Српске буне

[JASON]

Поштујући упутство Извршног одбора за округ, да још једном покушају преговоре с потпуковником, а под утицајем овако добрих вести о појачању које стиже, обратили су му се дрско и храбро. Пошто су му објаснили да су се са Грамаде повукли једино због тога што су имали такву наредбу и 'усљед тога ми данас нисмо хтели ступати с вама у борбу и пуцати на вашу војску коју смо могли с почетка сву побити, јер беше дошла на згодне нам позиције', а осим тога нису желели 'да се братинска крв немилице пролива', позвали су га на примирје од 2-3 дана док се преговори воде. Ако не пристане на то, 'грех вам на душу за даље проливање србске крви'.
До зоре Милошевић и Антонијевић распоредили су војску више среске канцеларије на брду. Држала је 'десну страну Сврљишког Тимока и заузимала је простор од Нишевца до Жељева'. Према јучерашњем командировом извештају, у Дервену је изван снага на Грамади била једна чета од 151 борца под оружјем, 13 коморџија такође наоружаних, и 510 војника II позива са тојагама.
Ујутру, стигли су им топови и муниција, али не и војници. Стајаћа војска почела је напад на Дервен жестоком артиљеријском паљбом. Њен извештај о томе био је веома кратак: 'Бунтовници су се брзо разбегли повлачећи се ка Тресибаби и Шљивовику, и командант заузе зграде у Дервену, успостави власт и почне хватати бунтовнике'.
Артиљерија је неоспорно учинила своје. Али, потпуковник Марковић није знао за пресудни чинилац који је довео до тако наглог распада народне војске. Налазимо га у казивању Велимира Антонијевића: 'Са Петром код војске били смо заједно и очекивали са које ће се стране појавити стајаћа војска. Нашој војсци издато је наређење да никако не дозволи да стајаћа војска пређе Тимок. На случај да она почне пуцати у месо да то исто учини и наша војска. Око 10 часова пре подне почела се појављивати војска са стране Мерџелата и Нишевца и чим је изашла на висораван брда почели су њихови топови пуцати на нашу војску. Управо пуцали су у браник где је наша војска неко време долазећи из села боравила. Ја и Петар спремили смо се да одемо на тај крај наше војске, али у то време стигоше из Књажевца два ордонанса с писмом, које предадоше Пери. Кад је Пера прочитао писмо даде га мени, те га и ја прочитах. Садржина писма била је ова: 'Вође овога покрета побегле су ноћас. Немој ступати у борбу. Са војском повлачи се ка Књажевцу'. Писмо је било адресовано на Петра. Прочитавши његову поражавајућу садржину, ја рекох Петру: 'Свршено је! Нареди да се свира вољно и војска растура, а ти Перо одмах право на бугарску границу, па у Бугарску. Немој се главом шалити да останеш.'
Милошевић је распустио војску, али није хтео да бежи. Сишао је код канцеларије где га затекне стајаћа војска и одмах га ухапсе, пошто су га официри претходно сабљама добро изударали'.
Антонијевић је одмах напустио фронт, извукао она два топа да не падну стајаћој војсци у руке и пошао с многим војницима за Књажевац. Ни он није хтео да бежи у Бугарску и поред савета пријатеља. ('С народом сам био, до онога часа и повео га у буну, па га сада нећу остављати!') Ухапсили су га неколико дана касније у његовом селу.
У Дервену је заробљен и поп Светозар Антонијевић, рођени брат Велимиров, и што је занимљиво, ухваћена су и тројица из пиротског округа: Никола Младеновић, писар белопаланачког среза, Ранђел Стојановић и Манча Ристић, земљорадници, који су дошли овде 'на договор и лично се увере о буни, и кућама се врате те своима јаве о њој'. Опрезни Пироћанци. Да се прво својим очима увере у буну, па после да виде шта ће. Никада се не треба залетати.
На Дервену се предало 105 побуњених народних војника из среза сврљишког, који су се борили против стајаће војске 30. и 31. октобра. Риста Ђусић, радикалски посланик, одступио је за Књажевац, где је доцније ухапшен и затворен.

[JASON]

Двадесет деветог октобра, као што је речено, III батаљон народне тимочке војске под командом Маринка Марковића и Љубе Божиновића као делегата окружног извршног одбора, улогорио се по повлачењу од Зајечара код Орешка, близу Вратарнице, села на Тимоку које је 'ту са обе стране скљештено брдима и даје добру позицију која брани улаз у књажевачки округ и Књажевац'. Десно крило народне војске посело је висове од места логора до близу бугарске границе, док се левим ослањало на Грлишки вис. Први књажевачки батаљон првог позива под командом Николе Филиповића Муње стигао је те вечери преко Новог Хана и Вратарнице и застао у Задни. Сада су се побуњеничке снаге удвостручиле. Борбени морал био је на висини, ватрене жеље да се Зајечару врати жао за срамоту само су га још више подгрејавале. Народни војници били су озбиљно решани да понове напад на град.
Међутим, Марковић и Божиновић примили су те ноћи исто писмо од одбора из Књажевца што га је добио и Милошевић у Дервену. Да су с генералом Николићем поведени преговори, да се 'обуставља свако кретање војске унапред', да се повуку и заузму 'згодан положај на граници округа'. Био је то шок за обојицу. Одговорили су сместа: 'Зар сада кад смо у превази, када смо почели налазити одзиве и код осталих округа, зар се баш сада повући на границу, ту чекати и дремати док се према нама и око целог округа не сабере толико трупа да нас једним општим нападом смрве. Војска је јако огорчена што нисмо напали Зајечар, тешком муком смо је и јутрос задржали да се натраг не врати. Војска, дакле, наваљује напред. Терати је сада и то тако брзо опет натраг, значи држати је све више тако да најпосле изгуби стрпљење и растури се у мање гомиле, које би се убрзо расуле'. Због тога су је и данас задржали на Вратарници, а ако се Извршни одбор не слаже с тим, нека им јави да је 'повуку на границу'.
Тимочка војска није одступила. Марковић је сутрадан узео три чете од Филиповића и појачао своје снаге, док је истовремено генерал Николић затражио од потпуковника Александра Протића да крене на Вратарницу, разбије бунтовнике, заузме Књажевац и успостави у њему 'власт и ред'.

Тридесет првог октобра, у 5 часова, Протић је пошао у Грљан. Водио је III батаљон, две чете II батаљона, вод III батерије Шумадијског артиљеријског пука и два брдска топа III батерије. Из Грљана је наставио поход у 7,45 часова, у две колоне. Једна је ишла левом, друга десном обалом Тимока. Десна клона је имала задатак да Тимочане нападне код Орешка и на тај начин помогне левој колони да растера бунтовнике на висовима који праве Вратарнички теснац. Лева колона била је управљена на висове мале Вршке чуке. Путовође су им били 4 Грљанца. Благодарећи њима, лева колона заобишла је побуњенике и дошла им иза леђа. (За то ће, по угушењу буне, бити награђени по 60 динара.)
Све остало, према извештају војне команде, било је доста једноставно, осим савлађивања терена:
'Бунтовници дочекају наше трупе ватром и то са Грљишких висова и на десној обали почев од Орешка, па све до Бугарске границе. Но наше трупе потпомагане у згодним тренутцима артиљеријом, растерале су бунтовнике и тиме извршиле свој задатак, истина због тешког земљишта и големих дубодолина мало спорије, али са успехом. Бунтовници бегали су и колико нису прешли Бугарску границу, одступали у два правца: једни Новоме Хану насипом, а други планином ка Бучју. Одред је продужио наступање друмом ка Књажевцу и на пола часа иза Вратарнице улогорио се и преноћио. Како јавља командант, било је бунтовника на Вратарници до 2000.'
Подвлачећи да су се побуњеници одупирали седам часова, у извештају се закључује: 'Наша трупа у главноме дејствовала је из даљине плутонском ватром, и тако бунтовници због даљине терања и тачности погађења нових пушака нису јој могли ништа нашкодити, те и није било у њој због тога никаквих губитака, осим што је један чувар јавне безбедности лако у главу рањен. У наступању нађено је неколико бунтовника мртвих по шумама.'
Потпуковник Протић је испричао: 'Ја сам са својом колоном стигао пред Вратарницу и нађем је јако поседнуту. Разместим своје трупе и батерију топова, па чувши, да са бунтовничке стране нешто вичу, изађем на дваестину корака, са командантом батаљона Пером Радовановићем, и наместимо шаке на уши да чујемо шта вичу. Допирале су неке речи о 'примирју'. У то пукне једна пушка са стране побуњеника и куршум са заби у земљу на два прста пред мојом ногом. Мајор Радовановић ће рећи: дозволите г. потпуковниче, да га узмем за успомену, изрије куршум сабљом и мете у џеп.
Ја наредим напад. Пошто смо ми у сталном кадру већ имали нове даљометне пушке, то су побуњеници више патили од њих, но ми од старих пушака, које су они имали. Наша пешачка ватра, са далеким бијењем, одбацила их је тако далеко, да њихове пушке нису ни добацивале више до нас. Уз то је и артилерија чинила своје.'

[JASON]

Није само ово представљало пресудан моменат који је народну војску терао на узмак. Њени борци били су обезоружани наредбом књажевачког Извршног одбора, као и они на Грамади, да први не нападају и не пуцају. Љуба Божиновић испричао је о томе: 'Тек што приспех на лице места, кад се на десном крилу нашем осу пуцањ из пушака. Не могу поуздано рећи, јер сам био прилично удаљен од десног крила, али ми се чинило да су се пуцњи чули од обе стране, и од нападачке и од нападнуте. Ја посаветовах командиру и он ме послуша да трубач свира на престанак паљбе, а уз то спреми и два коњаника да јаве десном крилу да не пуца, но да стајаћој војсци довикују да је примирје закључено, те да не напада. Војници на центруму комешали су се, ја их с командиром једва уздржах од борбе; али кад почеше и топови пуцати, а неколико граната падоше позади наших трупа, не могосмо их више уздржати, они прснуше у ланац и почеше сви из реда пуцати, не слушајући већ ничије команде.'
После седам часова битка на Вратарници била је завршена. Стајаћа војска овладала је пролазом ка Књажевцу. Догодило се овде и једно издајство. Починио га је Никола Филиповић Муња, командир батаљона који је дошао из Књажевца. Видећи крах, Љуба Божиновић се спремао да побегне у Бугарску. Филиповић, осетивши да је потребно да се нечим 'опере'  пред режимом који је опет узимао власт, пожурио је за њим с неколико војника и ухватио га. Муња је тврдио да је Божиновић хтео тада да се убије, али га је он спречио у томе. Било како било, Љуба Божиновић је стражарно спроведен у општински суд у Књажевцу, одакле су га пребацили у начелство и ту га затворили. (Филиповића ово није извукло на Преком суду. Добио је смртну казну, која је била преиначена у робију.)
У ноћи, 30. октобра, цео Привремени извршно одбор за округ Књажевачки налазио се у општини, у напетом ишчекивању да чује шта су урадили његови чланови, стари Гавра Аничић и Никола Павловић, који су отишли у Соко Бању за преговоре о миру и намером да одатле продуже за Параћин, да иду лично генералу Николићу. Аца Станојевић двапут је ишао до телеграфа да успостави везу с Бањом и сазна нешто о њима, али без успеха. Сокобањска телеграфска станица није радила. Кад је прошла поноћ, Станојевић је отишао још једном да покуша да успостави контак с Бањом и… више се није вратио. Марку Крстићу, члану Одбора, земљораднику из Књажевца, учинило се то сумњиво, поготову кад му је нешто касније Михајло Веселиновић рекао да је уморан, три ноћи није спавао, и да иде кући да мало одрема. Напустио је општину. Прошло је три сата. Станојевића још нема! Шта ли је са Веселиновићем? Послали су стражара до његовог дома. Тамо га није нашао. Ни Станојевића није било код куће.
Чланови Извршног одбора закључили су да су обојица побегла. Редовна војска је као први задатак после угушења буне трагала за коловођама. Њих двојица с Божиновићем били су први у округу. Ни један од њих није хтео да потпише молбу за мир. Одбор се деморалисао. Главне вође напустиле су буну. Ситуација је очито безнадежна. Аничић и Павловић се не јављају. На Грамади је доживљен пораз. Стајаћа војска наступа према Књажевцу са две стране. Остали су сами. Требало је спасавати што се спасти може. Договорили су се, да једна делегација оде до окружног начелника, Косте Јовановића, и преда му власт. Да се све сврши лепим начином, колико је то могуће. Одређени су да то учине Марко Крстић, Милутин Раденковић и Никола Чулић. Било је нешто пре 4 сата, 31. октобра. Киша са снегом, ледено праскозорје.
Косту Јовановића и његовог помоћника Светозара Бркића нашли су шћућурене од хладноће и страха у једном ћошку собе. Први је држао откочени револвер, други – секиру. У вароши се говорило да ће ове ноћи разбеснели побуњеници да побију све државне службенике. Уместо тога, покорно су им понудили власт. Отишли су, сва петорица, прво у општину, где је Крстић свечано предао Јовановићу кључеве од запечаћене општинске касе. Затим су прешли у начелство, испред кога је још стајала стража од оружаних сељака. Начелник је на лицу места испробао своју власт. Наредио им је да се одмах уклоне одатле. Они оштро салутираше и брже-боље нестадоше незнано куд.
 

[JASON]

Пошто је спремио депешу за Николу Христића и генерала Николића да је 'повраћен законити ред у вароши', начелник Јовановић написао је проглас народу који је објављивао да су Аца Станојевић и Михајло Веселиновић побегли, да се Извршни одбор растурио, да је начелство узело власт у своје руке и да се, према томе, 'оружани људи што пре разиђу'. Апеловао је на грађане да 'својски потпомогну државну полицијску власт у извршавању њених наредаба'. Известио је потпуковника Марковића,команданта 'војске дејствујуће са Грамаде против сврљишких побуњеника', шта се догодило у граду. (Овај ће му увече послати поруку да сутра са својим одредом улази у Књажевац.) Начелника сврљишког среза, Милана Стевановића, кога су народни војници дотерали овамо везаног, ослободио је и послао у Дервен, да становништву саопшти да је буна угушена и да га позове на сарадњу.
Што се тиче административних послова, Јовановић није наишао на неке потешкоће. Али, чим се потегло с људима, препреке су се створиле на сваком кораку. Заповедио је добошару да објави збор. Међутим, Књажевчани се нису тако лако одрицали свог покрета. Још мање су били решени да приступе властима омрзнутог режима. На збор је дошло једва 4-5 људи. Начелник је обавестио генерала Николића: 'Четири пута позивани су грађани на збор. Заказано им је да дођу са оружјем ради одржавања реда и поретка, ради одбране имања од могућег нападања побуњеника, који се у округу налазе. И сваки такав позив налазио је код овдашњег становништва слаба одзива и потпоре.Говорило се од стране чиновништва појединим грађанима како њихов рођени интерес иште да се што искупе са оружјем, те да помоћу полиције и војске одржавају ред и стану на пут могућим неприликама, али све то слабо је хаснило.'
У Књажевцу је владала очита опструкција. Како се приближавало вече, у варош су почели да пристижу остаци разбијене народне војске на Вратарници по двојица, тројица, петорица, у групама и у гомилама. Надолазили су готово непрекидно све до после пола ноћи. Сачекивао их је окружни начелник с капетаном Ковачевићем и свима чиновницима и неким грађанима. Пронашао је и хлеб из резерве побуњеника коју је створио бивши Извршни одбор, наредио да им се раздели, 'само да што пре оду одавде'. Град је био препун гневних војника, који још нису пристајали на капитулацију. Смркнуто су објашњавали грађанима да су се поштено борили, али шта су могли да учине с тим њиховим острагушама и каписларима? Пили су целе ноћи, било је и разуларених. Окружни начелник се плашио пљачке, али није се догодила ни једна. Молио их је и кумио да напусте варош и да се ослободе оружја ради њиховог добра. Ево, добио је вест од команданта Марковића да редовна војска стиже сутра овамо.
Страх је тек настао негде око 2,30 часа. Неки коморџија народне војске донео је глас да јединице Илије Јеремића и Петра Васића, које су биле упућене у Соко Бању и према Ртњу, долазе из Влашког Поља преко Бучја у Књажевац. Брзо се пренело да имају намеру да заузму град и да побију све чиновнике. Сада су код Каличине, непун сат одавде. Начелник је с расположивим полицијским снагама и нешто добровољаца из редова грађанства преузео мере за одбрану. Она два топа, које је учитељ из Валевца, Велимир Антонијевић, довукао из Дервена у Књажевац да неби пала у руке стајаће војске, па их предао овде артиљеријском капетану Стојану Николајевићу, била су постављена 'у сокаку који води поред овдашње апоеке на винограде уз Каличинску реку'. Николајевић је преузео команду над њима. Капетан Димитрије Ковачевић, командант Пуковске окружне команде, одмах је послао у сусрет четама које су долазиле, судског писара Цветковића и практиканта заглавског среза Миловановића на коњима да им 'разложе како је у Књажевцу повраћен мир и законити поредак', па тако и да се владају. После пола часа дојурио је практикант и обавестио их да ова војска хоће да се преда. Испред два топа чекали су је окружни начелник, капетани Ковачевић и Николајевић и двадесет наоружаних присталица. Народни војници довели су везаног Илију Јеремића, док се командир Петар Васић негде уз пут изгубио. (Биће ухапшен сутрадан.) Ковачевић их је позвао у у име краља Милана и законитог реда да положе оружје и да иду кућама. После 'неког устезања почеше се одазивати мало по мало и напослетку се успе те сви онде у пољу положише оружје са муницијом, две заставе, два топа и топовску муницију'. Све се ово одигравало ујутру око 4 часа, 1. новембра.

[JASON]

Ништа тако није заболело окружнок начелника Јовановића као одбијање Књажевчана да му се придруже у одбрани града од наступајућих побуњеничких батаљона, који су представљали 'смртну опасност'. О томе је написао генералу Николићу: 'Овај факт, да код толиког грађанства књажевачког, није се могло изићи тим батаљонима на сусрет са више од 20-25 лица и то чиновника полицијских и судских, професора, два инжињера, два доктора и књажевчана највише ако је било 10 душа – најбољи је и најочевиднији доказ, како чиновништво врло слабу или никакву потпору налази код овдашњих грађана при вршењу својих законитих дужности. Те ноћи поред оних који су са чиновницима стајали на извесном месту као главна снага, највише ако је било Књажевчана по разним патролама 50-60 душа, али свакојако може се рећи, да ни једног момента није било више од 100 овд. грађана на служби, ради одржања мира и реда, и само се срећи има приписати, што сви они, који се те ноћи изложише на сусрет оним батаљонима, што са Бучја долазише, не изгинуше. И тек када је ова опасност прошла, могло се сматрати да је опасност од вароши отклоњена.'

Првог новембра, у 11,30 часова, претходница потпуковника Александра Протића ушла је у град. Два сата касније стигле су и јединице потпуковника Драгољуба Маринковића. Истог поподнева овај је издао заповест да се 'сви чланови Извршног одбора затворе'. Помоћник окружног начелника, Светозар Бркић, још одмах изјутра 31. oктобра зашао је по вароши, те је неке подозриве стављао у притвор. У руке му је пао поп Маринко Ивковић, а затим и два бољевачка учитеља, Тихомир Маринковић и Неша Магдић. Охрабрен овако добрим 'уловом' кренуо је 'с неким овдашњим грађанима' у потеру за несталим Љубом Дидићем. На траг му није наишао, али је у Новом Хану налетео на не мање познате вође буне, које су се, клонула духа, повукавши се са Вратарнице, предале. Били су то: Добросав Петровић, Живан Никодијевић и Владимир Зебић. Ипак, сви му нису пали шака. Жика Миленковић, Петар Антић и поп Лука Ђуровић Црногорац утекли су у Бугарску.
Атанасије Аранђеловић, писар окружног начелства, замолио је за дозволу од свог старешине да пође у потеру за Ацом Станојевићем и Михајлом Веселиновићем, јер су му 'предели добро познати ако су окренули да бегају у Бугарску'. На путу кроз Вратарницу почео је да се распитује за њих. Наоружани сељаци, још озлојеђени и неспремни да признају крах буне, кад су чули кога тражи и због чега, убили су га код саме механе, где је потом и нађен. Била је то једина жртва на страни режима у тимочкој буни, а у стајаћој војсци један војник, рањен у главу, који је после умро у болници. Свега два погинула у редовима снага за њено угушење.
Одбојно расположење Књажевчана према режимској власти које нису крили, био је фактор који није дозвољавао Кости Јовановићу да ишта предузме противу чланова Извршног одбора. Све што је против њих урадио 31. октобра, било је то да је поручио Гаври Аничићу и Николи Павловићу, који су се тог дана вратили из своје неуспешне мисије у Соко Бањи и право отишли у механу, да оду кућама и да 'из куће не излазе'. Тек сутрадан, негде између 15 и 16 часова, када су оба одреда редовне војске посела варош и тиме дала 'довољно заштите' успостављеној старој власти, били су ухапшени.

[JASON]

Судбина Љубе Дидића била је трагична. У бегству према Бугарској залутао је на неколико километара пред границом. Наишао је на Цветка Јовановића, земљорадника из Балинца (општина радичевска, срез заглавски) и замолио га да му покаже пут, плативши му добро унапред за ту услугу. Овај га је водао и све више удаљавао од границе, док га није довео у село и предао кмету. Ево шта је сам испричао иследном судији Мојсиловићу: 'Ја сам ухватио Љубу Дидића коловођу побуњеника из бањског среза. Ухватио сам га на Голој Чуки, балиначком атару. Био је у црном сукненом оделу, у сељачким чарапама без обуће. Он је био намеран да бежи преко границе; но ја сумњајући на њ да је поштен човек варљивим начином кад је излазио напоље ради себе одузео сам му револвер, па затим потерао пред собом кмету у село Балинци. Он ми је у путу најпре дао један дукат и пола наполеона да га пустим, но кад нисам хтео, онда ми је дао 27 дуката, но ја га ипак нисам хтео пустити. Трећи пут нудио ми је више, но кад је видео да ја нећу да примим и да не може да ме подмити онда је почео бегати, ја сам на њ опалио из револвера два метка, но га нисам погодио. У бегању том он је пао и ја га стигох и тако пред собом отерах га кмету. Он је тада рекао: 'Е, није вајде, суђено ми је да главу изгубим.'
(Према једној причи, која може бити и тачна и нетачнеа, Јовановић је предао Дидића председнику општине у Радичеву. Овај је одредио једног другог сељака да га тобоже спроведе, а да га уз пут пусти. Месни учитељ, гурајући се власти у крило, пошао је на своју руку с њима, сумњајући да ће Дидић само једном спроводнику побећи. Тако је Дидић доведен у Књажевац. После неког времена, учитеља је убио брат оног сељака коме није било суђено да спасе главу свом вођи.)
Цветко Јовановић тражио је од власти 'на име дангубе' по овоме делу 30 динара за четири дана. У првом саслушању, пред среским писаром Ивезићем, тражио је свега 12 динара. Генерал Николић, који га је позвао у Зајечар да му изнесе како се то одиграло, дао му је награду у износу од 120 динара. На његов предлог, министар војске поклонио је Цветку државни револвер.

Потпуковник Протић, који се већ једном срео са Дидићем у сокобањској клисури, сада је имао још једно виђење с њим. Чувши да је ухваћен, наредио је да му га доведу. О томе је рекао у својим сећањима: 'Беше то сада сасвим други човек, сломљен, до непрепознавања преображен. Снужден и погружен стаде преда ме, чекајући шта ћу. Ја га ословим, рекавши му: 'Видите ли сад, да је било боље да сте ме послушали.' 'Па господине, рећи ће он, ми смо се старали, али народ неће да слуша.' 'Немојте сад да се на другога изговарате, све је то доцкан. Сви, који тако раде, зна се којим путем морају ићи. Та ће глава да оде. Зашто да дође дотле, и зашто да се по целом свету чује о нашој земљи и о нашем народу, ружан глас?' 'Е, тако је то, господине! Нисмо ни ми мислили да ћемо овако доспети. Али ко је знао, да фукара неће да се бије (опсовавши врло ружно).'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
И док се један део побуњеничких вођа 31. октобра нашао у књажевачком затвору, други део већ је прешао бугарску границу. У пограничном месту Кула, срели су се тога дана с вођом странке. Пашићев домаћин у Турн Северину, Кокотовић, успео је да му пронађе лажан пасош 'који се јако разликовао у годинама'. Рекао му је да се никако не шали да прелази у Србију, где је буна. Заведене су оштре мере, контрола је веома будна, 'сам начелник Ђурић налази се на лађи као извидник'. Зато, никако воденим путем преко, већ само сувим. Увече је наставио пут железницом за Крајову, ујутру, 28. октобра, продужио је колима за Калафат где је стигао увече; сутрадан рано прешао је у Видин. Ту је живела његова сестра Ристосја, удата за видинског окружног начелника, Ристу Јовановића, код које је одсео.
Пашић каже да је у Видину био два дана. 30. октобра у ноћи прешао је за Кулу. У Кули се нашао 'с познатим русофилом Константинеском', тамношњим подначелником. Овде је дошло до његовог сусрета са Ацом Станојевићем, Михајлом Веселиновићем, Жиком Миленковићем, Маринком Марковићем, поп Луком Ђуровићем, Михајлом Ступаревићем и другима који су успели да се извуку из Србије. Питао их је да ли треба да пређе у Зајечар. Рекли су му да је беспредметно, да је устанак савладан, да су многи побијени и похапшени, и да су се они бегством спасли. Одатле су отишли у Видин, тај 'стари азил српских политичких емиграната'. Николи Пашићу није било суђено да се стави на чело буне.  

[JASON]

Упад у Алексинац. – Љубљење побуњеничке заставе. - Покушај у крајинском срезу.

Најзад је избио усзтанак у моравском и алексиначком срезу, на који су жудно чекали Бољевчани, Бањчани и Књажевчани. Црнорачани су им још првог дана побуне слали коњанике да питају шта толико чекају 'кад су се сви дигли на оружје'! Врење је код њих дуже потрајало, мада су се и оно још у првим октобарским данима одупрли предаји оружја. Вукањска, гредетинска, доњо-љубешка и корманска општина у моравском срезу одбиле су тада да дају оружје.
Тридесет првог октобра, пред први мрак, у Прћиловици, седишту моравског среза, окупио се наоружани народ. Према извештају Николе Христића, било их је 'на 6000 људи из свију општина моравског среза'. Маса је у један глас захтевала да се 'г. капетан и цео његов персонал повежу', што је одмах и учињено. Ухапшени су, везани и затворени: срески начелник, Милан Васиљевић (Коста Јанковић, из Прћиловице, тканицом га је добро притегао), писар начелства, Димитрије Ракић, и оба практиканта, Петар Грба и Младен Обркнежевић. Пошто су сменили власт и поставили своју, око 17,30 часова изабрали су за команданта попа Лазара Јовановића, из Трњана, народног посланика и председника радикалског пододбора за моравски срез, за командира Миљана Петровића, из Радевца, бив. команданта народне војске II позива. Негде око 23 часа кренули су за Алексинац да ослободе затвора Станка Петровића, земљорадника из Горње Сухотне, бившег радикалског посланика за алексиначки округ, који је 'ради неке раније кривице' бачен у апс 24. јуна, и Димитрија Прокића, општинског писара из Пешчанице.
Између 12 и 1 сат, Моравци су насипом преко моста, на коме се налазила стража и којој су одузели оружје, с повиком 'ура!' грунули у Алексинац. Водио их је свештеник Јован на коњу. У вароши их је дочекао Коста – Коле Кнежевић, дуванџија, председник радикалског пододбора за срез алексиначки. Било их је по процени окружног начелника Ђорђа Радовића, три до четири хиљаде. С придруженим грађанима јурнули су на војни магацин 'код бившег карантина', развалили врата, узели оружје и муницију, и разделили, а затим 'пресекли вод телеграфски, жицу растурили, и два дирека оборили'. У току ноћи ухапсили су 'све редом, како полицијско, тако и сво судско чиновништво'. У затвору су се нашли: окружни начелник Радовић, срески начелник Ђорђе Гајић, судија Димитрије Стојковић, помоћник начелства Петар Марковић, секретар окружног начелства Сима Тодоровић, окружни благајник Милан Загорица, руковалац телеграфа Коста Прендић и 'инжинир. подпуковник стајаће војске, Стеван Бенички', који се 'у Алексинцу десио путујући из Ниша за Београд'. Из апсане пуштени су Станко Петровић и Димитрије Прокић, и 'остали осуђеници'.
Све је урађено врло брзо. Образован је одмах Привремени одбор по угледу на Књажевчане, који је 'сву власт у своје руке узео'. Најважније је било проширити буну и организовати одбрану од наступа редовне војске. Благоје Крстић, берберин, Михајло Гилкић, бив. касапин, сада пандур окружног суда, и Милош Гогић, добили су коње и налог да сместа пођу у Ражањ и предају следеће писмо Ђоки Брачинцу: 'Народ среза моравског дође овог часа, ослободи затвора Станка и Прокића, и варош је сва на оружје.' Петар Николић, Коста Б. Живковић и Мита Милијић, послани су у Соко Бању да виде шта је с њима и да их охрабре својим устанком. Ова тројица су дошла до чесме кнеза Милоша, коју је подигао на путу Соко Бања – Алексинац, где им је један сељак, кога су срели, казао да је 'у Бањи стража од стајаће војске', па су се необављена посла вратили натраг. Према сведочењу Петра Николића, свратили су у Краљево, Суботинац и Бован, и свуда саопштили да се 'народ моравског среза дигао на оружје и да треба они да се такође одмах дигну'. Јован Трифунац, из Суботинца, имао је задатак да обавести узбуњена села у алексиначком срезу, Суботинац, Рутевци, Бобовиште и Делиград не иду у Алексинац, већ Делиграду и да тамо чувају мост да војска крушевачка не пређе у Алексинац.
На пијаци појавила се застава побуњеника, на којој је писало: 'За велику народну скупштину, за народно право и слободу'. Изнели су је из Кнежевићевог дућана Анта Димитријевић, фурунџија, и четовођа Милета Петковић. Направљена је по Кнежевићевој идеји, сашио је терзија Коста Б. Живковић. Први јој је пришао Дина Стевановић, земљорадник из Суботинца, прекрстио се, пољубио је и рекао: 'То желим и за то се борим'.
Ујутру, првог новембра, око 5,30 часова, пошто су ухапшене пустили из затвора и пребацили их у кућни притвор, један део побуњеника под командом Косте Кнежевића пошао је Делиграду, други, вођен свештеником Јовановићем, упутио се Рујевцу, где се разместио по шанчевима из српско-турских ратова да сачека стајаћу војску.

[JASON]

Улетевши у буну попут летње олује, моравски и алексиначки срез испали су из ње истом брзином. Генерал Николић, који се већ налазио у Зајечару, наредио је 1. новембра, чим је од министра војске добио извештај да су побуњеници заузели Алексинац, потпуковнику Срећковићу на Честобродици да са својим одредом што брже наступи ка Алексинцу преко Врмџе и бањске лисуре, мајору Атанацковићу, који је синоћ ушао у Соко Бању, да се стави под његову команду, а команданту Моравске дивизије у Нишу да оданде упути три чете и једну батерију за Алексинац. Народна војска попа Лазара Јовановића у судару са стајаћом војском била је 'узбијена, те се повукла Алексинцу у шанчеве'. Остали су до пола ноћи, а онда су се по исказу Косте Јовановића, 'разишли и разбегали својим кућама'. Окружни начелник Радовић тврди да су са Рујевца били одбачени нешто иза 16 часова, где су оставили три мртва и имали двојицу рањених,  а око 18,30 сати 'кад је ухватио мрак, увелико се разиђу'. У то време дошли су му Станко Петровић и Димитрије Прокић, позвали с потпуковником Беничким у читаоницу и тамо су му 'у присуству других грађана и кмета Стошића', предали власт, а њих двојица 'врате се на своје место у затвор'. Другог новембра, у 13,30 часова, Честобродички одред ушао је у Алексинац без борбе.

Првог новембра у зору, Привремени одбор у Алексинцу послао је коњанике преко Мораве у крушевачки округ да тамношња села обавесте да су се моравски и алексиначки срез дигли на оружје и да их позову да и они то исто учине. Имали су успеха у Великом Шиљеговцу и Рибарима, докле су стигли. Начелник крушевачког округа, Димитрије Ђорђевић, на вест о томе похитао је у Ђунис, оставио тамо среског начелника Милоша Богићевића да пази на 'покрете бунтовника преко Мораве', а он се упутио Великом Шиљеговцу, где је већ наишао на окупљене наоружане сељаке. Рекли су му отворено да су узели оружје због побуне у моравском срезу и да 'хоће да виде шта је тамо, и зашто браћа њихова гину'. Овде је окружни начелник оставио свог писара Тодора Николића да покуша да их умири, па продужио за Рибаре. Међутим уз пут је наишао на побуњенике који су прешли са оне стране Мораве овамо и вратили га у Велики Шиљеговац. У селу наишао је на сељаке у 'највећој узрујаности и раздражењу'. Напали су среског писара да га вежу. Начелник га је једва спасао, неаредивши му да се уклони и оде у Ђунис.

У Крушевцу је нешто покушавао да уради Серафим Т. Неготинац, трговац, општински одборник и некадашњи председник општине, човек од великог угледа у граду. Давао је гласне изјаве више него што треба, повезивао се с неким људима из околних села да подигну буну, али га је власт брзо склептала. Оптужен је да је у договору са алексиначким побуњеницима имао намеру да организује 'поткопавање железнице којом су се возила два батаљона стајаће војске из Београда, који је влада на први глас о нередима у Морави упутила била, и да их сјури у Мораву'.
Све у свему, ништа се од тога није остварило. Стајаћа војска ушла је у Крушевац 3. новембра, где је 'потпун мир и ред затекла'.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Један дашак буне прешао је и у крајински срез, нечујан, краткотрајан и у великом закашњењу. Дунуо је после пада Алексинца. Истина, Најдан Павловић, земљорадник  из Салаша, говоио је раније људима: 'Ајде бре да идемо да помогнемо нашој браћи… они тамо гину а ми овде седимо и не помажемо им. Ако оне лоле њих тамо побију, онда ћемо и ми да страдамо, зато похитајмо'. (За ове речи Најдан ће на Преком суду добити 10 година робије у тешком окову.)
Према исказу Станка Предића, земљорадника из Велике Јасикове, 3, новембра, негде после поноћи, окупило се код ћуприје на Јасиковачкој реци 200-250 људи. Анта Рајичић, земљорадник из Салаша и народни посланик, говорио је да је време да се и они дигну на оружје. Предложио је да створе две колоне. Једна да заузме барутни магацин у Штубику, како би дошли до муниције, друга да се упути Неготину, да се дочепа оружја које су предали војној комисији и да придобије грађанство да приђе њиховој страни. Покрет су извели у ноћи између 3. и 4. новембра. Договорили су се да се састану увече, 'испод Салаша код Антине куће'.
Побуна је захватила села: Сиколе, Метриш, Велику и Малу Јасикову, Копривницу, Салаш, Глоговац и Поповицу. Поред Рајичића, вође су још биле Милан Глигоријевић, земљорадник из Салаша, члан радикалског одбора за срез крајински, Михајло Николић, свештеник из Метриша, председник реченог одбора, Јован Јоновић, кмет из Велике Јасикове и Петар Живковић, писар копривничке општине. Станко Миленковић и Станоје Марјановић, обојица из Копривнице, прекинули су на неколико места телеграфске жице и оборили неколико бандера. Међутим, одлучним дејством једне чете редовне војске са два топа, 3. новембра били су разбијени код Салаша. Бунтовници су се разбегли, Анта Рајичић је успео да се пребаци у Бугарску.
И, то је било све.

[JASON]

Одмазда. – Страшни Суд. – Како су се бранили сељаци. - Доставе. – Захтеви за накнаду штете. - Пресуде мржње и освете.

Дошла је сурова одмазда. Војници су залазили по селима, претресали их, и из кућа извлачили сумњиве, који су се предавали, уплашени да им не пале домове и пљачкају имовину. У књажевачком крају, који се сав побунио и где је отпор сломљен најтеже, војска је одузимала покућство, одводила стоку. За одбеглима су ишле хајке и убијале пронађене. Једанаестог новембра, потпуковник Блаж Јурковић, који је постао вршилац дужности окружног начелника, обавештавао је генерала Николића: 'До данас има похватани скоро 400 бунтовника, а сазнаје се, да ће се још похватати и дотерати. Па пошто нема ни локала где би се дотерани побуњеници могли сместити, то би требало да се са ислеђењем њиховим, који се у рукама власти налазе, похита, то Начелство част има учтиво замолити Господина Главног Команданта, да изволи наредити да и судије овог окружног Суда са писарима, предузму ислеђење са ухваћеним бунтовницима, како би се што пре посао могао завршити, пошто Суд овд. окружни и не ради своје текуће послове, те би се тим пре могле Судије употребити за ислеђење бунтовника, а у смислу Закона о преком суду, ислеђење да буде што брже и краће.'
Похватано је до краја преко хиљаду људи. Водили су их у Зајечар 'везаних руку на леђима, без обуће на искрвављеним ногама, само у подераним сељачким чарапама'. Исцрпљене и промрзле, трпали су их у зајечарске касарне, кафане и шупе, и у групама изводили на Преки суд, чије је време рада Драгитин Илијћ назвао – месец смрти. Један савременик оставио је своје виђење тог мучног времена: 'Све је било ућутало, умукло. Чуо се само гломазни топот војничких цокула, рзање сејменских коња, звекет ланаца и окова и строги глас председника преког суда.'
Четвртог новембра Преки суд већ је почео рад. Под председништвом Драгомира Рајовића, преки суд је без много формалности, после краткотрајних претреса изрицао најтеже казне. Већ 5. новембра, тројицу побуњеничких вођа из бољевачког среза, попа Милију Петровића, Живка Никодијевића, трговца, и Миленка Првуловића, учитеља осудио је на смрт због 'дела издајничког предузећа против краља и насилне промене Устава'.
Петровићу, бољевачком намеснику, рођеном у Бољевцу, било је тада 58 година. Богословију је завршио у Београду 1864, са својим оцем Симеоном свештениковао је у Илину пуних десет година, а онда су прешли у Бољевац када је тамо било пресељено средиште епархије. Припадао је старим либералима, радикалима је приступио одмах по формирању странке, а 30. октобра 1882. благодарећи њему у Бољевцу је је основан и њен пододбор. Имао је буран политички живот, био је биран за народног посланика. Када је буна почела и извесни људи га молили да 'утиче да се народ умири', одговорио је: 'Како ћу сада да га умирим, када га буним од своје двадесете године!'
Стрељали су га 6. новембра, пре подне, у 9 часова, на Краљевици. Био је човек јаке телесне грађе, сејмени нису добро гађали. Пао је у гроб неубијен. Устао је, ослоњен на колена, замолио их да га дотуку, да се не мучи; говорио је: 'Удрите браћо, удрите!' Једним метком у теме са ивице раке сејмен му је докрајчио живот.
Истог дана, стрељани су Миленко Првуловић и Живко Никодијевић. Првуловић, учитељ у Кривом Виру био је родом из Параћина. Као члан Радикалне странке учествовао је на њеној скупштини у Крагујевцу. Тада се и упознао са Пашићем. Имао је 32 године.
Шестог новембра, на смрт су осуђени Љуба Дидић, Риста Ђусић, бив. радикалски посланик из Мерџелата, и Петар Милошевић, командир IV батаљона народне војске. Дидић се на суду држао примерено. Кривицу није признавао, 'а није ни на кога пребацивао'. Није теретио друге, одбио је оптужбу да је 'постојао општи радикалски план за буну', тврдећи да су за њу криве 'војска и полицијске власти' које су је својим поступцима изазвале. Сва тројица стрељана су 7. новембра, на Краљевици.
Љуба Дидић, 'човек из народа,' ишао је према стратишту 'поузданим кораком'; Ђусић је носио запаљену свећу и претио радикалском осветом; Милошевић је био 'прибран и миран'. Одјекнули су пуцњи. Дидић није био одмах усмрћен. Када су сејмени пришли гробу, видели су га како је 'устао побауљке, из рана му је шикљала крв'. Повикао је: 'Удри! Удри! Удри!'

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Суд у Зајечару, који је у име краља пресуђивао 1883. године.

[JASON]

Седмог новембра, осуђен је на смрт поп Маринко Ивковић, зет попа Милије Петровића. Тимочка буна га је затекла осуђеног на 8 месеци затвора због тзв. гамзиградске афере. (Наиме, између 20. и 23. маја 1883. сељаци у Гамзиграду успротивили су се жигосању стоке, па је дошло до оружаног сукоба с органима власти. По оптужби, Ивковић је наговарао сељаке да одбију жигосање стоке и да се према потреби одупру силом. Окружни суд у Зајечару осудио га је на суђењу 7-9 јуна 1883.)  Жена му је умрла пре буне, остао је са двоје деце, кћеркицом Кадивком од 5 година, и синчићем Милијом од 2 године. Богословију је завршио у Београду, био је парох села Валакоње са седиштем у Бољевцу од 1870. готово пуних 13 година. Загрејан идејама Светозара Марковића, био је претплатник 'Раденика', скупљао је претплату за лист, слао му често дописе о злоупотребама власти у његовом крају. Биран је и за народног посланика на радикалној листи.
На суду се држао најбоље од свих. Прибрано, достојанствено, храбро. На њега се није окомила само оптужница. У настојању да спасу себе, набацивали су му кривицу и таст Милија и шурак Добросав, и његови најбољи пријатељи и саборци који су га и увукли у буну, учитељи Неша Магдић и Тихомир Маринковић. Разумео их је. Смртну пресуду саслушао је 'мирно и хладно као да се није њега тицала и чврстим корацима како је и улазио, изишао је из суднице'. После изрицања смртне казне у зајечарској цркви месни парох га је јавно рашчинио. На позив да окаје грехе и да приступи последњем причешћу, одговорио је: 'Не треба'. Стрељан је 8. новембра. Имао је 35 година.
Седмог новембра, суђено је Неши Магдићу и Тихомиру Маринковићу, учитељима у Бољевцу, и Владимиру Зебићу, учитељу у Подгорцу. Магдићу, рођеном у Врбовцу (бољевачки срез), било је 24 године. Богословију је завршио у Београду, приступио Радикалној странци, нарочито се истицао својим радом у читаоници. Маринковићу, који је рођен у Алексинцу и који је завршио учитељску школу, Бољевац је био прво место службовања. Имао је 21 годину. Већ је био члан месног одбора Радикалне странке.
Најстарији од њих, Зебић, напунио је 27 година, рођен у Лозници, после гимназије уписао се на Филозофски факултет Велике школе, али због сиромаштва није могао да заврши студије, па је отишао у учитеље. Службовао је пре Подгорца у Гунцатима (крагујевачки срез), Ужичкој Пожези и Пироту. Припадао је социјалистичкој омладини, сарађивао у 'Самоуправи' и 'Раденику'. Био је ожењен, имао је кћеркицу.
Сва тројица су осуђена на смртну казну. Али, добили су и шансу: уколико дају накнадне изјаве о учешћу Главног одбора у буни, односно о томе да је врховно руководство Радикалне странке 'изазивач и подстрекач бунтовничких подухвата', главе ће им бити спашене. Преком суду били су потребни 'докази' да одговорност за буну припише Главном одвору.
Стрељања су почела. Уплашени од смрти, ова два млада човека, Магдић и Маринковић, поклекла су пред судом. У 'готово истоветним писменим изјавама' навели су како је Пашић на састанку у Бољевцу с Маринком Ивковићем, по повратку са зајечарског вашара, 29. августа, рекао да ће уколико радикали победе на изборима у септембру, а краљ Милан им не повери владу, морати да изазову 'неред, буну или нешто слично'. Теретили су и Жику Миленовића, радикалског посланика из Планинице, да је после распуштања Скупштине, по повратку из Београда, говорио да је 'Главни одбор донео одлуку да се оружје не преда', и да ако остану без оружја 'чиме ће се народ бранити ако се укине Устав и настану нереди'. По њима, од тада су 'поп Маринко и Жика Миленовић живо агитовали да се оружје не преда, док нису изазвали буну'.
Тако су са спасли Краљевице. Осмог новембра стигло им је помиловање. Смртна казна замењена им је робијом.
Владимир Зебић није могао на овај начин да спасава свој живот. Није желео да поднесе такву срамоту. У ноћи између 7. и 8. новембра, извршио је самоубиство у затвору, обесивши се опутом од опанка.
(Милан Ђ. Милићевић дао је једну дугу верзију. Како он пише, предедник преког суда Рајовић, саопштавајући Зебићу смртну пресуду 'толико је грдио и вређао осуђеног, да се овај ноћу у затвору обесио и да се у обешеног нашла на корици цигар-папира ова записка: 'Рајовићу, зверу! Одузимам живот себи само да ми га не узмеш ти твојом поганом руком.'

[JASON]

У ноћи између 7. и 8. новембра, извршио је самоубиство у затвору, обесивши се опутом од опанка.

Тог дана је од краља Милана стигао допис да му се смртна казна  замени затвором у тешким оковима.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Од свих се најслабије држао двадесет четворогодишњи Добросав Петровић, син попа Милије, поп-Маринков шурак, човек који је много утицао да се поп Маринко одлучи на овај опасан корак а, који је иначе био један од најактивнијих, најсмелијих и најжешћих побуњеника. О њему се причало да су под њим два коња угинула, док је јурио по селима бољевачког среза да их дигне на оружје. У исказу 4. новембра пред иследним судијом преког суда рекао је да су буном у бољевачком срезу 'поп Маринко и Жика Миленовић', да су обојица 'стајали у тесној вези са Главним одбором радикалне странке у Београду', да је Миленовић по доласку из Београда са Скупштине 'ома кроз народ пустијо глас да оружје властима никако не дају'. Сваљивао је кривицу и на Љубу Дидића, који је побунио бањски срез и који је, како је сведочио, 'знао за раније спремљен план, који се је морао у Београду створити'. Теретио је и радикале у Зајечару да су 'у договору са поп Маринком и Жиком стајали: Лаза Илијић, доктор, Ђоко Лазаревић и Риста Матић', затим да је нападом на Зајечар командовао Петар Антић, да су главни виновници побуне у бољевачком срезу још и учитељи Владимир Зебић, Ступаревић, Магдић и Маринковић, итд.
Шестог новембра стрељан му је отац, осмог новембра, зет поп Маринко Ивковић. Његов панични страх од смрти био је добро уочен. За ново саслушање пред иследним судијом, наручен му је 'поновни исказ'. Требало је да призна да је буна дело локалних радикалских првака по раније припремљеном плану Главног одбора у Београду. Добросав је све прихватио. Проширивши новим детаљима први исказ, сада је још више нагласио како је чуо из Жикиних уста да чим се прва пушка у народу огласи, Главни ће одбор дићи целу Србију'. Саслушање је завршио: 'Отац ми је као побуњеник поп Милија намесник стрељан, више у фамилији немам никог од мушких до раз ја. Смилујте се на моју несрећну матер, на моју жену и децу моје сесте, које je после њене смрти мени на руковање дала и по други пут молим да ми живот поклоните'.
Добросав Петровић није се само преплашио од тога да изгуби главу, био је спреман да у замену за њу понуди и туђе. Биће и да га је на овакве изјаве о Главном одбору терала и осветољубивост према њиховим члановима, озлојеђеност што се као предводници странке нису придружили буни, већ изневерили очекивања народа и оставили га на цедилу.
Првог децембра, преки суд осудио је Добросава Петровића на десет година заточења. Иако је било доказано, како стоји у пресуди, да је он 'један од главних чинитеља и извршилаца издајничког предузећа', суд је узео у обзир да је 'својим отвореним и истинитим исказима доста допринео бржем сазнању и истрази над осталим бунтовницима'.
Пера Тодоровић је описао сусрет с њим када су осуђени чланови Главног одбора из Зајечара ишли на издржавање казне у Пожаревцу. Догoдило се то на Честобродици. Угледавши их, Петровић им је огорчено добацио: 'Еј, што вас не побише!', а Раша Милошевић му одвратио; 'Хајд, џукело!'

[JASON]

Четрнаестог новембра, осуђени су на смрт Гавра Аничић, Љубомир Љуба Божиновић и Станоје Динић, земљорадник и радикалски посланик из Мучибабе. Аничић, човек у познијим годинама, уважени трговац у Књажевцу, био је посланик на скупштинама још за владе кнеза Михајла. Некада близак либералима, 1880. године 'захватила га је радикалска струја', уосталом као и цео Тимок. Љуба Божиновић, школован младић, био је омиљен у Књажевцу. Сва тројица стрељана су 16. новембра, на Краљевици. Љуба је имао 27 година и стрељан је као најмлађи присталица буне.
Никола-Коле Кнежевић, из Алексинца, борац у српско-турским ратовима, у којима је био командир и одликован златном колајном и сабљом, и свештеник Лазар Јовановић, парох у Трњанима, отац петоро деце, осуђени су на смрт 18. новембра. Већ су били везани за колац да буду стрељани, кад је стигла наредба да их одведу и побију 'у крају где су бунили'. Стрељани су 21. новембра, Кнежевић на друму који води за Делиград, код Лутвине чесме, Јовановић код моста на Морави, код Алексинца. Свештеник је до последњег часа био прибран, није дао да му вежу очи.
Последњи је стрељан Серафим Неготинац, 6. децембра. Трагична фигура, частан човек. Он је једини од погубљених који уопште није учествовао у буни. Осуђен је на основу изјава лажних сведока. Један га чак никада није ни видео, описао га је као црномањастог, а он је био риђокос. У својим сећањима помињу га и Пера Тодоровић и Јован Ђаја. Тодоровић га је срео у Зајечару. 'Једно јутро био сам пренеражен пролазећи поред ове хапсане (општинске) угледам човека у чијим је рукама била потпунице моја глава – чисто хтедох зажмурити да га не видим, али ваљало се покорити неопходности и ја му се јавим – то је био Серафим Неготинац… То је био једини човек, који је могао изаћи пред суд и не лажући, и гледајући ме право у очи потврдити да сам га позвао да диже буну. Серафим ми се јави, а по његовом одлучном држању видео сам јасно да ћа се овај човек мушки држати и да се с његове стране немам чега бојати.' Јован Ђаја је написао како су сви били узнемирени сазнањем да им 'живот зависи од једне речи Серафима Неготинца, који би њему живот спасао, а нама га одузео, а коју тај величанствени јунак ипак није изговорио.'
Тридесет шестогодишњи Серафим Неготинац, трговац и одборник у Крушевцу, отац четворо деце, био је веома омиљен и цењен човек у свом граду. Општински суд покушао је да га спасе казне колико је то могуће, па је преком суду послао овако уверење о њему: 'Суд и одбор Општине крушевачке уверавају сваку власт, да је Серафим Т. Неготинац трговац овдашњи владања врло доброг; да се у грађанству сматра за правог грађанина по свом карактеру и као такав био је и председник ове Општине, за које време стекао је велико поштовање својим радом код овдашњих грађана, а данас је и Одборник у овој Општини…'
Није му помогло уверење. Познати радикалски првак био је исувише 'омрзнут у круговима владајућих' да би га суд осудио на робију.
Шта је прећутао на преком суду? Пера Тодоровић сетио се једног њиховог разговора 23. октобра, два дана пред хапшење чланова Главног одбора, у пивници код 'Коларца' , коме је присуствовао и Таушановић. А он је говорио да они у унутрашњости могу како хоће у овој ситуацији, али да чланови Главног одбора немају избора, и ако неће да сачекају у Београду да их 'помлате', преостаје им једино или да беже из земље или да се склоне у народ, 'па отуд да се бранимо'. Ако би им у тој одбрани помогли другови у унурташњости, то би било 'дивно'. А ако одбију 'ми ћемо пропасти, а ви ћете остати да живите у срамоти'. Отприлике тако су тог дана говорили. Тодоровић је сада премро да Серафим не каже да га је он, Пера, онда 'позивао да дигне буну'.
Серафим Неготинац на Преком суду није рекао ни једну реч о томе и отишао је пред пушчане цеви. Умро је затворених уста.
Занимљив је крај капетана Димитрија Ковачевића, команданта Пуковске окружне команде у Књажевцу, који је потписујући мобилизацију народне војске огромно помогао буни у овом округу. Одговарао је пред Војним судом и био ослобођен кривице. Да га је дохватио преки суд – завршио би на Краљевици. Пензионисали су га одмах, 15. децембра.

[JASON]

Заробљени побуњеници, као и они који су се разбежали, па их редовна војскa у свом победоносном ходу кроз села хватала у њиховим домовима или по скривеним трлима, масовно су довођени у Зајечар. Током целог новембра протегла су се њихова саслушања пред иследним судијама и изрицање пресуда Преког суда. Сељаци су се бранили готово истоветно: натерани су под претњом и употребом силе да учествују у буни, а за циљ побуне уопште нису знали. Сву кривицу набацивали су на локалне радикалске прваке, на познате вође у општини, срезу, округу.
Карактеристичне су у том погледу изјаве сељака из Грлишта дате 12. новембра иследном судији Ђорђевићу у Зајечару.
Тома Цветковић: 'На Зајечар сам с бунтовницима ишао но присиљен сам од кмета из нашег села Јована Миливојевића, који је с нама био и Јован Стевановић трг. из Грљишта. Они су гонили народ на буну и претили. То је било онда, кад су бунтовници ударили на наше село, да нас поведу на Зајечар, где смо морали да идемо. Нисам имао пушку.'
Петко Јовин додао је горњој двојици још и 'Жику командира и Алексу Мишића', водника, изјављујући: 'Ја сам морао да идем с бунтовницима на Зајечар, јер су ми претили смрћу ако не идем'. Миленко Жикић рекао је да су га присилили 'Јован Милојић и Јован Миловановић из Грлишта, велећи ко не иде куршум у чело', а Милојко Јовановић да га је нагнао кмет Јован Милојевић: 'Јер ми је рекао ако не идем главу ћу да изгубим'.
На исти начин су се бранили сељаци из Беле Реке.
Никола Павловић: 'Кад су ми запретили Калча Ивановић десетар и Иван Живадиновић из Беле Реке, да ће и мене и сваког убити ко не пође с бунтовницима, ја сам морао да оставим болесну жену и да идем, и тако на Зајечар смо напали. Поп Лука је био с нама на Зајечару. Пушку нисам имао'. Божин Стевановић казао је да је био принуђен да пође на Зајечар, 'јер ме је са револвером наморао Петар Антић, штројач из Бољевца и Живко Никодијевић тишлер ондашњи'. Јеленко Стојадиновић такође није имао пушку, али је морао да крене с побуњеницима, 'јер су ми претили да нећу остати жив ако не идем'.
И остали притвореници из Беле Реке дали су готово идентичне изјаве. Како су та саслушања текла види се из податка да је иследни судија В. К. Ђорђевић само 12. новембра саслушао што из Грлишта, што из Беле Реке, што из Вратарнице, 46 притвореника!
Сељаци су базирали одбрану још на једном постулату: 'ишли су тамо куд и цео народ'. Јер, куда ће мимо народа?!
Тако је и испричао Милан Јовановић из Грлишта, да је кмет Јован Милојевић 'казао окупљеном свету да се мора ићи нема се куд и заповедио нам да идемо куда и сав народ и тако сам ја морао отићи не знајући ни куд идем ни зашто'. Ташко Мићић потврдио је да је 'речено скупљеном свету па и мени да одма одемо куд и остали народ јер не може другче бити', а Сибин Марковић чувши то исто, пошао је и он 'не знајућу ни куд иде ни ради чега'.
Следећих 14 притвореника из овог села дало је готово исте изјаве, те су у документу написана само њихова имена и године старости.

Занимљив је пример приведених из Заграђа. Савршено сложно село. Од њихових људи нико није крив. Истина, и њих су терали на буну, али ти су били – са стране. Као да су се договарали како да одговарају. И сви су одржали договор.
Јован Павловић: 'Ја сам морао да идем међу бунтовнике с тога што су пет до шест села бунтовника са коњаницима, трубама и добошима нагрнули на наше село и приморали нас да се с њима удружимо. Сви сељаци мог села мирни су људи и ниједан није никога подстрекавао на буну и нико не би ни устајао, да силе није било од стране бунтовника. Шта су бунтовници хтели овом буном ја не знам. Пушке државне нисам имао'.
Боца Марковић: 'Међу бунтовнике сви селани па и ја морали смо ићи с тога, што је бунтовничка војска у наше село ушла и све људе приморала да устају претивши им смрћу. Наше су кметове бунтовници и тукли. У моме селу нема ниједног ко је народ бунио, а са стране знам да је народ највише бунио Жика Миленовић из Грљишта. (Жика је из Планинице.) Шта су хтели бунтовници ја не знам. Пушке државне нисам имао'.
Спаса Петровић: 'Међу бунтовнике морао сам ићи, што је бунтовничка војска дошла у моје село и све нас наморала да се с њима дружимо, претећи нам смрћу. У мом селу нема ниједног ко је народ бунио. Шта су хтели бунтовници ја не знам. Државне пушке нисам имао'.
Осталих 12 притвореника из овог села изјавили су исто.

Сељаци моравског среза имали су свој стил одбране. Све су пребацивали на народ. И они су, као народ, ишли куда и народ. Кад су дошла на ред конкретна имена, нису знали ни за једно име. Ево како су гласиле њихове изјаве:
Здравко Јеремић, из Лоћике: 'Сав се народ подигао на буну па и ја. Изван народа несам могао да останем. Несам никога подизао на буну нити знам ко је дизао буну. Несам начелника срезког везивао нити знам ко га је везивао. Не знам ни који је касу разграбио, магацин провалијо и пушке узео, но знам да је све то народ радијо, али баш који је по имену не знам. Више немам шта да кажем. Писати не знам'.
Милојко Јовановић, из истог села, поновио је дословно на саслушању шта је Јеремић рекао.
Аврам Милојевић, из Копривнице: 'Несам дизао буну. Народ се је сам побунијо ја сам морао са народом да идем, гди народ сав ту и ја морам. Бијо сам I класе водоноша. Не знам и несам видијо ко је по имену везиво и апсијо чиновнике, али је то народ извршијо, народ мора да је и новац из касе разграбијо. Народ је и магацин разбијо и пушке узео али које по имену не знам. Ја пушку несам узео. Више немам шта да кажем'.
Павле Божић, из Лознаца, показао је у овом стилу врхунац: '31. прошлог месеца подигао се је цео народ на буну па сам се и ја с њима подигао, изван народа нисам хтео да будем. Које подизао народ на буну незнам, а ја га несам подизао. Не знам који су били вође, а ја несам био. Незнам које кога тукао, везивао, апсио, а ја несам ни кога. Једним словом ја сам несам ништа радио и чинио него са народом. Кад дође цео народ да одговара и ја ћу да одговарам. Ако је цео народ крив и ја ћу бити крив. Писати незнам'.
Одбрана сељака, колико год се чинила убедљива тврђењем да су заведени, да су присилом натерани у буну, да нису знали ни куда иду ни због чега, није им много помогла пред Преким судом. Од 1057 доведених у Зајечар и подвргнутих истражном поступку, 819 је оптужено, а 238 пуштено кућама.