PALUBA
July 23, 2019, 04:38:48 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: If you are experiencing problems during registration process, please contact us on flushroyal75@gmail.com or miodrag.radojkovic@paluba.info
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 57 58 59 60 61 [62] 63 64 65 66 67 ... 111   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 188132 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #915 on: April 30, 2018, 11:51:04 am »

Ислеђењем се, међутим, није могло тачно утврдити: (1) да ли је на стварању и остварењу овог плана радила 'каква разумнија глава од Милошеве', тј. да ли се све то збивало са знањем и одобрењем руске владе, одн. њених дипломата (Вашченка), пошто се претпостављало да се на једну овакву одлучну акцију 'Милош никако решити не би смео без какве сигурне и јаке поуздаје'; (2) које је време било одређено за главни напад на режим уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића, тј. није ли 'Мирчин почетак' требало да послужи као увод 'да се ми око овог забавимо док би се онај прави почетак учинио'; (3) улога Стевче Михаиловића није се могла у потпуности испитати: да ли је он знао целу завереничку мрежу, какви су били његови стварни односи са кнезом Милошем и похапшеним завереницима, па према томе и његова стварна одговорност и тежина те одговорности у читавом овом подухвату.
Општи полицијски закључак, на основу извиђања целе ове завереничке ствари, био је: (1) опасност од завере и њеног извршења у самој земљи отклоњена је, (2) 'али опет зато положеније Правителства све теже бива, особито кад се узме положеније домаће', (3) 'овако пак, како сад стојимо, да се ни почетак не чини о уничтоженију непријатељства прама нас од наших противника' може довести до даљег слабљења режима. Једном речи, завера је била откривена али не и сви завереници који су били у њу увучени, нарочито не они у иностранству, који су могли и даље остати активни, па према томе и даље бити опасни за постојеће прилике у Србији.
Уопште узев, откривши заверу у земљи и похапсивши или онемогућивши готово све њене носиоце, уставобранитељи су постигли крупан успех. То је омогућило да се скоро читава обреновићевска акција на рушењу њиховог режима, бар што се тиче Србије и њихових присталица у земљи, имала убудуће друкчије подесити, у складу са новонасталим приликама. Али овај несумњиво крупан полицијски успех истовремено је показао и објективну слабост уставобранитељског режима не само у земљи већ и на међународном плану, као и у политици помагања национално-ослободилачког покрета нашег народа у Турској. Полиција, која је читаву истрагу против завереника водила у великој тајности, била је мишљења да се о свему овоме не обавештава јавност. По Гарашанину 'ако и Ваша Светлост за добро нађе, добро би било да се овом показивању Мирчића и оваквом плану ником ништа не казује, јер распрострањеније овога више би штете него фајде принети могло'. У свом извештају Гарашанин је говорио о преливању једног дела режимских присталица у обреновићевски политички табор, односно о њиховом повлачењу од активног, јавног деловања, и ишчекивањима коначног резултата политичког (и евентуално дипломатског) двобоја између уставобранитеља и Обреновића, односно међународних снага које стоје иза њих. Сама чињеница да Аустрија толерише овакву и оволику активност кнезова Милоша и Михаила на својој територији, говори о томе, да је суседна Монархија могла имати интереса од слабљења режима у Србији, односно о његовој замени обреновићевским режимом. Томе треба додати и држање Русије која је, како је изгледало, била благонаклона према уставобранитељским противницима, и чији је дипломатски представник у Цариграду, Вашченко, морао бити упознат са радом Милошеве групе у турској престоници и Мирчићевим путовањима по Турској. Руски конзул у Солуну позитивно је знао о кнез Милошевим везама са велешким трговцем Тодором Кушевићем, иначе руским подаником, и о политичком утицају у неким македонским крајевима. Најзад, и влада кнежевине Влашке, у најмању руку, није се показала коректна према уставобранитељском режиму нити је имала разумевања за његове неприлике у Србији, самим тим што није спречавала у својој земљи очевидну политичку активност на имањима кнеза Милоша, његовог брата Јеврема и њихових пријатеља браће Германи. Порта, која би требало да је захвална уставобранитељима за сарадњу на отклањању и смиривању устанка у Нишком и Лесковачком пашалуку 1841-1843. године, није показала већу спремност да, као суверен Србије, бар дипломатски утиче на Аустрију и вазалну Влашку у смислу растурања Милошевих тајних организација, канала и пунктова. Да ли је на Порту у овом смислу утицала Русија, или је по среди била њена равнодушност, од споредне је важности. Најзад, национално-политички моменат, који је довео до слабљења ауторитета тадашње српске владе у Румелији, Босни и Бугарској био је исто тако значајан. Народи у тим провинцијама, незадовољни уставобранитељским ставом према њима, све више су се обраћали на кнезове Милоша и Михаила који су, у своје време, водили другојачију политику помагања и заштите заграничног становништва у Турској и, сада, стављали су у изглед помоћ за ослобођење од Турака под условом да се они врате у Србију. Одбијање уставобранитеља и кнеза Александра да помогну народне ослободилачке буне и устанке у пограничним пределима Турске (зашто је било и других тешкоћа које су проистицале из објективно тешког међународног положаја Кнежевине Србије, услед сукобљавања европских сила у том периоду решавања Усточног питања) посредно је утицало, услед незанимања званичне Србије за положај нашег народа у Турској, на даље пооштравање политичког и економског притиска турске управе према својој раји.
Али, пробреновићевска завера, тј. покушај Мирчине и Мирчићеве буне у Србији 1846. године, иако није остварила свој циљ те је практично остала без већих непосредних последица, ипак је представљала значајну политичку кризу уставобранитељског режима. Она је, иако неуспела у свом коначном исходу, указала на сталну и несмањену опасност како од Милошеве агитације из иностранства, тако и од народног незадовољства које се манифестовало у прилажењу одређеног броја људи и одређених крајева Србије овој Милошевој антиуставобранитељској агитацији. Између Катанске буне 1844. и Тенкине завере 1857. године, Мирчина и Мирчићева завера представља карику у низу политичких опозиционих планова и акција које су тежиле да оборе постојећи режим. Активност кнезова Милоша и Михаила у револуцији 1848, и извесне тенденције на Петровској народној Скупштини исте године у Србији, поступно ће – по истој линији опште жеље за променом режима у Србији – довести и до Тенкине завере, до Свето Андрејске Скупштине и до ликвидације уставобранитељске владавине у Србији. 


Извор: Владимир Стојанчевић, Једна Обреновићевска завера против уставобранитељског режима 1846. године.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #916 on: May 03, 2018, 10:19:38 am »

(31) Устанак  у Боки и Кривошијама 1869.


Окупиравши 1814. године Боку Которску, Аустрија је дала обећање да ће поштовати повластице које су Бокељи имали док су били под влашћу Млечана. Поред извесне самоуправе и ослобођења од плаћања непосредног пореза, свакако је за становнике Боке Которске било најважније ослобођење од служења у редовној војсци и тиме им било омогућено да се неометано баве морепловством као главним материјалним извором за одржавање живота. Но, Аустрија је ове повластице постепено укидала, тежећи крајњем циљу, тј. уништењу индивидуалности Боке Которске у управно-политичком погледу и њеном изједначењу са осталим областима Монархије. Доношењем општег војног закона крајем 1868, који је постао обавезан и за војне обавезнике из Боке Которске, па се више нису смели удаљавати из свог краја до напуњених 24 година живота, односно до одслужења војног рока, те су тиме њихови економски интереси били необично погођени, јер им се онемогућавало да се баве морепловством од својих најмлађих дана. Устројавање регрутних спискова у јесен 1869, изавало је одлучно противљење становништва Боке, које је један део ових спалило а на својим зборовима донело одлуку да са оружјем у руци брани своја права. Како су аустријске власти биле неумољиве, то су 7/19. октобра 1869. отпочели оружани сукоби између побуњеног народа у Боки Которској и аустријске војске са жариштем устанка у Кривошијама. Борбе су са несмањеном жестином вођене готово до почетка јануара 1870. са неповољним исходом за аустријску војску. То је, поред слабог међународног положаја Монархије, принудило Аустрију да са устаницима закључи 11/23. јануара 1870. мир у Кнежлазу по коме су устаници амнестирани, укинуту војна обавеза за Которски округ и поништена забрана слободног ношења оружја. Осим тога, Монархија се обавезала да устаницима накнади штету која им је причињена у току трајања устанка.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #917 on: May 04, 2018, 09:04:15 am »

У средњем веку Боком Которском су владали Немањићи и босански краљ Твртко I. Тридесетак година била и самостална, а Котор је био република. Под млетачку власт пала је током прве половине XV века (1420-1442). Делови Боке били су под турском влашћу од 1483-1727. године. Након тога цела Бока Которска ушла је у посед Млетачке Републике.
После пропасти Млетачке Републике 1797. године њени поседи на јадранској обали: Далмација и Бока, на основу разних мировних уговора у време Наполеонових ратова, мењали су за кратко време неколико пута своје господаре. Најпре су ове покрајине припале Аустрији миром у Кампоформију 17. октобра 1797. и остале под њеном влашћу до почетка марта 1806. године. Миром у Пожуну 26. децембра 1805. Аустрија их је уступила Французима, али су Боку пре доласка француских трупа посели Руси и Црногорци и држали је 17 месеци током 1806-1807. године. Миром у Тилзиту 8. јула 1807. Руси су Боку препустили Наполеону. Француска војска је окупирала Боку од 10-12 августа исте године и задржала је све до 1814. Наполеонов пораз код Лајпцига искористили су Црногорци и ушли у Боку 21. септембра 1814. Најзад, Французи су били принуђени да предају и Котор 8. јануара 1814. Пре пада Котора на скупштини у Доброти (10. новембра 1813.) проглашено је уједињење Црне Горе и Боке, али се ово разбило о отпор великих сила. На њихов захтев Црногорци су морали да напусте Боку у јулу 1814. и у њу је ушла аустријска војска. Бечки конгрес 1815. године потврдио је Хабсбуршкој монархији нове поседе: Далмацију и Боку Которску.
Приликом поседања добијених земаља Аустрија је обећала да ће поштовати привилегије које су становници которског округа вековима уживали под млетачком влашћу. Најглавнија повластица се састојала у ослобођењу од служења редовне војске и плаћања непосредног пореза. Бокељи су обећали да ће, као и до тада, сами чувати границу и бранити свој крај у случају потребе. Задржали су право да носе лично оружје као симбол слободног човека. Током времена, међутим, Беч је све више сужавао (извесну) унутрашњу самоуправу Бокеља а 1841. завео непосредно плаћање пореза.
Крајем 1868. године (5. децембра) у бечком парламенту је прихваћен закон о општој војној обавези са важношћу за целу Двојну Монархију. Тиме су становници са територије бивше Дубровачке републике изгубили повластицу да не служе регуларну војску. На основу општег војног закона донео је далматински сабор у Задру 13. маја 1869. закон о земаљској одбрани. По њему некадашњи дубровачки и которски округ даваће један заједнички домобрански батаљон. Закон је за собом повлачио и безусловно предавање оружја властима. Војни обвезници нису више могли у потрази за зарадом да се слободно удаљују из свог округа до одслужења војног рока (до 24 године старости). То је економски погађало народ који је одувек у морепловству налазио запослења.
Увођење ландвера (земаљске одбране) изазвало је велико узбуђење у Далмацији, а у Боки Которској је убрзо довело до оружаног устанка. Још за време дебате о завођењу опште војне обавезе упозоравано је (далматински посланици Стјепан М. Љубиша, Ђуро Војновић и др.) да се 'Бокези неће лако подврћи домобранскоме закону' и да регрутовање може изазвати једнодушан народни отпор, па чак и побуну. Све је било узалуд, власти су решиле да изгласани закон спроведу по сваку цену.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #918 on: May 04, 2018, 11:09:48 am »

По налогу министра унутрашњих дела далматински намесник Иван фон Вагнер, наредио је 23. августа которском окружном начелнику Емилу Францу да до 1. октобра 1869. све општине (которски округ имао је тада 15 општина) предају уредно попуњене регрутне спискове младића рођених 1847, 1848. и 1849. године. Запрећено је глобом од 100 форинти или 20 дана затвора 'онијема који би се тој дужности поткрали'. У својој ревности Франц је рок предаје спискова скратио на 15. септембар. Чак се власти нису потрудиле да домобрански закон објаве становништву на народном језику, нити образложе наредбу о попису регрута. Узрујаност је све више расла. Станко К. Самарџић је дошао из Кривошија у Грбаљ да уговара заједнички отпор.
Током августа и септембра намесник Вагнер је слао мајора Луја Бизара, заповедника домобранства у Боки и члана пописне регрутне комисије, родом Дубровчанина, који је био цењен од народа, да стишава Бокеље. Врло тактичан, Бизаро је успео да смити старешине и угледније људе на скупу у Котору 22. септембра, али су власти убрзо све поквариле.
Пошто их је далматинско намесништво одбило, бокељске општине су брзојавом замолиле цара Фрању Јосифа да се новачење одгоди за четири месеца како би се народ смирио, упознао на свом језику са домобранским законом и средили спискови рођених. Власт су одлучно одбиле овај предлог. Тада је народ у Кривошијама и крајевима јужно од Котора стао да отима и спаљује спискове, које су по наређењу власти почели да састављају сеоски свештеници и општински пандури.
На вест о отпору намесник Вагнер допутовао је из Задра на броду 'Хофер' у Котор 27. септембра 1869. Није уопште хтео да прими народне главара и општинске представнике који су га чекали на обали. Не силазећи с брода преко пуковника Елгера, заповедника которске тврђаве, наредио је да се окупљени народ разиђе и запретио преким судовима и војском ако се у року од осам дана не изврши наређење. Након пола сата отпловио је за Задар. Вагнеров надмени поступак произвео је супотно дејство. У последњем тренутку су виђенији људи покушали да спрече сукоб власти са народом. Одмах по Вагнеровом одласку окупили су се главари у которском општинском уреду, у присуству окружног комесара Е. Будисављевића, сачинили петицију и замолили начелника Франца да је доставе цару преко неколико изасланика. У петицији су бокељске општине изјављивале да прихватају домобрански закон уз неке олакшице: да Бокељи не служе војску изван свог округа, да се после годишње обуке у домобранској служби младићи могу слободно запошљавати у трговачкој морнарици и пловити по свету и да се војничка униформа удеси према народној ношњи. Молбу су потписале све општине 'осим села Грбља, Маина, Побора, Браића, Кривошија и Леденица, који су на вас глас тражили: Закон о земљобрану царским подписом'. Обавештена телеграфом из Котора о петицији и изасланству, аустријска влада је забранила да оно пође у Беч. Наређено је да се регрутовање младића свакако спроведе. У случају устанка, министарски савет је 3. октобра одобрио ванредне мере у которском округу.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #919 on: May 07, 2018, 07:49:03 am »

Тврдокоран став власти огорчио је и узбудио до крајњих граница народ, нарочито у Кривошијама и Леденицама у рисанској општини, грбаљској општини и Поборима, Маинама и Браићима у будванској општини. Приморске општине око Залива (Херцег Нови, Рисан, Пераст, Котор, Будва, Кртоле, Доброта), углавном градски елемент, биле су склоне компромису, заузеле су став ишчекивања и изјавиле спремност, мада невољно, да се подвргну домобранском закону. Паштровићи, под утицајем свог земљака Стјепана М. Љубише, посланика далматинског сабора и царевинског већа у Бечу и других главара, остали су пасивни не придружујући се немирима. Исто тако и Конављани. (Намесник Вагнер је преко својих агената ширио је у дубровачком округу 'религиозни раздор' настојећи да католичко становништво супростави православном које се нашло у устанку. У Конавлима је његов окружни капетан извлачио из пепела стару озлојеђеност према Црногорцима и Бокељима, који су 1806. године  ратујући са Французима опустошили Конавле.) Тако се углавном скоро цео сеоски народ подигао на ноге да брани своја права, док су се грађани и богатији људи ограничили на вербалне протесте против кршења привилегија и тражења олакшица у новом закону.
Први оружани сукоб, који је избио у Леденицама, повукао је за собом и побуне у Грбљу, Маинама, Поборима и Браићима. (Борци из залеђа општине херцегновске, села Камено и Мокрине, борили су се на кривошијском ратишту.)
Преговори с кривошијским првацима о смиривању народа који су се крајем септембра и почетком октобра водили у Рисну разбили су се због охолог држања званичних војних и цивилних представника и њихових претњи и увредљивих речи на рачун поносних горштака. Практично читаво планинско подручје северно од Рисна већ се налазило ван контроле аустријских власти. Овде се налазила тврђава Драгаљ, осигурана високим зидовима, опкопом и војном посадом од око 60 људи. То је била најјача отпорна тачка на граници према Грахову. До ње је водио пут из Рисна преко Црквица где се такође налазила фортица са нешто војника. Сада су везе са овим тврђавама биле прекинуте. Војна команда у Рисну је желела да појача посаду у Драгаљу ради сваке евентуалности. Због тога је начелник Франц ступио 6. октобра у контак са Леденичанима уговарајући преко свог слуге да с миром пропусте 40 војника до Драгаља. Ово је био последњи мирни контакт власти с народом пре избијања оружаних непријатељстава. Леденичани су одбили Францов предлог бојећи се да толики број војника може опколити село и узети младиће у регруте. Пристали су да само патрола од пет војника одржава везу између команде у Рисну и драгаљске посаде.
Противно овом споразуму, сутрадан, 7. октобра (сви датуми су по новом календару), крене чета од 45 војника под командом поручника Ладислава Ринека према драгаљској тврђави. У Горњим Леденицама близу Гркавца заустави их 15 стражара и опомене на јучерашњи споразум: да могу слободно проћи само пет војника. Ринек нареди чети да отвори ватру, али је Леденичани принуде на одступање према Рисну. У овом пушкарању није било жртава ни са једне стране. Међутим, у повлачењу и препуцавању Ринекови војници убију недужног леденичког главара Лазара А. Суботића који се ненаоружан враћао кући из Рисна. Да освети брата, по патријархалном племенском обичају, Кићо Суботић ускочи међу војнике и посече поручника Ринека. У пушкарању чета пред вече стиже у Рисан са неколико рањеника. Тако се отворила оружана борба Кривошијана и Леденичана са аустријском војском. После сугоба на Гркавцу, устанак је одмах плануо у Грбљу, Поборима, Маинама и Браићима. Сува веза између Котора и Будве била је прекинута, телеграфске линије покидане.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #920 on: May 08, 2018, 07:56:13 am »

Устаници су били добро организовани, под вођством отреситих, храбрих и угледних људи. Колективно су доношене и извршаване одлуке. Своје породице, покретну имовину и стоку, с дозволом кнеза Николе, пребацили су у Црну Гору. Одрасло мушко становништво било је спремно да се бори до последњег човека. Распоређени у чете од по 30-40 људи сељаци су посели све теснаце и пролазе и утврдили се за одбрану. Природне позиције које су запосели давале су им предност над непријатељем.
После сукоба са Ринековом четом Аустрија је почела хитно да гомила војску у Боки. Љубиша (С. Митров) наводи да је пре избијања устанка Аустрија имала врло мале снаге у Боки. 'Влада је умалила војену посаду неколико дана пријед него је увести шћела домобрански закон. Војничке чете снижене су на шездесет људи, дигли су се с градова топови и повукла се храна и џебана, тако нагло да народ видећи то обезоружање, није могао мислити да влада озбиљно намјерава увести у Боку домобрански закон. Свршетком августа, дакле недјељу дана прије нег се је почео уводити тај закон, бокешка је посада бројила 1000 војника просутих по тридесет мјеста'. Десетог октобра проглашено је опсадно стање за которски округ. Истог дана је гувернер Далмације генерал Вагнер прокламацијом из Задра позвао становнике которског округа да се потчине законитој власти, у противном је претио силом. Забрањена је 10. октобра приватна пловидба по бококотарском заливу, бродови Аустријског Лојда су стално довлачили нове трупе, оружје, ратну опрему и храну у Котор., Рисан и Будву, претворене у ратна пристаништа. По свој Боки народу је забрањено ношење оружја. Додуше, ова забрана се могла протегнути на општине које су остале мирне. (Поводом забране ношења оружја 'по свој Боци… како се је вазда носило', Љубиша напомиње: 'Након мало дана шјетила се влада своје погрешке, и видећи да не може обезоружати устале опћине, поврати оружје опћинама Будве, Кртола, Паштровића и доњој страни Грбља, изазивајући тако грађански рат међу тим и осталим опћинама'.) Ратне лађе: 'Река', 'Керка', 'Таурус', 'Штрајер', 'Санта Луциа', 'Меве', 'Хофер', 'Нарента' и друге мање стајале су у Заливу на расположењу главном штабу. Против 500-600 Кривошијана и Леденичана и око 1000 Грбљана, Побора, Маињана и Браића било је у Боки на почетку устанка сконцентрисано око 12.000 аустроугарских војника. До краја устанка тај број порастао је на 22.000. Добро опремљена пешадија, пионири, ловци и артиљерија рачунали су да ће лако изићи на крај са устаницима. Вагнер је од владе добио неограничена пуномоћства да умири Боку.
Дванаестог октобра генерал Вагнер је из Задра приспео на ратном броду 'Штрајер' у Котор. Успут се са брода искрцао у Новом посланик далматинског сабора Ђуро Војновић и на своју иницијативу сазвао 14. октобра јавни скуп на коме је изабрана једна депутација (девет кнезова) која ће посредовати између устаника и војске. Устаници изјаве изасланицима да ће се покорити ако им се царским писмом обећа оно што траже. На овај захтев Франц је одговорио: 'Варваре ћемо силом научити памети'.
На Војновићев позив, Вагнер је 16. октобра дошао из Котора у Херцег Нови и на јавном збору обећао извесне олакшице у спровођењу домобранског закона. Међутим, устаници нису сад прихватили концесије. Сматрали су их као знак слабости власти којој више нису веровали. Вагнер је преко Франца обзнанио да није слободно носити оружје и на броду отпловио за Будву.
Још једном је Војновић покушао да спасе ситуацију предлажући Емилу Францу да се за 19. октобар закаже састанак варошких и сеоских старешина и устаничких претставника са властима. Франц је то одбио. Војне операције су пресекле и ову миротворну иницијативу.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #921 on: May 08, 2018, 08:39:25 am »

На устаничкој територији нашли су се опкољени форови: Драгаљ и Црквице у Кривошијама и Стањевићи, Горажда, Тројица и Космач на црногорско-бокељској граници. Тврђавице нису биле снабдевене довољном количином хране и у њима су се налазиле омање посаде од 30-40 људи. Нарочито је био угрожен најудаљенији фор Драгаљ. Зато је Вагнер, који је по доласку у Котор преузео команду над свом војском у Боки, решио да продре кроз Кривошије до Драгаља, снабде га провијантом и демонстрира силу Монархије. У Рисан су пристизале трупе и вршиле се припреме за поход на Кривошије.
Поход је почео 19. октобра. Војска је кренула у наступање у две колоне. Десна под заповедништвом пуковника Фишера у јачини 800 војника и два топа пошла је из Доњег Ораховца према Леденицама где је истог дана у сукобу са устаницима претрпела знатне губитке и била опкољена. У помоћ јој је притекао сам Вагнер са једним батаљоном ловаца и артиљеријом, али је био принуђен на повлачење у Рисан. Главна битка се водила са левом колоном генерал-мајора Дормуса која је пошла из Рисна. Она је бројала 1.200 војника и 10 топова. Првог дана је, уз подршку артиљерије, једва доспела до Кнежлаза у Доњим Кривошијама, ту преноћила по невремену и сутрадан стигла на Црквице дотуривши помоћ преплашеној посади у тврђавици. Непрекидно нападана од устаника, изморене и престрављена од јуриша Кривошијана са ножевима, праћена кишом, војска се у расулу 21. октобра повратила у Рисан. Ниједна колона није успела да оствари планирани продор до Драгаља где би се спојиле, па је Вагнер наредио опште повлачење које се претворило у дезорганизовано одступање и бегство. У овом неуспелом походу Аустријанци су имали око 200 рањених и убијених људи.
И Бокељи између Котора и Будве донели су одлуку на народној скупштини у манастиру Подластви да ступе у оружану борбу. Искористивши одлазак војске у Рисан и њену заузетост у борби с Кривошијанима, устаници из Побора освоје на препад ноћу између 21. и 22. октобра планинску фортицу Стањевића више Будве на црногорској граници и убију командујућег поручника Вајса и два војника. Заробили су три топа и посаду од 40 људи. Пошто су војнике разоружали, пустили су их сутрадан на слободу. Главни циљ напада на Стањевиће био је да се устаници докопају муниције и оружја.
(Манастир Стањевиће, летњу резиденцију црногорских владика, продао је Аустрији Његош 1839. године за 17.000 сребрних форинти ради утврђивања међусобних граница. Аустријанци су манастирске конаке оправили и претворили у утврђену касарну са сталном омањом посадом. Пад Стањевића затекао је цара Фрању Јосифа у Будимпешти. Кренуо је из Беча 25. октобра на пут у Египат да присуствује отварању Суецког канала. Са царем су путовали министар спољних послова Бајст и угарски мин. председник Андраши. Решено је да због немира у Боки цар не прекида путовање како се тим догађајем пред светом не би давало сувише важности, мада је пад Стањевића све непријатно изненадио.)
И Грбљани су желели да се домогну оружја па су 23. октобра око два часа поподне напали суседне тврђаве: Горажду и Тројицу више Котора. Нарочито жестоке борбе су се водиле око Горажде. Њу је опколило и напало непуних 300 Грбљана. Тврђавица би пала у устаничке руке да јој у последњем тренутку није стигла помоћ из Котора под заповедништвом мајора Хајнриха Питела: два батаљона пешадије и једна брдска батерија топова и две чете 'народне страже' из Шкаљара и Котора. Надмоћност у наоружању, посебно артиљерија, принудили су Грбљане на узмак после неколико часова борбе. Устаници су имали 20 погинулих и шест жена. Обруч око Тројице, коју је бранила посада од 100 војника, био је такође разбијен, али су Грбљани у близини тврђавица наставили чарке и наредних дана.
У исто време кад и Грбљани и Побори побунили су се Браићи и Маине. Они су напали на тврђаву Космач која је доминирала Браићима. Покушај да се освоји фор није успео. Недостајала је артиљерија. Међутим, Космач је остао опкољен и често засипан пушчаном ватром. (Топови са Космача били су погубни за Браиће, током устанка цело село је сравњено са земљом.)
После заузимања Стањевића, удружени устаници ударе на Будву знајући да је Вагнер из града повукао војну посаду у јачини једног батаљона, артиљерију и џебану. У граду је оставио око 40 младих и невештих регрута. Борба је трајала пуна четири сата. Будва би пала да није градоначелник Стјепан Љубиша одбио нападе с градском стражом и Паштровићима које му је послао у помоћ Иван Перазић, начелник паштровски. Убрзо су стигле и ратне лађе у будванску луку и отвориле топовску ватру на устанике и њихова села. Устаници су се повукли из непосредне близине града. Но Будва је и даље била блокирана са сува ширим обручем устаника који су гађали бродове у будванској луци.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #922 on: May 09, 2018, 08:37:36 am »

Одмах пошто је пропао поход на Кривошије, Вагнер је 21. oктобра прогласио преки суд; четири дана касније царском наредбом из Будимпеште заведено је и ратно стање у которском округу. Терор над мирним општинама и неборачким становништвом се појачао. Страх је захватио Рисан и Херцег Нови да се устаници не сјуре у град. У Херцег Новом су све државне касе склоњене у тврђаву Шпањолу. Овде су се преко ноћи склањали и сви чиновници бојећи се напада устаника на град.
Вагнер је покушао да једним одлучним ударом поправи свој опали углед. Зато је само неколико дана после слома прве експедиције у Кривошијама организовао нови поход са знатно јачим снагама. И овог пута је циљ био да се драгаљској посади дотури помоћ у људству, оружју и храни. О судбини опкољеног драгаљског фора није се ништа знало већ неколико недеља.
Извођење ове операције Вагнер је поверио искусном пуковнику Стевану Јовановићу. Овај је 25. oктобра кренуо из Рисна са седам батаљона пешадије, две брдске и једном ракетном батеријом топова, пионирима и комором. Осамдесет Коновљана је поведено да на својим мазгама носе провијант. Преко Кнежлаза војска је истог дана предвече уз стално пушкарање стигла на Црквице где се улогорила и преноћила. Сутрадан, 26. октобра, пошто је ту оставио једну чету за обезбеђење, пуковник Јовановић је са главнином војске кренуо ка теснацу Хану (Дворничком ждријелу) којим се улази у Драгаљско поље. Устаници су били запосели високе стране кланца и овде наметнули непријатељу одлучујући бој. Војска је уз артиљеријску подршку с Јанковог врха и Црквица опрезно наступала кроз Дворичко ждријело обавијено маглом. Једна колона је успела да прође до драгаљске тврђаве, дотури провијант и замени исцрпену посаду новим војницима. Осталима устаници пресекоше пут. У повратку колона са испражњеном комором удари поново на Хан да се здружи са главнином војске која је обезбеђивала теснац. Сада се у Дворичком ждријелу разви главна битка у овом походу пошто устаници јуришем збунише непријатеља код кога наста пометња и паника. Борба је трајала неколико сати. Пуковник Јовановић би рањен у ногу и команду преузе пуковник Фетер. Пошто је оставио један батаљон, да у теснацу брани отступницу, Фетер је био принуђен да нареди опште повлачење које се вршило уз сталну борбу и претварало у бегство. Устаници су војску гонили до самог Рисна. Том приликом су многи аустроугарски војници нашли смрт безглаво бежећи кроз гудуре. Доста их се суновратило у скривени бездан Угљешину, јаму између Црквица и Унирине. У овом походу Аустријанци су имали око 95 мртвих и рањених војника и официра. То је био потпуни војни дебакл царске војске, а значајна победе кривошијских горштака. Њихово самопоуздање је још више порасло.
Неугодни гласови који су се пренели Европом о поразима аустријске војске, натерали су Беч да смени федмаршал-лајтнанта Вагнера са положаја команднта војних операција против устаника. За новог заповедника војске у јужној Далмацији (за которски округ) постављен је 30. октобра бригадни генерал гроф Готфрид Ауерсперг са задатком да што пре ликвидира устанак ради очувања престижа Двојне монархије.
Пошто је барон Вагнер телеграфски обавештен о именовању новог команданта, зажелео је да пре његовог доласка покори крај између Котора и Будве и поврати нешто од срозаног војничког угледа. Надао се бржим и бољим успесима на равнијим пределима Грбља но у планинама изнад Рисна. Горњи Грбаљ се фактички налазио у рукама устаника. Иако су били одбијени напади на Горажду и Тројицу, Будву и Космач, ситуација се није битније променила у корист царске војске. Форови и Будва су остали блокирани; Стањевићи нису повраћени. Топови са Космача и ратних бродова могли су разарати устаничка села, али не и нашкодити живој сили противника.
« Last Edit: May 11, 2018, 09:12:37 am by MOTORISTA » Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #923 on: May 09, 2018, 10:18:44 am »


* Feldmarschalleutnant Johann Ritter von Wagner.jpg (94.69 KB. 400x600 - viewed 16 times.)


Иван фон Вагнер (1815-1894), познат као поборник антисловенске политике у Монархији. Родом је из Слуња. За далматинског намесника је дошао са положаја војног заповедника Земуна.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #924 on: May 10, 2018, 09:03:36 am »

(Грбаљ се дели на Горњи и Доњи Грбаљ. У сваки део улази по 10 села, укупно 20. Ових 20 села се у подједнаком броју налазе с обе стране пута Котор-Будва (који су изградили Французи) распоређених у 4 кнежине. У доњи Грбаљ улазе: Бојковића кнежина: Кримовица, Загора, Вишњево, Главати, Ковачи, и Лазаревића кнежина: Кубаси, Главатичићи, Побрђе, Врановићи и Љешевићи. У Горњи Грбаљ спадају: Тујковића кнежина: Дуб, Сутвара, Наљежићи, Пријеради и Шишићи, и Љубановића кнежина: Братешићи, Горовоћи, Ластва, Пријевор и Пелиново. Године 1823. кнежине су добиле парохијално-црквена имена, а 1. јануара 1848. Беч је укинуо кнежеве. Грбаљ је подвргнут Котору у управном и судском погледу. По попису из 1869. године Грбаљ (око 95 кв. км.) је имао 3654 становника, искључиво Срба источног закона.)

После пораза у Кривошијама Вагнер је пребацио део трупа у Котор и под личном командом предузео напад на Грбаљ, Маине, Поборе и Браиће. Војне операције су почеле првог новембра. Вагнер је ударио изненада са три бригаде дуж пута Котор-Будва развијајући офанзиву на устаничка села према црногорској граници. Другог новембра сместио је свој главни стан у Сутвару. Двочасовна жестока борба се водила око Шишића. Око 300 сељака бранило је своје домове од паљевине и пљачке. Пуковник Фишер је 6. новембра заузео и спалио Поборе. Покушао је да се уз Гомолице попне на врх Јаришта, примакне Стањевићима и поврати их. На Јаришту се распламсала битка, али су се Аустријанци пре ноћи морали повући. У овој борби је учествовало и неколико Црногораца који су прискочили својим сународницима, противно наређењу црногорских власти. Стањевиће су устаници лагумали. Међутим, војска која је наступала путем из Котора у Будву, да би успоставила сувоземну везу између ова два града, није наишла на отпор. Будва је била деблокирана 4. новембра када је у њу приспео бригадир Шенфелд са око 4.000 војника. Будва је послужила као полазна база за његов напад на Маине и Поборе 6. новембра. Седмог новембра пуковник Кајфел се пробио уз борбу у Космач и снабдео га храном. Нешто борбе било је 8. новембра око Врбице и Уништа против Шенфелдове бригаде која је довлачила провијант у Космач.
Поход на Горњи Грбаљ, Маине, Поборе и Браиће имао је карактер казнене експедиције. Војска је за неуспех у Кривошијама искаљивала бес на незаштићеним селима, нарочито Дормусова и Фишерова бригада. Паљене су и рушене куће, цркве и манастири (Подластва је спаљена 5. новембра) уништаване маслине, виногради и воћњаци, пљачкана имовина, малтретиране жене, деца и старци. Новине су писале: 'У Жупи (Грбљу) се горе од Турака и Татара поступало'. Но народ се није могао заплашити репресалијама. Окрутност непријатеља је изазвала обрнуто дејство. Мада је велика људска и техничка надмоћност принудила устанике на повлачење према црногорској граници, они нису били побеђени. Фронталну борбу нису могли дуго издржати, зато су се обилно користили изненадним нападима примењујући герилску тактику. Црногорска граница у залеђу штитила их је од опкољавања. На протест кнеза Николе зато што аустријска пушчана зрна падају на црногорску територију, Вагнер је морао да обустави борбу непосредно уз границу.
Шенфелд је из Будве и Светог Стефана предузео напад на Браиће који су од почетка новембра стално угрожавали Космач. Опкољеној посади је требало поново дотурити храну и муницију. Шенфелду је пошло за руком да се за време Ауерспергове офанзиве на Кривошије са провијантом пробије у Космач 17. новембра и растера устанике из непосредне околине фора. Шенфелдова бригада се после тога вратила у Будву. Остављен је један батаљон Вимпфенове пуковније и две чете 27. ловачког батаљона да заузму границу с Кулијеша на Татињ (између Браића и Црне Горе). Кад је војска стигла на Падеж и Грдоман око 120 устаника из Браића и Маина учине јуриш и сатерају је у тврђаву. Жестока борба је вођена 18. новембра на Јанскоме ждријелу поврх Браића. Аустријанци су били до ногу потучени. Погинуо је пуковник Вимпфен, поручник Дибосе и 42 војника. Ово је била највећа битка у Шенфелдовим походима на Браиће и Маине.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #925 on: May 10, 2018, 01:31:03 pm »

Вагнерова офанзива на Грбаљ је трајала недељу дана, од 1-7 новембра. Устаници су били потиснути и одбачени према црногорској граници. Војска је запосела пут Котор-Будва и области јужно од пута (Доњи Грбаљ). Веза са Космачем је одржавана, мада су устаници нападали мање одреде који су саобраћали са тврђавом. Планинске висове изнад Будве војска није могла да очисти од побуњеника нити их трајно посести. Изгледало је, да је Грбаљ умирен. Вагнер је 7. новембра послао извештај у Беч да је устанак јужно од Котора угушен. Но убрзо се показало да је ова тврдња преурањена. Грбаљ је био опустошен и спаљен, али људи нису били покорени. Само недељу дана касније новине су јављале да је покорење Грбља обична химера. Борбе су се наставиле, с већом жестином, током целог новембра.
У то се уверио и генерал Ауерсперг који је преко Задра дошао у Будву 7. новембра где је истог дана примио заповедништво над војском од генерала Вагнера. Вагнеру је остао само цивилни положај гувернера Далмације и он је поподне у 4 часа отпутовао на броду 'Андреас Хофер' у Задар.
Ауерсперг је формирао нови генерални штаб у који су ушли официри које је са собом повео. На место рањеног пуковника Стевана Јовановића дошао је граничарски пуковник Петар Симић. До 11. новембра извршио је прегрупацију и појачање трупа људством и ратним материјалом. Спремала се нова офанзива на устанике.
Да би показао своју одлучност и застрашио Бокеље, Ауерсперг је предао преком војном суду неколико ухваћених Ришњана од којих су тројица осуђени на смрт вешањем. Јавно су погубљени у Котору 7. новембра три братственика Чучковића из Рисна: Матија, Митар и Крсто. У Будви је 8. новембра осуђен и обешен Јоко П. Борета из Маина под оптужбом да је учинио да падну Стањевићи у устаничке руке. Осуђеници су се јуначки држали на губилишту. Ова зверска погубљења страховито су огорчила Бокеље. Она су отежала помирење и изазвала нове жртве. Устаници су одговорили још жешћом борбом.
Ауерсперг је хтео да изврши пацификацију Боке комбинујући силу са нуђењем преговора о миру. На предлог разборитог тршћанског гувернера Меринга, са собом је из Трста повео угледног поморског капетана Марка Ђурковића, родом из Рисна, који је својим упливом на народ требао да поради на смирењу Бокеља. Међутим, пре но што је Ђурковић ступио у контак са устаницима, био је 8. новембра ухапшен и окован по наређењу самог Ауерсперга, јер су се код њега нашла нека сумњива писма и српска застава. У општој хајци на све родољубе по мирним општинама Будве, човек је могао бити ухапшен на обичну доставу. То се десило имућном и цару верном рисанском трговцу Јовану Јовановићу кога оптужише два Конављана, јер их је тобоже прекорио што се не држе с Кривошијама 'о једном штапу'. Ухапшен је и Јован Радовановић, парох сутварски а преметачина је извршена код Риста Милића, трговачког помоћника и активисте Уједињене омладине српске.


* Ришњанин.jpg (89.2 KB. 400x564 - viewed 23 times.)


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #926 on: May 11, 2018, 07:25:41 am »

Највећи део трупа Ауерсперг је пребацио северно од Котора спремајући офанзиву на Кривошије. У Грбљу је оставио пуковника Шенфелда са једним пешадијским пуком и једним ловачким батаљоном да осигурава мир око Будве и држи устанике блокиране уз црногорску границу. Сукоби су се поново отворили средином новембра. Као што је речено, било је пушкарања око Космача. Браићи и Маине су поново рушени артиљеријом и паљени од војске. Кад је почела офанзива на Кривошије, појачала се устаничка акција у Грбљу. Артиљерија са ратних бродова у будванској луци тукла је Браиће, а Шенфелд се залетао до Космача (17. новембра) сукобљавајући се у мањим чаркама са побуњеницима. На обе стране се осећало да се ситуација не може изменити борбом. Шенфелд је тога био свестан нарочито после битке на Јанском ждријелу и Ауерсперговог пораза у Кривошијама.
Ауерсперг је са великим снагама предузео трећи и највећи напад на Кривошије. Са војском од око 8.000 људи – састављеном од 11 батаљона пешадије, два батаљона ловаца за планинско ратовање, пет батаљона ракетних и брдских топова, неколико помоћних чета и комором – кренуо је 16. новембра ујутро у 7 часова у наступање. Циљ му је био да устанике сатера у Драгаљско поље и ту их уништи.
Напад је вршен из четири правца. Ка Леденицама пошле су две колоне: једна из Доњег Ораховца под командом пуковника Кајфела, а друга из Рисна под пуковником Фишером. Главну колону повео је пуковник Симић из Рисна ка Црквицама. Са њом је кренуо и генерал Ауерсперг са својим штабом. Четврта колона под мајором Уршицем пошла је из Мориња преко Убала и истог дана без веће борбе приспела у Унрину. Фишер је први ступио у борбу и уз жестоки отпор код Смоковца стигао пред вече у Леденице, а сутрадан ујутро (17. новембра) се код Леденица састао са Кајфеловом колоном која је до тада прошла без борбе. Симићева, главна колона је такође без отпора дошла до Кнежлаза и ту се ноћу 16/17 новембра утврдила. Седамнаестог новембра здружене колоне Уршица и Симића без веће борбе заузеле су Црквице. Одавде је Ауерсперг позвао као појачање резерву генерала Дормуса, која је била остала у Рисну. Оставивши 200 војника у граду, Дормус је са два батаљона пешадије и једном брдском батеријом топова стигао 18. новембра пре подне у Црквице. Све снаге су сконцентрисане за напад на Хански теснац у Лупоглавском кланцу. Њиме је доминирао вис Велики Загвоздак (Јанков врх) који су били запосели устаници. На њега је извршен главни напад када је војска 18. новембра под командом пуковника Симића кренула у наступање. Борба је трајала од 11,30 сати ујутро до пет часова поподне. Неколико сати је артиљерија тукла устаничке положаје. По заштитом топовске ватре пешадијски батаљон из пука надвојводе Албрехта, под командом пуковника Фетера и Климбурга, примакао се Јанковом врху. Кишу пушчаних зрна и гомиле стења сручивали су устаници на непријатеља. У сумрак исцрпљени Аустријанци почеше се повлачити. Тада устаници изврше јуриш јатаганима, разбише их и збацише у подножје брда. Загвоздак није био заузет. На њему је остало да лежи више од две стотине мртвих и рањених војника, око 50 рањеника је извучено.
За време ове борбе пуковници Фишер и Кајфел сједињеним снагама успели су да се пробију кроз Хан и да се 19. новембра ујутро споје у Драгаљском пољу (Фишер је већ 18. новембра увече био приспео). Сада је војска могла нападати теснац са обе стране. Устаници су се тактички повукли са својих положаја.
Деветнаестог новембра после подне Ауерсперг је послао мање снаге да нападну Загвоздак. Изгледало је да је он напуштен.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #927 on: May 11, 2018, 07:57:32 am »


* Црна Гора и Бока.jpg (981.43 KB. 2068x1536 - viewed 23 times.)

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #928 on: May 11, 2018, 08:05:31 am »

Добивши обавештење да је пут кроз Хан слободан, Ауерсперг је кренуо истог дана увече са главним штабом из Црквица према Драгаљу. Пратило га је одељење војника као обезбеђење. За штабом се кретала комора натоварена на 50 мазги. Ауерсперг се журио да се што пре споји са Фишеровим и Кајфеловим одељењима у Драгаљском пољу. Ноћ га је затекла у пролазу кроз теснац. Изненада су на ову групу напали устаници не знајући да је у њој главни заповедник војске. Настала је паника и бегство. Ауерсперг и штапски официри су умакли на коњима и докопали се Драгаљског поља одакле им беху пошле алармиране јединице у сусрет. Архива, велике количине провијанта и ратне спреме и 37 мазги падоше у руке устаницима.
Ауерсперг нареди да се изгладнела посада у драгаљској тврђави замени свежим трупама и снабде храном за три месеца. Затим се повуче у журби на Црквице препуштајући генералу Дормусу и својим официрима да извуку војску из кривошијских гудура пут Приморја како најбоље знају.
Већ 20. новембра Ауерсперг је на ратном броду 'Санта Луциа' стигао из Рисна у Котор, одакле је сутрадан издао наређење за повлачење целе војске. Фишерове и Кајфелове колоне биле су три дана утаборене у Драгаљском пољу,а затим су се повукле у Црквице. По невремену и под сталном борбом, изнемогла и деморалисана, гоњена од устаника скоро до саме обале, војска је најзад 23. новембра приспела у Рисан.
У овом походу погинуло је око 180 аустроугарских војника 'што од пушке што од пренемоглице'. Број рањених био је знатно већи (По руским изворима било је око 1700 мртвих и рањених војника. Један други извор помиње да је било 17 официра и 300 војника убијених у овом походу.).
Болница у Котору била је препуна рањеника. Лађе Аустријског Лојда одвозиле су их на лечење у Задар, Ријеку, Трст и друга места у унутрашњости. Од око 22.000 војника у Боки Которској једва да је око 10.000 било способно за даље војевање. Расуло и деморализација војске у одступању упоређивани су са очајањем после битке код Садове. Штампа је писала и говорило се у народу да је аустроугарска војска оболела од 'морлачке грознице' (Morlaken fieber). Једини успех Ауерспергове петодневне експедиције састојао се у томе што су форови у Драгаљу и Црквицама снабдевени храном до пролећа.
(У свим походима аустријске војске на Кривошије, а нарочито у последњем, устаници су показали већу умешност у манервисању на познатом и за одбрану згодном терену, већу покретљивост и храброст. Бранили су своје домове и слободу на коју су туђинци драстично насрнули. Топографске карте аустријских официра нису верно представљале терен на коме се одвијало наступање и водиле битке. 'Рђаве су карте нанијеле међу војску велика и шкодна неспоразумљења'. Иако су царске трупе биле надмоћније бројно и у наоружању, та предност није дошла до изражаја. Оне се нису могле развити за фронталну борбу. Устаници су се домогли нових пушака и муниције које су отели од непријатеља. Непријатељска артиљерија није успела да их помакне са утврђених грудобрана. Устаници су ванредно добро искористили природне позиције и дочекивали ватром војску, не трпећи веће губитке.)
После неуспелог Ауерсперговог похода било је јасно да за покорење устаника требају знатно јаче снаге и већа средства. Наступило зимско време онемогућавало је нове операције у Кривошијама. Главни штаб је изнова премештен у Котор. Крајем новембра објављено је да се операције против Кривошија обустављају до пролећа. Трупе су смештене у зимске квартире на обалама бококоторског залива, заштићене топовима са ратних лађа. Бојећи се напада устаника, који су се спуштали надомак Рисна, војска је почела да утврђује обалски појас за одбрану. Почетком децембра почела је изградња низа караула на прилазима кривошијским брдима од Рисна према Леденицама. Померање готових гвоздених стражарница дубље у брда спречили су невреме и устаници.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #929 on: May 12, 2018, 10:23:14 am »

Положај устаника између Котора и Будве био је тежи но у Кривошијама. Блага зима у приморју омогућавала је наставак операција. Обустављање офанзиве у Кривошијама до пролећа омогућавало је аустријској команди да знатније снаге стационира јужно од Котора. Устаници су били сабијени уз црногорску границу без изгледа да битније промене своје позиције. Њихове породице су напустиле своје домове и живеле су веома оскудно у избеглиштву. Носталгија за својим крајем расла је. Територијална неповезаност са Кривошијама спречавала је узајамну помоћ. Изостао је и очекивани шири устанак народа у залеђу Боке као и ангажовање Црне Горе и Србије. Усамљеност и 'груба милитарија' Аустрије тешко је погађала народ. Све су то били елементи који су наводили преостале Грбљане (један део Грбља се предао Ауерспергу половином децембра), Маине и Браиће да прихвате измирење које им је понудио Ауерсперг. Само су Побори под вођством попа Ђура Зеца остали тврдокорни и несклони мирењу.
Почетак преговора о пацификацији предела између Котора и Будве поклапао се са широм акцијом на смиривању целе Боке коју је имао по налогу из Беча да спроведе генерал Гаврило Родић.
Пошто је устанак у европској јавности добио огроман публицитет са нескривеним симпатијама за храбре Бокеље, Беч је гледао да га што пре ликвидира. Постојала је опасност да овај локални сукоб повуче са собом недогледне последице на немирном балканском подручју и покрене цело источно питање. Било је јасно да се мора потражити политичко решење и да се мир може постићи путем нагодбе са устаницима. Сазревала је идеја о нужности преговора и ратоборна струја у аустријској влади се повлачила пред неуспесима на бојном пољу. Постепено су превагу добијали кругови који су трезвеније гледали на дугорочније интересе Двојне Монархије на Балкану. Због тих интереса је требало привремено жртвовати нешто од угледа велике државе.
Посланик далматинског сабора и херцегновски градоначелник гроф Ђуро Војновић (1834-1895) стигао је у Беч крајем октобра и уручио влади (31. октобра) један мемоар у коме је изнео предисторију устанка, брзоплетост и крутост намесника Вагнера и которског начелника Франца у спровођењу домобранског закона, игнорисање мирољубивих народних предлога који би предупредили устанак. Војновић је окривио војне и цивилне власти за стање у Боки Которској и предлагао да се устанак оконча мирним путем без даљег проливања крви. Зато треба одмах преко човека у кога устаници имају поверења ступити с народом у преговоре о измирењу уз гарантовање амнестије.
Без обзира на то што је далматинско намесништво из Задра оспоравало наводе Војновићевог меморандума желећи да збаци са себе сваку одговорност, ипак је из спољних и унутрашњих политичких разлога на заседању аустријске владе 8-9 децембра преовладала струја која је била за попуштање у бококоторском питању. Тој струји се приклонио и цар Фрањо Јосиф пошто се почетком децембра вратио са свечаног отварања Суецког канала. По повратку с пута, у Бечу је цар примио у приватну аудијенцију грофа Ђура Војновића, који му је том приликом предао свој меморандум и упознао га са стањем у Боки и узрочницима сукиба народа с државом.
Logged
Pages:  1 ... 57 58 59 60 61 [62] 63 64 65 66 67 ... 111   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.034 seconds with 24 queries.