PALUBA
July 23, 2019, 05:18:07 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Važno
Pravilnik za postovanje vesti
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 60 61 62 63 64 [65] 66 67 68 69 70 ... 111   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 188144 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #960 on: May 28, 2018, 08:09:45 am »

Србске Новине, у Београду, Вторник, 28. Октобара 1869. Број 133.
Политични преглед. Из Боке Которске доносе бечки листови телеграме, у којима се каже, како се становници у Жупи нуде на предају, а овамо у истим бројевима описују битке, које се догађају између царске војске и устаника, и то управ у Жупи; овакве су ствари доиста непојмљиве, јер да су се становници понудили да се предаду, аустријска би власт сигурно такву понуду примила, бар се тако даје мислити; јер на што и иде друго него да се мир поврати, па тим је добродошло да се без даљег проливања крви до цели дође. Да су овакве ствари заплетене, може се видети и из тога, што независни листови бечки једнако се жале, што се с искреним извештајима не излази на среду. Они веле да још незнају ни прави узрок зашто се становништво на оружје подигло, нити је до данас који од полузваничних листова наспоменуо, да ли је власт покушавала и на који начин да се мирно ствар расправи. И 'Днев. Преса' о овој ствари разлаже: Да ли власти далматинске нису у стању биле да устанак од клоне? Да ли је све покушавано да се на помирљив начин та ствар расправи? Да ли је устанак у Боки Которској био гром из ведра неба, те је тако власти далматинске изненадио и збунио? О овим стварима треба јасна обавешћења дати, и не чекати да ове ствари дођу на сто царевинског већа. У првој својој и то закашњеној изјави 'Беч. Аб. Пошта' рече да је влада у надежди била да ће ауторитетима далматинским испасти за руком да та ствар не дође до правог сукоба, па с тога се и нису предузимале строге мере. То се онда није чинило вели 'Дн. Преса' а сад се чини, кад је касно и кад се стала крв проливати. Официозни листови кажу у својим ружичним изразима да је то сажаљења достојно незнање, ми опет кажемо да је то велика погрешка. С мого страна чују се тужбе, што би због части даматинских власти желели да се исте не обистине, с тога их сада само региструјемо. Но тешко нам пада кад чујемо да которски срески старешина на молбу свију општина није хтео да одложи попис у народне војнике, јер би се управ тим временом могао користити, да обавести тамношње становнике, који су представљали себи разне погибели од тог закона. Ако се ово обистини, како стоје онда хваљене мере далматинских власти и познавање личности од стране цислајтанског министарства? Ако је истина, да су ти покушаји били само једна басна, и да су се ауторитети у Далмацији послужили запетим и надутим тоном, онда би се морала повика и не задовољство чути у целој Аустрији и цео свет чудећи се питао би, да ли је могућно да такве личност покажу тако грдну не умешност? Ако се ове тужбе обистине, онда морамо као поштени људи и не партајичне судије изрећи да се цислајтанско министарство компромитовало; јер покрај овог крвавог и опустожавајућег устанка све су остале погрешке владине само маленкост. Најпосле завршује исти лист: Ми смо интерпеловали владу, с тога очекујемо одговор, не због нас већ због велике политичке публике, која хоће да зна да ли се њено поверење у садању владу обистинило, или се до сада идолима клањала.
Војене операције, вели 'Н. Сл. Преса,' одпочете су против устаника пре него што се у последњим извештајима мислило. Први је нападај учињен на Жупу, која износи од прилике шест квадратних миља и лежи између мора и Црне Горе. Жупа је најимућнији и најплоднији део Далмације; према истоку јако је горовита и пресеца је друм од Котора до Будве. Дуж овог друма напада с војском генерал Дормус и пуковник Фишер од севера к југу, а друга колона под пуковником Шенфелдом иде од југа северу. План је дакле да доведу устанике између две ватре, да их поделе и да их сузбију према Црној Гори и обали морској. Генерал Дормус и пуковник Фишер имали су 22. и 23. ов. м. сукобе с устаницима, које су сузбили. Главни стан њихов налази се у Сутвари. Они су 22. ов. м. главну позицију устаничку код Сисића после жестоке борбе, која је четир сата трајала, заузели. Телеграм из Котора вели да је два дана узастопце битака било у Жупи између царске војске и устаника, па нису више имали од два мртва и осам рањених. Војска је у Сутвари запалила кућу свештеника Јове Радовановића. Исти телеграм вели да устаници немају стручног предводитеља. Поглавица је целог устанка неки имућан сељак из Жупе по имену Панчић. За војском носе мазге расклопљене гвоздене стражаре. До сад су већ три овакве стражаре по главним позицијама склопили, но очекују још седам оваквих стражара.
У Боки је царска војске одпочела са више страна на устанике нападати. У овим борбама од 22. ов. м. ова је војска учествовала: од стрељачког батаљона 500, од регементе Ерцхерцога Ернста 550, од женијске компаније 110 војника, четир брдска топа и два за ракетле. Колона под пуковнико Фишером пошла је из Трините у један час по подне и узбила је устанике чак до Сутваре. Ова жестока борба трајала је четир сата. Генерал Дормус продро је до Побрђа, које место лежи миљу и по од Будве. Против Драгаља не предузимље царска војска за сад никакве мере; кад се драгаљска околина заузме, онда се тек може рећи да је устанак савладан. Но ово да се изврши, вели 'Пест. Лојд' мораће потећи много крви, јер су се Бокељи јако спремили на одпор.
У Задру је изгорео магацин са свима потребама, што је за војску спремљено; ватра се појавила 22. ов. м. у поноћи; ништа се није могло спасти. Бечки листови веле да је то морао учинити један од оних, који стоји у свези с устаницима.
Из Трста долазе извештаји да број рањеника у царској војсци није не знатан, јер 20. ов. м. донела је лађа 'Штадијум' у Трст 24 рањеника; ови исти причају, да је иста лађа однела и седам официра тешко рањених у Задар и да болнице у Дубровнику не могу више рањенике да приме. Пароброд  'Аустрија' очекивао се 22. ов. м. са 80 рањеника. Исти телеграм из Трста вели да се Црногорци држе неутрално, но ово вели не треба приписати Русији већ Француској, која је знала код кнеза црногорског да изради ову неутралност. Нови командант гроф Ауерсперг још није дошао на бојно поље; влада као да очекује на његов први извештај, па онда да се упусти решително у ту ствар.
У Боки Которској има више малих утврђених места, која су поседнута од царске војске и којима по времено  треба ране носити, и то ране, коју треба читава колона да прати и да брани од нападаја устаничког. Па како су та места постала данас чувена, то ћемо их овде побројати. У околини Новога леже: Ново са 139 војника, Шпањола са 152, Магаза са 63, Комбур (барутана) са 13, Превлака са 13, Пунта де Ара са 10 војника. У околини Которској: Вермац са 62 војника, Тринита са 37, Горача са 47, Трасте V. са 38, Трасте VI. са 33, Свети Крст са 30, Свети Ђорђе са 25, Драгаљ са 60, Црквица са 15 војника. У околини Будве: Кузманић са 29 војника, Спиридон са 23, Копач са 23, и Пресека са 23 војника.
Кмет у Новоме Војновић, који се сад налази у Бечу, предао је цислајтанском министру президенту извештај о правом узроку, због којег су се Бокељи подигли на оружје. У почетку извештаја наводи се, да је тамношњи народ навикнут на своје установе војничке, па се с тога и нашао увређен, што је га царевинско веће уврстило у општу народну војску. Узрујаност и огорченост тога становништва показала се већ при првом попису. Ово незадовољство распростре се за неколико дана по свим општинама, с тога се кметови нађу побуђени да сазову скупштину у Котору, где одлуче да телеграфским путем моле намесништво у Задру да се тај попис за кратко време одложи. Али на жалост одговор им дође противан. За тим се обрате по телеграфу с молбом на самога цара, но ни одавде не би им никакве помоћи. Касније се разгласи у Котору, да ће у ову варош доћи царски намесник генерал Вагнер; и доиста дође, али не хтеде излазити из лађе, него пошље месног команданта пуковника Елгера, да са кметовима испита и извиди ту ствар. Овај поступак јако озлоједи кметове, а тим још више, што је пуковник у својој солдачко-надутој беседи пребацивао присуствујућим кметовима што се не покоравају законима. Које овај не разсудан и не политични говор, које што намесник не хтеде у народ доћи, поквари свако измирење као једним ударом, те тако народ разјарен дигне се на оружје. Извештај свој Војновић овако завршује: 'Ако царској влади и сад на срцу лежи, да се ова борба прекине и да се пресече узалудно проливање крви, то би се и данас, по моме мишљењу, нашао начин, а тај је, да се устаницима пошље такав народни човек, који ужива потпуно поверење, но тај изасланик морао би имати изванредна пуномоћства, по коима би с њима могао уговарати и амнестију им дати.' Овај се извештај неким бечким листовима управ с тога не допада, што га је написао народни човек, који није хтео да трпа лажи: панславистичке тежње, велико српство, руске рубље, и т. д. него је праву истину казао. Ти листови ваљда би хтели, да министарство иште извештај од талијанисима.

Најновије. Сутвара од 23. Октобра. Данас се одмара бригада Дормусова и Фишерова. Устаници код Спасића и Врбља понудили су предају и до данас у вече имали су оружје предати. Пуковник Шенфелд преузео је данас демонстрацију од Будве према Брајићу. Сутра је општи полазак на Побрђе. Јучерашњи је губитак: потпоручник Виснер и три војника рањени су, једног војника нема; то је губитак од 7. регементе; од стрељачког батаљона: један мртав и три рањена. Војска се храбро борила.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #961 on: May 29, 2018, 09:35:55 am »

Србске Новине, у Београду, Четвртак, 30. Октобара 1869. Број 134.
Политични преглед. Последња пошта није никаквих новости донела са бојног поља у Боки Которској; само 'Нова Преса' има свој особени телеграм, који вели да је 22. и 23. жестоких битака било између царске војске и устаника код Сутваре. Генерал Дормус управљао је десним крилом, а пуковник Фишер левим, и ту је устаника пало 80 мртвих и 165 рањених, као да је имао кад бројати губитке у непријатељској војсци, а овамо заборавио да каже колико је изгинуло на оној страни, са које извештај долази. Даље вели поменути лист да је вођ устанички свештеник Радовановић заробљен, и да се још шесторица из Рисња предати преком суду, који је изрекао пресуду; тројица су осуђена на вешала, која је пресуда одма и извршена, један је пуштен, а двојици ће судити редован суд.
Дописник 'Вандерер-а' из Задра вели да у најновије време нема никаквих званичних вести, али по приватним извештајима царска је војска 13. и 14. ов. м. издржала крваве битке. Цел војне операције под пуковником Јовановићем није извршена, а на име фортица Драгаљ није могла добити ране и поткрепљења. Сав товар, четрдесет мазга с месом, лебом, зељем, брашном и вином, пао је у руке устаницима. Царска војска идући у Драгаљ и враћајући се претрпела је велики губитак, јер устаници поред пуцњаве из пушака обаљују грдно камење на пролазећу војску. Она се морала у Котор вратити, где очекива поткрепљења. Петнаест лекара, који су из Граца у Котор дошли, имаће доста посла с рањеницима. После ове битке као да је царска војска узела други правац у својој операцији. Војска која је у Котор дошла не може да се смести у вароши, с тога се један део настанио изван вароши под ведрим небом. Скупоћа је ужасна; фунта говеђине продаје се по 70 новчића, и то се само може добити, јер је грабеж; једно јајце стаје 16 новчића, а леба и брашна тек на силу Бога може се добити. Овде је умножена тајна полиција, и човек несме речи изустити, јер лако може у невоље доћи. Кад се хоће какав телеграм да се пошаље, мора се дати код власти телеграфске иљаду изјаснења. Овдашња власт узаптила је и неке листове, као 'Нар. Листи', 'Национале', 'Цитадино'.
Други дописник из Трста поменутог листа пише: Ја сам од једног рањеника, који је учествовао у чувеној операцији Драгаљској, докучио интересантне ствари. Устаници, који су толико година ратовали с Турцима и своју снагу и храбар дух извеџбали, показали су и овом приликом своју лукаву стратегију, јер су гледали да царску војску обману разним мајсторијама и војничком преваром.Устаницима много помаже што имају 'живи телеграм', који је код њих од вајкада познат. Тај телеграм састоји се у томе, да постављени стражар с једног виса дојављује другом на сљедећем вису, па та се вест часком по целој тој околини расчује. Овим се живим телеграмом служе они и у мирно доба; јер чим какви пљачкаши пређу из Турске и стоку им потерају, одмах ти телеграфи лете по брдима и стоку спасу. Даље вели исти дописник: Овде се чује да се у Боки по преком суду ухваћени устаници вешају. Овакав поступак са свим је погрешан, јер ће то Бокеље натерати да се крајњих сретства лате.
Намесник далматински генерал Вагнер издао је дивизиону заповест за ону војску, која је под пуковником Јовановићем ишла на Драгаљ; у тој се заповести похваљује царска војска, која је кадра била да издржи толике патње. На ове речи генералове вели 'Нова Слоб. Преса', то је све лепо и красно, али докле ће војска на коцки стојати? Зар се не треба освртати на болести, које се могу после толиких патњи појавити? Зар се мисли са садањом војском одолети тако храбром непријатељу, који је најбоље позиције заузео и отврдо у патњама? Не само што би требало да поштедимо нашу војску од тумарања тамо амо, него што би требало да мотримо да нас не изсмејавају наши непријатељи. Будва, која је од дужег времена од устаника опседнута, није имала до јуче више гарнизона од 50 људи. У пристаништу стоји једна лађа, која ће примати фамилије официрске, али каква лађа! Једна лађица на једрилама, прљава и не удобна, да би је албанески момци, који се на њој налазе, при неудесном времену пре одвезли у Тунис него у Трст. Зар се може не признати да су Котор и Ново најзнатнија места у Боки опседнута, и да су устаници тако слободни да команданту подпуковнику Крезићу, кажу, довде можеш стражарити, иначе ако прекораче твоји људи границу биће поубијани.
И опет велимо да не можемо да појмимо те ствари у Боки Которској. Телеграми јављају да се устаници предају, а ево како у исто време официозни лист јадикује, тај лист, који би једним гутљајем па макар се задавио, све словенство прогутао. Он сам признаје да се с војском само манервише; па некако тако и јесте, јер пре недељу дана телеграми казаше да се неке општине нуде да се предаду, па од тог времена никаквих вести. Нити се каже да су се предали, нити да власт није могла пристати на положене услове.
Исти лист даље вели: У овом кршевитом пределу, где је гола стена, где нема пролаза, живи народ, који сва својства има за четничку војну, хитар је, издржљив, који је јединствен у свету, да зна тренутну добит употребити на своју корист. Оваквог непријатеља сломити могучно је само са трипут већом силом. Данас стоји царска војска на истим оним позицијама, на којима је пре три недеље била, премда је три крвава сукоба издржала, и то два само да Драгаљ раном снабде. Па и та експедиција колико је муке и жртве стала, јер устаници не дадоше војсци да се за сво време путовања одмори, облетали су је и нападали непрестано, а у Леденици могли су је сатрти, да није на опрезу била.
О устанку у Боки стара Преса ово вели: Министар Гискре уговара са далматинским послаником Ђорђем Војиновићем, који се сада у Бечу налази, да га као изванредног комисара пошље у Котор, да с устаницима у договоре ступа. Остало је још на томе што се пуномоћства тиче, јер Војиновић иште да му се да власт да може и амнестију дати. Три предложене точке као да је министарство усвојило. Да ли има у овоме – вели Преса – што истине незнамо, али би желели да се тај глас обистини. Војничка част, овај појам, о коме ми нестручни људи мало водимо рачуна, доста је тим опрана, што је један део Жупе освојен; а још и даље терати, и на име Бокеље убијати и вешати, значило би да се наше министарство не обзире, да ова судба може постићи и нашу храбру војску. Војиновић познат је као народни човек, он неће никако ту прилику на зло употребити; а што се тиче амнестије и до тога неће много стојати, та наше је министарство од грађанског реда, а не од сабљаша. Ова намера нама се веома допада, и на сваки начин у многоме је пробитачнија, него да се дође до измирења, кад се толика места опустоше. Ми опет кажемо да нам се ова вест не вероватна чини, но ако се обистини, ми ћемо је оберучке загрлити. Садашња борба на сваки начин велика је несрећа. Патријотска дружина у Бечу послала је једног од својих чланова у Котор са свим потребама за рањенике. Он ће у повратку своме повести двадесет рањеника, за које је једна госпођа од грађанског реда спремила приватну болницу. Исто тако из Трста  јављају да тамо долазе многи рањеници. У Грахово пак одведено је 80 рањених устаника. Није ли то несрећа на све стране?
Из Задра пише дописник 'Ванд.-а' да и сад није касно, да се устаници на миран начин доведу на послушност закона; али на томе делу морао би радити такав човек, који потпуно поверење ужива код тамношњих становника; а тај човек нико други није но генерал Филиповић. Овде се чује да ће се цела Жупа предати. У Жупи има 22 села која могу дати 2000 оружаних људи. Она има уплив на остала места, као на Будву, Перасо, Рисањ, Ново, Леденицу и Кривошије. У овој је општини први пламен устанка букнуо, из ове је и садањи њихов предводитељ с осталим поглаварима. Становници су поносити али и осветољубиви, разборити али противни новим установама. Талијанце сматрају за њихове највеће непријатеље. Њихове народне заступнике високо цене, па и тај се мотив прибројати може побуни, што се на земаљском сабору предлози њихових посланика често одбацују. А много су озлојеђени што је њихов народни вођ и школски саветник др Клајић премештен. Они су искали да се не народни епископ Кнежевић уклони. Према садањем намеснику Вагнеру немају симпатије. Да би се лакше до измирења дошло, ваљало би уклонити садањег среског старешину Франца. Најпосле ваљало би и целу далматинску администрацију преустројити. Не треба заборавити да у једну категорију с Францом спада и садањи саветник намесништва Алесани и његов саветодавац др Лепена.
Дописник 'Политике' из Трста овако описује поступак војничке власти у Боки: 'Старци, изнурене жене и деца гоне се да носе рану за царском војском; куће су им заузете, а што се у њима нашло то је однешено; вешала се намештају, џелати се доводе из Поле и Трста; и то је метод, којим се иде да се овај прост свет цивилизује, тај свет који непрестанио иште равноправност.'
Једва нађосмо у старој Преси на губитак у аустријској војсци у последњим биткама; и она вели да је од устаника пало 80 мртвих и 126 рањених; а од царске војске само два мртва. И то изрече Преса без икакве приметбе, неказа нам ко се узаном стазицом пењао у вис, а ко је с виса заклоњен стеном пуцао на пролазеће.
Из Загреба јављају да је више официра из Лике, који су 1866. у Котору с гарнизоном били, одређено за Далмацију, почем ови лакше могу у преговоре ступити с устаницима.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #962 on: May 30, 2018, 08:52:32 am »

Србске Новине, у Београду, Субота, 1. Новембра 1869. Број 135.
Политични преглед. Са бојног поља у Боки Которској мршаве новости нам доносе бечки листови. Преса има телеграм из Будве од 26. пр. м. који овако описује распоред царске војске. Пуковник Шенфелд са својом колоном налази се код Лаквића, које место води од Будве к Стањевићу; бригада пуковника Фишера, која је пошав из Котора сретно продрла кроз Поборе, стоји данас пред Будвом; пуковник Кајфел снабдео је раном фортицу Козмац и настанио се пред истом фортицом. Све ове позиције заузете су нападајем на устанике; колону пуковника Кајфела заштићавала је ватра из топова са фортице. Исти телеграм јавља да је се генерал Вагнер у Будви 26. ов м. навезао на лађу за Котор, а генерал мајор гроф Ауерсперг да је примио врховну команду.
Истом листу из Трста од 26. пр. м. пишу: Нова предузета операција у Жупи, а на име борбе између колоне пуковника Фишера и устаника код фортице Трините, Горазде и Дуба десиле су се близу црногорске границе, па како су ђулета шишала и преко црногорске границе, то је један Црногорац убијен; с тога се кнез црногорски обратио генералу Вагнеру, а преко телеграфа и свом канцелару грофу Бајсту, да се црногорска граница од стране аустријске војске решпектује. Генерал Вагнер у име канцелара одговорио је кнезу, да сажаљева тај догађај; но царска ће војска поред све тешкоће строго у будуће решпектовати границу црногорску, надајући се да ће и кнез са своје стране према Аустрији то исто чинити.
О устанку у Боки Которској 'Ванд.' вели: Са више страна јављају, да се по владиним круговима у пркос преком суду и вешалама мисли и ради да се крај учини побуни у јужној Далмацији. Ми би желели да се ове вести обистине, јер и ако полузванични листови трубе, да је устанак угушен, опет ми велимо да ће војска имати посла с устаницима. Као знаци да ће се влада доиста упустити у преговоре јесу, што је нови командант гроф Ауерсперг собом повео популарног Ђуровића из Рисња, и што је, као што нам из Задра телеграфишу, генерал Родић позван у Далмацију, а најпосле што су и граничарски официри одређени да у Котор дођу. Ову надежду поткрепљује и то, што је посланик Војиновић имао аудијенцију код ерцхерцега Карла Лудвига. Овај се пут влади може препоручити нe само са гледишта човечанства, него и због тога што би та победа стала владу доста мртвих глава и новаца; јер нека се мачем и огњем и спрже устаничка места, нека се коловође и остали ухваћени повешају, нека се устаници сузбију и протерају преко границе турске и црногорске, опет зато земља није обезбеђена. Јер протерани устаници никад неће мировати, они ће дотле ватру потпиривати, докле им не испадне за руком да све на оружје подигну.
Дописник 'Нов. Фремдб.-а' пише, како је кнез црногорски ових дана главну смотру држао над својом војском, која је утаборена, а она је вели на 20.000 људи. На ту смотру били су позвани и конзули страних сила. Сва ова војска наоружана је острагушама. Исти дописник вели о устаницима да њихови поглавари држе строг ред и да су за пљачкање одредили смртну казну. О овом наређењу јавили су свима приморским становницима по вароши с том поруком, да се немају ничега бојати, ако би која варош пала у њихове руке. 
Из Задра 'Вандерер-у' телеграфишу да се свет у Далмацији јако обрадовао, кад је чуо да је генерал Родић овамо позван. Овде је подолазило доста официра граничарских, који ће одмах кренути за Котор.
Бечке новине доносе званични извештај о битки Драгаљској, који између осталог овако гласи: Војена експедиција одређена за Драгаљ и Црквицу састојала се из три батаљона пешачке регементе eрцхерцега Албрехта и Маројичића, из једног батаљона Ернстове регементе, две ракетне и две брдске батерије са два батаљона артиљериста, притом била је једна женијска кумпанија, довољно теглеће стоке натоварене раном, како би се оба места Драгаљ и Црквица снабдела раном за 60 дана. Сву је ову војску предводио пуковник Јовановић од брдске регементе. Авангарда пошла је из Рисња 13. пр. м. у 9 ½ сати, а за њом касније и остала војска. Стоку раном натоварену заштићавала су два батаљона пешачка, четир ракетна топа и женијска компанија. Главна трупа састојала се из једног батаљона пешачке, две брдске батерије и санитетског одељења; за овом ишла су два бартаљона од регементе Маројчића; после провијант, па најпосле један батаљон Ернстов с два ракетна топа. Војска је ишла без пртљага и телећака. Сви команданти добили су налог да добро мотре на висове и напред и остраг, јер су се редови по узаној и мучној стази на дугачко отегнули. Прва колона приспе у 1 ½ сат у Напод без икаквог нападаја устаника. Но овде тек стану устаници с виса пуцати на прву колону. Војсковођ авангарде пуковник гроф Фетер спреми се за бој. Пуковник Јовановић, да би сазнао колика је непријатељска сила, заустави главну војску и разреди је у помање колоне. Кад су устаници живље одпочели пуцати, заповеди бригадски командант да један батаљон од Албрехта а по батаљона од Маројичића са четир брдска топа ударе с бока на непријатеље. Борба је овде трајала три четврт сата; устаници се натраг повуку, а царска војска могла је напред да иде, заштићена колоном са оне стране, на којој су се устаници појавили. Но та иста чета, највише до 300 устаника, нападне одма за тим на колону са зади, но и овде је дочекају с ракетлама и шрапнелима, и ватра је све дотле трајала, док главна војска није приспела код Црквице. Овде се царева војска одмарала, пошто су добре страже постављене свуда у наоколо. Губитак је овог дана био: 4 мртва, 6 рањених, а једног је нестало. Од стране непријатеља морао је већи губитак бити, судећи по томе што такав лукав непријатељ преко ноћ није нападао, и ако је киша непрестано падала, а помрчина као тесто била. Војска је непријатно ноћ провела, јер киша је пљуском целу ноћ падала, а ране друге нису имали до леба и сланине. Сутра дан 14. Октобра у пет сати у јутру распореди пуковник Јовановић сву војску. Око осам сати дође прва колона до Пољане, овде је дочекају устаници са унакрсном ватром. Царска се војска сад није могла онако распоредити, као што је јуче чинила, јер с обе стране лежале су сурвине; с тога се морало оперирати с ракетлама и шрапнелима, што испаде за руком, те главна војска могаше продрети око 10 сати у Драгаљ. Но један батаљон остане са зади у највећој ватри с устаницима. Пуковник Јовановић сам узме један батаљон с брдским топовима и дође до места Браћана, где је била битка. Кад је заповест издавао да се на вис напада, удари га пушчано олово у леву ногу; заповедништво над војском одма пређе на Фетера, а њега однесу војници к осталој војсци. Рану су унели у Драгаљ у један сат по подне и одма пођу натраг. Бојева је било и у повратку, нарочито код Напода и Кнезлаца. У бојевима од 14. Октобра мртвих је било: два официра и 12 војника, а рањена три официра и 36 војника; двојице је нестало. Устаника је било тога дана на 1.000.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #963 on: May 30, 2018, 08:55:27 am »

Србске Новине, у Београду, Вторник, 4. Новембра 1869. Број 136.
Незванични део. Политични преглед. Са бојног поље у Боки Которској тешко је сад српској журналистици изнети што стварно на среду, јер извештаји долазе само с једне стране, почем друга страна незна пером да управља и да искити, већ само оружјем у руци да влада; ова је слика на подобије старих Јелина и Перзијанаца; ови последњи добијали су победе а понекад и падали, али нису знали све то на пергаменту ставити; напротив Јелини и најмању победу тако су описали, као да су ти јунаци у тој незнатној борби подобни били њиховим боговима, који су се с гигантима борили. Овако стоје ствари сад у Боки Которској; званичне новине, којима се мора веровати, не доносе још ништа о последњим биткама, него извештавају публику о првашњим борбама, а нарочито о експедицији Драгаљској. Остали бечки листови пишу о устанку онако, како им ни један читалац не може краја наћи. Они веле да је Жупа са свим покорена и да становници већ иду на пољски рад; (овде 'Вандерер', који се за сад најпоштенијег правца држи, меће знак питања) а овамо у истом листу на другом месту кажу, како је бригада пуковника Шенфелда посела Будву и околину, а бригаде генерала Дормуса и пуковника Симића (пређе Фишера) вратиле се у Котор. Нека сами читаоци протумаче, шта значи покорити се и ићи на пољски рад, а шта опет посести приморско место Будву и околину, јер ако се страхује да се изнова не побуне, то би тим пре оне прве две дивизије остале у унутрашњости Жупе, где се пре на ново оружје подићи могу, почем се не плаше флоте. Но 'Пест. Лојд' као да нам ту маглушину растерује својим телеграмом, који вели да се у Новоме и Будви показују у грађанству знаци узрујаности и да је у прво место већ отишао пуковник Симић са својом бригадом. Ако су се и по варошима грађани узрујали, онда се лако може веровати неком полузваничном листу пештанском, да је царска војска у Жупи све попленила и спржила; јер откуд би и помисла било да се они грађани ускомешају, који су осим војске изложени и топовина с мора; овакве грађане може на побуну подбости само нечовечно поступање појединих власника. Да ли је овако у ствари као што наведосмо, ми сами незнамо, јер као што и горе споменусмо, бечки листови овако ствари описују, да ли с тога што мисле у својој глави да је ту и неко трећи помешан, или да натерају владу да час пре устанак угуши. И опет кажемо да њима никако не верујемо, већ да очекујемо да нам те ствари опишу званичне новине.
У 'Грац. Дн. Листу' један царски официр, који Далмацију и становништво добро познаје, енергично и из свег срца узвикује власницима: 'Прекините убијства!' О Јовановићу вели он: Јован Јовановић, сердар и кмет Рисањски, писцу овог извештаја добро познат, јесте мушка лепота и снеге херкулске, он никад није био у завади са властима, организовао је 1855. и 1866. народну војску у Рисњу и био је исте сердар и највернији поданик царски. Његовом примеру сљедовала је цела наоружана Бока. Јовановић, урнек храбрости и свестан јуначког поноса, није никако могао против старог обичаја толиких столећа своје омиљено оружје, као знак и символ јунаштва јужних Словена и као најмилије наследство од својих предака, заменити с новим; па зар зато да се на вешала води? Стрељати осуђеног Бокељца не сматрају за подругљиву казну, али на вешала водити значи код њих највећа срамота и поруга, а тим више што је он од природе јуначан и храбар, а таквог треба да сломије само мач и пушка. Овакву смо опомену ми навели у нашем претпоследњем листу и из 'Вандерер-а', но влада аустријска можде не би такве строге мере предузимала, али је већ дала пуномоћство а на име диктатуру садањем намеснику далматинском, па да ли ће он погодити правац – правац вешалима – видеће се; ми га несаветујемо, него га његови сопствени листови у земљи опомињу и замерају му.
'Трстанске Новине' од 25. пр. м. пишу: Јуче су у Котору три Бокељца обесили, што су обаљивали камење на царску војску. Преки суд премешта се у Будву, да тамо свој посао продужи. Између заробљених налазе се свештеници Радовановић и Јукић. Поменути лист чуди се што ти свештеници нису у мантијама, него су као и остали грађани наоружани. Кад трстански лист незна како се носе свештеници црногорски и бокељски, како ћемо замерати кад који од немачких или осталих европских листова што од ока лупи. У томе се може видети како прати удаљеније ствари, кад и око себе ништа не види, али не Србе већ италијанисиме.
По најновијим телеграмима устанак подиже главу и на западу у Боки Которској. Устаници су ударили 28. пр. м. на приморско место Баошић, које лежи не далеко од Новога. Ратна лађа 'Мев' пуцала је на устанике, а из Новога послато је једно одељење стрелаца томе месту у помоћ. О кмету рисањском Јовановићу вели 'Преса' да он по свој прилици ништа друго није скривио, но што је имао код себе оружја, али то није такав преступ, да се због тога преда, један лојалан грађанин, који је 1866. стекао заслуге, преком суду. Бечка влада – вели поменути лист – треба да подигне гласа и томе команданту, који сву власт у рукама има, да подвикне, да њему на једно није дато пуномоћство на нечовечност.
По званичном телеграму послао је нови командант гроф Ауерсперг среског старешину у Ново да дозна мишљења околних општина. На ово 'Вандерер' примећује: 'Штета што се не именује тај старешина; јер ако је послат досадањи и то добро познати Франц, то ће се свака мирољубива жеља распасти. Ми незнамо како ће човек који је у целој земљи омрзнут, с успехом преговарати о предаји. Онај пак навод у телеграму, да неки од предводитеља устаничких тероришу становништво, опомиње нас врло добро на званичан штил старе Аустрије.'
Неки листови веле да је срески старешина Франц уклоњен из Боке. Ако се ово обистини, онда је знак да се бечка влада почела освртати на жалбе српског становништва у Боки.
Један од војника, који су били у чувеној експедицији Драгаљској, ужасно описује патњу и муку, коју је претрпела царска војска. Он између осталог вели: 'Код Црквице дођосмо пред вече изнурени
борбама и непогодом, скроз мокри седнемо да поједемо оно мало леба и сланине. Но тек сутра дан имадосмо да извршимо претешки задатак. Сваки је с ужасом напомињао јутро. Сутра дан војници од мраза и глади побледели завиривали су успут с једне и друге стране у кршеве, да их где не вреба изненадна смрт, јер устаници кад се појаве, онда као да из земље извиру, часком су удаљени а часком пред нама. Но још ужаснији беше нам повратак. Од Напода непријатељ је узастопце ишао за нама. Једна по једна кумпанија упуштала се у жестоке борбе. Капетан Бем паде и једва га могасмо из ватре извући; колона с теглећим стоком закрчила пут, стока пада, терачи се разбегли – тренутак највеће забуне и страхте! Једва је усиљена и крајња напрегнутост официра могла ред повратити. Уморени, глађу изнурени, јер се целог дана ништа окусило није, а притом узастопце узнемиравани ватром непријатељском, угледасмо једном змијевидну стазу Рисањску. Да би се војска једном ослободила ватре непријатељске, напере се сви топови на њега, али узалуд. Устаници разређени у гомилицама скачу са стене на стену и просипљу жестоку ватру на наше густе колоне, а на против наша ватра у разређеним малим четицама није могла толико квара нанети. Овако су нас пратили до самих  зидина Рисањских, јер потпоручник Страка пао је под самим Рисњом. После дводневне крваве борбе дођосмо с горким чувством у Котор. Нека одговара за племениту крв, која се пролила, и за такво пожртвовање она власт, која је у власти била да ратовање одклони, али је занемарила'.
'Дневна Преса' љути се на официозну 'Вечерњу Пошту', која је обећала најбрже доносити све догађаје из Боке Которске. А она нам вели тек сад доноси прву битку код Леденице од 26. Септембра. Ако наша војска не иде брже с операцијама у Далмацији, него што напредује у извештајима наш официозни лист, то ће потребовати метусалевих година да се устанак угуши. Одкако се чује да се Жупа предала више су приватни телеграми о томе јављали, него што смо то могли докучити из званичних телеграма 'Кор. Бироа'. Но ти телеграми и немиле вести доносе; тако 'Нови Фремденб.' има из Котора од 27. пр м. овај телеграм: 'Царска војска продире у Жупу с огорчењем; опет се места пљачкају и пале. Издајица фортице Стањевића, Берета, обешен је; свештеник Дановић очекује пресуду. Сутра ће преки суд отпочети судити кмету Рисањском Јовановићу, каваљеру ордена Фрање Јосифа.' Против ове депеше устаје официозни лист. Али има ту званична депеша од 25. пр. м. из Будве, где се каже да су села Побори и Мајна спржена и Брајић из топова разрушен. По овој дакле званичној депеши види се да царска војска доиста с огорчењем продире. Зашто се пале села, ми незнамо, то ће можда само стратегија моћи одговорити. Бог Јевреја поштедио би Содому и Гомору да је само три поштене личности нашао; та ваљда је у местима Поборима, Мајни и Брајићу више од тројице било; многи изнурени старци, жене и деца остали су својим кућама, па управ према њима требало је блажије поступати. Три места разорити значи: живот, имање и будућност стотинама душа поништити, а одважити се за такво дело, треба се трипут добро размислити. Овакви поступци никад не застрашавају противника, него га изазивљу на очајни и најкрвавији отпор. Наши команданти, по речма официозног листа, препоручивали су војинству човечност, па ако је тако, онда треба да се казни подвргну они, који су  противно тим наредбама поступили. Још већма би то благо поступање према непријатељу вере задобило у публици, кад би се престало од вешања, јер има и других срества да се казни противник. Ужасан поступак изазваће крвну освету, а та је код Бокељаца не изгладима.

Најновије. 'Преса' има из Котора од 31. пр. м. овај телеграм:  Прекјуче патрола пошав из фортице Козмаца у Брајић нападнута је од устаника. Од патроле пало је неколико људи; од устаника има пет мртвуих. Жупа се није са свим предала. Весник устанички из Жупе предстао је среском старешини (Францу?); он прича да устаници сами своја места разоравају, јер се не мисле натраг враћати. Предводитељи устанички, Радовановић и Вук Ђуровић налазе у Црној Гори.
Надежда је, да ће околина Новога оружје положити. Преговори о томе већ су отпочети. А за Кривошије нема изгледа да ће се покорити, на њих ће морати оружана сила ићи.
Петорица граничарских официра Личанске регементе овамо су позвани. Надају се од њих добре услуге учинити, почем су с устаницима једне народности. Срески старешина Франц отишао је јуче у Ново да преговара и до данас се није вратио. Од Новога до Котора све су општине развиле белу заставу као знак предаје. Многе општине изјавиле су да ће се предати, али под тим условом да задрже оружје; но тај услов царска власт није примила. Код Новога и околине виђају се многи устаници. (Све су депеше 'Пресине', а не званичног листа.)
Из Атине дошла је од самог цара аустријског заповест, да се с Бокељима умереније поступа. Овакав је налог добио из Беча и садањи врховни командант гроф Ауерсперг, и он је сво ислеђење пресекао. Спрема се и једна прокламација на Кривошије, да се на миран начим предаду.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #964 on: May 30, 2018, 10:56:38 am »


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #965 on: May 31, 2018, 08:33:43 am »

Србске Новине, у Београду, Четвртак, 6. Новембра 1869. Број 137.
Незванични део. Политични преглед.
Ми смо у претпоследњем броју нашег листа казали, да у Жупи не могу онако ствари стајати као што их бечки листови описују. Ево како после једног дана бечка 'Преса' пише: Наш дописник из Котора јавља да нам тамо ствари не стоје најбоље. По његовом мишљењу ни Жупа није покорена. Устаници предузели су очајну улогу, јер се поговара да сад и сами спаљују своја села и повлаче се у брда. Може се помислити, какав ће тежак посао бити сломити Кривошије у стенама, где је један од устаника довољан за дванаест војника. Ми сад разумемо да ваља прикупити још војске, па тек онда упустити се у ову тешку борбу. Као што 'Тагбл.' извештава, фортица Драгаљ је од устаника тако притешњена, да неће моћи одолети непријатељу. Ово би била четврта експедиција, која би морала покушати с ерцеговачке стране. Ова се вест чини 'Преси' са свим невероватна, јер да је што у ствари, то би таква вест пре дошла из главног стана, но могуће је вели да је дошла из стана црногорског кнеза или конзула руског. Чим се чују неповољни гласи одма се криви Црна Гора и Русија.
Посланик Војиновић поставио је министарству два услова: први да се изда општа амнестија, а други да се усвоји захтевани изузетак што се тиче народне војске. Што се тиче првог услова министарство га је већ усвојило а уједно и предлог послало цару у Александрију преко курира; а за други услов министарство није компетентно, али ће учинити предлог царевинском већу. Војиновић враћа се 8. ов. м. из Беча, а дотле може од цара по телеграму и амнестиjа доћи.
Ево и другог бечког листа, који сумњу нашу посведочава. 'Вандерер' од 1. ов. м. о устанку ово вели: Ми смо једном већ наспоменули, како противуречне извештаје доносе званични и полузванични листови с бојног поља у Боки Которској. Нови телеграми непрестано нас уверавају, да је у Жупи сад све на миру и да становници већ иду на пољски рад; данас нам опет јављају да предстоје велике борбе. Час се чује о амнестији, час опет о великим операцијама. Ми морамо опет напоменути да наше личност од струке падају у старе погрешке, које су држале овај устанак или за маловажан, или се упустиле у ову ратну улогу, коју би требало одклонити. Но стручни људи већ су доказали да доста муке треба да стане, док се у оваквом пределу устанак угуши. Али доста је и до данас жртве пало и с једне и друге стране. Ако доиста желимо да се овај грађански рат стиша, онда треба да уклонимо узроке, који исти потпирују. Да богме да суд још није учинио оно што треба. Па није се ни чудити што је у једном листу стајало: 'та тек су њих четворица обешена'.
Истом листу из Задра од 28. пр. м. ово пишу: Од јуче нема с бојног поља никаквих новости, а тиме се потврђује онај глас, да ће по одласку генерала Вагнера наступити за неколико дана тишина. За време те тишине покушаваће нови командант гроф Ауерсперг, не би ли што боље учинио мирољубивим поступцима; с тога је позвао и неке граничарске официре, надајући се да ће они моћи најбоље услуге допринети. Овде је данас била општинска седница, где се саветовало, којим би се начином свечано дочекао генерал Вагнер. Но неки грађани, који су разложили поступак његов према словенском становништву, противни су били свечаном дочеку. Кад грађанска војна у земљи бесни, не ваља војеног команданта свечано дочекивати, па нека је најпосле и победилац, а тим мање кад никакву победу одржао није над устаницима; с друге опет стране био би тај поступак не политичан, јер то би дело Словене још већма раздражило да на бирократију нападају. Усљед оваквих доказа општина је напустила ту несретну мисао. Тако је генерал Вагнер дочекан само од чиновника, дијурниста и одбора општинског.
Исти дописник пише да је кмет Рисањски Јован Јовановић, што није хтео своје оружје власти предати, преким судом осуђен на 20 година тавнице. 'Преса' вели да је ово само глас, па с тога ваља чекати да се потврди. Његово оружје искићено је сребром, златом и дијамантима, и сви путници љубитељи оружја а нарочито од војничког реда ишли су из Котора у Рисањ да његово оружје виде. Кажу да му је црногорски кнез давао за дугу пушку, јатаган, два пиштоља и 10.000 форинти, но он није хтео дати.
У фортици Вермацу у Боки десио се овај случај: Један од војника изађе из фортице да рекогностицира, али случајно падне у кречану, из које се једва искобеља, па тако му панталоне, које плаве беху, посташе од креча беле. Стражар на фортици држећи га у белим сукненим чакширама за Бокељца, опали из пушке и убије свог другара.
'Н. Сл. Преса' о устанку у Боки пише: Жупа је у толико била покорена, докле је у унутрашњости војска становала. Чим је главни стан премештен у Котор, одма су побуњеници на ново главу подигли, а да је то тако, сведочи нам и наш приватни телеграм из Котора од 1. ов. м. Овога не би било кад би врховни командант располагао већом војском. Извесно се зна да Жупљани у договору стоје са Кривошијама; чим се царска војска крене на Драгаљ одма ће и Жупа на ново устати. Поменути лист каже да је главни стан 2. ов. м. премештен у Рисањ; а 3. ов. м. имала је царска војска предузети операције противу Кривошија.
У Грацкој 'Днев. Пошти' пише један официр, коме је Бока добро позната, ово: Словенско становништво у Далмацији угњетавано је од бирократије талијанске; жалбе тих становника остале су не слушане, и кад је генерал Родић заменио Мамулу протестовао је против таквих неправичних поступка, дође на његово место генерал Филиповић за намесника. Но и за његовог намесништва узрујаност се није сталожила, с тога министарство пошље садањег генерала Вагнера. Задатак је био његов да одржи талијанску бирократију. По себи се разуме да је овај поступак генералов још већма дражио словенске становнике. Кад су званичници стали уписивати у народну војску, Бокељи пошљу депутацију генералу Вагнеру, али овај не хтеде је ни саслушати. Овакви поступци и овима подобни подстакли су народ на оружје.
'Трст. Нов.' од 25, пр. м. по вестима из Котора пишу: Јуче су овде тројицу из Рисња обесили; двојица младићи од 20 година а трећи је од 36 година. Њихово је презиме Зупчевићи, два рођена брата и стриц. На губилиште дошли су ладнокрвно, да се доиста може казати право јуначки.
'Нов. Сл. Преса' читаво се с неким тријумфом јавља како је царска војска уватила у Боки српску заставу. 'Преса' је на тај начин морала мислити да Бокељи имају турску а не српску заставу. Заиста неким бечким листовима не служи за похвалу, што у самој њиховој царевини не познају народности; они мисле да су Бокељи бокељске народности, Паштровићи паштровићске народности итд. Ето како ти назови изображени уредници изучавају становништво у својој сопственој држави.


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #966 on: May 31, 2018, 08:39:58 am »

Србске Новине, у Београду, Петак, 7. Новембра 1869. Број 138.
Незванични део. Политички преглед.
У Боки Которској не иде никако царској војсци од руке да устанак на миран начин угуши. Устаници се вели 'П. Лојд' силом оружја натерати морају на покоравање закона. Устаници једнако узнемиравају царску војску, тако су 31. пр. м. напали на предстражу код Рисња, но две батерије сузбиле су их у брда. Праве операције противу Кривошија одпочеће се по званичном извештају 9. ов. м. И у Жупи није никако мир повраћен; 30. пр. м. камењем су нападали устаници на царску стражу код Сутваре, с тога је тамо помоћ послата. И код Козмаца нападнута је стража, где је убијен један Паштровићанин, који је мазге терао. У Котору јако се спремају за Драгаљ, прикупили су до 500 мазга; но из свега се опет јасно види, да наше ствари – вели 'Лојд' – не иду како треба; јер кад није Жупа, где је лакши терен, још до данас умирена, како ће бити на северној страни? Војска се још није прикупила у оном броју, који је потребан; јер у овом пределу треба стопу по стопу освајати, и то освајати од урођених војника, који су свима потребама снабдевени. Овде неће моћи ништа жениалност да учини, већ потпун број војске, па тек се онда можемо надати сретном успеху. Генерал Ауерсперг латио се блажијих мера; тако је многе заробљене поотпуштао, а поморског капетана Ђурковића предао је редовном суду. Но ово је, као што смо већ једном приметили, касно, јер спаљена и разорена села у Жупи не подигоше се више.
Вешање у Боки Которској не само да производи велико гнушање и у самој бечкој журналистици, него и у војеним круговима. Тако један официр у 'Днев. Пошти' о том вешању овако вели: Северна је Америка рат водила четири године дана, и овај је државу стајао на хиљаду милиона долара и близу милион људи, па најпосле победила је својом храброшћу и издржљивошћу јужњаке а никога не обеси. Она и ако је одсвуда ранама покривена била, опет надвладавши освету послуша разум и никога судским путем не погуби, јер не хтеде таквим поступцима да отуђи југовце. Па и после саме победе уздржала се од сваке страсти и освете. Аустријску владу нису руководила оваква начела од 1848-1859. На бојном пољу и кабинету показивала се слабост, а према побеђенима излазила је на видик свирепост. Место да је победила без руске помоћи и одклонила од себе зависност, место да се изравнала с Маџарима после вилагошке битке, подигла је у Араду и по свој земљи вешала. Да ли су арадска вешала спасла целокупност аустријске државе? Да ли је што користило династији? Овакве се ствари догађају и данас у Боки Которској, и са свим је јасно да стара Аустрија поред свих лепих фраза о слободи, братству и једнакости, по старинском начину весело живи; но о овоме се нико ни посумњао није.

Најновије. Из Котора од 3. ов. м. јављају, да су се становници око Новога изјаснили даће да се предаду и да су одма оружје положили: Кнез црногорски долази у Грахово да се увери у неутралност тамношњих становника.
Из Рисња 4. ов. м. телеграфишу, да је тога дана одпочета операција противу Кривошија у четири колоне. Пуковник Симић приспео је на висове од Угла не сукобивши се с непријатељем. Пуковник Фишер после мучног марша дошао је на висове св. Николе, где су се устаници жестоко борили. До сада нису никакви рањеници донесени. Генерал Ауерсперг налази се са штабом у Кнезлацу. У исто време пуковник Шенфелд упутио се од Будве да напада разсуте устанике.
Из Рисња од 4. ов. м. има 'Преса' телеграм, који вели да је бригада пуковника Симића у два сата по подне дошла код Црквине и Леденице. Главни стан премештен је у Смокосац. Ескадра стоји пред Рисњом.
Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #967 on: June 01, 2018, 08:48:05 am »

Из свију бечких листова изводили смо до сада мишљења о устанку Боко-Которском, само је остала Шузлекова 'Реформа'. Њено мишљење о устанку овакво је:
Ужасни се гласови чују: Словенска револуција! Устанак бокељски дао је повода овоме гласу. Но управ овај устанак не може се узети за револуцију, но узмимо да се има посла с правом револуцијом, опет би та била само једног малог огранка словенског, али се никако не може назвати словенска револуција, шта више није ни почетак оглашене револуције. Стварно је доказано да Бокељце није дигла идеја општег Словенства, већ специјална и месна невоља; нема већ више сумње да би иоле разумно понашање владиних чиновника тај устанак предупредило. Најпосле је и то доказано, да јужни Словени устанак которски, и ако по осећању марљиво прате, опет стварно не помажу. Што северни Словени ову борбу, која може упропастити једну грану словенску, бодријим оком прате него Немци, а нарочито крвожедни ученици 'Нов. Сл. Пресе', и 'Нов. Фремденблата', то им неће нико замерити, који има и ако има немачко срце, али опет човечно. И сама Русија најладнокрвније гледа ову борбу, до данас ни једне речице не исказа у корист Бокељаца. Па опет 'Угар. Лојд' измисли, како словенски одбор у Москви иљадама иконица шаље Бокељима, да као руске светиње око врата носе. На кратко сви су докази јасни да је устанак у Боки Которској локалан и да је с аустријске стране произведен; и овај факт не може се оповрћи тиме, што се неке покорене општине натерују да изјаве како су их страни елементи на ово подболи. Страховање, које се може узети покрај свију победних извештаја, ограничава се на то, да се овај устанак, ако даље узтраје и не политично се поступи, може разгранати и потпалити питање источно, а то ће рећи грчко-словенску револуцију.
Но они, који су то страховање изрекли: Словенска револуција! показали су тиме да добро погледају у будућност, што им иначе није својствено. Они се по самом осећању надају тој словенској револуцији. Па ту је и сами психологијски узрок, зашто ти политичари стрепе од саме могућности словенске револуције; то је њихова зла савест, која их с тим страшилом ужасава. Ови словенски непријатељи знају, да ова словенска револуција, ако доиста букне, противу њих смера, да њиховом господству крај учини и да им се освети. Њихова савест каже им да су то заслужили, јер су прекомерно изсмевали и ружили Словенство, угушујући му свако животно покретање. Они су чисти од сваке слободе, правичности и човечанства и у својој надутости хвастају се да су кадри то Словенство истребити. Само се на Пољаке нешто осврћу, али и то из користољубља; они штеде Пољаке и иду им нешто на руку, јер све их држе као жртву противу северног исполина. Али опет не треба да су Пољаци са свим слободни, јер у томе случају не би заложили главе своје противу Русије. Борба у Пољској нека се подрањује; у овој борби нека се два главна словенска елемента – Пољаци и Руси кољу, како би Словенство поцепано и изнемогло постало, а тим би се лакше могле угњетавати омање гране словенске.
Немачки непријатељи Словенства никада неће да престану с поништавањем словенских народа, шта више они у мислима својим непрестано поништавају, па с тога их и мучи зла савест и непрестано стрепе од нападаја. Због ове страхоте терају ти непријатељи Словенства мржњу до највећег степена. У тој страхоти они све већма бесне противу Словенства и изазивљу оно, што би желели избећи и чега се плаше – а то је словенска револуција.
Но они се плаше само велике и опште словенске револуције; а кад су поједине и усамљене појаве, они се радују, јер то им је добро – дошло, да пропаганду чине противу Словенства да њихову силу изазову, како би сваки поједини покрет словенски у крви био окупан. Овим непријатељима Словенства одвећ би по вољи било, кад би се једна по једна грана на оружје подизала. При сваком таком устанку повикали би Словенождери: 'Гледајте знаке словенске револуције! Ова ватра мора се крвљу угасити да се не би на даље распрострла!' Каква би радост била за њих, кад би се на овај начин једна грана словенска потрла. Нека остану Пољаци и Руси, али као што је горе казато, да се крвавећи сами униште; па каква би била опет радост за непријатеље Словенства, кад би ти Пољаци и Руси један другог појели, као она два лава у басни.
Даље вели 'Реформа': Да ли та насилна, крвожедна и народно-прождрљива политика одиста лежи у интересу Немаца, и да ли се ово ради у част и имена њихових? Ми очито на то одговарамо са никако, и уверени смо да ће с нама заједно овако одговорити сваки племенит, истинит и поштен Немац. Немачки је народ на таквом ступњу образованости, који у свету има своју заслужну славу, такав народ не сме нити хоће великом словенском народу, коме је за првашња времена доста зла починио, сада на пут да стане његовој будућности. Немачки народ никад не може подржавати оним варварима, који су мачем и огњем поништавали оне народе, који су се стали подизати. Немачки народ не може нити хоће да у проклетство баци оно, што је сам чинио, што му је на понос и дику служило, што га је оживотворило у своме народном обавешћењу, што га је управљало да сва своја племена саједини. Зар нису и Немци тежили, кад су до своје самосвести дошли, да туђе обичаје са себе стресу? Зар нису они у ослобођавајућим ратовима и говорили и певали: 'Докле год нам немачки језик достиже'. Па зар ће тај народ за зло узети, шта више за casus belli, ако и велики словенски народ од 80 милиона подржава у свему немачком народу?
Најпосле 'Реформа' вели: Од слободног Словенства немају се Немци чега бојати; само од роба, који је силом прекинуо ланце, треба стрепити. Ако Немци не узиграју према Словенима улогу деспота и џелата, онда неће бити словенске револуције. Ни један народ не прави револуцију из задовољства, него ако је притисак, под којим стење, несносив. Даље каже 'Реформа', да Словенима мора бити тешко, почем се они сматрају у Аустрији само као личности, које данак плаћају. Овај поступак може словенску револуцију произвести, у којој ће се пролити силна крв.



Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #968 on: June 01, 2018, 08:59:27 am »

Србске Новине, у Београду, Вторник, 11. Новембра 1869. Број 139.
Незванични део. Политички преглед.
Царска је војска дакле свом силом одпочела 4. ов. м. своје операције против Кривошија. Три колоне одређене су на Драгаљ; бригада пуковника Симића са пет баталиона упутила се Црквици, пуковник Фишер са три баталиона маршира од Рисња преко Леденице у Драгаљ, пуковник Кајфел с региментом Маројичића пошао је од Ораховца к северу, а генерал Дормус са два баталиона и једном батеријом остао је у Рисњу као резерва. Бригада пуковника Кајфела има да изврши двојаки задатак, прво да чува да устаници не ударе на оне прве две колоне с бока, а друго да стане на пут разсутим устаницима, ако би ови потегли на јужни крај и загрозили Котору, који је без довољне одбране остао. Ова колона узеће пут преко Венеранде и Вељесела. Колона мајора Уршића чуваће земљиште око Новога. Као што званичан телеграм јавља, прва се војска кренула из Рисња 4. ов. м. у 6 часова у јутру. Устаници заузели су висове и обаљивали камење на царску војску, али артиљерија – као што 'Н. Сл. Преса' извештава – знала је то да уклони. Колона пуковника Фишера имала је жестоке борбе с устаницима, но ипак је продрла премда с муком до виса св. Николе, коју су позицију устаници жестоко бранили. Главни је стан ове колоне за сад у Кнезлацу.
О продирању царске војске к северу 'Преса' од 6. ов. м. вели: Како по званичним телеграмима тако и оном што нам је дописник послао, војска наша продире напред, истина с великим тешкоћама и непрестаним борбама. Полазак војске из Рисња био је 4. ов. м. и тога дана издржала је колона пуковника Фишера жестоке битке; у вече био је главни стан те колоне у Кнезлацу. Сутра дан биле су још жешће битке. Мајор Уршић на левом крилу морао је издржати јаке битке, само да би заузео пут у ждрелу водећи у Драгаљ. Колона пуковника Фишера морала је извојевати висове између Кнезлаца и долње Леденице; исто тако и десно крило пуковника Кајфела жестоком борбом отворило је себи пут к Леденици. Најсретнија беше главна колона пуковника Симића, која је, не имавши знатне битке, дошла до Црквице, куда је и главни стан премештен. Код Црквице и Леденице све ће се колоне сјединити и заједнички ићи на Драгаљ.
Доиста се човек мора дивити и крстити кад неке бечке листове чита. Тако 'Нов. Сл. Преса' вели да се преки суд у Рисњу уверио, да је затворени кмет Рисањски лопов и пустахија. Тај је лист сигурно заборавио или незна, да је Јовановић због заслуга добио орден Фрање Јосифа, та сигурно се лопови не награђују орденима. По овоме се види како ти бечки листови само пакост изливају. Тако опет кажу да је у Жупи код Горазде од 500 устаника мртвих пало 76 а рањених 110. Овакве претераности побуђују нас да таквим листовима ништа не верујемо.
'Дн. Преса' има телеграм из Котора, који вели да је 5. ов м. у вече један стрељачки баталион заузео пролаз код Хана. Тог истог дана упутиле су се Хану и две колоне пуковника Симића и Фишера, прва од Црквице, а друга од Леденице. Код Хана је царска војска ноћу избацила 18 светлећих ђулета и ракетала, како би знак дала посади Драгаљској, да се царска војска наблизу налази. Пуковник Шенфелд продрео је до Космаца; тамо се чула јака грмљавина топова. Ово је јасан доказ да Жупа није примирена.
Званичне бечке новине доносе извештаје из Боке до 26. пр. м. У извештају вели се да војена операција у Жупи не беше цел да се угуши устанак, но да се заштите она места, која су верна остала и да се покуша не би ли устаници оружје положили. Око половине Октобра становници око залива которског замоле генерала Вагнера да њихова места поседне царска војска, како би тим начином од устаника обезбеђени били. Депутације из тих места увераваху врховног команданта, да би се и устаничка места Љешевић и Побрђе покорила, кад би царска војска у ове крајеве дошла. Ово је побудило генерала Вагнера да оружаном руком нападне на Жупу, а тим пре што поред све лојалности кнеза црногорског становници његове земље јако симпатишу с устаницима, па кад би се са војеном операцијом отезало, могла би та симпатија прећи и на само саучешће устанка, премда се кнез марљиво заузео да то одклони. Усљед тога добио је генерал Дормус налог да 20. Октобра с региментом барона Маројичића, која је тада имала 1600 људи, с једним стрељачким баталионом – 500 људи – с једном женијском кумпанијом, с једном брдском батеријом и два ракетна топа, на ратној лађи пређе преко залива кртолског и извезе се на обалу. И сам генерал Вагнер налазио се у авангарди, која кад дође до места Радовића, једна депутација благодари генералу што је царска војска дошла у ове крајеве, почем су устаници грозили том месту. По заповести генерала Вагнера стрељачки баталион као предстража настани се код места Ђурашевића, а остала војска разреди се северно и западно по осталим местима. Да би колона генерала Дормуса заштићена била, нареди генерал Вагнер да још једна колона из Котора заузме места Дуб и Сутвару. Овом колоном управљао је пуковник Фишер, који се 21. Октобра крене према Тринити и Горазди. После жестоке борбе, која је више сати трајала, заузме пуковник Фишер висове св. Ђорђа и свете Варваре. Генерал Вагнер, који се сјединио био с том колоном, заповеди пуковнику Фишеру да на тој позицији остане, а сам се врати са својим штабом у Котор. За време те борбе гомила Црногораца стајала је на самој граници. Генерал Дормус 21. Октобра јави да се Љешевић и околна места нуде на предају. Ноћу између 21. и 22. Октобра запали се у Котору магацин, у коме је било 300 цената сланине; па почем се ова ватра није случајно догодила, но навалице је магацин запаљен, како би се због провијанта препречила војена операција, то је генерал издао заповест да се 22. Октобра продужи војевање, поред свег тога, што је сав гарнизон целу ноћ морао ватру гасити. Пуковник Шенфелд добије налог да се са својом колоном 22. Октобра крене од Будве преме Брајићу, да се не би сјединили устаници. Генерал Вагнер 22. Октобра премести главни стан у Сутвару, а генерал Дормус јави да је продрео до Побрђа; пуковник Фишер добије налог да нападне на Шишић, али да перђе преко Братовића и осталих места и да заузме Врбље. Уједно и генерал Дормус налог добије да се на Шишић крене. После жестоке борбе заузеше оба команданта речена места. Црногорци додуше нису учествовали у тим борбама, али су дуж границе у великим колонама гледали и пратили те бојеве. У томе дође и писмо кнеза црногорског, где се жали како је један Црногорац од ђулета аустријског рањен. Кнез је уједно јавио, да он неће кадар бити да уздржи своје Црногорце, ако се унапредак овако што буде догодило. Остало у извештају све је онако, као што је у нашем листу у своје време већ споменуто.
'Журнал де Деба' доноси у своме листу од 3. ов. м. анализу једне депеше бечког кабинета на све посланике код страних дворова. Ова депеша разјашњава устанак Бокељски и датирана је под 26. Окт. У почетку се побијају разни неистинити гласови, које страна журналистика по свету раструбљује. Ти листови наводе како је бечки кабинет због тог устанка ступио у преписку с неким суседним дворовима. Од овога није ништа било; јер и оно се не може узети за дипломатску преписку, што је руски кабинет саветовао црногорску владу да неутрална остане, или што се црногорски кнез аустријској влади обратио уверавајући је да ће се он строго неутралности држати. Аустријска влада сматра овај жалосни устанак као чисто локални, но могуће је да се и на то ишло да се унутрашњи мир у турској царевини поремети. И порта беше тога мишљења, па с тога је и готова била да с аустријским кабинетом ступи у неке преговоре. Даље се у тој депеши побијају они гласови, да аустро-угарска политика иде да заузме суседне крајеве од турске царевине. По завршетку депеше каже се, да је устаницима и то припомогло, што се царска војска налази у мирном стању и што су делегације штедњу увеле у војеном буџету; па ако се устанак не би могао за кратко време угушити, то су та два узрока, која војеној операцији на сметњи стоје.

Најновије. Телеграм бечке 'Пресе' из Котора вели да је 7. ов. м. доста крвава битка била пред Драгаљом. Доста је виших и нижих официра пало.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #969 on: June 01, 2018, 09:02:19 am »


* бојиште у Далмацији.jpg (226.77 KB. 632x755 - viewed 16 times.)

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #970 on: June 02, 2018, 10:28:42 am »

Србске Новине, у Београду, Четвртак, 13. Новембра 1869. Број 140.
Незванични део. Политички преглед.
На бојноме пољу у Боки Которској  7. ов. м. пролила се силна крв. Од царске војске једна колона љуто је пострадала. Ево званичног телеграма, који о томе овакве гласе доноси:
Црквица, 7. Новембра, пре подне. Да би се пажња устаника одклонила од колона Фишера и Кајфела, које су се јуче сјединиле и имале задатак да заузму теснаце код Леденице и Хана, предузети су јуче и прекјуче демонстративни нападаји. У овоме наишло је само лево крило на јак одпор, колона овога крила под пуковником Фетером, а од регементе ерцхерцега Албрехта, која је јуче у пркос свију препрека до тога дошла да вис заузме, била је дочекана ужасном ватром и камењем од стране устаника, те је приморана била које због наступивше помрчине, које због битке, која је шест сати трајала, одступити од намере да се у јакој  Загвоздској позицији утврди. Губитак је у јучерашњим бојевима знаменит, премда је нападај потпомогнут од две батерије брдске. Од 44. регементе мртви су: мајор Фрич, поручници Ајбер и Урбановић и потпоручник Гендере. Рањени су: поручници Херт, Ринек Нађ, Фагаро и потпоручник Пфлегер. Од простих војника пало је 7 мртвих, 30 рањених, а неколико је нестало. Стрељачки баталион има 4 мртва и 8 рањених, а од ракетне батерије један је убијен. Овај губитак причинио је тај успех, да су колоне Фишера и Кајфела без одпора могле продужити пут к равњу Драгаљском, што је данас изјутра и учињено. Исто тако марширају од истих колона нека одељења к теснацу Ханском, којима на сусрет иде генерал гроф Ауерсперг како би се потпуно сједињење удејствовало. Пуковник Шенфелд прекјуче је у Брајић дошао гонећи устанике до границе и оставивши тамо један баталион вратио се натраг у Будву.
О томе телеграму 'Н. Сл. Преса' ово примећује: Телеграм из Црквице, који смо у нашем вечерњем листу саопштили, не треба разјашњавати, јер поред свег тога што се замотано описује и прећуткује, излазе на видик смућене ствари, почем је тако велики губитак узалудан био. Зашто да нам се телеграми од нашег специјалног дописника обустављају, кад и онако они сами немају што боље да донесу, та војена мудрост за нас је непојмљива. Зар се мисли да се несрећа може за навек крити? Али за љубав истине можда неће командант у Боки Которској завидети дописнику једног бечког листа. Ми смо нашем дописнику, чији се телеграми обустављају, ипак јавили да на своме месту остане; та ваљда ће му дозвољено бити да добре извештаје у Беч телеграфише. Но вратимо се на саму операцију:
Полазак на теснац Драгаљски беше од Црквице и Леденице у три колоне. Западна колона, она од Црквице, имала је преко Пољане, Загвоздака и Стопе да продре кроз теснац Драгаљски. Ова колона састојала се из једног баталиона ерцхерцега Албрехта под пуковником Фетером – од 500 војника, - друга колона, код које је главни стан био је два до три баталиона од регемента Франц Карла и стрељачки баталион. Овом колоном управља пуковник Симић. Ове је колоне задатак био да од Црквице удари преко Ханског теснаца и продре на равањ Драгаљски. Десно крило, које је од Леденице пошло, стојало је под управом пуковника Фишера и Кајфела; ово је имало најмање две регементе, дакле 5-6 баталиона. По овоме распореду био је пуковник Фетер с једним баталионом на левом крилу, пуковник Симић с три баталиона у центруму, а пуковник Фишер с пет баталиона на десном крилу. Званични телеграм наводи, да је колона Фетерова као најслабија манервисала, како би лево крило с пет баталиона продрло кроз теснац код Левоглаве. Осим тога ишло се с тим манервисањем да и средња колона продре кроз теснац Хански. Но ко се иоле разуме у карти, одма ће приметити, да је лакши пут од Леденице управо к равњу Драгаљском, а много тежи преко Загвоздака, а најтежи је терен онај, на коме се хтео да утврди пуковник Фетер. Команданту морало је добро познато бити, да је управ ту била главна сила устаничка, и овој сили морала се одупрети најслабија колона, докле су међу тим оне две јаче гледале. Усљед тога је та колона с великим губитком сузбијена. Две остале колоне упутиле се 7. ов. м. у јутру к теснацу Драгаљском. Званични телеграм труди се да докаже да је та битка с добитком скопчана, јер премa колонама Фишера и Кајфела нису стојали устаници, па с тога су могле одма пут наставити. По свему из телеграма види се, да од овог боја, који је рђаво испао, хоће да се изведе нека диверзија. Али се опет зна по ратним правилима, да се диверзија битком не остварује, већ се само непријатељ обмањује. Да ли је ово тако било, где се 500 војника код Загвоздака тукло, и 60 које мртвих које рањених остало, нека читаоци сами разсуде.
Ево шта о тој крвавој битки и 'Преса' вели: Теснац Хански дуго ће наша војске у памети држати. И прва експедиција Драгаљска под пуковником Јовановићем имала је жестоких бојева, а и садања добро наоружана и свачим снабдевена експедиција грофа Ауерсперга није боље среће била. Овакве битке, што се стратегије и војене части тиче, ако се овде таква споменути може, немају сразмера у таквим проливањем крви. У оваквим теснацима показују устаници тек своју вештину, овде се налазе они управ у својој кући, скачу са стене на стену, обаљују камење и пуцају из бусија на непријатеља, а наши војници изложени су као дивљач у кршевима, незнају на коју страну да се окрену. У оваквим бојевима стајаћа војска опасности се излаже, па и саме лаке брдске батерије и ракетле ништа не помажу. Ми се не можемо дакле жалити на несрећу, а никако на наше војнике, што нису могли преко теснаца прејурити. Некако се увиђа као да је сада горе испало него под потпуковником Јовановићем, јер тада су преко Ханског теснаца пројурили, и ако га нису заузели; али сада се не може ни тиме похвалити. Каже се да регимента Албрехтова у мал што није извршила свој задатак да заузме вис, који околином влада, али је морала због дуготрајне битке и наступивше помрчине одступити. Ово је заиста несрећни догађај, који се не може оправдати ни тиме, што су се колоне Фишера и Кајфела упутиле на равањ Драгаљски. Званични телеграм хоће да изведе да је овај нападај био привидан, како би одклонио пажњу устаника од остале колоне, али ми лепо благодаримо за ту демонштрацију, који је толико крви стала. У осталом касније ће се доказати, да је много стало за тим, да се заузме теснац Хански. Кад узмемо све ствари укупно, види се да у Боки Которској не изгледају послови ружично. Нама никако у главу не улази 'да ће се устанак скорим угушити', шта више држимо да ће и до већих сукоба доћи. Устанак, гдегде једва угушен, нанова се шири. Наш дописник неће никако да верује, да је устанак у Жупи угушен, а то сведочи и испадање Шенфелдово с војском из Будве. Па нека је и испало за руком да су Драгаљ од опсаде ослободили – о чему до данас гласа немамо – опет се никако не може казати, да је тиме устанак угушен. Овакви устаници, који имају добра леђа, не могу се лако растерати, они су кадри да тај устанак продуже на више месеци. Сад 'Преса' у својој обичној болести и забуни, узвикује, како кнез црногорски потпомаже устанике; она наводи тамо неког Зеца, предводитеља устаничког, о коме ми до данас чули нисмо, јер знамо да је Панчић предводитељ, напомиње неког секретара кнежевог, који је томе Зецу писао, и шта ти она још не баснослови.
'Вандерер' вели: По нашем приватном телеграму као да се сва војска повлачи натраг. А овај 'Вандерер-а' телеграм из Рисња од 8. ов. м. гласи: Сада се управ премешта главни стан у Луциу Которску. Једна провијантна колона драгаљска, која је без заштите остала, нападнута је и разбијена, где је један део пртљага официрског заплењен.
О том званичном телеграму и 'Ванд.' ово вели: Пошто су неколико дана узастопце званични телеграми знали причати само о маршевима без знаменитог одпора, јављају сад исти телеграми о упорним биткама, које у пркос свему извијању и билетинском штилу нису имали жељеног резултата. Види се да се устаници држе оне тактике, коју смо ми предвиђали. А то не беше тешко, јер таква тактика руководила је често војничке предводитеље и то с успехом. А то је своју снагу у колико је могуће прибрати и пустити је на оном месту да се развије, где јој помаже и заштићава је од природе згодна позиција. По последњим извештајима овај нападај беше нека демонстрација, где је само лево крило наишло на љути одпор. А какав је био овај одпор, то се у овом кратком извештају телеграмском не каже. Шест сати борила се колона пуковника Фетера, две брдске батерије и пола ракетске батерије потпомагале су је ужасном ватром; па опет не испаде јој за руком да савлада одпор од неколико стотина устаника, који су са сигурних позиција међу стенама јако осакатили непријатеља које из поузданих пушака које камењем. Губитак је врло знаменит, што се и из самог извештаја може лако увидети.
Дописник 'Пресе' говорећи о оним граничарским официрима, који су из Лике у Котор дошли између осталог примећује, да су то људи у старијим годинама и јуначког изгледа. Они познају Боку као своју постојбину, јер су више пута у посадама били, а нарочито 1866. послати су од владе да обучавају Бокеље у војничком веџбању, и доиста су за кратко време обучили Бокеље не само у свима покретањима војничким, него и у томе, да се знају бајонетом бранити од непријатеља. Бокељи су тада добили нове пушке, које су и после рата задржали. (На ово 'Преса' вели: Па из ових царских пушака сад туку нашу војску.) Ови граничарски официри овако ће подељени бити: капетани Скендер и Валентић остаће у главноме стану, капетан Бркић иде у Ново, поручник Бутковић у Будву, а поручник Вуковић у Рисањ.


« Last Edit: June 02, 2018, 10:33:49 am by JASON » Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #971 on: June 02, 2018, 10:54:07 am »


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #972 on: June 02, 2018, 11:05:30 am »

Србске Новине, у Београду, Субота, 15. Новембра 1869. Број 141.
Незванични део. Политички преглед.
Са бојног поља из Боке Которске до данас нема стварног извештаја. Једна депеше из Рисња од 8. ов. м. постоји, али се из ње не може што стварно дознати. Она гласи: Колоне Фишера и Кајфела јуче су после веома тешког марша а са незнатним отпором дошле у равањ драгаљски и сједињење је потпуно извршено. Сва војска за сад остаје на главним линијама. Устаници су се иза стена повукли западно од Драгаља. У јучерањем боју код Космаца тешко су рањени капетан Вимпфен и поручник Бесе и до данас још нису нађени.
Што се извештаја тиче са бојног поља 'Нов. Сл. Преса' овако примећава: Од депеше оне из Рисња од 8. ов. м. протекло је два дана, па ево до сада нема никавих званичних извештаја о операцијама противу Кривошија. Ова оскудица у вестима тим већма у очи пада, што се још 7. ов. м. јавило, да се колоне Фишера и Кајфела налазе у теснацу драгаљском и да су се потпуно сјединиле. Овоме сједињењу морало је дакле нешто на путу стојати. Где је та препрека била? То нам телеграм из Рисња од 8. ов. м. ништа нејавља. Но по свој прилици се мислило о колони пуковника Фетера и генерала Ауерсперга. Па шта је било од тог времена, како су се колоне сјединиле? О томе нам се ништа не јавља. Но читајући и разгледајући Рисањску депешу пада нам у очи ова реченица: 'Сва војска остаје за сад на главним позицијама'. Да ко телеграме о операцијама у Далмацији разуме, треба да је одвећ оштроуман. Горња реченица у почетку није нам толико у очи падала, јер кад је војска заузела теснац Драгаљски и сјединила се с осталом колоном, то би се онда морало узети, да су све колоне на један вис дошле и пошто су се сјединиле марширају даље. Али с друге стране видимо да није тако. Главне позиције у томе телеграму нису протумачене, почем те позиције могу лежати исто даље јужно или даље северно, ближе или даље од Рисња. Што нам дакле та депеша од 8. јавља, те се може исто тако разумети, да се наша војска и то сва у повратку своме налази. С тога ми не би из ове депеше ништа дознали, да нам није приватним путем поуздана вест дошла, да су операције противу Кривошија застале. Ово је учињено по свој прилици због тога, што је у последњем боју доста губитака било, и што војска потребује још поткрепљења. Сад разумемо у телеграму ону реченицу: 'Сва војска остаје за сад на главним позицијама', а то значи: повукли су се натраг, а тима је и операција за сад обустављена. Како је до тога дошло, моћи ћемо дознати из приватних писама, над којима главни командант далматински срећом нема власти. И саме вести, да још војске долази у Далмацију, јасно показују да ствари нису повољне. Где дела говоре, ту није потребно много речи трошити.
'Преса' са бојног поља из Боке Которске вели: Једна приватна депеша из Спљета обавешћава нас, да су операције на устаничком пољу за сад обустављене једно због знаменитог губитка, а друго због умора војске. Ми морамо признати да нас је ова вест јако изненадила. Какве су то битке биле, у којима је наша војске знамените губитке претрпела? Последња знаменита битка беше код Загвоздака и ту је по званичном телеграму свега мртвих пало 15, а рањених 42. Овај губитак релативно је на сваки начин знаменит, али није тако огроман да једна војска од 15.000 људи мора због тога обустављати операције. Веома би желели да нам се о овоме аутентично јави. Ми се морамо још и једног питања дотакнути, о коме нас званични телеграм до данас никако не обавешћава. Ми никако незнамо, да ли је наша војска теснац Хански заузела, да ли су исти устаници без битке оставили, или се можда и до данас не налази у нашим рукама? Па се усуђујем питати у чијим се рукама то налази?
Исти лист јавља да су последњи бојеви напунили болнице у Котору и Рисњу рањеницима; лако рањени пренашају се у Задар и Трст. Број лекара на бојноме пољу није довољан, па с тога се доводе из Задра и Дубровника.
Дописник 'Вандерер-а' из Котора од 3. ов. м. пише: На моме путу од Задра до Котора упознао сам се са црногорским сенатором Илијом Пламенцем и првим казанчејем кнежевим Илијом Рамадановићем. Између осталог разговора изјавили су своје сажалење, што царска војска такве свирепости чини према устаницима, јер овај ће поступак још већма поджећи устанике на такву освету да ће се сви до последњег човека борити. На питање моје да ли је по решењу сената кнез забранио Црногорцима ићи на пазар Которски, одговоре ми моји сапутници, да такве вести нападају само на лојалност кнежеву. У ствари је ово: Власт которска по изреченом опсадном стању забранила је оружје носити по целом округу которском, па по томе нису могли ни Црногорци наоружани долазити преко аустријске границе. Црногорци, који неће корак да учине без оружја, нашли су се тиме увређени, и својевољно престану ићи на пазар Которски. Кад им је касније од стране популарних људи доказано да њима и без оружја неће бити повређена ни длака на глави, стану опет доносити у Котор месо и друго јестиво. Ови чиновници црногорског кнеза имају налог да се старају о заоставшој муницији. Они су били у Грацу и по одобрењу цислајтанског министарства купили су из државних фабрика за своје драге новце барута, топова и острагуша. Све је ово у Котору узапћено, а кнез је противу овог поступка протестовао. Морам вам и то споменути, како је генерал Ауерсперг слао депутацију у Кривошије, али ја сам се одма посумњао да ће она моћи што израдити, јер се иште ништа мање него да оружје предаду, што Кривошије никад ни до века учинити неће. Они волу трпети глад, ладноћу, ићи поцепани, али за оружје дају последњу пару. Та сами дечаци у Боки Которској кад заслуже у свету коју пару, па враћајући се својој кући, одма у Котору или Будви покупују за оне уштеђене новце пиштоље сребрњаке и ножеве па раздају не само родитељима него и рођацима и познаницима, и то им је најмилији дар. Ја сам мојим очима гледао једног Конављанина, који је терао стоку у варош, како је молио на капији жандаре, који су му оружје одузели, да му барем нож оставе, јер њему је стид да уђе у свет безоружан, па кад му то нехтедоше жандари учинити, он оста код капије и не хтеде даље марву терати.

Најновије. Телеграм из Рисња засведочава да су војене операције на бојноме пољу у Боки Которској обустављене.

Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #973 on: June 04, 2018, 08:58:44 am »

Србске Новине, у Београду, Вторник, 18. Новембра 1869. Број 142.
Незванични део. Политички преглед.
Шта је било с царском војском у Боки Которској ево како описује 'Нов. Сл. Преса'. Из Трста долазе нам вести о последњим биткама, које нас испуњавају тугом. Ми смо право имали што смо неки дан наводили из тога, што телеграми ништа не јављају, да ствари жалосно стоје. Но ово што нам се од 13. ов. м. јавља превазилази највећи страх. Трећа с јаком силом предузета експедиција на Драгаљ испала је на најжалоснији начин. Генерал Ауерсперг са својим главним станом и генералним штабом био је 6. ов. м. у теснацу Ханском у највећој опасности, јер главни је стан заштићаван само од осам жандара. Из овога се види да су устаници теснац Хански заузели и с преда и са зади, те тако нападнувши на главни стан пресеку даљу операцију царској војсци, која приморана би да се натраг повлачи. Није дакле истина била што су званични телеграми доносили, да је војска продрла кроз теснац драгаљски и да се сјединила; није ни то истина, да је војена операција обустављена због тога што је два дана киша падала. Права је истина да је центрум под грофом Ауерспергом исто онако потучен као и колона пуковника Фетера код Загвоздака, а што се премешта главни стан у Котор, то се не чини што се види да је корисно, него што се мора тако да чини. Ми нисмо ради да изречемо о овоме наше мишлење, докле нам год не дођу јасни извештаји, али ако је истина да је главни стан заштићаван само од осам жандара и да су устаници запленили том приликом 40 натоварених мазга, онда је јасно да се управља без предострожности. Дуго бављење генерала Ауерсперга у Далмацији, прикуљена умешност у четничкој војни мексиканској мајора Кодолића, садањег шефа главног штаба, ништа не помаже. Кад је пртљаг и рана одузета, онда се по себи разуме да је се морала војска натраг повлачити, јер нити се може Драгаљ раном снабдети, нити могу војници у становима од глади скапавати. Трећа дакле експедиција драгаљска крв је пролевала узалуд, а како је сад кишовито време настало, није ни мислити да се операција изнова одпочне. Многи нас уверавају да тој несрећи није криво предводитељство, већ штедња буџетска од стране војног министра, но ми опет велимо, нека министарство изда двапут онолико новаца колико је буџетом одређено, па опет неће ништа помоћи, јер за новац се не купује таленат, знање и предострожност.
На бојном пољу у Боки Которској, као што бечки листови извештавају, царска војска баш ништа успела није. Званични телеграми ништа нејављају о последњим биткама, како су управ испале, докле је царска војска успела, колико је мртвих пало, а колико рањених. Последњи званични телеграм вели: 'Како су устаници узбијени, невиђају се на северној страни. Војска оставља станове и прикупља се у приморје. Ово два дана киша пљушти.' Ми наводимо овде тумачење тога телеграма самих немачких и бечких листова.
Ево шта 'Дневна Преса' од 12. ов м. о томе вели:  Данашњи вечерњи листови доносе из Рисња депешу која за узор служи телеграфским граматичарима војене политике: 'Устаници како су узбијени иза западних брда невиђају се више', тако стоји у телеграму. То тако изгледа као да би се могли  видети кад иза брда стоје! Још нас већма збуњује речица 'узбијени'. По нашем разумевању устаници нису никако узбијени. Даље се наводи како је војска због кише оставиле станове и иде сад у приморје да се уквартири. Као да устаници имају метеоролошку депешу са звездарске куле петербуршке, као да они натерују пљусак и повлаче се у стене, надајући се да ће непогода нашу војску тамо стерати, куда је и дошла. Резултат је ове операције нула, и само се још очекује шта ће од бедног Драгаља бити или шта је већ било. Ми заиста сажаљевамо овај бедни исход, који је смерао да угуши устанак. На сваки начин потоком проливена крв морала је устанике поджећи, сад ће их пак овај и ако негативни успех, који су задобили, још већма узбудити. Којим би се начином код оваквих околности до измирења доћи могло! Зар нетреба спреман бити да ће устаници успехом охрабрени наше услове не само одбацити, него и изсмејати? Садањи наши изгледи доиста су жалосни. Или мора наша војска предузети поништавајућу војну, или ће устаници чинити што им је по вољи. Шта? зар смо дотле дошли да не можемо оно учинити, што је Омер паша извршио у педесетој години? Зашто делимо на комадиће нашу силу? Зашто промењујемо команданте, уместо да изменимо трулу систему? Да је наш операциони план добар био, доиста га неби дводневна киша спрала, но почем је исти лош, то не помажу противу кише најјачи европски и американски огртачи.
Заиста нам, да истину говоримо, тешко пада, да се Аустрија компромитује и политичном и ратном неспособношћу са оних, који су у овом несретном делу мање или више учествовали. Ми износимо на видик велики шкандал и пријатељима и непријатељима аустријским. Крајње је време да се позову сви они на одговорност, који су или делом погрешили или дужност своју занемарили. Ми желимо да царевинско веће, чим се сазове, ову ствар на претрес узме, него што би исту сама влада поднела. Народи аустријски некако су навикнути на несрећне догађаје, и тако су клонули да не очекују срећне успехе – а то је жалосно – па тим мање могу схватити, зашто се несрећа догодила у Далмацији од шаке људи. Ако помислимо да се налазимо у Паризу, Берлину или Петербургу, какав би упечатак учинио на нас онај телеграм, и онда би се тек видело, да ми непретерујемо, него да чисто пишемо из патриотских осећања. Рисањ је данас у маломе Клум, тадашња магла, а садашња киша, у незнању плана хронична болест; тада главни стан у Бечу сад у Котору – сравнење је ово ужасно али истинито. Овде не помаже прикривање, и влада би најбоље учинила, кад би без разлике растерала неспособне са својих места и поставила солидан план о измирењу, које би више користило, него што се чине ситничарска и оскудна сретства и ужаси, који се званично по свету раструбљују. На завршетку овог чланка, вели исти лист, да се до данас неплаши питања југословенских народа, и то све дотле, докле год Србија не стане тим општим југословенским покретом.
О последњим биткама у Боки има 'Дн. Преса' из Спљета од 13. ов. м. овај телеграм: Ситуација у Боци веома је озбиљна. Генерал Ауерсперг и ако је подигао сву војску на ноге, опет није могао на северу устанак угушити. Бојеви код Кнезлаца и Загвоздака поред великог губитка наше војске једва су отворили пут од Црквице до Драгаља и то само за неколико тренутака. Устаници су господари свију висова и непрестано нападају и препречују сјединење наша војске. Сам главни стан, који се 7. ов. м. упутио од Црквице Драгаљу, био је у теснацу Ханском нападнут, потучен, и изгубио је 37 натоварених мазга. У истој депеши каже се даље да је војена операција обустављена до Априла месеца, а војска ће зимовати у приморју. Главни стан премештен је 8. ов. м. у Котор. Царска војска имала је знаменитог губитка, 100 мртвих, 200 рањених и оболелих. Устаници имали су незнатан губитак; од њих није ни један заробљен, а од наших има робља.
Иста 'Преса' о Бокељском устанку између осталог вели: Ако се не желимо и унапредак излагати узалудним војеним експедицијама, онда морамо признати да нам два пута отворена стоје: или војене операције са свим обуставити и одложити за боља времена, или прећи у Црну Гору и са равнице Граховске напасти на Кривошије, јер би само овако изгледа било, да би се устанак на северу угушити могао. Али је и једно и друго опасно. Заузеће Грахова потребује најмање 50.000 војника, али би ово уједно изазвало и рат с Црном Гором. С друге опет стране извесно се зна, да се без Граховске равнице не могу Кривошије савладати. Као што кажу, о овоме главном питању тек ће се онда у Бечу саветовати, кад се цар са истока поврати. – Из Далмације и саме војене власти уверавају, да црногорски кнез што се лојалности тиче све чини што му је у власти, али и саме не могу сигурне бити, ако се устанак на даље растегне.
Као што 'Нов. Сл. Преса' вели, Драгаљ не стоји најбоље, јер се чује да је се он предао устаницима. Исто тако разноси се глас да је гроф Ауерсперг молио да га ко други од генерала замене.
Исти лист каже да и у Жупи не стоји најбоље, јер од Вимпфенове кумпаније са Космаца није се вратило више од 22 човека.
О последњим бојевима у Боки Которској 'Вандерер' вели: Приватни телеграми из Далмације описују тамношње стање најцрњим бојама. Експедиција противу Драгаља не само да је без икаквог успеха била, него се свршила с бегством главнога стана, који је тешком муком умакао. У овом бегству та господа не само да су изгубила провијант и сав пртљаг, него и своје писмене извештаје; јер бечке званичне новине принуђене су да обнародују ову ноту:
'Почем од неколико дана никаквих позитивних извештаја нема из главног стана о експедицији ц. к. војске у срезу которском противу устаника, то је се влада, као што дознајемо, принуђена нашла, да телеграфским путем како од намесника далматинског тако и од главног војсковође иште, да јој се одма по телеграму извештаји пошљу. Ови ће се извештаји, као што се и до сад чинило, одма у целом пространству публици обзнанити.


Logged
JASON
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 031



« Reply #974 on: June 04, 2018, 09:04:30 am »

Србске Новине, у Београду, Четвртак, 20. Новембра 1869. Број 143.
Незванични део. Политични преглед.
Ствари у Боки Которској разсветљавају се дописима у разним бечким листовима. Сад се већ не очекују депеше, из којих се слабо што докучити може, но долазе опширни извештаји, који цртају последњу експедицију Драгаљску најцњим бојама. Ми можемо овакве извештаје навести из ма мог бечког листа, али опет волемо да нам о тим последњим војеним операцијама прича 'Вандерер' који за сада, као што смо више пута напоменули, најопширније и најистинитије пише о овом устанку. Његов дописник доноси о последњим операцијама ове извештаје:

          Рисан, 5. Новембра у вече.
Данас је генерални штаб с бригадом пуковника Симића код Црквице дошао. Јуче као што кажу устаници су потиснути до црногорске границе; колона регименте Маројичића, која од Ораховице маршира, заузела је јаке позиције код Вељесела и гледа да се утврди у стражарама саграђеним које од дрва које од гвожђа. Бригада Дормусова, која је од Мориња пошла и до тамношњих становника, који су се предали, вођена, дошла је до Убља и затим противу Подоља пошла, како би се у Кривошијама с генералним штабом сјединила. Од ове депутације, која је ишла да уговара с устаницима, и у којој су били: свештеник леденички и два калуђера из овдашњег манастира, чује се да устаници неће да знају за предају и да су изсмевајући искали ране, јер ће у противном случају војене магацине попљенити. Одавде се види на врховима планина рисанских, где је она змајевидна стаза, како војници патролишу. И данас ће неколицина од популарних људи као депутација ићи, да устанике понуде на предају, како би се проливање крви пресекло. Јуче и данас прекрасно је пролећно време, добро дошло за војнике, који под ведрим небом становати морају. Сваки војник носи собом 80 метака, осим других ствари, које су му у планини потребне. Официри се туже на скупоћу и на незнатан додатак у новцу.

Logged
Pages:  1 ... 60 61 62 63 64 [65] 66 67 68 69 70 ... 111   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.055 seconds with 24 queries.