PALUBA
March 28, 2024, 11:18:30 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Pravilnik za prenošenje vesti na forumu PalubaInfo
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 [63] 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 721496 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #930 on: May 12, 2018, 03:08:44 pm »

Гаврило Родић

Барон Гаврило Јована Родић (1812-1890), односно нем. Gabriel Joseph Freiherr fon Rodich, био је генерал у аустријском царству српског порекла, а касније и у аустроугарској монархији (1867-1918).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Родић је рођен 13. децембра 1812. године у српској православној породици у Вргинмосту на Кордуну у Војној крајини (1538-1881), тј. у посебној војно-административној области, која је била директно потчињена круни. Отац му је био Јован Родић, а породица му, по њему, припада српском братству Родић-Стојсављевић, које је раширено у Северној Далмацији, Лици, Босанској Крајини, Кордуну и Банији. Цео живот Гавро ће провести у служби у аустријској царској војсци, а као и сви Срби из Војне крајине (нем. Militärgrenze) и он ће као млад дечак започети војну каријеру са 14 година, када га 17. октобра 1826. године примају у „54. пешадијски пук“ и кадетску школу у Грацу.

Већ 1. јануара 1831. године добија чин заставника (нем. Fähnrich), док је од 1832. до 1833. године, он је запослен као инструктор кадетске регименте у Грацу. У „1. граничну пешадијску регименту“ (нем. Banal-Grenzinfanterieregiment Nr. 1) пребачен је 16. јануара 1833. године, а 1. марта 1834. године у истој постаје потпоручник (нем. Unter-Lieutenant). Овде има положај ађутанта у батаљону, а потом и у бригади, код једног другог Србина (који је дошао из Лике) - генерала Арсенија Таборовића (1772—1845), тј. нем. Arsenius Taborovich, Ritter von Dahlen und Bossard. Чин поручника (нем. Oberlieutenant) добиће 1. октобра 1840. године, када му је надређени официр био Аустријанац Johann Franz Freiherr Kempen von Fichtenstamm (1793-1863). Гаврило Родић је 1. јула 1847. године достигао чин млађег капетана (нем. Capitän-Lieutenant) у „12. немачко-банатској граничној регименти“ (нем. Deutsch-Banater Grenzregiment Nr. 12), а 1. априла 1848. године, пребачен је у „2. граничну пешадијску регименту“ (нем. Banal-Grenzinfanterieregiment Nr. 2).

Са почетком револуције 1848. године, биће уз бана Хрватске Јосипа Јелачића (1801-1859), код кога у службу стиже 1. априла 1848. године. У чин капетана (нем. Hauptmann) унапређен је 12. септембра 1848. године. Када је царска војска прешла Драву да поврати Међимурје, Родић је именован за помоћник ађутанта бана и све време се налази у његовом штабу. Касније је учествовао и у борбама (1848—1849) у Мађарској. Ново унапређење следи му већ 14. децембра 1848. године у чин мајора (нем. Major), док службује у „5. вараждинско-кројцерској граничној пешадијској регименти“ (нем. Warasdin-Kreuzer Grenzinfanteregiments Nr. 5). За своје услуге током ових година, добио је 22. септембра 1849. године аустријски царски Леополдов орден - „Витешки крст“ (нем. Österreichisch-kaiserliche Leopold-Orden - „Ritterkreuz“). Исте године добиће и „Војни крст за заслуге“ (нем. Militärverdienstkreuz).
Промовисан је у потпуковника (нем. Oberstlieutenant) 24. децембра 1849. године.

У новембру 1850. године, потпуковник Гаврило добија аустријску племићку титулу - „витез“ (нем. Ritter), а недуго по том, 12. сепрембра 1851. године, унапређен је и у чин пуковника (нем. Oberst). Чин пуковника дочекао је у новој „4. пешадијској регименти“ (нем. Infanterie-Regiment Hoch- und Deutschmeister Nr. 4), док је 27. новембра 1852. године, преузео команду над „46. пешадијском региментом Гроф Јелачић“ (нем. Infanterieregiment Graf Jellačić Nr. 46). Родић је 1. марта 1859. године унапређен у чин генерал-мајора (нем. Generalmajor), када је постао командант бригаде у Дубровнику и касније Котору, а у тадашњој Далмацији ће остати све до 1862. године. Аустријски орден „Гвоздене круне“, III класе (нем. Österreichischer Orden der Eisernen Krone III. Klasse) Гаврило добија 17. децембра 1859. године.

Пошто добија и титулу - „барона“ (нем. Baron) 8. марта 1860. године, одлази за команданта „VIII корпуса“ у Италију, тј. најпре у Венецију, а потом у Ровињ, па на крају у Темишвар. Након тога он је водио операције против, како италијанских, тако и пруских снага. У току аустро-пруског рата (1866), бори се у „Јужној армији“ (нем. Südarmee), где је неформално промовисан је генерал-потпуковника (нем. Feldmarschall-Lieutenant). Командовао је „V корпусом“ („од 23. јуна 1866. године“) у Италији, током познате битке код села Кустоца (итал. Custozza) у Ломбардији. После ове победе званично је промовисан у чин генерал-потпуковника, а за заслуге одликовао га је лично Franz Joseph I (1830-1916), цар Аустије (владао: (1848-1867), а потом и Аустроугарске (владао: (1867-1916) аустријским војним орденом „Марије Терезије“ (нем. Österreichischer Militär-Maria-Theresien-Orden).

Генерал Гаврило Родић исте године преузима команду над „12. пешадијском дивизијом“ (нем. 12. Infanterie Truppendivision) у Кракову у Пољској, затим 31. марта 1867. године, узима команду над „68. мађарском пешадијском региментом“ (нем. Ungarisches Infanterieregiment Nr. 68), потом 3. јануара 1869. године, „16. пешадијском дивизијом“ (нем. 16. Infanterie Truppendivision) у Сибињу, те на крају од 11. децембра 1869. године, „18. пешадијском дивизијом“ (нем. 18. Infanterie Truppendivision).

У Далмацију се вратио 1869. године, као војни командант, где је постао познат и поштован, јер је преговорима решио проблем побуне у Котору, због чега је 22. августа 1870. године, именован намесником (гувернером) крунске покрајине Далмације. Током намесништва, Родић је радио углавном са Србима у Далматинском Сабору, уз које је гледао да реализује зацртане циљеве бечког двора. Као његов лични пријатељ посебно се издвајао Стјепан Митров Љубиша (1824-1878), политички лидер Срба у Далмацији. Још једно аустријско одликовање добиће 13. октобра 1871. године, а биће то орден „Гвоздене круне“, I класе (нем. Österreichischer Orden der Eisernen Krone I. Klasse). Родић је последњи пут 23. априла 1873. године, унапређен у виши чин (нем. Feldzeugmeister), који је својствен само немачкој војничкој традицији, а сврстава се између генерал-потпуковника и генерал-пуковника (нем. Generaloberst), тј. чина кога ће Аустроугарска увести тек 1915. године. Место намесника у Далмацији напушта 12. новембра 1881. године, а затим одлази у Беч, где ће се 1. децембра, исте године и пензионисати. Генерал Гаврило Родић је умро у престоници аустроугарске царевине 21. маја 1890. године.

Гаврило је као патриота, својим утицајем помагао Србе, па је тако одбио да се 1870. године војно обрачуна са српским устаницима у Котору, те је уместо тога, уз помоћ пријатеља Стјепана Љубише смирио ову побуну искључиво преговорима. Помогао је да на чело Далматинског Сабора 1870. године дође управо Љубиша, а на његову је (Родићеву) иницијативу 1873. године у Метковићу (крај Дубровника) подигнут парохијски дом поред тамошње српске православне цркве. Током устанка Срба у Босни и Херцеговини (1875-1878), генерал Родић организује и координира пружање логистичке, војне и материјалне помоћи устаницима. Његове јединице су касније учествовале у аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине у 1878. године.

Izvor:  www.wikivisually.com


* Serbischen_General_Gabriel_Freiherr_von_Rodich_(1812-1890).jpg (233.95 KB, 631x1024 - viewed 30 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #931 on: May 12, 2018, 03:53:42 pm »

После Ауерсперговог пораза у Кривошијама решено је да се позове у Беч фелдмаршал-лајтнант Гаврило Родић и да му се понуди пацификација Боке. Родић је раније, како је већ речено, био на служби у Боки и задобио поверење народних старешина, те се сматрало да ће најуспешније смирити устанике. Првог децембра је Родић стигао у Беч и поднео план умирења. (Према Родићевим забелешкама захтевао је да се устаницима да амнестија, систира домобрански закон, дозволи ношење оружја и одобре новчана средства за обнову порушених и спаљених села. План се поклапао са устаничким захтевима које су они у неуспелим контактима са власима постављали. Родић је истовремено тражио да се изврше персоналне промене у Далмацији и Которском округу: смењивање намесника Вагнера и начелника Франца и промену отворене антисловенске политике Беча у овим крајевима. Све то у интересу лакшег реализовања аустријских планова према Босни и Херцеговини. И поред отпора који су пружали министри Тафе, Гискра, Кун, намесник Вагнер и њихови једномишљеници, Родић је потпомогнут од цара, именован 10. децембра за војног заповедника Далмације са посебном мисијом за которски предео. Као заповедник војске Родић је зависио само од цара; његово именовање може се приписати царској жељи. Овог пута није добио положај цивилног гувернера Далмације због Гискриног отпора, већ је та дужност привремено поверена пензионисаном дворском саветнику Флуку фон Лајденкрону. На место начелника Франца постављен је Никола Рендић, срески судија из Омиша. Са екипом постављених и одабраних сарадника Родић је 20. децембра кренуо из Беча преко Трста у Боку Которску на поверени му задатак.
О евентуалном Родићевом посредовању у смиривању Боке, јавили су се гласови у штампи већ крајем новембра. Та вест је повољно, мада са извесним резервама, примљена код устаника. Пошто је и званично објављено Родићево наименовање, наступило је ишчекивање до доласка новог команданта.
У међувремену је генерал Ауерсперг, следећи нову компромисну политику у бокељском питању, настојао да у директним преговорима са устаницима поврати мир у пределима између Котора и Будве. И он се најзад приклонио мишљењу да су цивилне власти криве за избијање устанка. Браићи и Маине били су вољни да се састану са пуковником Шенфелдом и размотре услове за помирење. Тражили су, да међу њих изиђу Стјепан М. Љубиша и Ђорђе Маџаревић и гарантују им амнестију. На Шенфелдову молбу Љубиша се примио посредништва и ступио у преговоре са устаницима. Тако је дошло до састанка устаничких вођа са Шенфелдом, Љубишом и Маџаревићем пред манастиром Св. Петке 24. децембра 1869. После дугог  и живог разговора Браићи и Маине изјаве да се подчињавају цару. Сутрадан је извршено симболично предавање оружја на Грковој води под Космачем и о томе послат телеграм у Беч. Од цара је стигао брзојав, да свима онима који су положили оружје даје опроштај.
Једен део Грбља (Доњи Грбаљ) се, као што смо рекли, предао Ауерспергу половином децембра. После умирења Браића и Маина у устанку су остали још Кривошијани, Леденичани, Побори и Горњи Грбаљ. Генералу Родићу, који је преко Трста и Задра путовао у Боку, остало је да смири овај (највећи) део устаничког подручја. У Бечу му је подвучено да буде попустљив у преговорима, али, да пази како се не би окрњило достојанство Аустро-Угарске Монархије.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #932 on: May 14, 2018, 08:03:50 am »

Родић је из Трста са собом повео рисанског поморског капетана Марка Ђурковића да преко њега ступи у контакт са устаницима. Ђурковићу је ово била друга мисија у Боки. Прва се, као што смо видели, завршила његовим хапшењем од стране Ауерсперга, али је убрзо ослобођен па је отпутовао у Трст. Ђурковићеву посредничку улогу прихватили су Кривошијани и, као што ћемо видети, касније су је позитивно оцењивали.
Чим је стигао у Дубровник, Родић је 30. децембра послао капетана Ђурковића устаницима с предлозима за окончање сукоба. Ђурковић је требао да испита мишљење Кривошоијана да ли би се потчинили под истим условима као и Браићи.
Родић је стигао у Котор 31. децембра. Желећи да створи повољнију климу за преговоре, одмах сутрадан, на нову 1870. годину, наредио је да се укине преки суд и пониште или ублаже ванредне одредбе које су биле донете током устанка. Дозвољена је пловидба приватних пловних објеката по Заливу, а Бокељима, који су остали мирни, слободно ношење оружја. Народ је очекивао да ће Родић смирити Боку уз пуно такта и попуштања. Словенска штампа у Монархији подупирала је његову мисију. У Котору је Родић себи придружио Петра Ћеловића, угледног рисанског грађанина 'и он је доста муке, штете и трошкова поднео док је земљу умирио, пак не на заповјед но за своје родољубље'.
Према Ауерсперговом извештају од 27. децембра остало је још непотчињено 1539 душа у Кривошијама, Леденицама и Поборима. Маса избеглица нашла је склониште у Црној Гори и турској Херцеговини.
На састанку са Марком Ђурићем 1. јануара 1870. устаници су начелно пристали да преговарају са Родићем. Изјавили су да ће се потчинити цару, али да не прихватају домобрански закон и предају оружја. Иза тога је 3. јануара, дошло до првог састанка Родића са устаницима у Кнежлазу и Доњим Кривошијама.
Родић је упутио оштре речи прекора устаницима, желећи да код њих изазове страхопоштовање према царској власти. Пошто је такав став изазвао супротан учинак, Родић је спустио тон и у преговорима покушао да умањи њихове захтеве и приволи их на мир. Но устаници су остали чврсто при својим захтевима: да се суспендује у Боки домобрански закон, да им се остави лично оружје, да амнестија и надокнади штета коју је војска причинила у операцијама. Под тим условима су обећали верност и покорност царској власти, одбијајући да је до сукоба дошло њиховом кривицом.
Тако је Родић већ на првом састанку с устаницима увидео да су они склони помирењу, aли само на основу изнетих услова. Спреман на уступке због избегавања далекосежних последица које би овај локални сукоб могао имати за Монархију, он је телеграмом затражио од председника владе Тафеа сагласност да се објави амнестија, остави оружје народу, обустави домобрански закон за Которски округ, и на тим основама закључи мир са Бокељима. Пошто је 7. јануара стигла сагласност, Родић је са војном и цивилном пратњом изишао на Кнежлаз где се 11. јануара извршио акт симболичног покорења побуњених Кривошијана пред царским изаслаником.
У присуству око 300 устаника, сеоских кнежева и старешина на челу са својим вођом старим Миланом Радојичићем извршена је церемонија помирења. Пошто је Радојичић на Родићево наваљивање о кајању изјавио невољно: 'Ако ти то кажеш да смо погрешили, нека буде', извршено је симболичко предавање оружја полагањем на земљу. Родић је тада објавио амнестију, опоменуо народ на верност и позвао да поново узму оружје у руке. Представљен им је нови начелник Никола Рендић. Уследило је обострано праштање. Посадама у Драгаљу и Црквицама јављено је о престанку непријатељства. Тако је извршено 'покорење' устаника и умирење Кривошија и Леденица. Обећано је да ће држава надокнадити сву штету нанету ратним операцијама и становништво снабдети храном до идуће године.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #933 on: May 14, 2018, 08:20:58 am »

После склапања Кнежласког мира у штампи се полемисало да ли је том приликом потписан и мировни уговор између државе и њених поданика као две равноправне стране. Задарски 'Narodni list' је тврдио да постоји уговор који Аустрија ради свог престижа скрива. Зато је Родић обелоданио 'Протокол о покоравању устаника' који су, међутим, потписале само војне и цивилне личности из његове пратње. Нико од устаничких старешина није потписао записник. Неки повесничари сматрају да је 'Протокол' намерно сачињени фалсификат. У њему је нетачно приказано држање устаника и сам умир. Сасвим је могуће да није потписан никакав мировни уговор, већ је само договорен усмени споразум о миру на основу обостраног поверења. Уосталом, устаници су изјавили да ће се поново побунити ако Аустрија погази споразум.
После утаначеног мира војнички углед Двојне Монархије знатно је опао у очима европске јавности. Штампа је, у зависности од своје политичке оријентације, нашироко писала о томе, величала или грдила устанике, подржавала договор као акт мудрости или га нападала као недостојан узмак државе пред одметницима и разбојницима. Но било како му драго, Кнежласким миром није пацифицирано цело устаничко подручје. Под оружјем су остало Побори (око 45 људи) на челу са непомирљивим и ратоборним поп Ђуром Зецом и део Грбљана. Поп Ђуро је био присутан састанку Родића са устаницима у Кнежлазу 11. јануара, али није прихватио мировне услове не верујући обећањима која даје аустријска власт.
Четрнаестог јануара Родић је послао капетана Темела на Цетиње да устанике и чланове њихових породица који су се склонили у Црну Гору наговори да се врате својим кућама и потчине цару под истим условима као и Кривошије. Са Темелом се сутрадан (15. јануара) вратила прва група избеглица (око 100) из Побора, Маина, Браића и Грбља и у Котору пред генералом Родићем извршила симболично 'предавање' оружја. Најзад су се и поборски устаници са Ђуром Зецом на челу уз пуно достојанства 'покорили' пред Родићем у Будви 17. јануара, задржавши као и остали, ранији, своје оружје.
Након умирења целог устаничког подручја, избеглице су се почеле враћати на своја попаљена огњишта. За недељу дана су и последње избеглице, које су се одлучиле на повратак, напустиле Црну Гору и турску Херцеговину где су код својих сународника нашли уточиште. Само су ретки појединци остали у Црној Гори заувек. Амнестијом су обухваћени и ухапшени Бокељи. Тамнице се испразнише. Генерал Родић је могао известити Беч, да је мир повраћен у Которском округу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
С лева на десно: први ред (седећи став): кнез Филип Суботић, кнез Томо Одаловић; други ред (седећи став): кнез Милан Радојичић, кнез Петар Самарџић; трећи ред (стојећи став): Симо Самарџић, капетан Ђуро Самарџић, кнез Тодор Лазовић.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #934 on: May 15, 2018, 09:11:38 am »

Борбу с аустријском војском устаници су водили врло организовано. Одлуке су доношене заједнички. За вође су изабрали храбре и отресите људе. Међу њима нарочито се истакао стари кнез Милан Ђуров Радојичић из Горњих Кривошија који је уживао опште поштовање код устаника, затим Марко Суботић из Леденица, Стеван Самарџић 'вичан књизи и перу', Ђуро Самарџић, Стеван Н. Поборић из Мојдежа, Томо Одаловић, Ђуро Зец, Иво Бојковић, Вук Калуђеровић и други.
(На Кривошијском ратишту се истицао (својим ауторитетом, храброшћу и умом) кнез Радојичић (1800-1876). Њега су и устаници и Аустријанци сматрали за главног вођу. Године 1875. придружио се као добровољац херцеговачким устаницима. Исте јесени био је тешко рањен од Турака и након тога се повукао у Боку где је следеће године умро.)
Вешто користећи теренске погодности, устаници су нападали изненада, из заседа, збуњивали непријатеља, а сталним чаркама га исцрпљивали и деморалисали. Герилски одреди су успешно тукли регуларне јединице. У фронталне борбе, често прса у прса, упуштали су се у погодном и одлучујућем тренутку и решавали исход битке у своју корист. Кривошијани су добро организовали стражарску службу како их непријатељ не би изненадио упадом. Остали су обављали своје свакодневне послове и на уговорени знак се хитро окупљали и распоређивали за борбу. Војска се дезорганизовано повлачила из кривошијских гудура и тако разбијена трпела велике губитке. У жупнијим пределима Грбља регуларне трупе, далеко бројније и боље наоружане, уз подршку брдске артиљерије и топова са неосвојених форова, посебно Космача, затим са бродова у будванској луци, успели су да потисну устанике уз црногорску границу. Овде је терен помогао војсци, нарочито у другој фази ратовања, пошто су се власти прибрале од изненадне побуне, и довукле нове трупе, оружје и опрему.
Територијална неповезаност двају устаничких подручја – Кривошија и Грбља – тврђаве и артиљерија - ишли су на руку Аустријанцима. Против топовске и пушчане ватре устаници су се штитили каменим грудобранима. Регуларна војска показала се недораслом устаницима у планинском ратовању. Њена надмоћност је долазила долазила је до изражаја у равнијим пределима где је било могуће манервисати и одржавати војну дисциплину у јединицама.
Устаницима су њихове жене дотурале муницију и камење које су заједно са њима обурвавале на непријатеља, односиле рањенике, а често и с пушком у руци учествовале у борбама. Највише их је погинуло у покушају заузимања тврђаве Горажде више Котора када су дошле да покупе рањенике с бојног поља а војска на њих отворила ватру. Укупно је девет жена дало своје животе током устанка, скоро све из Грбља: Гордана Антовић, Ивана Антовић, Маре Зец, Ивана Вукадиновић, Маре Филипа Вукшића, Маре Вука Вукшића, Кате Тујковић, Маре Бујковић; и Таде Бојановић из Кривошија.
Походи аустроугарске војске су имали карактер казнених експедиција. Огорчени због неуспеха, искаљивали су бес на незаштићена села и ухваћено становништво. Режимска штампа је подгрејавала мржњу против 'хајдука и разбојника', нашироко пишући о хиљадама побијених и рањених Бокеља. Кад су у јавност продрле вести о правом стању на бојишту, новине су правдале слабо држање трупа невременом (јесење кише, снег, магла, ветар) које их је пратило у походима на Кривошије.
Војска је највећа разарања учинила у крајевима јужно од Котора. Опљачкано је и запаљено 14 села, порушено 27 цркава и три манастира, уништена читава летина, исечени виногради и маслине, а хиљаде жена, стараца и деце остало без својих домова усред зимског времена. Почињену штету Родић је поценио на 158 хиљада форинти. За цело време устанка погинуло је укупно 37 људи и девет жена, мање но што би се дало претпоставити на основу жестоких борби и губитака непријатеља.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #935 on: May 15, 2018, 01:17:46 pm »

Губици аустријске војске су непознати. Подаци су противуречни: или сувише претерани или знатно смањени, у зависности од порекла извора и степена обавештености. Једно је сигурно: у поређењу са устаничким губицима регуларне трупе имале су несравњиво већи број мртвих и рањених. (Према једном руском извештају губици аустријске војске износили су 74 убијена и рањена официра и 4.125 мртвих и рањених војника од пушака, камења и болести.)
Крајем јануара 1870. генерал Родић је отпутовао у Беч ради консултација за даљи рад. Претходно је прикупио податке о штети почињеној у Боки ратним операцијама. При поласку на поверени му задатак у Боку, Родићу је било обећано 200.000 форинти за спровођење пацификације и обештећење бокељског становништва. Са собом је понео прву рату од 54.000 форинти. После Кнежласког мира, Вагнер, сада министар домобранства у Хаснеровој влади, и његови једномишљеници настојали су да се обећана сума не да – како су подвлачили – бунтовницима који су сами криви за своје невоље. На цареву иницијативу, коме је Родић предочио нужност нове политике у Далмацији ради освајања њеног залеђа (Босне и Херцеговине), најзад су дата финансијске средства. И далматински посланик у царевинском већу Стјепан Митров Љубиша који је већ 17. јануара приспео у Беч свесрдно се заузео код цара да се пострадалом становништву пружи хитна помоћ у храни и за оправку попаљених домова. Заузврат је Љубиша обећао влади потпору Народне странке у Далмацији.
Дато је 97.000 форинти за поправку изгорелих кућа, 30.000 за обнову попаљених цркава и манастира, 100.000 стари жита за исхрану устаничких породица до нове жетве. Из своје приватне благајне цар је дао 50.000 форинти за поправку погорелих кућа, желећи да задобије наклоност поданика који су пострадали од оне исте војске коју је на њих послао.
Сума намењена изградњи путева у Кривошијама, Грбљу и Паштовићима (најпре од 100.000, а затим повећана на 500.000 форинти) била је одобрена из стратегијских разлога, јер се током устанка показало колико је недостатак путева нанео штете војсци у врлетним планинама. Нешто касније почела је оправка, изградња и наоружање тврђава према црногорској граници. Аустро-угарска се осигуравала за евентуалне будуће борбе са непокорним становништвом Боке.
Почетком марта Родић се вратио у Котор припремајући терен за положај намесника у Далмацији. До лета су углавном поправљене куће и цркве у Кривошијама и Грбљу. Народ је током зиме претрпео страховите недаће од студени, глади и болештина које су се надовезале на ову несрећу. Ипак, све то није могло да сломи његов дух и да га наведе на кајање што је бранио своја вековна права.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Кривошије.jpg (142.79 KB, 536x600 - viewed 54 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #936 on: May 16, 2018, 09:09:33 am »

За држање Црне Горе према устанку од одлучујућег значаја је био став Русије. Русија у овом тренутку није желела заплете на Балкану које би могао изазвати Бокељски устанак проширујући се на Херцеговину и увлачећи у сукоб Црну Гору. Зато је руска влада саветовала кнезу Николи да задржи неутралност. Без руске заштите Црна Гора није смела отворено да подржи устанике.
Кнез је Никола најпре понудио которском окружном начелнику Францу своје услуге за смиривање Кривошија и Бокеља, али је овај то одлучно одбио инсистирајући на започетом попису регрута. Када је устанак избио, црногорски кнез понудио је своје посредовање далматинском гувернеру Вагнеру. Вагнер је одговорио 'да влада мора најзад овом бунтовничком народу показати песницу'. Лично је сматрао да је устанак инспирисан и подстрекиван са Цетиња.
На ванредној седници сената на Цетињу 18. октобра 1869. донете су следеће одлуке: (1) забрањује се Црногорцима да учествују у устанку; (2) дуж целе границе поставиће се страже (кордон) које ће штитити неповредивост црногорске територије; (3) сваки устаник који пређе у Црну Гору биће разоружан и интерниран. Кнез Никола је званично обавестио велике силе да ће Црна Гора остати неутрална и упознао их са одлукама сената. Посебно је преко капетана Густава Темела, кога је Вагнер послао на Цетиње да пита Кнеза какво ће држање Црна Гора заузети према устанку, обавестио аустријску владу (23. октобра), да ће Црна Гора заузети строгу неутралност 'док се не би предузела никаква непријатељска мера против ње'. Дуж аустро-црногорске границе одмах је постављен опсервациони кордон који је контролисао војвода Машо Врбица.
(Поменимо и то, да је нешто раније кнез Никола је у Бечу код фабриканта Силвестера Крнке наручио 2.500 пушака острагуша најновијег система и милион фишека муниције. Пушке и муниција приспели су у Котор баш у тренутку избијања устанка, а затим искрцане у Прчњу. Аустријске власти блокирале су испоруку. Узалудна су била ургирања кнеза Николе да се са пошиљке скине ембарго.)
Црна Гора је остала неутрална, али је пружила моралну и материјалну подршку својим сународницима. Прихватила је избегло становништво, жене, децу и старце, који су се склонили у Црну Гору носећи са собом покретно имање и гонећи стоку како би избегли репресалије и пљачку аустријских трупа. Просечно је око 6.000 избеглица боравило у суседној српској држави. Грбљани, Побори, Маињани и Браићи смештени су по Љуботину, Цетињу, Бајицама, Ђеклићима и Бјелицама; Леденичани и Убљани по Цуцама, Грахову и Рудинама. Власти и народ бринули су се о њиховом смештају и исхрани, делећи с њима материјалне резерве које су се брзо исцрпљивале. У Црну Гору се пребацују рањеници, отуда добавља муниција и оружје. Са граничног кордона Црногорци са симпатијама посматрају и бодре устанике који туку аустријске трупе. Известан број Црногораца и Брђана, најчешће појединачно, тајно ускаче у Кривошије и учествује у борбама. Неки су и погинули бијући се с царском војском. Њихова смрт се прикривала да се не би компромитовала неутралност Црне Горе. Истурени кордон строго је контролисао границу, и спречио масовнији прелазак добровољаца у Боку.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #937 on: May 16, 2018, 09:49:48 am »

Приликом Вагнерове офанзиве на Грбаљ почетком новембра у борби на Сутвари пало је више од хиљаду пушчаних зрна на црногорску територију, био је рањен и један Црногорац. Више од 50 кумбра 'претурено' је са Космача у црногорско село Угње. Кнез Никола је скренуо пажњу Аустрији да неће моћи уздржати своје људе да не нападају војску ако се таква повреда још једном деси. Генерал Вагнер се 4. новембра извинио црногорском кнезу и обуставио војне операције непосредно уз црногорску границу.
Турска се бојала да се устанак не прошири и на њене области, првенствено на суседну Херцеговину, и зато је преме Кривошијама појачала гарнизоне. Са успостављањем турског кордона на граници каснило се услед недостатка трупа (граница је затворена тек почетком децембра). Зато су их почели довлачити из удаљених области и концентрисати дуж устаничког подручја и пема Црној Гори.
Манифест Луке Вукаловића (1823-1873), прослављеног вође херцеговачких устаника против Турске, којим је из Одесе 29 (17). септембра 1869. године позвао своје земљаке у борбу за црквено народна права забринуо је турску владу. Аустријска режимска штампа је довела Вукаловићев проглас у вези са избијањем устанка у Боки. И Порта је држала да је Бокељски устанак само варница за планирани шири устанак српског народа против Хабзбуршког и Турског царства. На тој линији дошло је до сарадње између Беча и Цариграда.
Цар Фрањо Јосиф, који се нашао у Цариграду на путу за Суец на свечано отварање канала, уговорио је са Портом узајамно пропуштање војске преко својих територија ако то ратне операције буду захтевале. Турска се обавезала да ће спречити ускакање добровољаца из Херцеговине у Кривошије. Вест о уговору је доспела у јавност и изазвала велико узбуђење. Аустро-Угарска се није, ипак, усудила да искористи турско земљиште и опколи устанике, јер се плашила међународних компликација.
Русија је предузела кораке код великих сила да заштити Црну Гору коју су Турска и Аустрија по међународном праву могле третирати као саставни део Османског Царства те повредити њен територијални интегритет. Искрцавање турских трупа у Бару, Клеку и Суторини, инспекција аустро-турске границе од стране босанског гувернера Сафет-паше и његов састанак са Аустријанцима ради координирања акције, узнемирило је словенско јавно мнење. Оно је путем штампе позвало на одбрану угрожене Црне Горе.
Крајем децембра Русија је изјавила да ће штитити неповредивост црногорских граница. На то су Беч и Цариград изјавили да немају непријатељских намера према Црној Гори и да се конвенција склопљена у Цариграду не протеже на њу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Österreichischer Infanterie im Kampf mit Bocchesen.jpg (338.54 KB, 920x660 - viewed 60 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #938 on: May 17, 2018, 08:04:09 am »

У Бечу је већ била однела превагу компромисна политика. Мисија генерала Родића могла је успешније да се оконча ако се не затежу односи са Црном Гором. После Кнежласког мира Родић је послао 14. јануара капетана Темела на Цетиње да преговара о укидању црногорског кордона на граници, о накнади трошкова за издржавање бокељских избеглица и да позове избеглице да се врате у завичај.
Као гест добре воље, у лето 1870. исплаћена је накнада Црној Гори у висини 30.000 форинти (3.000 наполеона) из личне цареве благајне. (Приликом посете кнеза Николе Бечу у фебруару 1870. цар га је за неутрално држање у току Бокељског устанка одликовао орденом св. Стефана. Примање ордена је било више акт дипломатског такта и куртоазије, но што је кнежевом угледу могло користити.) Аустрији је требао мир на Балкану у тренуцима избијања француско-пруског рата.
Кнез Никола се распињао између савета руске владе да задржи неутралност и жарке жеље Црногораца да притекну у помоћ својој браћи. Пошто је устанак остао локализован, Кнез је морао приволети своје људе да се придржавају одлука сената. Иако је међу устаницима било љутње због обавезног предавања оружја приликом повлачења у Црну Гору, она је ишчезавала пред осталим услугама које је сиромашна Црна Гора чинила избеглицама и симпатијама које је гајила према њиховој борби. Црна Гора је ипак успела да сачува неокрњен углед код Бокеља и словенског јавног мнења. Њено држање се схватало као акт тешке нужде под притиском великих сила и угрожености сопствене слободе од два моћна суседа: Турске и Хабсбуршке Монархије.
Херцеговачка племена у суседству Кривошија с будном пажњом и отвореним симпатијама пратила су борбу устаника с аустријском војском. Зато је још половином октобра 1869. далматински намесник Вагнер преговарао у Требињу с Турцима о њиховом затварању границе према Кривошијама. Убрзо је почело образовање кордона. Због недостатка војних снага Турци нису могли потпуно да блокирају границу и спрече херцеговачке добровољце да притекну у помоћ Кривошијама. На челу ускока (јајоша) налазио се чувени војвода Стојан Ковачевић. Да би оправдала поразе војске, режимска штампа је претеривала у броју херцеговачких добровољаца. Најприближније цифре донео је лист 'Zukunft': око 70 Херцеговаца борило се у редовима устаника. Генерал Родић је ценио да је било укупно око сто добровољаца из Херцеговине и Црне Горе.
Један део устаничких породица је нашао уточиште у Херцеговини где их је српски народ свесрдно прихватио. Турске власти су прећутно толерисале ову солидарност. После Кнежласког мира устаничке породице су се вратиле из Херцеговине. Довео их је Димитрије Самарџић.
Турци су своју војску повукли из Суторине тек у првој половини септембра 1870, што је – у измењеним европским политичким приликама и међусобним односима Беча и Цариграда – Аустро-Угарска једва дочекала. 



Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #939 on: May 17, 2018, 08:21:21 am »

На челу ускока (јајоша) налазио се чувени војвода Стојан Ковачевић.
Војвода Стојан Ковачевић (1820 - 3. април 1911.)

Један савременик овако га је је описао: 'Изглед Стојана Ковачевића је права слика горскога ајдука. Средње величине, широких плећа и прсију, кад иде љуља се и прекреће. Лице, које му је сво црно и огорело, испрскано је пушчаним прахом, који му је чак и очи захватио, тако да му црне светле очи још црње и страшније изгледају. Кад погледа пресеца погледом. Ипак, те очи уму често и стидљиво да се насмеше и весело да се насмеју'...

Родио се у Херцеговини, котару гатачком, селу Срђевићима 1820. године. Год. 1848. одметнуо се од Турака, те је као харамбаша предводио и дизао чете по Херцеговини. Стојан је био имућан и образован, и већ као младић кнезовао је у својој кнежини, али добра коб нанесе га, да се једног дана са једним Турчином сукоби и овога убије. Сад му не остаде ништа друго, него да остави кућу и огњиште, добро и имање своје, и утекне у Црну Гору. Настанио се одмах на граници, одакле је често упадао међу Турке. Тако се Стојан отпадио од мирног живота, поајдучио и појуначио. Четовање му је постала најмилија разонода. Било је то у време владике Рада. И док је Црна Гора с Турцима чешће ратовала, дотле је за Стојана најбољи живот био. Али, од како је пак Црна Гора са Турском у миру настала, и како је граница 1862. међу једном и другом државом утврђена и од стране Црне Горе строго пажење границе наређено, од тог доба Стојан је дангубио у сиротињи и великој невољи.
Доцније, 1869. године, када се подигао устанак у Кривошијама, хитро се придружио устаницима и постао њихов главни војвода. Кад је пак устанак умирен, Стојан је пребегао у Србију и тек 1872. вратио се у Црну Гору. Лицем на Велики петак оде он у манастир Косијерево, где га издајом његовога рођенога кума Турци ухвате, и у тавницу баце а затим чак у Сарајево отправе. Стојану је сад висила сабља над вратом. Но једнога дана догоди се чудо, - тавница, у којој је био, нађе се тог јутра широм отворена, а сужња није било у њој. Горски ајдук јездио је Романијом док се није дочепао слободе.
Године 1875, за време херцеговачког устанка, Стојан је био један од вођа, поред Пеке Павловића, Лазара Сочице, Петра Пеције и др. Врло се храбро борио и био истакнут војвода и у борби против Аустрије 1881. године, а кад је устанак угушен он побегне у Црну Гору 1883. г. и ту је остао у Никшићу до смрти. Кнез Никола даровао му је кућу и 15 рала добре земље и одредио извесну државну помоћ, указивајући му вазда своју благонаклоност.
« Last Edit: May 17, 2018, 08:29:26 am by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #940 on: May 18, 2018, 09:13:36 am »

Под утицајем аустрофилске политике кнежевског намесништва (1868-1872), у првом реду Миливоја Блазнавца, званична Србија је остала хладна према устанку. Владине новине одбијале су и саму помисао да би који српски официр могао бити у редовима устаника. Намесништво је зазирало од кнеза Николе, који је наводно желео да Црна Гора преузме улогу пијемонта у српском свету. Сматрало је, да се иза устанка крије нека закулисна игра црногорског кнеза. Аустроугарски конзул у Београду, Бенјамин Калај, јављао је својој влади почетком новембра 1869. да српска влада искрено жели мир и одржавање пријатељских односа са Бечом и Пештом. Његово уврење је: 'да сваки покрет мора убрзо угинути, ако Србија у њему не учествује. Општи устанак могућан је само са Кнежевином на челу. Пријатељство Србије за нас је врло драгоцено, нарочито у садашњим околностима, јер у њему је гарантија за мир на истоку'. Калај држи да се Србија не би могла уздржати ако би се устанак пренео на Босну. Она неће ништа предузимати док Бокељски устанак остане локалан, јављао је крајем новембра исте године аустроугарски посланик из Београда.
Насупрот влади, народ је био листом на страни Бокеља и радовао се њиховим победама. Под притиском цензуре листови су у почетку били уздржљиви у изражавању симпатија. Преносили су вести о Бокељском устанку из страних новина без неких коментара. Са устаничким победама и штампа се све више занимала за догађаје у Боки. Народ се надао да се буна неће ограничити на которски округ, но да ће се проширити на суседну Турску, па ће Србија морати да ступи у акцију (Алекса Јакшић (1835-1882) каже у својим мемоарима: 'Дође и буна Кривошијска против незаконитих захтева устриски. Кривошијска Буна позната је целом свету. У тој борби налазимо Јакшића (Јакшић о себи говори у трећем лицу), који притрча браћи у помоћ, наравно тајећи своје име не би ли се искра запалила и у Херцеговини. Миром Кнезлачким престаде та јуначка борба и наравно свак се врати на своје огњиште'.). Захтев за приређивањем јавних забава у корист устаника Блазнавац је одбио. Тек после Кнежласког мира могле су новине у Србији писати с више симпатија за Бокеље. Дозвољено је купљење прилога за пострадале устанике и њихове породице. Намесништво је настојало, врло опрезно, да се не би изазвало негодовање Беча, да поправи лош утисак код јавног мнења због хладног држања према судбини бокељских устаника. Стојан Новаковић објављује у 'преводу с чешког' поч. априла 1870. књигу 'Устанак у Боци Которској 1869'. 'на корист Србима Бокељима'. Име аутора није наведено. То је, заиста, превод брошуре чешког писца и новинара Jakuba Arbesa (1840-1914): 'Рovstání v Dalmácii', која је издата анонимно у Прагу 1870. године.
(Арбесов 'Устанак у Далмацији' обилује многим материјалним грешкама и носи карактер публицистичког рада. Прва опширна критика на ову књигу појавила се одмах после њеног изласка из штампе. Анонимни аутор који се потписао са 'Један Бокељ' (Лазар Томановић) у 'Застави' (бр. 86. од 26. јула 1870.) замера писцу на низу грубих грешака и даје драгоцене податке о историји устанка. По некој инерцији, међутим, историчари Бокељског устанка су из ове књиге преносили многе нетачности и оне су се одомаћиле у историјској науци. Новаковићев књига (превод) је радо купована. Већ крајем маја 1870. многи примерци су стигли до бокељских и далматинских исељеника у САД (Невада).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #941 on: May 18, 2018, 09:14:59 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Кривошијан.jpg (144.92 KB, 400x600 - viewed 57 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #942 on: May 18, 2018, 04:20:58 pm »

Стјепан Митров Љубиша писао је 18. марта 1870. Јовану Ристићу из Беча о Бокељима: 'Већ су почели мрти од глади, тифа и осписах. Забога, прискочите им у помоћ док трава и млеко приступе, али опазно да се не компримирате и да се новац не устегне до наши разбоничних власти'. На то је кнежевско намесништво преко мајора Милутина Јовановића послало 5. априла Љубиши у Беч две хиљаде форинти да их дотури Бокељима. Љубиша је уверавао Ристића 'да су многи димали бокешку ватру и да ствар није сасвим локална' као што Ристић мисли. Нешто раније, средином фебруара, Љубиша је обавештавао Ристића: 'Почетак несретњег догађаја био је чисто и без сумње нагли и нетактичан увод обрамбеног закона, али ја одрећи не могу да су неки људи, зли и неразборити, народ преварили да ће добити од Русије и Србије помоћ, што сам бадава радио, побити; али погрешке владине биле су жалибоже јаче но моја реч'. Љубиша скреће пажњу Ристићу на појачани рад у Бечу 'на освојењу и заузећу Босне и Херцеговине', затим нужност политичког компромитовања барона Вагнера, сада министра за домобранство. Давање министарског портфеља истакнутом непријатељу устаника и свих словенских народа увредило је – како подвлачи Љубиша – сваког Бокеза'. С друге стране, преко Љубише, настојао је намесник Ристић, који није никада веровао Монархији, да поврати утицај у Боки и спречи уплив кнеза Николе.
Срби у Војводини, на челу са Светозаром Милетићем (1826-1901.), изражавали су отворено своје симпатије за устанике. Српска народна слободоумна странка (основана крајем јануара 1869) стала је одлучно у одбрану бокељских устаника. Преко свог листа 'Застава' оптужује аустријске власти као узрочнике побуне и разобличава лажи режимске штампе у вези са устанком.
Милетић устаје у пештанском парламенту (25. новембра 1869.) против ванредних војних, политичких и судских овлашћења која су дата министру рата Куну за подручје Далмације и Боке Которске. Српски посланици траже да се против устаника не употребљавају угарске трупе. После Кнежласког мира Милетић поново у парламенту протестује (у марту 1870.) против угарске владе зато што је признала за заједничке трошкове издатке које је аустријска половина Монархије учинила у Бокељском устанку.
Своје поштовање према храбрим сународницима Милетић је исказао и тиме што је своју градоначелничку сабљу поклонио 'заслужном борцу бокешког устанка, младом јунаку Стевану Самарџићу (24 год.) који се јунаштвом и пером одликовао у устанку' (у марту 1872. Стеван је изабран за председника књижевног друштва 'Црногорски борац' које је богословска омладина, у оквиру Уједињене омладине србске, основала на Цетињу, на иницијативу Васе Пелагића.).
Стојану Ковачевићу послали су Кикинђани сабљу са натписом 'Јунаку Стојану Ковачевићу - браћа Кикинђани', коју је Стојан 'носио свагда уза се', и, по свој прилици, једва дочекао да испроба на херцеговачком бојишту (у Стојановој биографији 'у малом' испустили смо да кажемо да је Стојан у Бокељском устанку својом пушком ранио пуковника Јовановића 'на Драгаљу у Кривошијама'. Буна 1874. и устанак у Херцеговини 1875. године, дуго су се у народу памтиле као 'Стојанов вакат'. Крајем новембра и у децембру 1881. војвода Стојан је 'су 60 ајдука' боравио у Кривошијама како би организовао заједнички кривошијско-херцеговачки устанак.).
Поменимо и то да приликом крштења црногорског престолонаследника на Цетињу у септембру 1871. 'изасланици јуначкога Србобрана, пошто изиђоше из двора, пред цијелијем народом предадоше староме бокешкоме јунаку Милану Радојчићу два лијепа ливорвера за његово јунаштво у последњем устанку бокешком. Овај лијепи призор изазвао је велико одушевљење у народу'.
Михаило Полит-Десанчић (1833-1820) у Суботићевом 'Народу' (бр.35/1870.) објавио чланак 'Бока' у коме, између осталог, каже да је Бокељски устанак 'оживио и пробудио из дрмежа Србство, а нашим противницима улио респекта'. Због овог чланка Полит је одговарао пред портом у Пешти у преској парници крајем децембра 1870, али је био ослобођен.
Уједињена омладина србска је ватрено бранила праведну борбу Бокеља против насртаја на њихова вековна права. Омладина је била нарочито активна у прикупљању прилога за пострадале устаничке породице. (Тим је поводом Јован Петров Белшин (Јота Покој Буки), родом из Карлова у Банату, издао у Бечу новац споменицу (медаљу) са ликом Светозара Милетића. Те споменице су називали златице. Чист приход од продатих златица намењен је пострадалим Бокељима. Оне су требале да замене и разне дукате станог порекла које су девојке носиле око врата. На једној страни новчића био је лик Светозара Милетића, а на другој црногорски орао или омладински амблем у виду венца на чијим листовима су исписана имена: Србија, Приморје, Хрватска, Славонија, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Зета, Стара Србија, Банат, Срем и Бачка. Само у Загребу за две недеље просто је разграбљено 800 комада златица. Златице су продаване по Србији, Српској Војводини и осталим крајевима, па су чак биле растуране од стране напредне омладине у Словачкој. Милетић је био 'из својих демократских принципа противан сваком величању личности' и није одобравао ковање златица са својим ликом. Поред ових златица ковале су се златице са ликом Милоша Обилића, цара Душана, кнеза Лазара, Доситеја и Вука. Аустријске власти су у овоме гледале антидржавну радњу и трудиле се да сузбију акцију оптужујући и самог Милетића да ровари против Двојне Монархије.)
Уједињена омладина србска је у устанку видела предзнак крупних политичких промена на Балкану, образац и могућност за организовање општег устанка балканских народа 1871/72. за ослобођење испод турског јарма.
Срби Војвођани су купили прилоге за пострадале устанике и слали их 'Средоточном одбору  тршћанских Бокеља' који је упутио апел 29. јануара 1870. свима родољубима да помогну изгладнелом народу њиховог завичаја. Прилози су купљени током целе 1870. године под видом прикупљања помоћи за породице херцеговачких избеглица и преко уредништва 'Заставе' достављани Бокељима.
У Трсту је живело доста Бокеља, помораца и трговаца, и они су ватрено бранили своје пострадале земљаке од политичких подметања режомске штампе, војних и политичких кругова Монархије. Бокељи у Трсту ангажовали су бројну српску колонију на прикупљању помоћи за опустошену Боку. У апелу од 29. јануара 1870. за скупљање помоћи, који је штампала 'Застава' (бр 14. од 4/16. фебруара 1870.), каже се да прилоге треба слати: у Трст на 'старце' Михаила Вучетића и Ника Трипковића, у Одеси на Стефана Вучетића и Петра Трипковића, у Цариграду на Спиридона Шортана и Богдана Мариновића, у Енглеској на Марка Гопчевића и Антона Луковића, у Александрији на Антона Луковића, у Смирни на браћу Бошковиће и Сава Поповића, и у Њујорку на Злоковића. Позвани су и Срби у Сан Франциску да купе прилоге за пострадале Бокеље. Тамо је одржан и парастос погинулим устаницима.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #943 on: May 19, 2018, 09:51:28 am »

у Стојановој биографији 'у малом' испустили смо да кажемо да је Стојан у Бокељском устанку својом пушком ранио пуковника Јовановића 'на Драгаљу у Кривошијама'.
Пуковник Јовановић Стеван (1822-1885) за заслуге у походу на Кривошије добио је чин и баронску титулу. Учествовао је у окупацији Босне и Херцеговине 1878. године. Од 16. новембра 1881. намесник Далмације. У Херцеговачком устанку против Аустро-Угарске 1882, коме су се придружили и Кривошијани, командовао трупама у Јужној Далмацији и Херцеговини. Угушио Други кривошијски устанак.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Генерал Стеван барон Јовановић.jpg (116.46 KB, 400x600 - viewed 42 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 117



« Reply #944 on: May 19, 2018, 10:02:04 am »

Стјепан Митров Љубиша

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Књижевник и јавни и политички радник из Будве (Паштровићи) С. М. Љубиша (1824-1878.), од год. 1861. бокељски посланик у Далматинском сабору и делегат у Царевинском већу у Бечу. У време устанка градоначелник Будве. Није одобравао Бокељски устанак, и као посланик и што није веровао у његов успех. Зато су га устаници оптужили да је крив за увођење домобранског закона. Био је опсађен у Будви од устаника до 4. новембра 1869. Ипак је народ тражио његово посредништво када се одлучио на мирење. Љубиша је за своје мирољубиво држање током устанка био одликован од цара редом гвоздене круне трећег степена и био средином 1870. године наименован за председника Далматинског сабора. У анкетном одбору Рајхсрата (парламент црно-жуте монархије) енергично је бранио ствар својих Бокеља. Он је у последњем говору у Далматинском сабору између осталога рекао: '...ја знам да ви мене нетрпите, јер сам Србин православне вјере. Излазећ одавле, остављам у сабору младијех сила, који, ако их је Српкиња задојила знати ће бранити права своје народности и вјере... Тко је то овдје бољи Србин од мене? Мој се гроб знаде од Косова...'


* Стјепан Митров Љубиша.jpg (92.64 KB, 400x600 - viewed 20 times.)
Logged
Pages:  1 ... 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 [63] 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.047 seconds with 22 queries.