зајечар. Сви су хтели да чују последње вести од познатих команданата у буни, који нису показивали нарочито расположење за неке детаљније информисање. Међу радозналцима највише се гурао писар среског начелства, Милета Јанковић, да што боље чује. Али примети га жустри Антић и гневно отера: 'Макни се даље да те моје очи не виде, оца ти ј.... господског, све треба побити што плату прима, ми их плаћамо а они дижу топове на нас!' Наста мала гужва, па се начас сви укипише. Таман што је Петровић на наваљивање присутних био спреман нешто више да каже, кад стиже Љуба Дидић с пратиоцима Станком Игњатовићем и Миленом Голубовићем. Долази из Књажевца. Аца Станојевић данас шаље Бањи један батаљон и два топа, ноћас су послана троја кола барута. Битка се продужује до коначне победе. Понео је собом прокламацију Привременог извршног одбора за округ књажевачки коју је хтео да им прочита. Тек што је почео, кад са Честобродице наиђоше први борци разбијене народне војске. Трчали су успаничено и викали: 'Бежте, ето иде стајаћа војска! Спасавајте се браћо, све ће исећи! Све се пред њом живо разбегло!' Очајни поп Милија покушавао је да их заустави, смири, среди: 'Станте, браћо, натраг, ево књажевачких трупа које нам иду у помоћ!' Ништа није помогло. Страх и паника ушли су у Бољевац, а из њега сместа су отишли Дидић са пратиоцима у непознатом правцу, а Добросав Пертовић и Петар Антић пут Вратнице.

Побуњеници сокобањског среза, међутим, као да нису много марили за пораз у клисури. Чим су у Бању, у рано јутро (27. октобар), стигла она кола с барутом, навалили су на њих, 'вадећи из истих барут у завезаним и неотвореним сандуцима, кличући ратоборно да је донесен из Књажевца и да га има још у Читлуку, те да ће и њега добити, као и да ће им доћи помоћ од два баталиона народне војске и топова'. Дух буне још више је подигла наредба којом се постављао  командант над свом устаничком војском у срезу. Она је гласила: 'Свима војницима народне војске, да је Г. Живан Јов. Симоновић из Бање од Стране Кметова и целог Грађанства Среза Бањског постављен за Команданта и Заповедника свију војника ма ког реда, он је властан старешине постављати и све што треба урадити, зашто ће свакога рода војници дужни бити њега Г. Живана и његове наредбе слушати и покоравати се'.  Наредбу су потписали председници судова бањске, блендијске, читлучке, милушиначке, шарбановачке и скробничке општине, док су у име јошаничке, сесалачке и лабуковачке потписали по један члан суда.
Ствари су ишле својим током. Симоновић је улогорио војску на бањском вашаришту и почео да шаље поједине чете до Врмџе да крстаре и пазе на стајаћу војску како се креће.
Међутим, још у току ноћи између 26. и 27. октобра, у сокобањском руководству настао је лом. Под утиском краха у клисури који је остављао потпуно отворени пут наступању редовне војске, побуњеничким Одбором грађана у коме су већина били трговци (заплашени за свој иметак), овладала је  малодушност. Одбор се распао, па је изабран нови од двадесет чланова под називом 'Одбор за повраћај реда и мира у срезу бањском'. Осим двојице потпреседника, Станислава Хаџи Павловића и Радосава Милића, као и деловођа, Алексе Милојковића, учитеља, и Аврама Живановића, свештеника, сви су били нова лица. Сачинили су једно писмо за пуковника Светозара Хаџића, команданта Бањског одреда, и друго за генерала Тихомиља Николића, команданта трупа за угушење буне. У првом, пошто су признали да је 'народ среза бањског заведен на странпутицу појединим узнемиравајућим гласовима о срећи и благостању свога Отечества и свога узвишеног Краља Милана првог' због чега се 'нерасудно латио оружја', моле га да најкраћим путем издејствује 'од Његовог Величанства нашега Краља општу Амнестију за овај покрет, учињен једино за одбрану свога оружја на које је народ положио заклетву да њиме брани и себе и свога омиљеног Краља кога нека Бог поживи на срећу свога Србства'.   

[JASON]

Преузета је, дакле линија Књажевчана. Они нису устали против краља. Пре би се чак рекло да је буна покренута у његову корист, мада се баш не прецизира у чему се она састоји, осим што нису хтели да положе оружје којим треба да га бране. Али, од кога? У наставку писма ипак су заузели нешто оштрији став: 'Ако Његово Величанство великодушно опрости свима, онда ћемо положити оружје; иначе ћемо се борити за свој обстанак противу свакога насиља од стране власти која је својим неправилним поступцима изазвала овај устанак, а Његовом Величанству Краљу Милану првом остајемо вазда верни и покорни и поново га молимо за општи опроштај и заштиту од нападаја војске и власти на нас своју рођену браћу'. Замолили су за одговор и три дана примирја, док се око тога 'споразуму са осталим народом'.
Писмо сличне садржине, мада много опширније и нешто блаже за генерала Николића, понели су такође собом и у рано јутро похитали у клисуру да их предају Хаџићу. У молби генералу, пошто су истакли да се народ 'увидев своју заблуду покајао', обећали су да ће га 'моћи склонити на покорност под овим условима:
     1. Ако одмах стигне народу општа краљева милост, којом се све ово баца у заборав.
     2. Ако се овдашњи полицијски чиновници са службом одавде сместа преместе, јер су они виновници овог покрета. Они су својим нерасудним поступцима довели народ до овог стања. Зли поступци ових чиновника доведоше овај народ до понижења пред својим узвишеним и омиљеним Краљем'.
Сводивши побуну на искључиво локалне узроке, напомињали су да 'народ није устао у злој намери', и да се то најбоље види по томе што овде 'није учињено никакво прљаво дело, насиље или злочинство. Никома не фали једна длака с главе. Касе су запечаћене и неповређене, и то је доказ да се није устало у цељи себичњачкој'.
Ову молбу потписали су чланови 'Одбора за повраћај мира у бањском срезу', док су ону пуковнику Хаџићу потписали 'у име народа Среза Бањског округа Алексиначког Његови Помоћници'.
Команданта Бањског одреда нашли су на излазу клисуре. Према исказу учитеља Алексе Милојковића који је ишао са њима у својству деловође, пуковник им је одговорио: 'Кад вам је народ поверовао, то ево вам шаљем официра са шест коњаника. Склоните народ да официру преда оружје и успоставите законити ред у срезу, па сте се тим одужили и краљу и народу и вашој савести. У краља је велика милост, он ће свом народу опростити грешку'.
По повратку из клисуре Одбор је одржао седницу на којој је записнички констатовао да је пуковник Хаџић изјавио да ће 'народу бити опроштена сва кривица ако положи оружје и оде на свој редован, домаћи посао'. Одбор ће 'ујутру 28. октобра, и то до 8 сахати', изаћи пред народ са условима мира на које се 'обећао пред командантом'. Ако народ прихвати те услове, одбор ће и у будуће задржати власт у своје руке, докле се срез не умири. Уколико их не прими, онда ће Одбор молити народ да га од ове дужности и одговорности разреши и други одбор себи изабере. На тој седници промењено је и име Одбора, те је назван: 'Привремени одбор за управу над бањским срезом'. Одбор новог имена приступио је затим 'бирању часништва за одбор, и то за преседника, потпредседника и двојицу деловођа'. За председника је изабран Станислав Хаџи Павловић, за потпредседника Радосав Милић. Деловође су постали свештеници, Милан Алексић и Коста Х. Марковић. Чланови су остали исти, сада их је било петнаест.
Истог јутра, командант народне војске у логору на Подини, Живан Симоновић, добио је следећу заповест од стране свију Кметова и грађанства среза Бањског: 'Наредићете, да се прегледа има ли гди још наша војска, па сутра у 8 сахати пре подне да вам буде сва војска на једном скупу, када ће одбор доћи да им прочита неко писмо; немој сутра да буде војска растурена, јер је нужна потреба'.
Пуковник Хаџић, не превише заинтересован за Соко Бању, јер му у овом походу није била у оперативном дејству, изашао је из клисуре у 9,30 часова. У повлачењу према Кукову неке заостале чете побуњеника дале су отпор, оставивши два мртва и шест рањених. Претходница, коју је чинио XV батаљон, имала је задатак да се дохвати Рудине, виса на овој планини, спуси се у Лозицу и на Калафату успостави везу са Честобродичким одредом. У 16,30 часова батаљон је заузео Лозицу и допро до првих шанчева на Калафату, сусревши се са првом четом X батаљона одреда потпуковника Срећковића. Главнина Бањског одреда кретала се споро. После краћег одмора, у 14 часова наставила је даље и у 17 часова избила на Рудину, где се улогорила. Пред њеном појавом побуњеничке страже које су пропустиле претходницу, разбежале су се.
Некако у исто време стигла је у Церовицу, бањски округ, 'књажевачка војска', две чете првог позива са 302 војника под командом Илије Јеремића, дућанџије у Књажевцу, родом из Жлна, и два топа с водом заштите од 30 људи под Петром Милутиновићем, земљорадником из Црвења. Њихов долазак подигао је веру у народу. У Одбору су тек сада настале дилеме. Оставити Књажевчане који су им дошли у помоћ или остати са њима до општег исхода? Не може се рећи да је све изгубљено. Из алексиначког среза допиру озбиљни гласови да код њих устанак само што није плануо. Преовладали су ратоборнији елементи. Одбор је позвао Миљка Ђорђевића и Милована Живковића, земљорадника из Бање, дао им коње и налог да сутра, у саму зору, оду у Алексинац да се известе и сазнају постојеће стање, и виде мисли ли се Алексинац на буну дићи или не.
Исте вечери приспео је официр редовне војске са шест коњаника у вези договора о предаји оружја. Сокобањци су га замолили да се у ово доба остави тога, касно је, неће моћи све војнике да прикупе. Нека се лепо заложи, нека се добро одмори, и он и његови војници су гости целе вароши.
Соко Бања је чекала, играјући на две карте. Љубе Дидића целог дана није било у Бањи.

[JASON]

Књажевчани у пуном замаху. – Пад Бољевца. – Још један покушај заузимања Зајечара. – Капитулација Бање.

Двадесет седмог октобра, начелник књажевачког округа Коста Јовановић пошао је у своју канцеларију 'у 6 ¼ сахата изјутра', заједно са својим помоћником Светозаром Бркићем. Послао је пандура да позове председника општине Павла Павловића, да расправе ситуацију. Добио је надмени одговор. Ако има каква посла с њим, нека му дође, он са старом влашћу нема ништа.
Коста Јовановић убрзо је добио поуздан доказ о својој неважности. Око начелства су се појавили стражари, које је послао поменути Одбор. Саопштили су му да сви чиновници и он што пре напусте зграду. Начелник се није предавао. Написао је један оштар акт општинском суду, у коме му 'као представник законите политичке власт налаже да одмах добошем позове све оружане људе да се својим кућама разиђу и даље се повинују наредбама Начелства као законите власти, а одбор који је образован као некаква управна власт да се одмах разиђе, јер Начелство не може ни минута допустити да мимо њега још која власт постоји'. Таман је завршио овај допис, кад му бану у собу Андреја Стевановић, општински одборник, и позва га да се са свим чиновницима губи из начелства. Уместо да се повинује захтеву, окружни начелник гурнуо му је у руке малопре написани акт. Стевановић се вратио два сата касније у пратњи неколико народних војника и предао му наредбу написану руком Аце Станојевића: 'Саопштите свима старешинама надлежитељства овдашњих да је њиова власт престала овде у округу услед јучерашњих догађаја и да од сада могу остати овде само као грађани. Ако устраже, ову наредбу дати им ради тога, да знају да од сада немају приступа у канцеларијама'. Ову цедуљу потписало је једанаест чланова Одбора.
Пошто су смакли власт начелства и укинули остале установе, чланови Одбора бацили су се на текуће послове.
Љуба Божиновић већ је с добошаром ишао по вароши, читао грађанима проглас Привременог извршног одбора и тумачио га. Прочитао га је и на вашаришту, улогореној војсци, која је завршетак поздравила бурним покликом: 'Живео Краљ Милан први и његов светли дом!' Божиновић је затим у телеграфској станици завео контролу. Довео је Николу Марковића, живописца, који се у ту струку нешто разумевао. Телеграфистима, Милану Недељковићу и Стевану Жанићу објаснио је да им је то нови шеф.
О чему се на линији Бања – Књажевац говорило и договарало сазнајемо из Христићевог извештаја, који је прегледао ту 'телеграфску коресподенцију, која је доцније ухваћена'. Из ње се нарочито види 'како су бунтовници свим силама настојавали, да се буна што више рашири и муниција набави. Поједине бунтовничке чете добијале су заповести како и којим правцем да се крећу, тражени су редовни извештаји о покретима стајаће војске и договарало о начину, како да се она опколи и уништи. Нарочито пак јако су и једнако разбирали како стоји у Алексинцу, Крушевцу, Пироту и другим местима. Наређивано је да се људи изашиљу у ове округе да дижу буну, и једнако су се изгледале повољне за њих новости из тих крајева. С једне стране јако се настојавало да се покрет шири ка Крушевцу, а с друге стране да се добије што пре веза са Зајечаром. У Алексинац су слати нарочити људи с поруком да се дижу, и да их не остављају у најкритичнијем моменту, а у случају навале од стране војске да се повлаче Ртњу, главној маси, која се тамо бори'.
Књажевачки Привремени извршни одбор упутио је на Тресибабу две чете I позива у јачини од 322 војника. У граду је остало 344 бораца с пушкама и 243 без пушака. Био је ту још и Каменички батаљон I позива, који је бројао 258 бораца с пушкама и 158 без пушака.
Поменути Одбор показао је изразите организаторске способности. Према његовим упутствима, у свим побуњеним срезовима образовани су извршни пододбори који су смењивали постојећу власт, њене истакнутије носиоце под стражом слали у Књажевац, државне касе печатили, војне магацине заузимали и народу делили оружје. Командири народне војске вршили су званичну реквизицију за њене потребе. Одбор је одредио и два своја члана, Мику Ћоркића и Станоја Динића, за набављаче хране. Она ће се 'исплаћивати засад из општинске касе, која ће се сума доцније из касе начелства повратити'.

[JASON]

У крајинском срезу и алексиначком округу 'осећало се јако комешање'. Очи Књажевчана биле су упрте у Неготин и Алексинац. Хоће ли и у ова два града да упадну узбуњене сеоске масе као што су упале у Бољевац, Бању и њихову варош? Привремени извршни одбор послао је у нишки округ Илију Миладиновића и Николу Марковића, a у пиротски Милосава Спасића и Светозара Живковића, да извиде расположење народа и повежу се с његовим првацима. Буну је требало упорно проширивати.
Предвече 27 октобра, Илија Јеремић, командир I батаљона, који је пошао у помоћ Бањи, јавио је Одбору да је стигао на одредиште где остаје до даље наредбе. Међутим, сматра да би му више одговарао положај ако би заузео друм код скробничке механе, да му веза с Бањом не би била прекинута. Затражио је мишљење Одбора о томе, јављајући истовремено да је стајаћа војска заузела клисуру. Јуче је било пушкарања код Орешца, у коме је један војник народне војске погинуо. Данас се не чује 'никакво'.
Исте вечери Одбор је послао командиру IV батаљона народне војске, Петру Милошевићу, у Дервен, следеће упутство: 'Кад се искупе војници, онда ћеш ово радити: Среску канцеларију затвори. Касу запечати твојим и Капетановим печатом, врата запечати и кључеве узми код себе. Капетана и писара спроведи амо у Књажевац, али пристојно. Затим ради даље шта треба. Ми смо овде издали приложени проглас. Поседни друмове, истакни једно одељење до Грамаде, и прикупљај војнике, а овамо јављај о свакој новости и сваком покрету. Ако пође на тебе стајаћа војска најпре преговарај са њом и ваши људи нека не пуцају док не буду на то изазвани. Јављај се често. Коњанике имај при руци. Један од нас доћи ће тамо. Маринко Марковић, командир из Врбице, је отишао на Књажевац. На Тресибаби имаш две чете'.
Петар Милошевић, иначе земљорадник из Извора, био је потпреседник пододбора Радикалне странке за сврљишки  срез, а Риста Ђусић, земљорадник и народни посланик из Мерџелата, председник. Био је то јак и утицајан пододбор који је с педесетак наоружаних сељака узео власт у Дервену.
Милошевић је савесно извршио задатке. Ухапсио је среског начелника Милана Стевановића, те га је заједно са женом отпремио сутрадан под стражом колима у средиште округа. С њима је послао и полицијског писара Косту Павловића, такође ухапшеног.
Са Грамаде, на којој су се налазили народни војници из Мерџелата, Извора, Рибара, Бучума, Нишевца, Шљивика, Околишта и Радмировца, четовођа Никола Ивановић Зука, из Преконоге, јављао је Милошевићу да засад 'нема ништа ново од стране војне струке ако нешто се укаже до сванућа ми ћемо обилато јавити нашој команди и све наше по тражени војни поредак'. Овај му је у одговору, на основу књажевачких упутства, скренуо пажњу да, уколико се појави стајаћа војска из Ниша, не пуцају први на њу 'док они ватру не произведу и гледају леп начин упочетку да се не пуца ако је могуће'. Љубомир Павловић, сарач из Књажевца, који је као специјални изасланик Извршног одбора послан на Тресибабу, обавестио је Милошевића, да 'из Ниша марширају два ескадрона ка његовом срезу'.
Без обзира на опасност која је запретила са те стране, у Дервену је владало узорно расположење. Поп Светозар Антонијевић, из Црниљевца, деловођа побуњеничког одбора сврљишког среза, 'виђен је усред вароши у колима где пева, пуца из пушке и весели се', говорећи да је 'седам батаљона опкољено код Лукова и један министар заробљен'. У механи се озбиљно расправљало о томе да се због ове буне не умеша Аустрија, с обзиром да јој је краљ 'велики миљеник'. Преовладало је мишљење да се то неће десити, јер ако се она умеша у наше ствари, митрополит Михаило* израдиће код Русије да руска војска преко Бугарске уђе у Србију.
Неће се догодити ни једно, ни друго. Београд се спремао да сопственим снагама зада одлучујући ударац буни. Краљ Милан је овог дана потписао указ о увођењу ванредног стања и преког суда за књажевачки округ. Исто тако и за крајински срез округа крајинског и алексиначки срез округа алексиначког. Војска је журила да на ова два среза стави шапу пре него што буде доцкан.

*Као русофил, митрополит Михаило сметао је Бечу, краљу Милану и напредњацима. Зато је 1881. године дошло до отвореног сукоба између митрополита и напредњака. Аустрофилски настројен, кнез Милан решио је да га уклони. Као повод за збацивање послужио је Закон о црквеним таксама који је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора, те је дошло до борбе између владе и мирополита. Указом кнеза Милана од 18. октобра 1881. г. митрополит Михаило, први поглавар аутокефалне Српске цркве, уклоњен је са свога положаја 'без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после двадесет и пет година часне службе. После збацивања митрополит се настанио у својој приватној кући у Београду, међутим, власти га нису остављале на миру, па је морао 1883. да напусти Србију и оде у Кијев. 

[JASON]

Двадесет осмог октобра, у 8 часова, постројена војска на Подини сачекала је чланове Привременог одбора за управу над бањским срезом, да саслуша услове за 'повратак реда и мира'. Како се завршило ово договарање казује записник са седнице Одбора, одржане после тога: 'Привремени одбор, као одбор мира, изашао је пред народ са предлогом мира, који се састоји у томе: да народ положи оружје, да се умири и да тражи од његовог Величанства Краља општу милост. При свом живом настојавању од Одбора народ је остао при том, да моли Његово Величанство Краља за милост, па кад дође Милост народ ће положити оружје и умириће се.'
Пошто су народни војници одбили да предају оружје пре него што добију чврсте гаранције да ће им бити опроштено, чланови Одбора дали су оставку на лицу места. Према исказу учитеља Алексе Милојковића, у име Привременог одбора говорили су поп Милан Алексић, поп Крста Марковић, Станисав Х. Павловић, и он. С обзиром да војнике народне војске нису успели да убеде, рекли су им на крају: 'Кад оружје одмах не дајете као што смо се ми подјемчили нашим главама пред Његовим Величанством Краљем и његовим комесаром, то ми престајемо радити и сматрамо ово за неповерење. С тога бирајте друге људе који ће с вама управљати.'
Настале су дуге препирке и објашњења. На крају, војници су изабрали 40 представника који би чинили нови Одбор, а ови због гломазности одабрали двадесеторицу. Од старих изабрани су у нови Одбор Станисав Хаџи Павловић, и даље за председника, а Радосав Милић и Груја Јевтић, трговци из Бање, Крста Марковић из Бање и Живко Стојановић из Дугог Поља, свештеници, и Богдан Ристић, кмет из Мужинца, за чланове. Сви нови били су земљорадници. Четворица из Соко Бање, тројица из Читлука, по један из Трубаревца, Јошанице, Рујишта, Милушинца, Скробнице, Николинца и Поружнице. Док су у првом побуњеничком Одбору доминирали трговци и свештеници из Бање, у другом, који је такође повео преговоре за предају, али под часнијим условима, већину су састављали људи из села.
Долазак 3 и 4 чете I батаљона (302 бораца и 2 топа са 30 војника) ободрио је 'тврдђи' део Одбора. У Књажевац су стизале оптимистичке вести. У одговору на јучерашњи Јеремићев извештај, који је у кретању ка Бањи застао у Церовици, Петар Васић, командант књажевачке војске која је са вашаришта прешла у Ибишев браник на Ластавичјем пољу, обавестио га је да 'ми овамо добијамо извештај да се бањска војска сједињава са алексиначком војском', па му је наређивао да 'одма упути једно одељење у осматрање, рекогностицирање гди је непријатељска војска, гди је бањска војска и од куда је опасност'. Тражио је да му о свему томе јавља. Окружни Привремени извршни одбор био је још офанзивнији. Командир, Илија Јеремић, добио је наредбу из Књажевца да се сасвим  приближи Бањи и да се улогори на Превалцу. Сокобањски Одбор заповедио је свом команданту на Подини, Симоновићу, да 'одреди пет коњаника који ће отићи у сусрет батерији'. Чинило се да им је наишла нове енергија да наставе борбу. Официра, кога им је пуковник Хаџић послао да му предају оружје лепо су испратили. Станисав Хаџи Павловић, најугледнији трговац у Бањи, кога једино нису мењали ни у једном Одбору, објаснио му је да народ не сме да преда оружје због појаве Књажевчана на Превалцу, јер ако то учини без споразума са њима, попалиће им куће. Због тога нека замоли свог команданта да не удара на њих још два дана, а они ће за то време 'склонити Књажевчане да и они положе оружје или да се врате у свој округ'. Официра с коњаницима вратили су безбедно у његов штаб и све њихове трошкове бављења галантно платили.

[JASON]

Сокобањчани нису имали појма колико је Краљ био заинтересован за развој ситуације у њиховом срезу. Његово Величанство је ухватила нервоза. Плашио се да се буна из Бање преко Алексинца не усмери према Ражњу, пређе Мораву и захвати Шумадију. С Шумадинцима кад се узбуне Обреновићи никада нису имали среће. У пратњи министра војске Краљ се нашао негде близу стана главног команданта, генерала Николића, и повео с њим преписку на листићима хартије, посредством курира.

Краљ Милан: Знате ли што о бунтовницима у Бањи?
Генерал Николић: Ништа до оно што је јављено по достави из Бање дошавших наших чувара, да стоје у групи на Подини, вашаришту бањском. У Бањи веле да их нема сем стража неколико.
Краљ Милан: Како се владају села око Озрена и отуд ка Столицама и Светом Аранђелу?
Генерал Николић: По чувењу врло непоуздано, једни бегају бунтовницима, други остају код кућа својих, ал' не пуштају ноћу никог у селу.
Краљ Милан: У ком правцу иду ка бунтовницима?
Генерал Николић: К Бањи, у правцу на Св. Стевана где се и бунтовничке страже налазе.
Краљ Милан: Зна ли се у Алексинцу да су јуче на Честобродици разбијени, да је данас Бољевац војском поседнут?
Генерал Николић: За прво се зна, јер је обнародовано, а за Бољевац да је у нашим рукама нисам чуо до сад нити се зна.
Краљ Милан: Да ли грађани Алексиначки и вечерас патролирају као синоћ свесни својих дужности и интереса свога да се сачувају од пљачкаша?
Генерал Николић: Сви листом са чиновницима заједно у патролама стоје, још у већем броју но синоћ.
Краљ Милан: Да ли су они из бањског среза са Намесником долазили данас к Хаџићу и да ли се вратио официр кога је Хаџић са њима к бањцима упутио?
Генерал Николић: За намесника и официра није ми ништа даље јављено. Оружје неки предају.

Док је генерал тако одговарао на краљева питања, командир Илија Јеремић извештавао је Ацу Станојевића да је био у Соко Бањи и обишао целу варош. Видео је да је све 'доста траљаво урађено, одбор се мења, не слаже се шта ко треба да уради, онај што народом управља узбуњен је, народ се само од Бање до њиово логориште мота'. Сматра да су закаснили са својим доласком, 'а дочекани смо врло добро од стране Бањци и доста су се окуражили'. Чуо је да војници редовне војске 'под команду официра доста пустоше', да је 'Алексинац умирен и оружје неки предали… тамо се види да сељаци по 10, 12 кола леба вучу за стајаћу војску, а колика је снага то не знам до сад пуцњаве нема нигди'. О свему овоме дознали су и његови војници, па он примећује како се у батаљону 'шушка'.

[JASON]

Двадесет осмог октобра падала је киша и почеле су да провејавају пахуљице снега. У 6 часова, главна колона пуковника Хаџића пошла је са Рудине на Лозицу, где је стигла после два сата, не налазећи ни на какав отпор. После краћег одмора, управила се шанчевима источно од Кривог Вира, док је XV батаљон као претходница журио од Калафата даље узбрдо да се споји са Честобродичким одредом. Није наишао ни на једног побуњеника. Споразумевши се  с потпуковником Срећковићем, Хаџић је на челу свог одреда ушао у Бољевац у 16,30 часова, без иједног опаљеног метка. Пуковник је одмах вратио стару полицијску власт да ради своје послове, наредио да се успостави телеграфска веза са Зајечаром и послао једно одељење ка Планиници. Честобродички одред остао је на Cтражи и Калафату. По добијеном упутству, оба одреда почела су да 'хватају коловође, важније бунтовнике и да примају оружје'. У Кривом Виру ухваћени су код својих кућа учитељ Миленко Првуловић и радикалски посланик Милосав Ђокић. Свештеник Милија Петровић није хтео никуд да бежи из Бољевца. Ухапшен је први. Заједно с њим притворено је 24 лица.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ко зна шта је поп Милија мислио о Обреновићима, док су га војници редовне војске свoјски везивали. Још 1842. године борио се против Вучића који је подигао Шумадинце да збаце кнеза Михајла. Педесет осме жестоко се тукао на страни оних који су били за повратак књаза Милоша. Сада је доживео да га трећи Обреновић хапси. Да ли му је падало на памет да ће и главу да му скине!

[JASON]

Пад Бољевца и несигурност Сокобањчана која се све више уочавала, произвели су тежак утисак у Књажевцу. Но и поред тога одлучност Одвора није јењавала. Непуна три сата по уласку стајаће војске у Бољевац, 28. oктобра у 19,15 часова, наређено је Петру Васићу да с Каменичким батаљоном у јачини од 563 војника (сви су били наоружани 'пибодовкама') одмах крене најкраћим путем за Бучје, одатле за Рашинце испод Ртња и ту заузме положај. За команданта логора уместо Васића постављен је Никола Филиповић Муња, пискарач, командир народне војске.
Васић је стигао у Бучје сутрадан, око 15 часова. Гмитар Марковић, механџија и земљорадник из овог села, сачекао га је на уговореном месту и батаљон одвео код Цера иза Влашког Поља (заглавски срез), а не у Рашинце, како је гласила наредба. На том делу примећено је кретање јаких јединица редовне војске. Ту су добијене последње вести о томе шта се дешава у Бањи. Димитрије Давидовић, општински писар у Бучју, који се с једном четом налазио у Мужинцу повише Бање, јавио је Васићу да је у Бањи 'вођена реч о измирењу' и да је тамношња народна војска одбила да преда оружје, постављајући своје услове. Из Давидовићевог писма избијало је нагињање ка преговорима, иако је иначе био за 'чврсто условљавање'. Петру Васићу то се нимало није свиђало. Његово обавештење задржао је за себе, не проследивши га за Књажевац. Он је био за одлучан наставак буне.
Привремени извршни одбор решио је да главнину баци на Зајечар, да се 'исти на сваки начин и што пре узме и да се покрет рашири и у друге округе'. Маринко Марковић, радикалски посланик из Врбице и командир III батаљона I позива народне војске, који је на Митровдан у Новом Хану поставио нову власт, чекао је спреман да крене у том правцу. Требало је створити му резерву. Са Тресибабе су повучене оне две чете. Стигле су 28. октобра око 21 час у Ибишев браник и како износи Лазар Николић Жаботе, писар књажевачке општине, 'збг кише растурили се по вароши'. На планини је остао само Божин Николић с једним водом 'ради прегледа пролазећег, примања писма и спровођења писма Дервену и Књажевцу'. Сада је књажевачки гарнизон располагао 591 пушком. На Зајечар ће поћи све што је било под оружјем у вароши. Остаће само 22 стражара који су чували начелство и десеторица у пошти. Коначна одлука о успеху или неуспеху буне имала је да падне у борби за овај град.
Двадесет осмог окробра, ујутру, Извршни одбор послао је свог члана Љубомира Божиновића тимочкој војсци, као свог специјалног делегата, који ће у његовом штабу боравити 'ради контролисања у вршењу наредба одборових'. Носио је собом 'изричиту заповест' да позове Зајечарце да 'варош мирно предаду', па ако то не послушају да се силом заузме.
Божиновић је приспео у Вратарницу негде пред подне, баш кад је командир тимочке војске Марковић наређивао покрет. С трећим батаљоном пошли су Вратарничани, жељни реванша и освете за јучерашњи неуспех. Тај напад на Зајечар био је изведен без договора с Књажевчанима, самосталном иницијативом бољевачког руководства. Сада је требало ослободити 161 друга, заробљених у оној гунгули приликом повлачења.
Борбени морал био је на високом ступњу. У предвечерје стигли су у Грљан. Вратарничани су заузели положаје на десном крилу преко Тимока, III батаљон држао је центар села и лево крило се ослањало 'на вис више истог места'. Војници су ухватили једног пандура из Зајечара који се ту неким случајем задесио и Божиновић га је корисно употребио. Послао га је у град с позивом да се 'варош мирно преда'. Дао му је и прокламацију Привременог извршног одбора за Књажевачки округ да се с њом упознају.

[JASON]

Освануо је 29. oктобар. До 8,30 часова из Зајечара није стигао никакав одговор. Тимочани су показали нервозу. Шта се чека! Маринко Марковић их је онда повео. Претходница је допрла до Лубничке реке. У том моменту појавио се капетан Стеван Петровић. Предао им је писмо потпуковника Блажа Јерковића, у коме јавља да је њихов захтев проследио надлежној команди, али да одговор још није добио, па их моли да причекају још неко време. Народни војници никако нису пристали на ово. Осећали су да редовна војска жели да добије на времену. Међутим, командир и делегат нису мислили тако. Убеђивали су је да не треба наглити, да је 'боље и дуже причекати но да се братска крв узалуд пролива'. Једва су успели да је на кратко време смире. Затражили су од капетана да са одговором пожури, дали су му рок два сата.
Наоружани сељаци били су у праву. Изгубљено је драгоцено време. Јурковић је одуговлачио преговоре да би организовао пристизање помоћи са стране. Располагао је недовољним снагама за одбрану града. Упутио је коњаника у Бољевац, пуковнику Хаџићу, алармирајући га да 'у Зајечару влада узрујано стање' и да су 'побуњеници из околних села кренули на варош'. Потребна му је најхитнија помоћ. Војном министру Јовану Петровићу, иначе генералштабном пуковнику, и генералу Тихомиљу Николићу, послао је телеграм: 'Овог часа добих позив од Одборa из Књажевца за предају мирним путем. Одбићу исту кад парламентара пошљу, па ћу се бранити до крајности'. Чим је гласник стигао у Бољевац, потпуковник Александар Протић, који је водио претходницу главне колоне Бањског одреда, не чекајући ни на чије наређење и одобрење, похитао је сместа Зајечару с трећим батаљоном и два топа, наредивши да три чете II батаљона које су биле упућене Планиници продуже марш за Зајечар.
Прошло је више од два часа како је капетан Петровић донео одговор. Потпуковник Јурковић их је обавештавао да има наредбу Његовог Величанства да Зајечар до последњег војника брани. Играо је на ауторитет владара. Пошто побуњеници изјављују да нису устали против Краља, шта значи ово супростављање његовој наредби! Неодлучни Марковић и колебљиви Божиновић тек су сад застали. Супроставити се краљевој заповести, а говорили су војсци да нису устали против краља! Очито нису познавали добро народ који су повели. Он није давао ни пет пара на то шта мисли Његово Величанство. У свести и вољи Тимочана једино је било да отму Зајечар, да се наплате за пораз његовим неверним грађанима и да ослободе своје другове. Међутим, код команданта и делегата преовладала је малодушност. Па, добро, предложио је делегат, хајде да поразговарају с једном делегацијом грађана. Капетан Петровић је радо пристао. Договорили су се да за један сат дође с њом.
Побуњеничка војска се заталасала. Настало је страховито негодовање. Пљуштале су псовке и претње. Ко то кочи и због чега? Војници су наваљивали на команданте да одмах пођу на Зајечар, не часећи ни часа. Божиновић и Марковић упрли су све своје моћи да их примире, истичући паролу да је 'корисније причекати'.
Делегација зајечарских грађана приспела је са приличним закашњењем. Сачињавали су је: Алекса Тодоровић, председник општине, др. Лаза Илић, радикалски посланик, Цветко Миладиновић, Лазар Пешић и још двојица. Били су уздржани и хладни. Рекли су, преме казивању Божиновића, да су 'они мирни грађани, а да варош не могу предати, но су захтевали да се ми повучемо натраг'. Дошло је до подужих објашњавања, која нису била лишена ни оштрих израза. Побуњеници никако нису могли да схвате своје политичке другове који су 'наступали у корист постојећег стања'.
Најзад, Зајечарци су их одбили. На знајући тек сада шта да ради, Божиновић је у сагласности с Марковићем предложио петодневно примирје. Капетан Петровић је обећао да ће о томе обавестити команду, па како она одлучи. Дали су му рок два сата. Тачно у 17 часова да дође са одговором. Тимочани су оставили пет коњаника да га сачекају. Чекали су до поноћи и нико се није појавио. У бици за време, Јурковић је добио целу ноћ. Потпуковник Протић стигао је са својим батаљоном у Зајечар у 23 часа.
Судбина похода на Зајечар била је тиме запечаћена. Пропуштена је прилика да буде ослобођен. Народна војска била је премоћна, Филиповић је с батаљоном стигао из Књажевца, борбено одушевљење носило је борце као никад дотле. Зајечар је имао слабу одбрану. Уместо напада почело је повлачење, које је 'извршено до мрака са свих тачака'. Заноћили су у логору код Орешака, близу Вратарнице. 'Војска је страшно негодовала, нападала је мене и Маринка да ми навалице нећемо на Зајечар и готово наступила је била опасност и за моју и његову личну сигурност. Били смо принуђени објаснити војсци узрок одступања. Након тога једва су се узрујани духови стишали', казивао је Божиновић.
Но, било како му недраго, овај узмак био је кобан за буну. После њега кола су свуда кренула низбрдо.

[JASON]

С Бањом је било готово. Одбор за повратак реда и мира био је спреман да прекине с буном. Но, још је живео у илузијама. Веровао је да с редовном војском може да преговара, да јој поставља извесне услове.
Двадесет деветог октобра, око 10 часова, четири члана Одбора, Милисав Миленковић, Гаврило Милосављевић, Милован Милојковић и Давид Радичевић, сви из Бање, појахали су коње и пошли Хаџићу у Бољевац носећи му писмо које које је гласило: 'По једнодушној изјави народа овог среза жеља је, да се не пролива узалуд брацка крв, но да се обе противне стране споразуму лично о узроцима овога покрета. Зато вас господине Команданте Одбор за повраћај реда и мира у овоме Срезу моли да код Краљевог комесара г. Ђенерала Тихомиља Николића израдите, да се што пре састану повереници његови ради споразума о условима мира. А дотле вас молимо да нас не нападате, пошто вас ни ми нећемо нападати, но се само у одбрану држати. И Књажевачки покрет рад је ступити у договор и споразум са Краљевим комесаром.'
Писмо је смислио поп Милан Алексић а потписао Станислав Хаџи Павловић. Потписа чланова Одбора није било. Пуковник је прочитао молбу, слегао раменима и послао их генералу Николићу, у Параћин. Он није надлежан за те ствари. Коњаници су наставили пут, али генерала нису нашли. Негде су се мимоишли. Николић се налазио у манастиру Света Петка, одакле је јавио управнику Мајданпека и окружним начелницима у Неготину, Пожаревцу и Зајечару, да ће данас око 13 часова бити на Калафату.

Сокобањски одбор за повратак реде и мира играо је чудну улогу према Привременом извршном одбору у Књажевцу још од 27. октобра, када се решио да поведе преговоре са стајаћом војском и када се појавио књажевачки батаљон Илије Јеремића са два топа у Церовици. Према казивању попа Живановића, Сокобањчани су се ипак плашили Књажевчана да им не прекину преговоре с редовном војском и да их силом не приморају на наставак буне. Страховали су да је овај одред имао и тај задатак. Бојали су се да их 'њина војска не потуче'. Преко телеграфске линије не само да су тражили од њих да се не супростављају ономе што су наумили, већ да и они пођу њиховим путем. Нема никаквог смисла терати даље с буном. Модерно наоружање стајаће војске исувише је надмоћно. Изгледа да су у томе већ нешто и постигли, односно да су од неких чланова Извршног одбора у Књажевцу добили знакове сагласности. Сокобањски одбор наставио је са притиском и 28. октобра, а и у току овог дана, да се помире са, по њима, изгубљеном битком.
Шта је Љуба Дидић радио 28. октобра, тешко је утврдити. По сведочењу Живана Симоновића, команданта војног логора у Подини, појавио се међу њима тек овог дана у покушају да их наведе да наставе борбу. Изнео им је стање у књажевачком округу, у коме се буна успешно раширила, прочитао им је проглас њиховог Извршног одбора, указао на присуство њиховог батаљона и два топа, колико сутра приступиће им Алексинчани, позвао их је да изаберу себи старешине и да крену на положај. Одговорили су му да су они већ изабрали своје старешине, које је потврдио нови Одбор за повратак реда и мира. Он није члан тог Одбора. Тиме су му ставили до знања да више није ни на каквој функцији. Био је то његов крах као вође. Напустио их је и отишао код попа Аврама Живановића који је још био контролор у пошти, где је узео све белешке са својим потписима. Затирао је трагове са собом. За њега је буна била завршена. Опростио се са својим верним Станком Игњатовићем и у току ноћи пошао према бугарској граници, да се пребаци преко ње.
Генерал Николић стигао је са својим штабом пре подне на Стражу, на Честобродици, продужио за Калафат и ту наредио мајору Јовану Атанацковићу да са X батаљоном и два топа IV батерије Шумадијског артиљеријског пука пође и заузме Соко Бању. Није му падало на памет да нешто с њима преговара. У 16 часова спустио се у Бољевац.
Цео дан чекали су Бањчани своје мировне изасланике. И већ су изгубили нерве. Увече су послали опширну депешу Николићу у којој су му изнели разлоге своје побуне ('нерасудни поступци' месних полицијских чиновника) и поново га замолили за краљеву амнестију којом се све ово баца у заборав, а онда ће они 'моћи склонити народ на покорност'.
У недељу, 30. октобра, генерал Николић послао је депешу у Параћин, Драгомиру Рајовићу, председнику Преког суда, који је тамо чекао са целокупним чланством и помоћним особљем, да одмах пође за Бољевац. Владин комесар за ислеђење код Преког суда, Ђорђе Стефановић, који је с генералом јуче приспео у Бољевац, упутио је телеграм начелнику параћинског среза да све притворенике који се налазе 'под ислеђењем због побуне' под војном пратњом пошаље у Зајечар, одређен за сцену последњег чина драме: суђење ухваћеним побуњеницима.

[JASON]

За то време, мајор Атанацковић с X батаљоном и два топа кретао се прeма Бањи по веома лошем времену и путем који је био 'врло блатњав и прокопан, тако да су се мунициона кола и пртљажна морала са по 10 коња извлачити'. Око 13 часова појавио се над Врмџом, у којој је 'било скупљено до 300 бунтовника'. Мајор је уз пут дознао да су сва села око Бање наоружана. Ипак, на редовну војску нису испалили ни један метак. Око 16 часова успео је да извуче оба топа на вис северно од села. Војници су били преморени, а храна им још није била стигла. Атанацковић је решио да не иде даље. Ту ће преноћити.
Пред мрак, сокобањски Одбор сазнао је да се X батаљон стајаће војске са два топа улогорио изнад Врмџе. На брзину одабрана делегација пожурила је логору. Мајору је изјавила да ће народ да се преда и положи оружје само да војска не пљачка и пали села. Замолили су га истовремено и да са одредом не наступа даље. Атанацковић им је рекао да ово последње не може да прихвати, јер његово кретање одређује команда. Што се тиче пљачке, дао им је написмено да до тога неће доћи. То могу мирно да обзнане у свим селима и у Бањи.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Страх их је ипак држао. Репресије ни у ком случају неће патити од благости. Знају они за буљуке ухапшених који су са Честобродице отерани у Параћин. Сада их спроводе у Зајечар. Одмазда тек долази. Стајаћа војска залази по кућама и само купи. Последња им је нада краљ Милан. Увече су му послали телеграм у рајетинском стилу, који се завршавао: 'Народ је погрешио и сад са признањем у души – ступа пред Отца отаџбине пред Вас Господару, са најпонизнијом молбом за општу милост. Деца ступају пред Отца свога са признањем погрешке и молбом за опроштај. У Отца је велика љубав према деци својој. Народ је убеђен да се неће заплакати од Отца свога, од Краља свога, од Вас Господару и Отче народни'.
У току ноћи, Сокобањчани су добили три одговора, један гори од другога. Генерал Николић цинично им је одвратио телеграмом у 22,15 часова: 'Предајте оружје господину мајору Јовану Атанацковићу. Повратите законити ред и предајте коловође вашег нереда. То је све што могу да учиним'. Пред поноћ стигло им је писмо од мајора Атанацковића. Саопштавао им је ако му сутра до 12 сати предају оружје мирним путем, 'непријатељства никаква неће предузимати ни противу села и општина, нити противу појединих грађана'. У противном, зна се шта следи. У два по поноћи дошао је завршни ударац. Из алексиначке поште обавестили су их кратко: 'Краљ је одбио је да прими њихову депешу. Његово Величанство нема посла с бунтовницима.'
Више се није имало куд. Алекса Милојковић, учитељ, који се у том моменту нашао у општинској судници, у којој су се окупили сви чланови Одбора, описао је њихово реаговање: 'Брзо се одбор согласијо, да се народ склони да одма положи оружје, а ко неће да положи, ено му команданта па нека иде да се шњим бије, само из вароши мора ићи, да командант не бомбардује варош, јер нисмо ради да се бијемо. Чим се народ склони на предају оружја; оружја да одузимамо, команданта да известимо а чиновнике да ослободимо затвора и уведемо у дужност да се неби коме каково зло десило, а по свршетку свега, да известимо ђенерала депешом што је и учињено. У исто време одбор је огласио Љубу Дидића за коловођу, јер рекоше да нико други није знао за његов план и његову намеру. Љуба је одма тражен и рекоше да је још ноћас у 11 сати некуда отишао. Нестао је вероватно чим је примљен телеграм од генерала Николића да се поред оружја изруче и коловође.'
Сутрадан, 31. октобра, током преподнева почела је предаја оружја. Начелник бањског среза, Миленко Вучковић, поново је преузео власт. Одбор за повратак реда и мира предао му је 'канцеларију са подпуним бројем персонала и служитеља неповредимо, као и две касе под печатом неповређеним са једном депозитном књигом која се у каси депозитера налази'.
У 16,30 часова, Привремени одбор за повратак реда и мира у бањском срезу огласио се последњи пут у својој функцији слањем депеше генералу Николићу: 'Особито смо срећни што вам можемо јавити у понизности да смо у срезу бањском успоставили законито стање и народ разоружали. Изазивачи су целог покрета Светозар Огњановић писар срески и Стојан Цакић поштар о чему имамо сведочанства. За коловођу покрета истакнут је Љуба Дидић који је ноћас незнано куда побегао другог коловође нема.
Најпонизније вас молимо господине Ђенерале да овај израз народни примите к срцу и Његовом га Величанству доставите онако како вам дужност налаже. У то име кличемо:
Да живи Краљ Србски Милан први!
Да живи Њено Величанство Краљица Наталија!
Да живи Његово Височанство Престолонаследник Александар!'
Потписао се цео Одбор. Министар војске, који је добио овај телеграм од Николића, ставио је примедбу: 'Налазимо да на ову депешу не треба давати никаквог одговора, пошто је овај одбор руководио и побуном'.
Мајор Јован Атанацковић са својом јединицом ушао је у Соко Бању у 18,15 часова. У 19,10 часова послао је генералу Николићу следећи телеграм: 'Овог часа поседох Бању и примих већи део оружја овог среза од привременог одбора за повратак реда и мира бањског среза. Народ је врло предусретљив војсци.'
Тиме је удео Соко Бање у тимочкој буни био завршен. Већ сутрадан почела су масовна хапшења.

[JASON]

Сукоб на Грамади. – Напад на Дервен. – Седам сати борбе на Вратарници. – Стајаћа војска улази у Књажевац.

Утицај бањских присталица мира на књажевачко руководство, њихов притисак да крене истим путем, већ су се одразили на судбину Јеремићевог полубатаљона који се налазио на висовима изнад Бање, и Васићев батаљон који се спремао да 30. октобра наступи према Бољевцу, 'гди стајаће војске има' и покуша да поврати ово прво средиште побуњеника. Књажевачки Привремени извршни одбор донео је прве капитулантске одлуке. Сасвим неочекивано, Петар Васић добио је наредбу да обустави 'свако кретање војске у напред', да се повуче и заузме положај на граници њиховог округа. Објашњено му је да је Одбор 'усљед наваљивања од стране бањчана' решио да преко генерала Николића поднесе молбу Његовом Величанству и затражи 'успостављање реда под условом да се даде општа Амнестија, свима кои су участвовали у покрету'. Дали су му и упутство да, ако примети да редовна војска иде на њега, обавести дотичног команданта о овоме што је Одбор предузео и да тражи 'примирје ако другчије не може бити'. Ово упутство било је исте вечери послано и на остале фронтове.

Поклекли су и Књажевчани. У Одбору је настао расцеп, у коме су победили капитулантски елементи. Групу је водио Гавра Аничић, која је била 'представник имућнијих грађана у покрету'.
Батаљон Јеремића дошао је Васићу у Влашко поље. Сутрадан, Марко Миљковић, председник општине у Зубетинцу, поручио је кмету у Влашком Пољу да 'одма јави Свима војницима кои се тамо у атару вашем налазе да се с Места разиђу Кући Својој нама одма Стиже овамо наредба Мир у земљи'. Деморалисани Илија Јеремић распустио је своје чете и пошао кући. Петар Васић и Каменичани нису били орни за предају. Бесан на Јеремића што је свољевољно распустио чету без њиховог знања, послао је коњанике по њега, који су га ухватили недалеко од Бучја и довели га. Васић га је ухапсио, везао и предао батаљону, чији га војници 'истукоша кундацима'. Батаљон је упао у Бучје, ухапсио и везао кмета, и пошао у потеру за Петронијем Ивезићем, писаром заглавског среза, који је нешто пре њих био у овом селу, објављујући да је 'повраћен ред и поредак, и да су власти државне предузеле управу у своје руке'. Писар је успео да им умакне. Пред сумрак 30. октобра, у бојном поретку кренули су за Књажевац.
Петар Милошевић, командир IV батаљона народне војске у Дервену, предузимао је последње мере пред претњама које су се надвијале из Ниша и насталом ситуацијом код Соко Бање. Двадесет осмог октобра, послао је на Грамаду још три чете. У Дервену је задржао само једну. У правцу Бање истурио је један вод за осматрање. Свим кметовима издао је најстрожије наредбе да се 'људи не разилазе и ред по селима у добро чврстоме стубу од сваке несреће одклањају, и војсци леба довукују'.
Наступило је веома лоше време, са упорном кишом. Раскаљани путеви, пропала обућа, слабо одело, хладноћа, почели су да чине своје. Одушевљење, а с тим и дисциплина, опадале су, појављивала су се дезертерства. Ретки противници буне, охрабрени наступом редовне војске, измилели су на светлост дана одвраћајући народ од побуњеника и убеђујући сељаке да се што пре склањају из борбених редова. Миладин Бранковић, механџија у Извору, јављао је Милошевићу (били су кумови) да се њихов свештеник, Филип Недељковић, тиме бави, па га је молио: 'Гледај да се он од тога уклони или да се њему забрани да не чини такови нереди'. Одлучни командир IV батаљона наредио је кмету изворске општине да му 'најдаље до 3 сахата по подне упути свештеника изворског г. Филипа'. Због још неких сличних појава о којима је сазнао, Милошевић је истог дана образовао Привремени побуњенички суд који су састављали: Риста Ђусић, Вуча Николић, поп Милан Поповић из Лалинца, учитељ Светислав Радовановић, Михајло Никић и он. Реда је морало бити. Због испољеног колебања, командир је сменио Димитрија Савића, председника рибарске општине, и на његово место поставио Петра Голубовића, кмета у Белом Ињу. Општинским судовима села Попшица, Давидовац, Варош и Галибабинци послао је следећу заповест: 'Према Наредби Извршног одбора за округ Књажевачки, принуђен сам да обратим најпажљивијем тога кмета, да људи заоставше по селу његова круга нераспушћа да се удаљавају, и да им се каже да мотре, ако би се наслучај дознало да се ма какова војска из Бање – алексинац за амо креће одма јави нашој војсци која сада полази за Св. аранђела да позицију чува. Поред овога, да мотре и на то да се од непоштени људи по селу неред нечини, па кога увате да у реду неиде подписаном везана спроведу.
Поред овога нека Кметови шаљу свакога дана војницима леба на кола или коњима.
За неизвршавање наредбе Кметови ће најстрожије кажњени бити.
Поред овога да свака кућа има готови по два три лебова и војсци се шаље ма од чије куће редовно па ма та кућа и немала војнике. Кметови ће два пут дневно шиљати рапорте овди у дервену потписатом и то јутром и увече.
Коњи узети јакаће од људе и са спремом. Сљудима овамо послати у дервену да би носили по селима наредбе.'
Обавестио их је и да је образован Привремени суд за овај срез, и који су све његови чланови.

[JASON]

Извештаји су Петру Милошевићу стизали са свих страна. Лазар Николић, четовођа I чете, послао је са Тресибабе следећу вест: 'Новости позитивне немамо, но по чувењу изгледи су врло добри'. На планини је подигао три ватромета: на Мачјој глави 'гди се све прегледати може', на Бркиној вртачи и на Липовици. Уколико се појави редовна војска, ватромете ће одмах упалити. Водник IV вода II чете јављао је да је стајаћа војска избила на Јошаницу (бањски срез) 'у ливаде и ништа није радела', око Кривог Вира пуцало се и јуче и данас, коњаници редовне војске појавили су се у Бањи и 'говорили су да се народна војска преда'.
Заступник четовође IV чете, водник Мита Пауковић, известио га је да му је дошао један Преконожанин који је био данас у Нишу и доставио да је у град стигао један батаљон из Врања, да војници примају барут и да се спремају за покрет. У ком правцу, још им није речено. Исти извештај добио је и од Стевана Ракића, председника општине у Нишевцу. Милошевић је очајнички писао Привременом извршном одбору: 'Шта ћу да радим са II класом кад је без оружија?' Кукао је и за барутом, бар за оне који имају пушке. (За овај дан дао је војсци одзив и лозинку: бајонет – Београд.)
Двадесет деветог октобра, Милошевић је уз помоћ Ристе Ђусића, радикалског посланика из Мерџелата и председника радикалског одбора за сврљишки срез, појачао напоре да спремно дочека стајаћу војску. Упутио је наредбу свим општинама у срезу да му 'одмах пошаљу све војник прве и друге класе у Дервен', а ко одбије везаног да му га дотерају. Општинским кметовима послао је и додатну заповест: 'Одма пошљи војску и уписану и неуписану. Наши топови, пушке и војска иду из Књажевца. Који не дође биће стрељан'.
Захтевао је од њих да покупе оружје где год стигну и да му га најхитније пошаљу. У Белом Ињу нађене су три пушке кремењаче; у шљививовичкој општини три пушке истог типа; изворска општина сакупила је 13 пушака и 'пошиље их са кола и леба'; суд општине бучумске јављао је да на његовој територији 'нема старе пушке, једне су у рату пропале, сада има четири, но оне су употребљене за патролу'; председник гушевачке општине га је обавестио да је пронашао 'пет здраве саибијске пушке и једну државну'.
Богосав Виденовић, водник прве чете која се налазила на предстражи код села Курилово (крај Грамаде), известио је да је артиљерија редовне војске у Нишу синоћ била спремна за покрет, 'а не зна се гди ће'. Време је веома лоше. Мешају се ледаена киша и снег. Располаже са стотину војника, но постоји опасност да се разиђу. Људство чете му је измешано, из разних села, 'па је тешко леба да добију'. Моли, ако је могуће, да добију шаторе, јер немају од чега да направе колибе. Патроле шаље све до Тополе. Милан Поповић, свештеник из Лалинаца, сазнао је да су друга и трећа чета I батаљона стајаће војске из Ниша отишле у Виник и да је један војник из Сливја казао да имају наредбу да ноћас крену за Грамаду. Његов поверљиви пријатељ, који је на два сата пре мрака пошао из Ниша овамо, саопштио му је да су тада 'почеле да свирају трубе на марширање и добоши су ударали'. Ове ноћи отићи ће два Лалинчана 'до Ниша да се боље о овим стварима известе'. Никола Ивановић Зука, четовођа I чете I позива на Грамади, обавестио га је да су му дошла два човека из Горњег Матејевца и саопштили му да официри врше притисак на људе у њиховим селу 'да се са нама бију', и то раде и у Кнез Селу (нишки срез). Од неколицине који су приспели из Гулијана (сврљишки срез) дознао је да су 'сви њини официри обули опанке и да су им рекли да се скупе да се бију са нама'.
Народ је са свих страна дојављивао својој војсци о кретању и намерама стајаће војске.
Командир Милошевић послао је на Грамаду још два вода, у Дервену је задржао само један и 'сву трупу без оружја II класе'. Издао је наредбу да се у случају пуцања дигне народ села Преконога и Грбавча. Поставио је стражу 'над Ораовцем'.
О свему шта је предузео послао је извештај извршном одбору у Књажевцу. У току дана добио је писмо од Аце Станојевића у коме га је обавештавао да је 'јуче дигао на оружје народ у Алексинцу и срезу Моравском, образовао своје власти, посланика Станка Петровића, пустио из затвора и тражи сазив скупштине'. Овако добра вест, делимично нетачна, дала је Милошевићу још више полета.
За то време, начелник среза нишког, Вуле Вукотић, отишао је у Каменицу и наредио да се сви војници народне војске I позива окупе, 'а овако је заповедио и осталим селима да буду под оружјем'. Хоће да 'потерају' народне војнике из свог среза против побуњеника. Јуче је с тим задатком дошао под Грамаду полицијски писар нишког среза, Стеван Кандић, али су га народни војници заробили и отпремили у Дервен.

[JASON]

У 16,15 часова, командир Милошевић, земљорадник, који је у првом рату с Турцима био ађутант народне војске, а у другом привремено заступао командира сврљишког батаљона, добио је одговор из Књажевца на свој јутрошњи извештај: 'Ти се можеш надати нападу једног батаљона стајаће војске из Ниша. Учини распоред своје војске према томе и гледај да дочекаш ту нападајућу силу умешно и вешто. Нама није задаћа нападање, но очување реда; с тога ћеш се и према овоме нападању тако држати дотле, док те оружјем не нападне. Најуспешнија би операција била: да их дочекаш тако, да као опкољени буду принуђени положити оружје. На пуцањ ваља одговорити пуцњем.
Издај наредбу преко кметова да се за другу класу народне војске набави оружије приватно колико је то могуће, а тако наоружану војску употреби у прилици, а остатак нека остане као резева. При операцијама на Грамади или где се сусретнеш са противником употреби и наоружане војнике друге класе. Барут за ове пушке можеш на квиту узети од дућанџија са Дервена ако неби имао времена узети одавде из магацина.
Војску своју држи груписану. А по неколико људи можеш слати по селима Нишког округа да обавештавају свет о намерама нашим које нити иде против Његовог Величанства нити против установа државних које су народу од користи. Кметовима поручи да се старају за храну људи. Сваки нека уредно шаље за своје војнике храну. Тако и за стоку. Гледај да одржаваш везу макар преко II класе са селима алексиначког округа.'
У наставку је писало: 'Овога часа добисмо твој извештај. Ако предстојећи напад не можеш задржати другчије но оловом, онда гледај да је колико је год могуће блажија борба да не буде штете. Пошто баш у овом тренутку водимо преговоре са г. Тешом (генерал Николић), то ћеш пре започете борбе изјавити команданту о томе преговарању, а ако он то не прими, управљај се према приликама.'
Неколико часова касније, добио је шире објашњење на ову тему. Било је то истоветно писмо о преговорима с генералом Николићем и о томе како треба да се понаша у случају додира с редовном војском, какво је тог дана примио и Петар Васић, командир II каменичког батаљона.

Какав је утисак ово произвело на Петра Милошевића и Ристу Ђусића? Рекло би се, бар по дугачком извештају заробљеног писара Кандића начелнику нишког округа, писаног неколико дана доцније, мирно и самоуверено. Казали су му да је генерал Николић позвао њихова два одборника из Књажевца у Параћин 'да воде преговоре о измирењу'. Њима је Привремени извршни одбор наредио да 'даље не продиру, а ни стајаћа војска неће на њих надирати'. Када их је писар упозорио да ће 'мучна посла бити око тога измирења', одговорили су му: 'Ако не буде ништа, ми ћемо терати куд смо почели'. Храбрило их је да је 'алексиначки округ већ устао, и власт од начелника у Алексинцу одузета'. Били су убеђени да се 'спремају да устану ужички, крушевачки, топлички и пиротски округ'.
Предвече у Дервену проширила се вест да је стајаћа војска кренула из Ниша ка Грамади. Петар Милошевић отишао је на положај у 22,30 часова.
Ујутру 30. октобра, из Књажевца му је порученo да се повлачи ако га нападне редовна војска, да пре тога преко свог парламентарца упозна њеног команданта да су почели преговори с генералом Николићем и да затражи примирје док од њега не стигне одговор. Књажевачки одбор заваравао се могућношћу преговарања с војском као и сокобањски.
Развијајући и усаглашавајући свој план према насталим променама на фронтовима, генерал Николић одлучио је да нападне Књажевац са севера и југа, односно из правца Зајечара и Ниша. Тридесетог октобра, у 8 часова, одред који су чинили I батаљон стајаће војске из Врања и батерија Моравског артиљеријског пука под командом потпуковника Драгољуба Марковића, пошао је из Ниша. У Малчу је стигао тек у 12 часова, 'због мера опрезности'; два сата касније наставио је даље и на 5-6 километара од Грамаде развио се у бојни поредак за наступ.
Напад је почео у 15,30 часова. Према извештају генерала Николића протекао је овако: 'Две чете развиле су се на десном крилу, заузев велику и малу Грамаду; једна чета на левом крилу заузела је висове више села Грбавче; једна од првих двеју чета наступала је ка центру положаја на седло велике Грамаде. Четврта је остала у резерви и служила је и као заштита батерије.
На 1500 метара приметила се је велика узрујаност међу бунтовницима. Простор од 500 до 800 метара прешла је пешадија без борбе, јер су се за то време бунтовници приближавали седлу Грамаде. На 700 до 800 метара одпочели су бунтовници ватру на своме левом крилу, а на 1000 метара од бунтовника одпочела је чета на левом крилу овог одреда ватру на бунтовнике. Батерија је одпочела ватру на седло Грамаде. Бунтовници почну одмах одступати и средња чета заузме седло Грамаде. Затим сва скоро пешадија заузме северну страну Грамаде, коју је и батерија посела, одакле је ватра и пешачка и артиљеријска гонила бежеће бунтовнике. Бунтовници су се већином повлачили на Дервен. При свршетку борбе, једна чета бунтовника са Курилова хтела је притећи у помоћ својима на Грамади, али је и она брзо потиснута.'

[JASON]

Наредбом Привременог извршног одбора биле су везане руке Петру Милошевићу. Поручено му је да се повлачи ако га нападне војска. Дакле, да не пуца у њу. Овај 'детаљ' потпуковник је заборавио да унесе у свој извештај генералу. То му је и дозволило да се без отпора успне на поменуте висове. Поред тога, држећи се исте наредбе да пошаље парламентара на преговоре и чекајући на његов повратак, командир IV батаљона народне војске изгубио је драгоцено време, допуштајући противнику да несметано преузме иницијативу и да му се приближи. На преговоре са стајаћом војском послао је четовођу Ђорђевића у пратњи два коњаника. Потпуковник Марковић није хтео ни да их погледа, 'но је сасвим тирјански поступио', односно – ухапсио их. И одмах почео да туче 'са оловом у месо', управивши најжешћу ватру у центар. Милошевић је ватру 'поприлично трпео по ранијој наредби', другим речима – није одговарао. А када је видео, како је написао у свом извештају, 'међу братно тирјанство', отворио је ватру. Тада је било већ доцкан.
Велимир Антонијевић, који је у Дервен стигао пре поноћи, у својим сећањима то потврђује: 'Командир Петар имао је наређење да са војском не ступа у борбу, али да може ако се укаже потреба, пуцати у ваздух, преко војске, да би је заплашио. Када је командант стајаће војске видео да народна војска не пуца у месо он изда наређење, да се пуца у народну војску, што се и учинило и са наше стране пало је око 20 рањених. Кад су ово наши војници видели повуку се натраг и растуре се. Са четом је остао само командир прве чете Никола Зука из Преконога, и он видећи да стајаћа војска нештедимице бије у месо нареди својој чети да и она равним начином одговори пуцајући у месо'.   
Битка је трајала сат и по. Застареле острагуше биле су потпуно немоћне пред модерним, далекометнијим пушкама и гранатама батерије. Редовна војска није имала никаквих губитака. Чак ни лакше рањеног. Потпуковник Марковић напоменуо је у свом извештају да се овај успех 'има приписати великој даљини терања нове пушке'. Народни војници првог позива, по оцени Милошевића, 'држали су се најенергичније', док су се војници другог позива (носили су тојаге и секире), разбегли. Више деморалисани, због неупотребљивости својих пушака, него поражени, Сврљижани су напустили бојиште на Грамади и повукли се ка Дервену. Имали су, према генераловом извештају, 5 мртвих и 10 рањених. Петар Милошевић, обавештавајући Књажевац о исходу боребе, јављао је и о бризи за рањенике: 'Рањенике сам са болничарима завио и у добром квартиру сместио, воду забранио, ракије издао, и све то са добрим набљудавањем'. Додао је и примедбу о понашању официра. Псовали су бога народној војсци и при пуцњави довикивали својим војницима: 'У месо кучку!'

Привремени извршни одбор за округ књажевачки још једном је потсетио Петра Милошевића да је сада 'предузето преговарање с Краљем да се поврати ред у овом округу под извесним условима' и да би било добро док ти преговори трају 'да се обустави сваки напад'. Нека пошаље опет једног парламентара да о томе обавести команданта батаљона стајаће војске и затражи од њега да прекине ватру. Дата му је и алтернатива: 'Ако то неће, онда му понуди примирје на 2-3 дана'.
Како би измамио што часније услове у преговорима, Извршни одбор упутио је у Дервен Велимира Антонијевића, учитеља у Валевцу, 'да поправи тамношње стање'. Стигао је у пола ноћи, целим путем праћен кишом и снегом. Затекао је на окупу комплетан срески Одбор. Саопштио им је да Књажевац шаље три сандука муниције за пушке Пибодијевог система и три сандука Гринове муниције за руске и белгијске пушке. Стићи ће им и два топа с водом заштите од 60 људи и 'војска колико је сад имају при руци, ако је нужно послаће сутра још једну чету'.
Све је ово дало нови елан Сврљижанима, чији борбени морал и поред одступања са Грамаде није опао. Милошевић и Антонијевић још у току ноћи разаслали су коњанике у све општине среза, носећи председницима следећу наредбу: 'Одма упути све војнике и уписане и неуписане, сад стижу наши топови, војска и муниција из Књажевца; одма војску упути овамо, коње што су у селу испрати, за неизвршење овога бићеш стрељан, леба праћај'.